Јованка Ђорђевић Јовановић DOI: 10.2298/PKJIF1076095D УДК 821.14 04.09 Hrebeljanović L. Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности Косовска битка сагледана кроз грчко-српске везе испољава се као снажна спона, у хришћанским страдањима ова два народа открива се парарелизам, те пад Цариграда наилази на пројекцију у косовској епопеји, а трагедија последњег византијског цара Константина у погибији кнеза Лазара. Грчки историчар и путописац Софијанопоулос једном приликом апострофирао je да је Косовска битка Србима значила исто што и Грцима пад Цариграда. 1 Kосовски бој је не само једна од ређих тема која је наишла на одјек у грчкој историографији и књижевности, него и тема најдуже традиције. Позновизантијски хроничари Георгије Сфранцес, Дука, Лаоник Халкокондил, Ијерак, Г. Зорас, као и многи непознати аутори кратких хроника 2 или Јањинске хронике, како се претпоставља према турским или пак према српским светогорским изворима, писали су о Косовској бици. Оно што је посебно интересовало хроничаре јесу погибије цара Мурата и кнеза Лазара и Милошев подвиг. Разлике у интерпретацији Косовске битке проистекле су из ослањања на различите изворе, на турске вести (Халкокондил) или на летописе и приповедања светогорских монаха, истрајне чуваре предања о кнезу Лазару и војевању Срба на Косову (Дука). Петер Штајнер је, бавећи се грчким кратким хроникама, издвојио три (72 2, 60а, 71а) које се скоро у целини и неколико које се у појединим деловима ослањају на српске хронике. 3 На хеленизовање српских хроника указују и грешке у хронологији, ономастици и топономастици, особене за српску интерпретацију догађаја турских освајања. Ови позновизантијски извори, временски мање или више блиски, не померају суштинска сазнања о Косовској бици, чињенички су блиски садржајима српских 1 Ι. Α. Σοφιανόπουλος, Πώς είδα τη Βαλκανική, Αθήναι 1927, 42. 2 Кратке хронике, списи неуједначене књижевне вредности, слично српским средњовековним летописима, пружају кратке белешке о историјским догађајима. Грчки, најчешће непознати хроничари, освртали су се углавном на догађаје који се тичу односа Срба и Византинаца и ратовања Срба и Турака пре смрти цара Душана. 3 Cf. С. Ћирковић, Српски летописи и византијске кратке хронике, Српска књижевност у доба деспотовине, Деспотовац 1998, 103 105.
96 Јованка Ђорђевић Јовановић средњовековних летописа и епских песама. Њихов значај крије се у посредништву при упознавању западних научника са пропашћу српског царства. Писања Византинаца постала су ослонац страним историчарима, који српске изворе дуго нису користили, а и када су се њима служили било је то из друге руке. 4 Посебно је значајно Дукино дело, које је преведено на латински и италијански језик, јер је допринело познавању Косовског боја изван Балкана. 5 И у писањима о Косовској бици на почетку ХХ века, чини се да су се грчки историчари више ослањали на позновизантијске изворе него на тумачења српских научника, вероватно услед непознавања језика. У другој половини XIX века косовска тема враћа се у грчку литературу кроз преводе песама косовског циклуса у делу Доре Д Истрије О женама Истока (Περὶ τῶν εν τη ανατολῇ γυναικῶν). 6 Амалија Скузе је ову књигу превела на грчки 1861, две године по објављивању на француском. Како Д Истрија није знала српски 7, за узор је имала спорадично римовани превод на француски Елизе Војар 8, која је, пак, за предложак имала превод Талфјеве 9. Тако су у Д Истријином делу препричане песме Женидба кнеза Лазара, Зидање Раванице, Пропаст царства српског (првих 37 стихова), Цар Лазар и царица Милица, 10 задржане фабуле, али је мало остало од лепоте епског казивања или речитости поетских слика. Д Истријино дело није допринело свеобухватнијој афирмацији српске поезије у грчкој средини, значајно је јер је по први пут представљена српска народна поезија на грчком језику. 11 Од не мањег значаја су и напори Д Истрије да компарацијом атрибута јунака српске епике са одликама хероја у свету познатих митова и луцидним коментарима употпуни представу Срба као и доживљај песама које сувопарни превод није могао да пружи. Тако је, Лазареву храброст упоредила са Готфридовом из Ослобођеног Јерусалима, а Лазарево достојанство са Пријамовим сином Парисом. Лазарево нежно обраћање Милици и његове сузе при наслућивању трагичног исхода боја и предосећању да је заувек оставља саму и незаштићену, асоцирале су је на Хекторову жалост када је он предосећајући пораз знао да ће његова 4 Н. Радојичић, Грчки извори за Косовску битку, Гласник Скопског научног друштва,vii-viii, Скопје 1930, 164. 5 М. Динић, Дукин преводилац о Косовском боју, Зборник радова Византолошког института, 8/2, Београд 1964, 53 67; Р. Радић, Д. Кораћ, Занемарени подаци грчких извора о бици на Косову 15. јуна 1389. године, Свети Кнез Лазар, Београд 1989, 237 248. 6 Δ. Ιστριαδος, Περί εν τη Ανατολήν γυναικών. Σύγγραμμα της Κομησσης Δώρας Ιστριαδος μεταφρασθέν μεν από της κυρια Αιμιλίας Σκούζε 1861, 3 374. 7 Ж. Младеновић, На изворима народне песме, Београд 2005, 200. 8 É. Voïart, Chants populaires des Serviens, Paris 1834. 9 Talvj, Volkslieder der Serben, Halle 1825. 10 Δ. Ιστριαδος, нав. дело, 114 126. 11 У досадашњим истраживања као почетак представљања превода српских народних песама узимани су преводи Н. Томазеа објављени у часопису Хрисалис 1864.
Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 97 драга Андромаха запасти у ропство. Најзад, Д Истријин избор песама косовског циклуса, а посебно Цара Лазара и царице Милице надахнуло је Ахилеоса Парасхоса 12 да дâ своје песничко виђење Косовског боја. Парасхосов мимезис, испеван 1878, први пут је објављен 1881. у тротомној књизи Ποιήματα (Песме), под насловом Σερβική άσμα (Српска песма) и поднасловом μίμησης (мимезис), 13 у књизи А. Спилиотопулоса Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική (Србија, етнографска, историјска, политичка и економска студија), 14 те у часопису Букет под насловом Σερβικό δημοτικό τραγούδι (Српске народне песме) и наднасловом Τα σπάνια και λησμονημένα (Ретка и заборављена). 15 Парасхос је српску песму препевао у петнаестерцу, у 144 величанствена стиха, 16 остварујући риму АB, AB. Овај песник позне атинске романтичарске школе бавио многим темама својственим романтичарима. Део његовог песничког стварања био је оријентисан ка националним темама у којима се експонира као ватрени присталица Велике идеје 17. Тај део Парасхосове лирике, омиљен широм Грчке, био је испеван не само у метру већ и у духу клефтских песама. Могло би се претпоставити да основа његове успешне интерпретације лежи у познавању грчког народног стваралаштва и његове етике која произилази из истоветних схватања као и код Срба. С друге стране, није занемарљиво страдање Парасхосове породице под Турцима за разумевање и наклоност према Србима. Још пре Парасхосовог препева песма Цар Лазар и царица Милица увелико је закорачила у европску књижевност. Парасхос се могао 12 Ахилеас Парасхос (Навплио 1838 Атина 1895) презиме Насикоглу заменио је очевим именом. Највећи део живота провео је у Атини. Прва слова научио је од старијег брата, такође песника. Образовање му је било несистематично, учио је читајући књиге. Стране језике није говорио. Поред књижевних активности бавио се и политичким. Био је учесник омладинског покрета Златна омладина против краља Отона. То му је доносило омиљеност у политичким круговима и у налажењу службе у државним и градским институцијама. Био је службеник у Скупштини, председник општине, представник у Русији, секретар државног рачуноводства. Путовао је у Румунију, Француску, Енглеску, Египат. 13 Α. Παράσχος, Ποιήματα, Αθηνάς 1881, 303 309. 14 Α. Σπηλιωτοπουλου, Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθηνάς 1912, 89 93. 15 Α. Παράσχος, Σερβικό δημοτικό τραγούδι, Μπουκέτο ΙΑ, 1933 1934, 891, 933. 16 Исто, 89. 17 Велика идеја је грчки план о територијалном повратку Византијског царства, план о обједињавању свих грчких земаља са грчком матицом у једну државу. Идеју је први пут изнео Колетис у расправи око Устава са краљем Отоном. Иако је Идеја 1844. први пут формулисана и јавно изнета, она се развијала дубоко усађена у грчкој души још од пада Цариграда. У XVIII веку значајнији носилац идеје био је Рига Фереос. Он је израдио и објавио мапу 1796. Велика идеја је била доминантна у рату за независност и у Балканским ратовима. Доживела је крах по завршетку Грчко-турског рата 1922.
98 Јованка Ђорђевић Јовановић послужити првим издањем Дозоновог превода српских народних песама на француски, 18 или преводима на друге језике који су, судећи по очуваним грчким библиотечким фондовима, били доступни читалачкој публици. Непознавање страних језика упутило је Парасхоса да се ослони на превод у епистоларно-етнографском делу Д Истрије. Преводом очувани сижеи песама косовског циклуса у књизи Жене Истока Парасхос је схватио као хронику, верно је се држао, те наводи да је његов мимезис песма о паду Србије историјска истина као и многа имена која се у њој спомињу. 19 Сличан став према народној песми као историјском извору имао је и грчки историчар Спилиотопулос. Он је у делу Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική (Србија, етнографска, историјска, политичка и економска студија), 20 пишући о пропасти Србије на Косову пољу, навео Парасхосов препев у целини као веродостојну песничку интерпретацију историјских догађаја који налазе потврду истинитости у мање надахнутим виђењима у кратким хроникама непознатих аутора или у Дукиној хроници. Однос према епској народној песми као историјском извору својствен је поимању грчких научника јер су истинити догађаји и личности покретачи народних певача. Две птичице, део опште уводне формуле, приповедају о реалности, о особености збивања и учешћу јасно осветљених јунака. Тако, Јоргос Олипмос, коме је у новије време подигнут споменик а родна кућа претворена у музеј, није опеван у грчкој епици, док његова породица јесте. За Олипоса се знало да је јунак, да се бори негде у Србији, али певач није имао контакт са њиме а сазнања о његовом ратовању нису била довољна да испева песму. Не изненађује мишљење Николаоса Политиса, знаменитог грчког фолклористе, да је парадоксално што историјске личности Милош Обилић, кнез Лазар и други борци за српско ослобођење нису обрађене према стварности, већ су препуштени машти и уопштеним похвалама народног певача. 21 Парасхосово песничко виђење цара Лазара и царице Милице лишено је уопштеног, ослобођено епске нарације, преовлађује лирска нота и психолошка изнијансираност личности и догађаја. Изостављање епских понављања као што су Миличина преклињања браће или набрајања знаменитих учесника боја не произилазе из Парасхосове поетике већ из Д Истријиног предлошка. 18 A. Dozon, Poésies populaires serbes : traduites sur lesoriginaux : avec une introduction et des notes, Paris 1859. 19 Α. Παράσχος, Ποιήματα, Αθηνάς 1881, 303. 20 Α. Σπηλιωτοπουλου, Σερβία, μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθήναις 1912, 1 11, 89 93 21 Ν. Πολίτης, Ο λεγόμενος κοινός βαλκανικός πολιτισμός η δίποδης ποίησης, Λαογραφία ΚΕ, 1967, 443.
Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 99 Песму је поделио на три одељка: А, вече уочи боја, Β, дан одласка у бој и Γ, дан после боја, који се поклапају са хронолошким следом догађаја, али и лирском градацијом Миличиних мисли од њене обузетости слутњама до сазнања о поразу. У Парасхосовој визији Милица је хероина песме у којој се преламају растанак царског пара, узвишени чин одбране отаџбине и Миличина судбина као Лазареве удовице. Песничком имагинацијом Парасхос продире у предратну атмосферу, и Д Истријин прозни предложак прераста у драму у којој се наслућује трагичан крај. Д Истријину причу Ὁ ἡγεμὼν Λάζαρος ἐδειπνεί, ἡ δὲ παρακαθημένη ἡγεμονὶς Μιλίτσα εἶπεν αὐτῷ: Στέφανε τῆς Σερβίας, ἡγεμὼν Λάζαρε (Кнез Лазар је вечерао, близу њега је књегиња Милица, рече му ово. Круно Србије, кнеже Лазаре) 22 Парасхос је преточио у Дословно: Ὁ Βασιλιᾶς ὁ Λάζαρος νύχτα βαθειά δειπνοῦσε, Κ ἡ ὢμορφη βασίλισσα Μηλίτσα τον κερνοῦσε. Στ ἄσπρο της χέρι ἒτρεμε τὸ ἀσημένιο τάσι, Γιατί της ἒλεγ ἡ καρδιά κρυφά πῶς θὰ τὸν χάσῃ. Πέ μου, κορών ἀτίμητη των Σέρβων, εἲπε, πέ μου Цар Лазар је касно у ноћ вечерао Лепа царица Милица га је служила У белој руци задрхтао је сребрни пехар 23 Јер јој је срце говорило да ће га (цара) изгубити Реци ми, најцењенија круно Срба, кажи, реци ми. Несрећа се назире у Лазаревом савету Милици да сачека полазак војске у бој код прве куле близу Црних степеница (Ἐλα στὸν πρώτο πύργο μας, κοντά στὴ Μαύρη Σκάλα), али другог дана када је у зору засијала звезда (Τὴν ἂλλη μέρα τῆς αὐγῆς σὰν ἒλαμψε τὸ ἂστρο) и јунаци свечано опремљени, који имају крв у срцу (Ποιὸς ἔχει αἷμα στὴν καρδιὰ) и на Косово крећу као на светковину (Στὸ πανηγύρι ἂφσε με τ Ἀμσέλου νὰ κινήσω) предвођени Бошком Југовићем, који радосно подбада коња (Εἰς τὸ πλευρὸ τοῦ μαύρου του κυμάτιζε με χάρι), док му је у руци златни крст као сунце сијао (Ἒλαμπε ὁλόχρυσος σταυρὸς σὰν ἣλιος), оживљавана је нада у победу. Узалуд се Милица вила између њих, позивала Бошка Југовића на сестринску љубав молећи га остане са њом. Одвраћао ју је и молио: 22 Δ. Ιστριαδος, нав. дело, 123. 23 Пехар кнеза Лазара чува се у Музеју српске православне цркве у Београду. Пехар је сребрн, местимично позлаћен, висине без поклопца је 22,5 цм. У горњем делу чаша је украшена са три анђеоске главе и преплетима геометријских и биљних мотива, а по рубу полукружним и кружним орнаментима. Поклопац је полулоптаст, са крстом у завршници. (С. Милеуснић, Куд се ђеде цар Лазара благо, Свети Кнез Лазар, Београд 1989, 417.)
100 Јованка Ђорђевић Јовановић На светковину пусти ме, на Косово да идем Кап по кап крви за Христа да пролијем (Στὸ πανηγύρι ἂφσε με τ Ἀμσέλου νὰ κινήσω. Σταλιά, σταλιά το αἷμα μου γιὰ τὸ Χριστὸ νὰ χύσω.) Цар Лазар је заплакао када је спазио да је Милица пала као повијени крин (Καὶ ἡ Μηλίτσα ἒπεσε σὰν κρίνο ποῦ λυγίζει.) Трећег дана племенита царица, Милица Лазарева (Εὐγενικιά βασίλισσα, Μηλίτσα τοῦ Λαζάρου) у сабласно тихој и широм отвореној тврђави ишчекивала је вести. Наслутила је да су гавранови стигли а да није сусрела птице, ни поглед подигла (Δίχως νὰ στρέψῃ στὰ πουλιά καὶ μάτι νὰ σηκώσῃ). Причу гаврана о току битке, о смрти оба владара и српским јунацима чија је душа на путу, а тело на земљи (Ἔχουν στὸ δρόμο τὴ ψυχὴ καὶ τὸ κορμί στὸ χώμα) потврдио је и слуга Милутин који је тешко рањен и блед као крин (κατάχλωμος σὰν κρίνος ). Миличина питања о погибији откривају не само тугу већ и нежност у немоћи. Желећи да сазна где јој је отац погинуо, питала је где његову побелелу косу ветрић мрси (Σε ποιο μέρος / Τὰ χιονισμένα του μαλλιά τ ἀγέρι ανεμίζει). Парасхос Миличин лик, као и релацију цара и царице, у овој песми представљао је обједињујући одлике јунака из њему доступних песама Женидба кнеза Лазара и Зидање Раванице, али и ослањајући се на коментаре Доре Д Истрије. У песми Женидба кнеза Лазара, по Д Истрији, Лазару је дрхтао пехар у руци (διὰ χειρὸς τρεμούσης), док је служио вино цару Душану, а код Парасхоса Миличина рука је подрхтавала док је пружала пехар цару Лазару. Нежност са којом се Лазар обраћа Милици у Парасхосовом мимезису могла је проистећи из Д Истријиног препричавања песме Женидба кнеза Лазара Лазар воли младу Српкињу, племенитог порекла, лепу Милицу, ћерку поштованог Југ Богдана (Ο Λάζαρος ἀγαπᾷ νέαν τινὰ Σέρβαν, ὑχυλῆς καταγωγῆς, τὴν ὡραίαν Μιλίτσαν, θυγατέρα τοῦ σεβαστοῦ Ἰούγκου Βογδάνου), 24 или из стихова Радост царује његовим срцем / погледи му зраче радошћу / казујући више од речи (Ἡ εὐθυμία βασιλεύει ἐν ταῖς καρδίας αὑτῶν, τὰ βλέματα λάμπουσιν ἐκ τῆς χαρᾶς ἀποδεικνυομένης ἐκ τῶν λόγων). Према односу између царице Милице и цара Лазара у косовским песмама, сматрала је да су жене у српском средњем веку имале велики утицај на мужеве. Милица је тип племените српске жене старих времена, а Лазар истински пример српског хероја. Сагледавања Милице у усменом стваралаштву налази потврду у списима Миличиних савременика. Константин Филозоф је тако забележио да је Милица знала и светске ствари у којима је тешко снаћи се; и по лепоти беше не само жена, него и Одисеј многи у саветима 25 Парасхос 24 Δ. Ιστριαδος, нав. дело, 118. 25 Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, приредила Гордана Јовановић, Београд 1989, 63.
Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 101 је више пажње посветио преламању косовских догађаја кроз Миличину трагичну судбину која јој одузима вољеног супруга, оца, деветоро браће, царство. Историјски и књижевни списи о Косовској бици 26 наговештавали су и прекретницу у грчким виђењима Срба. Писци старијих византијских извора често су се одбојно односили према Србима, док се у списима о косовским страдањима са више наклоности и разумевања гледало на Србе, када је српски понос постао и грчки. 27 У другој половини XIX и првој половини XX века Косовска битка постаје још чвршћа спона два народа и снажнији маркер у преображају грчког схватања Срба. Косовска епопеја понекад је препознавана и тамо где није обрађена. Тако Теодор Велијанитис лирску песму Највећа је жалост за братом преводи под насловом Милица (Ἡ Μηλίτσα) и представља је као део косовског циклуса, те је уместо младе Ђурђевице пред војску која се враћа из великог рата ишетала Милица. 28 Заједничка страдања и заједничка ратовања упућивали су их једно на друго, 29 свест Грка о Србима варварима преображавала се. Са једне стране сазнавали су о храбрости Срба са ратишта, а са друге за њихову душу, по Хердеровом схватању, опеваној у лирским песмама. Парасхосов препев објединио је херојство и нежност Срба, док су Д Истријина поређења указала на сличности јунака грчке митологије и средњовековних српских владара. Грчки песник је нагласио шири значај Косовске битке наговештавајући наклоност хришћана према хришћанима и блискост Грка и Срба. У дефинисању Косова поља Парасхос се послужио синтагмом о Светој земљи, τὸ ματωμένο χώμα (крвљу натопљена земља), којом се, касније, одређивао простор страдања цариградских Грка, опет наговештавајући поистовећивање. Тако Косово поље поприма универзалност топоса у заштити свих хришћана, али је и истакнуто српско поимање Косова кроз стихове Μιὰ στὴ Σερβία ἐκκλησιά, σπαθί σὲ Σέρβου χέρι (Црква у Србији, мач у српској руци). Парасхос је као хришћанин поносан на Милошев подвиг, што посебно наглашава у стиху Δόξα Θεού τὸν ἣρωα Μιλόσκη νὰ χρυσώνῃ (Слава Богу на хероју Милошу, позлатио се), знајући да ће Милош постати срце песме (Καρδιᾶς τραγοῦδι). Срце Парасхосовог препева јесу главни ликови цара и царице. И ту је песник одступио од превода Д Истрије, која наводи да су Лазар и Милица кнез 26 Преглед превода и проучавања Косовске битке у грчкој књижевности сагледао је М. Стојановић, Косовски бој у грчкој књижевности, Косовски бој у светској књижевности, Београд 1989, 291 304. 27 Н. Радојчић, нав. дело, 164; С. Ћирковић, нав. дело, 456. 28 Θ. Βελλιανίτης, Σερβικά δημοτικά τραγούδια, Μπουκέτο Α, 5 Ὁκτωβρίου 1924, 375. 29 J. Đorđević Jovanović, Serbian Folk Lyrical Poems in Αττική Ίρις, Balcanica XXXIV, Beograd 2004, 313 316.
102 Јованка Ђорђевић Јовановић и књегиња, а он, вероватно желећи да укаже да је њихово страдање и отпор непријатељу достојан царева, враћа њихове титуле какве се изворно налазе у српској песми. У додатку се доноси Парасхосова песма Σερβικόν ᾴσμα према првом издању. 30 Јованка Ђорђевић Јовановић Σερβικόν ᾴσμα [Прилог] Α Ὁ Βασιλιᾶς ὁ Λάζαρος νύχτα βαθειά δειπνοῦσε, Κ ἡ ὢμορφη βασίλισσα Μηλίτσα τον κερνοῦσε. Στ ἄσπρο της χέρι ἒτρεμε τὸ ἀσημένιο τάσι, Γιατί της ἒλεγ ἡ καρδιά κρυφά πῶς θὰ τὸν χάσῃ. Πέ μου, κορών ἀτίμητη των Σέρβων, εἲπε, πέ μου Τώρα ποῦ φεύγεις και κινᾷς στὸ δρόμο τοῦ πολέμου Μ ὃλα τὰ παλληκάρια σου καὶ τοὺς πιστούς σου, ἓνα Δέν θεν ἀφήσῃς απ αὐτούς ἀκόμη καὶ γιὰ μένα; Ποίος σὰν σοὺ γράφω, τὰ πικρὰ θὰ φέρνη γράμματά μου, Ἀνίσως μείνω μοναχὴ ἐδώ; Βασίλισσά μου, Ἀπό τὰ παλληκάρια μου ὃποιο και ἂν θέλεις κράτει Στὸν πύργο σου τὸν ἀψηλό, στὸ δυνατό παλάτι. Τὸ Βόϊσκό μου ἢθελα τ ἀγένειο παλληκάρι. Τὸ Βόϊσκό μου, τὸ στερνό τῆς μάνας μου βλαστάρι. Αὐριον, ὃταν τῆς αὐγῆς ξαναπροβάλλῃ τ ἂστρο, Κι ὃλαις ᾑ θύραις μονομιάς ἀνοίξουνε στὸ κάστρο, Ἐλα στὸν πρώτο πύργο μας, κοντά στὴ Μαύρη Σκάλα Ὅλοι θὰ βγούνε ἀπ ἐκεί, πεζούρα καὶ καβάλα, Οἱ Σερβ οἱ παινεμένοι, Μὲ τὰ χαντζάρια τὰ κοντά, μὲ λόγχη διψασμένη. Πρώτο τὸ Βόϊσκο θὰ ἰδῇς τ ἀγένειο παλληκάρι, Μὲ τὴ σημαία τοῦ Σταυροῦ μπρός ς ὅλους καβαλλάρη. Χαιρέτα τον, καὶ ς ὄνομα δικό μου πὲς νὰ δώσῃ Εἰς ἂλλον τὴν περήφανη σημαία νὰ σηκώσῃ. Κι αὐτός νἀλθῇ σιμά σου Στὸν πύργο σου τὸν ἀψηλό νὰ μένη συντροφιά σου. 30 Α. Παράσχος, Ποιήματα, Αθηνάς 1881, 303 309.
Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 103 Β Τὴν ἂλλη μέρα τῆς αὐγῆς σὰν ἒλαμψε τὸ ἂστρο, Κι ὃλαις ᾑ θύραις μονομιᾶς ἀνοίξανε στὸ κάστρο, Βγῆκ ἡ Μήλιτσα βιαστική κ ἐστάθη νὰ προσμένη Ἐφάνηκε τὸ στράτευμα κι ἀρχίνησε νὰ βγαίνῃ Τὸ Βόϊσκο εἶδε μπροστά ἀπ ὃλους καβαλλάρη Εἰς τὸ πλευρὸ τοῦ μαύρου του κυμάτιζε με χάρι Περήφαν ἡ σημαία του, κι ἀπάνω στην κορφή της Ἒλαμπε ὁλόχρυσος σταυρὸς σὰν ἣλιος, σὰν κομήτης Τὸ χαλινάρι του βαστᾷ καὶ λέγ Ἰουγκουβίκη, Δός ς ἂλλον τὴ σημαία μας, βαλ τὸ σπαθὶ στὴ θήκη, Καὶ στὴν Κροσκόβα κάθησε, ἂν μ αγαπᾷς, μ ἐμένα. Ἀπὸ τὰ τόσ ἀδέλφια μου, ἀπ τὰ ἐννιά μου, ἕνα Ὁ Λάζαρος ἐδέχθηκε νὰ μείνη συντροφιά μου, Κ ἐσένα θέλει, Βόϊσκε, ἀπ ὃλα ἡ καρδιά μου! Κι ὁ Βόϊσκος τῆς ἀπαντᾷ, καὶ ὁ Βόϊσκος τῇς λέγει: Γύρνα στοῦ ἂσπρου πύργου σου, Βασίλισσα, τὴ στέγη. Τὸν τιμημένο τόπο του σὲ ἂλλον ποιὸς ἀφίνει; Ποιὸς ἔχει αἷμα στὴν καρδιὰ καὶ ὃλο δὲν τὸ χύνει; Στὸ πανηγύρι ἂφσε με τ Ἀμσέλου νὰ κινήσω. Σταλιά, σταλιά το αἷμα μου γιὰ τὸ Χριστὸ νὰ χύσω. Εἶπε, τὸ μαῦρο του κεντᾷ καὶ τρέχει νὰ προφθάσῃ Τὰ παλληκάρια ποὔτρεχαν ἐμπρός του νὰ περάσῃ. Καὶ ἡ Μηλίτσα ἒπεσε σὰν κρίνο ποῦ λυγίζει. Ἀπό μακρυὰ ὁ Λάζαρος τὴ βλέπει καὶ δακρύζει. Γύρω, τριγύρω του κυττᾷ, κι ἀπάνω απ τἂλογό του Τὸ Γολοβάνο ἐφώναξε, τὸ δοῦλο τὸν πιστό του. Σήκωσε τὴ Βασίλισσα, τοῦ λέγει μην ἀργήσῃς Εἰς τὸ παλάτι νὰ τὴν πᾷς καὶ μὴ τὴν παρατήσῃς! Στοῦ Γολοβάνου τὴ μορφὴ ἡ λύπη ἐζωγραφήθη Κατέβη ἀπό τἂλογο, σὰν ἂνεμος ἐχύθη, Σηκώνει τὴ Βασίλισσα, τὴν πάει στὸ παλάτι, Ξαναπηδᾷ στο ἂτι, Τὸ ἄλογό του σπηρουνιὰ ἀλύπητη φτερώνει, Φθάνει στὸ στράτευμα κ εκεί μπροστά τὸ χαλινώνει! Γ Κ ἡ νύχτα σαν ἐπέρασε, τὴν ἂλλη τὴν ημέρα Δυὸ κόρακες κατάμαυροι ἐσχιζαν τὸν ἀέρα. Ἀπ τοῦ Ἀμσέλου γύριζαν τὸ δρόμο κουρασμένοι,
104 Јованка Ђорђевић Јовановић Καὶ στὸ παλάτι κάθησαν τῆς Κρόσκοβας θλιμμένοι, Ἐκεί ποῦ εἶχ ὁ Λάζαρος τὸν ἀψηλό του θρόνο. Καὶ εἶπε ὁ μαύρος μηνυτής στὸν ἂλλονε μὲ πόνο Αὐτό εἶν τὸ περήφανο τοῦ Λάζαρου παλάτι; Τάχα νὰ βρίσκεται ψυχή, να βρίσκεται ἓνα μάτι Στοὺς πύργους τούτους ανοιχτό; Κανείς δεν απоκρίθη Μὰ ἡ Μηλίτσα τ ἂκουσε καὶ μήνυμα ἐφοβήθη Δίχως νὰ στρέψῃ στὰ πουλιά καὶ μάτι νὰ σηκώσῃ, Κόρακες, μαῦροι, ἐφώναξε, ἡ Παναγιά νὰ δώσῃ Νᾆναι καλὸ τὸ μήνυμα ποῦ φέρνετε σ ἐμένα! Πέστε μου πόθεν ἒρχεσθε και εἶσθ αἷματωμένα; Ποιαίς ρεμματιαὶς περάσατε, ποιοὺς κάμπους καὶ ποιὰ ράχη; Μὴν ἒρχεσθ ἀπ τὸν πόλεμο, ἀπ τὴ μεγάλη μάχη; Εὐγενικιά βασίλισσα, Μηλίτσα τοῦ Λαζάρου Ἀπό τὸν κάμπο ἐρχόμαστε τ Ἀμσέλου καὶ τοῦ Χάρου. Ἧταν ἡ μάχη μακελλειό, ὁ πόλεμος μεγάλος Οἱ ἀρχηγοί ἐπέσανε κι ὁ ένας και ὁ άλλος Ἀπό τὰ δύω μέρη! Ὁλίγους Τούρκους ἂφησε τοῦ Σέρβου τὸ μαχαίρι, Μὰ κι ὅλ οἱ Σέρβοι ἐπέσανε Κεῖνοι ποῦ ζοῦν ἀκόμα Ἔχουν στὸ δρόμο τὴ ψυχὴ καὶ τὸ κορμί στὸ χώμα Ἐχθές τραπέζι ἔδωκε ὁ Χάρος στὴ γενιά μας, Κ ἐμάκρυναν τὰ νύχια μας, θέριεψαν τὰ φτερά μας. Αἷμα μᾶς φίλεψε πολύ καὶ σάρκα ἀνδρειωμένη. Κι ἀλλάξαμε τὴ φορεσιά μ αὐτή τὴ ματωμένη! Τὴν ὣραν ἐκείνη πρόβαλε ἐκεῖ ὁ Μολονδῖνος, Ὁ πιστεμμένος δούλος της, κατάχλωμος σὰν κρίνος Σπασμένο, μὲ τ ἀριστερό, κρατοῦσε τὸ δεξί του Δέκα ἑπτά εἶχε πληγαίς σπαρμέναις στὸ κομί του, Κ αἷμα γεμάτα, τ ἂλογο, τὰ ρούχα, τ ἅρματά του Πές μου, τοῦ εἶπε κ ἔτρεξε κατάχλωμη κοντά του Ὁ Λάζαρός μου ἔπεσε μὲ προδοσιὰ στὴ μάχη; Ἀλήθεια μὲ τὸ αἷμα του τ Ἀμσέλο πῶς ἐβράχη; Κ ἐκείνος Πρώτα μὲ νερό δροσάτο ράντισέ με, Καὶ μὲ τὴ χάρι τοῦ κρασιοῦ κομμάτι στηριξέ με Ἒχει τὸ αἷμὰ μου φωτιά και γαύγισμα πολέμου Καὶ τοὖπε σὰν συνέφερε καὶ πάλι Τώρα πέ μου, Πῶς ἔπεσε ὁ δυνατός ὁ Λάζαρος, κι ὁ γέρος Ὁ ξακουστός πατέρας μου Ἰοῦγκος; Σε ποιο μέρος Τὰ χιονισμένα του μαλλιά τ ἀγέρι ανεμίζει ; Καὶ τὰ ἐννιά τ ἀδέλφια μου ὅλα ἐπέσαν, ὅλα ;
Цар Лазар и царица Милица у грчкој књижевности 105 Οὔτ ἕνα, οὔτ ὁ Βόϊσκος τὸ φῶς δὲν ἀντικρύζει ; Κεῖνα τὰ μάτια ἐκλείσανε τὰ δυὼ τ ἀκτινοβόλα ; Καὶ μιὰ στιγμή ἐστάθηκε ἀπό τὸ καρδιοχτῦπι, Καὶ εἶπε πάλι Ἔπεσε καὶ ὁ Μιλόσκης ; Λείπει Καὶ τὸ μονάκριβο παιδί τοῦ Βάνου στὸ σκοτάδι ; Κι ὁ Βούκης ποὔλεγα γαμπρό, ταξίδεψε στὸν ᾄδη ; Καὶ εἶπε ἐκεῖνος μὲ φωνή στὰ δάκρυα πνιγμένη Ὅλοι αὐτοί, Βασίλισσα κοιμοῦνται πεθαμμένοι. Ἡ μαύρη γῆ ἐβούλιαξε ἀπ τῶν κορμιῶν τὸ βάρος! Ἐκεῖ ποῦ κρυφοσκότωσε τὸν Λάζαρο ὁ Χάρος, Ἀπό τὸ αἷμα τῆς τουρκιᾶς τὸ χῶμα ἐζυμώθη, Κι ἀπό κομμάτια κονταριῶν ψηλός σωρός σηκώθη! Τοὺς μπροστινοὺς ὁ γέροντας Ἰούγκος ὡδηγούσε, Μ ἀπὸ τοὺς πρώτους ἔπεσεν εκεῖ ποῦ πολεμοῦσε. Γύρω τριγύρω τὰ ἐννιά παιδιά του ἐκεῖ πέρα, Ὡσάν ὁχύρωμα τιμής κυκλώνουν τὸν πατέρα. Ὁ Βόϊσκος ἀπ τα ἐννιά τ ἀδέλφια ἀκόμη ζοῦσε Δρεπάνι χάρου γιὰ σπαθὶ στὸ χέρι του κρατοῦσε. Καὶ τὴν Τουρκιὰ ἐσκόρπιζε κ ἐπέτα στὸ σκοτάδι, Ὡσὰν γεράκι ἂγριο περιστεριῶν κοπάδι. Δείχνει τὸν τόπο, ποῦ ὁ γυιός τοῦ Βάνου ἐξαπλώθη, Σωρός κορμιῶν Ὁ δυνατός Μιλόσκης ἐσκοτώθη Ὑστερινός, πρὸς τὸ θολὸ ποτάμι, στὴ Συμίτσα Τὸν κρότο δὲν τὸν ἂκουσες, βασίλισσα Μηλίτσα, Καὶ τὸν σεισμό, σὰν ἒπεσε τῶν Σέρβων τὸ λειοντάρι ; Τοῦ ποταμοῦ ἐσκέπασε ταὶς ὄχθαις μὲ κουφάρι Καὶ σάρκα Γενιτσάρου. Μέσα σ ἐκείνους βρίσκεται ποῦ φίλεψε τοῦ Χάρου, Κι ὁ ἂγριος Σουλτάν-Μουράτ, ἀκέφαλος στὴ σκόνη. Δόξα Θεού τὸν ἣρωα Μιλόσκη νὰ χρυσώνῃ. Κ ἐκείνους ὅπου κοίτονταν ὁλόγυρα κοντά του! Καρδιᾶς τραγοῦδι νὰ γενῇ καὶ μάχης τὂνομά του, Νὰ τὢχῃ πάντα ἡ λεβεντιά κι ἡ ὠμορφιά στὸ στόμα Κι ὃσο τ Ἀμσέλου βρίσκεται τὸ ματωμένο χώμα, Μιὰ στὴ Σερβία ἐκκλησιά, σπαθί σὲ Σέρβου χέρι. Νὰ τραγουδοῦν τὴ δόξα του νέοι, παιδιά και γέροι! Ὅμως τὸ Βούκι τὸ δειλό, τὸν ἂτιμο στρατιώτη, Νὰ τονὲ δέρνῃ τοῦ Θεοῦ κατάρα τὸν προδότη. Γι αὐτόν ἐχάθη ὁ Λάζαρος καὶ τὰ στρατεύματά του Κατάρα εἰς τὸ λάκκο του, κατάρα ς τὂνομά του!