СВЕТСКИ ДАН ИМУНОЛОГИЈЕ 2017 КЊИГА САЖЕТАКА

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ СВЕТСКИ ДАН ИМУНОЛОГИЈЕ 2017 КЊИГА САЖЕТАКА Oдељење медицинских наука Одбор за имунологију и алергологију Друштво имунолога Србије Четвртак, 27. април 2017. године Свечана сала САНУ

Одбор за имунологију и алергологију Oдељења медицинских наука САНУ Друштво имунолога Србије Светски дан имунологије 2017 Књига сажетака

Организациони одбор: академик Драган Мицић академик Миодраг Чолић проф. др Нада Пејновић научни саветник Ђорђе Миљковић проф. др Милена Катарановски проф. др Вера Правица проф. др Зорица Стојић-Вуканић проф. др Марија Мостарица-Стојковић проф. др Гордана Лепосавић проф. др Гордана Коњевић проф. др Миодраг Л. Лукић научни саветник Станислава Стошић-Грујичић научни саветник Љиљана Софронић-Милосављевић виши научни сарадник Алиса Груден-Мовсесијан научни сарадник Ивана Мирков асис. др Немања Јовичић

МАТИЧНЕ ЋЕЛИЈЕ И ЋЕЛИЈСКА ТЕРАПИЈА 9:20 9:40 ДВОСМЕРНА КОМУНИКАЦИЈА ИЗМЕЂУ МЕЗЕНХИМСКИХ МАТИЧНИХ ЋЕЛИЈА ИЗ ПЕРИАПЕКСНИХ ЛЕЗИЈА И МАКРОФАГА ДОБИЈЕНИХ РАЗЛИЧИТИМ ПОСТУПЦИМА ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ ОД МОНОЦИТА ПЕРИФЕРНЕ КРВИ Милан Марковић 1,2, Сергеј Томић 3, Душан Михајловић 2, Јелена Ђокић 4,Драгана Вучевић 2, Миодраг Чолић 2,3 1 Универзитет у Нишу, Медицински факултет, Ниш, Србија 2 Универзитет одбране, Медицински факултет Војномедицинске академије, Београд, Србија 3 Инстистут за примену нуклеарне енергије, Београд, Србија 4 Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Београд, Србија Периапексне лезије (PL) су хронична запаљења у пределу врха корена зуба, које настају као последица ширења инфекције из зубне пулпе. Макрофаги (МØ) имају важну улогу у инфламацијским прoцесима унутар PL, а која се првенствено огледа у продукцији цитокина којима се поспешује ресорпција кости али и цитокина који имају улогу у смањењу запаљења и зарастању. Од недавно је у PL показано и присуство мезенхимских матичних ћелија (MSC).До сада је показано да MSC из неких других извора као што су костна срж и масно ткиво у интеракцији са појединим имунским ћелијама, испољавају имунорегулацијска својства. Циљ овог рада је био испитивање међусобнихкомуникацијa између PL-MSCи MØ у директном и индиректном контакту, о чему нема публикованих података.методом двоструке имунохистохемије и конфокалне микроскопије показали смо да су CD146 + PL-MSC (перицити) остварују блиске контакте са CD68 + МØ у PLin situ. У кокултури PL-MSC и МØдобијених различитим поступцима диференцијације (спонтана, smø), M-CSF индукована (mmø) и GM-CSF индукована диференцијација (gmmø) показали смо да МØ, независно од типа, повећавају продукцију IL-6 од стране PL-MSC како преко директних ћелијских контаката тако и солубилних фактора, док различито модулирају њихова фенотипска својства.с друге стране, PL-MSCмодулирају експресију површинских маркера и продукцију цитокина од стране smø, што резултира њиховом поларизацијом у М1 тип ћелија. Супротно томе, PL-MSC модулирају експресију површинских маркера и продукцију цитокина од стране mmø и gmmø, што доводи до њихове поларизације у М2 тип ћелија. У закључку се може истаћи да у PL постоје различите двосмерне комуникације између PL-

MSC и МØ. Резултат оваквих интеракција је свакако повећање продукције IL-6, али и различита поларизација МØ, при чему оне делимично поспешују проинфламацијски а делимично имунорегулацијски имунски одговор унутар PL. (Рад је финансиран из пројекта ОИ 175102, Министарства просвете, науке и технолошког развоја Р.Србије и пројекта Медицинског факултета Војномедицинске академије, УО МФ-ВМА/10/16-18) 9:40 10:00 УТИЦАЈ МЕЗЕНХИМАЛНИХ МАТИЧНИХ ЋЕЛИЈА НА РАЗВОЈ АКУТНОГ КОЛИТИСА МИШЕВА СА ДОМИНАТНИМ ТИП 1 И ТИП 2 ИМУНСКИМ ОДГОВОРОМ Бојана Симовић Марковић, Марина Газдић, Александар Арсенијевић, Небојша Арсенијевић, Миодраг Л Лукићи, Владислав Воларевић Центар за молекулску медицину и истраживање матичних ћелија, Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу Увод. Мезенхималне матичне ћелије (Mesenchymal Stem Cells, MSCs), због својих имуномодулаторних карактеристика, испитују се у клиничким студијама улцерозног колитиса. Резултати указују да системска примена MSCs, још увек непознатим механизмом, узрокује побољшање или погоршање клиничког тока ове болести.у циљу испитивања да ли поларизација имунског одговора утиче на ефекат MSCs, применом декстран натријум сулфата (dextran sulphate sodium, DSS) индуковали смо акутни колитис у C57BL/6 мишева и BALBc мишева. Метод. Акутни колитис је изазван седмодневном применом 3% воденог раствора DSS-а (per os). MSCsсу апликоване интраперитонеално, (1х10 6 ћелија/200µl NaCl) 2. и 5. дана од почетка индукције болести. Анализиран је клинички ток болести, патохистолошке промене и одређиван фенотип инфламацијских ћелија у дебелом цреву. Резултати. На основу резултата клиничког и хистолошког скора, MSCs су значајно смањиле акутни колитис C57BL/6 мишева. Укупан број колонинфилтришућих дендритских ћелија које продукују инфламацијске цитокине (IL-12, TNF-α и IL-1β) је био значајно мањи у групи C57BL/6 мишева које су примиле MSCs. Није постојала значајна разлика у броју класично активираних М1 макрофага и алтернативно активираних М2 макрофага. Међутим, примена MSCs је значајно погоршала колитис BALBc мишева. Клинички скор, губитак

телесне масе, као и скраћење дебелог црева је било знатно веће након примене MSCs. Број колон-инфилтришућих дендритских ћелија које експримирају CD40 и продукују IL-12, TNF-α и IL-1β је био значајно већи у DSS-третираним BALBc животињама које су примиле MSCs. Није постојала разлика у броју М1 и М2 макрофага, неутрофила и еозинофила између експерименталних група. Закључак. MSCs повећавају присуство инфламацијских дендритских ћелија у дебелом цреву BALBc мишева, а смањују њихов број у колону C57BL/6 животиња и тиме утичу на развој и прогресију акутног колитиса. Финансирање: Ову студију је финансирала Европска организација за Кронову болест и улцерозни колитис (European Chron s and Colitis Organisation, ECCO), Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије (пројекат 175069 и 175103) и Факултет медицинских наука у Крагујевцу (MP01/12 и MP01/14). 10:00 10:20 ЦЕЛУЛОЗНA НАНОВЛАКНА ИНДУКУЈУ ИМУНСКУ ТОЛЕРАНЦИЈУ ДЕЛУЈУЋИ НА ДЕНДРИТСКЕ ЋЕЛИЈЕ Сергеј Томић 1, Вања Кокол 2, Душан Михајловић 3, Александар Мирчић 4, Миодраг Чолић 1,3 1 Институт за примену нуклеарне енергије (ИНЕП), Универзитет у Београду, Србија 2 Институт за инжењерство материјала и дизајн, Машински факултет, Универзитет у Марибору, Словенија 3 Медицински факултет Војномедицинске академије, Универзитет одбране, Србија 4 Институт за хистологију и ембриологију, Медицински факултет, Универзитет у Београду, Србија Целулозна нановлакна (CNF) представљају природне биоматеријале са добрим физичко-хемијским особинама погодним за широку примену у биомедицини. Међутим, њихова биокомпатибилност, а поготово имунолошки механизми, нису довољно испитани. Полазећи од тога да су дендритске ћелије (DC) кључни регулатори имунског одговора на наноматеријале, циљ овог рада је био да се испитају имунолошки механизми деловања CNF у моделу имунског одговора посредованог DC. Показано је да нетоксичне концентрације CNF инхибирају диференцијацију моноцита у DC, као и сазревање DC након стимулацијецитокинима или агонистима Toll-у сличних рецептора. DC култивисане у присуству CNF су стекле слабији капацитет за индукцију пролиферације алогених CD4 + T лимфоцита, и њихову диференцијацију у Th1 и Тh17 ћелије, али повећан капацитет за индукцију диференцијације Th2 ћелија

и супресивних CD4 + CD25 hi FoxP3 hi регулаторних Т ћелија. Ови резултати су били у складу са већом експресијом толерогених молекула, ILT3 и IDO-1,код DC третираних са CNF. CNF су свој ефекат oствариле након делимичне или потпунe интернализације од стране DC, при чему је на местима контакта између DC и CNF уочена већа експресија CD209 молекулаи контрактилних актинских филамената. У закључку, наши резултати су показали да CNF могу изазвати активну имунску толеранцију индукујући толерогене DC, што може бити корисно за њихову апликацију у зарастању рана и терапији хроничних инфламацијских обољења. Резултати су објављени 2016 у Scientific Reports: 10.1038/srep31618 10:20 10:40 ПРИМЕНА МЕЗЕНХИМАЛНИХ МАТИЧНИХ ЋЕЛИЈА СУПРИМИРА ЕФЕКТОРСКЕ ФУНКЦИЈЕ NKT ЋЕЛИЈА У ЈЕТРИ И РЕДУКУЈЕ ОШТЕЋЕЊЕ ХЕПАТОЦИТА Марина Газдић, Бојана Симовић Марковић, Александар Арсенијевић, Небојша Арсенијевић, Миодраг Л. Лукић и Владислав Воларевић Центар за молекулску медицину и истраживање матичних ћелија, Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу Увод. Мезенхималне матичне ћелије (енгл. Mesenchymal Stem Cells, MSCs) су мултипотентне матичне ћелије које се, због својих имуносупресивних карактеристика, користе у терапији аутоимунских болести. MSCs испољавају имуномодулаторни ефекат на професионалне антиген презентујуће ћелије, NK ћелије, Т и В лимфоците, али њихова улога у модулацији ефекторских функција NKT ћелија није позната. Метод. Интеракцију MSCs и NKT ћелија испитивали смо у моделима фулминантног хепатитиса изазваних конканавалином А (ConA; 12mg/kg и.в) и α-галактозилцерамидом (α-galcer; 50μg/kg и.в) у C57BL/6 мишева. MSCs су апликоване интравенски, (5х10 5 ћелија/200µl NaCl) непосредно након примене Con A, односно α-galcer-а. Резултати. Биохемијски тестови и квантитативна хистологија су указали да примена MSCs или њиховог кондиционираног медијума (MSC-CM) значајно редукује акутно оштећење хепатоцита изазвано применом ConA или α-galcer-а, уз смањену интрахепатичну заступљеност инфламацијских T-bet+ NKT ћелија које продукују TNF-α и IFN-γ и GATA3+ NKT ћелија које

продукују IL-4. Еx vivo, MSCs су супримирале продукцију TNF-α, IFN-γ и IL-4, а повећавале продукцију имуносупресивног IL-10 у α-galcer-ом стимулисаним NKT ћелијама јетре. Апликација MSCs смањила је експресију FASL, CD107 и TRAIL на NKT ћелијама јетре и следствено, смањила цитотоксичку активност NKT ћелија према хепатоцитима. Примена 1-метил триптофана, инхибитора индоламин 2, 3-диоксигеназе (IDO) као и L-NMMA, специфичног инхибитора индуцибилне азот оксид синтетазе (inos), супримирала је протективни ефекат MSC-CM у α-galcer хепатитису, као и његово супресивно дејство на хепатотоксичност NKT ћелија in vitro. Уз то, сличан механизам супресије уочен је и након култивације хуманих MSCs са α-galcer-стимулисаним мононуклеарним ћелијама изолованим из периферне крви људи. Закључак. MSCs продукцијом IDO и inos, супримирају активацију NKT ћелија и њихову хепатотоксичност. Финансирање: Ову студију је финансирала Швајцарска национална фондација за науку (SCOPES IZ73Z0_152454/1), Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије (пројекат 175069,175103 и III41025) и Факултет медицинских наука у Крагујевцу (MP01/12 и MP01/14). 10:40 11:00 IN VITRO КОНВЕРЗИЈА Т ЛИМФОЦИТА СПЕЦИФИЧНИХ ЗА ИНСУЛИН У РЕГУЛАТОРНЕ Т ЋЕЛИЈЕ Неда Ђедовић 1, Верица Пауновић 2, Иван Копривица 1, Сузана Станисављевић 1, Тамара Саксида 1, Милица Вујичић 1, Миљана Момчиловић 1, Бојан Јевтић 1, Мирјана Димитријевић 1, Станислава Стошић-Грујичић 1, Марија Мостарица Стојковић 2, Ђорђе Миљковић 1, Ивана Стојановић 1 1 Одељење за имунологију, Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић, Универзитет у Београду, Београд, Србија 2 Институт за микробиологију и имунологију, Медицински факултет, Универзитет у Београду, Београд, Србија Клиничка испитивања примене регулаторних Т лимфоцита (Трег) у терапији аутоимунских болести, укључујући дијабетес тип 1 тренутно су у току. У овим истраживањима користе се поликлонске Трег иако су истраживања у животињским моделима показала да су аутоантиген-специфичне Трег ефикасније од поликлонских у терапији аутоимунских болести. Иако

је атрактивна идеја да се аутоантиген-специфичне Трег примене и код људи постоји потреба за додатним истраживањима на лабораторијским животињама. Прво, у готово свим досадашњим истраживањима коришћене су животиње трансгене за специфични рецептор Т ћелија. Друго, могуће је да примена аутоантиген-специфичних Трег буде неуспешна уколико се узме у обзир могућност да су Трег код оболелих људи и животиња присутне али дисфункционалне. Наше истраживање се бави конверзијом ефекторских инсулин-специфичних Т лимфоцита у Трег (CD4 + CD25 high Foxp3 + ) које би се користиле у терапији дијабетеса тип 1 код нетрансгених NOD мишева који спонтано развијају ову болест. Заступљеност инсулин-специфичних Т лимфоцита у лимфним органима NOD мишева je 0,1%, те је ради повећања удела ових ћелија у укупној популацији извршена кокултивација пречишћених CD4 + Т лимфоцита са аутологим зрелим дендритским ћелијама у присуству пептида инсулина Ins 9:23. Након 48 сати удео инсулин-специфичних Т ћелија детектованих обележеним тетрамерима (MHCII-Ins 9:23) * порастао је на око 4%. Те ћелије су затим сортиране проточним цитофлуориметром и култивисане у присуству анти-cd3/анти-cd28 антитела, IL-2 и TGF-β. Након 3 дана постигнут је максимални удео CD4 + CD25 high Foxp3 + Трег (око 80%). Пораст броја Трег пратило је и повећање концентрације IL-10 у супернатанту. Oви рeзултати указују да је могуће извршити конверзију ефекторских Т лимфоцита у Трег и представљају почетак развијања протокола за добијање инсулин-специфичних Трег за терапију дијабетеса тип 1. Финансирано од стране Iacocca Family Foundation, Бостон, САД и делом са пројеката 173013 и 173035 Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *Обележени тетрамери су донација NIH Tetramer Core Facility.

НЕУРОИНФЛАМАЦИЈА И АУТОИМУНОСТ 11:30 11:50 ИНТЕРАКЦИЈА Тh-17 ИМУНСКОГ ОДГОВОРА И ГЛУТАМАТСКЕ ЕКСЦИТОТОКСИЧНОСТИ: ПОТЕНЦИЈАЛНИ ЗНАЧАЈ У ПАТОГЕНЕЗИ МУЛТИПЛЕ СКЛЕРОЗЕ Милош Костић 1, Тања Џопалић 1, Никола Живковић 2, Ана Цветановић 3, Горан Марјановић 1, Слободан Војиновић 4, Ивана Стојановић 5, Миодраг Чолић 6 1 Предмет Имунологија, Медицински факултет, Универзитет у Нишу 2 Катедра Патологија, Медицински факултет, Универзитет у Нишу 3 Клиника за онкологију, Клинички центар у Нишу 4 Клиника за неурологију, Клинички центар у Нишу 5 Катедра Биохемија, Медицински факултет, Универзитет у Нишу 6 Медицински факултет ВМА, Универзитет одбране у Београду Увод. Демијелинизација посредована CD4 + Т ћелијама се сматра основном патолошком карактеристиком мултипле склерозе (МС), међутим демијелинизацијски процеси се редовно удружују са неуродегенеративним променама, које могу бити последица глутаматске ексцитотоксичности. Материјал и методе. У клиничком делу истраживања, испитаницима контролне групе (n=40) и групе пацијената оболелих од МС (n=39) узоркована je цереброспинална течност (ЦСТ), која је коришћена за одређивање нивоа IL-17А и глутамата. У експерименталном делу, спроведеном на примарној култури астроцита пацова, испитани су ефекти растућих концентрација IL-17A на ниво експресије гена за глутаматске транспортере (GLAST и GLT-1), одговорне за преузимање глутамата из ванћелијског простора, док је експресија ензима глутамин синтетазе коришћена за испитивање унутарћелијског метаболизма глутамата. Секреција глутамата је праћена директно, одређивањем нивоа глутамата у супернатантима ћелијских култура, у базалним условима и условима повишеног или сниженог Са 2+. Резултати. Пацијенти оболели од МС су имали значајно већи ниво IL-17A у ЦСТ, који је био у директној вези са нивоом глутамата. Ниво IL-17A је такође био директно повезан са бројем неутрофила у ЦСТ, поремећајем пропустљивости крвно-мождане баријере, док је негативно корелирао са дужином трајања болести. У експерименталном делу студије је показано да IL-17A

у нижим концентрацијама (10, 25, 50 ng/ml) смањује степен испољености гена за глутаматске транспортере и глутамин синтетазу, међутим овај ефекат је изостао када је IL-17A примењен у већој дози (100 ng/ml). IL-17A није значајно мењао секрецију глутамата у базалним условима, међутим након стимулације Са 2+ или његовог уклањања из култивационог медијума, IL-17A је на дозно зависан начин стимулисао астроците на ослобађање глутамата. Закључак. Посредством астроцита, IL-17A подстиче глутаматску ексцитотоксичност,што може представљати једну од недостајућих карика између инфламацијских и неуродегенеративних процеса у МС. Кључне речи: мултипла склероза, глутаматски транспортери, IL-17A, астроцити, неуродегенерација, глутамат, ексцитотоксичност. 11:50 12:10 ИНФЕКЦИЈА CYTOMEGALOVIRUS-ОМ УКИДА РЕЗИСТЕНЦИЈУ НА РАЗВОЈ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ АУТОИМУНСКОГ ЕНЦЕФАЛОМИЈЕЛИТИСА Јелена Миловановић 1, Бранка Поповић 2, Марија Миловановић 3, Дариа Квештак 2, Александар Арсенијевић 3, Бојана Стојановић 4, Ирена Танасковић 5, Астрид Крмпотић 2, Небојша Арсенијевић 3, Стипан Јоњић 2, Миодраг Л. Лукић 3 1 Центар за молекулску медицину и истраживање матичних ћелија, Факултет медицинских наука, Крагујевац, Србија; Факултет медицинских наука, Одељење за хистологију, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, Србија 2 Центар за протеомику, Медицински факултет, Одељење за хистологију и ембриологију, Универзитет у Ријеци, Ријека, Хрватска 3 Центар за молекулску медицину и истраживање матичних ћелија, Факултет медицинских наука, Крагујевац, Србија 4 Центар за молекулску медицину и истраживање матичних ћелија, Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, Србија; Факултет медицинских наука, Одељење за патофизиологију, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, Србија 5 Факултет медицинских наука, Одељење за хистологију, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, Србија BALB/c мишеви су, за разлику од C57BL/6 мишева, релативно резистентни на индукцију експерименталног аутоимунског енцефаломијелитиса (ЕАЕ) имунизацијом MOG 35-55 пептидом. У овој студији је по први пут показано да инфекција одраслих мишева мишјим Сytomegalovirus-ом (MCMV) прекида ову резистенцију. Инфицирани BALB/c мишеви имунизовани MOG 35-55 пептидом

су развили клиничке и хистолошке карактеристике ЕАЕ сличне оним који се развијају у осетљивом соју мишева, C57BL/6. У инфилтратима ЦНС-а BALB/c мишева инфицираних вирусом и имунизованих MOG 35-55 пептидом су поред CD4+ лимфоцита у значајном проценту нађени и CD8+ лимфоцити, слично налазима код оболелих од мултипле склерозе (МС). CD8+ лимфоцити изоловани из инфилтрата ЦНС-а оболелих мишева који су у одговору на ex vivo рестимулацију MOG 35-55 пептидом одговорили продукцијом цитокина нису специфични за вирусне епитопе pp89 и m164.mcmv инфекција BALB/c мишева стимулише развој проинфламцијског фенотипа дендритских ћелија (CD86+CD40+CD11c+) у периферним лимфним органима, M1 типа микроглије у ЦНС-у, и енцефалитогених Th1/Th17 ћелија. Ова студија указује да Сytomegalovirus, стимулацијом развоја проинфламацијског фенотипа ћелија које приказују антигене и Th1/Th17 и CD8 одговора на MOG 35-55 пептид, појачава аутоимунске процесе у ЦНС-у и укида резистенцију на развој EAE. Истраживање је финансирано грантовима Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (ON175071, ON175069 и ON175103) и Факултета медицинских наука, Универзитета у Крагујевцу (MP 01/14 и MP 02/14). 12:10 12:30 ИНХИБИЦИЈА АКТИВНОСТИ КАТЕПСИНА X (ИКС) СМАЊУЈЕ НЕУРОИНФЛАМАЦИЈУ ПОСРЕДОВАНУ МИКРОГЛИЈОМ Биљана Божић Недељковић 1, Ања Пишлар 2, Наце Зидар 2, Јанко Кос 2 1 Универзитет у Београду, Биолошки факултет 2 Универзитет у Љубљани, Фармацеутски факултет Активирана микроглија ослобађа медијаторе у средину око неурона индукујући инфламацију и неуродегенерацију. Катепсин X (икс)(кат X), један од лизозомалних катепсина, је важан учесник неуронфламације. У овој студији је испитана улога Кат X и његовог молекуларног циља, γ-енолазе, у неуроинфламацији. Експресија Кат X и γ-енолазе индукована ЛПС-ом и/или Poly(I/C) je процењивана у култури мишјих микроглијских ћелијa, BV2 и EOC13.31. У циљу испитивања улоге Кат X, микроглија је претретирана ЛПС-ом и специфичним иреверзибилним инхибитором Кат X, АМS36. Процењивана је способност ослобађањa проинфламацијских медијатора од стране микроглије, као и активација сигналних путева. Модел кокултуре који садржи супернатанте микроглијске културе и SH-SY5Y неурона, коришћен је за одређивање ефеката

инхибитора Кат X на микроглијом посредовану неуротоксичност. Култивација BV2 и EOC13.31 ћелија у присуству ЛПС-а повећава ниво и активност Кат X на дозно и временски зависан начин. С друге стране, стимулација ЛПС-ом је довела до смањења ослобађања активне γ-енолазе. Инхибитор Кат X, АМS36, значајно смањује ЛПС-ом индуковану продукцију азот оксида, реактивних облика кисеоника, IL-6 и TNF-α од стране BV2 ћелија. Инхибиција Кат X је смањила активацију микроглије смањењем активности каспазе-3, заједно са смањењем њихове апоптозе. Познато је да митогеном-активиране протеинске киназе имају значајну улогу у модулацији проинфламацијског одговора ЛПС-ом активиране микроглије. У овој студији је показано да култивација BV2 ћелија у присуству АМS36 значајно блокира ЛПС-ом индуковану активацију p38 и JNK, као и да смањује фосфорилацију ERK1 и ERK2. Инхибиција Кат X смањује неуротоксичност посредовану микроглијом. Додатно, имуномодулаторна улога Кат X је показана и у коактивацији микроглије, где је инхибиција Кат X смањила и повећан ниво неуроинфламације индуковане ЛПС и poly(i/c) костимулацијом. Резултати овог истраживања указују да инхибитор Кат X индукује неуропротекцију инхибицијом активације микроглије. Пројекат Републике Словеније (P4-0127 JK) и билатерални пројекат Републике Словеније и Републике Србије 451-03-38/2016-09/01 Pislar A, Bozic B, Zidar N, Kos J. Inhibition of cathepsin X reduces the strength of microglial-mediated neuroinflammation. Neuropharmacology doi: 10.1016/j. neuropharm.2016.11.019 Pislar A, Bozic B, Zidar N, Kos J. Synergistic regulation of cathepsin X via activation of TLR3 and TLR4 reseptors: role of cathespin X in microglia activation (у припреми) 12:30 12:50 ЕКСКРЕТОРНO-СЕКРЕТОРНИ АНТИГЕНИ TRICHINELLA SPIRALIS СНИЖАВАЈУ НИВО И АКТИВНОСТ МАТРИКСНЕ МЕТАЛОПРОТЕИНАЗЕ 9 (MMP-9) НА МОДЕЛУ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ АУТОИМУНСКОГ ЕНЦЕФАЛОМИЈЕЛИТИСА КОД DA ПАЦОВА Софронић-Милосављевић Љ. 1, Груден-Мовесијан А. 1, Илић. Н. 1, Bruschi F 2 1 Институт за примену нуклеарне енергије ИНЕП, Универзитет у Београду, Београд 2 Department of Translational Research, N.T.M.S., Medical School, Universita di Pisa, Pisa, Italy Матрикс металопротеиназе (MMP) чини група протеолитичних ензима који су укључени у бројне физиолошке и патолошке процесе. MMP-2 и MMP-9

су желатиназе које имају важну улогу у инфламаторним процесима и та улога је поред осталог препозната и у патогенези аутоимунских болести као што је експериментални аутоимунски енцафаломијелитис EAE. Такође је показано да и код инфекције изазване хелминтом Trichinellaspiralis,у фази развоја миозитиса, постоји значајан пораст нивоа MMP-2 и MMP-9, које су предложене као маркери инфламације. Наша истраживања механизама путем којих екскреторно-секреторни продукати мишићних ларви T. spiralis (ES L1) успевају да значајно ублаже инфламаторне промене код EAE, обухватила су и праћење нивоа и активности желатиназа (MMP-9 и MMP-2) у серуму и циљном ткиву (кичмена мождина) DA пацова третираних са: ES L1 (контролна група), енцефалитогеном (EAE група) или са ES L1 пре индукције болести са енцефалитогеном (ES L1+EAE група). Животиње су након индукције EAE жртвоване: 8. дана (почетак), 15. дана (пик болести) и 28. дана (фаза опоравка). Добијени резултати указују на постојање статистички значајних разлика у активности желатиназе MMP-9 између животиња које су пре индукције ЕАЕ третиране са ES L1 антигеном T. spiralis у односу на животиње са ЕАЕ, тако што су нивои укупне, про- и активне -MMP-9 код њих били значајно нижи у пику болести, а активне форме MMP-9 и у фази опоравка. Третман са ES L1 не доводи до промена у нивоу и активности MMP-2 у односу на ЕАЕ групу DA пацова. (Истраживања су делимично финансирана из средстава пројекта 173047 Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије) 12:50 13:10 УЛОГА ГАЛЕКТИНА 3 У ПАТОГЕНЕЗИ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ АУТОИМУНСКОГ МИОКАРДИТИСА Марина Милетић Ковачевић 1,2, Биљана Љујић 1, Нада Пејновић 1,3, Слободанка Митровић 1,4, Немања Јовичић 1,2, Небојша Арсенијевић 1, Миодраг Л. Лукић 1 1 Центар за молекулску медицину и истраживања матичних ћелија, Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу 2 Институт за хистологију и ембриологију, Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу 3 Институт за патолошку физиологију, Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу 4 Институт за патологију; Факултет медицинских наука, Универзитет у Крагујевцу Увод. Миокардитис је инфламаторно обољење срчаног мишића са клиничком презентацијом од асимптоматске болести до фаталног исхода. Експериментални

аутоимунски миокардитис (ЕАМ) је мишији модел постинфективног миокардитиса и кардиомиопатије. Улога галектина 3 (Gal3) испитивана је у различитим експерименталним моделима аутоимунских и инфламаторних болести у којима делеција гена за галектин 3 атенуира или погоршава болест у зависности од природе патофизиолошког процеса и врсте ткива/органа. Нема података о улози галектина-3 у моделу пептидом миозина индукованог ЕАМ. Материјал и методе. Mишеви соја C57BL/6 (Gal3 +/+ ) и мишеви са циљаном делецијом гена за галектин 3 (Gal3 -/- ) су имунизовани са MyHCα 334-352 пептидом миозина. Тежина ЕАМ и мерење мононуклеарног инфилтрата, степена дегенерације, некрозе и фиброзе срца као и серумских вредности цитокина испитивани су 21. дана након имунизације. Резултати. Gal3 -/- мишеви су имали значајно већу инфламацију и хипертрофију срца у поређењу са WT мишевима 21. дана након имунизације са MyHCα 334-352 пептидом миозина (p<0.05), са значајно већом инфилтрацијом срчаног мишића CD45 + мононуклеарним ћелијама посебно F4/80 + макрофагама и CD3 + Тлимфоцитима, као и већу заступљеност еозинофила у поређењу са WT мишевима (p<0.05). Gal3 -/- мишеви су имали значајно већи укупан број алтернативно активираних М2 макрофага (F4/80 + CD206 + ) у срцу у поређењу са WT мишевима (328.7±147.7 vs 100.3±9.7; p<0.05 ). Делеција гена за галектин 3 је индуковала значајно већи инфлукс Th1 и Th2 ћелија у срцу имунизованих Gal3 -/- у поређењу са WT мишевима. Такође серумски нивои Th2 цитокина (IL-4 и IL-13, p<0.05) су били значајно виши, док је фиброза срца била мање изражена код Gal3 -/- мишева 21. дана након имунизације са MyHCα 334-352 пептидом миозина. Закључак. ЕАМ у C57BL/6 мишева има одлике комбиноване Th1/Th2 посредоване имунопатологије. Недостатак галектина 3 промовише Th2 зависну инфламаторну патологију али атенуира развој фиброзе.

13:10 13:30 СОЈ КАО ДЕТEРМИНАНТА УТИЦАЈА СТАРЕЊА НА АУТОИМУНСКУ НЕУРОИНФЛАМАЦИЈУ КОД ПАЦОВА Мирјана Нацка-Алексић 1, Зорица Стојић-Вуканић 2, Иван Пилиповић 3, Ивана Вујновић 3, Мирјана Димитријевић 4, Душко Косец 3, Невена Арсеновић-Ранин 2, Јасмина Ђикић 1, Гордана Лепосавић 1 1 Катедра за физиологију, Универзитет у Београду Фармацеутски факултет 2 Катедра за микробиологију и имунологију, Универзитет у Београду Фармацеутски факултет 3 Центар за имунолошка истраживања Бранислав Јанковић, Институт за вирусологију, вакцине и серуме Торлак 4 Одељење за имунологију, Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић», Универзитет у Београду Подаци о утицају старења на аутоимунску неуроинфламацију, посебно они везани за значај сојних разлика, су веома оскудни. Наша испитивања на моделу експерименталног аутоимунског енцефаломијелитиса (ЕАЕ) су показала да старење код осетљивог DA соја пацова смањује осетљивост на индукцију болести (која је акутног монофазног тока) и њену тежину, а код релативно резистентног АО соја доводи до развоја благог, али протрахованог неуролошког дефицита, што имплицира да су сојне разлике у аутоимунској неуроинфламацији узрастно специфичне. Следствено, испитивани су целуларни и молекулaрни механизми који стоје у основи ових феномена. Показано је да је ефикасност генерисања неуроантиген-специфичних CD4+ лимфоцита у дренирајућем лимфном чвору старих АО пацова била мања него код DA пацова, што се могло приписати већој заступљености CD4+ регулаторних лимфоцита и дефекту у експресији CD25 субјединице рецептора за IL-2. Осим тога, нађене су сојне разлике у ефикасности механизама који регулишу задржавање неуроантиген-специфичних ћелија у слезини, кинетици експресије хемокина (CHCL12 и CCL2) који регулишу миграцију неуроантиген-специфичних патогених CD4+ лимфоцита у кичмену мождину током развоја болести, као и разлике у заступљености и односу субпопулација регулаторних CD4+ и CD8+ Т лимфоцита и ефекторских Тh17 лимфоцита у смислу веће заступљености регулаторних Т лимфоцита CD8+IL-10+ фенотипа и IL-17+IL-10+ ћелија у оквиру субпопулације Тh17 лимфоцита код АО пацова, што би, према подацима добијеним у другим моделима ове болести, могло да се повеже са протрахованим трајањем неуролошких симптома код пацова овог соја. У целини, резултати указују да би сојне разлике у интринзичном функцијском капацитету CD4+ лимфоцита и односу различитих субпопулација регулаторних Т лимфоцита и ефекторских Тh17 лимфоцитамогле бити одговорне за разлике у клиничком

испољавању ЕАЕ-а код старих пацова. (Истраживања финансирало МПНТР Републике Србије, пројекат бр. 175050).

ТУМОРИ 15:00 15:20 НОВИ АСПЕКТИ ДЕЛОВАЊА N-СУПСТИТУИСАНОГ ПЕПТИДА ТИПА ТУБУЛИЗИНА - ТУБУГИ У МОДЕЛУ МИШЈЕГ МЕЛАНОМА Дијана Драча 1, Горан Н. Калуђеровић 2, Тамара Крајновић 1, Ludger A. Wessjohann 2, Сања Мијатовић 1, Данијела Максимовић-Иванић 1 1 Одељење за имунологију, Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић, Универзитет у Београду, Београд, Србија 2 Одељење за биоорганску хемију, Лајбниц и Институт за биљну биохемију, Хале, Немачка Тубулизини су природна пептидна једињења изолована из родова миксобактерија. Спадају у групу антимитотских агенаса јер, будући да инхибирају полимеризацију тубулина и дестабилишу интактне микротубуле, свој антитуморски ефекат остварују на нивоу деобног вретена. По антипролифертивном потенцијалу, тубулизини се издвајају као најпотентнији у групи агенаса који су нашли своју примену у клиничкој пракси. Наша претходна истраживања су показала да N-супституисани пептид типа тубулизина- тубуги супримира раст ћелија меланома in vitro. У сингеном, солидном моделу мишјег меланома овај агенс снажно инхибира раст тумора. Макрофаги изоловани из перитонеалног ексудата третираних животиња показују цитотоксични потенцијал потврђен у експерименту кокултивације са ћелијама мишјег меланома. Ex vivo анализа површинских маркера методом проточне цитофлуориметрије показала је да ови макрофаги експримирају маркере М1 фенотипа што корелира са повећаном продукцијом азот моноксида. Додатно, фагоцитна способност ових ћелија је очувана. С обзиром на недостатак података у литератури о деловању овакве групе агенаса на компоненте урођеног имунског система, тубуги остаје вредан даљих испитивања на пољу експерименталне онкологије. Финансирано од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (173013).

15:20 15:40 ДИЈАБЕТЕС МЕЛИТУС УБРЗАВА РАСТ КАРЦИНОМА ДОЈКЕ ПОЈАЧАВАЈУЋИ ИНТРАТУМОРСКУ АКУМУЛАЦИЈУ ИМУНОСУПРЕСИВНИХ ЋЕЛИЈА И СМАЊУЈУЋИ АНТИТУМОРСКУ АКТИВНОСТ NK ЋЕЛИЈА Невена Гајовић, Иван Јовановић, Гордана Радосављевић, Јелена Пантић, Милена Јуришевић, Небојша Арсенијевић, Миодраг Л. Лукић Центар за молекулску медицину и истраживање матичних ћелија, Факултет медицинских наука у Крагујевцу Oболели од дијабетес мелитуса су подложнији развоју карцинома дојке те се дијабетес може убројати у факторе ризика за развој овог тумора. Претходне студије су показале да у експерименталном моделу малигног меланома дијабетес и следствени оксидативни стрес убрзавају настанак метастаза. Нема података о повезаности дијабетеса и модулације антитуморске имуности. Aпликација једне дозе стрептозотоцина (170mg/kg т.т.) у BALB/C мишеве изазвала је дијабетес ( 15mmol/l). Карцином дојке je индукован апликацијом малигне ћелијске линије 4T1 директно у масно јастуче четврте млечне жлезде, у дози 5x10 4 /50µl медијума, 28. дана након индукције дијабетеса. Дијабетес мелитус је убрзао појаву и раст тумора. Мононуклеарне ћелије у туморима дијабетичних мишева садржавале су већи проценат CD11c - CD11b + Gr-1 + TGF-β1 + мијелоидних супресорских ћелија (MDSCs) и CD4 + Foxp3 + TGF-β1 + регулаторних Т лимфоцита, у односу да нормогликемичне мишеве. Дијабетични мишеви имали су смањен цитотоксички капацитет NK ћелија према 4T1 туморским ћелијама, ex vivo, редукован проценат туморицидних CD3 - CD49 + NK ћелија у слезини, које експримирају активациони рецептор NKG2D и продукују перфорин, IFN-γ и IL-17. Такође, слезине дијабетичних мишева су садржавале већу процентуалну заступљеност CD3 - CD49 + IL-10 + NK ћелија. Дијабетес мелитус није утицао на процентуалну заступљеност CD8 + лимфоцита који експримирају CD69, FasL, NKG2D, PD-1, CD107-a или продукују перфорин, гранзим или IFN-γ нити је утицао на цитотоксички капацитет CD8 + лимфоцита према 4T1 туморским ћелијама. Деплеција NK ћелија изједначава динамику раста примарног тумора у дијабетичних и контролних мишева. Резултати in vitro експеримента показују да култивација у серуму дијабетичних мишева повећава експресију KLRG-1 и PD-1 молекула, а смањује продукцију перфорина, гранзима, IFN-γ и IL-17 и експресију NKp46 и CD107a на NK ћелијама.

Ови резултати указују да дијабетес мелитус инхибира урођени имунски одговор на тумор модулацијом функционалног фенотипа и цитотоксичности NK ћелија као и појачавањем интратуморске акумулације имуносупресивних ћелија. Протуморски ефекат дијабетеса повезан је са модулацијом функције ћелија урођене имуности. Рад је финансиран пројектима Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (175071, 175103, 175069) и Факултета медицинских наука у Крагујевцу (ЈР 06/2015).

ИНФЕКЦИЈА 15:40 16:00 УТИЦАЈ СОЈА НА УРОЂЕНО-ИМУНСКЕ РЕАКЦИЈЕ ПАЦОВА Ивана Мирков 1, Александра Попов Александров 1, Марина Нинков 1, Дина Милеуснић 1, Јелена Кулаш 1, Јелена Јовчић 1, Јана Стефановић 1, Јасмина Гламочлија 2, Катарина Вељовић 3, Милена Катарановски 1,4 1 Група за имунотоксикологију, Одељење за екологију, Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић, Универзитет у Београду, Београд, Србија 2 Миколошка лабораторија, Одељење за физиологију биљака, Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић, Универзитет у Београду, Београд, Србија 3 Лабораторија за молекуларну микробиологију, Институт за молекуларну генетику и генетичкo инжењерство, Универзитет у Београду, Београд, Србија 4 Институт за физиологију и биохемију, Биолошки факултет, Универзитет у Београду, Београд, Србија Наша претходна истраживања показала су слабију активност/одсуство ћелијског имунског одговора код АО у поређењу са DA пацовима. Имајући у виду оскудност података о реакцијама урођене имуности код ова два соја, циљ рада је био добијање почетних података о овом типу имунске активности. Коришћењем модела субкутано имплантираних поливинилских сунђера испитани су основни аспекти активности неутрофилних леукоцита од важности за одговор на гљиву A. fumigatus. Иако већи број неутрофилних леукоцита АО пацова мигрира у сунђере који не садрже гљиву (група К), принос ћелија из сунђера са гљивом (група А) исти је код оба соја, док је ћелијска експресија CD11b нижа у обе групе АО у поређењу са DA пацовима. И поред веће оксидативне активности ћелија из К групе АО у поређењу са DA, NBT редукција је иста (спoнтана) или нижа (након стимулације са PMA) у групи А у односу на К код АО, а продукција мијелопероксидазе (МPО) и NО је нижа. Код ДА пацова присуство гљиве доводи до повећања активности ћелија А у односу на групу К. Молекуларна идентификација бактеријског састава плућне микробиоте у условима инфекције са A. fumigatusустановила је присуство Staphylococcus epidermidis и Veillonella cavie само код АО, а Streptococcus salivarius и Propionibacterium acneсамокод DA пацова.присуство различитих доза S. epidermidis(se) у сунђеру са А је довело до инхибиције продукције МPО код оба соја. Сојне разлике запажене су зависно од дозе SE и/или од испитиване активности. Најнижа доза доводи до инхибиција NBT редукције код АО, али стимулације код DA, док више дозе SE стимулишу одговор код оба соја.

Ниска концентрација бактерије је без ефекта на продукцију NО код АО, али је више дозе стимулишу, за разлику од инхибиције код DA при свим дозама SE. Приказани резултати указују на постојање сојних разлика у урођено-имунском одговору пацова, као и да оне могу да зависе од врсте испитиване активности. Финансирано од стране МПНТ Републике Србије (пројекат бр. 173039). 16:00 16:20 МОЛЕКУЛСКА СТРУКТУРА И ИМУНОРЕГУЛАТОРНА УЛОГА ЦИРКУЛИШУЋИХ ИМУНОКОМПЛЕКСА ТЕЛАДИ СА БРОНХОПНЕУМОНИЈОМ Маријана Ковачић 1, Славко Мојсиловић 1, Александра Арсић 1, Ивана Дрвеница 1, Јелица Грујић Милановић 1, Ана Станчић 1, Драгана Марковић 1, Соња Мојсиловић 1, Наталија Фратрић 2, Весна Илић 1 1 Институт за медицинска истраживања, Универзитет у Београду 2 Факултет ветеринарске медицине, Универзитет у Београду Имунски одговор на неке од бактеријских узрочника бронхопнеумоније телади зависи од специфичних IgG антитела и имунокомплекса (ИК) које они формирају, али потпуна улога ИК у патогенези ове болести није разјашњена. У овом раду су испитане особине ИК серума 23 болесна (Pasteurellamultocida) и 16 здраве телади. ИК су изолованих преципитацијом полиетилен гликолом. Ниво ИК болесне телади је био 50% виши у односу на здраву телад, а удео протективних IgG2 нижи за 10%. У ИК здраве телади наjзаступљенији агрегати су имали 689±120nm, а код болесне телади 162±23 и 1470±250 nm. Фосфолипиди (са засићеним и незасићеним масним киселинама) били су најзаступљенија фракција липида (>80%) у свим ИК; при чему је у ИК болесне телади примећено смањење садржаја стеаринске и арахидонске киселине. Сви ИK су након 24h смањивали број апоптотичних гранулоцита, док су након 48h овај ефекат имали само ИК болесне телади. ИК болесне телади су смањивали број апоптототичних лимфоцита у 48h културама нестимулисаних МНЋ. У културама МНЋ стимулисаних PHA (2,5μg/ml) само ИК болесне телади су смањили број апоптотичних малих лимфоцита, док су на велике лимфоците сви ИК деловали проапоптотично. Након 72h број апоптотичких МНЋ (независно од стимулације РНА), био двоструко већи у присуству ИК. Најизраженије проапоптотичко дејство ИК су имали на популацију малих лимфоцита у 72h културама МНЋ стимулисаних РНА. ИК су модулисали ћелијски циклус смањењем броја ћелија у S/G2 фази у културама нестимулисаних МНЋ, а

повећавањем броја ћелија у овој фази у културама стимулисаних МНЋ. ИК су благо смањивали пролиферативни индекс лимфоцита који су пролиферисали у одговору на стимулацију PHA. Код лимфоцита који нису пролиферисали у одговору на стимулацију само ИК болесне телади су повећали пролиферативни индекс. Резултати ових истраживања показују да ИК телади модулишу функцију гранулоцита и МНЋ, али да на њихов ефекат, поред здравља донора ИК, утиче и активационо стање респондерских ћелија. Рад је финасиран средствима пројеката OI175062, OI175053 и ИИИ41030 које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. 16:20 16:40 УЛОГА ХЕТЕРОЛОГЕ ИМУНОСТИ У ОТПОРНОСТИ КА ОКУЛАРНИМ ХЛАМИДИЈАЛНИМ ИНФЕКЦИЈАМА Ивана Лукић 1, Александра Инић-Канада 2, Elisabeth Stein 2, Емилија Маринковић 1, Ана Филиповић 1, Радмила Ђокић 1, Дејана Косановић 1, Nadine Schuerer 2, Ehsan Ghasemian 2, Talin Barisani-Asenbauer 2, Маријана Стојановић 1 1 Институт за вирусологију, вакцине и серуме Торлак, Београд, Србија 2 OCUVAC Center of Ocular Inflammation and Infection; Center for Pathophysiology, Infectiology and Immunology; Medical University of Vienna; Vienna, Austria Трахом, окуларна инфекција изазавана oкуларним сероварима Chlamidya trachomatis, данас се са великом учесталошћу јавља само ендемски, у неразвијеним деловима Африке, Азије и Аустралије. Циљ овог рада био је да се испита да ли је системско спровођење вакцинације против тетануса један од фактора који је допринео драстичном смањењу учесталости трахома у другим деловима света. У истраживању су коришћена два мишја моноклонска антитела (МАт), МАт26 и МАт51, специфична за тетанус токсин (ТТ) / тетанус токсоид (ТТд). МАт26 везује ТТ са ниским афинитетом и не обезбеђује заштиту од интоксикације ТТ-ом, док МАт51 везује ТТ са високим афинитетом и штити од интоксикације ТТ-ом. Везивање МАт26 и МАт51 за хламидијална елементарна тела (ХЕТ) тестирано је директном и инхибиторном ELISA-oм, док је унакрсна реактивност са хламидијалним протеинима тестирана Western блотом. Могућност МАт26

и МАт51 да спрече хламидијалну инфекцију тестирана је in vitro (инфекција епителијалних ћелија хумане конјунктиве (HCjE) са C. trachomatis B) и in vivo (окуларна инфекција замораца са 1x10 4 IFU/око C. caviae). У поређењу са МАт51, МАт26 се боље везивало за адсорбована ХЕТ и преинкубација са ХЕТ је значајно јаче инхибирала успостављање интеракције МАт26-ТТ. Показано је да МАт26 и МАт51 интерагују са протеинима окуларних серовара C. trahomatis и C. caviae, и то првенствено протеинима милекулске масе 50 kda. МАт26 је ефикасније од МАт51 спречавало инфекцију HCjE ћелија, а код замораца који су инфицирани са C. caviae преинкубираном са МАт26 и у акутној фази инфекције третирани са МАт26 уочена је знатно блажа клиничка слика. Добијени резултати указују да се након имунизације ТТд-ом покреће и секреција антитела која, иако специфично препознају ТТ, не обезбеђују заштиту од интоксикације ТТ-ом али, због укрштене реактивности, доприносе имуности против хетерологих антигена. Истраживање подржано пројекатима ОИ172049 (МПНТР РС) и ФФГ 822768 (ФМЕ РА).

СВЕТСКИ ДАН ИМУНОЛОГИЈЕ КЊИГА САЖЕТАКА