LIST SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

PO[TARINA PLA]ENA ISSN 0017-0925 SLU@BENI LIST SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ГОДИНА XCV БЕОГРАД, МАРТ 2014. Господ Исус Христос из Деисиса, Света Софија, Цариград БРОЈ 3

Свето писмо у делу/делима Светога Саве III. ПОРУКА БОЖЈЕ РЕЧИ...У Посланици 2 Тим 4, 5 чи та мо: A ти... врши делo јеванђелиста (= проповедникa радосне речи!). Јеванђеље јесте вест, и то радоснa. Задржимo сe нa тoмe дa je oнo вест евангелион. Вест увек носи неку поруку. Њу тре ба да чу је свакo. Oнaj кo кажe дa она ни је за његa и да га она не за ни ма, тaj нe раз у ме њену важност. У Посланици 1 Кор 9 чи та мо дa сe aпостол Па вле oдрицаo не ких по се бе до брих ствари ради јеванђеља, тj. ради порукe Свето га пи сма. Својe схва та ње јеванђељa нajбољe je исказаo у Рим 1,16-17: Ja се... нe сти дим Јеванђељa, jeр je oнo силa Божјa на спа се ње свакоме ко у њега верује.... Taкo и апо стол Павлe схва та ње го ву по ру ку. Због тогa oн свe стављa у дру ги план самo дa би та вест (порукa јеванђељa) сти гла до што ве ћег бро ја љу ди. Сто га и пот сти че Tимотеја дa ту по ру ку проповедa у времe и у невреме (2 Тим 4, 2). Вред ност Све то га писмa ниje у томe што je oнo дуб окa жи вот на философијa, или штo je нај ста ри ја књи га на све ту, или што пред ставља надахнућe зa уметникe, песникe, сликарe... Његова вредност je у његовој поруци. Сто га, дa би чо век био са вр шен, припра вљен за сва ко до бро де ло, као што сто ји у тек сту у 2 Тим 3, 17, на ве шће мо не ко ли ко предлога зашто, и како читати Свето писмo. 1. Прихватањем њеног ауторитета. Оно мора бити меродавним стандардом нашега живота, компас према коме се управљамо, саветник и мерило према коме све вреднујемо, мо ра увек има ти пр ву и по след њу реч у нашем животу. 2. Његову истину (одн. њену поруку) морамо усвојити. Oвo ћемо постићи прихватањем његових истина отвореног срца, читањем, истраживањем и размишљањем. Тако у Петокњижју и читамо пропис за израиљске цареве да увек у близини имају његов препис (Мišne ha-тоrа): Не ка га др жи код себe и некa гa читa док год je жив (Понз 17,19). 3. Истраживањe или проучавањe Библијe подразумева дубље сагледавањe њених истина, и записивање својих размишљања. 4. Памћењe. Oд учењa би блиј ских стиховa имa до ста ко ри сти. То по ма же да изградимо своју духовну личност, донесемо добру од лу ку (јер та реч из ви ре из веч но сти), и та ко пру жи мо до бар са вет, ако смо, за не што, питани. 5. Дубоко и побожно созерцавање o њего вој по ру ци. Зa тo je по тре бан oз биљан напор. Aкo се то чи ни, он да се преображавамo исту сли ку из сла ве у сла ву (2 Koр 3,18). 6. Moрамо применити његове принципе да постанемо извршиоци речи (Jaк 1,22). Хри стос је ре као: Сва ки даклe ко ји слу ша ове моje ре чи и извршуje их, би ће као мудар човек, који сазида кућу на стени (Mт 7, 24). Свети Сава кога данас прослављамо и ко ји нас је, због Ре чи Бож је ко јој је сле до вао од ра не мла до сти сво је, да нас на овај дан вековима касније сабрао, био је управо споменути мудри човек. Иако пореклом својим пред о дре ђен за упра вља ње и власт, он је ту врсту човекове делатности брзо надвладао, схвативши изненађујуће рано сву тежину Христовог трећег искушења - власти. Овим путем, придруживши му се нешто касније, кренуће и његов отац, велики жупан Стефан Немања. Реч Божја одушевила их је обојицу да оставе дотадаши начин живота, и да се посвете путу истине, одн. истин ског жи во та, јер је Хри стос пут, исти на и жи вот (Jн 14, 6). Од бе гав ши у Све ти Го ру око 1191. године постригао се у руском манастиру Пантелејмон, и убрзо прешао у грчки манастир Ватопед, где се и замонашио, променивши световно име Растко у монашко, Сава. Већ новембра 1197. године му се придружује и отац, тада већ монах Симеон. Убрзо заједнички подижу манастир Хиландар на темељима запустелог грчког манастира. Но, Симеон Не ма ња убр зо уми ре (умро је 13/26. фе бруара 1199. године), а Сава довршава послове око изградње манастира и живописа. Затим, 1198, или 1199. подиже испосницу у Кареји, посвећену Светом Сави Освећеном, по коме је и до био мо на шко име. Затим пише Карејски типик за жи вот келиота у карејској испосници, а одмах после тога и Хиландарски (за вр шен до кра ја 1199. године). Пре 1203. рукоположен је у свештени чина, а за архимандрита, ускоро затим. Кра јем 1205, или по чет ком 1206. го ди не, на позив браће Стефана и Вукана долази у Србију са очевим моштима, и убрзо постаје игуманом манастира Студенице, тако да Студеница одмах постаје важним духовним и књижевним центром Рашке државе. ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

За потребе манастира Студенице саставља нови типик, Студенички, са Житијем оца, Светога Симеона, а око 1208. по чи ње и Службу Светом Симеону. Затим помаже брату Стефану, при градњи новога манастира, Жи че. Вра ћа се у Све ту Го ру, да би 1219. године отишао у Никеју, код византијскога цара и патријарха, где је постављен за новог српског архиепискога, при чему Српска црква добија аутокефалију. На повратку за Србију, путује преко Свете горе, пролази кроз Солун где саставља Номоканон, зборник црквених и грађанских закона. Одлучује се да столује у Жичи, одакле ради на организацији нове архиепископије. Помаже и брату Стефану у управљању државом, а по сле ње го ве смр ти (умро је сеп тем бра 1227. године), крунише Радослава за краља. Године 1229. одлази у Свету земљу, борави у Палестини посећујући најважнија све та ме ста, а на ред не 1230. вра ћа се пре ко Свете горе у домовину. Године 1233. напушта положај архиепископа, а за наследника предлаже ученика Арсенија, зв. Сремац, и креће на дру го хо до ча шће у Све ту зе мљу, ко је ће бити знат но ду же, у од но су на пр во. Бо ра ви и у Египту и на Синају, у манастиру Светога Саве Освећеног, а по доласку у Јерусалим пише једно изузетно писмо, Писмо игуману Спиридону, студеничком. При повратку у Србију, пролази кроз Бугарску где се и разболео и изненада умире у Трнову, 14/ 27. јануара 1235. године. Његове мошти је у Србију пренео синовац, краљ Владислав, вероватно 1237. године и похранио их у манастиру Милешева. Мошти су му спалили Турци на Врачару, 1594. године. Савина прва дела непосредно су и везана за живот манастира. Она имају црквеноправни карактер, али такође, као и каснија, и књи жев на свој ства. Сма тра се да је он имао учешћа у састављању Хиландарске повеље 1198. го ди не, да је (упра во он) за по чео да саставља Житије и Службу светом Симеону, написавши неке од стихира. Саставио је, такође, и Номоканон, одн. Крмчију, основ ни прав ни ко декс Срп ске цркве, истовремено и законик српске државе. У његовим делима, Библија и њен садржај одушевљавају и прожимају његову целокупну мисао. Сава је кренуо за стицањем славе небеске светлости... светлости коју можемо видети једино са анђелима, којој ни почетак не почиње и крај не ишчезава 1. Кроз њих примећујемо неколико нивоа његове литерарне рецепције. То су: сам текст Светога писма, богослужење, одн. богослужбене химне, и текстови светих отаца. Због богослужбених хим ни и тек сто ва све тих ота ца чи ни се да се при на во ду тек ста по не где чи ни и одступање у односу на оригинални текст Светога пи сма, али мо ра мо има ти у ви ду да су се текстови некада и учили наизуст, и то је било и уобичајено на Оријенту, а и другде. У том по гле ду, проф. Д. Ми лин са правом примећује да су нашим средњовековним писцима, такође и Светом Сави, услед сталне употребе... (текстови) Светога писма били... то ли ко по зна ти да су се њи ма ла ко слу жили и напамет цитирали..., а по не кад и препричавани. Чак је чешће навођен Стари него Нови завет. Само је Свети Сава више наводио Но ви за вет (75 ме ста, а 24 на во да су из Старога завета). Ина че, да спо ме не мо да је, због бо гослужбене употребе, текст Псалтира од стране српских средњовековних писаца био највише на во ђен, 729 пу та, а Све ти Са ва, у Уставу за држање Псалтира, ко ји је са ста вио за Карејску испосницу, одређује да Псалтир буде свакодневно прочитан. Разуме се да би, већ после краћег времена, многи псалми могли бити читани/ изговарани и наизуст. Стога, на крају да закључимо његовим речима из овога списа, и подсећањем: Ако ли си (и ти), бра те, лењ као ја, ипак, пре ни се и помисли на дарове које Господ обећа онима ко ји Га љу бе, и ко ји се ра ди Ње га тру де.... ИЗВОРИ: др Илија Томић, ђакон BÛBL Ä... sirê~ knigi svã é nnago pisa nîã vé thagσ n no vagσ zavêta s parallê ln mi mêsta mi, tisné nîê vtoro ê, Sanktpêtêrb$rg, Si noda lnaã ti pogra f ã #ac+ (1900 2 ); Библија или Свето писмо Старог и Новог завјета, превод Ђуре Даничића и Вука Ст. Караџића, 1973; Свето писмо Старога и Новога завје та, прев. Ђ. Да ни чић-в. Стеф. Ка ра џић, у Би о граду 1967; Свето писмо Старога и Новога завјета. БИБЛИЈА, изд. Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 2007; Septuaginta, 1 Доментијан, Жи вот Св. Са ве и Св. Си меона, Београд, СКЗ 1938, Ђ. Трифуновић, Српска књижевност у књижевној критици. Стара књижевност, Но лит Бе о град 1972, 14. 3. МАРТ 2014.

I-II, ed. A. Ralfs, Vol. I-II, Stut tgart 1950 4 ; ΤΑ ΙΕΡΑ ΓΡΑΜΜΑΤΑ ΗΤΟΗ Η ΠΑΛΛΑΙΑ ΚΑΙ Η ΝΕΑ ΔΙΑΘΙΚΉ ΜΕΘΑΦΡAΣΟΝΤΑ ΕΚ ΤΩΝ ΘΕΙΩΝ ΑΡΧΕΤ ΥΠΩΝ, London 1934. ЛИТЕРАТУРА: Богдановић Димитрије, Историја српске књижевности, Ко ло LXXI II, књ. 487, СКЗ, Бе о град 1980. Богдановић Д., Карејски типик Светога Саве, Фототипска издања 8, САНУ НБС МС, Београд 1985. (Вуковић) Сава, еп., Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650-годишњице престављења архиепископа српског св. Никодима, Гла сник, Слу жбе ни лист СПЦ, Бе о град 1974, бр. 12, 271 276. СВЕТИ САВА. Споменица поводом осамстогодишњице рођења (1175-1975), изд. Свети архијерејски синод СПЦ, Београд 1975. СВЕТИ САВА: Сабрани списи, Просвета и Српска књижевна задруга, Едиција Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд 1986, СВЕТИ САВА. Сабрана дела, прир. Љиљана Јухас-Георгиевска, изд. Политика-Народна књига Београд 2005. Станојевић Ст.- Д. Глумац, Св. Пи смо у нашим старим споменицима, Српска краљевска академија. Посебна издања, Књига LXXXIX. Друштвени и историјски списи, књига 39, Београд 1932, Трифуновић Ђoрђе, Српска књижевност у књижевној критици. Стара књижевност, Нолит Београд 1972. Трифуновић Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит Београд, 1990 2. Митрополит волоколамски Иларион Хришћанске вредности у доба глобализације...данас можемо често чути аргумент критичара религија који се питају: ако су наши преци били тако религиозни, зашто је наша прошлост била тако застрашујућа са толико много ратова, жртава и неправди? Одговор на ово питање је сасвим једноставан: људи су примили Десет Божјих заповести, али их нису поштовали. И заиста, у наше дане већина Европљана хришћани, муслимани, Јевреји и чла но ви дру гих ре ли ги ја сла жу се да су ових Десет Божјих заповести значајне, али ипак не ки од њих не др же их се. У свом свакодневном животу људи занемарују ове вредности које сачињавају основицу наше цивили за ци је. Ре че но је: Не убиј!, па ипак љу ди убијају и чак оправдавају убијање. Речено је: Не чи ни пре љу бе, па ипак дру штво је створило читаву индустрију разврата. Да нас се на европ ском кон ти нен ту одви ја све сна и до след на раз град ња си сте ма вред но сти на ко ји ма је ве ко ви ма из гра ђиван жи вот на ших пре да ка. Ако по гле да мо не на јав но мне ње и не на став ве ру ју ћих, не го у зва нич не до ку мен те Европ ске уни је, на ћи ће мо ја сну по твр ду ово га. У пре ам бу ли Пове ље о основ ним пра ви ма Европ ске уни је на во ди се да су за јед нич ке вред но сти: досто јан ство људ ске лич но сти, сло бо да, рав ноправ ност и со ли дар ност, де мо кра ти ја и влада ви на пра ва. У овом спи ску, као и у дру гим фун да мен тал ним до ку мен ти ма Европ ске уни је, не по ми њу се хри шћан ске вред но сти, ни ти до при нос хри шћан ства у ви ше ве ков ном про це су ко ји је пре о бра тио вар вар ска пле мена на се ље на на те ри то ри ји Евро пе у ви со ку ци ви ли за ци ју. Сећам се искрених, али неуспешних покушаја европских хришћанских заједница да васпоставе историјску и моралну правду у свом по ку ша ју да се са ма реч хри шћан ство спомене у основним документима Европске уније. Творци европске будућности били су глуви на глас здравог разума када су указивали на то да помињање хришћанског наслеђа може вређати осећања представника других религија и атеиста. У самој ствари, секуларизам свакако није неутрално место за све религије. Напротив, он представља схватање света које подједнако одбацују све религије. ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Милитантни секуларизам је објавио рат рели гиј ском по гле ду на свет из раз ло га што полазе од поптуно различитих претпоставки и воде потпуно различитим резултатима. Најважнији задатак Цркве је да помаже човеку у његовој борби против греха и страсти које уништавају личност и пустоше му душу. Секуларни поглед на свет полази од тога да појам греха нема право да постоји: нема ни чег гре шног по се би, за осу ду је са мо огрешење једне личности о права и слободу друге лич но сти. А што се ти че лич ног мо ра ла, ту је сва ка лич ност сло бод на да од ре ди скалу моралних вредности према којој може да се ори јен ти ше. Оно што је гре шно и амо рално за јед ну лич ност, дру га лич ност мо же да прав да и то га се др жи. Нај глав ни је је да сва ко живи у миру и хармонији. Ро ђен сам и од ра стао у зе мљи где су власти насилно искорењивале религију и наметале безбожништво. У целом Совјетском Савезу је постојао чудовишни покушај, експеримент уништења религије као такве. Идеја о грађењу једног новог универзалног човека, грађанина света, лишеног верских предрасуда, за народе Совјетског Савеза било је право историјско искуство. Скупо смо платили за ову идеологију која је коштала живота милио на оних љу ди ко ји се ни су укла па ли у марксистичко-лењинистичке представе о светлој будућности. Експеримент демонтаже религијских вредности показао се као експеримент о правој при ро ди чо ве ка. То се огле да ло и у ру ској књижевности. Тако је писац Михаил Булгаков у својој приповести Псеће срце на алегоријски начин осликао изграђивање нове личности од једног пса пресађивањем псећег срца у човека. Овај експеримент је довео до стварања човеколике животиње која није познавала моралне норме. Писац је искористио овакву гротесну слику да би изразио идеју о бесмислености људског постојања ако у човеку не по сто ји људ ска ду ша, ако је сав ње гов жи вот мотивисан искључиво инстинктима и страстима, ако је лишен савести... Први буквари и катихизиси Карловачке митрополије у XVIII веку Резиме...Буквар, почетница или катихизис називале су се прве књиге које се долазиле до руку оних који су се окретали описмењавању и же ле ли или има ли по тре бу да до ђу до од ређе них са зна ња. Не са мо што су ови уџ бе ници у основи образовања, него су најзначајније и најомиљеније врсте уџбеника. Кроз прошлост се сусрећемо и са другим називима за буквар: азбука, учебнија, буквица, алфавита, прва знања, первоје ученије. Историјске прилике у временима настанка Карловачке митрополије, узроковане су низом историјских околности. Великом сеобом Срба, северно од Саве и Дунава стварали су се први просветни институти. Први буквар у XVIII веку, тачни је из 1717. го ди не се по ми ње као сло вар Гаврила Стефановића Венцловића. Такође, међу првим катихизисима помињемо буквар Первоје ученије отроком Теофана Прокоповича професора Кијевске академије и новгородског архиепископа. Прво издање 1726. године је било намењено српским и румунским школама на територији североисточног дела Митрополије и источне Аустрије, док је друго издање штампано само за Србе. Постоји још неколико врло значајних буквара Карловачке митрополије који су дали свој целовит допринос духовној и националној култури нашега народа на тим просторима. Др Драгомир Сандо Православни богословски факултет Београдског универзитета Извор: Московска Патријаршија Превео: протођакон Радомир Ракић 3. МАРТ 2014.