СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ

Transcript

1 Наслов изворника: Prwtopr) `Iwannhj S) Rwmani,dhj PATERIKH QEOLOGIA A e]kdosh Au[goustoj 2004 Ekdoseij PARAKATAQHKH ПРОТОПРЕЗВИТЕР ЈОВАН С. РОМАНИДИС Професор универзитета СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ Предговор: Протпопрезвитер Георгије Д. Металинос Објашњења: Монах Дамаскин Светогорац Са јелинског превео: мр Александар Ђаковац Предговор Универзитетска читалачка публика треба да се радује објављивању ове књиге познатог и поштованог свеправославног професора догматике, протпопрезвитера о. Јована Романидиса. Магнетофонски записи његових предавања са првог семестра академске године на Теолошком факултету у Солуну, дали су идеју његовим верним ученицима, о. Јовану и монаху о. Дамаскину Каракалском, да те записе пренесу на хартију и да их понуде православном мноштву ради теолошког очишћења и духовне икономије. Сваки пут када сам разговарао са његовим учеником, о. Јованом, стицао сам снажан утисак који је на њих чинила његова реч. Његова предавања су пратили ( = слушали) су не само студенти Теолошког факултета, него и суденти других школа, али и они који су већ отслушали његова предавања. Овај изваредни универзитетски професор и клирик, указивао је на Догматику «другог лика» која је надилазила дотле познате схоластичке обрасце и академизме, који још увек постоје у нашој теологији. Његова реч је била утврђена у светоотачком учењу и није се ограничавала на просто навођење светоотачких места ( = цитата), него је продирала у њихов дух и искуство, у њихову срдачну свезу са Тројичним Богом. Ова сведочанства о професору о. Јовану Романидису, заједно са мојим уверењем које је прозишло из проучавања његовог дела, довела су ме до закључка да униврезитетско време можемо да поделимо на доба «пре Романидиса» и доба «после Романидиса». Јер је по први пут универзитетска теологија у његовом лицу упознала спој историје и богослужења ( = богопоштовања) Православне Цркве, као израз искуства црквеног тела и сведочанства живота у Христу, а не као неко аутономно научно знање, које не учествује у борби верног за спасење. Ова књига, тако представља и символ историје наше академске теологије, која почиње Теолошком школом јонске академије (1824) нарочито тамошњом наставом догматике, која представља срце теолошког изучавања и научни увод у Веру Цркве. 1

2 Због тога је сигурно да неће само специјалисти ( = стручњаци) и студенти него и читаво тело цркве имати много користи од ових предавања, због црквености и привржености предању њиховог аутора, који је догматску теологију видео и доживљавао као црквену службу. Свакако, значајан је и рад о. Дамаскина на читавом тексту. Јер се, без да измени и најмање слово и дух блажене успомене свога професора, постарао да поправи све нејасноће које се јављају у живој речи ( о. Јован је увек говорио и предавао напамет, а није читао предавање) и прилагоди их писаном слову, а да није изменио ни најмање словце свог професора. На овоме му честитамо од срца и благодаримо за његов труд, који ће донети толико духовне користи. Протпрезвитер Георгије Д. Металинос Професор атинског универзитета 2

3 УВОДНЕ НАПОМЕНЕ Ова књига садржи запис магнетофонских снимака у амфитеатру одржаних предавања из Православне Светоотачке догматике, професора, блажене успомене, протопрезвитера Јована С. Романидиса, онако како су ова предавања замишљена и излагана на Аристотеловом Универзитету у Солуну током првог семестра године Текст је пренет са неопходним исправкама, тамо где је то било потребно. Вредност предавања, у поређењу са писаним текстовима о. Јована јесте то што су, пошто су била намењена студентима, једноставнија по свом језику и изразу али се у суштини и по ширини не разликују од његових писаних текстова. Језик о. Јована је многозначан. То нисмо желели да мењамо. Сматрали смо, пак, да је у сваком случају добро да поправимо стил о. Јована, да допунимо језичке недосатке. Колико је могуће, настојали смо да у правопису следујемо стилу његових других књига. Такође смо сматрали да је добро да ова предавања буду допуњена и одређеним коментарима. Сматрамо да ће читаоцима на тај начин бити олакшано разумевање предавања. Текст који је усмено произнесен, по својој природи не представља научни спис, већ је то покушај увођења читаоца у дух и истину Православног Предања. Ова предавања настоје да предају читаоцима спознају да Православно Предање које је у њему положено, не прествавља само теолошки метод којим се може стећи до његових претпоставки, већ оно представља метод ( = начин) достизања психолошког и духовног исцељења и виђења Бог сходно могућностима човека. Ова предавања настоје да покажу да се овај метод нуди сваком човеку до данашњих дана. Пошто је Бог Светлост, овај метод, ако се исправно разуме, није друго до кретање ка тој Светлости. У текстовима предавања о. Јована јасно се говори о очишћењу срца од страсти. Отац Јован се овде не бави питањем на који начин се то очишћење постиже. Учење о очишћењу налази се у Подвижничком предању Цркве и оличено је у текстовима као што су «Лествица» Светог Јована Синаитског (Лествичника прим. прев.). Онај ко жели да се подучи о очишћењу срца може да отпочне са пручавањем или истраживањем овог текста, «Лествице» Светог Јована. У овим изговореним ( = произнесеним) предавањима, о. Јован се бави и питањем како је Православно Предање научавано, предавано и живљено у Грчкој у периоду након устанка из године па до наших дана, какав је значај и каква је улога Православног Предања у данашњој епохи, које су претпоставке његовог оживљавања, као и ко су били и ко су сада његови непријатељи. Он се у исто време бави и основама Православног Предања али и износи критику његовог савременог схватања и примене. Он ово чини ради обзнањивања Православног Предања и његове вечне вредности, што и јесте циљ овог труда. Реч о. Јована, пошто је истинита, јесте савремена и у наше доба, јер икао је Православно Предање у области јеладске цркве оживљено након објављивања његове књиге «Прародитељски грех», 1 остала је тужна чињеница да су Светоотачко учење и теологија и даље непознати многима у нашој земљи. Тако и смућење у теолошким круговима по питању одређених теолошких тема (на пример, шта је рај и пакако) јесте последица недостатка светоотачког теолошког критеријума. Читалац ће видети да је језик о. Јована понекад оштар. Уверени смо, међутим, да ова оштрина може да буде исцељујућа. 1 Књига је објављена и на српском, Јован Романидис, Прародитељски грех, Нови Сад 2001, превео С. Јакшић. (прим. прев). 3

4 Топло благодаримо онима који су нам уступили касете са предавањима о. Јована, као и свима који су се потрудили у њиховој припреми за издавање, као што је јеромонах о. Алексије Тредер и монах о. Арсеније Блианкофтис. Такође топло благодаримо поштованом протопрезвитеру о. Георгију Металиносу, професору универзитета у Атини на подршци и храбрењу за објављивање овог дела, које се и објављује са његовим уводом. Благодаримо такође сестрама блажене успомене оца Јована Романидиса Евламбији и Анастасији, на њиховој дозволи да ова предавања објавимо. Овај труд не би постигао циљ без графичког атељеа «Полимпсистон» и њиховог упосленика г. Хрисиле Пегиу. Написано на Светој Гори, године 2004, месеца јануара 16, на дан Преподобног оца нашега Антонија Великог, професора пустиње. Дамаскин светогорац 4

5 САДРЖАЈ Предговор Уводне напомене Садржај ДЕО ПРВИ Елементи Православне антропологије и теологије 1. Шта је ум човеков 2. Ко је психопата, према Оцима Цркве 3. О одвајању Западног хришћанства од Православног етоса 4. Шта је Православље 5. Друштвени циљ Православља 6. Које стање одговара Богу 7. О размевању догмата 8. О паду Адамовом 9. Која је суштина нашег Православног Предања 10. Православље није религија 11. Ко су теолози Цркве 12. О умној молитви 13. Научни метод у теологији и ко је богоносан 14. О религији 15. О две вере 16. Апологија на тему душе 17. О милима и помислима човековим 18. Који је најважнији догмат Светоотачке теологије 19. Шта је искуство обожења 20. О љубави 21. О календару, као и о ритон и смислу у теологији 22. О два слеке апокалипсе 23. У суочавању у истраживању и у теологији 24. Шта је кост у грлу Православне Теологије 25. Ко је пророк у Новом Завету 26. О Тајни миропомазања 27. О лаицима и клирицима, као и о Цркви 28. О франколатинима и о исихазму 29. О конзервативцима и либералнима 30. О богонсцима 31. О томе да ли православна теологија наука и да ли је Православље религија 32. О разлици између Православља и јереси 33. Које је метафизичко гледиште теологије 34. О обожењу 35. Ко је Бог и ко је човек 36. Христос у Старом и у Новом Завету 37. О светој Тројици. Ко је Бог 38. Свето Писмо под призмом Западне теологије 5

6 39. О суштини Божијој 40. Светоотачко расуђивање о Светој Тројици 41. Разликовање суштине и енергија Божјих 42. О Тајни Свете Евхаристије 43. О Оваплоћењу 44. О Тајни Свете Тројице 45. О искуству обожења и о три садијума духовног живота 46. О енергијама Божјим 47. Метафизичко сагледавање религије 48. О монаштву 49. Православље и идеологија 50. О егзистенцијализтму 51. О теологији 52. Расуђивање у Православној теологији 53. Западна теологија и савремена наука 54. Која је разлика између православних и јеретика 55. Ко је истинити теолог 56. О молитви 57. Данашње духовно стање у Јелади 58. О Саборима 59. Православље као посебна религија ромјске државе 60. О црквеној музици ДРУГИ ДЕО О учењу јеретика и како су им се Оци супротствили 61. Како су се Оци супротстављали јеретицима 62. О средњевековној философији и схоластичкој теологији 63. ко су оци теолози 64. Темељи искуства обожења 65. Разликовање суштине и енергија 66. О постојању Божијем и о стварању света 67. Јеретици и њихово учење 6

7 ПРВИ ДЕО ЕЛЕМЕНТИ ПРАВОСЛАВНЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ И ТЕОЛОГИЈЕ 1. Шта је ум (nou/j) човеков Исцељење душе човекове јесте превасходна брига Православне Цркве. Црква је вазда исцељивала душу. Имала је уверење, из јеврејског предања и од самог Христа и Апостола, да на месту где се налази физичко срце дела ( = ради) нешто, што су Оци називали «ум». Прихватили су, дакле, предањски израз ум који значи мисао или разум али су учинили извесну измену. Умом су назвали мислену енергију која дела у срцу душевно здравог човека. Не знамо када је почело овакво разликовање, пошто изгледа да су неки Оци истим речима називали ум, као и разум, али и умну енергију, када се она спушта и када дела у срцу. Тако, према овим мишљењима, умна енергија јесте једна и једина енергија душе, која у мозгу дела као разум и која у исто време у срцу дела као ум. Исти, дакле, орган ум непрестано се моли у срцу, и тако је схватана непрестана срдачна молитва док у исто време /ум/ у мозгу размишља, на пр. о математичким проблемима или о било чему другом. Потребно је да кажемо да је оно што Апостол Павле назива ум истоветно са оним што оци називају мисао (διανοια) *. Постоји једна терминолошка разлика. Када Апостол Павле каже «мој дух се моли» (1Кор 14, 15), мисли на исто како кад Оци кажу «мој ум се моли». А када каже «мој ум се моли» мисли «моја мисао се моли». «Ум» како га Оци схватају није исто што и «ум» код Апостола Павла, него оно што Апостол Павле назива дух. Када каже молим се умом, молим се духом или појем умом, појем духом и када каже да Дух Божји «свједочи нашему духу» - auvto. to. pneu/ma summarturei/ tw/ pneu,mati h`mw/n (Рм 8:16), под речи дух мисли на оно што Оци називају ум. А кад користи реч ум подразумева мисао или разум. У изразу «Дух сведочи нашем духу», говори о два духа: о Духу Божијем и о духу човековом. Овај дух човеков је на неки нејасан начин, касније у време Светог Макарија Египатског, почео да се назива ум а само су речи разум (λογος) и мисао (διανοια) наставиле да се односе на човеков разум (λογικη). Тако је «ум» поистовећен са «духом», тј. са «срцем». Јер срце је место где, према Апостолу Павлу, 2 борави дух човеков. Тако разумно делање, према Апстолу Павлу, бива умом (дакле мишљењем, разумом), док умна молитва бива духом и јесте духовна молитва, дакле, срдачна молитва. 3 Тако тамо, кад Апостол Павле каже «Али у Цркви волим рећи пет ријечи умом * διανοια значи и интелект, смисао, инбтелигенција (прим. прев.). 2 Што значи да дух Божји говори са нашим духом. Бог, дакле, Бог нам се обраћа у нашем срцу благодаћу Духа Светога. Уп. Добротољубље, Том четврти, 1987, стр. 281 (на грчком). Овде Свети Григорије Палама у свом другом слову О свештеним исихастима, говори да ако је Есрце» управитељ читавог постојања, тамо је и ум и све помисли душе. Овде Св. Григорија Палама под изразом «срце» не мисли на физичко срце, него на срце које се налази у дубини, док под појмом ум не подразумевао мишљење, него енергију срца, која иде из суштине ума, тј. из срца. Изрази срце и ум се у суштини поклапају (истоветни су). Због тога каже Св. Григорије каже: Ум је унутрашње тело тела, тј. срце (нав. Дело, стр. 282). Овако он одређује шта је дух. 3 Видети: Митрополит Јеротеј (Влахос), Личност у Православном Предању, издање манастира Рождества Богородице, Лавадиа 1994, стр. 24 (на грчком), где каже следеће: Човек има два спознајна центра. Један је ум који је одговарајући орган који може да 7

8 својим, да и друге поучим, неголи хиљаде ријечи језиком (1кор 14, 19)», то значи да више жели да каже пет речи да подучи друге, него да се умно моли. Ово, што овде говори Апостол Павле, неки монаси тумаче да Апостол говори о молитви Исусовој, дакле о молитви: «Господе Исусе Христе помилује ме», која се састоји из пет речи. Али овде Апостол говори о речима којима подучава друге. 4 Јер како би могао да их подучава умном молитвом, кад је умна молитва унутрашња молитва човека а они који се око њега налазе не чују ништа? Подучавање, пак, бива разумним научавањем и разумним делањем. Научавамо и говоримо разумно, што је уобичајено у људском друштву. 5 Друштво могу, међутим, да имају и они који у срцу имају умну молитву. Могу, дакле, да седе заједно и да један са другим заједничаре а да не говоре. Међу њима, дакле, може да постоји духовна свеза. Ово за њих наравно важи и када су удаљени. Овакви људи свакако имају блгодат прозорљивости и пророштва. Прозорљивошћу знају прегрешења сваког човека као и његове помисли, док пророштвом гледају и говоре о стварима које ће се збити у будућности. Наравно, постоје такви облагодаћени (харизматици9 људи којима ако дођете да се исповедите, знају све што сте учинили у животу, и пре него што отворите уста да им било шта кажете. 2. Ко је «психопата» према Оцима Цркве Према мишљењу Светих Отаца сваки човек јесте психопата. Није потребно да неко буде шизофреничар да би био психопата. Реч психопата према Светоотачком мишљењу означава да психопатија постији у оном човеку код кога умне енергије не делају исправно. То је, дакле, случај када је ум човеков испуњен помислима, не само злим помислима него и добрим помислима. 6 Онај ко има помисли, добре или лоше, у свом срцу, такав човек према светоотачком мишљењу јесте психопата. Па макар његове помисли биле и етичне или чак најетичније или пак, неетичне или какве било друге. Дакле, према оцима Цркве такав који није прошао очишћење душе од страсти и није достигао стање просветљења благодаћу Духа Светога, јесте психопата. Овако, међутим, не мисли психијатрија. Психопата за психијатра је нешто друго. То је онај који пати од психозе, шизофреничар. За Православље, међутим, да ли је онај ко није достигао очишћење душе од страсти и који није достигао просветљење, нормалан или није? То је тема. Ко је нормалан Православни хришћансин према православном Предању? Ако то желите најајсније да видите читајте последовање Светог Крштења, читајте последовање Светог Миропомазања или шта год желите из Великог Требника. Читајте последовање освећења светог храма. Тамо ћете видети шта значи храм Духа Светога, тамо ћете видети ко је просветљен. Сва последовања као и подвижничко прдање Цркве говоре углавном о три сдатијума: О очишћењу душе и тела од страсти, о просветљењу ума човековог благодаћу Духа Светога, и о обожењу душе и тела човековог. Углавном, међутим, прими откровење Божије, које се касније утврђује кроз разумом, а друго је разум који спознаје свет који нас окружује. 4 Погледај Добротољубље, Том 3, 1976, стр. 42, $29 и стр. 352 (на грчком). 5 Погледај Добротољубље, том 3, 1976, стр. 352, (на грчком). 6 Видети: Јован Романидис: «Религија јесте нервна болест, а Православље је лек за њу», у Ορτθοδοξια, Јелинизам, кретања у трећем миленијуму, томос 2, света Гора, 1996, стр (на грчком). 8

9 говоре о очишћењу и просветљењу, док последовања цркве јесу израз разумног делања. Ко је, дакле, нормални Православни хришћансин? Крштени, али неочишћен? Непросветљен? Онај ко је очишћен и просветљен? Свакако, то је онај ко је савршен. Такав је нормални Православни хришћанин. Али по чему се разликују нормални Православни од других Православних? По учењу? Не, свакако. Узмите Православне уопште. Они међусобно имају једнако учење (догмате), исто предање и исто заједничко богослужење. У једном храму може да буде на пример, тридесет Православаца. Од њих су, међутим, само петоро просветљени, а други нису. Тако се поставља питање: ко је међу њима нормални Православни хришћанин? Нажалост, само оних петоро. Међутим, очишћење и просветљење јесу одређена стања исцељења чему можемо да се научимо од искусних и просветљених духовних отаца. Ту имамо јасне лекарске критеријуме. Или ти лекарски критеријуми ипак нису јасни? Ако је ум физиолошки орган човека, сваког човека јер немају само Јелини или само Православни ум, него и муслимани и будисти и читав свет онда сви људи имају исту потребу за очишћењем и просветљењем. Пут исцељења је један. Или постоје многи начини исцељења? Има ли то мсилса или не'? 3. О удаљавању Западног хришћанства од Православног етоса На ове теме, савремени православни се устежу да одговоре, јер су се данас толико удаљили од тог предања, тако да православни хришћански метод више не посматрају у контескту болести и исцељења. Не посматрају православље као исцелитељни метод, премда су све црквене молитве баве чисто овом темом. Јер ко је Христос за Православне хришћане? Не призива ли се непретано у молитвама и тропарима цркве као «исцелитељем душа и тела наших»? Ако у папском или протестантском предању тражите овакво спомињање Христа, као исцелитеља, тога уопште нема! Христос се само у православном предању назива исцелитељем. Због чега је, пак, ово предање нестало из папства и протестантизма, па се, када им говоримо о исцелитељном методу, зачуђују? Зато што је потреба за очишћењем и просветљењем, потреба за унутрашњом променом нестала из ових људи и из њихове теологије. Јер онај ко се мења није човек, него је Бог! За њих се човек не мења. Једина ствар коју човек чини, према њима, јесте да буде добро дете. И када човек од злог детета какав је био постане добро дете, тада га Бог љуби! Дакле, ако човек постане добар, тада се и Бог мења и Он постаје добар. И тако прво није волео /грешника/ а потом га љуби! А када је човек зао, Бог се гневи, а када је човек добар Бог се радује! Ово се нажалост догађа у Европи. Али зло је што ово не бива само у Европи него и у Грчкој и овај дух је завладао ногима који су у Цркви. Тако испадса да је православље религија у којој Бог мења настројење! Када је човек добар, Бог га љуби. А када је зао, Бог га не воли. 7 Бог се 7 Професор г. Георгије Манзаридис, у приказу књиге Архимандрита Захарија Захара под насловом «Увод у теологију старца Софронија» (издање манастира Светог Претече, Есекс, Енглеска, 2000), који је објављен у часопису Синакси (број 85, јан. март 2003, стр ): «... Љубав према непријатељима представља непреварљиви критеријум истине и католичности ( = саборности) Цркве. У учењу Светог Силуана и старца Софронија људи се не деле на непријатеље и пријатеље (или на добре и зле), него на оне који познају и на оне који не познају Бога. Препознати (сматрати) некога за 9

10 дакле кажњава и награђује! Тако је суштина правсолавља у грчкој данас схваћена као етика. Није ли овако децу учила веронаука и парацрквене организације које имају западне узоре и које су занемариле дух православља? Дакле, ако неко након свега жели да сзана зашто је православље задесила оваква беда, нека чита Адамантија Кораиа! Он је након устанка из 1821 покренуо све ово у Грчкој. Он је тај којии покренуо прогањање исихазма, који се борио против предањског монаштва, против православља и јединог правог исцељења душе човекове. Али, пођимо даље. Претпоставимо да један образовани научник, који нема никакве везе са религијом, један атеиста ако хоћете, начини истраживање религиозних предања и стигне до православног предања, па га открије и опише те ствари. Онда каже: Види ово! Ово предање говори о души, о умној енергији душе и о одређеном методу исцељења. Након тога, научник истраживач долази до сазнања да ће ова религиозна метода, ако се остварује у људском друштву, имати много корисних последица на здравље појединца и заједнице. Након тога, настављајући своје истраживање, он почиње да открива одакле се појавило ово предање, који су његови извори, колико се времена успешно примењује у пракси, где се упражњава и напокон долази до тога зашто ово предање више не постоји данас у православљу и зашто се православље толико променило. Овај научник потом открива да се ово дешава због тога јер недостаје исихазам и предањско монаштво, које је носилац овог предања. А зашто недостаје? Због тога што су земље у којима живе почеле да се позападњачују, како што се десило са Русијом у време владавине Петра «Великог», и у Грчкој након устанка из Савремени историчар Тунбе (Toynbee) каже да православно друштво днас, мало по мало постаје Западњачко друштво. 8 Он је написао читаву књигу, у којој разликује данас само пет друштава од сто до сто педесет колико их је било у прошлости. Ових пет друштава је Индијско друштво, друштва далеког истока (Кина, Јапан), Европско друштво, православно друштво и древна друштва која данас постоје још у неким областима Аустарлије и Африке. Тунбе има теорију како се сва ова друштва данас позападњачују. У прошлости је ово позападњачивање било у средишту мисионарске пажње Западних мисионара. Европљани су у прошлости али и данас слали и шаљу војске мисионара не само да би друге народе учинили хришћанима него да би их и позападњачили. Због тога и у грчкој постоје сви ти јеретици који још увек долазе. Ово мисионарење, каже Тумбе, није имало успеха код Афричких идолопоклоника и на другим местима, јер су мисионари уносили поделе међу људе. На пример, у једној идолопоклоничкој породици један је постао лутеранац, други баптиста, трећи методиста, следећи пентакосталац, други евангелиста итд. Тако су њихови народи подељени на мале групе по питању вере, а та подела се догодила и у самим породицама. Видимо како ово мисионарење доживљава вечлики неуспех у позападњачивању људи трећег света. Тунбе, тако уочава да се од 1948 примењује ново решење. Позападњачење се догађа посредством технологије, као и посредством економије. непријатеља значи одбацити део тела човечанства и растакање васељенскости. Држање заповести љубави према непријатељима значи да човек пригрљује читаво човечанство, да бива католичан ( = саборан), васељенски. А на пољу цркве љубав према непријатељима представља критеријум који посведочује католичност. Истинита Црква је она која има живу љубав према непријатељима (стр. 350). Држање овог је од посебне важности нарочито у наше време». 8 Израз Западно овде не преставља географско већ друштвено и религиозно одређење, и означава Западно, Папско, протестантско религиозно и религијско предање. 10

11 4. Шта је Православље Постоји, међутим, и противнапад православних, православног друштва. Шта је, међутим, то православно друштво? Да ли је то друштво у западном слислу речи? Не. Православље није друштво, ако га Тунбе и назива православним друштвом. Због чега? Јер је православље наука и то лекарска наука мерено савременим критеријумима. Није друштво. Православље није некакав политички или друштвени систем. То је зато што се брине ( = стара) о личном спасењу човеа, тј. о спасењу његове душе и тела. Православље се темељи на овоме: «Логос постаде тело» (Јн 1, 14) и «у Аду нема покајања». Свакако, у оквиру православља постоје настојања да се створи друштво. Међутим, православље није друштво. Али православље није ни религија. Православље није религија на начин на који су то друге религије. У православљу се јавља један јединствени феномен кога нема у другим религијама. У томе је разлика. Православље је исцелитељни метод који исцељује човекову личност. Добар лекар се стара о исцељењу свакога, независно од болести од које болује и без прављења разлике. Он не издваја неколицину људи да би њих излећио. Њега не занима њихов друшштвени статус или њихово образовање или њихов економски положај или њихова вера ( = религија9 или њихове моралне особине. Добар лекар гледа само на то да ли је неки човек, који му долази, болестан или није. И, ако је болестан, труди се и настији да га излечи. Труди се да исцели ( = излечи) патње човекове. Он је дужан да их лечи. У православном предању, имамо и нешто више од тога. У томе се управи и састоји наш «противнапад». Бог не љуби само свете, већ све људе без разлике. Све грешнике, све оне који су нечисти, љуби чак и самог ђавола. Он жели да спаси, да исцели све. Жели, али не може да исцели све, због тога што сви не желе да буду исцељени. А да је Бог љубав и да жели да исцели све и да љуби све без разлике, уверили смо се и уверавамо се из искуства обожених, оних, дакле који су достигли обожење, тј. боговиђење и који су Бога видели. Међутим Бог не може да исцели све, због тога што не врши насиље над човековом вољом. Бог поштује човека и љуби га. Ипак, Он не може да исцели некога на силу. Он исцељује само оне који желе да буду исцељени и који траже да их исцели. Природно је да неко, ко има телесне или психичке болести, одлази добровољно а не на силу код лекара, како би му било боље, само ако је разуман. Тако је и када је у питању православна исцелитељна метода. Потребно је да неко сам, без принуде и присиле, слободно да уђе у Цркву, д а дође код људи који су просветљени и који имају искуства и који познају исцелитељни метод православнпг предања, и да прибегну послушању таквом човеку како би пронашли исцељење за себе. 5. Друштвени циљ Православља Која је друштвена страна ове теме? Имамо човека, који у сваком случају живи у једном друштву у коме треба да делује као здрава друштвена јединка. Исцељење о коме смо раније говорили, исцељење мислених енергија душе човекове, када се примни, аутоматски ствара друштвеног човека, дакле човека психички здравог, који је спреман да дела у друштву у свим његовим сегментима. А онај ко је исцељен, тиме постаје 11

12 леакр за друге, за оне који још нису исцељени. Због тога се лекарска наука која се назива православље, разликује од осталих наука по томе, што онај ко је исцељен, тиме постаје исцелитељ ( = лркар). Исти метод који је искористио на себи, користи да би исцелио друге. Због тога не помишља човек, који је исцељен, да нема духовних чада, дакле других људи који духовно зависе од њега, које би водио ка исцељењу. У древној цркви није постојао посебан и одређени исцелитељ, пошто је сваки хришћанин био исцелитељ. То је била мисија древне Цркве. Мисија древне цркве није била као у данашњој православној цркви, која често остаје на томе да указује о нашим дивним догматима или о нашем литургијском предању, као да сем тога нема ничега другог... Говоримо на пример: Гледајте, имамо најдивније догмате, најдивније богослужење, најдивније појање, најдивније одежде погледајте како је диван владичин сакос! Покушавамо да их удивимо владичанским жезлом, мантијама, крунама, и да на тај начин спороведемо мисионарење. Свакако, мисионарење које се врши на овакав начин има некаквог смисла и некаквог успеха, али то није аутентична мисија, као она древне Цркве. Данашње мисионарење се углавном састоји из следећег: просветљујемо човека који је празноверан ( = сујеверан) и чинимо га православним хришћанином, без да покушамо да га исцелимо. Тако, међутим, његовом ранијем учењу ( = догми) противстављамо или га замењујемо, једним новим учењем (= догмом). Једно празноверје замењујемо другим празноверјем. Јер ако се православље овако представља и овако преноси, по чему се онда оно разликује од празноверја? Јер ако се православље представља и нуди као хришћанство које не исцељује, премда је његово превасходно дело да исцељује, по чему се онда оно разликује од празноверја? Постоје хришћани на Западу, који имају нека учења која су потвдили сабори у прошлости. Они, дакле, јесу јеретици, али по питању догмата, не постоји тако видљива и велика разлчика између њих и православних. То није тако велика разлика као што је разлика између хришћана и идолопоклоника. Ако се православни догмати не разликују у великој мери од догмата неких хетеродоксних хришћана, и ако је је православно догматско учење, како се данас учи у Грчкој, без свезе са исцелитељним методом православног предања, у чему се, онда, православно предање, по мишљењу оних који тако тврде, разликује од предања хетеродоксних ( = неправославних)? Зашто би неко ко није православан веровао у православље а не у неко друго хришћанско учење, ако му се и једно и друго не нуди као метода, као пут исцељења, него као празноверје? Данас говоримо о промени начина мишљења ( = менталитета), о промени догмата, о промени схватања живота, и на тај начин схватамо покајање. Дакле, данас се у православљу покајање поистовећује само са прихватањем Христа. Прихватамо, дакле, Христа, и пошто Га прихватамо, одлазимо у цркву, запалиму једну свећицу, понашамо се као добри, идемо, ако смо мали, на веронауку, или ако смо велики, на неки начин изражавамо своју религиозност подвргвамо се исповести, и, дакле, ми смо они који су се покајали. Или, ако учинимо нешто што је зло у животу, па променимо мишљење, онда тражимо опроштај за то што смо учинили и то називамо покајање. А ово је једноставно промена мишљења. Промена мишљења је само почетак покајања. Не очишћује се душа човекова од једсноставне промене мишљења. Да би се душа човекова очистила од страсти, потребан је страх Божји и покајање, које се јавља као стадијум очишћења и које се употпуњује божанским просветљењем, које просветљује ум човеков благодаћу Духа Светога. Ако, дале, православни не следују овој исцелитељној методи, почему се онда разликују од не-православних? По догматима? Али чему вреде православни догмати ако се не користе за исцељење душа наших? У том случају нам догмати не служе ничему. 12

13 6. Које стање је стање помирења са Богом Које је то стање помирења са Богом, које, према мишљењу православних, некога чини пријатељем Божјим? Погледај на последовања (= службе) Цркве. Крштење се поистовећује са очишћењем. Крштењу претходе егзорцизми, који представљају ослобођење човека од владавине и господарења злих духова над њиме. Крштењем тросттруким погружавањем и израњањем из воде, даје се опроштење грехова, и сламају се дејства ђавола у човеку. Након тога следи Света Тајна ( = последовање) Миропомазања, које представља просветљење човека благодаћу Божијом, дакле енергијама Духа Светога. У древном хришћанству новопросветљени 9, пошто су крштени на Велику Суботу и пошто су примили благодат светим крштењем и светим миропомазањем, које је следило, употпуњавали су прво просветљење улазећи у пуноћу просветљења, које се временски вршило у време Педесетнице, дакле, педесет дана након њиховог крштења. Али шта је пуно просветљење човека? То је посета Духа Светога уму, тј. срцу човековом. Као што се, дакле, на Педесетницу збило пуно просветљење апостола силаском Духа Светога, то исто Црква жели да се поново догоди у одређеном тренутку њених диховних напора са сваким њеним верним чланом. Читав, дакле, поредак катихизације неофита у древној Цркви завршавао се њиховом личном педесетницмо, тј. посетом Духа Светога, који је долазио и настањивао се у срцу човековом и молио се за његву добробит. Природно, ово пуно просветљење се није догађало свима у тако одређеном временском поретку, пошто нису сви имали исто настројење. Свакако, у дан Педесетнице апостоли нису задобили само пуно просветљење него су достигли и обожење. Ако је, дакле, Педесетница прототип духовног савршенства човека, циљ сваког хришћанина јесте да достигне овожење. Да види Бога, свог Створитеља, да види, дакле, Христа у слави. Ово важи за све светитеље Цркве. Због тога одмах након педесетнице прослављамо празник Свих светих, када славимо све обожене светитеље Цркве, којима смо позвани да следујемо. Ово је кичмени стуб црквене катихезе. 7. О схватању догмата Оци наглашавају да спасење не долази само православним учењем. Није догма оно што спасава човека. Догмати само отврају пут човеку, како би стигао до очишћења и просветљења. Међутим, без православних догмата не може се стићи до очишћења и просветљења. Без исправне православне свести и без православне праксе, без православног литургијског живота, нико не може достићи очишћење и просветљење. То су све неопходне претпоставке, неопходни темељи, како би неко могао да стигне до очишћењеа и просветљења. Догма није, дакле, нешто што нас аутоматски води у ова стања (очишћења и просветљења). 9 Они, дакле, који су примили ново просветљење, којим су од непросветљених постали делимично просветљени дакле - делимично осветљени благодаћу и напором који их је покренуо пре крштења кроз катихизацију, крштењем постају просветљени и то просветљење, на неки начин, бива допуњено, последовањем Мирпомазања. 13

14 8. О Адамовом паду Оци говоре да се падом човековим помрачио ум човеков. Помрачио се ум Адамов. Нису се Оци бринули за Адама као Адама, него за ум Адамов, који је због Адама оболео, дакле помрачио се. Оци говоре о неразумном уму. Свагда је у светоотачким списима тема о паду поистовећена са помрачењем човековог ума. Али како ми знамо да је човек пао? Из историјског описа о коме пише Свето Писмо? А шта значи пад, шта значи Рај? Шта је био рај? Постоје два светоотачка предања на ову тему, која сажима свети Јован Дамаскин, који даје и два светоотачка мишљења, без да сам заузима став по овом питању. Једно предање говори да је у Рају ум Адамов био просветљен а друго предање говори да је Адамов ум био у Рају боговидан. Те то био његов рај, да гледа славу Божију. Александријско предање као и предање кападокијаца (Василије Велики) каже да је Адамов ум пре пада био боговидан. Предање Антиохије (Свети Јован Златоусти) каже да је ум његов једноставно био просветљен. 10 Оци су знали из сопственог искуства од чега се састојало ово просветљење ума и у предању је предато ( = положено) да просветљење јесте настањење Духа Светога у срцу човековом, те на тај начин човек постаје храм Духа Светога и исти тај Божји Дух Свети дела дела у уму човековом и просветљује га. Таков човек је просветљен. Такав је био ум Адамов, говори антиохијско предање. По том питању, да ли је ум Адамов пре пада био просветљен или је био боговидан (дакле у стању непрестаног обожења), Дамаскин не заузима никакав став. Зашто? Због тога што је оно што је занимало овог Оца Цркве било да да два тумачења о томе какав је ум био и како се помрачио. Али какко ми знамо да се ум Адамов помрачио? Једноставно због тога што видимо да и ми сада имамо помрачен ум. А овај помрачени ум жели исцељење. А исцељење се састоји у просветљењу и обожењу. Постоје, дакле, две фазе. Обожење јесте потпуно исцељење. Али шта значи то помрачење ума? Значи да умна енергија човековог срца не делује исправно. Умна енергија почиње да делује исправно само када човек прође очишћењ и стигне до просветљења. Након пада, ум је помрачен. Зашто? Зато што је испуњен помислима и помрачен је овим помислима. Када се збива ово помрачење ума помислима? Збива се онда, када помисли сиђу у срце и постану помисли ума. Постоје дакле, у уму помисли које не би требало тамо да буду, јер припадају разуму (мишљењу). Ум треба да буде савршено испражњен од помисли, како би у човека могао да уђе Дух Свети и да се у њему настани и да у њему остане. 9. Која је суштина нашег православног предања Садашња тема јесте која је суштина правоиславног предања. Православно предање нуди метод исцељења ума човековог, дакле, његове душе. Ово исцељење има две фазе, како смо рекли, просветљење и обожење. Обожење, дакле боговиђење јесте јемство исцељења, потпуног исцељења. Овај исцелитељни начин, ова исцелитељна метода, коју нуди православно предање, предаје се са колена на колено преко људи који су достигли просветљење и обожење и који су постали исцелитељи ( = лекари) за 10 Видети Атанасије Патски, 1806, стр

15 друге. Ово, дакле, није једноставно преношење знања путем књига, већ преношење и наслеђивање искуства, искуства просветења и искуства обожења. Налазимо, пак, у Старом Завету да су стање просветљења и обожења достизали само патријарси и пророци Израиља. Ово је историјски феномен. Пре пророка имамо патријархе. Пре мојсија имамо Аврама. Читамо, међутим, у Старом Завету да је и пре Аврама постојало стање просветљења и обожења. Сам Аврам је био боговидац, дакле, достигао је обожење. Ово се јасно види. Пре Аврамове епокхе такође имамо елементе јеврејског предања да су просветљење и обожење постојали и код Аврамових предака, например код Ноа. Ово предање, предање о просветљењу и обожењу, се преноси. Оно не настаје из ничега. Оно се не појављује изненада у једанаестом или дванаестом веку. Постоји Нови Завет, постоји и Стари Завет. У Новом Завету је овакво истраживања ( = испитивање) много лакше, због ограниченијег времена његовог трајања. Стараи Завет, међутим, обухвата 1500 година историје. У току овог периода постоји један кичмени стуб. Овај кичмени стуб, који представља предање о просветљењу и обожењеу које се преносило са пророка на пророке, јесте и суштина православног предања: Преношење искуства просветљења и обожења са колена на колено. Ово искуство узраста ( = протеже се) у Старом Завету хронолошки од Аврама све до Св. Јована Претече. То је пророчко предање, предање пророка и патријараха. Али и пре овог периода имамо први период, који траје од Адама, преко Ноа, све до Аврама. Данас нас археолошка наука уверава у истинитост чињеница које се описују у Старом Завету најмање до времена Мојсија. Данас не постоји нико, ко не сматра Стари Завет за текст велике историјске вредности. Али и пре Мојсија све до епохе Аврамове пронађени су археолошки елементи који потврђу оно што се у Старом Завету говори о Аврамау. Видимо, тако, да суштина православног предања није Свето Писмо, него преношење овог искутва, искуства просветљења и обожења од времена Адама па све до наших дана. 10. Православље није религија Код многих влада мишљење да је православље једна од многих религија, која за своју главну бригу има да припреми чланове Цркве за живот након смрти, да обезбеди, дакле, једно место у рају за сваког православног хришћанина. Тако сматрају да православни догмати дају неку посебну заштиту, пошто су, дакле, православни, а ако неко не верује у православне догмате, то је један од разлога да такав човек иде у пакао, ако га тамо не пошаљу његова лична прегрешења. Ови православни хришћани верују да је то православље, те су у потпуности поистоветили православље са будућим животом. Они не чине много тога у овом животу, него чекају да умру да би ишли у рај, пошто су, док су били живи, били православни хришћани! Једна друга група православних хришћана се налазе у Цркви не због тога што су заинтересовани за други живот, него углавном јер се занимају за овај живот овде. Они се дакле, интересују, на који начин ће им православље помоћи да добро живе у овом животу. Такви православни хришћани се моле Богу, позивају свештенике да се за њих моле, праве агиазме, параклисе итд, да би им Бог помогао да добро прођу у овом животу, да не буду болесни, да успешно подигну децу, да свој кћерки обезбеде добар брак, њихови момци да нађу добре девојке да се њима ожене, да њихови послови добро иду, трговине око којих се старају да добро раде, њихове мењачнице и индустирија ( = 15

16 фабрике) итд. Видимо, тако, да се ови хришћани не занимају много за веровања других религија, а чине отприлике исто што и припадници тих религија. 11 Видимо, дакле, из онога што смо до сада рекли, да православље има ова два значења заједно са свим другим религијама: Прво, да припреми верне за живот након смрти, и друго, да их сачува, како хришћани не би доживели патње, невоље, катастрофе, болести, ратове итд. у овоме животу, дакле, да Бог задовољи све њихове потребе и њихове жеље. Због овог другог, религија игра велику улогу у њиховом животу и то у њиховом свакодневном животу. Дубље гледано, од свих ових хришћана о којима смо говрили, колико се њих интересује да ли Бог постоји или не постоји? Ко Га тражи? Њих се не тиче та тема, да ли Бог постоји или не, јер је боље да Бог постоји да би смо могли да Га молимо и да му тражимо да задовољи наше потребе, како би наши послови добро ишли и да бисмо имали среће у овом животу. Видимо да човек има једну снажну жељу да Бог постоји, видимо да верује да Бог постоји, пошто је човеку неопходно да Бог постоји, да би га обезбедио, као што смо рекли. Е, али иако је то неопходност за човвека да Бог постоји, Бог постоји! Да човек нема потребе за Богом и да може да се сам обезбеди у животу и да живи на неки други начин, тада нико не зна колико би било оних који би веровали у Бога. Ово се дешава, у многоме у Грчкој. Тако видимо, многи људи, су раније били незаинтересовани за религију, а потом постају религиозни, јер им се догодило нешто због чега су се уплашили. Због тога више не могу да живе а да не призивају неког Бога да им помогне, што је наравно узроковано празноверјем. Због ових разлога, природа људска помаже човеку да буде религиозан. Ово не важи само за православне хришћане, важи и за вернике других религија. Природа човекова је свуда иста. Тако човек након пада помрачен као што јесте запада у празноверје. Питање које сада следи јесте: Где престаје празноверје и где почиње права вера? О овој теми Оци имају јасно становиште и учење. Човек који следује или који мисли да следује учењу Христовом и који једноставно иде у Цркву сваке недеље, који се повремено причешћује, који позива свештенике да му освете водицу итд, 12 без да се у све то удубљује, остаје на словима закона а не у духу закона, те сходно томе, какве такав користи има од православља? А онај други, који се моли за будући живот, за себе и за друге и који се савршено не интересује за овај живот, какве опет он користи има од православља? Ови које смо прво описали, са таквим се духом окупљају око свештениука у парохији док се ови други оскупљају око неког старца у манастиру, обично некога архименадрита, који је у пензији и чека да умре, са неколико монаха који су око њега. 13 У оба ова случаја, ови људи нису окупљени око очишћења и просветљења, око Светоотачког мишљења, тако да је оно што чине погрешно с обзирмом на оно чему теже. А ако су, пак, усредсређени на очишћење и на просветљење и ако саделавају ( = врше, примењују) православну светоотачку методу како би задобили умну молитву, тада је све оно што је горе споменуто постављено на исправном темељу. Ове два тежње престављају две крајности. Ове крајности немају заједничку основу. Заједничка основа која одређује православље и утврђује његову повезаност, једна и јединствена основа 11 У уводу смо поменули да је језик који користи о. Јован на неким местима веома оштар. 12 Све ово чине и прави православни хришћани, и није лоше ако неко све ово жели да чини. Лоше је ако остане само на томе. 13 Који је, дакле њихов духовни отац, а његови монаси немају никаве везе са исихазмом. 16

17 свих тема којима се бави и које увек поставља на исправни темељ када о њима промишља, јесте ова основа: очишћење просветљење обожење. Оци се не занимају тиме шта ће бити са човеком искључиво након смрти, већ оно што их превасходно занима јесте шта ће са човеком бити у овом животу. Након смрти нема исцељења ума, пошто у овом животу исцељење треба да отпочне, јер «у Аду нема покајања». Због тога православна теологија није надсветска нити је окренута будућности нити је есхатолошка, него је чисто овосветска. Јер оно чиме се православље занима јесте човек у овом свету, у овом животу, а не након смрти. Чему онда служе очишћење и просветљење? Да би човек ишао у рај и да би избегао пакао? Да ли томе служе? Од чега се састоје очишћење и просветљење и због чега се траже од православних? Да би се пронашао разлог и да би се на ово питање дао одговор, потребно је поседовати ( = имати) главни кључ, који се састоји у следећем: сви људи на земљи, према православном теолошком мишљењу, имају исти крај. И православац, и један будиста, и један индус, и агностик, и атеиста, и било ко, дакле, свако од људи који су на земљи, јесте предназначен да види славу Божију. И видеће славу Божију о концу опште човечанском, приликом другог Доласка ( = Парусије) Христове. Сви ће људи видети славу Божију, и сходно томе имаће исти свршетак. Сви ће, свакако, да виде славу Божију, али са једном разликом: они који су спасени видеће славу Божију као Светлост слатку и незалазну ( = непомрачиву), а они који су осуђени ће ту исту славу видети као огањ који спаљује, као пламен који ће их пећи. Ово, да ће сви видети славу Божију, јесте истинита и непроменљива чињеница. То да ће неко видети Бога, тј. Славу Његову, Светлост Његову то ће се збити желели ми то или не. Али ова ће светлост различито деловати на ове а различито на оне. Тако дело Цркве и свештеника није да нам помогну да видимо ову славу, пошто ће се то, у сваком случају догодити. Дело Цркве се односи на оно како ће сваки човек видети Бога. Не на то да чи ће видети Бога. Дакле, дело Цркве јесте да подучава људе да постоји Бог истинити и да ће се Бог оркрити или као Светлост или као огањ који спаљује и да ће сви људи приликом Другог доласка Христовог видети Бога, 14 и да припреми своје чланове тако да Бога не угледају као пламен него као Светлост. 15 Ова припрема чланова Цркве, као и свих људи који желе да виде Бога као светлост, јесте суштина исцелитељне методе, која треба да отпочне и која треба да се заврши у овом животу. Треба током овог живота да се врши исцељивање и током овог живота треба да се заврши. Јер после смрти нема покајања. Ова исцелитељна метода јесте суштина и превасходна тачка православног предања као превасходна брига Православне Цркве. Потребно је проћи кроз следећа три стадијума духовног уздизања: до очишћења од страсти, до росветљења благодаћу Духа Светога и до обожења, поново благодаћу Духа Светога. Из овог саледи и ово: ако неко не стигне макар до стадијума просветљења, током овога живота, неће моћи да види Бога као светлост нити у овоме животу, нити у другоме животу. Тако постаје јасно на који начин се Оци старају о човеку до данашњег дана, до овог тренутка. А онај коме је исцељење потребно, јесте сваки човек који има и одговорност пред Богом да ово дело започне данас, у овоме животу, јер једино у овом животу то и може. Не након смрти. И исти тај човек јесте онај који ће да посведочи да ли је ходио овим путем исцељења или није. Христос је рекао: «Ја сам пут» (Јн 14, 6). Пут за где? Не само према другом животу. Христос јесте пут према Оцу Његовом и Оцу нашем. Христос се човеку открива прво у овом животу и показује му пут ка Оцу. А тај пут јесте сам христос. Ако 14 Свакако, одређено исксутво Бога имају свиљ људи приликом исхода душе из тела, дакле, након биолошке смрти. 15 Видети Никита Ститат, Филокалија 4, 1976, стр. 134, * 79 (на грчком). 17

18 човек у овоме животу не види Христа, макар умним чулима, неће видети ни Оца, тј. Светлост Божију ни у будућем животу Ко су теолози Цркве Ко су данас теолози Цркве? То су само они који су достигли созерцање. Созерцање се састоји од просветљења и од обожења. Просветљење је непрекидно стање, које постоји даноноћно, чак и у сну. 17 А обожење јесте стање у коме човек посматра славу Божију и које траје онолико колико то Бог жели. Онај ко је просветљен може да никада не стигне до обожења. Бог, који га дарује, просуђује да ли је неопходно да некога ко је просветљен води у обожење. Ако некога не води у обожење то може да значи да је то боље за душу његову, јер би у противном случају, обожење могло да му нашкоди, на пример, да га одведе до гордости. Тако бог некога води обожењу када нема духовне опасности и када је то неопходно било због тога да би га на тај начин подржао било да би га ојачао било због тога да би га припремио за каво послање. Тако, искуство обожења није нешто што је аутоматско неко ко је просветљен не може (сам од себе) да задобије обожење, премда то жели. Онај ко је, пак, просветљен, избегава да то тражи од Бога. Онда међутим, када му је потребно, Бог силази и дарује му, дарује му дакле славу своју, нестворену Светлост своју. На пример, неки подвижник живи у пустињи, усамљује се од других људи, обитава у оскудици, и све то ради љубави Божије. Тада, пошто се очистио, долази Дух Свети и теши га и дарује му исксутво обожења. Истинити подвижник никада није сасвим сам, него у своме срцу има Духа светога, Који се непрестано моли у њему и прави му друштво у његовој усамљености. То је стање просветљености. Када, међутим, Тај исти Дух просуди да је потребно, тада га, у погодном тренутку, дарује искуством обожења, онда када је потребно и онда када је то за његово (подвижниково) добро, на пример, да би га ојачао током неког демонског искушења. Ово се јасно види у житијама светих. У ова, дакле, два стадијума созерцања у просветљењу и обожењу познање Бога је чисто искуствено. То није метафизичко знање, дакле, није последица философског разматрања. 12. О умној молитви Садашња тема о умној молитви веома је важна. Умна молитва јесте једно чисто искуствено стање. Нема сумње да је у питању искуство. Чак ни један психијатар не би могао да порекне да је умна молитва чисто искутво. Разлика између нас и психијатра 16 Видети, Митрополит Јеротеј Влахос, Личност у православном предању, издање манастира Рождества Пресвете Богородице, Левадиа, 1994, стр. 162 (на грчком): «Приликом Другог доласка Христовог васкрснуће сви људи и судиће им се према делима њиховим. Грешници који нису задобили духовне очи неће нестати ( = исчезнути). Они ће наставити онтолошки да постоје као особе, али неће имати заједницу са Богом. А праведници ће имати заједницу и заједничариће са Богом. Како каже Свети Максим Исповедник, грешници ће живети «вечним лажним бићем» а праведници «вечним добробићем». 17 Уп. Песма над песмама 5, 2: «Ја спавам а срце је моје будно...» 18