При род но со зер ца ње по Св. Мак си му Ис по вед ни ку

УДК: 27-1 Максим Исповедник, свети УДК: 27-1 Исак Сирин, свети Теолошки погледи / Theological Views Година / Volume XLIX Број / Is sue 1/2016, стр. / pp. 149 164. При род но со зер ца ње по Св. Мак си му Ис по вед ни ку и Св. Иса а ку Си ри ну Јона Пафхаусен Пастирска школа Чикашко-средњеамеричке епархије, Салин, Илиноис Апстракт: Наша цивилизација све што је ван човека, како чулне тако и духовне стварности, посматра на рационалистички начин. Хришћанско богословље поглед на стварност заснива на подвижничком искуству отаца Цркве, посебно израженом у делима Св. Максима Исповед ни ка и Св. Иса а ка Си ри на. Код ових ота ца налазимо да је основ човековог поимања стварности везан нераскидиво за очишћење од страсти, апофатичко богословље (via negativa), изучавање Писма и борбу са страстима као обухватнији процес сазнања у коме се открива сва лепота како чулног та ко и ум ног све та. Све то је ра ди то га да чо век достигне јединство и познање Бога кроз љубав. У све тлу то га, ми као хри шћа ни тре ба да прак тику је мо овај на чин жи во та као наш од го вор на савремене еколошке проблеме из разлога што он коренито мења наш доживљај природе и постојања. Кључне речи: no us (νοῦς), theoria (θεωρία), via negativa, аскеза, бестрашће, умна молитва, јединство са Богом, екологија. Ка да не ко до сег не уви де у све што је ство ре но на пу ту сво га подви га, он би ва уз диг нут из над то га да се мо ли са мо за се бе у оквиру својих ограничења; јер је сувишно да тада надаље поставља себи ограничење молитви уз помоћ (утврђеног) времена или Часова; његова молитва је прекорачила случај када се моли или славослови када он (тако) хоће. Надаље он налази да су његова 149

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) чула константно умирена и помисли постојано омеђене свезом удивљености; он је стално испуњен виђењем испуњаваним славословљем које се збива без покретања језика. Понекад, опет, ка да се мо ли тва про ду жа ва од се бе, ум би ва узет као да је у небесним, и сузе теку као из извора, квасећи неконтролисано цело лице. Све време такав човек је непомућен, миран и испуњен дивљењем испуњеним виђењем. Врло често њему неће бити допуште но чак ни да се мо ли: ово је уи сти ну (ста ње) пре ста нак ко ји превазилази молитву када он бива непрекидно задивљен Божијим де лом ства ра ња по пут љу ди опи је них ви ном, (јер) ово је вино које чини да се људско срце радује. (Isa ac, II: XXV, 1 5, p. 151) 1 Увод При род но со зер ца ње, the o ria physi ke, је су штин ска ка те го ри ја у пра во слав ној ду хов ној тер ми но ло ги ји за чо ве ков од нос пре ма природ ном окру же њу. При род но со зер ца ње је ста ње у ду хов ном уз раста њу где је ду ша очи шће на од де ло ва ња стра сти и ко ја је вра ће на у при род но ста ње људ ског по сто ја ња, људ ске при ро де ка ква је створе на да бу де. Сто га осо ба ко ја је очи сти ла се бе и ко ја је про све тље на бла го да ћу има ће је дин ствен по глед на то ка ко да жи ви у ство ре ном све ту, ко ји је уоб ли чен ње го вим про све тље ним по гле дом. Ово стање при род ног са гле да ва ња (со зер ца ња) је пре ва зи ла же ње кон цеп туал них/ум стве них ка те го ри ја и њи ма свој стве ног ду а ли зма. То је пре не по де ље но ис ку ство си нер ги је свих ство ре них би ћа и Тво р ца, где је по је ди нац пре део не го су бјек тив ни (са мо стал ни) по сма трач. Не са мо да ће ду хов но зрео хри шћа нин има ти су штин ски дру га чи ју перспек ти ву и ис ку ство; он ће те жи ти да жи ви сход но том ви ђе њу и да при вла чи дру ге у ње га. Дру гим ре чи ма, це ла тво ре ви на би ва по сма тра на кроз тај ну Бога, кроз све то та јин ско ис ку ство за јед ни це. Ре чи ма Св. Иса а ка: Свет се помешао са Богом, и творевина и Творац постадоше једно! Слава Ти за Твој неистраживи промисао: заиста ова тајна је огромна. (Isa ac, II: V, 18, p. 14) 1 Se ba stian Brock, Isa ac of Ni ne veh: The Se cond Part (Lo u vian: CSCO, 1995), chaps. IV XLI. 150

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину Ство ре ни свет је по се би осве ћен и мо ра би ти тре ти ран као нешто све то јер је во згла вљен у Ису су Хри сту (Еф. 1, 10). Сазнање Мно ги тер ми ни ко ји се ко ри сте у са вре ме ној пра во слав ној духов но сти и бо го сло вљу су грч ки, као што су no us (νοῦς), the o ria (θεωρία), и дру ги. Ма да они има ју ве о ма спе ци фич на зна че ња у њи хо вом из вор ном сми слу и раз ли чи та дру га зна че ња ко ја су се раз ви ла кроз ве ко ве, мо ра мо да по гле да мо ка ко их ми ко ри сти мо и ша су на ше кул тур не и лин гви стич ке пред ра су де учи ни ли тим појмо ви ма. Као са вре ме ни за пад ња ци, скло ни смо да пре тво ри мо ове ства ри у кон крет не пред ме те или про це се, ра ци о нал но об ја шњи ве и опи си ве. За то no us мо ра да озна ча ва ствар, део ду ше, ко ји има по себ ну функ ци ју. The o ria мо ра да зна чи не ку вр сту ду хов ног ви ђења ко је има објек тив ни са др жај до жи вљен су бјек тив но (лич но). Ми же ли мо кон крет но по сто је ће ства ри, ко је мо гу би ти од ре ђе не и опред ме ће не. Ово је, сма трам, због свој стве ног ду а ли зма у на шем је зи ку и кул ту ри, ко ји струк ту рал но ка те го ри ше све, пра ве ћи разли ке. Ово је не из бе жно, на јед ном ни воу. И ње го ве де фи ни ци је су об ма њу ју ће, ако не по гре шне. Мо ра мо ићи ван ствар ног је зи ка и раз у ме ва ња та ко да ови терми ни no us, the o ria, ви ђе ње итд. мо гу је ди но би ти ра зу мљи ви и пре по зна ти као ви до ви све сти или све сно сти; они ни су ства ри или ста ња. No us мо же нај бо ље би ти ми слив као сре ди ште све сти, као спо соб ност опа жа ња. The o ria, са гле да ва ње (со зер ца ње) или ви ђе ње, је ста ње са мо све сти no us-а (ума) ко ја пре ва зи ла зи објек тив но раци о нал ну све сност или би ло ка кве пој мов не об ли ке. Као што Све ти Иса ак ка же: Али понекад они означавају созерцање (theoria) што дру где називају духовна молитва ; или понекад именују као познање (gnosis), или откривења духовних ствари.... Прецизни термини могу бити установљени само за земаљске ства ри; за ства ри ко је се ти чу Но во га Све та то ни је мо гу ће: све што је присутно је једноставна искрена свест(знање) која иде изнад свих имена, знакова, слика, боја, облика или смишљених термина. Због тога, једном када је душа уздигнута изнад овог кру га (Ис. 40, 22) ви дљи вог све та, Оци ко ри сте би ло ко ју озна ку ко ја се од но си на ову свест (зна ње), бу ду ћи да ни ко не зна ко ја 151

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) 152 би име на тре ба ло да бу ду. Али [ми ко ри сти мо та кве термине] да би ми сли ду ше мо гле да се при др жа ва ју за не што... (Isaac, Syriac Fathers, disc. XXII, 257 258) 2 Природно сагледавање је у вези са стањем свести које је достигнуто кроз подвижничку дисциплину. То није вежбање, по мишљењу Светог Исаака. То је пре плод благодати у личности прочишћеној од последица/реакција на страсти, тако да он може гледати подједнако телесним и духовним очима (nous). Према Светом Максиму, природно созерцање је духовна пракса, созерцање створених бића: Налазећи се у созерцању ствари видљивих, ум испитује или њихова природна својства, или она која она означавају, или пак тра жи сам њи хов узрок.... Занимајући се пак созерцањем ствари невидљивих, ум истражује природна својства њихова, узрок њиховог постанка и последице њи хо ве, и ка кав је о њи ма про ми сао и суд Бо жи ји. (Max., Love 98, 99, p. 64) 3 Ово ни је на уч но ис тра жи ва ње ко је ко ри сти ра ци о нал не принци пе и пој мо ве у од но су на по ре кло ство ре них (би ћа) или од че га се са сто је. Ово је пре ду хов на пер цеп ци ја ство ре них би ћа у од но су пре ма Бо гу и оста лим би ћи ма, ла нац за ви сног на ста ја ња, и њи хо ва ускла ђе ност са остат ком ство ре ног све та. Ум но опа жа ње је усредсре ђе но на ма те ри јал ни свет, и за јед но са осе ћа њи ма и ра зу мом он (ум прим. прев.) опа жа при су ство Бо га, ње го ву во љу и сла ву кроз ма те ри јал ни свет. Ка да ум по стиг не де лат не вр ли не, та да на пре ду је у раз бо рито сти, а ка да по стиг не ду хов но со зер ца ње, на пре ду је у зна њу. Свој ство пр ве (раз бо ри то сти) је да уве де под ви жни ка у раз лико ва ње вр ли не од по ро ка; а свој ство дру гог (зна ња) је да во ди свог за јед ни ча ра у по зна ње свој ства бес те ле сних и те ле сних би ћа. А бла го да ти бо го сло вља удо сто ја ва се ум он да, ка да на 2 Ви ди: St. Isa ac the Syrian, The Syri ac Fat hers on Prayer and Spi ri tual Li fe, trans. Sebastian Brock, Kalamazoo, Mich.: Cistercian Publication, 1987. 3 Види: St. Maximus the Confessor, Philokalia, vol. 2, Lon don: Fa ber & Fa ber, 1981 (ми ће мо у тек сту Главе о љубави наводити по: Св. Максим Исповедник, 400 гла ва о љубави, превод архим. Артемије Радосављевић, Призрен 1992 прим. прев.).

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину кри ли ма љу ба ви, пре ва зи шав ши и де ла ње и со зер ца ње, преби ва у Бо гу, ис пи ту ју ћи Ду хом Све тим ње го ва свој ства, ко лико је то мо гу ће уму чо ве ка. (Max., Love 26, p. 69) Стога усхођење кроз врлине до разликовања а онда до сагледавања унутрашњих начела (логоса) створених бића, анђела и материјалног, човека узноси благодаћу у стварност богословља. Прво је пажња усмерена на себе, у практиковању врлина; онда на створени свет, спајајући чулно опажање са умним; коначно, пажња је љубављу усмерена на Бога. Међутим, очишћење је најпре неопходно, из страха да пажња не буде одвучена на страсти кроз занимање за појмовне (умне) представе 4 која побуђују страсне реакције. Док не бу деш са свим очи шћен од стра сти не би тре ба ло да се упушташ у природно сагледавање кроз представе чувствених ствари; јер до тада такве представе могу уобразити твој ум тако да се он повинује страстима. Ум који, храњен чулима, пребива у уображавању видљивих облика чувствених ствари постаје творац нечистих страсти, јер није кадар да напредује кроз созерцање са њим сродних умствених стварности. (Max., Var Texts 75, p. 204) Ако уо бра зи ља об у хва ти ум не пред ста ве, осо би то оне ко је су оп те ре ће не емо тив ном (афек тив ном) енер ги јом, спре чи ће ус хо ђење ка са гле да ва њу, и чо век ће оста ти у има ги нар ној (уо бра же ној) ства р но сти. Ово је ста ње об ма не (пре ле сти) и ве о ма је опа сно. Пут со зер ца ња и ду хов ног ви ђе ња зах те ва од се ца ње раз ми шља ња о појмов ним об ли ци ма и пред ста ва ма чув стве них ства ри све док те ствари не пре ста ну да по бу ђу ју ре ак ци је. Ина че, са др жај раз ми шља ња би ће јед но став но уо бра зи ља. 4 Овде смо следили дословном преводу. Мада, следећи нашем богословском речнику, слободно можемо користити и реч уобразиља. Сходно Св. Максиму, уобразиља и јесте умна представа која је сложена из самог појма или ствари (нпр. новац, богатство, злато, жена) и страсти, тј. острашћеног доживљаја који ствара у души жељу за задовољењем и поседовањем те стварности. Она је у себи дубоко солипсистична и окренута слепом задовољењу властите жеље и осећања недостатка изопаченог првородним грехом. Св. Мак сим би у овом слу ча ју ко ри стио по јам се бе љу бља [φιλαυτία] (нап. прев.). 153

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) 154 Via Negativa Духовно виђење, theoria, једино може бити достигнуто кроз процес очишћена од егоцентричних страсти, просветљењем благодаћу, и превазилажењем рационалног поимања. То је пут аскезе и пут апофатичког усхођења изнад појмовних категорија. Онда и само онда човек може да има одвојеност 5 неопходну за чисто виђење Бога и творевине. То захтева подвижнички (дисциплинован) живот. Ве жба ње те ла у не по крет но сти очи шћу је те ло од [нечисте] тва ри у ње му. Али ве жба ње ума сми ра ва ду шу, про чи шћу је ње не гру бе ми сли на ства ри ко је иш че за ва ју, и из во ди је из ста ња где су по ми сли стра шћу об у зе те у ста ње где су оне покре ну те ње ним бо жан ским ви ђе њем. Ово бо жан ско ви ђе ње је при бли жа ва об на же но сти ума ко је се на зи ва не твар ном theo ria. И ово је ду хов но ве жба ње. Јер оно по ди же по и ма ње са зе маљ ских ства ри, и при бли жа ва је пре ђа шњој the o ria ду ха, и пред ста вља је Бо гу кроз бо жан ско ви ђе ње не из ре ци ве исконске сла ве (и ово је по крет са гле да ва ња Ве ли чан ства Ње го ве при ро де) и одва ја је од све та и све сти о ње му... Те ле сно ве жба ње ко је је угод но Бо гу на зи ва се те ле сним на пори ма (под ви зи) ко ји се чи не ра ди чи шће ња на шег те ла практи ко ва њем вр ли на кроз ви дљи ва де ла, ко ји ма је про чи шће на не чи сто ћа те ла. Ум но (но е тич ко) ве жба ње је: не пре кид на делат ност ср ца у раз ми шља њу о су ду, од но сно, о пра вед но сти Бо жи јој и о су ду ко ји је об ја вио; не пре кид на мо ли тва ср ца, свест о де ло ва њу про ми сла и ста ра ња Бо жи јег у овом све ту исто вре ме но по је ди нач но и уоп ште но; бде ти над стра сти ма, из стра ха од су сре та са би ло ко јом од њих у та јан стве ној и ду хов ној ствар но сти. Ова де лат ност ср ца се на зи ва ум но (ное тич ко) ве жба ње. Овим под ви гом, ко ји се на зи ва и ис правна де лат ност ду ше, ср це је очи шће но и одво је но од уче шћа у жи во ту ко ји је под јед на ко про ла зан и су пр о тан при ро ди. Због 5 За ову врсту одвојености често се у нашој литератури користи појам одрешености. Ау тор ука зу је на уче ње и прак су ота ца да ум тек он да ка да оста ви све вр сте ум ног анализирања и философске дијалектике може непомућен и истински да заједничари са Богом. Јер виђење у православном богословљу не подразумева релацију субјект објект (посматрач посматрано) него подразумева сусрет лицем к лицу, две личности, Бога и човека у љубави које истодобно подразумева и познање Бога али и његове творе ви не и про ми сла и су да о њој. О ово ме, по ред Св. Мак си ма, го во ри и Св. Гри го ри је Палама у својим Тријадама; види Слова у одбрану светих исихаста, пре вод С. Јак шић, Бе се да, Но ви Сад 2012 (нап. прев.).

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину ове про чи шће но сти и одво је но сти, она по чи ње стал но да бу де по кре та на по и ма њем (the o ria) чул них ства ри ко је су ство ре не за те ло да их ко ри сти и ра сте и кроз чи је слу же ње, сва че ти ри еле мен та те ла до би ја ју ене р ги ју. Но, ду хов но ве жба ње је одво је но од чу ла. Ово је ве жба ње које су опи са ли Оци, на и ме ка да год умо ви све тих при ме лично сну (ипо ста сну) the o ria, ка да је чак и си ро вост те ла узе та, та да њи хо во ви ђе ње по ста је ду хов но. Ипо ста сна the o ria се од но си на пр во бит но ста ње људ ске при ро де. И од овог лично сног ви ђе ња чо век је по кре нут и во ђен ка оно ме што се нази ва је дин стве но зна ње ко је је, јед но став но ре че но, стра хом ис пу ње но ди вље ње Бо гу. Ово је ста ње ве ли чан стве ног на чи на жи во та (под ви га) [Гр: до бре ства ри ко је предстоје], ко јим нам је по да ре на сло бо да бе смрт ног жи во та на кон вас кр се ња. Тамо људ ска при ро да не пре ста је да се ис пу ње на стра хом ди ви Бо гу, и не ма по ми сао ни о че му ство ре ном... (Isa ac, I: 43, p. 213 214) 6 Ум Отаца и читање Светог Писма До ста се при ча о уму Ота ца из ра зу о. Ге ор ги ја Фло ров ског. Аскет ски пут не га ци је (апо фа зе прим. прев.), кроз са мо ди сци плину и са мо и спра жње ње, је сте пут Ота ца. Ни ка кво ака дем ско из у ча вање или прак са не мо гу до ве сти до при род ног са гле да ва ња, а ка мо ли the o lo gia; са мо пост и мо ли тва, мо ли тве но ти хо ва ње, 7 ли тур гиј ска ди сци пли на, и Све те Тај не. Али шта је ум Ота ца? Они су, сва ка ко, би ли ве о ма до бро образо ва ни у фи ло со фи ји, исто ри ји, књи жев но сти, и кла сич ним на у кама. Ве ћи ном су би ли из ви шег ста ле жа, обра зо ва не и све ште нич ке ели те, или си но ви епи ско па по пут Ка па до ки ја ца. Има не ко ли ко изу зе та ка од овог пра ви ла, као што је Св. Си ме он Но ви Бо го слов. Али њи хо во обра зо ва ње ни је би ло са мо ин те лек ту а ли стич ко и кул тур но. То је би ло мо на шко обра зо ва ње, за сно ва но на по ка ја њу и упра жњава но кроз уче нич ку по слу шност ду хов ном оцу. Оци су би ли већма мо на си ко ји су се од ре кли све та, чак и ако су би ли епи ско пи 6 The Asce tic Ho mi li es of Sa int Isa ac the Syrian (Bo ston: Holy Tran sfi gu ra ti om Mona stery, 1984). 7 Ов де смо сма тра ли да је из раз hesychast con tem pla tion in si len ce нај бо ље превести као молитвено тиховање (нап. прев.). 155

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) и слу жи ли на цар ском дво ру. Њи хов жи вот је био усред сре ђен на ду хов но ус хо ђе ње кроз по ка ја ње и аске зу. Би ли су по гру же ни у Свето Пи смо, мно ги су га зна ли на па мет. Све то Пи смо је би ло основ њи хо вих мо ли та ва, ка ко бо го слу жбе них та ко и лич них (при ват них). Али пра ви сми сао ту ма че ња је би ло ду хов но ви ђе ње: при род но созер ца ње: Као што ка же Све ти Мак сим: Спо ља шњи вид ту ма че ња Пи сма са гла сно чул ној пер цеп ци ји мо ра би ти уки нут, јер он очи глед но пот по ма же стра сти као и скло ност пре ма оно ме што је при вре ме но и про ла зно. Дру гим ре чи ма, мо ра мо ра зо ри ти стра стве не по кре те чу ла с об зи ром на чув стве не објек те, као да уни шта ва мо де цу и уну ке Са у- ло ве (ср. 2. Сам. 21, 1 9); мо ра мо ово учи ни ти ус пи њу ћи се на ви си не при род ног со зер ца ња кроз та јин стве на ту ма че ња бо жан ских ре чи, уко ли ко же ли мо да би ло ка ко бу де мо ис пуње ни бо жан ском бла го да ћу. Ако је За кон схва ћен до слов но, он је не при ја тељ ски рас поло жен пре ма исти ни, као што бе ху Је вре ји, као и би ло ко ко по се ду је њи хо во на стро је ње ума. Јер та кав чо век огра ни ча ва си лу За ко на са мо на сло во, и не на пре ду је ка со зер ца њу, ко је от кри ва ду хов но зна ње ми стич но скри ве но у сло ву; јер ово со зер ца ње по сре ду је из ме ђу сим бо лич них пред ста ва исти не и са ме исти не, и во ди сво је по све ће ни ке од дру ге пре ма првој. На су прот то ме, он од ба цу је пот пу но при род но со зер ца ње и ис кљу чу је се бе из по све ће ња у бо жан ске ствар но сти. Они ко ји при ље жно те же ка ви ђе њу ових ствар но сти мо ра ју сто га ра зо ри ти спо ља шње и про ла зно ту ма че ње Пи сма, под ло жно вре ме ну и про ме ни; и они то мо ра ју учи ни ти по мо ћу при родног со зер ца ња, уз но ше ни на ви си не ду хов ног зна ња. (Max., Var Texts 36, s37, p. 269) Оци, иако знајући Писмо, већином га нису користили за расправу. Они су то чинили, и њихова тумачења су основа за касније проучавање. Међутим, основна намена Писма је била основ за размишљање. На Западу ово се називало lectio divina, али основ на прак са би ла је заједничка за целу Цркву. Нису толико анализирали текст колико су се с њим мо ли ли, ин те гри са ли га у сво ју свест, ум и ср це. Ни су под вр гавали текст критичком испитивању него су га користили анагошки: да се кроз речи уздигну до Логоса (Речи). Користили су га као одскочну даску за созерцање, размишљајући изнова и изнова све док ћутање не 156

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину уграби ум и духовно виђење не саопшти надразумско поимање Логоса. Зато читање Светог Писма постаје средство заједничарења. Анализа и тумачење Св. Писма дословно, морално, типолошко, алегоријско долазило је као споредно, користећи ова умствена оруђа. По не кад ће би блиј ски сти хо ви са ми по ста ти слат ки у усти ма, и јед но став на ре че ни ца мо ли тве се по на вља у не до глед, без да се чо век то га за си тио и да же ли да пре ђе на дру го. По не кад од мо ли тве би ва ро ђе но со зер ца ње: ово пре ки да усме ну моли тву, и чо век ко ји по сма тра ово је као те ло без ду ше ко ја је у чу ду. Ово на зи ва мо спо соб но шћу мо ли тве ног ви ђе ња ; оно се не са сто ји ни од ка квог ли ка или опи си вог об ли ка, као што не про ми шље ни љу ди го во ре. Ово мо ли тве но ви ђе ње има та кође сво је сте пе не и раз ли чи те да ро ве, но све до ове тач ке то је и да ље мо ли тва, јер ми сао још ни је пре шла у ста ње где не ма мо ли тве јер по сто ји не што из у зет ни је од мо ли тве. Јер по крети је зи ка и ср ца то ком мо ли тве де лу ју као кљу че ви; оно што до ла зи на кон ово га је истин ски ула зак у ри зни цу: од ове тач ке па на да ље уста и је зик ми ру ју, та ко као и ср це ри зни ца по мисли; ум го спо дар чу ла; и од ва жан дух та бр за пти ца; за јед но са свим сред стви ма и спо соб но сти ма ко је има ју... Кре ћу ћи се од чи сто те мо ли тве, ка да је чо век пре шао ову грани цу, ум се не мо ли, не ма по кре та, су за, вла сти, сло бо де, нема зах те ва, же ља, не ма жуд ње за би ло чим че му се на дао у овом све ту или оно ме ко ји ће до ћи. Из тих раз ло га, по сле чисте мо ли тве ви ше не ма мо ли тве: раз ли чи ти под сти ца ји ко је по бу ђу је мо ли тва уз но се ум го ре до тач ке сло бо де: због то га по сто ји бор ба у мо ли тви. Али пре ко гра ни це, не по сто ји моли тва већ ди вље ње. Од те тач ке ум пре ки да мо ли тву; по сто ји спо соб ност (са)гле да(ва)ња, али ум се не мо ли уоп ште. (Isa ac, Syri ac Fat hers, disc. XXII, 253 254) 8 Циљ ду хов ног ус хо ђе ња је све сна за јед ни ца са Оцем кроз Си на у Све то ме Ду ху: би ти сје ди њен у hypo sta sis (ипо ста си лич но сти) Ло го са бла го да ћу Ду ха и та ко зна ти Бо га као Оца. Ово је истин ско бо го сло вље, the o lo gia, и оно мо же би ти ис пу ње но од ба ци ва њем свих пој мо ва и ка те го ри ја и про све тље њем Ду хом. Мо же јој се при сту пити је ди но са гле да ва њем, из над мо ли тве. 8 Ви ди St. Isa ac the Syrian, The Syri ac Fat hers on Prayer and Spi ri tual Li fe. Ви ди тако ђе S. Brock, Isaac of Nineviah: The Second Part, chaps. IV XLI. 157

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) Те жња за ин те лек ту ал ним ба вље њем бо го сло вљем, без под вижнич ког осно ва, очи шће ња од са мо љу би вих стра сти и со зер ца ња, би ла је не за ми сли ва. Са да је, ме ђу тим, то пра ви ло. За то је ака демско бо го сло вље по ста ло игра пој мо ва, још јед на област фи ло со фи је. Истин ска фи ло со фи ја је увек озна ча ва ла под ви жнич ки жи вот, који во ди из над пој мов ног и ра ци о нал ног у област ду хов ног ви ђе ња, при род ног со зер ца ња и the o lo gia. Мно ги про сти љу ди за ми шља ју да је фи ло соф ски об лик ми шљења (пред)окус овог оп ште ња ко је пре но си кра со те свих тај ни Божи јих. Бла же ни епи скоп Ва си ли је (Све ти Ва си ли је Ве ли ки прим. прев.) го во ри о ово ме у пи сму сво ме бра ту, где пра ви раз ли ку у овом опа жа њу тво ре ви не ко је све ти сти чу/при ма ју ко је је, ле стви ца ума о ко јој го во ра ше бла же ни Ева гри је, и бив ство ва ње уз диг ну то из над сва ког обич ног ви ђе ња и опа жа њу фи ло со фа. По сто ји, ве ли он, општење које отвара врата тако да можемо завирити у знање створених бића (бивствујућег), али не у духовне тајне. Он назива зна ње фи ло со фа при зем ним зна њем, јер он ве ли да чак и они који су потчињени страстима могу имати ову врсту знања; међутим, ово опажање које свети примају својим разумом као последицу благодати, он назива, (по)знање вишњих духовних тајни. (Isa ac, II: XXV, 7 8, pp. 153 154) 158 Бестрашће Аскет ски про цес по ка ја ња на пре ду је од спо ља шњег оп хо ђе ња до стра же ња над по ми сли ма и кон тро лом уну тра шњих по кре та (реак ци ја). Ода тле, оно се кре ће ка се ћа њу на Бо га бу ђе ње ду хов не спо зна је или но е тич ке (ум не) са мо све сти и у област ми стич не моли тве. Ово на пре до ва ње зах те ва кон стант но са мо о дри ца ње, до вође ње во ље под кон тро лу ра зу ма. Он да чо ве ко во це ло куп но би ће, чу ла, и са мо свест би ва ју из но ва об је ди ње ни бла го да ћу кроз опа жање при су ства Бо жи јег и си нер ги ју са бо жан ском во љом кроз по слушност. Пр ви сте пен ове аскет ске ак тив но сти на зи ва се prak ti ke, процес очи шће ња кроз са мо о дри ца ње. Она во ди ка про све тље њу и са њим ка при род ном со зер ца њу. Ко нач но, кроз под виг, те ло и ду ша су обо же ни и опа жа ју ду хов ну the o ria истин ске theologiа. Чи ји је ум не пре ста но окре нут ка Бо гу, ње го ва по хо та пре-

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину ра ста у бо жан ску че жњу, а афект му се пре о бра ћа у бо жан ску љу бав. Јер ум ду го вре ме ним за јед ни ча ре њем у бо жан ском про све тље њу, по став ши сав све то за ран, и пот чи нив ши се би свој стра сни део, пре о бра ћа га, као што је ре че но, у не про цењи ву бо жан ску че жњу и у не пре ста ну љу бав, све це ло га прево де ћи од зем них (ства ри) ка бо жан ском. (Max., Love 48, p. 73) 9 При род но со зер ца ње под ра зу ме ва ум ко ји је осло бо ђен од страсти: apat he ia или бе стра шће. То не зна чи да је не ко сло бо дан од по мисли или под сти ца ја не го да су они под кон тро лом. То зна чи да ка да се по ја ве пој мов ни об ли ци, се ћа ња, ми сли или lo gi smoi, ни су на би је ни емо тив ном (афек тив ном) енер ги јом ко ја не ко га не све сно по кре ће да де лу је. А и ако је су, чо век има до вољ но са мо кон тро ле да их од ба ци. Ово је плод по слу шно сти и по зор но сти, та ко да се не при хва та ју или се за до во ља ва ју ни ка кве стра сне ре ак ци је. Пут до ово га је стал но откри ва ње по ми сли ду хов ном оцу (или мај ци) а, на ро чи то, у ве жба њу да се ум уми ри мо ли тве ним ти хо ва њем. Без мол ви је без остра шће них по ми сли је већ укус бе стра шћа, сход но Св. Мак си му Ис по вед ни ку: Први облик бестрашћа је потпуно уздржање од стварног чињења гре ха, и мо же се на ћи код оних ко ји по чи њу ду хов ни пут. Дру ги је потпуно одбацивање сваког саглашавања са злим помислима; ово се налази код оних који су постигли умствено учествовање у врлини. Трећи је потпуна непокретност страсне жеље; може се наћи код оних који умно (ноетички) созерцавају унутрашњу суштину видљивих ствари кроз њихове спољашње облике. Четврти облик је потпуно прочишћење чак и од неострашћених слика; то се мо же на ћи код оних ко ји су свој ум на чи ни ли чи стим, прозирним огледалом Бога кроз духовно знање и созерцање. Ако си онда очистио себе од дејстава покретан страстима, ако се ослободио себе од душевне сагласности са њима, ако си зауставио на дра жај стра сне же ље, и про чи стио свој ум чак и од нео страшћених слика које су некад биле предмет страсти, постигао си четири основна облика бестрашћа. Издигао си се из области материје и материјалних ствари, и ушао си у подручје умствених стварности, умног, спокојног и божанског. (Max., Var Texts 51, p. 222) 9 Превод цитиран по: Св. Максим Исповедник, 400 глава о љубави, пре вод архим. Артемије Радосављевић, Призрен 1992, стр. 84 (нап. прев.). 159

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) Бор ба са lo gi smoi је сре ди шња тач ка овог про це са. Та ко ђе, ово је бо р ба са егом, ко ји је по се би и из вор и тво ре ви на чо ве ко вих по ми сли. Стал ни на пор да се од се ку стра сне по ми сли и ре ак ци је уки да ју его и пот чи ња ва ју во љу уму. Циљ је да ра зум са чу ва пажњу, да стра жа ри над стра сним по ми сли ма, да ср це мо же да се мо ли. Ово је оно што Оци на зи ва ју си ла зак ума у ср це. То је поче так чи сте мо ли тве. Чи сто ћа или не чи сто ћа мо ли тве са сто ји се од сле де ћег. Ако, у вре ме на ка да ум по зи ва не ка од ових осе ћа ја ко је смо наве ли да при не се на жр тву, он у то жр тво ва ње ме ша не ка кву стра ну по ми сао и ра се ја ност, та да се на зи ва не чи стим... Али ка да је ум че зне за овим осе ћа ји ма ово за ви си од упорно сти у вре ме (по ни зне) мо ли тве, и ре зул тат је ње го ве огр омне жуд ње по глед ње го вог осе ћа ја је при ву чен оком ве ре иза уну тра шње за ве се ср ца, и вра та ве ре су ти ме огра ђе на, др жећи на по љу про тив не по ми сли... (Isa ac, Syri ac Fat hers, disc. XXII, 256) Из овог ста ња све сти не у зне ми ра ва ног lo gi smoi или би ло каквим пој мов ним об ли ком, и чу ли ма ожи вље ним и обо же ним благо да ћу, очи шћен ум по сма тра це ло куп ну тво ре ви ну и све стан је Бо га ко ји про жи ма цео ко смос. То је опа жа ње ко је пре ва зи ла зи од нос су бјек т о бјект, чак и су бјек т су бјект. То је пре опа жа ње у Бо гу не ви ђе ње Бо га у свим ства ри ма не го пре ви ђе ње свих ствари у Бо гу. Овај по глед је су штин ски не по де љен, не кон цеп ту а лан и при ча стан. Ово при род но со зер ца ње је ак ту а ли за ци ја за јед ни чаре ња, уче шће у no us (уму) Хри стов(ом). Што ду бље не ко иде, све ма ње је све стан свог ин ди ви ду а ли зма, јер у ста њу чи сте спо зна је не ма обје ка та, све је у Бо гу, и Бог бли ста кроз сва ство ре на би ћа. Он је ви ђе ње и су бјект, основ би ћа и жи вот све га. Он је је дин ство све га ство ре ног. Све је Њи ме и за ње га са зда но, и све у Ње му посто ји (Кол. 1, 16 17). 10 Ве ра је зна ње ко је се не мо же ра ци о нал но до ка за ти. Ако се такво зна ње не мо же ра ци о нал но до ка за ти, он да је ве ра нат при род на ве за кроз ко ју смо, на не са зна тљив и под јед на ко не до ка зив на чин, ује ди ње ни са Бо гом у је дин ству ко је је из над по и ма ња. 10 Навод из Посланице Колошанима је цитиран према преводу Комисије САС СПЦ (нап. прев.). 160

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину Ка да је ум у не по сред ном је дин ству са Бо гом, то вр лин ско свој ство у ње му од вр ли не ко јом он по и ма и би ва по и ман је пот пу но об у ста вље но. Чим он ак ти ви ра ово свој ство по и мањем не че га што по сле ду је Бо гу, до жи вља ва сум њу и одва ја се од над ра зум ног је дин ства. До кле год је ум ује ди њен са Бо гом, и ка да је пре ва зи шао при ро ду и по стао бог по учество ва њу, има ће пре о бра жен за кон при ро де као да по ме ра не по крет ну пла ни ну. (Max., Var Texts 12, 13, p. 190) Је дин ство са Бо гом, не по де ље на свест у Бо гу, ста ње жи во та ко је ће до ћи. То је ста ње обо же ња у ко ме се ду хов но ви ђе ње, знање и љу бав збра ја ју. Оно што их спа ја је па жња. Па жња ни је ствар во ље; то је пре спо соб ност no us и деј ству је у си нер ги ји са Бо жи јом енер ги јом и во љом. Што се чо век ви ше очи шћу је, што је ве ћа синер ги ја, све док Бог ни је је ди ни су бјект у је дин ству по сто ја ња по бла го да ти. Ка да јед ном деј ство Ду ха поч не да вла да над ра зу мом руко во ди тељ чу ла и ми сли он да уро ђе на сло бо да из бо ра бива од стра ње на, и та да је ра зум по се би во ђен, а не ви ше ко ји во ди... Не уре ђу је на дра жа је у уму ка ко же ли, већ у то вре ме оча ра ва ју ће ста ње вла да над оним што је об да ре но при ро дом, во де ћи га у прав цу ко јег он ни је све стан. Јер у то вре ме чо век не по се ду је ви ше во љу, чак и не зна да ли је у те лу или ван ње га, као што Пи смо све до чи. (Isa ac, Syri ac Fat hers, disc. XXII, 259) Или, ка ко Све ти Мак сим пи ше: Два су нај ви ша ста ња чи сте мо ли тве. Јед но се де ша ва онима ко ји се ба ве де ла њем, а дру го они ма ко ји се ба ве со зерца њем. Пр во на ста је у ду ши од стра ха Бо жи јег и до бре на де, а дру го од бо жан ске љу ба ви и са вр ше не чи сто те (ду ше). Карак те ри стич ни зна ци пр вог сте пе на су: ум се са би ра у се бе од свих свет ских пој мо ва и мо ли се без ра се ја но сти и сметње као да пред њим сто ји сам Бог, као што ствар но и сто ји. А зна ци дру гог (сте пе на) су: ум у са мој че жњи мо ли тве би ва угра бљен од бо жан ске и бес крај не све тло сти, и са вр ше но не осе ћа ни се бе ни ишта дру го од по сто је ћег, до Је ди но га Ко ји је љу ба вљу у ње му и ство рио та кво про све тље ње. У та квом 161

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) ста њу ум же ле ћи да са зна исти ну о Бо гу, до би ја чи сте и јасне од го во ре о ње му. (Max., Love 6, pp. 65 66) 11 Очи шћен и про све тљен чо век не ви ди ви ше се бе ван Бо га и приро де не го пре као са став ни део. Кроз про све тље ње при род ним сагле да ва њем, он све ства ри ви ди у це ло сти, не на су бјек ти ван начин. Све ства ри обра зу ју је дин ство у раз ли чи то сти и мно го вр сно сти укљу чу ју ћи и ње га. За то он мо же упра жња ва ти сво ју уло гу у ње му на су прот по ку ша ва ња да у ње му до ми ни ра и кон тро ли ше. Као и Св. Иса а ку, и ње му ср це го ри од љу ба ви пре ма це лој тво ре ви ни, ви дљивој или не ви дљи вој, чак и пре ма гми зав ци ма, бу ба ма и де мо ни ма. Обо же ни чо век жи ви на Зе мљи ка ко Адам и Ева у Едем ском вр ту у хар мо ни ји са сви ме ство ре ним и у си нер ги ји са Бо гом. Шта је милостиво срце? То је срце које пламти зарад творевине, за људе, птице, животиње, демоне, и за сваку створену ствар; и сећањем на њих очи милостивога човека проливају изобилне сузе. Снажним и жарким милосрђем које обузима његово срце и са својим великим саосећањем његово срце је смирено он не може да поднесе било какву рану или благу тугу у творевини. Због овога он непрекидно приноси молитву са сузама чак и за не ра зум не зве ри, за не при ја те ље исти не, и за оне ко ји су му нанели зло, да буду заштићени и задобију милост. И на неки начин се моли и за гмизавце због његове саосећајности која неизмерно пламти у његовом срцу које се уподобило Богу. (Isa ac, I: 71, pp. 344 345) Ми мо жда ни смо у мо гућ но сти да учи ни мо мно го по пи та њу гло бал ног за гре ва ња и еко ло шке ка та стро фе, да те ши мо се бе мишљу да смо од ра ди ли свој део пре ра дом и сма њи ва њем еми си је угљен-ди ок си да. Али оно што мо же мо да учи ни мо је сте да ро ди мо Хри шћа не ко ји ће не са мо ја сно да ви де не го ко ји са гле да ва ју творе ви ну као од раз и тај ну Бо га ко ји мо же, та ко ђе, и дру ге уве сти у та кво ви ђе ње. Он да, чо век жи ве ћи у сре ди шту тво ре ви не, ис пу ни ће уло гу за ко ју је ство рен: да Бо гу при не се тво ре ви ну као бла го да рење, као њен све ште ник, упра жња ва ју ћи власт и бри гу за сва ство рења у си нер ги ји са Бо жан ском љу ба вљу. 11 Превод цитиран по: Св. Максим Исповедник, 400 глава о љубави, превод архим. Артемије Радосављевић, Призрен 1992, стр. 72 (нап. прев.). 162

Јона Пафхаусен, Природно созерцање по Св. Максиму Исповеднику и Св. Исааку Сирину На ђи мо уто чи ште у Го спо ду, И ус хо ди мо по ла ко ка ме сту, Где ми сли пре су шу ју, И осе ћа ји не ста ју, Где се ћа ња иш че за ва ју, И стра сти уми ру, Где људ ска при ро да по ста је све тла, И би ва пре о бра же на, Ко ли ко сто ји у дру гом све ту. (Isa ac, II: X: 28, p. 47) Библиографија: Св. Гри го ри је Па ла ма, Сло ва у од бра ну све тих иси ха ста, превод С. Јак шић, Бе се да, Но ви Сад 2012. St. Isa ac the Syrian, The Syri ac Fat hers on Prayer and Spi ri tual Li fe, trans. Se ba stian Brock, Ka la ma zoo, Mich.: Ci ster cian Pu bli ca tion, 1987. The Asce tic Ho mi li es of Sa int Isa ac the Syrian, Bo ston: Holy Tran sfigu ra ti om Mo na stery 1984. St. Ma xi mus the Con fes sor, Phi lo ka lia, Vol. 2, Lon don: Fa ber & Faber, 1981. Св. Мак сим Ис по вед ник, 400 гла ва о љу ба ви, пре вод ар хим. Арте ми је Ра до са вље вић, При зрен 1992. Se ba stian Brock, Isa ac of Ni ne veh: The Se cond Part, Lo u vian: CSCO, 1995. Изворник: Metropolitan Jonah (Paffhausen), Natural Contemplation in St. Ma xi mus the Con fes sor and St. Isa ac the Syrian, Toward an Ecology of Transfiguration: Orthodox Christian Perspectives on Environment, Nature, and Creation, edited by John Chryssav gis and Bru ce V. Foltz, Ford ham Uni ver sity Press 2013, 46 58. Превод са енглеског: Владимир Пекић При мље но: 4. 2. 2016. Исправљено: 18. 2. 2016. Одо бре но: 25. 3. 2016. 163

Теолошки погледи / Theological Views XLIX (1/2016) Na tu ral Con tem pla tion in St. Ma xi mus the Con fes sor and St. Isa ac the Syrian Jonah Paffhausen Pastoral School of the Diocese of Chicago & Mid-America Summary: When we spe ak abo ut man s re la tion to creation, about environment, in contemporary world objectifyin g at ti tu de to na tu re that is pre sent, which has its own climax in egoistic and destroying usage of environment and its resources for realization of individualistic pleasure both personal and entire mankind. Reason is that man observes the world, and everything that is out ward him, in ra ti o nalistic manner. Our western civilization tend to make terms which are in do main of spi ri tual and no e tic, such as no us (νοῦς), theoria (θεωρία) and others, into concrete objects, ideas and processes. On the ot her hand, Chri stian the o logy se es the world in ho li stic way, and the man as one who, tro ugh spi ri tual contemplation of creation, reaches the God thereby recognizing that he is in se pa ra ble part of cre a tion. That kind of per ception is founded on ascetic experience of the Church fathers, especially expressed in St. Maximus the Confessor and St. Isa ac the Syrian. In the se fat hers we find un der stan ding of reality is indissolubly based on purification from passions, liberation from conceptual and dialectical understanding of the world so that mind (no us) can, tro ugh apop ha tic the o logy (via negativa), reading the Scriptures enters in contempla tion which re ve als the be a uty both the sen sual and spi ritual re a lity. Ac cor ding to the St. Ma xi mus and St. Isa ac, all of that is for man ac hi e ve unity and know led ge of God tro ugh love an personal (hypostatic) relation with Him. As Christians, we sho uld prac ti ce this way of li fe as our re spon se on contemporary ecological issues because this ascetical way of life radically changes our experience of nature and being. Key words: no us (νοῦς), theoria (θεωρία), via negativa, asce tism, prayer, unity with God, eco logy. 164