О те зи Миодрага Пе тро ви ћа

Save this PDF as:
 WORD  PNG  TXT  JPG

Μέγεθος: px
Εμφάνιση ξεκινά από τη σελίδα:

Download "О те зи Миодрага Пе тро ви ћа"

Transcript

1 УДК: (497.11)"04/14"(049.2) 27-9:929 Петровић М.(049.2) (497.11)-64:272"04/14"(049.2) Теолошки погледи / Theological Views Година / Volume XLVII Број / Is sue 2/2014, стр. / pp О те зи Миодрага Пе тро ви ћа да су бо го ми ли из срп ско-ви зан тиј ских средњoвековних из во ра Ла ти ни Зоран Ђуровић* Патристички институт Августинијанум, Рим Апстракт: Миодраг М. Петровић, један од најзначајнијих савремених српских историчара, посветио се, између осталог, развијању једне надасве оригиналне те зе ко ја је про шла са ма ње од је ка, ко ја ве ли да су богомили који се помињу у српским и византијским средњовековним изворима у ствари Латини. Аутор настоји да ову Петровићеву тезу реконструише заједно са аргументима који је прате. Петровић је већ више него задовољавајуће дефинисао in sta tu quo nunc са мо пи та ње, као што је и дао неопходне изворе и библиографске одреднице. Према томе, аутор се ограничава на тезу, поједностављено дефинисану: бого(у)мили су Латини. Кључне речи: Миодраг Петровић, Латини, католици, богомили, бабуни, кудугери, дуализам, Filioque, Дух Свети, Симеон Солунски, Немањићи, Стефан Првовенчани, Свети Сава, иконе, кумири, бабунска реч, Душaнoв зaкoник, крвојастије. Сажетак Српски историчар и византолог Миодраг М. Петровић, још од је иступио с тезом да су богомили, кудугери, наватијани, бабуни, који се помињу у српским и византијским средњевековним изворима, у ствари Латини римокатолици, а да богомила као радикалних дуалиста никада није било у Србији. Како ниједан нама познати извор не вели експлицитно: богомили су Латини, Петровић своју аргументацију базира на једној ингениозној интерпретацији извора. Он полази од познатог механизма етикетирања, кога налазимо и у Законоправилу Св. Са ве, где се ве ли да се сада * 349

2 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) месалијанци зову богомили бабуни. Међутим, само поглавље и говори о правим месалијанцима богомилима, не и о Ла ти ни ма као новим богомилима. Први православни полемичар са богомилима, Козма Презвитер, говори да је у центру њихове побожности молитва, што потврђује и Св. Сава назвавши месалијанце молабницима. То је је дан од еле ме на та ко ји здру жује месалијанце и богомиле. Други византијски извори виде у богомилству мешавину павликијанаца (= манихејаца) и месалијанаца. Дуалисти су по антономазији, тврде да Исус није бог по природи; евхаристијски хлеб и вино су само симболи; одбацују иконе, крст, Стари завет, свештенство... Како су богомили дуалисти, Петровић излази са тезом да су Латине Средњовековни назвали богомилима, јер су ови дуалисти пошто су почели да исповедају јерес уневши Filioque у 8. члан Никeo-цaригрaдскoг симвoлa ве ре, тј. увевши два начела у Тројици. Међутим, ова дијархија никада није могла да послужи као синоним за стари онтолошки дуализам. Ниједан древни источни полемичар са Латинима није их назвао богомилима/манихејцима, ма да је и сам Фо ти је имао при ли ке за то, јер је Ла ти не оп ту жио за уво ђе ње дијархије у Тројици. Нико од њих, другим речима, није се руководио Петровићевом логиком која у filioque-у види дуализам. Петровић ће и у хиландарском ћирилском рукопису бр. 230, препознати у Новацијановој јереси, која је позната под именом катари, римокатолике, јер је Нават био расколник Римске цркве и нагињао је монтанистима, а ови су хулили на Духа Светог, као и потоњи Латини. Међутим, уопште није тачно да су монтанисти и новацијани хулили на Духа Светога. Само кроз инсистирање на чистунству долази до местимичног спајања катара са монтанистима, а то и служи Никодиму Химнографу да у наватијанима види синоним за богомиле, тј. средњовековне катаре. Омиљени Петровићев сведок тезе да су се нови дуалисти римокатолици звали богомилима је Св. Симеон Солунски, који би, према њему, твр дио да их уопште не треба звати хришћанима, јер су они ико но борци, мада знамо да католици никада нису забранили иконопоштовање. У ствари, Симеон нам у продужетку објашњава зашто богомиле не треба сматрати хришћанима: јер они поричу све црквене тајне... и свете иконе са њима, док старе иконоборце треба сматрати хришћанима, јер су они одбацивали само иконе, док су, за разлику од богомила, имали све друге црквене сакраменте. Симеон каже и да верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој, а не у суштини, како уче безбожни месалијани и богомили, што би за Петровића били Латини. Овде је посреди паламитска контроверзија у којој су се стране међусобно оптуживале за месалијанство, тако да нема ништа заједничког са Латинима. Исто ва жи и за на зив кудугери, који се јавља код Симеона Солунског, а Петровић нас уверава да је он ознака за Латине. Међутим, када се прочита 350

3 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... Симеон бива јасно да ови кудугери немају ништа заједничко са оним што знамо о католицима. Такође и манускрипт Ox ford Christ Church 49, говори о кудугерима, одакле је несумњиво да се ради о богомилима, а не о Латинима. Такође је неубедљива теза да је Стефан Немања сазвао сабор против Ла ти на и да их је про го нио, или да је Св. Са ва бра нио, ис пра вљао ве ру, од Латина. Ти богомили се, према Петровићу, осуђују и у 85. члану Душановог Законика, као бабуни, тј. римокатолици, а та бабунска реч била би filioque. То би зна чи ло да је Ду ша нов за кон ста вио ка то ли ке у иле га лу, а у ствари је само забрањивао латински прозелитизам. Католици су у Душа но вом цар ству би ли ле гал не осо бе, док је он као млади краљ, ратовао против бабуна, што је продужетак политике његовог деде краља Драгути на ко ји је за тра жио од Па пе Ни ко ле IV по моћ у бор би про тив богомилске јереси, одакле је јасно да ови не могу бити католици. Да су богомили заиста то, а не Латини, сведочи и Српска редакција Синодика у Недељу православља, која их назива хулитељима на иконе, и заступницима бадунске јереси. Једина несигурност око употребе речи бабуни, као синонима за Латине, постоји у тексту Константина Философа Костенечког, али се и она може протумачити у сагласности са свим осталим сведочанствима, а не нужно у кључу Миодрага Петровића. Увод Последње две деценије стваралаштва, Миодраг М. Петровић, један од најзначајнијих савремених српских историчара, експерт за византијско и српско средњовековно право, ванредан познавалац старословенског и из њега изведених варијанти, као и зналац неопходних грчког и латинског, посветио се, између осталог, развијању једне надасве оригиналне тезе која је прошла са мање одјека, тј. без нарочитог проблематизовања, а била оберучке прихваћена из одређених ненаучних кругова, а која мени изгледа више него неодрживом која вели да су богомили који се помињу у српским и византијским средњовековним изворима у ствари Латини (римокатолици, како их многи православни аутори, следећи протестантску номенклатуру, називају; код мене су углавном католици). Те за је раз ви је на у ви ше чла на ка, та ко да ћу ја, са мо је стра не, настојати да је реконструишем заједно са аргументима који је прате. Надам се да нећу погрешно интерпретирати Петровићеву мисао, али нећу моћи и све побочне аргументе навести због ограниченог простора, иако мислим да би то додатно разјаснило ствар. Такође се нећу расплињавати у повезаним дискусијама и укључивати мноштво других аутора и њихова мишљења у погледу ове теме, као што се нећу бавити типично 351

4 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) историјским питањима. Петровић је већ више него задовољавајуће дефинисао in sta tu quo nunc са мо пи та ње, као што је и дао нео п ход не изворе и библиографске одреднице. Према томе, моја дискусија се ограничава на тезу, поједностављено дефинисану: бого(у)мили су Латини. 1. Теза: Богомили су Латини Наш ау тор, Ми о драг М. Пе тро вић, ка ко сам већ по ме нуо, у ви ше чланака развија ову тезу, 1 али се аргументација која је прати углавном понавља, и ретко када обогаћује. Према тој тези, византијски и српски списи под новим богомилима подразумевају римокатолике. Дакле, када у тим изворима наиђемо на реч богомили и на њене синониме: бабуни, новатијани (нaвaтиjaни), манихејци, мaсaлиjaнци, пaвликиjaнци, па затим и: патарени, кудугери треба читати: Латини. 2 То ће до вести нашег аутора да кохерентно тврди како богомили (јерес која настаје почетком X века) нису ни постојали у средњовековној Србији 3 (по јам варијабилан, јер су се границе свагда мењале, а требало би да мање-више подразумевамо просторе бивше Југославије, Балкана, нарочито Босне). Пе тро вић не твр ди, пре ма то ме, да су Ла ти ни би ли у пра вом сми слу 1 М. Петровић, Помен богомила бабуна у Законоправилу Светога Саве и црква босанска, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Бе о град 1995, (ја ћу овај чланак цитирати по монографском издању манастира св. Архиђакона Стефана у Сланцима код Београда, 1995); Црквенодржавне идеје Светога Саве између Цариграда и Рима, Зборник радова, Историјски институт САНУ, књ. 13, Београд 1996; Кудугери богомили у византијским и српским изворима и Црква босанска, Историјски часопис 44 (1998), 35 75; Све ти Са ва на Жич ком са бо ру го ди не и ла тин ска је рес, Историјски часопис (2000), 11 30; Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века, Историјски часопис 47 (2002) 59 76; Кон стан тин Фи ло соф Костенечки о бабунима богомилима у Београду у XV веку, Историјски часопис 48 (2002), 73 88; Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку, Словенско средњовековно наслеђе, Београд 2002; Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила српског номоканона, Историјски часопис 49 (2003) 27 45; Ба бун ска реч у За ко ни ку ца ра Стефана Душана и године, Археографски прилози, 25 (2003), Иначе, др Петровић је (приредио и прилоге написао) у времену и условима на којима нико не би позавидео, издао Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис, 1262, Горњи Милановац 1991, и око тог монументалног подухвата гравитира његова научничка делатност. Касније издаје и: Законоправило Светога Саве. 1, Приредили и превели: Миодраг М. Петровић и Љубица Штављанин Ђорђевић, Историјски институт, Београд Петровић ће прецизирати: римокатолици ће најчешће називати православне: мaнихejци, патарени, катари, шизматици (то би била имена из латинских извора), док ће византијско-словенски извори њих називати: крстјани, богомили, кудугери и бабуни (Петровић, Кудугери, 61). Ја ову класификацију узимам са резервом, како ће се видети из даљег рада. 3 Пе тро вић, Све ти Са ва на Жич ком са бо ру, 27,

5 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... речи богомили, јеретици познати под тим именом, него да су их тако назвали православни аутори, јер су Латини имали одређене елементе у свом учењу који су били заједнички богомилским назорима. Дакле, та деноминација је полемичког карактера и смера ка омаловажавању противника. Тај поступак је добро познат у црквеној историји, где су противници увек гледали да етикетирају супротну страну именом неке већ осу ђе не је ре си. До вољ но је ви де ти, по што смо у овој епо хи, како кардинал Хумберт у пракси и веровању источњака препознаје јереси као што су: симонисти, валесијани, аријанци, донатисти, николаити, северијани, духоборци, манихеји, назарени итд. 4 Пе тро вић би у овом кључу видео богомиле у Србији и сугерисао како су Немањићи прогонили Латине-католике, јер се они више пута појављују у овом контексту, а не неке старе богомиле-дуалисте, јеретике манихејско-месалијанске провенијенције. Зато Петровић Латине назива новим богомилима и као да жели да тај назив презентира као синтагму постојећу у изворима, али је она тамо апсолутно непостојећа и плод је само његових конструкција. 5 Како ниједан нама познати извор не вели експлицитно: богомили су Латини, погледајмо изблиза како Петровић аргументује своју тезу, покушавајући да докаже постојање механизма етикетирања који сам горе поменуо у случају ове идентификације. Но, најпре да видимо како су и сами богомили били препознати као нови јеретици у изворима Механизам етикетирања: Богомили = месалијани = бабуни Петровић наводи како је Савино Законоправило (гл. 42) ин кор порирало у себи византијска поглавља о богомилској јереси, која ће назвати: О месалијанима који се сада зову богомили бабуни. Од мах бих скре нуо па жњу да је ве ро ват но овај део на зи ва (који се сада зову), ути- 4 PL 143, : Quia sicut Simoniaci donum Dei vendunt; sicut Valesii hospites suos castrant... sicut Ariani rebaptizant in nomine sanctae Trinitatis baptizatos, et maxime Latinos; sicut Donatistae affirmant, excerpta Graecorum Ecclesia, Ecclesiam Christi et verum sacrificium atque baptismum ex toto mundo periisse; sicut Nicolaitae carnales nuptias concedunt et defendunt sacri altaris ministris; sicut Severiani maledictam dicunt legem Moysis; sicut Pneumatomachi, vel Theumachi absciderunt a symbolo Spiritus Sancti processionem a Filio; Sicut Manichaei inter alia, quodlibet fermentatum fatentur animatum esse; sicut Nazareni carnalem Judaeorum munditiam adeo servant, ut parvulos morientes ante octavum a nativitate diem baptizari contradicant, et mulieres in menstruo vel in partu periclitantes communicari, vel si paganae baptizari contradicant... sint anathema Maranatha, cum Simoniacis, Vallesiis, Arianis, Donatistis, Nicolaitis, Severianis, Pneumatomachis et Manichaeis, et Nazarenis, et cum omnibus hereticis. 5 Та ко ве ли: Све ти Са ва не са мо да нам от кри ва бо го ми ле свог вре ме на као ба буне оличене у Латинима... (Миодраг М. Петровић, То мос љу ба ви и два плућ на кри ла као потпоре папском примату и унији: У другим текстовима се не изражава овако неопрезно. Можда се ова неопрезност може обја сни ти ме стом об ја ве, а то је сајт Борба за веру, који нема никакве научне озбиљности. 353

6 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) цао на Петровића да скује непостојећу, понављам, у изворима синтагму, нови богомили. Постоји само, богомили као нови месалијани, али не и: Латини као нови богомили. Такође је нужно запамтити да је Савин опис месалијана = богомила са свим у скла ду са оним што и да на шња наука тврди о њима на основу других извора. Богомилска јерес је за Саву сасвим добро дефинисан појам и он га нигде не брка или повезује са некаквом латинском јереси. Ду гу јем пак да по ја сним у две ре чи и за што се бо го ми ли пре позна ју за на след ни ке ме са ли ја на ца, а то чи ним са мо за то што ће нам и за на ред не ре флек си је би ти ко ри сно. Ако иде мо до нул те тач ке, мо мен та ра ђа ња бо го мил ства, ви де ће мо да и сам пр ви пра во славни по ле ми чар, Ко зма Пре зви тер, 6 има те шко ће ка ко да де фи ни ше овај фе но мен. Тре ба да га пре зен ти ра па стви, а у том слу ча ју се игра са си гур ним кар та ма, од но сно, вер ни на род тре ба да ове но во верце пре по зна као ста ре је ре ти ке. Био је ка ко ка же Ко зма поп Бо го мил по име ну, али ко ји уи сти ну Бо гу ни је био мио. 7 Ње го ви след бе ни ци, ин си сти ра Ко зма на овој ли ни ји, увек су по спо ља шњим обе леж ји ма би ли по бо жни, али су из ну тра би ли тру ли ка ко би он ре као, сле де ћи Пи смо: би ли су ву ци гра бљи ви. 8 На стра ну да ста ви- 6 Основна антибогомилска дела: М. Г. Попруженко, Синодик царя Борила. Български ста ри ни, књ. 8, 1928; Id., Козма пресвитер български писател X в. Български старини, књ. 12, 1936 [Беседа пресвитера Козьмы]; В. Киселков, Пресвитер Ко зма и не говите творение, София 1943; Euthymii Zigabeni Narratio de Bogomilis, PG 130, (бо ље издање: Euthymii Zigabeni de haeresi bogomilorum narratio, G. Fic ker, Die Phundagiagiten: Ein Beitrag zur Ketzergeschichte des byzantinischen Mittelalters, Leipzig 1908); Annae Comnenae Alexias, Ed. Reinsch, Diether R. / Kambylis, Athanasios, Corpus Fontium Historiae Byzantinae Series Berolinensis 40; Germani patriarchae Constantinopolitani Epistula ad Constantinopolitanos contra Bogomilos, PG 140, ; Д. Драгоjловић, Мар ги нал не глосе српских рукописних крмчиjа о неоманихеима, Jугословенски историjски часопис, књ. 1 2 (1972) 5 15; Ю. К. Бегунов, Козма Пресви тер в славянских ли тературах, София 1973; Д. Богдановић, Српска прерада Козмине Беседе у Зборнику попа Драгоља, Balcanica 7 (1976) 61 90; В. А. Мо шин, Серб ская редакция синодика в неделю православия, Византийский временник 17 (1960) Попруженко, Козма пресвитер, 2. 8 Ко зма пре сви тер, 3. Је ре ти ци су из ва на као ов це, ве ли Ко зма, крот ки, смире ни, ћу тљи ви, бле ди се ви де од ли це мер ног по ста; уче ње сво је не об ја вљу ју, не сме ју се гро хот но, а из ну тра су као ву ци гра бљи ви. Слично пише и бугарски патријарх Јефтимије у Житију Илариона Меглинског, погл. VI: Поборници манихејске [= богомилске] јереси, као вуци обучени у овчији кожух, кротки му дођоше, искушавајући га као фарисеји Господа, Emil Kaluzniacki (Hrsg.), Werke Des Patriarchen Von Bulgarien Euthymius, , Nach den bes ten Handschrif ten, Wi en 1901, 34. У погл. XI, стр. 52 упо тре бља ва на зив: богомилска јерес. Има пра во Я. Н. Любар ский (Пе ре вод и ком мен та рии), ка да пи ше: Ан на не ску пится на бранные эпи теты по от но ше нию к Ва си лию, ко то ро го она име ну ет одер жимым бе сом, чу до вищем и во всех от но ше ниях ис пор ченным и т. п. Ме- 354

7 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... мо по до зре ње пра во слав них у искре ност бо го ми ла, оста је фа кат да и они ин ди рект но по твр ђу ју да је у цен тру бо го мил ске ду хов но сти била мо ли тва, што чи ни за јед нич ки еле мент са ме са ли јан ци ма (Μασσαλιανο ί), ко ји су по во ка ци ји би ли мо ли тве ни ци (си риј ски mșallyēnē; грч. Εὐχῖται, од εὐχή, мо ли тва), 9 ка ко су их на зи ва ли про тив ни ци, а они се бе ду хов ни(ци)ма (Πνευματικοί) Масалијани = богомили То и Св. Сава сведочи: Масалијани који се називају молабници. 10 Како су богомили/месалијани дуалисти, природно је да су материјалне ства ри и ак ти (кр ште ње, при че шће и све оно што чи ни цр кве ни клир) бескорисни, јер само дух, оно унутрашње, које се изражава кроз молижду тем, да же в из о бра же нии са мой пи са тельни цы, Ва си лий пред ста ет че ло ве ком бла го род ной прямоты и му же ствен ной веры в свои иде алы. Не на висть Ком ни ной к Ва си лию ча сто не мо жет по да вить чув ства вос хищени я, ко то рое вызыва ет в ней не про клон ность му же ствен но го бо го ми ла ( Рас пра ва им пе ра то ра Алек сея Комни на с бо го ми ла ми, Во просы ис то рии ре ли г ии и ате и зма, Сб. ста тей, т. XII. М., 1964, с , ivi p. 312). 9 Из во ри: Епи фа ни је Ки пар ски, Li bro rum adver sus ha e re ses, cap. 80, in Epip ha ni us, An co ra tus und Pa na rion, hrsg. K. Holl, I III, Le ip zig ; Ди ја дох Фо тич ки, De per fec ti o ne spi ri tu a li ca pi ta cen tum, in Di a doc hus von Pho ti ke, Gespür für Gott. Hun dert Ka pi tel über die chri stlic he Voll kom men he it, hrsg. von Karl Su so Frank, Chri stlic he Me i- ster 19; Ein si e deln, Jo han nes Ver lag, 1982; Ав гу стин, De ha e re si bus ad Qu o dvult de um, cap. 57, PL 42, 40 41; Јо ван Да ма скин, De Ha e re si bus, cap. 80, PG 94, ; Те о дорит Кир ски, Hi sto ria Ec cle si a sti ca, IV, 10, PG 82, ; id., Ha e re ti ca rum fa bu la rum com pen di um, IV, 11, PG 83, ; Ти мо теј, пре зви тер Ца ри град ски, De re cep ti o ne ha e re ti co rum, PG 86a, 12 68; Је фрем Си рин, in E. Beck, Des he i li gen Ep hra em des Syrers Hymnen con tra Ha e re ses, Т. 170, Scri pro res syri 77, Lo u vain 1957; Фо ти је, Myri o bi blon si ve Bi bli o te ca, Co dex LII, PG 103, Ли те ра ту ра: K. Fitschen, Mes sa li a ni smus und An ti mes sa li a ni smus: ein Be i spiel ost kirchlic her Ket zer geschic hte, Göttingen 1996; J. Gri bo mont, Le dos si er des ori gi nes du messa li a ni sme, Epek ta sis, Mélangs J. Da niélo u, Pa ris 1972, pp ; id., Le mo nac hi sme au IVe siè cle en Asie Mi ne u re: de Gan gres au Mes sa li a ni sme, L O ri ent syrien 2 (1957) ; id., Mes sa li ens, DSp 10, 1980, ; Ste ven Run ci man, The Me di e val Ma nic hee: A Study of the Chri stian Du a list He resy, Cam brid ge 1947; R. Sta ats, Gre gor von Nyssa und die Mes sa li a ner, Ber lin 1968; I. Ha us he rr, L er re ur fon da men ta le et la lo gique du mes sa li a ni sme, Ori en ta lia Chri sti a na Pe ri o di ca I, Ro ma 1935, pp ; Dmitri Obo lensky, The Bo go mils: A Study in Bal kan Neo-Ma nic ha e ism, Cam brid ge 1948, re pr. New York 1978; John Meyen dorff, Mes sa li a nism or an ti-mes sa li a nism? A Fresh Lo ok at the Ma ca rian Pro blem, Kyri a kon, Festschrift Jo han nes Qu a sten, vol. II, Aschen dorff, Münster, West fa len 1970, pp ; Vrej Ne res sian, The Ton dra kian Mo ve ment: Re li gio us Mo ve ments in the Ar me nian Church from the Fo urth to the Tenth Cen tu ri es, Ro u tled ge, 1998; Her mann Dörries, Ur teil und Ve rur te i lung. Kir che und Mes sa li a ner. Zum Um gang der Al ten Kir che mit Häretikern, in ders.: Wort und Stun de, Bd 1: Ge sam mel te Stu dien zur Kir chen geschic hte des vi er ten Ja hr hun derts, Göttingen Према Петровићевом преводу, Помен богомила, p. 12, док је из вор у: Иловички препис, л. 363б 364а. 355

8 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) тву, оно нематеријално, може да поново присаједини са божанским. Тако Са ва, у 61. гла ви Законоправила, 11 вели како месалијани: 356 Го во ре да Со то на са став но жи ви са чо ве ком и у све му му одоле ва; да Со то на и бе со ви др же ум љу ди и да је људ ска при ро да здружена са духом лукавим; да Сотона са Духом Светим живи у чо ве ку и да ни апо сто ли ни су би ли чи сти од деј ству ју ће енергије сотонске; да крштење не усавршава човека, нити причешће божаственим тајнама чисти душе, већ само њихова предана молитва... Томе придодадоше и презирање цркава и жртвеника, да њихови монаси и испосници не пребивају у црквеним збориштима, него је довољно да буду на молитвама у својим црквицама. Говораху да им молитве имају толику силу да се и самим њиховим ученицима Дух Свети чувствено јавља. Измишљотине при ча ју, јер ка жу да они ко ји хо ће да се спа су, тре ба то ли ко да се мо ле да ни шта дру го ви ше не ра де све док не осе те да грех попут не ка квог ди ма или ог ња или ажда је или та ко не ка кве зве ри бива изгнан молитвом. И кад чувствено помоћу молитве изађе, по нов ни ула зак Ду ха Све то га да при ме, и да у ду ши има ју ја сно чувство о уласку Духа. И то је истинска заједница хришћана, јер ни у црквеном крштењу ни у рукополагању свештеника Дух Свети се уопште не припаја крштенима, него само њиховим молитвама ће се трудољубиви припојити и, без обзира на крштење, примиће неко општење Светога Духа ако усхтедне у њима да пребива и да прихвати њихова учења. Слич но се по на вља и у 63. гла ви Законоправила: 12 Го во ре да се сва ком чо ве ку ко ји се ра ђа тог тре нут ка су штастве но при па ја бес, ње гов на след ник од осу де Ада мо ве, и да тај бес по кре ће чо ве ка на зла де ла, спо јив ши се са њим су шта ствено... го во ре, још, да све то кр ште ње ни шта не по ма же за прог нање тог бе са, јер све то кр ште ње ни је до вољ но да са се че гре хов не ко ре не од иско ни сро ђе не са љу ди ма. Го во ре да је ди но при вржна мо ли тва мо же да ода гна тог бе са ка шља њем и пљу ва њем оно га ко ји се мо ли... И док се то зби ва, до ла зак Све то га Ду ха, 11 Опет према Петровићевом преводу, Помен богомила, pp , Иловички, л. 364а 365б. Пе тро вић по ми ње да се ов де ра ди о грчком тексту, ко ји је Са ва пре у зео (Помен богомила, p. 5), али не пре ци зи ра да је у пи та њу 80. гла ва из Да ма ски но вог De Haeresibus (PG 94, ), ко ју је овај пре ра дио, или пре вео већ са јед ног на грч ком са же тог пред ло шка. 12 Петровић, Помен богомила, pp , Иловички, л. 385а 386б.

9 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... што сле ди, би ва на оно ме ко ји се мо ли; док чув стве но Све ти Дух на и ла зи и ви ди се. Према томе, ово би били елементи који би повезивали старе месалијанце са новим богомилима (напред, када се буде говорило о паламизму, вратићу се на ову тему и прецизирати шта је главни јеретички мотив месалијанаца); наша данашња акривија, научничка скрупулозност, то не би увек могла допустити као сасвим легитиман поступак, али са друге стране можемо разумети сам феномен претрајавања одређених јеретичких идеја које се временом облаче у ново рухо. Ишчезавање једне јереси или јересијараха не значи и апсолутно њихово нестајање, зато што настављају да постоје у модификованој форми. На пример, аријанска јерес је као таква нестала са историјске сцене, али у модификованој форми постоји код Јеховиних сведока; Јеховини сведоци нису аријанци, али деле неке од базичних Аријевих премиса (Син Божији није у пра вом сми слу ре чи Бог, дру го ли це у Св. Тро ји ци). Због то га, сле дећи логику старих, могли бисмо их назвати новим аријанцима, мада то не зна чи да су по свим пи та њи ма са гла сни са Ари јем Манихејци/пaвликиjaнци = богомили Законоправило назива богомиле и манихејцима, који су за средњовековне правоверне ауторе били родоначелници дуализма (за старије ранохришћанске Оце то би били гностици), дуалисти по антономазији. 14 Сава овде није ни најмање оригиналан, нити би претендовао на оригиналност. Попут данашњег научника прихвата резултате претходника које сматра валиднима. Код Ане Комнине ( ) имамо у Алексијади (око 1148), књ. XV, 8, 1 ин те ре сан тан за пис: То је нови вид јереси, претходно непознат цркви. Повезали су два одавно позната најпокваренија и најодвратнија учења, безбожност, ако се тако може назвати, манихејаца, коју смо назвали и павликијанска јерес, и бесрамност масалијанаца. То је била доктрина богомила, састављена од месалијанства и манихејизма (καὶ τὸ τῆς αἱρέσεως εἶδος καινόν, μήπω πρότερον ἐγνωσμένον τῇ ἐκκλησίᾳ. Δύο γὰρ δόγματα συ νε λθέτη ν κάκιστα καὶ φαυλότατα ἐγνωσμένα τοῖς πάλαι χρόνοις, Μανιχαίων τε, ὡς ἄν τις εἴποι, 13 Новија студија о идентификацији богомила са месалијанацима: A. Rigo, Messalianismo = Bogomilismo. Un equazione dell eresiologia medievale bizantina, Orientalia Christiana Periodica 56 (1990) Болујући од манихејске јереси, месалијани изумеше и друга оскрнављења (Петровић, Помен богомила, p. 11, Иловички, л. 205б). 357

10 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) δυσσέβεια, ἣν καὶ Παυλικιανῶν αἵρεσιν εἴπο μεν, καὶ Μασσαλιανῶν βδελυρία. Τοιοῦτον δέ ἐστι τὸ τῶν Βογομίλων δόγμα, ἐκ Μασ σαλιανῶν καὶ Μανιχαίων συγ κείμενον). Ана потврђује оно што говоримо, наиме да сада јереси не настају ex novo, него да се њихова оригиналност састоји у новом формулисању старих учења или комбинацији већ постојећих елемената у њима. Ана је о манихејцима говорила у XIV (8 9) глави и павликијанце сматра огранком манихејства и ту дели средњовековну моду која је павликијанце називала манихејцима. 15 Тезу о томе да су богомили продукт стапања манихејаца са месалијанцима имамо и у Синодику цара Бориса (Борилов Синодик, буг. редакција с почетка XIII в.). 16 Јефтимије Зигабен (Ζιγαβηνός или Ζυγαβηνός, лат. Euthymius Zigabenus или Zigadenus, око 1118), виђени византијски теолог, који је ства рао за вре ме Алек си ја I Ком ни на ( ), по чи јем на ло гу пише Догматски арсенал православне вере (Πα νοπλία δογματικὴ τῆς ὀρϑοδόξου πίστεως), где излаже и побија разноразне јереси, посветио је XXVII по гла вље бо го мил ској је ре си, за ко ју ка же да је део (mέroj) месалијанаца, 17 да они заједно са павликијанцима одбацују Мојсијеве књиге, 18 да као и они ве ру ју у два на че ла, 19 да деле савелијанске тринитарне заблуде, 20 да су од ма ни хе ја ца, ко ји су би ли пре њих, пре у зе ли да Ма ри ја није Богородица, 21 да као иконоборци одбацују иконе 22 итд. За византијске ауторе IX века павликијанци/манихејци су били углавном синоними. За главне сведоке имамо Петра Сикелиота (Сицилијанца, Πέτρος Σικελιώτης, жи вео сре ди ном IX в.) 23 и Св. Фо ти ја са ње го вих четири књиге Против манихејаца. 24 Не само да су доктринарни афинитети довели до поистовећивања богомила са павликијанцима, него су њиховом мешању допринеле и физичке близине. Наиме, Константин V Копроним ( ) преселио је павликијанце из Азије у Тракију, где их 15 Cf. Petrus Siculus, Historia manicheorum seu paulicanorum, PG 104, М. Г. Попруженко, Синодик царя Бориса, Одес са 1897, p. 32: Ма ни хеј ску је рес [враг] расеја по целој бугарској земљи смешавши је са месалијанском. 17 Narratio de Bogomilis seu Panopliae dogmaticae, PG 130, 1289d. Од месалијанаца су пре у зе ли и уче ње да је де мон са сва ким чо ве ком (1309b). 18 Narratio, PG 130, 1292c. 19 Narratio, PG 130, 1299c, 1301а. 20 Narratio, PG 130, 1292d 1293а. 21 Narratio, PG 130,1304d 1305а. 22 Narratio, PG 130,1308d 1309а. 23 Petri Siculi Historia Manichaeorum seu Paulicianorum, Tex tum Gr. M. Ra de ri recogn. et de in te gra Lat. ver tit J. C.L. Gi e se ler, Ed. Jo hann Karl L. Gi e se ler, Got tin gae Sanctissimi Phоtii Narratio de Manichaeis recens repullulantibus, PG

11 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... (у Филипопољ, данашњи Пловдив) наново из Јерменије (вратили се били због прогона) пресељава император јерменског порекла Јован Цимискије ( ). 25 Идејна, пак, блискост са павликијанцима, на основу списа Петра Сицилијанца, може се сажети у неких шест тачака које су разликовале павликијанце од православних, а које смо у добром делу већ срели: 1) По сто је два прин ци па: до бри Бог (не бе ски Отац), Бог бу ду ћег све та и лоши бог, творац садашњег света, над којим влада; 2) нема девичанског ро ђе ња, Ма ри ја ни је Мај ка Бо жи ја, јер је Исус сво је те ло до нео са не ба; 3) евхаристијски хлеб и вино су само симболи; 4) нема светости у иконама или крстовима; 5) одбацује се Стари Завет in toto, Нови прихвата са одређеном цензуром; 6) одбацује се Црква као ђаволски пород; павликијанци су хришћани, а сви остали Ромеји, тј. јеретици. 26 Павликијанци (Παυλικιάνοι), ко ји се, ско ро без ика кве сум ње, тако називају по Апостолу Павлу, 27 чи ји тек сто ви су од са мог по чет ка били интересантни Маркиону и манихејцима, јер се, због инсистирања на 25 Један од најзначајнијих аутора за историју и доктрину павликијанаца је свакако јерменски научник Р. М. Бартикян, од кога вреди поменути: Ис точники для изучения ис тории павликианского движения, Ере ван 1961 (са др жи из во ре као што су: Выдержки из речи Против павликиан ка толикоса Иоанна Одзунского; Краткая версия ис тории павликиан, дошед шая в эскуриальско й рукописи Хроники Геор гия Монаха; Полезная история Пе тра Сицилийско го осу жде ние и опровержение ереси манихеев, называемых также павликианами, начертанная для архиепископа Бол гарии итд.); id., Еще раз о происхождении имени павликиане, Вестник общественных на ук АН Армянской ССР, 2 (1973) 85 90; Д. О. Ло ев ский, Д. А. Ни кульшин, К вопросу об ереси павликиан в Византии, Известия Уральско го государственного университе та, 33 (2004), (новији и концизнији текст пропедеутичког карактера); Е. Э. Липшиц, Вопросы павликианского движения в освещении современной буржуазной историографии, Византийский временник 5 (1952а), ; id., Па вли ки ан ское дви же ние в Ви зантии в VI II и пер вой половине IX в., Византийский временник 5 (1952б), 49 72; K. Ter-Mkrttschian, Die Paulikianer im byzantinischen Kaissereiche, Lip sia 1893; H. Grégoire, Pour l histoire des églises pauliciennes, Orientalia Christiana periodica 13 (1947), ; id., Autour des pauliciens, Byzantion 11 (1936), ; id., Sur l o ri gi ne des pauliciens, Bul le tin de la clas se des let tres de l A cadémi e royale de Bel gi que (1936), , ; N. G. Gar so ian, The Pa u li cian He resy. A Study in the Ori gin and De ve lop ment of Paulicianism in Armenia and the Eastern Provinces of the Byzantine Empire, Ne ar and Mid dle East Stu di es, Co lum bia Uni ver sity, Se ri es A 6. The Ha gue 1967; C. Astruc, Les sources grecques pour l histoire des Pauliciens d Asie Mineure, Ed. Tra va ux et mémo i res, Cf. Лоевский & Ни кульшин, К во про су, pp. 3 4 ( 2004)&xsln=showArticle.xslt&id=a22&doc=../content.jsp ). 27 Cf. Бартикян, Еще раз о происхождении имени павликиане, pp на крајње убедљив начин побија друга Јузбашјанова решења (К. Н. Юзбашян, К про исхождению имени Павликиане, Византийские очерки (1971), ), позивајући се управо на једног од главних павликијанских противника Фотија (cf. Contra Manichaeos, PG 102, 144), ко ји (ivi 109) ве ли: О то ме све до чи [апостол] Па вле, но си о ци ма чи јег имена [павиликианци] лажно себе сматрају. 359

12 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) борби између тела/меса и духа, могу протумачити и на један екстремно дуалистички начин, на сасвим задовољавајући начин нам илуструју дуализам који је присутан и у богомила. 28 Овај тип дуализма је послужио византијским и словенским ауторима да идентификују богомиле са већ наведеним старим дуалистима. Ради се, поједностављено говорећи, о два прин ци па/на че ла, до бру и злу (до бар и лош бог), ко ји се по сле рефлектују на нижем плану, дух и материја. Поступак идентификације или етикетације наших аутора је и крајње конкретан: увек се везују за одређени аспекат богомилског исповедања који је могуће лако препознати у ставовима неортодоксних њихових претходника. Зато можемо дефинисати и битне синониме у односу на небитне, који се јављају спорадично, и који су увек везани само за крајње лимитиран став (нпр. савелијанци код Зигабена); битни би били: манихеизам, месалијанизам, пaвликиjaнизам, док је интересантно словенско име: бабуни, или грч ко: сатанијанци, а опет маловажни: наватијани, похвалници, мартијани Аргументи М. Петровића да су Латини богомили У суштини Петровић, како извори нигде експлицитно не поистовећују Латине са богомилима, покушава да објасни како је механизам идентификације, о коме смо говорили, присутан код средњовековних аутора, па је сада могуће разумети да они, односно део извора, када го- 28 Прилажем и неколико богомилских теза на основу Козме Презвитера (у загради су означени листови). Пророци, апостоли и праведници исповедају да је Бог творац свега видљивог и невидљивог (489б 490а), док богомили ђавола називају творцем земаљ ских ства ри (510а, 511а), као и љу ди (506б 507а) и не ба (517а) и сма тра ју да ђа во вла да сви ме (506а, 507а). За то за бра њу ју ме со и ви но (512а, 540б, 546а); ве ле да је ђа во измислио брак (510а); мирјане називају слугама мамона (510а); не треба поштовати власт и бо га та ше и твр де да су мр ски Бо гу ко ји ра де за ца ра (519а); од ба цу ју Мој си јев за кон (500а); Дух ни је го во рио кроз про ро ке (505а); ху ле на сва цр кве на пре да ња (495а), одбацују црквену јерархију (495б), крштење деце (514а) и крштење уопште као нешто гнусно (514а б); не чине знамење крста на свом лицу (516б), непријатељи су Христовог кр ста (506а); твр де да нам апо сто ли ни су пре да ли и на ре ди ли ли тур ги ју (495а), и да су хлеб и вино Господњи образ (494а); Јеретици се не клањају иконама него их називају ку ми ри ма (488б), це ли ва ју ико ну и крст из стра ха од љу ди (503а); го ри су од бе со ва (демо на), јер се ови бо је кр ста, а ови га уни шта ва ју (488б); ху ле на Ду ха ко ји пре ко мо шти ју чи ни чу да (489а), јер ве ру ју да ђа во а не Бог тво ри чу да да би опре ле стио чо ве ка (489а) и уопште противници су Духа Светог (505б). Према њима, Јован Крститељ је претеча ан ти хри стов (501а). Не по шту ју Мај ку Бо жи ју (501б) не мо ле јој се (545б). Син Бо жи ји ни је јед нак Оцу не го ан ђе ли ма (484б) и Син не ма бо жан ство (499а). Детаљније описана богомилска митологија и доктрина се налази у Зигабена, у поменутом Narratio. 29 Cf. делимично наведена имена код Петровић, Помен богомила, p. 12; Иловички, л. 363б 364а. 360

13 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... воре о богомилима подразумевају јеретике Латине. Сам Петровић, држећи поменути метод идентификације легитимним, настоји да пронађе аналогије које би постојале између богомила и Латина и да покаже како су оне биле подразумеване и у потпуности јасне у свести и говору ових аутора. Како, пак, и он не негира да су средњовековни знали за богомиле дуалисте и, са друге стране, за латинску јерес, треба разграничити када долази до те претпостављене збрке, односно морамо се вратити самим текстовима да бисмо ствари довели у ред. Кичму Петровићеве аргументације чини уверење да се дуализам, једна од суштинских карактеристика богомилства, као такав може применити на Латине. Све остало су побочни аргументи, којима ћу се позабавити у другом делу расправе. Сада да видимо на чему Петровић оснива сво је уве ре ње да су Латини римокатолици нови богомили дуалисти Латински дуализам Како ништа у богомилском учењу нема заједничког са доктрином Западне цркве која је остала под јурисдикцијом папе, Петровић у дуализму налази њихов заједнички именилац. Наиме, он их назива дуалистима зато што су почели да исповедају јерес јер су унели додатак Filioque (букв. и oд Си на) у 8. члан Никejскo-цaригрaдскoг симвoлa ве ре. Ис квари ли су дог мат o Све тој Тро ји ци та ко што уче да Дух Све ти ис хо ди не са мо од Оца не го и од Си на (два на че ла), а то ве ро ва ње да Дух Све ти има два исходишта одвело je Латине у дуализам због којег су названи новим богомилима, односно бабунима, како настоји да нас убеди Петровић. 31 Као да је у доказивању своје тезе Петровић успут изгубио златно правило: моћи мислити против себе. Ка ко то ни је учи нио, ме ни је за па ла незахвална улога Advocatus diaboli, 32 не би ли се не ка ко раз мр си ло клуп ко полуистина и једносмерних закључивања. Први проблем на који наилазимо је Петровићево уверење да је његов поступак идентификације исти као онај који налазимо и код наведених средњовековних аутора. Он, наиме, ве ру је да је исто вет но ка да Са ва ка же да су богомили нови месалијани и кад он твр ди да су Латини богомили. То, јед но став но, не сто ји. Са ва и други средњовековни могу да тврде како су богомили месалијани, зато што 30 Пе тро вић, Све ти Са ва на Жич ком са бо ру, p Касније ћемо наићи на прецизне референце. 32 У ства ри, ја и из ла зим у су срет оно ме што наш ау тор же ли: Од го во ре на та и друга питања потражио сам у изворима. Саопштавам их од године, ишчекујући научну критику, јер сам са потпуно новим изворним сазнањима и тумачењима отворио дијалог, свестан чињенице о томе да монолог често пустош уноси у науку. Управо прерастање монолога у научни монопол, односно у узајамно подржавање истомишљеника, подстакло ме је да у својој критици издвојим посебно радове академика Симе Ћирковића (М. Петровић, Нови подаци Никодима Химнографа, p. 61). 361

14 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) се у њиховим учењима налази дуализам који говори о сапостојању два међусобно сукобљена принципа добра и зла, или пак опозиција духовно/ материјално. Они се нису довијали да пронађу нешто што би се могло интерпретирати у одређеном смислу, него нешто што јесте идентично. Нису тражили да подметну кукавичје јаје. Из оно мало материјала који сам навео види се сасвим јасно како је тај систем функционисао. Да Латини тврде како од вечности постоје сукобљена два принципа добра и зла, Петровић би имао право и могао би да користи метод средњовековних, који је био, да поновим, крајње конкретан, односно ad litteram. Но, ка ко то Лати ни ниг де не твр де, не го го во ре о јед ном бо жан ству, али о два прин ци па, како то ми православни разумемо, највише што можемо да им припишемо, недобронамерно гледајући, јесте да су двобошци, односно тробошци, што би са дру ге стра не, по зи тив но, мо гло да се раз у ме у све тлу суб ор динацијске доникејске теологије и Logostheologie. На стра ну што ми слим да је довољно јасно како је Петровићев метод некомпатибилан с методом средњовековних, задржаћу се у најкраћем на овом теоријском аспекту, који и није нарочито неопходан за тему којом се бавимо, али се плашим да би претерана штурост могла довести до озбиљних неспоразума. Инконгруенције везане за ову тему приметио је још давно Болотов, док се од стране зизјуласоваца та идеја још више заоштрила, рекао бих, непотребно. Наиме, Болотов покушава да објасни избацивање из Никејског символа: ἐk tῆj oὐsίaς toῦ Pa trόj, тј. да се Син ра ђа из су шти не Оца; он нај пре по ми ње да ни је би ло још увек ја сне раз ли ке између термина oὐsίa и ὑπόστ ασις, а ка ко је јед на те иста су шти на Оца и Си на, не ко би по ми слио и да се Син из се бе ра ђа. Ми се, на ста вља Бо лотов, због терминологије разилазимо са Латинима у учењу о Св. Духу, јер смо ближи Василију Великом и источнима, где се рођење Сина, као и исхођење Духа посматра у оквиру ипостасних својстава, док се Латини држе старог термина ex substantia (из су шти не), та ко да је за њих ис хођење Духа један actus substantiae. Природно је, како то Латини разумеју, да и Син има уде ла у ис хо ђе њу Ду ха јер има исту су шти ну са Оцем (ex utroque, ex Patre Filioque). Такимъ образомъ, ме жду на ми и ла тинянами различиіе заключается въ глубинѣ мысли: для насъ исхожденіе Св. Духа есть актъ ипо ста си, а для латинянъ актъ существа. 33 Јован Зизјулас, пак, како сам рекао, заоштрава ово питање, и инси сти ра на то ме да је filioque на ста ло због уве ре ња Ла ти на да је Бог је дан за то што је Он јед на су шти на, док би ис точ ња ци ви де ли Ње га као јед ног за то што је је дан узрок, од но сно, за то што је Отац. У том слу чају, како ми резултира, не би стајао један традиционални православни В. В. Бо ло тов, Лекции по ис тории древней церкви, т. IV, Мо сква 1994, p. 38.

15 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... приговор, како су западњаци увођењем два начела увели и два бога. Рађање и исхођење бивају из једне божанске суштине, тако да у ствари нема два принципа. 34 Ако би се применила оваква интерпретација, византијско-словенским ауторима не би пало на памет да оптуже Латине за не ка кав ду а ли зам и да их на зо ву бо го ми ли ма. То је те шко, да не кажем немогуће, ни ако бисмо их оптужили за политеизам, а то доказати да држе, мислим да је апсолутно немогуће. Први византијски противник латинском увођењу filioque-а био је већ поменути цариградски патријарх, Св. Фотије Велики (око ), који је написао кратко, али на моменте компликовано, дело Περὶ τὴς τοῦ Ἁγίου Πνεύματος μυσταγωγίας, 35 подељено у 96 језгровитих поглавља, и чији су аргументи представљали кормило за будуће православне полемичаре. Ја бих, пак, сада скренуо пажњу само на неколико детаља. Сам Фо ти је се му чи да раз у ме шта би Ла ти ни хте ли да ка жу сво јом форму лом и на и ла зи на исте про бле ме ко је сам по ме нуо да су их де ли ли Болотов и Зизјулас. Одмах, у византијском духу, пита Латине који је то отац учио да Дух ис хо ди од Си на на рав но да се не мо же на ћи ни један (cap. 2), али се он да вра ћа на оно што ови и за и ста твр де, да Дух Све ти ис хо ди од Оца и Си на. Фо ти је ни је си гу ран да ли Ла ти ни у ства ри деле нераздељиво божанство или сливају Лица у једно. Нпр., он вели (cap. 4) да Син учествује у Очевој једноставности, простоти (ἁπλότης), али ако се го во ри за Ду ха да има дво ја ко про ис хо ђе ње, он да се у про сто божанство уводи сложеност (τὸ σύνϑετον). Осим то га (cap. 11), ако се уведу два начела (dύo αἴτια, duo principia), може се говорити о увођењу политеизма, тј. тритеизма (cap. 12), четворотеизма (cap. 37) и да се Дух односи ка вишеначелном начелу (εἰς πολύαρχον ἀρχήν, cap. 33). Та кође, овакав дивизионизам може одвести у македонијанство/духоборство ако се пр ве две осо бе ста ве на он то ло шки ви ши план (cap. 32). Ја сно је да је за Фо ти ја на че ло као узрок би ло си но ним за бо га. Уво ђе њем ви ше начела, уводи се и више богова. С дру ге стра не, Фо ти је упо зо ра ва Ла ти не да мо гу да упад ну у дија ме трал но су прот ну је рес је рес мо нар хи јан ства, тј. у са ве ли јанство. До то га се до ла зи ка да се ре ла ти ви зу ју лич на свој ства бо жанских осо ба, та ко да ако се и Син про гла си узро ком он да Отац оста је Оцем (Узро ком) са мо но ми нал но, а при пи си ва ње тог ње го вог лич ног 34 Cf. J. D. Zizioulas, Lessons on Christian Dogmatics, Aristotelian University of Thessaloniki, ( реч је о по глављима: The problem of the Filioque и The existential repercussions of the Filioque Questions (српско издање: Јован Зизјулас, Догматске теме, прев. С. Јак шић, Но ви Сад 2001, pp ). 35 PG 102,

16 Теолошки погледи / Theological Views XLVII (2/2014) свој ства дру гом ли цу зна чи ста па ње две ју ипо ста си у јед но ли це, што би био са ве ли ја ни зам, или још го ре, не ка кав чу до ви шни по лу са ве лија ни зам (cap. 9). 36 Дакле, само од интерпретације зависи које би се значење могло приписати латинској формули, а сигурно је да она не може бити истовремено дитеистичка и монархијанска. Ја сам склонији другом решењу, јер из историје знамо да је римска теологија одувек била монархијанског усмерења, док Логос теологија у Риму никада није имала плодног тла. 37 Сам Фо ти је (cap. 75) зна за су коб ова два те о ло шка по ла зи шта и чи ји је чувени пример имао сукоб двојице папа, Дионисија Александријског и Дионисија Римског (око средине III в.), и вели како је Александринац, побијајући савелијанство, упао у супротно зло, аријанство (дијархију). За нашу ствар је битно да Фотије никада не назива католике месалијанцима или павликијанцима, како је имао прилике да уради, и како би учинио да је механизам етикетирања разумео попут Петровића. Фотије ће само једном приликом рећи да дијархија може вратити на манихеизам или маркионство. Али ево и под којим условом: 364 Да ли Дух ис хо ди од Си на истим ис хо ђе њем, или је оно су протно (ἀntίqe ton) оно ме ко је има од Оца? Ако тим истим, ка ко неће лич на свој ства по ста ти за јед нич ка [= савелијанизам], а по којима и једино се препознаје да Тројица јесте Тројица и као таквој јој се кла ња? А ако је су прот но то ме, ка ко не ће по но во код нас заиграти у колу Мани и Маркиони услед ове богохулне речи, ширећи опет богоборно брбљање против Оца и Сина? 38 Фотије овде примењује reductio ad absurdum да би по ка зао про тивнику како је његова формула несрећна како год да је интерпретирамо. Он овде не тврди како су Латини манихејци или маркионити, него да би они то били ако би антитетички посматрали исхођење Духа, односно супротставили Оца Сину. Наравно, Латини то никада нису тврдили, или још го ре, да су твр ди ли ка ко су Отац и Син раз ли чи ти бо го ви. За то ова деноминација, полемичког и хипотетичког карактера, не може да се узме у подршку тезе како Фотије Латине назива манихејцима/маркионити ма. Овај при мер се не ће сто га ви ше ја вља ти у ње го вом де лу, као што се ни крајње денигративни називи, месалијанци/павликијанци уопште 36 Cf. et. cap O овим про бле ми ма ви де ти већ кла сич ну (јер у се би са би ра тек сто ве из тих година) и, колико је мени познато, непревазиђену студију: M. Simonetti, Studi sulla cristologia del II e III secolo, Ro ma Cap. 9, PG 102, 316А.

17 Зоран Ђуровић, О те зи Миодрага Пе тро ви ћа... не појављују код цариградског светитеља, зато што је овај тип дуализма са свим раз ли чит од оно га што би filioque могло рећи. Идући напред, наилазимо на Зигабена који је у својој Panoplia dogmatica посветио XIII поглавље Фотијевој Мистагогији на ко ју је са ста вио епитоме. 39 У његовом сажетку Фотијевог дела преживљавају само Савелијево 40 и Македонијево име, 41 док се у це лој књи зи, иа ко смо у вре ме већ острашћеног рата између Истока и Запада, нигде за Латине не вели да су они попут богомила (мада, како смо видели цело једно поглавље Зигабен њима посвећује), павликијанаца, месалијанаца итд. 42 Ни Зи габен, кратко речено, не види у латинској дијархији дуализам дуалистичког (богомилског) типа. Идентификацију Латини/богомили нећемо наћи ни у Номоканону Св. Са ве, ма да је и он, ка ко ви де смо, пи сао о овим ду а ли стич ким је ресима, а такође је инкорпорирао три византијска списа против Латина (главе 49 54), од којих два припадају преподобном али неталентованом Никити Ститату (Νικήτας Στ ηθάτο ς, лат. Ni ce tas Pec to ra tus, око 1005 око 1090). 43 У главном Никитином делу Dιάλεξις prὸς Frάggo uj ἤgoun Lατίnοuς, 44 које му је било наручено од патријарха Михаила Керуларија, нигде нема говора о Латинима дуалистима, а за њега је главни проблем 39 Ово по гла вље не ће мо на ћи у PG 130, 876D где је Зи га бе но во де ло, не го у PG 102, 392B 400А, где је штампано у продужетку Фотијеве Мистагогије. Ста ри су штедели на папиру. 40 PG 102, 392B. 41 PG 102, 393А. 42 Павликијанацима и месалијанацима посвећује поглавља Сочинение Никиты не отличается особенными достоинствами. Автор не достаточно умен, не достаточно учен. Его доводы, основанные на изучении Св. Писания, слабы; его доказательства, заимствованные из цер ковных писателей, бедны (Николай Ким, Пре по добный Никита Стифат и его полемика с латинянами, orthodoxy.ru/myworks/polemika.htm). Законоправило гл. 49: Посланица Никите Ститата, монаха и презвитера студитског Латинима о опресњаку (Иловички препис, л. 255а 259б); гл. 50: о по сту су бо том, о бра ку све ште ни ка, о стри же њу бра де, о ко си и пр сте ну (л. 259б 262б); гл. 51: О Фран ци ма и оста лим Ла ти ни ма (л. 262б 264б), cf. Пе тро вић, Све ти Са ва на Жич ком са бо ру, p Ово де ло, Libellus contra Latinos, има мо у ла тин ском пре во ду: C. Will (ed.), Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, Leip zig et Mar bo urg 1861, pp ; исто у PG 120, ; грч ки кри тич ки текст: A. Mic hel (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Pa der born 1930, pp Никитини делови списа су већ били преведени у Јефремовој крмчији (А. Соловјев, Светосавски номоканон и његови преписи, p. 24.), али, како вели Петар Зорић, Законоправило Светога Саве и правни транспланти, Правни факултет Универзитет у Београду, petarzoric.pdf: тек детаљном анализом, треба утврдити колико је тај превод сличан са Законоправилом (p. 34, n. 136). 365