Српски владарски портрети у манастиру Дуљеву

Transcript

1 Српски владарски портрети у манастиру Дуљеву Драган Војводић UDK Stefan Dečanski / Stefan Dušan На за пад ном де лу ју жног зи да на оса цркве Светог Стефана Првомученика у Дуљеву (Паштровићи) насликана су пред представом патрона храма двојица српских владара у својству кти тора. Према особеностима физиономи ја тих монарха, као и пре ма оста цима натписа, може се поуздано закључити да су у питању портрети краљева Стефана Уроша III Дечанског и Стефана Душана, настали око го ди не. Ико нографија дуљевских портрета и инсигније насликаних владара показују особену и занимљиву синтезу западноевропских и византијских утицаја, остварену на темељима старијих српских традиција. те бы се болh исторіа светы Обителя и ньіовы ктитора слhдователно и Србскога народа освhтлала. (С. М. Љу би ша, Обштество Паштровско, 119) Кр стом с пре сли це свог зво ни ка чвр сто везана за мо дро приморско небо, црква Светога Стефана у Дуљеву већ вековима стоји сред једног ти хог ја за у стр ми на ма паштров ских бр да, по крај се ла Ку ља ча, недалеко од Будве. Че сти ти пра во слав ни Ср би тога кра ја са чу ва ли су пре дање, за бе ле же но још у XIX ве ку, да је цр кву по ди гао цар Сте фан Ду шан и да је ду љев ски ма на стир слу жио као метох Дечана. 1 Колико такве древне традиције усечене у племенско сећање народа с подручја данашње Црне Горе могу би ти на тра гу са ме исти не, дра ма тич но су по све до чи ле по сле дице земљотреса из априла године. Збацивши са зидова цркве у Дуљеву позније наслаге креча и мал тера, зе маљска стихија је открила, као иза столетне завесе, значајне средњовековне фреске. Због своје вишеструке ва жно сти на ро чи ту па жњу на тим фре ска ма при ву кли су ли ко ви кти то ра дво ји це вла да ра из ди на сти је Нeмањића насликани на западном делу ју жног зи да хра ма. На жалост, пажња која је посвећивана дуљевским владарским пор тре ти ма би ла је при лич но по вр шна и се лек тив на. Дотицана су, углавном, само питања идентитета насликаних лич но сти и, у ве зи с тим, хро но ло ги је фре са ка, при чему су изношени закључци непоткрепљени продубљенијoм анализ oм и озбиљ ни јим ар гу мен ти ма. Ако за немаримо узгредна запа жа ња и не ке са свим уопштене оцене о владарским инсигнијама, можемо закључити да су сви остали, при лич но сло же ни про бле ми ко је до но се пор тре ти у Дуљеву остали без одговарајућег одраза у науци. Чак ни основна грађа која се тиче поменутих владарских ликова није предста вљена научној јавности на задовољавајући начин. 2 Намера нам је да овом приликом попунимо извесне пра знине у проучавању дуљевских портрета и пружимо потпунију и поузданију предста ву о њи ма, на рав но у оној ме ри ко ју ће на ша зна ња и на ша моћ раз у ме ва ња сли ке то до зво ли ти. Ико но граф ско ре ше ње кти тор ске ком по зи ци је и ње но ме сто у про гра му Oсновна схе ма ктиторске компо зи ци је у цр кви Светог Сте фа на у Ду ље ву обе ле же на је углав ном тра ди ци о- налним цртама, уобичајеним за српско сликарство доба Немањића, али показује и неке необичности. Најпре ваља за пазити да је композиција смештена у југо за падни део на о са (цр теж 1). У ма у зо ле ји ма Сте фа на Не ма ње и ње гових по то ма ка у тај део хра ма био је, по пра вилу, смештан кти то ров гроб, а из над ње га су сли ка ни портрет ктитора и дру ге композиције које су поткрепљивале наду у спа се ње са храњеног истицањем његовог бого у год ног за ду жбинарског дела (Студеница, Милешева, Сопо ћа ни, Мо ра ча, Гра- 1 Ше матизам Православне епархије бококо торско-дубро вач ке за го ди ну 1874 (из дат у За дру), 12; М. Цр но гор че вић, Манастири Паштров ски у Бо ци Которској, Ста ринар Српског археолошког друштва, год. XII (1895), 66. Стје пан М. Љу би ша кроз сво ју вер зи ју ста ре паштров ске при по ве сти Скочидјевојка такође преноси традицију да је ма на стир Ду ље во огра дио Ду шан, али не по ми ње ти ту лу вла да ра кти то ра (S. M. Ljubiša, Pripovjesti crnogorske i primorske, Dubrovnik 1875, 67). О везама Паштровића, то јест манастира Дуљева и Дечана, cf. С. Любиша, Общество Паштровско у окружію Которскомъ, Србско-Далматинскıй магазинъ, год. X (Задар 1854), 120, 121; Б. Стрика, Српске заду жби не. Дал ма тин ски ма на сти ри, За греб 1930, 269; П. В. Ковачевић, Паштровићи. Културно-историјски преглед, Бе о град , 84 85; В. Ј. Ђу рић, Је зици и писмена на средњовековним фреско-натписима у Боки Ко тор ској: зна чај за кул ту ру и умет ност, in: Цр ква Све тог Лу ке кроз вје ко ве, Ко тор 1997, О пор тре ти ма у Ду ље ву до са да су пи са ли: В. Ј. Ђу рић, Сликарство у сред њем ве ку, in: Историја српске културе, ed. П. Ивић, Бе о град 1994, 119; Т. Пе јо вић, Ма на сти ри на тлу Цр не Го ре, Но ви Сад Це ти ње 1995, 79 80, и сл. на стр. 80; Д. Вој во дић, Пор тре ти вла да ра, цр квених достојанственика и племића, in: Зид но сли кар ство ма на сти ра Дечана. Грађа и студије, Бе о град 1995, 296, н. 214; Р. Ву ји чић, Старо сликарство на подручју Будве и Паштровића, Гласник Одјељења умјет но сти ЦА НУ 14 (1995), 104; С. Ра и че вић, Сли кар ство Цр не Го ре у но вом ви је ку, Под го ри ца 1996, 145; idem, Ма на стир Ду ље во код Бу две, Гла сник Одје ље ња умјет но сти ЦА НУ 16 (1997), ; Ђурић, Је зици и писмена, 258; K. J. Пе јо вић, Дуљево, in: Ен ци кло пе дија православља I, Бе о град 2002, 601; Д. Вој во дић, Укрштена дијадима и то ра ки он. Две древ не и не у о би ча је не ин сиг ни је срп ских вла да ра у XIV и XV ве ку, in: Трећа југословенска конференција византолога, Бе о- град Крушевац 2002, 260.

2 Цртеж 1. Подужни пресек цркве Светог Стефана у Дуљеву с распоредом фресака у најнижој зони јужног зида западног травеја: А) свети Стефан; Б) краљ Стефан Дечански; В) краљ Стефан Душан дац). 3 Углед тих нај значајнијих немањићких задужбина ути цао је то ком XI II ве ка на то да кти тор ски пор тре ти, или ли ко ви Не ма њића уопште, добију место у ју го за падном про сто ру и не ких хра мова, односно параклиса, који ни су има ли ма у зо леј ску на ме ну (ка пе ла Све тог Си ме о на уз Ра до сла вље ву при пра ту, Бо го ро ди ца Би стрич ка и Свети апо сто ли у Пе ћи). 4 У из ве сном сми слу, тра го ви по ме нуте прак се мо гу се такође за па зи ти у цр кви Све тог Пе тра у Ра су и у Ари љу. 5 Но, од по чет ка XIV ве ка тај је оби чај био у знат ној ме ри по ти снут. Кти тор ски пор трет ја вља се током XIV столећа у југо за падном делу наоса сасвим спорадично, рецимо у Краљевој цркви у Студеници, 6 да би се у овом простору храма нешто чешће појављивао у владарским маузолејима заснованим на старим рашким тра ди ци ја ма, по пут Де ча на. 7 Врло је вероватно да су управо старе српске традиције смештања ктиторског портрета у југозападни део наоса имале пресудну улогу и у лоцирању донаторских предста ва у Ду ље ву. Од дуљевске ктиторске композиције данас се разазнају ликови патрона храма светог Стефана Првомученика, насликаног на јужној страни југозападног пиластра, и двојице владара на западном делу ју жног зи да (цр теж 2). Ни је из ве сно да ли се кти тор ска ком позиција некада про сти ра ла и на ју жни део за пад ног зи да, сру шеног због проширивања црквене грађевине. Патрон храма, који је био за штитник српске средњовековне државе и њених владара, насликан је у ђаконском стихару, с кадионицом у рукама, како, благо окренут на де сно, благосиља ктиторе. 8 Иако се у улози небеског покровитеља Немањића и њихове држа ве све ти Сте фан у срп ском мо ну мен тал ном сликарству обично ја вљао оде вен у оде ћу уче них љу ди антике (хитон и химатион), са апостолским свитком у рукама, постоје и одређени изузеци. Ђаконска одежда и кадионица у десници, које су ре дов но обе лежавале Прво му че ни ко ве ли ко ве на српским владарским печатима, могу се уочити и на представи тог светитеља крај ктиторске композиције у Матеичу 9 или у срп ском вла дар ском иконографијом прожетим програмима капела Светог Стефа на и Све тог Ђор ђа у Со поћанима. 10 Светом Стефану из Дуљева, здесна, при сту па вла дар у зре лој жи вотној доби и, полуокренут нале во, посвећује му храм чији образ, то јест мо дел, др жи у десној руци. Услед оштећења 3 Д. По по вић, Срп ски вла дар ски гроб у сред њем ве ку, Београд 1992, 35 37, 51 52, 71, 84 85, 171, 184; Д. Вој во дић, Пор тре ти Ву ка но ви ћа у ма на сти ру Мо ра чи, in: Мо рач ки збор ник. 750 го ди на ма на сти ра Мораче, у штам пи. 4 С. Ра дој чић, Пор тре ти срп ских вла да ра у сред њем ве ку, Бе о град , 15 16; J. Илић, Црква Богородице у Бистрици Вољавац, ЗЛУМС 6 (1970), ; В. Ј. Ђу рић, С. Ћир ко вић, В. Ко раћ, Пећка патријаршија, Бе о град 1990, 121, сл Радојчић, Пор тре ти, 30 31; Б. То дић, Српско сликарство у доба краља Ми лу тина, Бе о град 1998, Г. Ба бић, Краљева црква у Студеници, Бе о град 1987, Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, Постављање ктиторског портрета крај гроба ктитора у ју го за пад ном углу на о са ве ро ват но је би ло при ме ње но у Све тим ар ханђе ли ма код При зре на и Бањ ској (cf. По по вић, Срп ски вла дар ски гроб, 97, 108, 117). И сме шта ње портрета Нема њића у југо за падни угао Ми лу ти но вог хи лан дар ског ка то ли ко на осла ња се, по све му су дећи, на ре ше ње пре у зе то из пр во бит не цр кве об но вље не у вре ме све тог Са ве и све тог Симеона (Д. Војво дић, Кти тор ски пор тре ти и пред ста ве, in: Ман астир Хи лан дар, при ре дио Г. Су бо тић, Бе о град 1998, ). 8 О поштовању светог Сте фа на и ње го вим пред ста ва ма у сред њо ве ковној Ср би ји cf. Д. Вој во дић, Прилог познавању иконографије и култа св. Сте фа на Пр во му че ни ка у Ви зантији и Србији, in: Сликарство мана сти ра Де ча на, (са ста ријом литературом). 9 Ibid., 547, сл. 2; Е. Ди ми тро ва, Кти тор ска ком по зи ци ја и но во да това ње жи во пи са у цр кви Свете Богородице у Матеичу, у овом бро ју Зо гра фа, 184, сл. 5. Са шо Цвет ков ски је из разио сумњу да је у пи та њу лик све тог Сте фа на Пр во му че ни ка, по што ђа кон на сли кан крај кти то ра има, на вод но, тек из ни клу бра ду и ве ли ки ба бу раст нос [С. Цвет ковски, За кти тор ска та ком по зи ци ја од Ма теј че, Годишен зборник на Филозофскиот факул тет на Уни вер зитетот Свети Кирил и Методиј во Ско пје 23 (49) (1996), 536]. Можемо приметити да црте Првомучениковог ли ка у ви зан тиј ској умет но сти ни су би ле стро го де финисане и да су их сли ка ри, пре ма сво јим умет нич ким схва та њи ма, при лич но ва рира ли. Исто та ко, са свим је си гур но да на ли цу поменутог светог ђакона у Ма те и чу ни је би ла сли ка на бра да, већ су у пи та њу оста ци сен ке ко ја је до ча ра ва ла пла сти ку ли ца. С. Цвет ков ски је у пра ву ка да ис тиче да овај све ти ђакон из Матеича у рукама др жи ко декс, с ко јим се све ти Сте фан по не кад пред ста вља у ста ри јој умет но сти (cf. E. Kit zinger, The Mo sa ics of St. Mary s of the Ad mi ral in Pa lermo, Washington 1990, fig. 88, cat. no 61; Вој во дић, Прилог познавању иконографије и култа св. Стефана, 538). 10 Војводић, Прилог познавању иконо гра фи је и кул та св. Сте фана,

3 Цртеж 2. Ктиторска композиција фре ске могу се назрети само контуре доњег дела образа цр кве (цр теж 2, сли ка 1). Тако фрагментарно сачуван модел, на рав но, не мо же би ти од зна чај ни је по мо ћи за проучавање средњовековног изгледа гра ђевине. Занимљиво, је, ипак, при метити да је модел дуљев ског хра ма био изведен зеленом бојом, па је ма ло ве ро ват но да је вер но до ча ра вао пр во бит ни из глед фа са да цр кве. Иза су ве ре на с мо де лом у ру ци сту па други, нешто млађи вла дар. Он се отво ре ном ша ком високо подигнуте деснице молитвено обраћа све ти те љу (цр теж 2). Са свим је нео бично што су пред ста ве дво ји це вла да ра одво је не цр ве ном борду ром, као две за себне фигуре. Портрети владара ипак чине део јединствене иконографске целине. То је видљиво ка ко из усме ре но сти њи хо вих те ла, ге сто ва и по гле да према представи светог Стефана тако и из окол но сти да мо ли тве но по диг ну та де сни ца дру гог владара прелази преко бордуре и нарушава је као грани цу из ме ђу два поља. Због че га се сли кар опре делио да владарске портрете одвоји борду ром те шко је од го нет ну ти. Мо гу ће је да је уметник желео да на тај на чин оства ри што ја снију формалну равнотежу сликаног са држаја у најнижој зони и да логику поделе између поља која су заузимале светитељске фи гу ре при ме ни и на пор тре ти ма вла да ра. Кти тор ска ком по зи ци ја у Ду ље ву раз ли ку је се од ста ри јег ви да срп ске до на тор ске сли ке, при ме њи ваног на ро чи то то ком XI II ве ка, по то ме што се из ме ђу пред ста ве па тро на хра ма и дво ји це вла да ра не ја вља ју ни ка кви по сред ни ци. У за ду жби на ма Не ма њи ћа, од Студе ни це до Дра гу ти но ве ка пе ле у Ђур ђе вим сту по ви ма и Све тог Пе тра код Ра са, кти тор је при ка зи ван ка ко га Бо го ро ди ца, ње го ви све ти пра ро ди те љи и ро ди те љи, од но сно све ти тељ за штит ник, при во де Хри сту или патро ну све ти ли шта. 11 Те ма по сред ни штва у окви ру иконо гра фи је вла дар ских кти тор ских ком по зи ци ја у сред њове ков ној Ср би ји по чи ње на гло да гу би зна чај већ кра јем 11 Радојчић, Пор тре ти, 13 28; То дић, Српско сликарство у доба краља Милутина, 39 44; Војводић, Пор тре ти Ву ка новића. 145

4 XI II ве ка, 12 да би се у XIV веку јављала прилично ретко, и то у мање изразитим видовима. 13 Извесне арха ичне иконографске црте могу се на дуљевској ктиторској композицији препознати у положају тела, ставовима и гестовима насликаних владара. У Дуљеву нема ни тра га од стро ге фронталности и хијератичности ставова које су почеле да преовладавају на портретима српских владара негде од послед ње че твртине XIII века. Међутим, ваља приметити да се смер ни мо литвени ставови, усмереност тела ка Хри сту, Богородици или светитељима, благи наклон, чак и проскинеза, никада ни су потпуно изгубили са српских владарских портрета доба Не ма њића. Јасно их можемо уочити на неким портретима из времена краља Милутина (иконе из Рима и Барија, наос Хиландара), 14 Сте фа на Де чанског (Грачаница, икона из Барија, Свети Ни ко ла у Да бру) 15 и Душана (Дечани, Свети арханђели код Призрена). 16 Иако су у цр кви Све тог Сте фана у Дуљеву обојица владара полуокренута представи патро на, са мо је је дан од њих, онај први, приказан како му при но си мо дел хра ма. Због то га се ни ка ко не би сме ло за кључити да други, нешто млађи владар ни је био укљу чен у за ду жбинарски подухват подизања цркве. Ово утолико пре што уобичајена иконографија двој ног ктиторства, са представом модела који за јед но држе двојица ктитора, овде није могла бити примењена. Њену појаву онемогућило је постављање донаторских лико ва у за себ на по ља раз двојена бордуром. Иден ти тет на сли ка них лич но сти и вре ме на стан ка пор тре та Сви ис тра жи ва чи ко ји су се до са да ба вили ктиторским портретима у Дуље ву са гла сни су да у пр вом од пред ста вљених владара, ономе који стоји непосредно пред патроном храма, треба препознати српског краља Стефана Уроша III Дечанског ( ). 17 За та кав став они су про на шли со лидан ослонац понајпре у црта ма вла да ре вог ли ка, на ро чи то ја сно обе ле же ним поду жом, на два ро га раздвојеном тамносмеђом густом брадом (слика 1). Иден тичне физиономско-иконографске цр те тог срп ског кра ља сре ћу се на свим ње го вим бо ље очу ва ним пор тре ти ма, као што су онај у хи ландарском ка толикону, затим на икони из трезора цркве Светог Нико ле у Ба ри ју, у Ло зи Не ма њи ћа у Пе ћи или жи во пи су Дечана. 18 Препознавању Стефана Дечанског у старијем владару из Дуљева водило би и пажљивије ишчитавање натписа крај ње го вог ли ка. Тај нат пис, по ред вла да ревог пр вог име на Сте фан, 19 садржи и ње го во дру го име Урош (цр теж 3). 20 Поводом идентификације другог, млађег владара у науци је било нешто мање сагласности. Већина истраживача у њему је пре познавала сина и савладара Стефана Дечанског, младога краља Стефана Душана, дату ју ћи на ста нак сли кар ства ду љев ске цр кве у трећу деценију XIV века, то јест у време око године. 21 Да кле, пре ма мишљењу тих проучавалаца наше ста ре уметности, Дечански је био прика зан као актуелни, живи владар у пратњи свог престолонаследни ка. С друге стра не, по ну ђе на је прет по став ка да је крај Сте фана Де чан ског у Ду ље ву на сли кан цар Ду шан, што би потврђивало народну традицију о настанку те па штровске цр кве за вре ме вла сти пр вог срп ског ца ра ( ). 22 У досада најопширнијој студији о дуљевском живопису, 146 Сл. 1. Краљ Стефан Урош III Дечански с моделом храма, детаљ 12 Радојчић, Пор тре ти, 29; Д. Вој во дић, Жи во пис цр кве Све тог Ахи лија у Ари љу, у при пре ми. 13 Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, 274; И. М. Ђор ђе вић, Зидно сликарство српске вла сте ле у до ба Немањића, Бе о град 1995, 110; Д. Вој во дић, Оста ци вла дар ских пор трета и да товање фреса ка ексонартекса Ђур ђевих ступова у Будимљи, Гла сник ДКС 27 (2003), Радојчић, Пор тре ти, сл. 67; F. Stelè, Ljubljanska verzija velike ikone sv. Nikolaja iz Barija, in: Збор ник Све то за ра Ра дој чи ћа, Бе о град 1969, , сл. 1, 2; Вој во дић, Кти тор ски пор тре ти и пред ста ве, 249, црт. на стр Војводић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, 260, н. 64 (са ста ри јом литературом); И. М. Ђорђевић, О пр во бит ном из гле ду срп ске ико не светог Ни ко ле у Ба рију, ЗФФ, серија А, Историјске науке књ. XIV (1989), , сл. 1 3; В. Јо ва но вић, О једном ктиторском натпису у манастиру Бањи, Зо граф 4 (1972), н. 28, сл. 4; Вој во дић, Пор тре ти вла дара, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле ми ћа, , сл. 3, 13, Војводић, Портрети владара, црквених достојанственика и племића, 280, сл. 19; Д. По по вић, Представа владара над царским вратима цркве Све тих ар ханђела код Призрена, Са оп ште ња 26 (1994), 26 29, сл Ђу рић, Сликарство у средњем веку, 119; Вој водић, Портрети владара, црквених достојанственика и племића, 296, н. 214; Т. Пе јо вић, Манастири на тлу Цр не Го ре, 79 80; Ву ји чић, Старо сликарство, 104; Раичевић, Сликарство Црне Горе, 145; idem, Манастир Дуљево, ; Ђу рић, Језици и писмена, 258; Вој водић, Укрштена дијадима и торакион, Војводић, Кти тор ски пор тре ти и пред ста ве, сл. на стр. 256; Ђор ђевић, О пр во бит ном из гле ду срп ске ико не све тог Ни ко ле, сл. 2; Ђу рић, Ћирковић, Кораћ, Пећка патријаршија, сл. 82; Вој во дић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле ми ћа, сл. 12, 16, Раичевић, Ма на стир Ду ље во, Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, н Ђу рић, Сли кар ство у сред њем ве ку, 119; Ву ји чић, Старо сликарство на подручју Будве и Паштровића, 104; Ра ичевић, Сли кар ство Цр не Горе, 145; Ђу рић, Је зи ци и пи сме на, Т. Пе јо вић, Ма на сти ри на тлу Цр не Го ре, 79 80; K. J. Пе јо вић, Дуљево, 601.

5 Сл. 2. Краљ Стефан Душан, детаљ Сл. 3. Краљ Стефан Душан из Лозе Немањића у Пећкој патријаршији међутим, изнето је мишљење како ће вероватније бити да крај пр вог кти то ра Сте фа на Де чан ског ни је био прика зан ње гов син, већ унук, цар Урош V. Због то га је као највероватније време настанка старијег сликарског слоја у Ду ље ву пред ло же но до ба Уро ше ве вла да ви не срп ском државом ( ). 23 При про ве ри до сада изнетих мишљења у науци о идентитету млађег владара и времену настанка дуљевског живописа ваља се још једном осврнути на остатке натписа крај ли ка краља Стефана Уроша III Дечанског. Иако је знатно оштећен, тај натпис је могуће прилично поуздано реконструисати, наравно у неколико међусобно сасвим блиских варијанти (цртеж 3). Најве роватни је је да је натпис имао следећи садржај: < >st<e>f<any> <o>urow<y ìéì kr>a<ly> vsh<x>y srypski<x>(y) i pom<or skixy ze>my<ly>... (цр теж 3а). 24 У сва ком слу ча ју, нат пис је почињао владаревим именом, без озна ке све то сти, а сле ди ла је пу на владарска титула. По што се краљ Сте фан Де чански, како је то поуздано утврђено, објавио као светитељ крајем пролећа или у лето године, 25 и ота да се у натписима крај његових представа појављује ознака све ти, јасно је да су владарски портрети у цркви Светог Стефана у Ду ље ву мо ра ли на ста ти пре назначеног вре ме на. 26 То даље значи да крај Дечанског у Дуљеву сасвим сигурно није био на сликан његов унук Урош, већ син Ду шан. У при лог та квој идентификацији говориле би и неке особености владареве физиономије (сли ка 2, цр теж 4). Као на ве ћи ни осталих Душанових портрета, и у Дуљеву се уочавају наглашене, у високом луку повијене веђе, прилично кратак и пра ви лан нос, 27 испод којег се виде бркови, јасно одвојени од не мно го ду ге бра де. За портрете Стефана Душана била је уобичајена и смеђа бо ја вла си, ма да је она на дуљевском лику ипак нешто тамнија него обично. Нат пис ко ји је не ка да пра тио Ду ша нов пор трет у дуљевској цркви данас је, на жа лост, потпуно уништен. Та околност нам отежава настојање да утврдимо коју је титулу поменути српски вла дар но сио у вре ме осли кава ња ма лог па штров ског хра ма и да на нај по у зда ни ји начин сузимо хронолошке оквире настан ка дуљевског живописа. Стефан Ду шан у Ду ље ву са са вим си гур но није био озна чен као цар, јер се ца рем про гла сио тек у ка сну је сен 1345, 28 да кле пу не две го ди не по сле све ти тељ ског објављивања Дечанског. Остаје, ме ђутим, недоумица да ли је он у из гу бље ном нат пи су био ис так нут као мла ди краљ или пак као краљ, то јест вр хов ни го спо дар др жаве. Прва од поменутих могућности подразумевала би да је, у скла ду с ми шљењем већине истраживача, дуљевска црква била осли ка на из ме ђу 6. ја ну а ра го ди не, ка да је Ду шан био кру ни сан за мла дог кра ља, и 8. сеп тембра 1331, ка да му је у Свр чи ну на гла ву ста вљен ве нац 23 Раичевић, Манастир Дуљево, Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, н А. Со ло вјев, Ка да је Де чан ски про гла шен за све ца?, Бо го сло вље, год. IV, св. 4 (1924), ; И. М. Ђор ђе вић, Пред ста ва Сте фа на Де чанског уз ол тар ску пре гра ду у Де чанима, Са општења 15 (1983), Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, н Услед оштећења фреске линија Душановог носа на први поглед не изгледа сасвим правилна, али када се пажљиво проуче остаци цртежа, јасно се показују физиономске црте забе ле же не на на шем цр те жу Б. Фер јан чић, Осва јач ка политика кра ља Ду ша на, in: Историја српског на рода I, Бе о град 1981,

6 148 Цртеж 3. Остаци натписа крај лика краља Стефана Дечанског четири могуће варијанте његове реконструкције

7 Сл. 4. Црква Светог Николе Дабарског у Бањи, млади краљ Душан из ктиторске композиције, детаљ српског краљев ства. Дру га би мо гућност, сасвим је ја сно, упућивала на датовање живописа у Дуљеву између 8. сеп тем бра и је се ни го ди не. Гу би так ва жних по да та ка ко је је пру жао уни ште ни нат пис мо гу ће је, чи ни нам се, бар у одређеној мери надокнадити разма трањем елемената саме сли ке. Већ су не ки од ра нијих истраживача дуљев ских пор тре та за бе ле жи ли, до ду ше са свим уз гред но, да су обо ји ца вла да ра при ка за на у му жев ној до би. О пу ној зрелости коју показује лик Стефана Душана не говоре само оп шти из раз по ма ло на мр го ђе ног ли ца, до ча ран кроз читаву мрежу бо ра ме ђу ве ђа ма и на че лу (сли ка 2, цр теж 4), већ и ре ла тивна дужи на и пу но ћа бра де ка кву срећемо тек на не ким по зни јим пор тре ти ма тог вла да ра (Де ча ни, Сопоћани, Љуботен, Полошко, Свети Никола Болнички у Охриду, Матеич итд.). 29 За нас је, при том, од на ро чи тог значаја околност да на својим најранијим краљевским пор тре ти ма, ка кав је, ре цимо, онај на Лози Немањића у Пе ћи (сли ка 3), 30 Ду шан има знат но кра ћу и сла бију браду и млада лач ки ји из раз ли ца но у Ду ље ву. Уоп ште гле да но, Ду шан се, пре ма оно ме што нам по ка зују сачувани портрети, од својих родитеља и прародитеља, па и од свог наследника, физиономијом знатно разликовао. Једна од из ра зи ти јих осо бе но сти ње го вог ли ка очи ту је се у прилично слабој бради, која ни ка да ни је достизала дужину ка кву видимо, рецимо, на портретима краљева Уроша I, Ми лу ти на, Сте фа на Де чан ског или ца ра Уро ша. Та Ду шанова особеност била је, што је и ра зумљиво, нарочито из ра же на у ње го вим мла ђим годинама. Када је ступио на срп ски пре сто и по нео ти ту лу кра ља, он је имао из међу де ветнаест и двадесет две године, 31 што зна чи да је у је сен го ди не био још са свим млад чо век. Не чу ди, сто га, што је на свим по знатим портретима из периода вла сти Уроша III Сте фан Ду шан као мла ди краљ ре довно при ка зи ван са свим го ло брад. 32 С об зи ром на то да он на ве ћи ни по ме ну тих пор тре та ни ви си ном не до се же Дечанског, ваљало би прет по ста ви ти да су те предст aве Сл. 5. Лик краља Стефана Дечанског на печату с хиландарске повеље бр. 141/143 настале у доба када се Душан тек приближавао мла дићком уз ра сту. По след њи у хро но ло шком ни зу по зна тих пор тре та Сте фа на Ду ша на као мла до га кра ља ве роватно је онај ко ји је на сли кан или у цр кви Све тог Николе Дабар ског. Ако је сли кар ре ста уратор из XVI века дослед но по но вио ико нографију ктиторске слике у овој цр кви, а из гле да да је сте, он да је син Сте фана Дечанског непосредно пред бит ку код Вел бу жда (28. јул 1330) још увек био го ло брад мла дић (сли ка 4). За нимљиво је по ме ну ти, ма да за на шу рас пра ву ни је од пре суд ног зна чаја, да је и сли кар Лон гин пред ста вио Ду ша на као са свим го ло бра дог хе роја славне Велбушке битке. 33 Да наш нај бољи сли кар из XVI ве ка при том ни је био да ле ко од истине, ја сно по ка зује већ поменути портрет краља Ду шана у Ло зи Не ма њи ћа у Пе ћи (сли ка 3). На стао у пр вим го динама Душанове владавине, свака ко из ме ђу је се ни и је се ни 1337, нај ве роватније око године, 34 он предста вља мла дог чо века јасно видљивих бркова и слабе, тек изникле браде. Судећи по свему доса да из нетом, морало би се за кљу чи ти да су пор тре ти у цр кви Све то га Сте фа на у Ду ље ву на ста ли нај ра ни је кра јем че твр те де це ни је XIV ве ка, то јест не где око го ди не. На ру ше ност пр во битне про грам ске це ли не ду љев ског жи во пи са, услед укла- 29 Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, сл. 16, 19, 20; Ра дојчић, Пор тре ти, сл , 44 48, Cf. Ђу рић, Ћир ко вић, Ко раћ, Пећка патријаршија, сл Cf. Ви зан тиј ски из во ри за исто ри ју на ро да Ју го сла ви је VI, Бе о град 1986, 211, н. 114 (где се узи ма, пре ма на шем ми шљењу погрешно, да је Нићифор Григора забележио како је Душан имао два де сет две го ди не у време Велбушке битке, а не у вре ме ко нач ног су ко ба с Де чан ским). 32 Војводић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, 260, н. 64 (са ста ри јом литературом); Ђорђевић, О пр во бит ном из гле ду срп ске ико не све тог Николе, сл. 1, 3; Јо ва но вић, О једном ктиторском натпису у манастиру Ба њи, сл. 4; Вој во дић, Кти тор ски пор тре ти и пред ста ве, 257, сл. на стр В. Ј. Ђу рић, Икона светог краља Сте фа на Де чан ског, Београд 1985, 17 19, сл Cf. Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, 263, н

8 150 Сл. 6. Краљ Урош из Лозе Немањића у Дечанима њања западног зида, и поменуте недоумице око пуног прво бит ног са држаја ктиторске композиције спречавају нас да до ђе мо до још пре цизнијих и поузданијих закључака о времену њеног настанка. Дуљевски портрети могли су, дакле, би ти датовани само на основу делимично сачуваних нат пи са и из гле да при ка за них лич но сти. При мед ба да су они на сли ка ни у про вин циј ској цр кви, где сли ка рима није морао бити тачно познат изглед владара, те да они за то ипак мо гу потицати из треће деценије века, никако не сто ји. У пи та њу за иста јесте једна од провинција старе срп ске државе, али угледна про вин ци ја Зе та, ко јом је, негде од пролећа године, као престолонаследник госпо дарио управо млади краљ Сте фан Ду шан. 35 Ње гов двор на лазио се под Скадром, но, зна се то из са чу ва них извора, млади владар често се кретао пре ма Ху му, Бо сни и Дубровнику, 36 путевима ко ји су га не ретко водили баш пре ко пре де ла да на шњих Па штро ви ћа, Гр бља и Ко то ра. Сто га је лик мла дог кра ља мо рао би ти током треће деценије XIV века до бро по знат ка ко у тој при мор ској обла сти та ко и у чи та вој Зе ти. Вла дарске инсигније портретисаних На представама двојице краљева у цркви Светог Сте фа на у Ду ље ву осо би ту па жњу при вла че не у о би ча јен из бор и из глед вла дар ских ин сиг ни ја (цр теж 2). Сте фан Де чан ски и Ду шан оде ве ни су у при лич но крат ке али богато украшене црвене сако се са ши ро ким око вратницима (контоманикионима), златним периврахионима, епима ники ја ма, кру жним на шив ци ма на лак то ви ма и ши ро ком доњом деко ра тивном бордуром. Опаса ни су укр штеним дијадимама, чији су зад њи кра јеви пребачени преко десница обојице владара. На главама краље ви но се го тич ке отворене круне с нео бичним препендулијама кићанкама, а у ле вој ру ци и један и други др же при лич но тан кo жезлo. Обу ве ни су у цр ве не чи зме за о бље них вр хо ва, различите од шиљатих царских ципела (τζαγγία срп ски: sa pogy). На тим чи зма ма ис ти чу се злат не мамузе. Разма тра њу не ких од по бројаних инсигнија ваља ло би овом при ли ком по све ти ти не што ви ше про сто ра. Укрштена дијадима (лорос), као ин сиг ни ја ан тичког по ре кла, у XIV ве ку пред ста вља ла је ана хрон и на дворовима балканских држава под утицајем византијске кул ту ре одав но по ти снут знак вла сти. 37 У Ср би ји се она то ком XIV сто ле ћа по че ла ја вља ти на пор тре ти ма Сте фана Дечанског, да би своју пуну популарност доживела у вре ме кра ља и ца ра Ду шана. 38 Истицање те древне инсигније, заборављене на владарским дворовима у суседству Ср би је, ни је би ло по сле ди ца нео ба ве ште но сти срп ских краљева и царе ва, већ плод из ве сне иде олошке тенденције. У Ср би ји је већ од вре мена краљева Уроша I, Драгути на и на ро чи то Ми лу ти на би ла до бро по зна та и пом но праћена цариградска дворска мода. С друге стране, ваља при ме ти ти да су у ви зан тиј ској умет но сти од вај ка да, па и у XIV ве ку, са укр штеном дија ди мом при ка зивани како древ ни све ти те љи вла да ри та ко и лич но сти ан тич ке митологије и историје. 39 Стога је веома вероватно да су укр ште ну ди ја ди му Сте фан Де чан ски и Ду шан, по пут својих сувременика, схватали као праста ро обележје вла сти и да су до та квог с та новишта могли доћи најпре приликом свог седмогодишњег бо рав ка у Ца риграду ( ). Они су у Константиновом граду упознали ондашњи дворски це ре мо ни јал, али су се мо ра ли су срести и с та да мно го број ним пор тре ти ма древ них ви за нтијских ца ре ва на ко ји ма се ис тицала укрштена дијадима. 40 Као најсугестивнији модел, мада не и једини, послужио им је, свакако, свети цар Константин. Због тога се чини ка ко је укр штена дијадима требало у визуелној форми да ука же на везу српских владара са древним православним ца ре ви ма и да на из ве стан на чин срп ске су ве ре не из двоји од сувремених владара у суседним зе мљама. 41 Слич на појава употребе анахроних инсигнија зарад истицања повезаности с ранијим православним царевима може се уочити и на портретима Вели ких Ком ни на, го спо да ра Тра пе зун та. Као вла дари ма ле др жа ве на ју го и сто ку Пон та, ге о граф ски и по ли тич ки пот пу но одво је не од Ср би је, тра пе зунт ски ца реви приказивани су и у XIV веку са древ ним гло бом (сфе ром) у ру ка ма, а бар у јед ном случају и са укр штеном дијадимом на грудима. 42 Велика удаљеност две држа ве и из ве сне раз ли ке у из бо ру и изгледу инсигнија на портретима српских и тра пе зунтских 35 Р. Ми хаљ чић, Владарске титуле обласних господара, Бе о град 2001, Ibid., Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, Ibid., Ibid., Ibid. 41 Ibid, Cf. ibid., 270, н. 106 (са ста ри јом ли те ра ту ром); L. Gal lagher, The Alexan der Ro man ce in the Hel le nic In sti tu te at Ve ni ce. So me No tes on the Ini-

9 владара наводе на закључак да аналогна инсигнолошка решења на дворовима у Срби ји и Тра пе зун ту ни су би ла по сле дица непосредних ме ђусобних утицаја. Сличности су из ви ра ле, с јед не стра не, из истоветних идеолошких и културних основа, преузетих од некада моћне Византије, и, с дру ге, из ри ва ли те та Не ма њи ћа и Ве ликих Комнина пре ма Палеолозима. Из глед по ма ло схе ма тизовано приказане укрштене дијадиме на грудима двојице краљева у Дуљеву (слика 1, цр те жи 2, 4) от кри ва об ли ке ове ин сиг ни је уоби ча је не за мо ну мен тал не портрете српских владара у XIV веку. Про тив но пра ви ли ма ње ног опа си ва ња, ди ја ди ма је на тим портретима образовала укрсницу у облику слова X (сли ка 3), раз ликујући се тако од класичне укрштене дија ди ме по зна те са мно го број них пор тре та ви зан тиј ских царева. 43 У пи та њу, ме ђутим, није неки иновирани тип инсигније. Нов облик овог вла дар ског зна ка био је по сле дица несхватања сликара и деформације изгледа класичне укрштене дијадиме која је то ком XII ве ка би ла го то во пот пу но по ти сну та са ви зан тиј ског дво ра. По ме нуте де фор ма ци је те инсигније мо гу се пра ти ти у цр кве ној умет но сти пра во слав них упра во не где од кра ја XII ве ка, али је тек у пр вој по ло ви ни XIV ве ка на пред ста ва ма све тих арханђела и владара светитеља, одно сно не ких паганских царева, дијадима с укрсницом у облику слова X по ста ла ши ро ко при хва ће на фор ма ин сиг ни је. 44 Сто га је са свим из ве сно да је нео бичан облик укр штене дијадиме срп ских владара доспео на пор тре те из оно вре ме не цр кве не умет но сти ис кљу чи во као по сле ди ца кон вен ци је у при ка зи ва њу. Да је ду љевски сликар, ко ји и сам при хвата по ме ну те кон вен ци је, до не кле ипак по зна вао из глед и на чин но ше ња ове ин сиг ни је, го во ри нам је дан на о ко небитан и је два уоч љив де таљ. У пи та њу је ла нац ко ји се пружао дуж унутрашње стране задњег дела лороса Сте фа на Де чан ског, пре ба че ног пре ко вла да ре ве де сни це (сли ка 1, цр теж 2). Тај ла нац је слу жио лак шем но шењу ви се ћег кра ја ди ја ди ме и ру ко ва њу њиме. 45 Отво ре не кру не го тич ког ти па приказане на главама наших старих владара, раскошне у облицима и украсу, да нас су ве о ма оште ће не, али се њи хов из глед мо же прилично јасно реконструисати (цртежи 2, 4, 6). Уочава се, при том, да су се оне ме ђусобно разликовале само у не ким сит ни јим појединостима, као што су си лу е те цве толиких украса на врху и завршеци препендулија кићанки. У стручној литератури изнета је тврдња да те кру не уносе за бу ну, јер оне не при падају типу владарских круна ви зан тиј ског, па ни ти пу кру на срп ских мо нар ха то га доба. 46 Из та кве тврд ње, са мо де ли мич но тач не, из ве ден је закључак да су се поменуте круне, обликом и украсом ближе крунама западноевропских земаља, јавиле на портре ти ма Сте фа на Де чан ског и Ду ша на под ути ца ји ма са За пада. 47 Њих је, наводно, оту да при хва тио при мор ски мај стор за ко јег је ова кав тип кру не био љеп ши, модернији и прак тичнији од затво ре ног ти па кру не. 48 Наравно, сасвим је ја сно да опи са не отво ре не круне из Ду ље ва ни су са мо ближе крунама западноевропских и сред њо е вроп ских вла да ра не го им у пот пу но сти од го ва ра ју. Отво ре не кру не раз личитих обли ка, па и оне гот ски сти ли зо ва не, ме ђу тим, не пред ста вља ју ни ка кву рет кост на портретима срп ских су ве рена. Такве кру не нарочито често се јављају на монетарним представама Цртеж 4. Краљ Стефан Душан, детаљ tial Мiniature, 16 (1979), , fig. 1; М. Кам пу ри- -Бамбуку, ή έ ς in: ή ί Солун 2001, 120, Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, Пра вил ни је опа са ну ди ја ди му сре ће мо на вла дар ским пред ста вама са српског средњовековног новца и печата, какав је онај с хи лан дра ске по ве ље бр. 144/146 (Вој во дић, Укрштена дијадима и торакион, 262, сл. 15). Тај пе чат пр ви је при пи сао кра љу Ду ша ну Д. Кораћ, Повеља краља Стефана Душана манастиру Свете Богородице у Тетову, ЗР ВИ 23 (1984), Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, Радојчић, Пор тре ти, 83, н Раичевић, Манастир Дуљево, Ibid. 48 Ibid. 151

10 Цртеж 5. Две врсте новца краља Стефана Дечанског (према: S. Ljubić, Opis novaca, Tab. VI, 15, 18) 152 Сл. 7. Лик српског младог краља у цркви Светог Димитрија у Пећи, детаљ наших краљева, па и царева. Среће мо их још од вре мена ка да је краљ Сте фан Дра гу тин по чео да ку је но вац по узору на печате и новац средњоевропских владара. 49 Отво ре не го тич ки сти ли зо ва не кру не ја вља ју се и на новцу Сте фа на Де чан ског (цр теж 5) и Ду ша на, 50 а за нас су веома зани мљи ви нов ци кра ља Дра гу ти на и ње го вог си на краља Владислава II на којима представу владара обележава комби на ци ја ви зан тиј ског цар ског ор на та и отво рене готичке круне. 51 Са свим слич но спа јање западњачки об ликоване отворене круне и ви зан тиј ске укр штене дијадиме, какво ви ди мо и у Ду ље ву, мо же се лако уочити на јед ном хи лан дар ском пе ча ту краља Стефана Дечанског (слика 5). 52 По ја ва отво ре не кру не, не ти пич не за ви зан тијске владарске портрете, веома је честа и на представама српских краљева и младих кра ље ва у мо ну мен тал ном сликарству (слике 6, 7). 53 Понекад такве круне и на фрескама до би ја ју ја сне го тич ке об ли ке, а би ва ле су из ве де не ру ком грч ких умет ни ка ко ји не по ка зу ју ни ка кве дру ге утицаје уметности Запада. Наве ди мо ов де бар нај изразитији пример те по јаве представу младог кра ља у цр кви Све тог Ди ми три ја у Пе ћи (сли ка 7). Ка да се све на ве де но узме у обзир, онда се проблему предста вљања готичких круна на главама двојице српских владара у Дуљеву мора прићи мно го опре зни је не го што је то до са да чи ње но. Ми, на жа лост, још увек не по знајемо у потпуности на чела избора и одређивања изгледа ин сигнија које се јављају на мону мен тал ним портретима наших владара. Ти пор тре ти за си гур но су вер ни је од пред ста ва на нов цу и печатима преносили стварни из глед сред њо ве ков них су ве ре на и њи хо вих вла дар ских зна ко ва. Мно штво варијанти, па и значајнијих разлика, које се јављају и на монументалним портретима 54 упућује нас, међутим, на ал тер на ти ву: или не ких стро гих пра ви ла ни је би ло, па су сликари прилично слободно прилазили обликовању владар ских пор тре та, 55 или су сами владари у различитим приликама носили различите инсигније, 56 што је ре зултирало стварањем неколико различитих образаца за њихо во приказивање. На основу таквих образаца уметници су могли коначно уобличавати иконографију владарских пор тре та. Уоч љи во је, при том, да се из бор и ком бинације инсигнија који се ја вљају на портретима српских вла дара, уз сва ко ле ба ња, ипак др же не ких окви ра, и да су ти оквири морали бити бар начелно дефинисани на самом дво ру Не ма њи ћа. Про ми шље но ис ти ца ње од ређених знакова власти којих не ма на портретима сувремених владара у суседним зе мља ма, као што су би ли укрштена дијадима или торакион, 57 ја сно го во ри о то ме да су особе ни срп ски двор ски оби ча ји оста вља ли ви дљи вог тра га на портретима владара у мону мен тал ном сликарству. Слично је мора ло би ти и ка да је реч о ком биновању византијских инсигнија са оним западњачким, каква је би ла отворена круна. Но, ако су и по сто ја ли од ре ђе ни окви ри у при ка зивању инсигнија српских владара формулисани на са мом дво ру, то ни ка ко не зна чи да сли ка ри и њи хо ви непосредни надзорници нису имали знатнијих слобода у из бо ру, а на рочито у непо сред ном уоб личавању владарских знакова на портретима наших средњовековних су верена. Наклоности при таквом избору сасвим сигурно су за ви си ле и од кул тур них при ли ка ко је су вла да ле у одређеним подручјима српске средњовековне државе. Сто га је са свим ра зло жно прет по ста ви ти да су у По мор ју, где су ути ца ји За пада били нарочито присутни, на значају 49 В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Бе о град 2001, 91, Таб. I, 2.3; 2.4; 2.5. Дра гутинов пример следи и ње гов мла ђи брат и наследник Милутин (ibid., Таб. I, 3.2; 3.3; 3.4; 3.5; 3.6; 3.8; 3.10). 50 Ibid., 243, , Таб. I, 5.1; 5.2; 5.3; 5.4; 6.1; 6.2; 6.3; 6.30; С. Ди митри је вић, Ка та лог збир ке срп ског сред њо ве ков ног нов ца Сер ги ја Ди митријевића, Бе о град 2001, (бр. 3 72), (бр. 1 59). 51 Иванишевић, Новчарство, 242, Таб. I, 4.1; 4.2; Ди митријевић, Каталог, (бр ), (бр. 1 5) 52 Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он, , н. 67, сл Радојчић, Пор тре ти, сл. 45, 54, 76; Вој во дић, Пор тре ти вла да ра, црквених достојанственика и племића, 296, сл. 16; idem, Оста ци вла дарских портрета и датовање фреса ка ексонартекса Ђур ђевих ступова у Будимљи, 72, сл Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, Cf. ibid., 268, Cf. ibid., 278; С. Марјановић-Душанић, Вла дарске инсигније и државна сим бо ли ка у Ср би ји од XI II до XV ве ка, Бе о град 1994, 125, Вој во дић, Укр ште на ди ја ди ма и то ра ки он,

11 у дивитисиону с лоросом, додуше једно став није форме, док на глави има отворену круну. 60 Слична комбинација инсигнија обележавала је и портрете латинских царева у Јерусалиму и краље ва на Ки пру. 61 Ка да су у пи та њу норман ски вла да ри Ју жне Ита ли је, на шу па жњу мо ра приву ћи окол ност да са њи хо вих отво ре них кру на ви се на византијски начин обликоване бисерне препендулије. 62 Та кве пре пен ду ли је ни су се ја вља ле на отво ре ним кру нама монарха великих држава Западне Европе, али их среће мо на не ким отво ре ним кру нама српских вла да ра (Ло за Не ма њи ћа у Де ча ни ма, Све ти ар хан ђе ли у При ле пу итд.) (слика 6). 63 Препендулије кићанке двојице краљева из цркве Све тог Сте фа на у Ду ље ву, ме ђу тим, бит но се раз лику ју од пре пендулија ( то јест си ја ( ), ка кве су ви си ле са кру на владара Византије и монарха Византији културно подложних земаља. 64 Дуљевске кићан ке не са сто је се од ни ски би се ра и дра гог камења, већ су у пи та њу укра сне тра ке са ко јих ви се рој те или ре се (цр те жи 4, 6). Ве за та квих ки ћан ки са ви зан тиј ским си јама са вим је по сред на. Пут ути ца ја мо же се пра тити преко владарских предста ва у средњовековној уметности одређених земаља Запада. Нарочито често препендулије кићанке у облику трака срећемо на портретима немачких вла да ра XI и XII ве ка. С њи хо вих кру на обич но ви се по две шире, различито обликоване и украшене траке које, у виду висуљака, покривају слепоочнице (слика 8). 65 Ве роватно због тога Перси Ернст Шрам круну описаног типа назива сасвим уопштеним термином Pendilienkrone (односно Кro ne mit den Pen dilien ), а Елизабета Пилц озна ча ва је као co uronne avec des pendeloques. 66 По некад, као на пор тре ту кра ља Хајн риха II (будућег цара) Сл. 8. Представа немачког краља ( L. Rex ) на Мачу царства, XI век, Беч, некадашња Дворска ризница (Schatzkammer) до би ја ли упра во они ин сиг но ло шки обра сци који су били најближи западњачком укусу. При ме ти мо ов де, ре цимо, ка ко је у до ба срп ског царства једино у Котору кован новац на ко јем је Сте фан Ду шан био при ка зан са отво ре ном кру ном го тич ког об ли ка. 58 Најзад, не треба искључити ни могућност да су и сами владари били заинтересовани да по да ни ци ма из од ре ђе не обла сти представе узвишеност свог до сто јан ства та ко што ће на пор тре ти ма ис тицати упра во оне ин сиг ни је ко је су у да тој сре ди ни би ле ла ко препознатљиве и имале наро чит углед. Употреби отворене круне, која није спадала међу владарске знаке византијских царева, уз чисто византијске цар ске ин сиг ни је, да кле по ја ви осо бе ној за пор тре те српских владара у XIV веку, могуће је пронаћи преседане. Та ко су гру зиј ски вла да ри XI и XII ве ка, као и нормански краљеви Сицилије и Јужне Италије у XII столећу, по ред отво ре не кру не носили сакос, заправо ди витисион, и укрштену дијадиму (лорос). 59 Као го спо дар Ита ли је и Сицилије Фридрих II Хоенштауфен такође је прика зиван 58 Ива ни ше вић, Новчарство, 251, Таб Г. Алибегашвили, Светский портрет в грузинской средневековой монументальной живописи, Тбилиси 1979, Таб. 4, 10, 16, 21, 35; A. Eastmond, Royal Ima gery in Me dieval Georgia, Pennsylva nia 1998, figs. 30, 75 76, Pls. XI II, XV, XXVII; S. H. Ste in berg, I Ritratti dei Re Normanni di Si cilia, Estrat to dal vol. XXXIX, dis pen sa 1 a 2 a del la Bibliofi lia, Fi ren ze 1937, figs. 6, 8, 9; A. En gel, Recherches sur la numismatique et la si gillographie des Normands de Sicile et d Italie, Pa ris 1882, 86, 19, Pl. I/ Cf. G. Schlum ber ger, Byzance et croisades. Pages médiévales, Paris 1927, Pl. XIX. 61 G. Schlum ber ger, Sigillographie de l Orient latin, Paris 1943, Pls. I, 1; VII, 5, 6, 9; XVI, 3 5; idem, Numismatique de l Ori ent la tin, Graz , , Pl. VI, Латински краљеви Кипра приказивани су како, оде ве ни у ви зан тиј ски цар ски са ги он, на гла ви но се отво ре ну кру ну. 62 Steinberg, I Ritratti, figs. 3, 6, 8, 9; En gel, Recherches, Pl. I/11 17; Pl. VI/5, 6, 24, 27, 29, 30. И на не ким рет ким представама грузијских царева или угар ских кра љева, наста лим под ути ца јем ви зан тиј ске умет ности, мо гу се ви де ти би сер не си је ка ко ви се са раз личито обликованих отворених круна. Cf. Алибегашвили, Светский портрет, Таб. 6; D. Radocsay, Wandgemälde im mittelalterlichen Ungarn, Bu da pest 1977, , Abb За пор тет кра ља Мар ка у При ле пу cf. Ра дојчић, Пор тре ти, сл Ibid., 82; Б. По по вић, О но шњи кти тор ских пор тре та у Ми ле шеви: сије (препендулије), Ми ле шев ски за пи си 3 (1998), P. E. Schramm, F. Müthe rich, Denkmale der deutschen Könige und Kaiser, München 1962, Taf. 281 ( 67), 337 ( 117), 364 ( 141), 391 ( 159), 412 ( 176, до ле, ле во цар Фри дрих I Бар ба ро са), 422 ( 184); E. P. Schramm, Die de utschen Kaiser und Könige in Bildern ihrer Zeit, I. Te il, Le ipzig 1928, 118; Tafeln, Abb. 84, 86, 92e l, 126b, 128a, 132; A. Goldschmidt, Die de utsche Buchmalerei II, Fi ren ze München 1928, Taf. 79, 112; E. Piltz, Kamelaukion et mitra, Up psa la 1977, Pls. 70, 72, 73a b, 130 (краљ Ан гли је Ед мунд), etc. 66 Schramm, Müt herich, Denkmale der deutschen Könige und Kaiser, 175 ( 159); Schramm, Die de utschen Kaiser und Könige, 110, 118, 119, 123, 197, 203; Piltz, Kamelaukion et mitra, 90, 104, 144 et pas sim. 153

12 154 Сл. 9. Немачки краљ Хајнрих II (Бамберг, Bibl. 95, fol. 7 v ) на до на торској илустраци ји у Је ван ђе ли ста ру Др жав не библиотеке у Бамбергу (Bibl. 95, fol. 7 v ), насталом негде из ме ђу и го ди не, не мач ки владари имају три или четири кићанке, све везане за доњу иви цу кру не (слика 9). 67 Слич не укра сне тра ке, по пра ви лу за вр ше не ре са ма, че сто се мо гу ви де ти при ве за не за кру не на предста вама старозаветних царева у рукописима из средњоиталијанских скрипторија XII века (слика 10). 68 За нас је на рочито зани мљи во да се пре пендулије кићанке у об лику трака срећу и на пор тре ти ма јед ног су временика Стефана Душана просвећеног чешког краља и не мачког ца ра Кар ла IV (ро ђен у Пра гу 14. ма ја 1316, а умро у истом гра ду 29. но вем бра 1378). 69 На великој вотивној слици надбискупа Јана Очка из године, рецимо, тај владар носи круну с које висе широке златне траке с реса ма (сли ка 11). 70 Да кле, са свим је ја сно да су у Ду ље ву, по пут го тич ки об ликованих отворених круна, не по средно са Запада преузете и препендулије кићанке у виду трака прилично необичне за српску двор ску сре дину. Код нас их сре ћемо, изгледа, са мо још на кру ни мла дог краља у Светом Димитрију у Пећи (сли ка 7), 71 а мо жда и на представи краља Стефана Дечанског на печату привеза ном за хи лан дар ску по ве љу бр. 141/143 (слика 5) или на не ким вр ста ма ње го вог нов ца. 72 Но, кра љев ске кру не у Ду ље ву при вла че па жњу и због то га што пре пен ду лије ки ћан ке ви се и с њи хо вих до њих и с гор њих иви ца. Ка да се про у че ин сиг ни је на пор тре ти ма вла да ра сред њовековних држава Истока и Запада, постаје уочљиво колико је ова ква по ја ва осо би та. Њој се ипак мо же про на ћи извесна парале ла на пор тре ту бу гар ске ца рице Теодоре у Лондонском четворојеванђељу (Brit. Museum Add , fol. 3 r ). С вр ха и с осно ве нео бичне Теодорине круне ви се четири сије обли ко ва не пре ма ви зан тиј ском уку су. 73 На неким, тако ђе рет ким при ме ри ма из пор трет ске умет ности источнохришћанског света појаве се и препендулије што, мимо обичаја, висе само с горње ивице отворених владарских круна. 74 Нешто убедљивије аналогије дуљевским крунама чешће се сре ћу у умет но сти с чи сто ре лигиозним или псеудоисторијским садржајем, на ретким пред ста вама свети те ља и ми то ло шких лич но сти ко је су би лe вла дар ског по ре кла. По ме ну ће мо ов де бар пред ставу цара Нина из латинског историјског рукописа насталог у Акри око го ди не (Lon don Add , fol. 16 r ), да бисмо, с на рочитим нагласком, указали на лик свете Екатерине у цркви Светог Луке у Котору. 75 Обе поменуте лич но сти на гла ви но се отво ре не, знат но сти ли зо ва не круне, с чи јих гор њих и до њих иви ца ви си по пар би сер них пре пен ду ли ја ви зан тиј ског ти па. Злат не ма му зе ко је кра ље ви Сте фан Де чан ски и Ду шан но се на но га ма 76 пред ста вља ју још јед ну из у зетну за ни мљи вост ду љев ских пор тре та (цр те жи 2, 7). У пи та њу су ма му зе та ко зва ног ро ма но гот ског или рано гот ског ти па. Оне су од сре ди не XI II ве ка у Евро пи по че ле да по ти ску ју ста ри ји тип ма му за с јед ним тр ном (сли ка 8, цр теж 8), али су по ста ле ши ро ко при хва ће не тек у пр вим де це ни ја ма XIV ве ка. 77 Основ ну осо бе ност ро ма но гот ских ма му за чи ни по ја ва точ ка са зве зда сто рас по ре ђе ним, при лич но број ним и ду гим тр но ви ма, то јест вр шци ма, на са свим крат ком вра ту. Ду љев ски сли кар је до ста не ве што пред ста вио ма му зе, ко је го то во уоп ште не ма ју вра та, па зве зди це, са свим не при род но и не ло гич но, јед ним сво јим де лом по кри ва ју пе те вла да ра. 67 Schramm, Die de utschen Kaiser und Könige, , Ta feln, Abb. 84; Schramm, Müt herich, Denkmale der deutschen Könige und Kaiser, 335 ( 115). Нај боље репродуковано код: Goldschmidt, Die de utsche Buchmalerei, Taf E. B. Gar ri son, Stu di es in the Hi story of Me diaeval Italian Painting, Vol. II, 3, Flo ren ce 1956, fig. 178; Vol. III, 1, Flo ren ce 1957, fig. 27; Vol. IV, 1, Flo ren ce 1960, fig. 5, fig K. Stej skal, K. Ne u bert, L Empereur Char les IV. L art en Euro pe au XI Ve siècle, Pa ris 1980, figs. 52, 86, 156, 178, Ibid., figs. 52, Са кру не мла дог кра ља на сли ка ног у Пе ћи са свим си гур но не ви се тзв. пилатикије, траке којима је протовестијар у до ба Палеолога давао знак за отпочињање одређених делова церемонијала (J. Verpeaux, Pse u- do-kodinos: Traité des offi ces, Pa ris 1966, 108, 202, 203, 204). У из вор ној грађи било које вр сте не ма назнака да су пи ла ти ки је у по зној Ви зан тији би ле ве зи ва не за цар ске кру не. Cf. По по вић, Ношња ктиторских портрета, Димитријевић, Каталог, (бр. 2 7), 77 (бр. 28), (бр ). 73 Piltz, Kamelaukion et mitra, Pl Из гле да да је исти слу чај био и с кру ном тра пе зунт ске ца ри це Те одоре, жене Алек си ја III, на ње ном портрету на повељи издатој светогорском Дионисијату. Cf. Солун 1997, кат. бр , сл. на стр. 432, Cf. Алибегашвили, Светский портрет, Таб. 10; Eastmond, Royal Imagery, Pl. XVII. За гор њу иви цу кру не из гле да ју при чвр шће не и пре пенду ли је на не ким вр ста ма нов ца Сте фа на Де чан ског, cf. Ди ми три је вић, Каталог, (бр. 2 7), 77 (бр. 28), (бр ). 75 H. Buc hthal, Miniature Painting in the Latin Kingdom of Jerusalem, Oxford 1957, pl. 87; V. J. Đurić, Freska u crkvi sv. Luke u Kotoru, Prilozi povjesti i umjet nosti u Dalma ci ji 21 (1980), 230, са сли ком на стр Пор трет кра ља Ду ша на знат ни је је стра дао у сво јим ни жим де ло вима, па се са да ви ди са мо звездица маму зе на вла да ре вој ле вој но зи. 77 R. Zschil le und R. For rer, Der Sporn in se i ner Fo rme nent wicklung I, Berlin 1891, 12 13; Z. Hil czerówna, Ostro gi pol skie z X XIII wieku, Po znań 1956, 63 67; Д. Ни ко лић, Ти по ло шки раз вој ма му зе од XIV XX ве ка са освр том на збир ку ма му за у Вој ном музеју ЈНА, Ве сник Вој ног му зе ја ЈНА 3 (1956), 69 70; D. Vr sa lo vić, Kasnosrednjovjekovne ostruge u Muzeju hr vat skih ar he o loš kih spo me ni ka u Spli tu, Starohrvatska prosvjeta, ser. III, sv. 8 9 (1963),

13 Код ка сни јих гот ских и ка сно гот ских ма му за преч ник точ ка зве зди ца по сте пе но се сма њу је, као и број вр шкова, ко ји ви ше ни су би ли по ста вље ни ра ди јал но не го под од ре ђе ним углом. Пет ни део по зни јих рат нич ких ма муза оја ча ван је про ши ри ва њем кра ко ва, а врат се то ком дру ге по ло ви не XIV ве ка по сте пе но про ду жа вао, да би до сти гао ду жи ну од 10 cm. 78 Иако не мо же по слу жи ти за пре ци зни је од ре ђи ва ње вре ме на на стан ка пор тре та у Ду ље ву, из глед ма му за на но га ма Сте фа на Де чан ског бар оквир но по твр ђу је пред ло же но да то ва ње вла дар ских пред ста ва. По ја ва злат них ма му за на чи зма ма Де чан ског и Душа на по ка зу је се као пра ва нео бич ност ка да су у пи та њу пор тре ти срп ских вла да ра у сред њем ве ку. За пра во, ни је по зна та нијед на дру га пред ста ва на ко јој је не ки срп ски вла дар при ка зан с ма му за ма. Оне се ни су ја вља ле ни на пор тре ти ма ви зан тиј ских или дру гих пра во слав них ца рева, али чи не при лич но уоби ча је ну по ја ву на пор тре ти ма су ве ре нâ сред њо ве ков ног За па да. У раз ли чи тим прили ка ма, на сво јим кти тор ским, над гроб ним или ре презен та тив ним пор тре ти ма, они су при ка зи ва ни у пу ном вла дар ском ор на ту, са кру ном на гла ви, же злом и гло бом у ру ка ма, а с ма му за ма на но га ма (сли ка 8). 79 Раз лог ис тица ња ма му за на пор тре ти ма за пад но е вроп ских су ве ре на тре ба по тра жи ти у окол но сти да су оне пред ста вља ле сво је вр сну ин сиг ни ју. Ма му зе, на ро чи то злат не, ка кве ви ди мо у Ду ље ву, чи ни ле су у сред њем ве ку је дан од најва жни јих зна ко ва ви те штва. 80 За пра во, са мо су ви те зо ви има ли пра во да но се злат не ма му зе. О зна ча ју ма му за го во ри ре чи то и це ре мо ни јал про из во ђе ња у ви те за. Тај ис пр ва чи сто ла ич ки и вој ни ри ту ал све се ви ше хри стија ни зо вао то ком зре лог сред њег ве ка, да би већ кра јем XII и то ком XI II сто ле ћа у знат ни јој ме ри до био об лик цр кве ног об ре да. По сле бде ња, ис по ве да ња и при че шћа, мла ди чо век ко ји је ула зио у ред ви те зо ва при мао је оружје и опре му што су у то ку но ћи би ли по ло же ни пред ол таром: нај пре по јас и осве ће ни мач, за тим ма му зе, а он да и шлем, штит, ко пље итд. 81 Сто га не чу ди што је та це ре мони ја, сход но зна ча ју, оста ви ла тра га не са мо у пи са ним из во ри ма већ се од ра зи ла и у ли ков ним. 82 Као при мер сли ков ног опи са це ре мо ни је до но си мо ре про дук ци ју мини ја ту ре Ма ти је Па ри ског из ње го вог де ла Vi tae du o rum Of fa rum (Col lec ta nea, Bri tish Mu se um, Ne ro D. I. fol. 3 r ) (цр теж 8). 83 У рет ким слу ча је ви ма ви те шке де гра да ци је, то јест ис кљу чи ва ња из ви те шког до сто јан ства, бив шем ви те зу с но гу су ски да не, то јест од се ца не ма му зе (и баца не на ђу бри ште). 84 Ис ти ца ње ма му за као ин сиг ни ја на пор тре ти ма дво ји це срп ских вла да ра у Ду ље ву по ста вља пред нас сло же но пи та ње при су ства ви те шке иде о ло ги је и са мог ви те штва у срп ским сред њо ве ков ним зе мља ма. С об зиром на то да је у пи та њу јед на од осо би тих те ко ви на за пад но е вроп ске ци ви ли за ци је, ра зу мљи во је да је ње но при су ство би ло нај ра ни је уоч љи во код За пад них Слове на. Та ко је, ре ци мо, у Пољ ској об ред про из во ђе ња у ви те за по све до чен на осно ву пи са них из во ра већ од по чет ка XII ве ка. 85 Не чу ди сто га што су ма му зе та мо по ста ле не из о став ан зна к ви те штва, исто као по јас или мач. Ју жно сло вен ски на ро ди ко ји су ста ја ли под ја ким ути ца јем ви зан тиј ске кул ту ре, да кле Бу га ри и Ср би, знат но су спо ри је до ла зи ли у до дир с те ко ви на ма за пад- Сл. 10. Цар Соломон, Рим, Casanatense cod. 721, fol. 50 v, друга четвртина XII века но е вроп ског фе у да ли зма и оне су им би ле да ле ко мање при јем чи ве. У срп ским зе мља ма до зна чај ни јег ути ца ја иде је о ви те штву и при су ства ви те шких ре дова до ла зи тек кра јем XIV и у XV ве ку. 86 Ме ђу тим, по сто је из ве сни, чак прилич но раз го вет ни тра го ви прихватањa ви те шке иде о- ло ги је и ви те шких оби ча ја и у др жа ви Не ма њи ћа. На зи ду са кри сти је ка те дра ле у Тре ви зу ста јао је за пис да је из ве сног Фран ци ска де Са ло мо неа опа сао вите шким по ја сом 25. мар та го ди не уз ви ше ни ра шки краљ Урош (Ми лутин). 87 Ду бро вач ки истори чар Ја ке та Лу ка ре вић, ко ри сте ћи се не ким да нас не по зна тим из во ром, казу је ка ко је цар Ду шан осно вао ви те шки ред Стуб све тог Сте фа на (l or di ne di ca val li e ri, do man da to colo na di San Ste fa no) и да је у ње га при мао ду бро вач ке 78 Zschil le und For rer, Der Sporn, 13 14; Ни ко лић, Ти по ло шки раз вој мамузе, 70 72; Vr sa lo vić, Kasnosrednjovjekovne ostruge, 168; I. Bach, Ostru ga iz XIV ili XV stol je ća, Zbornik Muzeja grada Koprivnice, god. II, sv. 3 (1947), 83; L. Bo janovski, Nalaz srednjovekovnih mamuza na Crkvini kod Šipova, Na še sta rine. Godišnjak Zavoda za zaštitu spomenika kulture Bosne i Hercegovine 8 (1962), Goldschmidt, Die de utsche Buchmalerei, Taf. 63; Schramm, Die de utschen Kaiser und Könige, 206, Abb. 4l, 101a, 114; Schramm, Müt herich, Denkmale der deutschen Könige und Kaiser, Taf. 391 ( 159); Е. Pa nofsky, Tomb Sculpture, Lon don 1964, fig. 221; K. Schwar zen berg, E. Bac hmann et al., Romanik in Böh men, Mün chen 1977, Taf. IV; K. Ba uch, Das mittelalterliche Grabbild. Figürliche Grabmäler de 11. bis 15. Jahrhunderts in Europa, Ber lin New York 1976, Abb. 4, 80, 125, 177, 178, 215, 216, 217, 218, 326, 351; etc. 80 Zschil le und For rer, Der Sporn, 17; M. Ke en, Das Rittertum, München Zürich 1987, ; Г. Т. Денисонь, Исторiя конньици I, С.-Петербургь 1897, ; Ни ко лић, Типолошки развој мамузе, 63; Encyclopaedia Britanica 21, Chi cago London Toron to Ge ne va Sydney 1963, 266; R. De lort, Life in the Middle Ages, Lon don 1974, 219; M. Mo ur re, Dictionnaire encyclopédique d histoire VI I I, Pa ris 1978, 1594; Hil czerówna, Ostrogi polskie, ; Ни ко лић, Типолошки развој мамузе, 62 63; С. Ћир ко вић, Витез, in: Лек сикон српског сред њег ве ка, при ре дили С. Ћирковић и Р. Ми хаљ чић, Бе о град 1999, Ke en, Das Rittertum, ; Hil czerówna, Ostro gi pol skie, ; Delort, Li fe in the Mid dle Ages, 219; Mo ur re, Dictionnaire encyclopédique d histoire II, 926. O са кра ли за ци ји об ре да про из во ђе ња у ви те за и христијанизацији витешког достојанства cf. Денисонь, Исторiя конньици, ; G. Duby, Le temps des cat hédrales, Pa ris 1976, Hil czerówna, Ostro gi pol skie, О. Е. Sa un ders, Englische Buchmalerei, Firenze München 1928, 94, Taf Денисонь, Исторiя конньици, Hil czerówna, Ostro gi pol skie, Ћирковић, Витез, 83; idem, Поч те ни ви тез При би слав Ву ко тић, ЗФФ 10/1 (1968), pas sim. 87 MCCCIV die XXV mar tii Fran ci scus de Sa lomone fuit per excelsum principem et d. d. Orosium regem Rasiae militari cingulo donatum. Cf. Я. 155

14 156 Цртеж 6. Круна краља Стефана Дечанског по сла ни ке. 88 За ни мљи во је да је ред, ако по ве ру је мо Ду бров ча ни ну, сте као име по све ти те љу за штит ни ку српске др жа ве и вла да ра, 89 упра во оно ме ко ме је по све ће на и ду љев ска цр ква. Пре ма ми шље њу Си ме Ћир ко ви ћа, ка зи ва ње Лу ка ре ви ћа до би ја на те жи ни ако се у об зир узме и над гроб на пло ча Јо а ки ма Ђу ра ша про на ђе на крај цр кве Све тог ар хан ђе ла Ми ха и ла на Пре вла ци у Бо ки Ко тор ској. 90 На тој пло чи ве ли се да по кој ник, унук стави о ца Ђу ра ша Вран чи ћа, byj + c(a)ra + Sthpa na treti vi tezy. 91 Као је ди но при хва тљи во об ја шње ње овог нат пи са узе то је да је Јо а ким Ђу раш, ина че поистовећен са Ђу ра шем Или ји ћем по зна тим из ду бро вач ких до ку мена та, 92 за у зи мао са свим од ре ђе но ме сто у не ком ску пу Ду ша но вих ви те зо ва и да би та кав скуп нај пре мо гао би ти ви те шки ред. 93 Уте ме ље њу иде је о ви те штву и ви те шким ре довима у средњовековној Србији пресудно је допринело, како се с раз логом претпоставља, присуство западњачких вите зо ва ме ђу на јам нич ким тру па ма срп ских вла да ра. 94 Не тре ба, ипак, за не ма ри ти ни мо гућ ност да су ти ути ца ји упоредо стизали и неким другим пу те ви ма. С об зиром на то да је Зе та од свих срп ских зе ма ља које су улазиле у са став државе Нема њића била најнепосредније изложена упли ви ма са За па да и да је ње на град ска култура била ка дра да аси милује те утицаје, може мо прет по ста вити да се и за уко ре њи ва ње иде је о ви те штву ту на ла зи ло најплод није тло. Вероватно ни је слу чај но то што је углед ни и одани Душанов трећи ви тез по ти цао баш из Зе те, тачни је из ње ног при мор ског де ла. И по ја ва злат них ма муза на кра љев ским пор тре ти ма у Ду ље ву као да пру жа ја сно све до чан ство о при су ству витешке идеје и ви те шких обичаја у српском Поморју прве половине XIV века. Они су се ода тле мо гли ши ри ти у кон ти нен тал ни део не ма њићке државе, да би се тамо преплитали са утицајима који су дру гим пу те ви ма, пре ко ритера најамника какав је, рецимо, био Душанов витез Палман стизали не по сред но из Средње и Западне Европе. 95 Може се помислити да у не ка квој ве зи, бар по сред ној, с ри терским идеа ли ма и прак сом сто ји и но вац ца ра Ду ша на с пред ста вом владара на коњу. 96 Ипак, мно го је вероватни је да је ов де у питању одраз древ не ви зан тиј ске рат нич ко-три јум фал не иконографије. 97 Пре ма ми шљењу Смиље Марјановић-Душанић, са продором снажног ути ца ја ин ди ви ду ал ног и ри тер ског схва та ња мо нар хи је у вре ме ца ра Душана ваљало би, ме ђу тим, по ве за ти срп ски но вац на чи јем аверсу је би ла при ка зивана само владарева глава. 98 У ја сној ве зи с чињеницом да су предст aвници срп ске дру штве не елите прихватили витешке идеје сто ји, сва ка ко, и појава хе рал ди ке у на шој средњовековној култури. Зачеци те појаве могу се пра ти ти још од вре мена краља Стефана Дечанског, али ће хералдика почети да добија већи значај тек у Ду шаново доба. 99 Из ве сне пред ста ве о ви те штву и ви те шким играма сти за ле су у срп ску сре ди ну по чет ком XIV ве ка и пре ко спи са ка кви су би ли Алек сан дри да и Ро ман о Троји. 100 Док има до ста раз ло га да се ве ру је у за пад ное вроп ски из вор срп ског пре во да Алек сан дри де, до тле су ита ли јан ски из вор ник и по сред нич ка уло га Ду бров ни ка или зет ских гра до ва у пре во ђе њу не сум њи во пре по знати ка да је реч о Ро ма ну о Тро ји. 101 То де ло, по зна то у ћи рил ској вер зи ји као При ча о кра ље ви ма, у ства ри је запад но европ ска пре ра да Тро јан ског ра та пре ма Ови ди ју (Хе ро и де и Метармофозе), у ко јој је ан тич ко хе рој ство усту пи ло ме сто иде а лу ви те штва. 102 Не по сред не кул турне ве зе срп ских зе ма ља пре ко По мор ја са Ита ли јом и да ље са За пад ном Евро пом по ка зу ју и срп ски пре во ди пра вих ви те шких по ве сти та кви као што су Три стан и Изол да, Бо во од Ан то не или Ро ман о Лан се ло ту. Ове сто ри је о ви те зи ма из књи га срп ских, а по себ но о славно ме ви те зу Три шта ну, о Ан ца ло ту и о Бо ви и о дру гим мно гим ви те зи ма вр лим по ја ви ле су се ве ро ват но тек Шафарикъ, Грађа за србску сфрагистику, Гласникъ Друштва србске словесности 9 (1857), ; Ћир ко вић, Поч те ни ви тез, G. Luc ca ri, Copioso ristretto de gli annali di Rausa, Venetia 1605, 56 (друго из дaње: Ra gu sa 1790, 96); С. Но ва ко вић, Историја и традиција. Изабрани радови, Бе о град 1982, 327, н. 1, 459 (ко мен тар С. Ћир ко вића). 89 Војводић, Прилог познавању иконо гра фи је и кул та св. Сте фа на, 560, н Ћир ко вић, Витез, Г. То мо вић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Бе о град 1974, 73, бр. 120 (са ста ријом литературом). 92 Cf. М. Цр но гор че вић, Михољски збор у Боци Которској, Ста ринар X (1893), 25; К. Ји ре чек, Историја Срба I, Бе о град 1952, Ћир ко вић, Поч те ни ви тез, Ћирковић, Витез, 83; M. Di nić, O vitezu Palmanu, Zgo dovinski časopis 6 7 ( ) (Ko sov zbor nik), ; М. Ди нић, Шпански најамници у српској слу жби, ЗР ВИ 6 (1960), Ћирковић, Витез, 83; Di nić, O vitezu Palmanu, 398; Ди нић, Шпански најамници, Паралеле оваквом новцу проналажене су, међу тим, пре све га на право слав ном Ис то ку. Cf. Ива ни ше вић, Новчарство, 117, 246, 251, Таб. II, 6.11, Марјановић-Душанић, Вла дарске инсигније, 92 93; A. Gra bar, L empereur dans l art byzan tin, Pa ris 1936, 53 54, , Pls. IV, VII/1, X/1, XVII/2, XXVI II/3 4, XXIX/9. 98 Марјановић-Душанић, Вла дарске инсигније, Но ва ко вић, Исто ри ја и тра ди ци ја, 327, 329 (и ко мен тар С. Ћир ко вића, 456, 460). 100 С. Ћир ко вић, Витешке игре, in: Лексикон српског средњег ве ка, 84 85; Д. Богдановић, Исто ри ја ста ре срп ске књижевности, Београд 1991, Богдановић, Историја, 231; Д. Па вло вић, Роман у старој српској књижевности, in: Ро ман о Тро ји и Ро ман о Алек сандру Великом, Бе о- град 1986, 12 13, 14; Р. Ма рин ко вић, Ро ман као књи жев ни род у сред њовековној књижевности Јужних и Ис точ них Сло ве на, in: ibid., 23, Богдановић, Историја, 231; Па вло вић, Роман, 15; Р. Ма рин ко вић, Ју жно сло вен ски ро ман о Тро ји, Ана ли 1 (1961, обј. 1962), 9 66.

15 у XV ве ку. 103 Пошто се у то вре ме цен тар срп ских зема ља по ме рио на се вер, ви те шка иде о ло ги ја сти за ла је та да ме ђу Ср бе и пре ко Угар ске. Ра зу мљи во је да су ти сред њо е вроп ски ути ца ји нај зна чај ни јег тра га оста вљали на дво ру де спо та Сте фа на Ла за ре ви ћа, ви те за пр вог сте пе на Зма је вог ре да ко ји је осно вао краљ Жиг мунд Лук сем бур шки (1408). 104 Срп ски ви те зо ви то га вре мена се, пре ма све до че њу Кон стан ти на Ко сте неч ког, већ ис ти чу на тур ни ри ма у Угар ској, а од ре ђе не ви те шке игре одр жа ва ју се у до ба де спо та Ђур ђа Бран ко ви ћа и на срп ској те ри то ри ји, у При шти ни. 105 Из Бо сне XV ве ка, та ко ђе под сна жним ути ца јем Угар ске, При мор ја и за пад но е вроп ских зе ма ља, са чу ван је из ве стан број поме на до ма ћих ви те зо ва и не ко ли ко бе ле шки у из во ри ма ко је ука зу ју на по зна ва ње ри тер ских оби ча ја. 106 По ме нимо ов де за нас на ро чи то за ни мљи в те ста мент поч те ног ви те за При би сла ва Ву ко ти ћа, у ко јем он свој мач, по јас и ма му зе оста вља оно ме од сво јих си но ва ко ји по ста не Doc tor o Ca va li er. 107 О пре пли та њу ви зан тиј ских и ро ма но гот ских еле мената на дуљев ској кти тор ској сли ци Разматрање иконографске схеме ктиторске компо зи ци је и ин сиг ни ја дво ји це срп ских вла да ра ја сно је показало да је у Дуљеву дошло до веома занимљивог про жи ма ња умет нич ких ис ку ста ва и двор ских оби ча ја свој стве них, с јед не стра не, ви зан тиј ској и, с дру ге, за падно е вроп ској ци ви ли за ци ји. Ка да су владарски знаци у пита њу, видело се да се неки из ра зи то ви зан тиј ски де ло ви орната и инсигнија, као што су сакос, мада неуобичајено кра так, и укрштена дијадима, ја вљају поред потпуно западњачких златних ма му за и отво ре не кру не готичког типа с препен ду ли ја ма ки ћан ка ма у ви ду тра ка. Због оштећења није јасно какав су об лик има ли скип три у рукама владара, али се запажа да српски краљеви немају ака ки је, го то во оба ве зне на ви зан тиј ским цар ским пор третима. Од владарских знакова уобичајених за представе цариградских василевса на дуљевској ктиторској слици та ко ђе су из о ста вљени велики црвени јастуци супедиони. Ако се у обзир узму и смер ни молитвени ставо ви вла да ра, по лу о кре ну тих пре ма пред ста ви па тро на, он да је пот пу но неоправ да но до во ди ти у ве зу из глед кра љевских представа у Дуљеву са Псеудо-Кодиновим описом стро го од ре ђе них ин сиг ни ја и ор на та ко је су ви зан тијски ца реви гордо носили приликом свечане церемоније Прокипсиса. 108 У доба Палеолога василевси су одевали са кос и дијадиму, наравно без мамуза на ногама, само онда када су стављали куполну стему на главу, да би се, за узимајући хијератичне ставо ве, по ка за ли по да ни ци ма приликом крунисања и прослава великих хришћанских празника. 109 Потпуно изван духа византијске царске слике сто ји у Ду ље ву и по ја ва при лич но ве ристички наслика них би ља ка пред но гама Стефана Дечан ског и Ду ша на (цр те жи 2, 7). Ни тој по ја ви ни је те шко про на ћи па ра ле ле на портретима владара западноевропских држава. На тим пор тре ти ма на ста ја лим у стил ским окви рима романичке и го тич ке умет но сти по ја вљу ју се раз ли чи те биљ ке или чак чи та ви вртови саздани од разноврсног растиња. 110 У нашој цркви насликане стабљике веома су оштећене, па је те шко од ре дити о којој биљци је заправо реч. Чини се, Цртеж 7. Доњи део портрета краља Стефана Дечанског ипак, да су у пи та њу ма ле пал ме те и да се оне на сли ци јављају као носиоци одређених симболичких значења. У пи та њу је ве ро ват но уобичајена асоцијација на рајска насеља приправљена за правед ни ке. До тих не бе ских предела смртнике води учешће у све тим тај на ма, чи ње ње богоугодних дела и ктиторских подви га, као и искре на мо литва захваљујући којој се они мо гу ди ћи до Ви шњега Бо га и ње го вих све тих. Ка да су ду љевски портрети у пи та њу, на уму тре ба има ти и до дат ну, тријумфално-импе ри јал ну сим бо ли ку пал ми не гран чи це. 111 Ина че, по јава различитих биљака у оквиру ктиторских композиција није не позната ни у уметности других области пра во сла вља под јаким утицајем Запада, каква су би ла, ре ци мо, грч ка остр ва Крит или Ро дос. 112 Сма тра мо да на овом ме сту ваља под се ти ти и на пред ста ву гран чи це са три цве та под ко њем ко јег ја ше Сте фан Ду шан на не ким вр ста ма српског цар ског нов ца Богдановић, Историја, 231; Па вло вић, Роман, 15 16; По вест о Тришта ну и Ижо ти, Бе о град 1988, 9 37 (пред го вор И. Гриц кат). 104 М. Ан то но вић, Де спот Сте фан Ла за ре вић и Зма јев ред, Историјски гла сник 1 2 ( ), Ћирковић, Витешке игре, 84 85; К. Ји ре чек, Ви те шке игре у сред њовековној Србији, in: Збор ник К. Ји ре чека I, Бе о град 1959, С. M. Ћир ко вић, Одјеци ритерско-дворјанске културе у Босни, in: idem, Работници, војници, духовници, Бе о град 1997, ; idem, Витез, Ћир ко вић, Поч те ни ви тез, Ту ме то до ло шку гре шку чи ни Ра и че вић, Манастир Дуљево, J. Verpeaux, Pse u do-ko di nos: Tra i té des of fi ces, Pa ris 1966, , 220, 224, 226, 229, 231, 232, 239, Schramm, Müt herich, Denkmale der deutschen Könige und Kaiser, Taf. 241 ( 36); Goldschmidt, Die de utsche Buchmalerei, Taf. 53; Schramm, Die de utschen Kaiser und Könige, Аbb. 83, 89b c; T. Borenius und E. W. Tristram, Englische Malerei des Mittelalters, München 1927, Taf Cf. Марјановић-Душанић, Вла дарске инсигније, G. Ge ro la, Крит 1993,. 382, 383; 9, ; 10, ; 11, ; 12, ; 13, ; 14, ; 15, ; 17, ; M. Bor bo u da kis, K. Gal las, K. Wes sel, Byzantinisches Kreta, Mün chen 1983, Abb. 59, 165; S. Ka lo pis si-ver ti, Aspects of Pa tronage in 14th Century Byzantium. Regions under Serbian and Latin Rule, in: Ати на 1996, , fig Димитријевић, Каталог, 186 (бр ). Без упу шта ња у рас праву о по ре клу и зна че њи ма тог мо ти ва, по ме ни мо са мо то да се слич ни 157

16 Сл. 11. Немачки цар Карло IV са вотивне слике надбискупа Јана Очка из године, Национална галерија у Прагу Уткивајући у ктиторску композицију одређене елементе настале и популарне у Западној Европи, а изостављајући неке уобичајене у Византији, дуљевски сликар и његови надзорници ипак нису дозволили да портрети српских владара изгубе своју источнохришћанску суштину. Је дан од бит них де та ља преузетих са византијске царске слике, заправо атрибута припадности низу богоизабраних владалаца, било је сли ка ње ним ба око гла ва Сте фана Дечан ског и ње го вог на след ника Душана. Нимб није приказиван на портретима владара ве ликих држава Запада, док се на представама цариградских василевса почео ја вљати још од ра новизантијског доба, да би то ком сред њовизантијског и позновизантијског периода постао оба везни елемент цар ске слике. Носиоци врховне власти сликани су с ним бом и у пра вославним земљама под ја ким ути цајем визан тиј ске кул ту ре, као што су би ле Бугарска, Грузија или Србија. На портретима католичких владара, па и оним који су би ли изведени у византијском духу, попут портрета норманских владара Јужне Италије и Сицилије, ореоли су ре довно изостављани. 114 Краљеви из династије Немањића почели су за жи во та да се сли ка ју с ним бом још то ком XI- II ве ка и нимб је ота да по стао оба везно обележје њихових ликова у репрезентативној уметности. 115 По пут ви зан тијских ца ре ва, они су без оре о ла око гла ве би ли при ка зивани готово једино на новцу и печатима. Занимљиво је сто га да кра љеви Милутин и Драгутин и њихова мајка Јелена немају нимбове на чувеној икони с ликовима светог Пе тра и све тог Па вла ко ја је би ла по сла та у вер ску пре стоницу Запада Рим. 116 У монументалној уметности могло се догодити само у окви ру пред ста ве Ло зе Не ма њића да неки од владара, и то из чисто политичких разлога, буду приказани без нимба. 117 Осим ним бо ва, и оста ци натписа уз владарске ликове пру жа ју, већ на пр ви по глед, све до чанство да су у Ду ље ву би ли насликани православљу одани краљеви српске државе. 118 Ти натписи су изведени ћириличним писмом, на народ ном, српскословенском језику. Сам њи хов са др жај је та кав да не сле ди ни ла тин ске ни византијске формуле, иначе често присутне у натписима крај портрета Нема њића. 119 У Ду ље ву је, ка ко то по ка зује нат пис крај кра ља Сте фана Дечанског, била примењена са свим једноставна форму лација, присутна и у неким другим споменицима, попут Ариља или Дечана. 120 Чи ни нам се ка ко се изa све га из ло же ног при лич но јасно назире закључак да веома изразита и необична симбиоза источно е вроп ских и за пад њач ких ико но граф ских еле ме на та на ду љев ским пор тре ти ма ни ка ко није била плод пла хо ви тог хи ра сли ка ра или про из вод слу чај ног спле та окол но сти. По ја ва та ко нео бич не пор трет ске це лине одређена је, пре свега, особеним културним миљеом у ко јем је на ста ла. На тај ми ље пресудно су утицале старије срп ске тра ди ци је у при ка зи ва њу вла дар ских пор тре та и не ки у срп ској сре дини акту ел ни ин сиг но ло шки оби чаји, а за тим и кул тур не на кло но сти при сут не у По мор ју као особитом делу наше средњовековне државе. Географски, политички, конфесионално и културно лоцирана на гра ни ци из ме ђу Ис то ка и За па да, др жава Нема њића прихватала је и у себи стапала разнородне утицаје моћних цивилизацијских центара у разним сфе ра ма свог жи во та. 121 Још у по след њим де ценијама XII века, за време вла сти родоначелника светородне династије, пронађене су прве трајније и убедљивије форму ле за жи во твор но син те ти сање тих ути ца ја. Ме ђу тим, упли ви Ис то ка и За па да ни су увек у старој српској држави и у сваком њеном делу би ли на исти на чин при сут ни и урав но те же ни. Ра зу мљи во је, при том, да су у По мор јe, ко је је обухватало приобално под ручје старе Зете, Травуније и Захумља, 122 културни цве то ви, по не кад кри но ви, зве зди це или ор на мен тал ни пре пле ти ја вљају на мо нетарним коња нич ким пор тре ти ма по је ди них угар ских или тра пе зунт ског вла да ра, али не ви зан тиј ских и бу гар ских ца ре ва. Cf. L. Réthy, G. Probszt, Corpus Nummorum Hungariae, Graz 1958, 71 ( 231), 72 ( 258, 259), Taf. XI II, 231, 258, 259; F. de Pfaf fen hof fen, Essai sur les aspres Comnénats, ou blancs d argent de Trébisonde, Pa ris 1847, 97, Pl. X, ; XI, 101, 104, ; XII, , Ste inberg, I Ritratti, figs. 3, 4, 6, 8, 9, Радојчић, Пор тре ти, Ibid., сл Војводић, Пор тре ти вла да ра, цр кве них до сто јан стве ни ка и пле мића, 295; idem, Ло за Не ма њи ћа, in: Лек сикон српског средњег века, Ђу рић, Је зици и писмена, Радојчић, Пор тре ти, Ibid., 31, За кра так по глед на историју утицаја Истока и Запада у Србији од IX до XV ве ка v. С. М. Ћир ко вић, Сред њо ве ков на Ср би ја из ме ђу За па да и Истока, in: idem, Работници, војници, духовници, Не ки на ши ауто ри с по мор ским зе мља ма са свим по гре шно по и стове ћу ју са мо Зе ту. С дру ге стра не, ме тодолошки крајње некоректно, а равнајући се према грани ца ма са да шње др жа ве Цр не Го ре, они у Зе ту убра ја ју не са мо Гор њу и До њу Мо ра чу не го и Бе ра не (Бу ди мљу), Би јело По ље или Би стри цу, који су одувек при па да ли ста рој Ра шкој. 158

17 Цртеж 8. Матија Париски, Витешка промоција краља Офе (British Museum, Nero D. I. fol. 3 r ) токови за пад не ци ви ли за ци је нај бр же при сти за ли и остављали најдубље трагове, сусрећући се ту с већ помало по су сталим, али још веома живим валовима уметничких и кул тур них ути ца ја Ис то ка. Ду љев ски вла дар ски пор трети по ка зују на веома уверљив начин само један од мно гобројних видова тих особених цивилизацијских спојева, вековима уцртаваних у још увек недовољно истражену културну мапу срп ских по морских земаља. Portraits of Serbian Rulers in the Duljevo Monastery Dragan Vojvodić In the Church of Saint Stephen in Duljevo, not far from Budva (Paštrovići), an interesting composition of the founders (ktetores) has been preserved. In accordance with an early Serbian tradition, it was painted on the southern wall in the western bay of the naos (drawing 1), and it is possible that it extended over the southern part of the western wall that was demolished very long ago. The Duljevo composition of the founders now depicts the images of the patron saint of the church, Saint Stephen, the First Martyr, painted on the southern side of the south-west pilaster, and the presentations of the two rulers to the west of him (drawing 2). The patron saint of the church, who was the protector of the Serbian medieval state and its rulers, is represented in a deacon s sticharion, with a censer in his hands, blessing the founders. The ruler in his prime approaches the First Martyr, presenting him with a model of the church (drawing 2, figs. 1, 2). Behind him follows a second, somewhat younger man in the robes of a monarch. He addresses the saint his right hand raised, palm upwards, as in prayer (figs. 1, 3). It is quite unusual that the presentations of these two rulers are separated by a red partition, dividing their two figures, although they belong to the same iconographic unit. All researchers who have studied the portraits of the founders in Duljevo have agreed that the first of the represented rulers should be recognised as Stefan Uroš III Dečanski ( ). They found a solid foundation for this in the ruler s facial characteristics (fig. 2). A careful reading of the inscription next to his image in Duljevo also leads to the recognition of Stefan Dečanski as the older ruler. Beside his first name Stefan, his second name Uroš is also written in the inscription (drawing 3). As for the identification of the younger ruler, there has been less agreement among scholars. The majority of researchers have recognised him as the son of Stefan Dečanski, the Young King Stefan Dušan, and attribute the creation of the wall paintings in the