Povodom. Издавач: Славица Ивошевић-Њежић, директор. Главни и одговорни уредник: Иван Јевђовић, професор. ДТП: Иван Јевђовић

Transcript

1

2 Povodom БАШЧАРШИЈА Једне године усред љета упути се свети Сава из кршне Херцеговине, своје миле постојбине, у равну Босну, па обишавши је сву унакрст, дође напосљетку и у Шехер-Сарајево. Бавећи се тако свети Сава у питомоме Сарајеву, дође и на сарајевску чаршију, где затече на хиљаде људи. Свети Сава не виђе нигдје толико сакупљена свијета на једном пазару, па у чуду рече: Ово је баш чаршија! Од тога времена и прозва се сарајевски пазар Башчаршија. СЛАВИ ОДБЕГНУВ Слави одбегнув славу пронађе, Саво, тамо одаклe слава јави се роду; рода светлост верe светлост презре, зато роду светило јави ce свему; ума висота чина висоту сврже, па зато ума вишe лeпоту стижe. Слова славе Сави сплете Силуан. (Силуан, XIV вијек) Васко Попа СВЕТИ САВА Око његове главe лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му бради Засутој липовим цветом Громови с муњама играју жмурке О врату мy вериге висе И трзају cе y гвоздепом сну Ha рамену петао му пламти У руци штап премудри пева Песму укрштених путева Лево од њега тече време Десно од њега тече време Он корача по сувом У пратњи својих вукова СВЕТИ САВА И ЂАЦИ Свети Сава био је и учитeљ. Једном његовом ђаку, једанпут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца, свети Сава узвикне гласно својим ђацима: Ко је украо мед, пашће му данас пчела на капу. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен. И ове школске године прославићемо школску славу Светог Саву. На академији, коју ће ове године припремити ученици 100. генерације, биће интересантно и свечано. Дођите и увеличајте овај дан. Јован Пејчић, Станиша Нешић, Небојша Ћосић Књига о светом Сави Издавач: Славица Ивошевић-Њежић, директор Главни и одговорни уредник: Иван Јевђовић, професор Редакција: Татјана Вучић, Милан Родић, Анђелка Лукић, Милана Дојчиновић, Тамара Мићић, Маја Томашевић, Јелена Јанковић, Дане Комљен, Борис Чупељић, Ана Комљеновић, Дражен Мацановић, Санела Јанковић, Софија Волаш, Ања Рајковић ДТП: Иван Јевђовић Слика на насловној страни: аутор Милица Чвокић Лектори: Анђелка Лукић, Татјана Вучић, Милан Родић Штампа: ГРАФИД, Бањалука 2

3 Susreti ТИ НЕКИ ЕНГЛЕЗИ Све је било договорено: чекаћемо их пред Гимназијом и онда крећемо на тродневно путовање. Бус се паркира пред капијом школе иза које великим словима пише ГИМНАЗИЈА. Окрећем се, застајем и помишљам како сви ми који уђемо у школу тог имена, чак иако је не волимо, морамо се барем на тренутак присјетити свих оних предивних тренутака које нам је она пружила. Управо размишљам како се цијела церемонија догађа из само једног разлога, гимназијске спремности да се постигне више. Из буса излази осам насмијешених и увијек спремних на забаву Енглеза, са својим директором и још двије професорице. Слиједећи директоричину жељу, у паровима смо се представили нашим и њиховим професорима, те размијенили поклоне добродошлице. Иако сам очекивала да с почетка нећемо имати баш много тема за разговор, преварила сам се, јер су се Енглези показали правим шаљивџијама, увијек спремним за забаву. Коме још може да падне на памет да носи електричну гитару на само три дана и то на сасвим други дио Европе? Господин Акција Већ видно опуштени предложили смо гостима како би било најбоље да изађемо то исто вече само ако се провучемо неопажено кроз врата библиотеке, јер се ништа не смије препустити случају. Но, ипак смо то вече морали остати у кућама, с обзиром да су гости читав један дан провели лутајући париским аеродромом. Сљедећи дани су били дани акције. Требало је обићи Бањалуку, госте упознати са радом Гимназије, показати им манастир Гомионицу, те посјетити СФОР-ову базу у Шипову. Иако нимало не звучи занимљиво, морам рећи да баш овдје забаве и анегдота није недостајало. Ми смо озбиљно схватили задатак да се упознамо са оружјем које СФОР користи, па смо себи дали маха да међу окупљенима нађемо погрешне мете које су се само благо насмијале и дискретно удаљиле. Нектар за енергију Вечери су биле препуштене нама домаћинима да их сами испланирамо, што нам, наравно, није нимало тешко пало. То је била одлична прилика да наше госте научимо по неку нашу ријеч, који су они изговарали на само њима знаном акценту. Како Бањалука ноћу пружа сасвим другу слику у односу на њихов градић Ексетер, још једном су се изнова, одушевили градом, те могућностима да посјећујемо разне локале без обзира на старосно доба (свима вама је познат закон у Енглеској по овом питању). Звијезда вечери је била која боца, кригла или пак чаша нашег Нектара, па нас успјеше увјерити да су Енглези послије Нијемаца праве пивопије. Но, вријеме је одмицало. Иако смо размишљали о томе како би било дивно да случајно заборавимо вријеме поласка, сјетили смо се наших патњи (читај професора) који нас чекају, а и били смо уморни па смо одлучили привести ово путовање крају. Рано јутро, хладно и тмурно, а ми се припремамо за завршно фотографисање... и онда одлазак. Стојећи сама сјетих се како је Joe Barret имао обичај да каже: Само по...ла...ко, и у том тренутку скоро наглас рекох: видимо се ускоро.... а сутрадан? Била сам уморна, измучена и задовољна. Морам вам признати да је могуће неке људе завољети у само три дана. Негдје сам у прошлом Орфеју прочитала текст о овој дилеми, те је ово права прилика да дам одговор на њу. Иначе нисам ни идеалиста ни апсолутни оптимиста. Увијек ћу рећи да је веома тешко склопити добро пријатељство, али догодило ми се нешто супротно што је на тренутак нарушило мој песимизам. Немојте ме погрешно разумјети није ово патетика или какава мексичка сапуница. То је истина коју доживјех једног октобарског викенда. Тилиа Богдан, III4 3

4 Susreti Традиција се наставља Седмог дана мјесеца новембра ученици II крагујевачке гимназије су дошли у наш град. Добродошлицу су им пружили професори и ученици наше школе. Посјета је трајала три дана и за то вријеме наши гости су били смјештени код ученика, који су са задовољством прихватили да буду домаћини, док су професори били смјештени у хотелу. Послије свих формалности које су обављене у читаоници школе, настала је општа лудница. Гости су са својим домаћинима осјетили ноћни живот нашег града, Бањалуке. Посјетили су мноштво локала и дискотека. Насупрот нашем кукању како немамо гдје да излазимо, они су уживали гдје год су ишли. Сљедећи дан (субота) био је организован одлазак у манастир Гомионицу. Један број ученика је посјетио манастир, док су остали жељели да са својим домаћинима обиђу град како би купили неку ситницу или неки сувенир из нашег града. Вече које је долазило донијело је са собом много забаве, али и бриге. Наиме, у нашој школи је прво била изведена представа ученика крагујевачке гимназије под називом Зашто је вода мокра? којом су се представили професорима и ученицима наше школе. Послије је био организован парти у холу школе који се какав-такав свидио ученицима. По завршетку забаве, домаћини су водили своје госте по бањалучким локалима. Због покушаја да сви буду заједно, свађица и несугласица дошло је до тога да су многи гости Зашто је вода мокра? Ово вам звучи познато? Сигурно јесте, јер је управо ово назив представе коју су ученици крагујевачке гимназије извели 9. новембра у холу наше школе. У почетку, имате осјећај да сте дошли да гледате неку колаж предству са мноштвом скечева хумористичког карактера, који и нису повезани неком посебном идејом. Али, како представа траје, све више постајете свјесни да је ваш првобитни закључак, у ствари, један велики промашај. Почињете увиђати да је ту, пред вама, ријеч о једној врло занимљивој проблематици, која је обрађена на веома интересантан начин. Наиме, ученици крагујевачке гимназије су својом креативношћу, а посебно глумом и музиком, на врло симпатичан начин приказали друштво у којем данас живимо. Управо је то она нит која прожима све фрагменте представе и веже их у једну нераскидиву цјелину, истовремено спајајући умјетност и свакодневицу, или, боље је рећи да је на једном заиста завидном нивоу на умјетнички начин приказана наша гола реалност. 4 у збрци изгубили своје домаћине и домаћини госте, али на крају је све било у реду и забава се наставила до раних сати. У недјељу ујутро, Крагујевчани су кренули из нашег града и, као и увијек, растанак је био врло тужан. Међутим, сви су се тјешили надом да ће се ускоро поново видјети, јер ће следеће године бити ред да ученици наше школе узврате посјету. Како је и ред, традиција ће се наставити Милана Дојчиновић и Романа Спасојевић III 5 Надајмо се да ће оваква културна збивања постати много учесталија у нашим круговима, те да ће се ширити и везати нас са многим креативним младим људима са којима можемо, путем умјетности, остварити врло успјешну комуникацију. Стога Крагујевчанима иду све похвале... Зато што се рибе зноје! Татјана Вучић III 3

5 Рођена је године у селу Марићка код Приједора. За вријеме Другог свјетског рата живјела је као избјеглица у Прељини код Чачка. Гимназију је завршила у Приједору, студије на групи за Југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду. Радила је као професор у средњој школи у Приједору, Бањалуци и Сарајеву. У Бањалуци је радила у Гимназији. Била је и ученик и професор ове школе. Пјесме је објављивала у многим књижевним листовима и часописима. Године на конкурсу Козарачких сусрета добила је награду за поезију. Објавила је три збирке поезије: Соликовиј (1998), Не дирајте моје кругове (2002) и Вода и сузе (2003). Од године живи и ради у Сарајеву. Како се осјећате у својој школи након толико година? У СВОЈОЈ ШКОЛИ ПОСЛИЈЕ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА I oni su zavr{ili Gimnaziju ДУШАНКА МАРЧЕТИЋ - ВЕСКОВИЋ Улазим на уска врата нико се не гура не виче Ја бих да потрчим Смирене године смирено улазе Овим ходницима смо трчали викали гурали се Било нас је Сад кроз ова врата сама уносим само сјећања и чини се да ме зидови ови ведрином поздрављају а ја бих да баш њима вршњацима упутим своје ријечи подијелим сјећања Нека друга лица ме поздрављају Занијемим осамљена Ја непозвани посланик из неких других друкчијих и давних времена њих сад поздрављам Када и зашто сте почели писати? Пишем још од гимназијских дана, од кад себе знам, али пјесме нисам објављивала. Пјесници читав живот носе један сензибилитет којег нису свјесни. Битно је да успију да изразе то што осјећају, да уобличе. Од кога сте највише научили у животу? Смрт је најбољи учитељ, човјек схвати шта је битно у животу, схвати да је све пролазно... Много сам научила и од својих ђака, они су ми помогли да схватим модерну књижевност. Имам и велико интелектуално наслеђе од свог оца. Он је био свештеник. *** Смрт у име добра Смрт у име зла Кoја је разлика питам? Смрт смрти нека и код нас живот буде Смрт смрти нека и код нас мир буде! Шта вас инспирише? Неки снажан доживљај. Може то бити концерт, пејзаж, сусрет с неким драгим, може бити и агонија... Пишем у својим празним данима, пјесме ме понекад подсјећају на дневнике... ХИМНА ЖЕНИ Први посланик између неба и земље између човијека и неба Она Она живот доноси одржава га и предаје земљи као пламен својом љубављу свијет испуњава Срећни уз њу спознају љубав Чаролија љубави њене нас испуњава Воле нас њене руке Воли нас њено срце Воли нас њена душа Љубав њена је посвећена топла драга љубав која све даје све прашта и ништа не тражи ЗАШТО САМ ПОЧЕЛА ДА ПИШЕМ Одбили су ми свако перо које се одбити могло и бољело је Молила сам не узимајте ми смијех како ћу без смијеха живјети? А они су се гурали викали отимали за мој смијех нико марио није Људи живе и без радости схватила сам а ми смо је толико имали Молила сам не узимајте ми дом како ћу без дома живјети? Молила сам не узимајте ми оца како ћу без оца живјети? Молила сам не узимајте ми брата како ћу без брата живјети? Молила сам за мало пријатељства а самилости ни то ми нису дали само су узимали узимали узимали И небо је без милости схватила сам Боже зар је толико убица око нас? А онда сам у срце слила сузу своју чврсто је стисла и знала да ми тугу нико узети не може И више нисам могла плакати и бољело је и срце није издржало Умјесто суза потекле ријечи Ријечи вјере љубави и наде док год мисао моја док год срце моје и у срцу суза моја отврдла Ваша порука гимназијалцима? Само оно што имате у глави и у срцу увијек ћете носити у себи. То вам не могу одузети. ВОДА И СУЗЕ Бистра жива бива вода суза тече и моју сузу прима и туга бистрином тече Тече обалама патње смирене кости плаче милује и скрива недужне чисте бијеле намучене зачуђене Анђелка Лукић и Милан Родић, III2 5

6 Reporta`a Сусрети младих у Енглеској Читамо родољубиве пјесме, волимо писце који пишу о својој отаџбини, и у сваком од нас пламти дух патриотизма и жеље да урадимо нешто што ће служити нама на част, а нашој земљи на добробит. Наравно, жеље су једно, а могућности друго. Ријетки су они којима се са 16 година пружи прилика да остваре тај сан. Мени се то десило, и осјећам се захвалном и посебном: захвалнa сам људима који су ми омогућили тако нешто, а осјећам се посебном јер сам била дио тима који је све своје снаге уложио да нашу земљу представи онако како доликује. Наиме, ријеч је о учешћу на Првом међународном конгресу младих, који је одржан у Енглеској, од 25. марта до 4. априла. Делегације ученика и студената из цијелог свијета окупиле су се са циљем да размјене идеје, мишљења, ставове, као и да креирају резолуције које се тичу општег напретка и свјетлије будућности. Организована на међународном нивоу, ова манифестација је оправдала сва очекивања, како организатора, тако и нас, учесника. Сваки тренутак био је детаљно испланиран и испуњен разноврсним садржајима који су сваком појединцу омогућили да, учествујући у различитим дискусијама, искаже своју ораторску и дипломатску вјештину, али и да, кроз музичке, сликарске, плесне и друге радионице, покаже своју креативност и таленте. Шест ученика, пет гимназијалаца и један ученик туристичке школе, сада већ студент, чинили су мали амбасадорски тим, вођен стручном руком професорице енглеског језика Јадранке Морнар. Будући да је већ била у Енглеској и учествовала на сличним манифестацијама, њени савјети су нам били драгоцјени. Била је 6 ту, за нас, у сваком тренутку, спремна да посавјетује, онако професорски, пружи подршку, родитељски, али и да се другарски насмије са нама. Дивна дама. Ми смо своју амбасадорску функцију озбиљно схватили и потрудили смо се да укажемо цијелом свијету на све вриједности и љепоте наше земље и њених људи. Могу други да имају моћ, војне снаге, економију какву ће наша земља имати тек за XY година, али ми имамо нешто вриједније: историју на коју смо поносни, епске пјесме, нобеловца Ива Андрића, најљепши град на свијету Бањалуку и, што је најважније, срдачне и топле људе, чије је срце отворено за сваког, и на чијим вратима пишу пријатне ријечи добродошлице. Међутим, мали проблем је био тај што сваки појединац баш за своју земљу мисли да је најљепша, па нам је било помало тешко да сто осамдесет људи убиједимо да ту титулу заслужује само наша, али успјели смо. У једном таквом окружењу, човјек, ако их је и имао, губи малограђанске предрасуде и схвата да је сваки појединац, црн или бијел, Украјинац, Србин или Јевреј, посебан и вриједан. Иако нисам присталица подјела људи по било којој основи, једну подржавам подјелу по талентима. Морам да признам да су афрички црнци најмузикалнији, Грци најљепши, најспецифичнији Израелци, а најтемпераментнији, највеселији и први у пјесми, игри и весељу, наравно Балканци. Током дружења названог Global village учесници су добили прилику да обиђу свијет и то не за 80 дана, већ за једно једино вече! Звучи немогуће? Вјерујте, није! Те мартовске вечери била сам на љетовању у Грчкој, славила иранску Нову годину, пила украјинско национално пиће с љутим папричицама, одлучила да ћу се удати за Руса, видјела афричке племенске ритуале, пробала норвешку чоколаду и моцарт куглице; била сам у Далмацији, јела србијанску погачу и научила македонску пјесму! Сви представници имали су простор за презентацију своје земље, гдје су могла да се нађу разна обиљежја: застава, грб, храна карактеристична за то поднебље, национална пића, проспекти са туристичким понудама, традиционалне ношње, а број питања која смо могли да поставимо о земљи, њеним становницима и љепотама био је неограничен и радо се на њих одговарало. У току те исте вечери, уприличена је и згодна приредба, чија су главна атракција, иако смо сви учествовали приказујући понешто из прошлости своје земље кроз плес и пјесму, били афрички традиционални плесови. Сви смо остали без даха док су црнци изводили ритуални племенски плес својих предака, у костимима и са маскама, уз бубњеве и пјесму, а када су завршили, салом се проломио одушевљени пљесак (сјајни људи, с пуно осјећаја за ритам и сигурно звијезде вечери прим. ау.). Док су вечери биле резервисане за интересантне, али и поучне садржаје, у току дана владала је радна

7 Reporta`a атмосфера. Првенствена идеја читаве манифестације била је окупљање ученика и студената из цијелог свијета, те уједињавање снага младих умова и креативности. Наш задатак био је да, након дискусије на задату тему, поставимо проблем и укажемо на могуће солуције. Свака група састојала се од 12 чланова, различитих народности, што представља симболично уједињавање свих земаља свијета и заједнички рад на рјешавању актуелних проблема. У Енглеској је био заступљен другачији систем рада: акценат је стављен на комуникацију, тимски рад, рад у природи, као и подстицање такмичарског духа с циљем постизања бољих резултата. За тимски рад потребна је посебна атмосфера и повјерење међу члановима, те је првих неколико дана протекло у међусобном упознавању, уклапању у тим, учењу основа добре комуникације и културе тимског рада, те стварању једне компактне цјелине. Све то је постигнуто кроз посебно осмишљен програм у виду наизглед једноставних игара у природи, рјешавања загонетки и мистерија а ла Агата. Питате се како? Па, рјешити мистерију убиства у Оријент експресу, уз помоћ 12 датих трагова није тешко, али ако је сваки од њих написан на различитом језику, то већ представља проблем, зар не? Управо у таквим ситуацијама потребан је заједнички рад и залагање свих 12 чланова тима, и на тај начин добри резултати су осигурани. Оно што је било посебно интересантно био је начин на који су се наши chair-ови, који су нас усмјеравали и предводили, носили са повременим падом концентрације и успоравањем дискусије читавог тима. Покоја пјесмица, уз одговарајућу кореографију коју смо заједно изводили, пауза проведена у игри на предивним травњацима, слушање мудрих бесједа индијанског поглавице, били су савршен начин за подизање елана и чинили су да се у учионицу враћамо са осмијехом, пуни полета и воље за рад. Мада, искрено да кажем, довољан је био један поглед кроз прозор па да човјеку срце буде пуно. Мека зелена трава која просто мами, језеро са дивљим паткама и голф терени само су дио топлог пејзажа који се буди с прољећем и окружује монументално здање Rodley College- а, у ком смо били смјештени. Дани боравка су брзо, пребрзо прошли, а посљедњи дан остао је резервисан за добијање завршне оцјене: броја гласова на Парламенту младих. Свака резолуција је, након дебате, усвојена или одбачена зависно од броја гласова свих присутних чланова Конгреса. О вриједности и значају овог међународног скупа свједочи и присуство високих посматрача и амбасадора земаља учесница. Овом манифестацијом постигнуто је много: окупљени су млади са свих континената, и на тај начин симболично је уједињена младост, креативност и потенцијал младих умова цијелог свијета с једним циљем да свијет постане љепше, безбједније и срећније мјесто за живот. Међутим, посљедице овог конгреса су и нестајање предрасуда, упознавање других култура, ширење видика и граница толеранције, што уздиже младог човјека на један виши ниво, отвара му космополитске погледе на живот и чини сваког од нас свјесним важности своје улоге у изградњи властите будућности. Ана Комљеновић, III4 7

8 SportReporta`a Vijesti ЖОК Гимназијалац Женски одбојкашки клуб Гимназијалац постоји већ преко 35 година, тачније од године. Улази у лигу године и од тада гради богату и дугу традицију. Клуб су углавном чиниле гимназијалке, али понекад ту се нашла и по која дјевојка из неке друге бањалучке средње школе, а одбојкашице су ту остајале и након завршене средње школе. Удружују се са МОК Руди Чајавец године и, да не би било ни по основне одбојкашке појмове, најчешће у одвојеним терминима. Гимназијалац је још увијек школа одбојке чији основни циљ није такмичити се, већ научити правилно и квалитетно играти одбојку. Одбојку тренуто учи да игра четрдесет једна дјевојка, од којих су већина гимназијалке. Тренери су Александра Каралић и Ведрана Вујичић, а када нађе слободног времена у помоћ им притекне и Горан Дубинвић, човјек који је преко 30 година у свијету одбојке. Ове школске године, послије 40 година успјешног рада у нашој школи, проф. Њемачког језика Мирјана Васић, отишла је у заслужену пензију. Његова личност је харизматична и пуна позитивне енергије. Погађате, ријеч је о Пери Зупцу. Ученици бањалучке Гимназије били су у прилици да 31. октобра, присуствују Књижевном подневку, у оквиру ког је организовано пријатно дружење са овим господином. Својом реториком успио је да заинтересује и одржи пажњу свих присутних, а његове пјесме, које су рецитовали ученици четвртог разреда, али и сам пјесник, одушевиле су све присутне. Чак и они који нису љубитељи лирског стваралаштва, након овог Подневка, упутили су се ка школској библиотеци, којој је Перо Зубац поклонио збирку од пет књига са посветом. Ана Комљеновић и Ања Станић, III4 Пут према себи Милан Трбовић бабу ни по стричевима, клуб добија име Врбас. Клуб је био 3. у купу, а 4. у првенству године. Били су и на турниру у Италији. Након тога, клуб напушта такмичење и гаси се, али, на срећу, само привремено. Сарадњом Гимназије и предсједнице Гимназијалца Миленке Вучен, дошло је до поновног покретања клуба године. Већ у јесен исте године основана је школа одбојке за ученице Гимназије, али због премалог одзива и одласка већине одбојкашица, група није могла опстати, па је у јесен године основана још једна. Овај пут, групу су чиниле ученице V, VI, VII и VIII разреда бањалучких основних школа, које су данас углавном гимназијалке. У клубу и данас има основношколки, као и дјевојака које су одлучиле уписати неку другу школу. Поред њих, прије два мјесеца примљене су и нове чланице које тренутно уче 8 Искуство, ипак чини своје. Прва група, која тренира већ трећу годину, уиграна је, док нови чланови сада раде горње и доње додавање (прсте и чекић). Примања нових чланова за сада неће бити, јер за то нема основа, тј. првенствено термина. Планови су дугорочни. У школи истичу да се ништа не може постићи преко ноћи. Да би се добро научили основни одбојкашки елементи, потребне су минимално четири године. Након неког времена, када играчице буду потпуно спремне (до тада ће, надајмо се бити и бољи услови), ова школа одбојке ће прерасти у клуб који ће се такмичити, како у лиги, тако и у купу, а до тада... Није важно такмичити се, већ научити играти одбојку. Маја Томашевић, II10 У Вијећници културног центра Бански двори, 11. децембра године, одржана је промоција књиге Пут према себи Милана Трбовића. Ово је друго издање Трбовићеве књиге есеја, објављено четири године након његове смрти, што говори о умјетничкој вриједности дјела. Ово издање су приредили Тихомир Левајац и Миладин Ћулафић, који су поред Ненада Новаковића и Живка Малешевића, говорили о самој књизи, животу и раду Милана Трбовића. Проф. Тихомир Левајац и ученици наше школе (чланови драмске секције) интерпретирали су Трбовићеве есеје и критике. Ово вече је било посвећено не само Трбовићевом дјелу Пут према себи, већ и цјелокупном његовом стваралаштву и животу. Сви присутни, након једне тако лијепе књижевне вечери, осјетили су се духовно испуњенијим и богатијим. Шта друго може бити боље мјерило вриједности овог културног догађаја? Татјана Вучић, III 3

9 [ta sve znamo... Акције пројекта Културом против дроге Група ученика наше школе, године, посјетила је новоотворену основну школу Милош Црњански на Петрићевцу. Проф. Вера Бајагић је са ученицима I и III разреда припремила представу Један гимназијски дан, а домаћини су нас одушевили представом коју је припремила драмска секција са својом наставницом Енеом Марчетом. Гимназијалци су приказали атмосферу у нашој школи, спојивши више врста умјетности: пјесму, плес и глуму, а поред тога и доста забавног садржаја, као што је мала модна ревија Софије Волаш (III 1 ). Лијепо смо се представили... Малим основцима тај синкретизам се допао, а они старији, који су се двоумили у коју школу ће се уписати, ријешили су ту дилему. Тако смо ми њима приказали нашу Голготу, а они нама свој доживљај истоимене пјесме Милана Ракића, што је публика такође примила са одушевљењем. Овај сусрет основаца и гимназијалаца је наставак рада на веб страници основаца и уопште сарадње између наших и ученика основних школа. Надамо се да ће оваквих сусрета бити још, за шта ће се, надамо се, као и раније побринути проф. Жељко Грбић који је и покретач свега поменутог. Анђелка Лукић, III3 У мјесецу децембру, представа је одржана и у основним школама Свети Сава и Вук С. Караџић. Ово је акција у којој учествује Министарство просвјете и културе, затим ТЕОЛ и ЗНАЊЕ.ОРГ. Надамо се да ће бити још оваквих акција и да ће ово подстаћи све ученике да користе Интернет, а ако не то онда да се прикључе драмским секцијама у својим школама. Милана Дојчиновић, III5 На бањалучки начин Представа На бањалучки начин експерименталне сцене Ђачко доба, угледала је свјетлост дана на даскама које живот значе 4. маја год., да би након паузе од шест мјесеци, 6. децембра 2003, поново извођена у Дјечијем позоришту Републике Српске. Она је рађена према Сандерсовом тексту (Џејмс Сандерс, енглески писац), који се базирао на дијалогу мушкарца и жене, у различитим друштвеним ситуацијама. Задатак глумаца (ученици III и IV разреда Гимна- зије) био је да импровизацијом сцене и дија- лога те текстове претворе у свађу, кому- никацију без смисла, завођење, кафански разговор... Свака тачка је приказана на два начина, тј. у две различите ситуације које настају истог предме- Представа тако добија и свој хронолошки ток, који иде једним логичким распоредом, односно креће од почетка. Тај почетак је почетак наше цивилизације, па све до крајњег облика и развоја исте. о к о т а. За режисера представе потписао се Тихомир Левајац, проф. Српског језика и књижевности, који је нашу машту и таленат прилагодио споменутим текстовима. Наравно, морамо истаћи плесаче, професионалне (овај епитет су заслужено добили), који су свакој тачки придодали нову, своју страну приче. Не можемо им ни оспорити да велики дио енергије, који носи ова представа, припада њима. Али најљепши дио ове представе, јесте, наравно, крај, какав сваки глумац прижељкује, само да би чуо и осјетио кроз аплауз свој (не)успјех. Аплаузи, срећом, глумцима нису ускраћени, тако да је журка послије представе била потпуна. Глумци су за свој труд и талент добили велику порцију ћевапа и сок(пиво), са којима су употпунили задовољство због успјешно одигране представе. Јелена Чехобашић, IV4 9

10 Iz drugog ugla НИКОЛА ТЕСЛА ЗАНИМЉИВОСТИ И МИСТЕРИЈЕ Федерални истражни биро САД-а у стопу је пратио Теслу до његове смрти, али и много касније сваки папир из његове заоставштине морао је да заврши у архиви FBI. Такође, праћени су и људи са којима је контактирао (пријатељи, поштар, секретарица...) Истраживачи чувене Зоне 51, у којој Пентагон обавља истраживања од највеће тајности без двоумљења тврде да су тамо Теслини радови централна област интересовања. Вјерује се да је најзначајнији дио Теслине документације остао у рукама америчке владе. ФИЛАДЕЛФИЈСКИ ЕКСПЕРИМЕНТ Одиграо се године у луци америчке морнарице у Филаделфији. Прва идеја била је да се покуша са пројектом невидљивог радара. Експеримент се, међутим, лоше завршио. Умјесто да брод постане радарски невидљив, постао је оптички невидљив(!), а потом је нестао кроз нешто што се у научној фантастици најчешће описује као временски тунел! Када су генератори коначно престали да раде, брод се поново појавио. Неколико чланова посаде је откривено како бесциљно лута, несвјесни гдје су и шта им се догодило. Други су остали, тумарајући по броду као да су невидљивим нитима везани за његову челичну структуру. Касније је то објашњено чињеницом да људи никада раније нису били изложени тако снажном утицају електромагнетног поља. Да ли је то било сакривање истине или је путовање кроз вријеме већ учињено? За све који су гледали филм Филаделфијски експеримент I и II или су читали књиге Чарлса Берлика и Вилијама Мура, изјава Ала Бајлека, једног од морнара са брода, могла би бити одлучујући тас на ваги... Алберт Ајнштајн је био само један од савјетника генијалног ума Николе Тесле, који је водио читав пројекат, а касније га саботирао 10 Музеј Николе Тесле у Београду и ометао, а затим се и потпуно повукао јер се није слагао са тим да морнарица људе на броду користи као заморчиће. Ускоро је пронађен мртав у својој хотелској соби. Случајност? Не би се рекло... Помоћу овог торња Тесла би црпио енергију из јоносфере. Нажалост, није имао прилику, јер је човјек који је финансирао изградњу, чувши да ће енергију користити цијела планета, те да он неће имати велики профит, прекинуо доток новца. ЗАНИМЉИВОСТИ o Тесла је 3. јула одлучио да одврне трансформатор до краја да види шта ће се десити... Прве муње су биле дуге око метар, а касније пет, па и 15 метара. Оне од 25 метара су изазвале грмљавину. Послије 30 и 35 метара грмљавина се чула у кругу преко 40 километара! Када је настала тишина, Тесла је љутито позвао електрану да пита зашто су га прекинули усред експеримента, али је добио одговор да је управо његов експеримент крив што у граду не гори ниједна сијалица! o Тесла је од дјетињства обожавао птице. Припитомио је велики број голубова, пео се са њима по дрвећу... Једном је припитомио и орлиће, па крадом вадио парчиће меса из лонца да их нахрани. Када је одрастао, у шетњу би носио пуне кесе пшенице, кукуруза и друге птичије хране. Голубови су му јели из руке, а кад би наишао на неког повријеђеног, носио би га кући на опоравак, па га онда враћао у јато. Тако се наш геније кроз читав живот старао не само за будућност човјечанства, већ и о животу тих лијепих и драгих бића. o Тесла се никада није оженио. Наумио сам да сав свој живот посветим раду, и из тог разлога одрекао сам се љубави и друштва добре жене; а и више од тога... Проналазач има тако жестоку нарав, са толико дивље, страсне особености, да би морао све да напусти и да се тако одрекне своје изабране области рада да би се посветио жени. Штета је што је тако, понекад се осјећамо тако усамљеним. Анђелка Лукић и Милан Родић, III3 Извор: A. Милинковић Теслино тајно оружје, Беокњига, Београд 2002.

11 Astronomija Велики медвјед (Ursa Mayor, УМа) или Велика кола Постоје двије грчке легенде које објашњавају настанак Великог медвједа. Према једној, Кронос(Сатурн) врховни бог и најмлађи Уранов и Гејин син, био је ожењен својом сестром Рејом. Пророк му је прорекао да ће га свргнути његов син. Не би ли томе доскочио, Кронос је прождирао свако новорођенче које му је Реја родила. Очајна мајка је одлучила да сакрије новорођеног Зевса(Јупитер) на острву Криту у једној пећини на планини Иди. Ту су га његовале нимфе Хелика и Киносура, а чували су га ратници Курети. Чим би Зевс заплакао Курети су ударали по металним штитовима како га отац не би чуо и открио подвалу. Када је порастао, Зевс је испунио пророчанство и постао врховни бог. Да би своје хранитељице спасао очеве срџбе, Зевс их је претворио у медвједице и пренио на небо. Хелику као Великог и Киносуру као Малог медвједа. Друга грчка легенда је новијег датума. Према њој Калисто, лијепа кћи аркадског краља Ликаона, постала је једна од пратиља у лову Дијане богиње лова. Дијана је од својих пратиља захтијевала да буду савршено чедне, као што је уосталом и она била. Међутим, Зевс се у њу заљубио и с њом добио сина Аркада. Бијесна Дијана претворила је Калисто у медвједицу и пустила је да лута шумама и бори се за голи живот. Богови су тако хтјели те је њен син стасао у прелијепог младића који ће постати врстан ловац. Послије много година срео је медвједицу у шуми и убио је, не слутивши да му је то мајка. Ову злу судбину Зевс је овјековјечио пренијевши лик медвједице на небо, међу звијезде, а касније је и свог сина претворио у медвједа и ставио га поред мајке да је чува. Према другим предањима Аркадово убиство мајке је спријечио Зевс у посљедњем тренутку претворивши медвједицу у лијепо сазвијежђе. Као Мали медвјед, с њом је пренесен и њен пас љубимац, а син Аркад постао је сазвијежђе Волар, осуђен да је вјечно тражи. Сазвијежђе Велики медвјед садржи звијезде видљиве голим оком. Група звијезда алфа УМа (Дубхе), бета УМа (Мерак), гама УМа (Фекда), делта УМа (Мегрец), ета УМа (Амот), ζ УМа (Мизар) и ни УМа (Бенетнаш), чији називи потичу од средњовјековних астронома, позната под називима: Велика кола, Велика кашика, Плуг или Чарлсова колица. Претпоставља се да је назив В. кола најстарији јер Велики медвјед се једино тако може објаснити да се поред њих налази сазвијежђе Волар, који је на старим астрономским картама тјерао упрегнуте волове у кола. Од најсјајнијих звијезда које видимо голим оком само алфа УМа (Дубхе), наранџасти џин, има температуру 5000 К. Најврелија звијезда је ни УМа (Бенетмаш) са површинском температуром преко К. Најпознатија звијезда у сазвијежђу Велики медвјед је УМа (Мизар) са њеним пратиоцем 80 УМа (Алкар). Иако нам изгледа да су веома блиске, оне се налазе на стварном растојању од АЈ. Због тога неки астрономи мисле да је овај пар оптичка двојна мембрана. На основу разних података можемо закључити да се ради о физичком двојном систему. Мизар је прва звијезда за коју је утврђено да је двојна. Алкар има провидан сјај и као такав служи астрономима за процјењивање степена ведрине неба. Иначе називи Алкар и Мизар су арапског поријекла што у преводу значи Јахач и Коњ. Веома је важно напоменути да ово сазвијежђе обилује галаксијама. Позната су три јата галаксија. Највеће од њих садржи око 300 галаксија, а на небу привидно заузима простор који није много већи од простора који заузима пун мјесец. Извор: Крсте Наумоски Сазвјежђа сјеверног неба, Змај, Нови Сад, Тамара Мићић III1 11

12 Svijet Свежа бриљантност романа jужноафричког нобеловца Џон. М. Куци (John Maxwell Coetzee) скоро никад не даје интервјуе, па сам се сматрао веома сретним када сам примљен на једну аудијенцију почетком год. Срели смо се у његовој канцеларији у Кејп Тауну, велики романописац у неком бледом и шкртом твиду и ребрастом сомоту, и ја са строгим инструкцијама његовог агента да морам избегавати питања о сину који је пао са балкона, о бившој жени која је умрла од рака, или о начину на који би те трагедије могле утицати на његово недавно писање. Били смо ту да причамо једино о литератури, али су моја отворена питања дочекана мртвом тишином. Куци би записивао питања у своју бележницу. Размишљао је о њима, затим наставио да анализира претпоставке на којима су заснована, процес који је нудио неке оштре увиде у моје интелектуалне мане, али не остављајући баш ништа о самом Куцију. Сва моја питања су била слично третирана, а ја сам остајао оштећен као неки новинар фантазије. Коју врсту музике волите?, питао сам, очајно. Перо је гребало, велики писац размишљао. Музику коју никад пре нисам чуо, рекао је. То је нешто попут најбоље анегдоте коју ћете икад чути о Џону Максвелу Куцију. Он је интензивно приватан (неки кажу језиво стидљив) и дубоко (неки кажу хладно) интелектуалан, али изнад свега, он је велемајстор сложене игре постмодерне књижевне теорије, нагињући да говори када уопште говори у загонеткама и шифрама. Као Јужноафриканац, живи у друштву о којем су други писци увек полемисали и производили ужасне реалистичне романе о нашој бесконачној кризи. Не и Куци. Његово 12 писање је иза вела, посредно; његов лични став резервисан и монашки. Прича се да воли рагби, практикује вегетаријанизам, и да живи у кући са опасном електронском одбраном, али истину нико не зна; у складу са постмодерном традицијом, сва лична питања се одвраћају на гномску странпутицу о илузији и стварности. Џон. М. Куци Куци ће бити запамћен по нечем сасвим једноставном: он је био писац који описује, истинитије од било ког другог то је значило бити бео и свестан пред лицем глупости и окрутности апартхејда. То може збунити људе изван Јужне Африке, јер реч апартхејд никад није поменута у његовим романима, а места догађаја углавном нису у Јужној Африци. Године 1980, када је публиковано Куцијево мајсторско дело Waiting for the Barbarians (Чекајући варваре), живео сам у САД где су га доживели као надреалну каубојску причу са неке безимене границе. За мене, и многе беле Африканце, то је била једна неподношљиво болна алегорија о нашим свакодневним животима и моралним дилемама, која би нас вукла у један дубоки ниво психичке присиле и читања из стања ошамућености и хипнотисаности. По мом суду, дело Варвари је довољно да Куци стекне признање за литературу, али постоје и многи други велики романи које је он написао, као што су Life and Times of Michael К(1983), прва од његова два која су добила награду Booker, и Foe(1986), прича о Енглескињи која, насукана на напуштеном острву, покушава комуницирати са црним робом чији језик је одсечен. Наизглед, роман је препричан Робинсон Крусо, али по својим дубинама, то је најснажнија књига икад написана о расним односима у друштву где су белци обично одвојени од црних Африканаца једним амбисом језичког и културног несхватања. Није ли то оно што говорите? Упитао сам на нашем интервјуу. Перо је загребало, писац размишљао. Не бих желео да оспорим ваше читање, рекао је Куци. Изгледа да је Куци у свом приватном животу нашао инспирацију. Његов син је пао са зграде и погинуо, те је написао је The Master of Petersburg (Господар Петрограда), роман о слично погођеном оцу. Његова бивша жена је умрла, а он је промовисао Age of Iron (Гвоздено доба), са неким од најмучнијих описа бола икад написаних. Године дошла је Disgrace (Срамота), прича о белцу академику шиканираном од истородне полиције, понижаваном од криминалаца и, коначно, потиснутим у живот пузаве понизности на најдаљим маргинама нове Јужне Африке. Нема смисла тражити разјашњење од Куција. Он се није појавио ни на једној од Букерових церемонија, а ко зна да ли ће се појавити у Стокхолму 10. децембра? Essay by Rian Malan, TIME October 13, Превод: Растко Вуковић

13 Film ПАКЛЕНА ПОМОРАНЏА САМ ПРОТИВ СВИХ Иако је Паклену поморанџу тешко смјестити у опус Стенлија Кјубрика, она највише сличности има са његова три посљедња филма (Full Metal Jacket, Широм затворених очију, Исијавање) сличности која се огледа у режисерском приступу којим третира своје ликове као заморчиће у окрутном психо-социјалном експерименту. И док је експеримент у три наведена филма мање очит, више ствар приступа, него садржаја, у Пакленој поморанџи је окосница садржаја. Средњошколски бунтовник осуђен на четрнаест година затвора због убиства жене, пристаје, ради пријевременог пуштања на слободу, на експеримент којим ће се у њему покушати уништити зло. Компонован у три чина (прије, током издржавања казне и послије), филм је неугодно оштра сатира на рачун друштвеног лицемјерја и разматрање институције затвора у разним облицима. У првом чину пратимо Алекса, тог средњошколског бунотовника, са друговима кроз разне догађаје док туку бескућника, док на смрт претуку другу групу хулигана, док јуре путем ударајући аутомобиле, док силују и убијају жену пред очима њеног мужа, док сам Алекс напаствује своје другове, док Алекс спава са двије дјевојке, док Алекс убија једну жену. За те догађаје није дато објашњење, није дата мотивација, нису показани разлози. Реципијент се с разлогом осјећа дезорјентисаним. Кјубрик је чак правио грешке у континуитету с том сврхом. Али тек када при крају првог и у преостала два чина буду приказане друштвене институције, мотивација ће испливати пред реципијенте. Зло у Алексу је одговор на друштво онакво каквим га Кјубрик представља. Кадрови којима се приказују затвори, болнице, дом главног јунака су дуги, статични, умртвљени и компоновани по строгим правилима симетрије или су коришћени екстремно ниски или екстремно високи углови који затварају главног јунака, ограничавају га и прикуцавају за земљу. С друге стране сви кадрови насиља су на неки начин ослобођени ручно ношеном камером, убрзаним или успореним покретима, крупним плановима детаља, фуриозном монтажом, зумовима. Али поред злим, Алекс одговара и добрим. Са друговима се одмара у клубу у коме се послужује искључиво млијеко, екстатично ужива у Бетовеновој Деветој симфонији и изузетно се брине о својој змији. Све што Алекс ради је одговор на лицемјерје и дехуманизацију друштва које своје чланове тјера на пасивност, друштва спремног на осуду и мржњу, але не и на разумјевање и љубав. Сви ти чинови уништавања су гласни, лудачки крици који траже да се на његову човјечност обрати пажња када чиновима стварања то већ није успјело. Добро и зло у Пакленој поморанџи имају исту сврху. И када то исто друштво у Алексу уништи зло, оно ће уништити и добро, заједно са ружним, уништава се и лијепо, заједно са прљавим, уништава се и невино. Он више не може убити, али зато и заурла при самом тону Девете симфоније. Он je на крају узоран члан друштва, али више није човјек. Мајкл Еткинсон га је назвао панкерском трагикомедијом и, заиста, Паклена поморанџа има исте проблеме као и панк сам. Појединац отпадник у процјењивању институција друштва прави исте грешке које те институције праве у процјењивању појединца отпадника. Међутим, овај филм и не жели да буде нарочито реалистички, него да покаже лоше стране једностраног посматрања проблема: Нас не брине ни морал, ни узвишена етика. Нас брине смањење криминала, каже се у филму. Та је једностраност довела до тога да главни јунак заврши као ретардирано биће које више личи на мајмуна са моћи говора, него на човјека. Зато када сљедећи пут будете кренули по своје велике и паметне ријечи да бисте осудили ратног непријатеља, наркомана или ученика који је убио своје колеге и професоре размислите два пута. Паклена поморанџа ће стајати као ваш одраз у тамном огледалу. Дане Комљен, III3 13

14 Intervju Душан Вујмиловић У периоду од 14. до године у Банском двору одржана је изложба керамике Душана Вујмиловића. Рођен је у Милошевцима код Лакташа године. Након завршене Управне школе у Бањалуци, похађа многе течајеве керамике од до год. Више пута је излагао своје радове. Наша екипа теренских репортера, имала је задатак да пронађе господина Вујмиловића и да га интервјуише. Па да видимо: Како се финансирате за Ваш рад? Крадем од жене! Шалим се... Одвајам од себе због љубави према умјетности. Да ли можете живјети од Ваших радова? Колико кошта, у просјеку, једно Ваше дјело? Продаје се, али је куповна моћ нашег народа слаба. Драго ми је што се моја дјела налазе код династије Карађорђевић, код грађана Париза, Лондона и Москве. Цијена им је различита. Крајишка мајка са преслицом Шта бисте поручили данашњој омладини? Слушајте своје родитеље и професоре, радите и учите. Позавршавајте школе, постаните стручњаци у занимањима која волите, а боља времена ће доћи! Радост Од када се бавите керамиком? Од 1979, а надам се да ћу наставити са радом и убудуће. Тек сте у 41-ој години почели да посјећујете течај керамике у Бањалуци. Зашто тако касно? У бившој Југославији није било ликовне академије, већ само течајеви, а у Милошевцима није било ништа. Познато је да сте рано остали без родитеља, који су страдали у усташком логору смрти Јасеновац. Како сте се касније борили кроз живот? Свако вријеме носи своје бреме, а моје прошло вријеме не бих пожелио ником. Ипак сам се сам снашао и открио божји дар. Шта покушавате да изразите Вашим радовима? Већином прошлост у свом животу, а свако дјело пише један роман. 14 Можете ли нам испричати неку анегдоту из школског живота. Једне зиме, чини ми се године, владале су велике хладноће, веће од -30ºC. Ми, дјеца било нас је свега троје из села који смо ишли у лакташку нижу гимназију кренули смо у школу. Пошто тада није било моста преко Врбаса, прелазили смо лађом. Међутим, Врбас се заледио, а лађа се могла само окренути. Наставили смо пут преко леда. Било ми је зима, те сам се почео смрзавати. Свратио сам код најближе куће Пере Петковића да се огријем, а моји рођаци су отишли у школу. Лежим ја онако поред ватре, кад Перина жена упита: Шта то смрди? Шта гори? Ја погледах у своју вунену чарапу и видјех да се она запалила. Био сам на прагу смрзавања, те нисам примјетио да ми она гори... Нестао `95 Александар Рудић, III1

15 Iznutra Хоп-цуп поскочићу, данас кеца ја добићу! Почетком ове школске године, ученике наше школе је задесила неочекивана радост. Наиме, акцијом колега из Савјета ученика одобрено је да се на великом одмору пушта музика. Ова одлука је пропраћена неограниченим задовољством ученика којима је разонода апсолутно потребна за опуштање након исцрпних предавања. Припреме су праћене са великим себи да примјетим да је ова иновација наишла на позитиван одјек код ученика, што за професоре не могу тврдити јер не располажем никаквим чињеницама. Дани су наравно пролазили и имали смо прилику да чујемо најразличитије музичке жанрове: од групе Канзас до незаобилазне Ане Николић и њеног мега хита Јануар (о квалитету тог хита не желим да ти другови су се ухватили за ручице и професорима и случајним пролазницима пружили призор достојан Скривене камере. Мали број ученика, који нису учествовали у том општенародном весељу, са невјерицом је посматрао призор у холу, док су неки, силазећи са спрата, прескакали и по неколико степеница да се што прије укључе у коло. Чак су и неки професори, не Илустрација: Дејан Сикирица, III2 задовољством и интересом. Ко ли ће бити ди-џеј? Каква ће се музика слушати у овом гнијезду будућих интелектуалаца? Одговоре није било потребно дуго чекати. Дошао је коначно и тај дан премијере. Звуци су се проламали кроз цијелу школу. Реакције су биле различите. Неки су то искористили да у центру хола изводе плесне тачке, други су ћутали, јер је било немогуће чути саговорника, док су трећи размишљали како све то подносе професори у зборници. Допустићу пишем јер превазилази моја естетичка знања). Међутим, ситуација је кулминирала када су једног лијепог петка до наших слушних апарата долепршали звуци Ужичког кола. Немојте ме погрешно схватити, немам ништа против наше традиционалне музике, али оно што је мене запањило је реакција мојих школских другова. У свим другим приликама видјели бисте их као заклете фанове панка, рока, метала, хип-хоп музике и осјетили бисте поштовање због њихове преданости датој врсти музике. Исти вјерујући својим ушима, напустили зборницу да виде шта се то дешава. Да се звоно није огласило ко зна до кад би се славље наставило. Хвала ти, Боже, за то звоно! Дакле, ако вам неко из Гимназије страсно тврди да је највећи обожавалац панка, рока,... примите то са резервом јер не знате шта ће се десити када се зачују атавистички звуци трубе или хармонике. Вјерујте ми, у то сам се лично увјерила. Миљана Вуковић, III2 15

16 Alternativa БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН СТРИП Сага о Алану Форду, легендарном стрип антихероју XX вијека, започета је још давне када су се двојица пријатеља, цртачи стрипова, одлучили да направе нешто што ће се у потпуности тематиком и стилом разликовати од дотадашњих стрип остварења. Био је то ауторски тандем сценаристе Лучијана Сећија(Max Bunker) и цртача Роберта Равиоле(Магнус), који се већ доказао стриповима Криминал и Сатаник. Свјесни опасности од неуспјеха, упустили су се у пројекат који је помјерио границе стрипа, а њима донио славу какву ни у сну нису могли очекивати. Ипак, у почетку није било лако... Базиран на црном хумору, гротескним цртежима и језовитим приказима друштва, стрип није одмах наишао на добру прођу код читалаца, који због тадашњих временских прилика (хладни рат) нису имали баш превише слуха за оштроумну и изузетно саркастичну критику друштва. Можда су и читаоци Алан Форда тешко прихватали тужну(истиниту?!) слику стварности која им је сервирана? Након почетног неуспјеха било је готово немогуће занемаривати генијалан рад двојице умјетника који је сваким бројем стицао све више поклоника да би им чак и највећи скептици одали признање послије 26. броја Суперхик, чије је издање премашило примјерака! Какав је тај паралелни свијет у којем живе наши тајни агенти?! Бачени у 16 Алан Форд канале најбједнијих облика шпијунаже упознајемо свијет који је све само не мјесто за живот људи! Свијет у коме влада новац, а корупција и мито су свакодневица, свијет у којем је малобројним богаташима једини циљ постати још богатијим, а сиротиња живи од данас до сутра у грчевитој борби за хљеб. Гротескношћу цртежа и одлично замишљеним сценариом аутори стварају богату галерију ликова, високо испрофилисаних карактера аланфордовског свијета, која кулминира појавом већ поменутог негативца, алкохоличара који отима од сиромашних да би дао богатима, и вјероватно најзрелијег лика Magnusa & Bunkera Суперхика. И тако се у свијету у ком је једини могући бијег из сиротиње стављање изнад закона, појављује неспретни Број 1 плавокоси младић рекламни стручњак (звучи иронично, зар не?), наиван и још неискусан, као с неба убачен у овакво окружење. У потрази за послом, пуком случајношћу доспијева у погрешно вријеме на погрешно мјесто цвјећару на углу 5. и 56. авеније. И остаје заувијек ту, у групи најбједнијих тајних агената Суперхик који су с највећим пожртвовањем обављали задатке од којих је зависила судбина цијелог једног друштва! Сага о Алану Форду окончана је на врхунцу свог сјаја. Магнус се опрашта од Алана Форда послије 75 бројева епизодом Одлазак Суперхика, а Бункер наставља започето са Паолом Пифарериом који, једноставно речено, није био Магнус! Тада почиње лагани пад Алана и биједника који су се крили иза конспиративног имена: група ТНТ! Држали су се некако још до 200. епизоде, али се све написано послије ње претвара у фијаско и скрнављење имена Алана Форда и легенде о групи ТНТ. Алан Форд живи и данас у срцима многих захваљујући свом реномеу, а не садашњем квалитету. Остарјели Бункер је изгледа изгубио сваку инспирацију, али не и жељу за константним приливом новца, због чега руши чак и сопствена увјерења која су од Алана Форда и створила легенду какву данас памтимо. И та чињеница да се све мијења осим људске жеље за богаћењем је још један од доказа да су идеје стрипа актуелне и послије 34 године. Један наизглед несувисли натпис са Грунфове мајице: Боље часно повлачење него нечастан пораз!, наводи на размишљање: Шта би било да није било... Бранко Оплакан, III3

17 Alternativa ТЕТОВИРАЊЕ Још прије 8-9 миленијума, људи су их користили као симболе племена. Честе су биле и у старом Египту. О данас све популарнијем виду изражавања, тетоважама, разговарали смо са Александром Шоботом (25), који се професионално бави тетовирањем. Многи о тетоважама имају лоше мишљење. Колики је ризик од тетовирања? Ако се не ради стерилно може доћи до проблема. Свашта људи раде, многи нису ни свјесни какве компликације могу наступити. Веома је важно да су боје са гаранцијом, клинички испитане и без канцерогених састојака. Како изледа сам процес тетовирања? Ради се машински, биљним пигментима. Регенерација траје око 5 дана, а убрзава се наношењем креме више пута дневно. Након тога образује се млади слој коже. Да ли постоје методе за скидање тетоважа и које су? Тетоваже се могу уклонити пластичном хирургијом, али то никоме не бих препоручио. Ласерско скидање на клиникама је ужасно скупо. Такође, могуће је и прекривање старе тетоваже новом. Оне које су рађене машински лакше се скидају него оне старије, јер су плиће. То је мало компликованији процес од самог тетовирања, али је у сваком случају изводљив. Треба добро размислити о мотиву који ће се тетовирати. Ком добу муштерије најчешће припадају? Малољетницима не радим тетоваже. Обично имају од 18 до 35 година, али дођу и старији, најчешће да им прекривам тенкиће и падобранчиће... Ко се више тетовира? Дјевојке или момци? Нећете ми вјеровати, али дјевојке се више тетовирају. Најчешћи мотив код дјевојака је трајбл, из естетских разлога. Зашто се људи тетовирају? Зависи од личности. Неки људи их стављају ради фазона, из неког сопственог хира, а неки желе да имају симбол који ће их пратити кроз живот. Нађу себе у неком мотиву, нађу смисао свог живота. Тетоваже често осликавају психу човјека. Шта онда осликавају мртвачке главе, демони и змије? Људи њима желе изразити снагу и агресивност. Који су мотиви најчешћи? Животиње: лавови, пантери, тигрови... Веома чести су змајеви јер зраче снагом, уливају страх... Видим, и ти си истетовиран (двије велике тетоваже на обе надлактице). Колико ти значе твоје тетоваже? Много, обожавам их! Заволи се то... Оне су дио мене. Радим и пирсинг, али тетоважа је нешто друго... Од када се бавиш тетовирањем? Радим то већ 10 година, а од малена сам црткао. За вријеме рата није било струје, па сам намотавао конац на иглу, затим сам правио импровизације са електричним моторићима, везивао за техничку оловку... Дуг је то пут. Гледајући каталог са тетоважама, закључио сам да за ово треба бити прави умјетник! Није то ни мало једноставно... Свакако, далеко је теже него обично цртање. На папиру је лако, обришеш, бациш, али кожа... Шта још рећи читаоцима за крај? Поручите младима да добро размисле када се тетовирају, јер свашта се ради. Није лако наћи некога ко ће то урадити квалитетно. Трајбл води поријекло од ријечи tribe (енгл. племе). Користили су се као племенска обиљежја. Анђелка Лукић и Милан Родић, III 3 17

18 Kultura Боље бити пијан него... Шта? Стар, тужан, млад, љут? Неее... Очигледна девиза ове данашње омладине је боље бити пијан него тријезан! Па ми још и кажу: Неки нови клинци... А не знају да по већ утврђеном сценарију те пјесме они морају да се играју под орахом и расту у улици својој ( основњаци ), те да пецају и да трче за лоптом ( средњаци ). Данашња групација окупљена под именом Клинци на све начине се трудe да буду сушта супротност дјеци из ове пјесме. Играју се, играју, још како, али у задимqеним собама неког SONY клуба. Расту, расту, нека расту, и треба да расту... Али, најмање одрастају у својим улицама, а још мање дању... Пецају и рибе, али оне друге, па када добију корпу, што је и нормално, оду мало до локалне кафане да глуме пијанство и да малко тугују... Трче и за лоптом, ко је рекао да не трче?! Али, за оном на ТВ екрану, у, већ поменутом задимљеном SONY клубу... Сад, суботом увече изађем (и то баш увече, око 22 ч., иако је некима то итекако рано!), пробијам се кроз масу чудно обучених фрикова, сударам се с њима, све чешће ми пада на памет Raid средство против комараца! Не могу наћи позната лица своје генерације и генерација прије мене, све нешто беболико и тек изашло из љуске, пожељело да види овај свијет, чинећи га својом појавом само чуднијим. Појавом на тим улицама, у касним сатима... Појавом у кафићима у којима до муке (и од муке!) испијају Нектар лудујући уз звуке турбо фолка. Почињем да прелазим у строгу илегалу... Све опрезније испитујем кафић прије него што уђем у исти, све мање шетам корзоом, све рјеђе могу срести дјевојку која би ме одушевила својом једноставношћу... Утегло се, скратило се, пудер осмица им дође као нова кожа, па тако, прије него што и проговори знам на чему сам. А и када зине запљусне ме смрад, вотке или штока, и то оног јефтиног, што је и разлог зашто тако смрди... Али, није то најтрагичније... Потпуни пораз мојој логици и моћи разумјевања зада у тренутку када ми се окачи око врата, као да сам офингер, и врисне: Јао, бураз, како сам се разбилаааа! Још горе: ја излазим, они(е) улазе... Најгоре: како улазе Скршено, на потпетици висине Торња у Пизи, са спонзорима... Горе од најгорег: како заиста улазе? Лако... Превише лако... За својих 15- -ак година... Гдје нам оде култура? Нигдје... Зато што је и немамо. И сад: питају се треба ли нам тај закон о забрани изласка малољетних послије 23 часа и о забрани точења алкохола истим! Хвала вам, ако сте правилно размислили. Ако и нисте, нема везе... Јер, у том случају, нисте овај текст ни прочитали до краја... Завјеса пада Милан Родић, III3

19 Kultura Некултурна култура Била једном једна прича у вријеме када су за културу знали сви или да кажемо скоро сви, јер било је и таквих који су мислили да је ова ријеч латинског поријекла, тако да никада нису хтјели да сазнају њено изворно значење. Била једном једна школа... Бањалука и Бањaлучани одувијек су били поносни на своју школу, њихову Гимназију, која је деценијама давала најкултурније и најобразованије људе предраге им отаџбине. По том питању се ништа не би мијењало да једна мања групица неваспитаних (м)ученика није дошла у школу и изрежирала ружан догађај, који је касније, у тим истим круговима глорификован. Елем, тих дана је у Гимназију стигла група ђака и професора Друге крагујевачке гимназије, узвраћајући посјету Бањaлучанима. Сљедећег дана у холу школе одржана је представа гостију. А та њихова колаж представа је текла и текла... Али, и из публике је текло... Најтечније је свакако ишло подригивање!!! Додуше, испуштање колутова дима, звиждање и добацивање нису много заостајали за овом абнормалном појајавом. О причању за вријеме представе да и не говоримо. То постаје нормално! Чича мича, готова прича! Не, није... Кривци, не надајте се томе... Ето, у тој причи лежи парадокс! Како су интелектуалци најелитније школе предраге им отаџбине успјели то извести? Лако... Попили неколико пива, мало се умислили, `ајмо малко импресионирати цурице! Ех... Не знају, јадни, да су успјели задивити само аутора овог текста, и то задивити га својом (не)културом. Некултурна култура? Ова групација припада покрету некултурне културе, у то сам све више убијеђен... Значи, све је узалуд! Mens sana in corporae sano... Питагорина теорема... Илијада... Атила Хунски... Еолска ерозија... Чему школовање тих људи? Да подригују на представи, а да ни у једном тренутку не замисле себе намјесто тих ученика (ученика-клинаца!), који су духовно већ одрасли? Или у њима букти ломача љубоморе, јер се никада неће домислити нечему таквом и неће доживјети бурне аплаузе, сопственим идејама заслужене? Да...а и како не би буктила? Изгледа да је једини начин да се докажу горе поменути. Успјели су, доказали су ко су... Одакле долази и гдје се завршава та некултура? Одговор јасан... Е, сада и она мисао с почетка звучи логичније. Пријатељи моји, шта да вам кажем о том ружном поступку? Замислим себе у холу њихове школе, изводимо представу, а мене и моје другове на позорници поздрављају подригивањем и звиждањем! Како бих се осјећао? Видите, другови моји, не бих се осјећао. Лезите и размислите... И немојте бити љубоморни на оне коју су ту представу смислили... Никако на њих... Морате бити љубоморни на оне који су вас то вече могли нечему научити... Нечему вриједном и непроцијењивом... То је слушање, пријатељи моји... А оно је стуб ове наше културе, каква год она била! А биће је, захваљујући тим људима који са поносом могу рећи да су ученици ове школе... И ја им честитам, јер су покушали да вам покажу и да вас науче шта значи бити гимназијалац! Ви сте за то вријеме преписали погрешну лекцију и никада се нећете моћи извадити на то да то предавање нисте имали... Јер сте га имали! Моји гимназијалци... Онај анђео никако да скине паучину с очију, па да вас малко опаучи мачем... Да дођете себи... Милан Родић, III3 Одговор Е бураз мој...твој трип одавно је исфуран! Шмекеру, није ти зонфа. Нисмо ми тамо неке бабе и ђедови да сједимо и блејимо у представе; да нас то интересује ишли би у позориште, далеко било... На глава да си за вријеме концерта Ане Николић сједио у кући и читао тамо неке глупости за бубаторе типа Илијаде, Дрине на ћуприји и тако то!!! Е, која је то готива била... Фаце имају озвучење, па и да ош причати не мош! А неш, јер кад је видиш занијемиш, додуше, била је једна са деколтеом и на овој представи, али то је било све. А вентилације за дим нема, па нас кривиш што пушимо? Смијешно! И шта ви ту офирате неку господу, ко да ви не подригујете!? То је природно након пар пивкана. Кажеш да не треба да пијемо. И због тога ја да изгубим репутацију мачо-шмекера? Пред цуру са густим соком!!! Ха, ха, ха... Нисмо у вртићу! Нису ни цуре као оне раније, садашње бабускаре. Бураз, ја уживам у животу, ја не сједим у кући, ја одем са рајом у Sony, па закувамо неку пуцачину. И то нападаш?! Треба да трчкарамо за лоптом? Технолигија напредује, што би ја гонио лопту под орахом, измишљен је Sony Play Station, ако га мој ђед није имао, што ја не би!? Није cool трчати за лоптом. То раде клинци, ја имам већ 15 година!!! И на крају, шта је за рећи? Ко оће да трчи лоптом нека трчи, ко оће да чита књиге нека чита. Мени је већа готива вако и здрао, мој живот, моја ствар, гледај своја посла!!! Неки нови клинац 19

20 Stvarala{tvo МОТИВАЦИЈА У ПРОЗИ ПЕТРА КОЧИЋА Из дана у дан нам се дешава да доносимо закључке напречац, не сагледавајући све чињенице, не трудећи се да допремо до оних о којима судимо и откријемо шта се то заправо крије иза наизглед чврстих оклопа. Читајући Кочићева дјела откривамо како је живот вјечити маскенбал са промјенљивим званицама, које својим маскама настоје да заштите себе од других или пак друге од себе. Тајанствени лик проте буди нашу знатижељу и тјера нас да истражујемо мотиве његове параноичности. И што више улазимо у тај лик, више препознајемо себе, толико пута изневјерене од других, некада толико усамљене и доведене до суза. Јер, шта се може очекивати од човјека који је изгубио вјеру у све и свакога, који је толико пута био повријеђен да су његова осјећања отупила или су усмјерена ка јединим правим човјековим пријатељима, животињама. Одакле нам онда право да судимо када смо ми допринијели страдању других, њиховој пропасти. У касне ноћне сате, када ми сањамо слатке снове, ти људи, као и наш прото, на својој кожи осјећају муке промашеног живота ускраћеног за било који вид радости, забаве. Људи судије, најокрутније занимање које младе и лијепе људе као што је Мргуда, тјера да живе у сталном страху. Оно чувено:,,шта ће људи рећи?, представља њену једину мисао. Завист,,поштене околине толико је боли, али и истовремено побуђује њен пркос који није у стању да се носи са туђим погледима. Чему још може да води потискивање осјећања, бјежање од оног што је у нама и што сваког часа може изаћи на површину! Борба против нас самих имаће још погубније посљедице, јер ми не треба да узимамо улоге веће од оних које нам припадају. Неда Черкета, III2 КИША Ово није шапат, већ говор кише. Кроз отворен прозор улази мрак у моју собу. Мукло и тупо. И док пљушти све јаче и више не плачем ја то, драги, то је само говор кише. И ове мрље на папиру нису од суза већ од сланог мора бескраја. Хрлим на крилима ноћи и моја сијенка је изнад твог узглавља. Обавијам се око твојих снова као незнанац с добром намјером. Ал` оно што видим је поразно за мене и руши сва моја хтијења и добре намјере. Туп ударац и пад сломљених крила. Не осјећам ништа више. И док мислиш кроз сан да ја шапћем, знај, то је само говор кише. Невена Милашиновић, IV9 ПТИЦЕ Невини гласови урлају у тами, Са грана се чују иза лишћа скривени. Тако их је много не можеш их познати. Ехо је све јачи! Гласови у планктону пред очима се шетају невидни, непримјетни. Нерви у листовима полако се губе, остају празнине остају рупе. Тако јака, тако јасна бол је у дубини гласа. Стојећи на листу који пада ношени дахом, лебде. Све ближе су дну све даље од нас; Стигли су, даље не могу. Душица Бегић, III3 ДАХ Гледа у гомилу очима мртвим не вјерује, не осјећа. Стазама се њише све дубље, све ниже. Држи се за метал, прстима прича. Колико још дуго треба да забавља? Као повјетарац на границу да враћа. Сузе у времену једном нестаће када му кажу да беспомоћан је. Окружен мртвима опасно, али неодољиво спојиће се с њима. Пловећи у пламену вјечитог постојања. Душица Бегић, III3 20

21 Stvarala{tvo ОРИГАМИ Сто. На њему: хартија, маказе, љепило. Положила сам руке на сто. У једном тренутку учиниле су ми се тако тешке, као да нису моје. Узела сам хартију. Пажљиво је савила. Онолико пута колико сам мислила да је потребно. И превише. Узела сам маказе. И одрезала сувишне дијелове. Опс! Превише сам засјекла. Тамо гдје највише боли. Ма, ништа зато. Сада ћу ја то залијепити. И нико неће примјетити. Знам. Одједном су моји прсти постали: спретнији, вјештији, окретнији. Лакши. Испод њих папир је почео чудно да се обликује, мијења боје, смањује се и повећава, онако како сам ја то жељела. Била сам задовољна. Завршила сам посао. Руке су ми остале упрљане љепилом. Опрала сам их. На крају сам поново, пришла столу. Испред мене је стајала једна савршено обликована папирна фигура. Само што она није била од папира, већ од моје душе. Невена Милашиновић, IV9 ИЛУЗИЈА I (Разговор са Миланом Ракићем) Ћути! Пусти да душа моја полагано свира пјесму умрлих народа и живот пропалих снова; пусти је нек види чим је живот дарива и шта јој доноси истине бора нова. Ћути, пусти је нек сања пропале идеале, и наслони главу на раме лажне славе, пусти је нек буди нестале зоре и моли за оне који лажно воле. Сачекај! Допусти да савршено плаче да сама љуби нељубљене жеље, нек осјети занос подмукле дражи и мир свој вјечито тражи! Не брини спознаће и она једном незнање немо крвавих уздаха и чекаће да к`о и ти умре смјело на црном пољу румених љиљана. Онда је потражи! И реци јој гласно да музика њена опија страсно дубине без лажне, сурове наде а онда ћеш и ти, сазнати туго шта умрле душе вјечито раде! Светлана Мршић, III5 СВЕ ЈЕ САМО СИМБОЛ ШТО ТИ ВИДИ ОКО (В. ИЛИЋ) Симбол, знак који се флуидно прелива преко свог основног значења. Као сјенку осјећамо, видимо, чулно спознајемо и доживљавамо, али сваки пут другачије, изнова. И тада та спознаја, пролазећи кроз вртлог наше неукротиве душе, долази на крај тунела, који бљеском одзвони у нама. До бити, суштине, до почетка краја. Цвијет, земља, небо, планета, универзум, све је само оруђе кроз које се гледа, кроз које је Артур Рембо долазио до водених суноврата, величанственог хаоса, вртлога и струја да би дошао до азурних обала. Јер: Песник постаје видовит помоћу другог, огромног, смишљеног растројства својих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила он истражује сам себе. (Из писма А. Рембоа свом професору књижевности, 1871) Пјесник, као посредник, износи истине из себе, из свијета само њему знаног. Он се бори против стерилног духа оних који имају само један циљ. Слобода, неукротив прохтјев, као птица лети међу црним облацима у нади да ће доћи до Сунца, до озарености. Албатрос који малочас величанствен и прекрасан, сад је смешан и јадан. Он, као пјесник, са висине гледа на морнаре на палуби. Јер, висина је та која омогућава да докучи спознаје које морнари с глувљим мозгом него детета не схватају. Али оно што је за дивљење, у свијету људском, малограђанском као мраз јалов, спутава га, чини смијешним и издвојеним. Све је у ствари само варљива пјесма која може да извуче нит тананих осјећања прекривајући тако, као вео, наш израз лица, ту чудну шминку. Јер све што видимо и што наше људско око опази, само је шума симбола исткана као огледало кроз које гледамо и осјећамо, као храм на чијем олтару се налази сјај и суштина ствари: Јер бог је помало све што зари. Милица Чвокић III5 21

22 АЗРА Југословенску рок револуцију обиљежила је и група Азра. Идејни вођа ове групе је Бранимир Џони Штулић(1953). Своје прве кораке на великој сцени направио је свирајући акустару на журкама широм Загреба гдје је студирао филозофију. Џони који је патентирао нову рок терминологију у Крвавој Мери, пјевао о папи Војтили и опробао се као писац озбиљне литературе (,,Божанска Илијада,1995), вјероватно је један од оних великана који се никада није у потпуности снашао на сцени живота. Џони промовише Азру (име је група добила по Хајенеовој пјесми, а сама ријеч значи дјевица). У то вријеме у групи је Јура Стублић. Међутим, Џони и Јура не могу заједно, па Јура одвлачи комплетан бенд дајући му име Филм. Први сингл у новој постави,,балкан, Џони је снимио са тадашњим бубњарем Хаустора Лајнером и једним псом јер басисту никако нису могли наћи, па да макар тако, на омоту, изгледају као трио. Ипак, ускоро им се придружује Мишо Хрњак с којим ће снимити већину албума. Први албум,,азра (1980) инспирисала је дјевојка Грација којој је посвећена једна од најсензитивнијих Џонијевих пјесама. Већ у то вријеме Џони је прави маг хиперпродукције хитова, али и човјек који свима доказује своју тешку природу одбијајући да свира на мјестима гдје је могао стећи брзу популарност. Сингл,,Лијепе жене пролазе кроз град отпјеван је у сленгу најновијег ЛП,,Сунчана страна улице и Азра је дефинитивно ушла у легенду,,равно до дна, балансирајући између глобалне политике, највиших љубавних осјећања и оцртавања суровог свакодневног живота.,,пит, то је Америка,,,Одлазак у ноћ,,,кад Мики каже да се боји, само су најавили Штулића као најслушанијег музичара из бивше Југославије. Занимљиво је да је групу напустио Хрњак одлазећи у вјерску секту, а да је1990. Џони са Sedvah Shuttle Bandom урадио диск,,балегари не вјерују срећи, са предивном обрадом Дилана,,Усне вреле вишње и правом рок баладом,,мен` се душо од тебе не растаје. Ту је и обрада,,мој галебе (бонус на cd издању Комуне из `95!), а након концерта на Хвару год. група дефинитивно престаје да постоји. Штулићев соло албум,,blase (`97) садржи доста обрада старих народних пјесама. Muzika _ recenzije Eyesburn Solid Оно што се прво може запазити јесте да овај албум, до сада, има највише пјесама(14) и да је Eyesburn поново ближе HC звуку, у односу на реге с друге стране. На омоту се нашла фотографија скулптуре, коју је у Паризу извајао Боривоје Којић, инспирисан њиховом музиком. Баналности. Можда, али то нам говори да су овај пут нешто озбиљније пришли стварању албума. Албум започиње инструменталом, који као да представља увод за другу, енергичну нумеру Material. Слиједе изврсне Agony и All right, у којој се запажа доминација баса. За ове двије пјесме су урађени и спотови. Не заостаје ни насловна Solid. У текстовима је посвећена пажња темама као што су неразумна борба човјека и природе, потискивање осјећања (огледа се у пјесми Solid ), осуда политичара (најснажније изражено у стиховима:...and seem like every politician is molester of a child (Lyrical) и...corupted ugly minds leading the blind (War to dem media), као и у пјесми Poorman s cry. Наравно, ту је и стална потрага за слободом помоћу музике music is my vision (Lyrical), music is our mission (War to dem media). Овим албумом су потврдили кандидатуру за водећи, условно речено, YU-бенд међу групама насталим у 90- им. Ако томе додамо чињеницу да у посљедње вријеме сарађују са таквом музичком величином као што је Max Cavalera, сасвим оправдано тек садa можемо да очекујемо много од ове групе. Негатив Ни овде ни тамо Четири године након изласка успјешног деби албума групе Негатив дочекасмо други албум, назван Ни овде ни тамо. Наравно, након сјајног почетка очекивања су била велика, нарочито ако се томе дода чињеница да се албум дуго спремао. Па, и у томе треба тражити разлоге благог незадовољства након првог преслушавања. Наиме, за разлику од првог албума нема тако јаких хитова, што никако не значи да хитова уопште нема. По мом мишљењу, на албуму се истиче пјесма Од стакла, са ефектним почетком, док је шира публика најбоље прихватила пјесму Без промене, али то ми изгледа доста исфорсирано, с обзиром да се тај спот највише и емитује, па људи по навици прихватају оно што им медији сервирају. Ту су још и насловна Ни овде ни тамо, Лед са моћним крајем уз Иванино вриштање. На албуму је доста подједнако добрих пјесама, али је тешко издвојити неку посебно, која би се једнако слушала годинама, као што је случај са Ја бих те сањала, што бисмо могли узети као ману. Мало се осјећа оријентални призвук у пјесмама Коначан почетак и Бајка. Стиче се утисак да је овај албум, за разлику од претходног нешто чвршћи, што би могла бити посљедица свирачког одрастања чланова бенда, који су, заиста, видно напредовали. Ивана је написала текстове за 10 од 12 пјесама, колико је потписано на албуму. Задња је нумера Крај. Међутим, ту није завршетак, јер се на диску налази и једна обрада, која није на листи. У питању је пјесма Live and let die Paul McCartney-а. То нам сугерише да Негатив није ставио тачку и да можемо да очекујемо (надам се не тако дуго) још бољи сљедећи албум, који би га коначно могао сврстати у ред озбиљних концертних група. 22 Ања Рајковић, III1 Дражен Мацановић, III4

23 Horoskop Хороскоп за Ања Рајковић и Софија Волаш, III1 Илустровао: Виктор Мармилић, III9 ЈАРАЦ Ове године бићеш јако безобзиран/а и себичан/а. Руководићеш се искључиво сопственим интересима и потребама. У школи ћеш настојати да међу првима одговараш, а онда ћеш чак наговарати профу да пита друге (јадни они!). Проводи што мање времена у школском WC-у, јер ти је за правилан раст и развој потребан чист ваздух (а тамо га нећеш наћи). Почетком године ћеш активно учествовати у многим секцијама, чак и у оним које уопште не постоје. Професори ће бити задивљени твојим присуством на часовима у новој школској години!!! ВОДОЛИЈА Почетак године ти доноси уживање (уживаћеш гледајући како други одговарају). Али све се враћа све се плаћа, пред крај школске године ухватиће те фрка да нећеш знати гдје ти је глава. За разлику од школе, у љубави ће ти цвјетати руже. Ти и твој дечко(дјевојка) ћете се изврсно слагати, поготово у идеји да бјежите са часова. Твој мали брат ће ти задавати много проблема и нећеш пропустити ниједну позоришну представу дјечијег позоришта. Држи га подаље од момка (цуре)!!! РИБЕ Ова година биће пуна изненађења. У теби се крију двије личности што је узроковано положајем владајућих планета. Поред тебе, великог лидера, сви се осјећају запостављено, осим профа који твоју популарност користе као примјер најжешћег кажњавања лијених и проблематичних ученика. Све у свему, ова година ће бити напорна на свим пољима осим у љубави, гдје нећеш открити друго лице малог мирног јагњета. Али не очајавај, профе ће те завољети и сваки час ће те частити оцјенама. ОВАН Положај звијезда је у тоталном хаосу. Та сила ти не дозвољава да скинеш поглед с књига и престанеш учити. Погледај мало око себе у животу има и других ствари. Не мораш прочитати баш све књиге, има времена за то (није наука зец да ће побјећи). Може ти се десити да од свих тих бројки и формула излудиш. Боље прошетај по чистом ваздуху шта знаш можда упознаш неког(неку) фрајера(рибу). БИК Популарност у разреду (а и у школи) ће ти веома опасти, упркос труду да се истакнеш. Ти си сујевјеран/а и то доводи чак и до тога да закасниш у школу, јер ти се црна мачка нашла на путу. Почетком године дневник ће се често отварати на твоје име тако да ћеш бити прва мета за професоре. Али ипак ћеш успјети да се избориш са проблемима и успјешно завршиш школску годину са мало неоправданих изостанака. БЛИЗАНЦИ Твој дволични знак ће ти задавати много проблема. Хтјећеш учити, али нешто ће ти говорити да то ипак не радиш. То је друга страна твоје личности која те често уваљује у проблеме. Ипак, својим ведрим расположењем ћеш савладати све препреке и почети учити. Твоји снови биће остварени доласком новог ученика/ ице што ће те преобразити, али мораш да рачунаш на конкуренцију и да се избориш за праву љубав. 23

24