Ка мено сапрестоље и фриз фре ско-ико на у ол та ру жичке цркве Вазнесења Хри сто вог

Ка мено сапрестоље и фриз фре ско-ико на у ол та ру жичке цркве Вазнесења Хри сто вог Милан Ра дуј ко UDK [726.591.3:75.046.3].033.2(497.11 Žiča):271.2-528 Рад за по ла зи ште има од нос функ ције простора и програма сликаног украса у црква ма пра во слав ног све та, а за те му ве зу са пре стоља главне кате драле аутокефалне Срп ске цр кве XI II ве ка, хра ма Ваз не се ња Хри стовог у Жи чи, и за ми сли фри за ико на с по прсним ликовима поглавара самосталних и аутокефалних цркава приказаног из над ње га. У пр вом де лу аутор се освр ће на склоп екседре подно жич ке ап си де и по дат ке о функ цији банка и гор њег ме ста, а у дру гом анализира идејну по тку фриза. За кљу чак је: по ложај фриза у целини утемељен је на прак си ду бо ких корена и околности да сапре стоље Дома Спасова служи за литургијско окупљање епископата Српске цркве, док са став фри за, на пла ну иде ја, укљу чује ве лике теме еклисијалне мисли: 1. континуитет видљиве цркве, 2. јединство помесне и универзалне цркве, и 3. обавезе помесне цркве у очу вању догматског наслеђа, посред но и погледе архиепископа Саве I, несумњиво творца за ми сли фри за, на та пи та ња и про грам с ко јим осни вач Српске цркве на сту па по до ла ску на че ло Ар хиепископије. Источно хри шћан ски храм пред ста вља син те зу различитих видова стваралаштва, чије семантичко језгро уче ни чо век сред њег ве ка пре по зна је у ли тур ги ји. Aр хитек тура цр кве, њен про стор и по је ди но сти у ен те ри је ру, сликарство, светло, музи ка све то сво је зна че ње на лази у тајни заоденутој у обред и по зајм љу је га од ње. Об лици ме ђусобне повезаности бого слу же ња и де ла умет ности мо гу би ти раз ли чи ти. Од ре ђи ва ли су их тип кул ту ре, епоха, воља појединца итд., због чега сведочанства те ве зе за са вре ме ног из у ча ва о ца пред ста вљају важан извор обавештења. Пример о којем ће у овом раду бити речи мо же се сма тра ти ти пич ним. По лу кру жна екс е дра под но олтарске апсиде, с једноделним или степенастим банком и ка те дром у цен тру, спа да у круг ва жних жа ри шта ли тургиј ског ри ту а ла: на гор њем ме сту ар хи је реј пре би ва ви ше пута током богослужења, ту је, у чи ну устоличења, нови епи скоп при мао ру ко во ђе ње сво јом цр квом, док је син тронон резервисан за саслужитеље. 1 Писана сведочанства о то ме се жу до у нај ста рија времена, можда до у крај I ве ка, ма те ри јал ни по да ци до у сто ле ћа по зне ан ти ке. 2 Зна се тако ђе да је функ ци ја тог де ла зда ња ра но по че ла да ути че на про грам сли ка ног укра са. 3 У трагању за механизмима ме ђу соб не по ве за но сти екс е дре и жи во пи са у ол тар ском про сто ру хра ма пра во слав ног све та могу се разликовати два по ступ ка од на чел ног зна чаја: преношење симболичке потке катедре на горњем месту и син тро но на у про грам и при ла го ђа ва ње те ма ти ке укра са њиховој литур гиј ској, од но сно ри ту ал ној на ме ни. Иако у по чет ку уда љен, ка сни је и не до сту пан оку по сма тра ча, сли ка ни украс уз са пре сто ље ни је за тво рен ни за ути цај при ли ка у ко ји ма је на ста јао. Ве за но и функ ци јом и сим бо ликом за уста но ву епи ско па и иде ју цр кве, ово је место, између оста лог, слу жи ло као оквир за из ла га ње ва жних аспе ка та епископалне и еклисијалне мисли, отуда и за обелодањивање црквенополитичких порука, значајних било за епоху било за цркву као установу. Живопис најниже зоне у ол тар ском про сто ру Жи че, пр вог се ди шта aут окефалне Српске цркве, пажње је вредно сведочанство међусобног пре пли та ња функ ци је про сто ра, на њој из грађеног сим- 1 О функцији горњег места говори се још од XVIII века, али целовит поглед на ову тему ни до данас није написан. За праћење излагања у овом прилогу предлажемо зато неколико радова, и иначе најчешће наво ђених: Архиепископ Нижненовгородский и Арзамаский Вениамин, Новая скрижаль I, Москва 1992, 20 21, 173 175; Л. Мирковић, Православна литургика I, Београд 1982, 104; Архимандрит Киприан Керн, Эвхаристия, Париж 1947, 175 184; J. Mateos, La célébration de la parole dans la liturgie byzantine. Etude historique (OCA 191), Roma 1971, 19 124. Са становишта историјског развоја богослужења и архитектуре најпрегледније:. Ι. Πάλλας, Αρχαιολογικ λειτουργικ, 5: Ο πισκοπικòς θρόνος κατ τ πρ τον µέρος τ ς Λειτουργίας, ΕΕΒΣ 20 (1950), 290 295. О функцији горњег места у устоличавању архијереја: А. Голубцев, O Старом архиерейском месте в храме. Соборные чиновники и особености служъбы по ним, Москва 1907, 243 sq. Уп. такође: И. Соколов, Избрание патриархов в Византии с половины IX до половины XV века (843 1453), Москва 1903, 151 162; А. А. Дмитриевскiй, Ставленикъ, Киевъ 1904, 233, sq. 2 Писана сведочанства ранохришћанске епохе о епископској катедри детаљно je приказао M. Maccarrone, Lo sviluppo dell idea dell episcopato nel II secolo e la formazione del simbolo della catedra episcopale, in: Problemi di storia della Chiesa antica secc. II IV, Roma 1978, 85 206, нарочито 133 191 (са најважнијом литературом). V. такође запажен рад E. Stommel, Die bishöflische Kathedra im christlichen Altertum, Münchener Theologische Zeitschrift 3 (1952), 17 31. За архитектуру раног хришћанства и раног средњег века уп. A. G. Luiks, Cathedra en Mensa, Franeker 1955, 138 145 (детаљан преглед грађе сачуване на тлу Северне Африке са освртом на важнија питања и литературу); O. Nussbaum, Der Standort des Liturgen am christlichen Altar vor dem Jahre 1000 I II, Bonn 1965, v. Sachregister s. v. Kathedra; T. F. Mathews, The Early Churches of Constantinople. Architecture and Liturgy, University Park 1971, 109, 143 152, 170, 179, 197. Најодређеније о том питању у уметности балканских области и Византије у целини говори: Πάλλας, op. cit., 290 295; idem, L edifice cultuele chrétienne et la liturgie dans l Illiricum Oriental, in: Rapports présentés au Xe Congrès international d archéologie chrétienne, Thessalonique 1980, 538 544. Екседри заснованој на споју катедре и банка, синтронону, посебну пажњу посветили су: H. Koch, Bischofsstuhl und Preisterstühle, Zeitschrift für Kunstgeschichte 44/2 (1925), 170 184; E. Dyggve, Über die freistehende Klerusbank, Archeologia cristiana 1 (1929), 41 52; D. Wallard, L exedra nella basilica cristiana, RAC XXII (1946), 191 211;. Ι. Πάλλας, Α παρ E σεβί ξέδραι τ ν κκλησι ν τ ς Παλαιστίνης, Θεολογία 25 (1954), 470 483. 3 M. Radujko, Αρχιερατικός θρόνος des évêques de Moravica et la peinture de Saint-Achille Arilje, CA 49 (2001), 163 166 et passim, где је и ранија литература.

бо ли зма и сли ке. Уте ме ље но на иде јама дубоких корена, решење о којем ће овде бити речи укључује, пре свега, конститутивне аспекте ми сли о цр кви. Чи ње ни ца да се у његовој основи препознају схватања архиепископа Саве и при ли ке ко је су обе лежиле прве године Савиног деловања у свој ству по гла ва ра Срп ске цр кве омо гу ћу је нам да важеће пред ста ве о идеј ној потки, механизмима уобличава ња про гра ма, па и о хро но ло ги ји жич ког сли кар ства, упот пу ни мо и ста ви мо их на по у зда ни је осно ве не го што је то до сада било могућно. * * * Жичка црква Вазнесења Христовог, Дом Спасов или Ве ли ка цр ква, утемељена је по доласку архимандрита Са ве из Све те Го ре у Ср бију (1207), а сазидана вероватно до 1217, кад се нај млађи син Стефана Немање по други пут за пу тио на Атос. 4 Три го ди не ка сније (1220) Сава је, сад већ ар хиепископ, при храму Христа Спаса сместио први престо, се диште управо установљене аутокефалне Српске цркве. 5 Изучаваоци се слажу у оцени да је осамо ста љивање цркве оставило дубок траг у ар хитектури Жиче. 6 За овај догађај везује се подизање пастофорија уз ап сиду, простране припрате са одајом на спрату и куле звоника уз прочеље нартекса. Настанак Жиче биографи приписују заједничком деловању архимандрита Саве и његовог брата, великог жупана, потом првовенчаног краља Стефана. 7 Непосредно се око ње ног подизања и украшавања тру дио Са ва. 8 За рад на Архиепископији, вели Теодосије, Са ва из Константинова града са со бом бе ше до вео мраморнике и живописце. Савина реч пресуђује у свему што се у Жи чи гра ди и сли ка. Ње гов је ути цај по готову знатан у домену замисли. 9 Пре ма осни вач ким по вељама, са чуваним у препису с почетка XIV века, 10 Жи ча је се диште Архиепископије, уједно и цр ква у ко јој се кру нишу краљеви и инаугуришу црквени досто јанственици, речју глав но са крал но здање земље. 11 Подаци о ентеријеру из XIII века сразмерно су оскудни, па да нас ни смо у мо гућности да о функцијама везаним за улогу Дома Спасова у званичном животу српског друштва XIII века говоримо до краја одређено. Једна је ствар, упр кос све му, из ван спо ра: Велика црква је програмом простора могла да удовољи све му што у ондашњој Европи од храмова сличне на мене зах тевају култови од значаја за држа ву и цр кву, то јест учешће владаоца и црквеног поглавара у јавном и церемонијал ном жи во ту зе мље. Кад је реч о по да ци ма ко ји се у ри туал ној топографији ентеријера одно се на Жи чу ка те дра лу, њиховим обимом и доку ментарном вредношћу, и поред лаку на и мањкавости, не можемо бити незадовољни. Јасно је да се унутрашњост Дома Спасова, у погледу садржаја везаних за учешће по главара цркве у богослуже њу и це ремонијалу, не разликује битно од цркава при којима првојерарси столују на другим странама православног света. Камени банк са седиштем за архиепископа и саслужитеље у подножју апсидалне конхе само је најпрепознатљивије обе лежје кате драл не функције. У југозапад ном углу просто ра под куполом током првих деценија повести Жиче ста јао је ар хијерејски трон, 12 на ко јем је Са ва се део у тренуцима предви ђе ним за то; на спра ту нар тек са, у склопу катихумена, архиепископ има одаје нарочите намене, а на спрату куле параклис, без сумње евктирион у коме се архијереји, у складу са традицијом дубоких корена, молитвено припремају пред почетак службе. 13 Замишљена у духу са крал ног гра ди тељ ства Ра шке из вре ме на Сте фа на Не ма ње као јед но брод на цр ква са ку по лом из над сред њег травеја, 14 Жи ча је, за раз лику од Светог Николе, Ђурђевих ступова и Студенице, добила нарочите, у основи правоугаоне просторе за певнице, уз за пад ни тра веј два па ра кли са, а на ис току не троделан, већ це ло вит ол тар ски про стор са про стра ном апсидом, не знат но ужом од бро да. Ино ва ци је ко је са Жи чом ула зе у концепцију рашке цркве има ју за узор план ти пи чан за ма настирски като ли кон Све те Го ре. 15 Пресмело би зато би ло у ње ном про сто ру тражити потврду за Доментијано ву тврд њу да су Сте фан и Са ва Дом Спа сов од по чет ка спремали за седиште Архиепископије. 16 На ве зу пла на о осамостаљивању цркве и замисли Жиче не указује ни екс е дра у под нож ју кон хе. По ја ва син тро но на и ка те дре на гор њем ме сту, кад говоримо о архитектури зрелог и позног средњег века, није најбоља основа за закључивање о 4 Доментијан, Животи светога Саве и светога Симеона, Београд 1938, 122 (даље: Доментијан); Теодосије, Житије светог Саве, Београд 1984, 97 (даље: Теодосије). Први је из казивања Савиних биографа сигурне закључке о хронологији извео М. Васић, Жича и Лазарица, Београд 1928, 34 35. Са потпуном прецизношћу о години Савиног повратка са Свете Горе: Lj. Maksimović, L idéologie du souverain dans l Etat serbe et la construction de Studenica, in: Студеница и византијска уметност око 1200. године, Београд 1988, 42, н. 50. Недавно се, поводом хронологије, на изворе поново вратила М. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, in: М. Чанак-Медић, О. Кандић, Архитектура прве половине XIII века I, Београд 1995 (даље: Спасова црква у Жичи). 5 Доментијан, 126; Теодосије, 135; Васић, op. cit., 35. 6 Чанак-Медић, op. cit. (са освртом на литературу). Једино М. Васић (op. cit., 39 46) држи да нартекс и кула потичу из времена архиепископа Данила II. 7 Доментијан, 102, 122; Теодосије, 97. 8 Теодосије, 98, 136; М. Кашанин, Ђ. Бошковић, П. Мијовић, Жича. Историја, архитектура, сликарство, Београд 1969, 8, 11 (Кашанин); В. Кораћ, Свети Сава и програм рашког храма, in: Између Византије и Запада. Одабране студије о архитектури, Београд 1987, 150 152; В. Ј. Ђурић, Свети Сава и сликарство његовог доба, in: Међународни научни скуп Сава Немањић Свети Сава. Историја и предање (даље: СНСС), Београд 1979, 251 252; М. Чанак-Медић, Жичка Спасова црква замисао Светога Саве, in: Међународни научни скуп Свети Сава у српској историји и традицији, Београд 1998, 173 186. 9 Теодосије Хиландарац (Живот Светога Саве, издање Ђ. Даничића, ed. Ђ. Трифуновић, Београд 1973, 36, 38 39) изриком каже да је Сава упућивао градитеље како ће цркву po voli ego oukrasiti. Уп. Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 8, 11 (Кашанин). Чанак-Медић, Спасова црква замисао Светога Саве, 173 186. 10 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, 571 575. 11 О функцијама Жиче говори се често, каткад и с нарочитим поводом. Осврт на старије написе донела је недавно M. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 65 75. Посебно треба поменути: Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 7 10, 12 14 (Кашанин), 58 (Бошковић). Међу радовима публикованим после поменутог дела М. Чанак-Медић пажњу привлаче следећи прилози: еаdem, Спасова црква замисао Светога Саве; еаdem, Архитектура и програм ексонартекса жичке Спасове цркве, in: Манастир Жича. Зборник радова, Краљево 2000, 57 79; М. Шупут, О простору и његовој функцији у црквеној архитектури из времена светог Саве, in: Научни скуп Свети Сава у српској историји и традицији, 189 201; С. Ћурчић, Смисао и функција катихумена у позновизантијској и српској архитектури, in: Манастир Жича. Зборник радова, 83 92. 12 Radujko, op. cit., 146, 166 168 et passim, fig. 2. 13 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Београд 1988, 160. О катихумени последњи Ћурчић, op. cit. 14 Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 14 116 (са старијом литературом). Уп. и Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 55 75 (Бошковић). 15 Кораћ, op. cit., 145 156, где је и старија литература. 16 Доментијан, 102. 94

Сл. 1. Жи ча, изометријски приказ (М. Шупут) намени здања. 17 У Ср би ји ово по стро је ње пре Жи че има Бо го ро ди чи на цр ква у Сту де ни ци. Доц ни је га ви ди мо у још не ким манастирима, у пећким Светим апостолима или у При дво ри ци. 18 За шира истраживања синтронона у средњовековној Србији две чињенице заслужују да се по себ но под ву ку: 1. са пре сто ље подно апсиде жичког храма изведено је у првој фази рада на подизању Дома Спасова; 19 2. ма да скром но и при ла го ђе но по тре ба ма првобитне намене, оно је по својој замисли одго во ри ло сврси којој Жи ча слу жи по сле 1220. го ди не. У погледу форме, концепцијом и изгледом, жичко са престоље не раз ликује се битно од синтронона типичног за српску архитектуру средњег века. Једноставан банк у виду двостепене екседре опасу је апсиду попут оширег со кла (сли ке 1 и 2). 20 Клупе за саслужитеље, зидане ка меном и мал терисане, прилагођене су намени на уобичајен начин, обликом и величином: у пресеку су правоугаоне (при бли жно 46 35 cm), с ду жом вер тикалом, због висине но гу. Се ди шту на гор њем ме сту приступа се преко два степеника, од којих први стоји ис пред ни жег бан ка, док је други уграђен у масу горње клупе. Извесно је да као ка те дра ни је служио трон изведен у трајном материјалу. Се диште за поглавара било је импровизовано, што је у Србији средњег ве ка че шће слу чај. 21 На ко ји на чин? На уму тре ба има ти две мо гућности. Према првој, поглавар цр кве се део је у са мој ни ши, на ње ном под нож ју, за шта су паралеле и у византијској и у српској уметности бројне. 22 У прилог томе говорило би и правоугаоно удубљење, за смештај ногу, вероватно и подножника, начињено испод кон хе, у тки ву по след њег сте пеника (слика 2). Уко лико је ово уду бљење служило за прихватање престола, треба претпоставити да је катедра била др ве на, а да се су пе ди он налазио на сразмерно удаљеном првом степенику, због чега је ова мо гућност мање вероватна. Једноставна замисао и скромна опрема сапресто ља одговарају стилским уверењима градитеља Жиче, али и односу времена у којем они ства рају према улози појединости у изгледу ентеријера. У не че му је Жи ча ипак без пра ве па ра леле у архитектури ра шке шко ле: за раз ли ку од за ду жбина Стефана Немање и већине цркава сазиданих после Дома Спасова, где је ниша за епи скоп ско се диште укључена у удубљење у оквиру ко јег је формиран апсидални прозор, овде је она самосталан, до след но уоб личен мотив ко ји из гле дом и ме стом у целини постројењу подно кон хе да је свечани изглед. Издубљена у ткиву апсидалног зида, између седишта и трифоре, у основи полукружна и засведена полукалотом, ни ша је за срп ску архитектуру средњег века неуобичајено великих разме ра: ви со ка је чак 160 cm, а ши ро ка 72 cm. 23 Објашњење за то треба тражити у раз мерама жичке ап сиде и ње ним светогорским узорима пре него у чињеници да ни ша слу жи и као се ди ште за ар хијереја. 17 Πάλλας, Αρχαιολογικά λειτουργικά, 290 295; idem, L édifice cultuele chrétienne, 538 544; A. Grabar, Remarques critiques brèves à propos de publications récents: A. Synthronons dans les martyria, CA 12 (1962), 393. 18 За Студеницу: М. Чанак Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба I, Београд 1986, поглавље Богородичина црква у Студеници, сл. 18, 20 22; за Придворицу: В. Кораћ, Место Придворице у рашкој архитектури, in: Између Византије и Запада, 157 173, сл. 6 8; за Свете апостоле: В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990, 192, 222, црт. III и IV (Кораћ). 19 Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 25. 20 Жичко сапрестоље помињу тек Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 66 (Бошковић), и Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 25, и они сасвим кратко и успут. Графички прикази цркве Светог Спаса бележе га редовно, почев још од публикација XIX века, али у појединостима ретко кад сасвим верно. 21 Radujko, loc. cit. 22 Ово уверење дели и Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 25. Појава је распрострањена широко, због чега помињем само неколико примера: Мелник (Л. Мавродинова, Црквата Свети Никола при Мелник, София 1975, 12, 15), Студеницу (Чанак-Медић, Бошковић, loc. cit), Сопоћане (О. Марковић-Кандић, Д. Милошевић, Манастир Сопоћани, Београд 1985, сл. 2, 3; Б. Живковић, Сопоћани. Цртежи фресака, Београд 1984, 14 15) и Свете апостоле у Пећкој патријаршији (Ђурић, Ћирковић, Кораћ, loc. cit; v. и сл. 18. у овом раду). 23 Зидно ткиво на овом месту није првобитно. Последња преправка извршена је 1885, а било их је и раније (уп. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, 25). Оправдано је, међутим, веровати да се првобитна ниша ни обликом ни размерама није разликовала од данашње. На то упућују положај трифоре у целини (постављена сразмерно високо у 95

Из ис тра жи ва ња ли тур ги ча ра зна мо да је архијереj, са све штен ством или епи ско пи ма, уко ли ко је реч о по главару само стал не или ауто ке фал не цр кве, на са пре сто љу се део че сто, на ли тур ги ји у вре ме чи та ња је ван ђе ља и апостола или после Великог входа и постављања дарова на ча сну трпезу. 24 Рас пра ва о по ве за но сти сли ке и функци је на ме шта ја у Жи чи ни је раз лог за ши ри осврт на рецепцију литургијских прописа везаних за сапресто ље у срп ским из во ри ма. Ва ља ипак под се ти ти на при ли ке то ком којих се на синтронону Жиче окупљао епископат мла де Ар хи е пи ско пи је. По до ла ску из Ни ке је Са ву је чекао знатан посао на организовању цркве, између осталог оснивање епархија и избор и освећење епи ско па за њи хове челнике. Из казивања биографа произлази да је млади ар хи је реј и из бор и хи ро то ни ју оба вио у Жи чи, у ол та ру Велике цркве, изгледа у је дан мах. 25 Иако у из во ри ма о томе нема ре чи, мо же се ве ро ва ти да је ар хи е пи скоп све српске земље и поморске по приспећу у Србију, можда баш при ли ком по ста вљања епархијских архијереја, свечано устоличен на својој кате дри, ако је су ди ти пре ма пракси не го ва ној у Ви зан ти ји, упра во на гор њем ме сту До ма Спасова. 26 По след њи догађај који има мо у ви ду, цр квено др жав ни скуп одр жан у Жи чи с про ле ћа 1221, Жич ки са бор, нај одређеније је, за нас и најважније сведочанство о оку пља њу епи ско па та Срп ске цр кве на са пре сто љу Велике цркве. Према казивању Теодосија Хиландарца, 27 у описима бого слу же ња и це ре мо ни ја ла од ре ђе ни јег од већине српских писаца средњег ве ка, дру гог да на саборске свечаности, у петак 21. маја, на дан Светих Константина и Је ле не, ар хи е пи скоп Са ва је у хра му Хри ста Спа са пред свима одржао бесе ду у ко јој је из ло жио по гле де Православне цркве на право вер је и упу тио при сут не у обавезе везане за чува ње пре да ња у цр кви. По сле бе се де, ве ли аутор, ар хи е пи скоп је са свим епи ско пи ма и све штени ци ма ушао у ол тар да све ту и бо жа стве ну ли тур ги ју свршава. 28 Те о до си је не ка же где су се тач но Са ва и његови суфрагани налазили за пребивања у олтару, али је то из кон тек ста ја сно: иду ћи чин саборске свечаности усле дио је тек по што је прочитано јеванђеље, одно сно по окончању литургије речи, то ком ко је пр во је рарх и њего ви са слу жи те љи оста ју на са пре сто љу де лом се дећи, делом стојећи. 29 * * * Још је Д. Ана ста сијевић, 30 следећи хронологију приповедања у житијима светог Саве, закључио да је Жича осли ка на из ме ђу про ле ћа 1220. и ма ја 1221. го ди не. Одав но се та ко ђе у фре ско-укра су цр кве, у ужем сми слу ре чи, раз ликују две фазе. 31 Из времена архиепископа Саве сачували су се живо пис пев ни ца и по пр сја ан ђе ла у ли не та ма из над ула за у па раклисе. Све остале фреске најстаријег здања настале су касније, по свој прилици у склопу настојања Саве III (1309 1316) 32 да цр кви озлеђеној у упади ма Ку ма на по вра ти сјај. Кад је о по реклу замисли млађег дела ансамбла реч, истраживачи немају не до у ми ца: из бор те ма и ме сто по је ди но сти у це ли ни но се пе чат умет но сти пр вих де це ни ја XI II ве ка. 33 По тврде су налажене у разним деловима ансам бла. С до брим разлозима за почетак треће деценије XIII века ве зан је и Сл. 2. Жи ча, по преч ни пре сек кроз ис точ ни тра веј (М. Чанак-Медић) украс нај ни жег по ја са ол тар ске ап си де. Фриз фре ско-икона из ве ден на овом ме сту давно је напуштен арха изам. 34 У ко јем су ста њу об новитељи затекли живопис прве зоне олтара не мо же мо зна ти. Ра зло жно је, и по ред то га, ве ро- односу на тло) и чињеница да нише, кад се изводе као самосталан мотив, по правилу, имају полукружну основу. 24 Уп. радове наведене у н. 1. 25 Доментијан, 126; Теодосије, 135 136. 26 У поступку увођења у моћ новог архијереја устоличење није тек неопходни чин него битан спољни знак његовог сједињења са народом цркве која му се поверава и преузимање прерогатива везаних за вршење власти управљања, због чега се обавља искључиво у матичној катедрали, отуд, неретко, и одвојено од чина рукоположења (уп. радове Голубцева, Соколова и Дмитријевског наведене у н. 1). 27 Теодосије, 137 146. 28 Ibid., 143. 29 Вениамин, op. cit., 20 21, 173 175; Мирковић, loc. cit.; Керн, loc. cit; Mateos, loc. cit. 30 Д. Анастасијевић, Је ли Свети Сава крунисао Првовенчаног?, Богословље 10, 2 3 (1935), 312. 31 В. Р. Петковић, Спасова црква у Жичи. Архитектура и живопис, Београд 1912, 20 21 (даље: Архитектура и живопис). 32 Преглед различитих мишљења о времену поновног осликавања Жиче доноси В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 50, н. 50 (даље: Византијске фреске). 33 У то је уверена већина изучавалаца. Уп. Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 10 (Кашанин), 124, 132 (Мијовић); Ђурић, Византијске фреске, 50; Г. Суботић, Манастир Жича, Београд 1984, 28 29; Б. Тодић, Иконографска истраживања жичких фресака, Саопштења 17 18 (1990 1991), 25 40, 33 sq (даље: Иконографска истраживања); М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Манастир Жича, Београд 1999, 37 41, 46 (Тодић); Б. Тодић, Топографија жичких фресака, in: Манастир Жича. Зборник радова, 109 121, 109 110 (текст са библиографијом уместо уобичајеног научног апарата; даље: Топографија). О томе да програм у горњим зонама поткуполног простора носи одлике времена обнове размишљају В. Ј. Ђурић (Свети Сава и сликарство његовог доба, 235; idem, La peinture murale du XIIIe siècle, in: L art byzantine du XIIIe siècle, Beograd 1967, 162 163) и В. Мако (Пропорцијско размеравање и узори жичког сликарства XIV века у наосу, in: Манастир Жича. Зборник радова, 217 218). 34 Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit, 27 29 (Кашанин), 130 132 (Мијовић); Суботић, op. cit., 29 (с најпотпунијим образложењем); Тодић, Иконографска истраживања, 33 sq; Чанак-Медић, Тодић, op. cit., 40 (Тодић); Тодић, Топографија, 109 110. 96

Сл. 3. Жи ча, цртеж фресака, апсида и олтарски простор (Б. Жив ко вић) ва ти да из бор светитеља у најве ћој ме ри, на ма се чи ни у це ли ни, по на вља ре ше ње из вре ме на на стан ка Жи че. Идеје од којих полази састављач фриза тешко се мо гу до ве сти у ве зу и са кли мом у верском животу и историјским тре нут ком Срп ске цр кве по чет ком XIV ве ка. На супрот то ме, у зби ва ња из прет ход не епо хе оне се укла па ју природно. У замисли живописа о којем је реч препознају се све до че ња пи са них из во ра о екли сијалним погледима архиепископа Саве I, програм с којим млади оснивач Српске цр кве на сту па по до ла ску из Ни ке је, нај зад и од је ци Жичког сабора, догађаја који је обележио рано раздобље живота Архиепископије. Окол ност да је Жи ча у вре ме жи вописања храм сло же не на ме не, при то ме од на рочитог значаја за Архиепископију и краљевство, није остала без утицаја на замисао њеног фреско-украса. Однос водећих сила друштва, култови на којима се темељи свест о сакралној природи државе и цркве, богослужбена и церемонијална жаришта, са држаји везани за службу црквеног по гла ва ра, сви су ти чиниоци нашли израза у замисли ансамбла, у концепцији целине или у појединостима. 35 У кру гу из во ра ко ји ука зују на за висност жичког сли кар ства од уло ге ко ју у бо гослу же њу Ве лике цркве има архиепископ нарочито место припада програму Савиног евктириона и живопису уз стасидион, одно сно уз ар хијерејски трон оснивача Српске цр кве, у ју гозападном углу простора под куполом и јужној певници. 36 У украсу олтара њима се придодаје живопис уз ка ме ни банк, у нај нижем појасу конхе. Једноставно и логично распоређен, у избору тема сведен и усредсређен на функцију олтара, 37 програм апсиде и источног травеја жич ког хра ма, у ства ри оно што је од ње га оста ло, ти пичан је за XI II век. Нај ве ћи део апсиде, у зони фигура, запрема монументална ком позиција Служење литургије, са по че тво ри цом све тих ота ца ле во и де сно од три фо ре (средишњи део сцене, изложен вероватно изнад нише, није се са чувао). У горњим зонама, на бочним зидовима источног травеја, размештене су фигуре фронтално стојећих архијереја, од којих се пре познају свети Јо ван Да ма скин, прослављени бранилац икона, и свети Тимотеј, а на ис точном зиду и олтарским странама источног пара пиластара ђакони, анђели ђакони, столпници и првосвештеници Старог за ве та. За нас нај занимљивији део ансамбла, појас између Служења литургије и сокла над двостепеним банком, заузима фриз фреско-икона, испуњен у целини попрсјима архијереја источнохришћанског света (слика 3). Фриз је у ентеријер уклопљен с пажњом (у тра ве ју, где не ма бан ка, он се спу шта) и организован у складу са за ко нима ритма: иконе су размештене на једнаким одсто јањима, осам монументалних у ап си ди, по че ти ри ле во и де сно од ни ше у центру, и четири мање на бочним зидовима олтара, по две на сва кој стра ни. 38 Уз горњи оквир све имају крстолике ал- 35 Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit, 5 48 (Кашанин), 105 199 (Мијовић); Ђурић, Свети Сава и сликарство његовог доба, 235; Тодић, Иконографска истраживања, passim; Чанак-Медић, Тодић, op. cit., 36 sq (Тодић); V. J. Djurić, La royаuté et le sacerdoce dans la décoration de Žiča, in: Манастир Жича. Зборник радова, 123 143; Тодић, Топографија, passim; Radujko, loc. cit. Учитавање у овај аспект жичког ансамбла дало је резултате несумњиве вредности, у понечему и од општег значаја, али се, у целини узев, не може рећи да је учињено довољно нити да се увек ишло у добром правцу. 36 Radujko, loc. cit. 37 За украс олтарског простора уп. Петковић, Архитектура и живопис, 62 67; Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 27 29 (Кашанин), 124 133 (Мијовић); Тодић, Иконографска истраживања, 133 sq; Б. Живковић, Жича. Цртежи фресака, Београд 1985, 16 17 (са замењеним положајем јужне и северне стране; исти овај цртеж раније је публикован in: Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 126 127). Утицај катедралне намене Жиче на програм олтарског простора обично се пренаглашава. Изузме ли се део ансамбла о којем је у овом раду реч, ништа се друго не може сматрати типичним за уметност епископских центара. Сразмерно велики број епископских ликова, на чему се заснива ово уверење, представља опште место уметности XIII и XIV века (Ch. Walter, Art and Ritual of the Byzantine Church, London 1982, 193 195, 200 214; даље: Art and Ritual). 38 Петковић, Архитектура и живопис, 63 64 (једини потпуни опис, начињен у време кад је живопис садржавао коју појединост више него данас); П. Mијовић (Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 130 131) помиње само једанаест попрсја; за цртеж Б. Живковића уп. Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 126 127. 97

ке, до каз да су пра ве, да ви се окачене о зид. 39 Очуваност фри за ни је сву да иста. Са ма њим или ве ћим озле дама, до наших дана претекло је једанаест икона. О дванаестој, претпоследњој на јужном зиду олтара, сведочи уломак са делом нимба. Логично је претпостави ти да се ком позиционо средиште фриза икона фресака налазило у ниши, али нас о укра су површина над горњим местом не оба ве шта ва ни нај ма њи траг. 40 Ни нат пи си уз ли ко ве на боч ним зи довима олтарског простора и последњег архијереја са северне стране у апсиди нису сачувани. Уз остале су видљиви, неретко тек у отисцима. 41 Још је В. Р. Пет ко вић, 42 следећи трагове натписа, препознао седам лич ности. Идући с ју га ка се ве ру, то су: све ти Фо ка (сли ка 4), све ти Про кло (слика 5), све ти Ја ков Брат Го спод њи (сли ка 6) и све ти Та расије (сли ка 7) на јужној страни конхе, односно свети Никифор (сли ка 8), свети Методије (слика 9) и свети Митрофан (сли ка 10) на се вер ној. Ако је су ди ти по ти по ло шким цр тама, фриз на ју жном зи ду ис точ ног травеја закључују свети Јован Милостиви и свети Игњатије Богоносац (слика 11). Као ста рац крат ке се де ко се, са чу перком међу дубоким за лисцима, издуженог лица и дуге браде, епископ Александрије Јован (IV век), слављен због бри ге за си ро ма хе, приказан је у низу византијских и српских цркава XII XIV ве ка, док се по гла вар Ан ти о хиј ске цр кве из I или II ве ка у обличју старца ду ге бра де, осред њег че ла покривеног шишкама, такође кратке ко се сли ка још од кра ја IX ве ка. 43 98 Сл. 4. Све ти Фо ка (фо то РЗЗСК) 39 О окаченим иконама : И. Акрабова, За окачените портрети в живописта на една цьрква от XII век (Разкопки и проучавания IV), София 1950, 5 15; И. М. Ђорђевић, О фреско-иконама код Срба у средњем веку, ЗЛУ 14 (1978), 77 98. Решења налик овом из Жиче аутор сврстава у представе икона, али ћемо ми, ради економичности, користити изразе: икона, икона фреска или фреско-икона. 40 Претпоставка Б. Тодића (Топографија, 111) да је композиција у средишту првобитно садржавала часну трпезу са Христом агнецом и путиром очекивана је и логична, али се претерано опрезном чини помисао овог аутора (ibid.) да је слику светог престола могла да супституише часна трпеза у средини олтара. Престо са Агнецом није био насликан у Служењу литургије у Богородичиној цркви Сл. 5. Све ти Про кло (фо то РЗЗСК) у Студеници. Међутим, све што данас знамо о овом примеру говори да је то учињено због украса катедре на горњем месту (у потпрозорном делу трифоре, где се трпеза са Агнецом неретко слика), а има основа и за претпоставку да сликар за полазиште узима идејну потку катедре, засновану на једној од њених функција, а не часну трпезу. Против помисли да престо са Агнецом није био насликан говори и распоред површина у средишњем делу жичке апсиде. Питање је само да ли се приказ часне трпезе налазио у ниши или изнад трифоре, као што се то у уметности зрелог и позног средњег века види и у Србији и на другим странама православног света (уп. нпр. решење у Светом Николи у Мелнику: Мавродинова, op. cit., сл. 12 и 15). 41 Натписи уз попрсја архијереја нису публиковани на задовољавајући начин. Сумаран графички приказ данашњег стања доносе Живковић loc. cit., и Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit., 126 127. 42 Петковић, Архитектура и живопис, 63 64. 43 Типолошке црте сличне описаним свети Јован Милостиви задржава кроз читав средњи век. Видимо их већ на првим његовим портретима из X века, у Менологу Василија II [Codices e Vaticanis selecti prototypice expressi iussu Volumen VIII. Il Menologio di Basilio II (Cod. Vaticano Greco 1613), Turin 1908, pl. 232; наведено према E. N. Georgitsoyanni, Les peintures murales du Vieux Catholicon du Monastère de la Transfi guration aux Météores (1483), Athènes 1992, 83, n. 25]. Од бројних портрета овог светитеља из каснијих времена наводим само оне у Богородичиној цркви у Студеници (Г. Бабић, В. Кораћ, С. Ћирковић, Студеница, Београд 1986, сл. 51), Протатону (G. Millet, Monuments de l Athos I. Les peintures, Paris 1927, pl. 40, 3) и Грачаници (Б. Тодић, Грачаница. Сликарство, Београд Приштина 1988, 94 (даље: Грачаница). Исто се може рећи и за светог Игњатија Богоносца. Са типолошким одликама које видимо на слици у Жичи он се приказује у уметности византијског света још од VIII-IX века. Примера ради, помињем представе у рукописном Канону Оксфордске библиотеке Боландиста (K. Weitzmann, Die byzantinische Buchmalerei des 9. und 10. Jahrhunderts, Berlin 1935, fig. 17), Cod. 43 из светогорског манастира Ставрониките (ibid., fig. 293) или Cod. gr. 64. из Националне библиотеке у Паризу (H. A. Omont, Miniatures des plus anciens manuscrits grecs de la Bibliothèque nationale du VIe au XIVe siècle, Paris 1929, pl. LXXX- -IV). За позније представе светог Игњатија v. Walter, op. cit., 10, 13, 64, 67, 74, 108, 167, 231; Г. Бабић, Краљева црква у Студеници, Београд 1987, 130, сл. 160, 161, црт. VI (даље: Краљева црква); C. Jolivet-Lévy, Les églises byzantines de Cappadoce. Le programme iconographique de l abside et de ses abords, Paris 1991, s. v. И само се по себи разуме да идентификација на основу типолошких црта није најпоузданија. На резерву у овом случају обавезује чињеница да се, упркос типолошкој стабилности, светитељи о којима је реч сликају и у нешто измењеном виду. Помињем, на пример, лик светог Јована Милостивог у цркви Светог Петра и Павла у Расу, где је поглавар Александријске цркве у великој мери налик лику из Жиче, али има знатно ниже чело него иначе (Ј. Нешковић, Р. Николић, Петрова Црква код Новог Пазара, Београд 1987, сл. 31).

Сл. 6. Све ти Ја ков Брат Го спод њи (фо то РЗЗСК) Најтеже оштећен, епи скоп са се верног краја мо гао би бити свети Епифаније Кипарски (слика 12). 44 С поуздањем се, међутим, архијерејима чији идентитет није споран може придодати једино свети Герман, патријарх Цариграда из прве половине VIII века, 45 по след њи на се вер ној стра ни кон хе (сли ка 13). Ма да озледе покривају главне детаље лица, ја сно је да се ра ди о светитељу зрелих година, кратке се де ко се, с тон зу ром на гла ви, је два приметне, паперјасте браде, испијених и набораних образа. На овај се начин, или сасвим голобрад и без тонзуре, свети Герман, будући евнух, 46 приказује уобичајено, па и у време рада на ослика вању Велике цркве током обе фазе. Подсећања ради, помињем примере са синајске иконе из XI XII века, Бачко ва (XII век), из Све тог Гер ма на на Пре спи (XII XII век), Ка ливије Куваре (XIII век; сли ка 14) или, Жи чи нај ближе, оне из католикона манастира Студе ни це (1208) и срп ских храмова с почетка XIV столећа Краљеве цркве (слика 15) и Гра чанице. 47 Из излагања које следи видећемо да су типолошке црте тек један у низу разлога за прихватање пред ложене иден тификације, али никако најмање важан: и у вре ме све тог Са ве и у вре ме кра ља Милутина свети Гер ман се, у Ср би ји као и у Ви зан ти ји, сли ка у све три варијанте, с тонзуром (Свети Герман на Преспи, Краљева цр ква) и им провизованом брадицом (Бачково, Богородичина црква у Студеници) и без њих (Каливија Кувара). На кра ју, кад је о по је диностима овога фриза реч, у очи пада да сли кар, у ду ху уметности XIII века, следи начело свечане ритмике, без бојазни од понављања. Сви светитељи у левој руци, покривеној одећом, држе ко декс, док де сном благосиљају или указују на јеванђеље, и сви су обучени као епископи, у фело не (за раз ли ку од ота ца из Слу же ња литургије који носе полиставрионе) и омофоре, украшене крстовима на раменима. Чињеница да фреско-икона у опи са ном аранжману спада у добро по знате појаве источнохришћанске уметности, да се по пр сја у по ја су ис под зо не сто је ћих фи гу ра Сл. 7. Све ти Та ра си је јављају и другде, да су светитељи укључени у фриз представ ници различитих цркава, најзад да не ки ме ђу њи ма припадају кругу бо ра ца за ико не то би би ло све што је 44 Walter, op. cit., s. v.; Jolivet-Lévy, op. cit., s. v. 45 Bibliotheca Sanctorum, Rome 1961 1970, VI (1965), col. 401 (даље: Bibliotheca Sanctorum); H. Delehaye, Synaxarium ecclesiae Constantinopolitanae. Propylaeum ad Acta sanctorum Novembris, Bruxellis 1902, col. 677 680 (даље: Delehaye, Synaxarium). 46 Уп. претходну напомену. Посебно о том питању на основу писаних и иконографских извора: O. Meinardus, The Beardless Patriarch: St. Germanos, Μακεδονικά 3 (1973), 178 186. Тонзуру на темену патријарха Германа, које нема на првим његовим представама, аутор с разлогом приписује обичају типичном за време (181). 47 За синајску икону: Γ. κα Μ. Σωτηρίου, Ε κόνες τ ς Μον ς Σίν, Αθήνα I, 1956, Pl. 128, 130; за Бачково: Е. Бакалова, Бачковската костница, София 1977, сл. 19 (није идентификован); за Светог Германа на острву Аилу на Преспи: Στ. Πελεκανίδης, Βυζαντιν καì µεταβζανιν µνηµε α τ ς Πρέσπας, Θεσσαλονίκη 1960, Pl. XIII; Meinardus, op. cit,. 181, сл. 1; за Каливија Кувару: N. Coumbaraki-Panselinou, Saint-Pierre de Kalyvia- -Kouvara, Θεσσαλονίκη 1976, 72, Pl. 18; за попрсни лик светог Германа у Богородичиној цркви у Студеници v. В. Р. Петковић, Манастир Студеница, Београд 1924 (даље: Студеница); 58; за сл. уп. M. Kašanin, V. Korać, D, Tasić, M. Šakota, Studenica, Beograd 1968, fig. на стр. 86; за Краљеву цркву: Бабић, Краљева црква, 130, 131, црт. IV; за Грачаницу: Тодић, Грачаница, 94. Ликови свeтог Германа сразмерно су бројни и прате се од послеиконокластичких времена. Наведеним примерима ваља зато додати још неколико. Међу најстаријима помињем оне у Светој Софији цариградској [R. Cormack, E. J. Hawkins, The Mosaics of St Sophia at Istanbul: the Rooms above the Southwest Vestibule and Ramp, DOP 31 (1971), 223 225], Токали (G. de Jerphanion, Une nouvelle province de l art byzantin. Les églises rupestres de Cappadoce I, Paris 1925, 1, 319), Голубњачи у Чавушину (ibid., 522) или онај у капели 15а у Геремеу (M. Restle, Die byzantinische Wandmalerei in Kleinasien, Recklinghausen 1967, II, LXXVI). Из XI столећа потичу примери из триконхоса у Тагару (Jerphanion, op. cit., Texte II. 1, 190), Светог Николе τ ς Στ на Кипру [M. Sacopoulo, A Saint-Nicolas-du-Toit, deux effigies inédites de Patriarches Constantinopolitains, CA XVII (1967), fig. 7], а из XII века лик светог Германа у мозаичком украсу Монреала (O. Demus, The Mosaics of Norman Sicily, London 1950, 119, 52). Примерима из XIII века ваља придружити и оне у Бојани (A. Grabar, La peinture religieuse en Boulgarie I, Paris 1928, 90) и Богородици Перивлепти у Охриду (R. Hamann-MacLean, H. Hallensleben, Die Monumentalmalerei in Serbien und Makedonien vom 11. bis zum frühen 14. Jahrhundert, Giessen 1963, Pl. 22, B 15), а онима из XIV столећа примере из Матеича (Е. Димитрова, Манастир Матејче, Скопје 2002, 107, црт. III, 32; са необичном, сасвим дугом брадом) и Заума (Ц. Грозданов, Охридско зидно сликарство XIV века, Београд 1980, 179). 99

Сл. 8. Све ти Ни ки фор (фо то РЗЗСК) о предмету нашег рада у науци казано. 48 Ни овај при лог није прилика за систематско задржавање на претходним по сло ви ма (ти по ло ги ја, нат пи си ), али то не мо же сасвим ни да се из б eгне. Пре све га, нео п ход но је под ву ћи да ар хијереји укључени у фриз, за разли ку од ар хијереја из По кло ње ња аг не цу, углав ном не спа да ју у круг нај попу лар ни јих све ти те ља ово га ро да. Из у зме мо ли све тог Јако ва, у Слу же њу ли тур ги је сре ће мо их по из у зет ку, ме ђу сто јећим фигурама ређе не го међу попрсјима. Што су се из ме ђу то ли ког бро ја све тих ота ца, учи те ља цр кве и еписко па у мо ну мен тал ном фризу фреско-икона нашли баш они, об ја шње ње тре ба тра жи ти у сна зи њи хо вог кул та. То ва жи и за Фо ку, Ми тро фа на и Про кла, ко ји се у умет ности Србије средњег ве ка ја вљају ретко. 49 Не потцењујући важност овог чиниоца, више је разлога за помисао да се са ста вљач ру ко во дио по себ ним раз ло зи ма. На рочита замисао одређује избор, у доброј ме ри и размештај светаца. Ве ћи ну си гур но пре по зна тих лич но сти чи не по гла ва ри (шест), од но сно су фра га ни (је дан) Ва се љенске патријар ши је. Из два ја се је ди но Ја ков Брат Го спод њи (23. X), епи скоп Је ру са лима. 50 На ро чи то ме сто пр во је ра ра ха Цариграда у склопу це ли не под ву че но је и про грамски: за разлику од прела та Антиохије (?), Александрије (?) и Кипра (?), они су, за јед но са све тим Ја ко вом, при ка зани изнад бан ка, да кле на ико на ма ве ли ког фор ма та. У очи та кође па да да низ епи ско па и патријараха Васе љенске цркве чине две скупине, позноантичку и средњовековну. Јасно је да се при ли ком из бо ра лич но сти во ди ло ра чуна о трајању Ви зан тиј ске цр кве и подсећању на етапе од значаја за историју Цариграда као средишта црквеног жи во та. Најста ри ји у ни зу ар хи је ре ја ко је пре познајемо, свети Фо ка ( 117, у до ба Тра ја на; 22. IX), епи скоп Си но пе, гра да на ју жној оба ли Цр ног мо ра, 51 сто ји на че лу античког колеги- Сл. 9. Све ти Методије (фото РЗЗСК) 48 У науци је овај живопис помињан често (уп. н. 33 37). Било је речи и о пореклу форме и функцији, као и покушаја да се проникне у замисао састављача. У трагању за смислом слике, пажње вредна опажања изнела су три аутора. Уверен да се фриз у најнижој зони нашао због функције сапрестоља, М. Кашанин (Кашанин, Бошковић, Мијовић, op. cit, 27) подвлачи да су свети Методије, Никифор и Тарасије цариградски патријарси из времена иконоборства, такође да су заједно приказани и у Светој Софији цариградској. Чињеница да је то опажање, као и напомена да свете Методија, Никифора и Тарасија заједно прославља служба у Недељу православља, у каснијим истраживањима превиђано, успорила је трагање за идејама твораца жичког ансамбла. П. Мијовић (ibid., 130 132) о овој слици говори уопштено. Уверен је у њен дидактички смисао и настанак олтарског програма, отуд и њен, доводи у везу са чињеницом да је Сава у Жичи хиротонисао епископе Српске цркве. Б. Тодић се разматраној фресци враћа у више наврата (Иконографска истраживања, 33; Топографија, 109 110, 111 112). У разумевању њене идејне потке отишао је даље од претходника. Најкраће речено, према уверењу овог аутора, појава попрсја архијереја на овом месту скопчана је са церемонијалном (хиротонија; Иконографска истраживања, 33) и литургијском (Топографија, 112) функцијом синтронона, а чињеница да су овде приказани представници Јерусалимске и Цариградске цркве са жељом састављача да подвуче уједињеност српских архијереја са васељенским епископима (Топографија, 112). 49 Култ светог Фоке, колико знам, није био предмет засебног истраживања. Из онога што нам сада стоји на располагању произлази да је развијен на обалама Понта и у Цариграду. Cf. В. В. Латышев, Византийская Царская Минея, Записки Императорской академии наук по историко-филологическому отделению 12/7 (1915), 250, 253; idem, Этюди по византийской епиграфике, ВВ VI (1899), 344, 349. Са становишта нашег рада, пажњу привлачи то што га током XII века и другде видимо у олтарима катедралних храмова, у Калабаки или Мјачину на пример [K. Skawrаn, The Development of Middle Byzantine Fresco Painting in Greece, Pretoria 1982, s. V, fig. 211; Т. Ю. Царевская, Фрески церкви Благовещения на Мячине ( в Аркажах ), Новгород 1999, 82 83]. О представама овог светитеља уп. још Walter, Art and Ritual, 227; Jolivet-Lévy, op. cit., 43. 50 Bibliotheca Sanctorum VI (1965), col. 401; Delehaye, Synaxarium, col. 155 156; Н. А. Афанасьев, Церков Духа Святого, Париж 1972, 202 205, 208 210. Б. Тодић (Иконографска истраживања, 33; Чанак-Медић, Тодић, Манастир Жича, 40; Топографија, 111 112) сматра да фриз у целини приказује поглаваре Јерусалимске и Цариградске цркве, али је остало нејасно на шта мисли на светитеље са натписима или на све. 51 Цариградски синаксар под 22. септембром разликује Фоку, епископа Синопе и великог чудотворца, од истоименог мученика с надимком Вртлар, пореклом из Синопе (Delehaye, op. cit., 67 70). Коментатори су, међутим, уверени да је први само дублет другог. Cf. H. Delehaye, 100

али и да се по ве зивањем светитеља блиских по месту у си нак са ру офор ме ма ње ску пи не. По след ња чињеница биће разлог што се савременик Константина Великог свети Ми тро фан (2. јун) на шао уз све тог Гер ма на (4. јун), а све ти Ја ков Брат Го спод њи (23. ок то бар) уз све тог Прокла (24. ок то бар). * * * По пр сја све ти те ља у ви ду ока че них ико на, уоквире на у че твр та сте ра мо ве, или у об ли ку ima gi nes cli pe a ta, сре ћу се у сред њо ве ков ним цр ква ма пра во слав ног све та че сто. 56 На ро чи то при влач ним сма тра их епо ха Ком ни на. Ар хи је ре је све ти те ље при ка за не на овај на чин ви ди мо по нај пре у ол та ру, у ма на сти ри ма као и у ка те дра ла ма. 57 Сл. 10. Све ти Митрофан (фото РЗЗСК) ју ма и хор представника Васе љенске цркве повезује са после апостолском епохом. 52 Хронолошки, за Фоком следи Ми тро фан (4. VI), епи скоп Ви зан та у вре ме Константина Великог, за чијег је епископ ства (306/307. до око 315), према жи ти ју, пре сто ни ца из Ри ма пре не та на Бос фор. Ви зантијски хроничари и састављачи епископских ката лога за њега везују оснивање епископије ( први епископ ), а хагиографска лектира уздизање Цариградске цркве на степен патријаршије ( први патријарх Константинопоља ), као год што га сли ка ри, из ван сум ње као уте ме љи те ља ца ри град ске ка те дре, при ка зу ју у уском кру гу оснивача и про сла вље них по гла ва ра цр ка ва хри шћанског света. 53 Послед њи у старијем делу колегијума, свети Прокло (умро 446; 20. XI), при ја тељ све тог Јо ва на Зла то у ста и бо рац про тив Не сто ри ја и ње го вих при ста ли ца, за у зи ма трон у време кад Нови Рим, окупљајући под своју јурисдикцију епар хи је Бал ка на и Мале Азије, чини кључне кораке у настојању да се оформи као надрегионално црквено средиште. 54 Личности укључене у средњовековну скупину, повезане временом и де лом, пред ста вљају још јасније оцр та ну це ли ну: све ти Гер ман (12. V), све ти Та расије (25. II), све ти Ни ки фор (2. VI, 13. III) и све ти Ме то дије (14. VI) на ка те дри ца ри град ских па три ја ра ха се де то ком VI II и IX сто ле ћа и сва че тво ри ца пред во де бор бу за одбрану, односно за поновно успостављање култа икона. 55 На кра ју, ваља запазити да на положај архијереја у склопу фри за не ути че са мо њи хо во по ре кло. Нај о длуч ни ји борци за култ ико на, све ти Тарасије и свети Никифор, стоје од мах уз гор ње ме сто, Та расије јужно, Ни ки фор се верно од ни ше. Очи та је и на мера да се патријарси иконофили повежу у целину сва четво ри ца на ла зе се у истом де лу кон хе и је дан по крај дру гог, са мо што је пр ви, патријарх Гер ман, од са бо ра ца оде љен по пр сјем све тог Ми тро фа на Les origines du culte des martyrs, Bruxelles 1912, 198; Bibliotheca Sanctorum V (1964), col. 948 950; Lexikon der christlichen Ikonographie, ed. E. Kirschbaum et al., vol. 8, Rom 1976, col. 209 210 (даље: LCI); В. В. Латышев, Византийская Царская Минея, loc. cit. (рад C. Van de Vorst- -a, Historia vitae sancti Phocae episcopi, на који се позива аутор, није ми доступан), сматра да је истог порекла и култ светог Фоке Морепловца, приказиваног са сидром (уп. нпр. Jolivet-Lévy, op. cit., s. v; Царевская, loc. cit., сл. 23; Skawrаn, op. cit., 22, 84, 164, 167, fig. 211). 52 Чињеница да је свети Фока једини од прелата Васељенске патријаршије у средишњем делу фриза који не спада међу поглаваре Цариградске цркве доста је необична и остаје без правог објашњења. Да је доиста могао бити схваћен као представник Васељенске цркве, говори више разлога. Прво, из састава хора види се да творац замисли жичког програма над сапрестоље, сем Јакова Брата Господњег, ставља искључиво епископе Цариграда. Друго, Цариград је несумњиво средиште штовања светог Фоке. У престоницу су његове мошти пренете још у V веку. О његовој популарности сведочи већ и то што о томе говори Јован Златоуст. У време цара Василија I у Константинопољу се подиже или се само обнавља манастир посвећен том светитељу, на европској обали Босфора (уп. н. 49. и 51). Није без значаја на уму имати и чињеницу да је Синопа у круг епархија Цариграда доспела рано. Јурисдикцију над црквама Понта, са првопрестоном Цезарејом, Цариград преузима на Константинопољском сабору (381), а ефективни суверенитет над њима стиче на Халкидонском сабору (451), кад је окончан процес конфедерализације pars orientalis Impe rii [E. Herman, Chalkidon und die Ausgestaltung des Konstantinopolischen Primatus, in: Das Konzil von Chalkidon II, Würzburg 1953, 459 490; C. Vogel, Unité de l église et pluralité des formes historiques d organisations ecclésiastiques de IIIe au Ve siècle, in: L Episcopat et l Eglise universelle (Unam Sanctam 39), еd. Y. Congar, Paris 1962, 620 622]. На крају, у виду треба имати и могућност да је укључивање светог Фоке у фриз подстакнуто историјским приликама. Некако истовремено с падом Цариграда у руке крсташа (1204) Синопу и области око ње заузели су Турци, а владари Никеје у неколико наврата покушавали су да је поврате (Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1991, 414). Не треба сумњати да је Сава, који у Никеји борави сразмерно дуго, био упућен у та збивања. 53 За хронике и епископске листе уп. П. В. Гидулянов, Восточные патриархи в протоке четырех первых вселенских собoров, Яро славль 1908, 287; за житијну лектиру Delehaye, Synaxarium, col. 727, 730; Bibliotheca Sanctorum IX (1967), col. 396 397. У том својству свети Митрофан је, ван сваке сумње, насликан у протезису цариградске Богородице Памакаристос, где га видимо у друштву одабраних представника источних и јужноиталијанских цркава (Belting, Mango, Mouriki, op. cit., 58 59, fig. 70 71). Тај аспект његовог култа могао би бити разлог што је Митрофан, у средњовековној Србији сликан по изузетку, у Жичи приказан још једном, у параклису светог Стефана Првомученика (Живковић, Жича, 12). За светог Митрофана у уметности cf. Walter, Art and Ritual, 66, 87, 105; Jolivet-Lévy, op. cit., 104; Belting, Mango, Mouriki, loc. cit. 54 Гидулянов, op. cit., 666 676, Bibliotheca Sanctorum X (1968), col. 1141 1150; LCI 8 (1976), col. 228. За ликовна сведочанства о светом Проклу cf. нпр. LCI 8 (1976), col. 228; Walter, Art and Ritual, 102, 148, 151, 230, 231; Skawrаn, op. cit., 173; Jolivet-Lévy, op. cit., 17, 37, н. 77, 66, н. 14, 105, 138, 198; Бабић, Краљева црква, 94, 98, црт. IX. B; Тодић, Грачаница, 81. 55 V. infra. 56 Акрабова, op. cit., passim; Ђорђевић, op. cit. 77 98, посебно 80 83 (са наведеном грађом и литературом). 57 Уп. грађу сакупљену у радовима наведеним у претходној напомени. У самој Србији Жичи, по овом решењу, претходе манастири Ђурђеви ступови и Студеница (Ђорђевић, op. cit., 80). 101

Сл. 11. Све ти Јован Милостиви и свети Иг ња ти је Бо го но сац (фо то РЗЗСК) И по по ло жа ју у це ли ни, при мер из Жи че део је ши ре прак се. 58 Чи ме је она све од ре ђе на не мо же се ре ћи пре си сте мат ских ис тра жи ва ња. Кад је наш при мер по среди, ни је те шко сло жи ти се са ста ри јим ис тра жи ва чи ма: функ ци ја синтрононa глав ни је раз лог што се по јас са по пр сји ма ар хи је ре ја на шао ис под сто је ћих фи гу ра. 59 Ис ти ца ње углед них епи ско па све ти те ља у бли зи ни се дишта цр кве ног по гла ва ра спа да у оп шта ме ста умет но сти сред њег ве ка. 60 Опре ма ју ћи жи во пи сом тро но ве у сво јим ка те дра ла ма, ар хи је ре ји Срп ске цр кве за па тро не би ра ју нај че шће оне ме ђу њи ма ко ји су у вр ше њу епи скоп ске слу жбе по ка за ли нај ви ше рев но сти и зна ме ни те све те оце. 61 У слу ча је ви ма ка кви су они из Гра ча ни це или Светих апо сто ла у Пе ћи о из бо ру од лу чу ју зах те ви лич не по бо жно сти. 62 И на пр ви по глед је, ме ђу тим, ја сно да су у Жи чи пре су ђи ва ли раз ло зи оп ште при ро де. По да ци о осмо ри ци од два на е сто ри це све ти те ља ни су до вољ ни да о из вор ној за ми сли ра су ђу је мо без огра де. На опрез, из по ме ну тих раз ло га, на ро чи то оба ве зу је не ста нак укра са ни ше. Др же ћи се оно га што нам сто ји на рас по ла га њу, чиње ни це да пр ви по гла вар Срп ске цр кве ка те дру на ко јој је се део ма кар јед ном не дељ но окру жу је пред став ни ци ма раз ли чи тих цр ка ва и бор ци ма за ве ру, углав ном бра ни о- ци ма ико на, на пла ну иде ја, то јест на пла ну дог ме, у Сави ном из бо ру мо же мо пре по зна ти три кру га ме ђу соб но ис пре пле та них те ма: 1. кон ти ну и тет је рар хи је и ви дљи ве цр кве, 2. на ње му за сно ва но је дин ство по ме сне цр кве и уни вер зал не цр кве, и 3. оба ве зе цр кве и ње ног по глава ра у очу ва њу пра ве ве ре, то јест дог мат ског на сле ђа при мље ног од апо сто ла и утвр ђе ног на ва се љен ским сабо ри ма. Пре ма уче њу ра не цр кве, у све ту пра во сла вља ак ту ал ном и да нас, за јед ни ца вер них у јед ном ме сту, неза ви сно од исто риј ских и ге о граф ских окол но сти, предста вља пот пу ну цр кву, исто вет ну Те лу Хри сто вом и 58 Исцрпан попис те појаве не би имао смисла. Примера ради, помињем сликарство у апсидaма кипарских цркава, у Лагудери, Какопетрији и Перахорију [A. H. S. Megaw, E. J. Hawkins, The Church of the Holy Apostles at Perachorio, Cyprus, and its Frescoes, DOP 16 (1962), 288, fig 19; A. and J. A. Stylianou, The Painted Churches of Cyprus, Cyprus 1964, 53 75, 55, fig 42.], Светог Георгија Диасоритиса на Наксосу (Μ. Αχειµάστου- -Ποταµιάνου, Άγιος Γεώργιος ό ιασορíτις, in: Μ. Χατζηδάκης et al., Νάξος, Αθήνα 1989, 69, сл. 4), Светог Георгија у Старој Ладоги, у Русији (В. Н. Лазарев, Фрески Старой Ладоги, Москва 1960, 26 27, 35, сл. 1, 4, 15 16), грузијских цркава Успења Богородичиног у Тимотесубанију (Е. Л. Привалова, Роспис Тимотесубани, Тбилиси 1980, 48, рис. 6) и Ачију (Дж. Йосебидзе, Роспись Ачи, Памятник грузинской монументальной живописи конца XIII века, Тбилиси 1989, 19, ил. у тексту 4) или живопис у цркви Светих апостола у Пећи (v. сл. 18). 59 У том виду, сложена у фриз, попрсја светих архијереја испод стојећих фигура јављају се знатно ређе него између првог и другог појаса. Настојање сликара да програм апсидалног украса прилагоде сапрестољу дало је решења у мањој или већој мери слична овом и на другим странама хришћанског света (v. претходну напомену: Тимотесубани и Пећ, или пример из Мјачина код Новгорода: Царевская, op. cit., 32, сх. 6, сл. 5). Чињеница да су фреско-иконе смештене непосредно изнад банка пада у очи утолико више што је распоред површина у ентеријеру жичке конхе допуштао да се појас једнаке ширине, с мање програмских потешкоћа, оствари између трифоре и полукалоте. У размишљању о овом питању на уму, најзад, треба имати да Служење литургије укључује већину идеја утканих у потку фриза [Walter, Art and Ritual, 193 195, 198, 200 214; idem, L Eglise dаns les programmes monumentaux de l art byzantine, in: L Eglise dans la liturgie, Paris 1979, 323 334; idem, Portraits of Local Bichops: a Note on their Significance, ЗРВИ 21 (1982), 7 17 (даље: Portraits of Local Bichops)]. У повезаност фриза фреско-икона и намене синтронона верују М. Кашанин, П. Мијовић и Б. Тодић (v. supra н. 33 37 и 48). 60 Radujko, op. cit. 163 168, et passim (где је и старија литература). 61 Ibid., passim. 62 Ibid., 166 167 102

Сл. 12. Све ти Епифаније Кипарски (фото РЗЗСК) апо стол ској цр кви, и сто га иден тич ну свим дру гим цр квама. Та се ве за по је ди нач не цр кве са пр во бит ном цр квом у бо го слов ској ми сли ис ка зу је тер ми ни ма исто рич но сти и оли ча ва по мо ћу док три не о апо стол ском пре јем ству, кон ти ну и те ту апо стол ског при су ства у цр ква ма пред во ђеним епи ско пи ма. 63 Опи су ју ћи на чин на ко ји цр ква и њен по гла вар оства ру ју по ве за ност са пр во бит ном цр квом и да ро ви ма да тим апо сто ли ма, дог ма ти ка раз ли ку је два наче ла. Пр во се на зи ва објек тив ним и под ра зу ме ва тра јање ви дљи ве цр кве и ње не хи је рар хи је. 64 Ма да се у вре мену оства ру је по сред ством чи на епи скоп ског по ста вље ња, то јест сук це си јом на ра шта ја, за те о ло ге ра ног хри шћанства и сред њег ве ка тра ја ње хи је рар хи је мно го је ви ше од не пре ки ну тог ни за ака та ру ко по ла га ња из раз је тра ја ња исто риј ског жи во та цр кве у це ли ни и по ве сни до каз по веза но сти са цр квом Хри сто вих и апо стол ских вре ме на. 65 Под се ћа ње на ту чи ње ни цу за нас је ви ше не го ва жно. Иако осно ва на хи ља ду и две ста го ди на по сле цр кве у Је ру са ли му, мла да Срп ска цр ква свој ауто ри тет та ко ђе гра ди на иден тич но сти са Те лом Хри сто вим и по ве зано сти са пр во бит ном цр квом. Осни вач Ар хи е пи ско пи је и ње го ви би о гра фи под вла че ову ми сао си сте мат ски. 66 Насто је ћи да по ме ну ту иде ју обра зло жи, ар хи е пи скоп Са ва у ви ше на вра та са вре ме ни ке и уче ни ке под се ћа на дог му о пре јем ству и тра ја њу епи скоп ске слу жбе, до да ју ћи да она од ње га се же у про шлост до све тих ота ца, а пре ко њих и до апо сто ла и Хри ста, по том про ро ка и са мог Бога. У ре чи ко ју је из го во рио у Сту де ни ци, тек што је као ар хи е пи скоп при спео из Ни ке је (да по ме не мо нај по зна тији при мер), Са ва из ри ком ка же: Овај Бо гом сми шље ни До мо строј о на шем спа се њу, при пре мљен пре ве ко ва а то је до ла зак Си на Бож јег на ма љу ди ма, ко ји је од све тих апо сто ла, оче ви да ца Ло го са, још ви ше јав но об јављен, и од бо го но сних све ти те ља под јед на ко по твр ђен, и по сле њих опет на ма (= Са ви и ње го вим вер ни ци ма) пре дан. 67 Фриз ико на из ол тар ског про сто ра у ка те дра ли Ар хи е пи ско пи је ни је по ве зан са апо сто ли ма на сли каним, ина че, у на о су До ма Спа со ва без сум ње као из раз дог ме о пре јем ству но то ни је раз лог за сум њу у увере ње да је ње гов са ста вљач у ви ду имао упра во ову доктри ну. Ту ма че ње при ме ра из Жи че са ста но ви шта ме ста ко је срп ски ар хи е пи ско пи за у зи ма ју у лан цу епи скоп ске сук це си је оправ да ва, пре све га, функ ци о нал ни кон текст. По ла зе ћи од схва та ња ко је у ци ти ра ном ме сту по ми ње 63 Литература о том питању изузетно је обимна. За потребе нашег рада довољно је поменути: F. Dvornik, The Idea of Apostolicity in Byzantium and the Legend of the Apostle Andrew, Cambridge 1958, passim; J. Colson, Le ministère apostolique dans la littérature chrétienne primitive: apôtres et épiscopеs, sanctificateur des nations, in: L Episcopat et l Eglise universelle, 135 169; A.-M. Javiere, La thème de la succession des apôtres dans la littérature chrétienne primitive, ibid., 171 221 (преглед извора и отворених питања у изучавању ранохришћанске грађе у два последња рада исцрпнији него код Дворника); Ј. Зизиулас, Јединство Цркве у светој Евхаристији и у Епископу у прва три века, Нови Сад 1997, passim; idem, L Etre ecclésial, Genève 1981, 113 121, 136 170 (са изворима и литературом). 64 О континуитету јерархије са становишта еклисиологије укратко али са важним опажањима и литературом: Zizioulas, op. cit., 136 170. 65 Уп. н. 63 и 64. 66 А. Јевтић, О еклисиологији Светога Саве, in: Студеница у црквеном животу и историји српског народа, Београд 1987, 103 116 (= idem, Свети Сава и косовски завет, Бeоград 1992, 216 220; из разлога практичне природе рад наводимо по прештампаном издању); idem, Богословље и духовни живот у Студеници, in: Осам векова Студенице. Зборник радова, Београд 1986, 99 115 (= Свети Сава и косовски завет, 199 207). 67 Доментијан, 124 (наведено према прецизнијем преводу А. Јевтића, Еклисиологија Светога Саве, 216 217). 103

Сл. 13. Све ти Гер ман (фо то РЗЗСК) ар хи е пи скоп Са ва, пи сци сред њо ве ков не Ср би је по гла варе Срп ске цр кве на зи ва ју са пре стол ни ци ма све ти те ља, то јест ар хи је ре ја, у пр вом ре ду, да ка ко, све тих ота ца. 68 Иду ћи ко рак да ље, ми тро по лит Со лу на Си ме он на кра ју сред њег ве ка ка же да су се ста ри рев ни те љи ве ре труди ли да на тро но ви ма сво јих ка те дра ла ви де углед не архи је ре је чак и на кон њи хо ве смр ти. 69 У при лог то ме иде и са став фри за. На гла ше на уло га исто риј ског чи ни о ца у за ми сли це ли не, окол ност да фриз ук љу чу је епи ско пе раног хри шћан ства, по зне ан ти ке и сред њег ве ка, по сред но и ета пе од зна ча ја за исто ри ју цр кве, то што су се у гру пи ста ри јих на шли пр ви епи скоп пр ве цр кве и пр ви патри јарх Ва се љен ске па три јар ши је, све то го во ри да творци жич ког ан сам бла у пр ви план ис ти чу иде ју о тра ја њу цр кве и ње не хи је рар хи је. Оку пље ни на по лу кру жном се ди шту у ап си ди До ма Спа со ва, епи ско пи Срп ске цр кве упу ће ном по сма тра чу мо ра ли су из гле да ти као пре јемни ци пре ла та на сли ка них из над бан ка, а Ар хи епи ско пија као на след ни ца цр ка ва на чи јем су че лу они ста ја ли. Ни је та ко ђе пре те ра но ре ћи да је хро но ло шка струк ту ра из бо ра ли ко ва за ко ји се опре де лио са ста вљач под ре ђе на пр вен стве но до ка зи ва њу исто риј ске по ве за но сти Српске цр кве са пр во бит ном цр квом. У вре ме док се ди на гор њем ме сту, окру жен су фра га ни ма или све штен ством, епи скоп, ка ко се зна, оли ча ва Те ло Хри сто во, ко ле ги јум апо сто ла на че лу са Хри стом, Гла вом цр кве. 70 У то нас, са сво је стра не, уве ра ва и чи ње ни ца да је Је русалим ска цр ква, ов де за сту пље на ли ком све тог Јакова Брата Господ њег, и у по зној ан ти ци и у сред њем ве ку ужи ва ла по ча сни ста тус ( κολουθ α τ ς τιµ ς) и би ла ува жа ва на као цр ква из ко је су про и за шле све дру ге по ме сне цр кве (ec cle sia ma ter), 71 али и култ све тог Ја ко ва. По ста вљен од апо сто ла на ле ген дар ном са бо ру Је ру са лим ске цр кве не оп шти не, 72 Хри стов по лу брат или Ја ков Мла ђи сла ви се Сл. 14. Све ти Гер ман, Каливија Кувара (пре ма N. Co umbaraki-panselinou) у сред њем ве ку из два раз ло га, као пр ви епи скоп Је ру сали ма, осни вач и трај ни вла сник је русалим ске ка те дре, и као пр ви епи скоп уоп ште, лич ност за ко ју се ве зу је на станак уста но ве епи ско па и по ме сних цр ка ва. 73 У епи скопским ли ста ма Ев се ви ја Пам фи ле и бла же ног Је ро ни ма Ја ков је сим бол епи скоп ске слу жбе, у на пи си ма све тих ота ца и сим бол бо жан ског по ре кла пр во све ште нич ког слу же ња, а ар хи је ре ји ње го ви на след ни ци. 74 Уоби ча је на по ја ва у ол та ри ма цр ка ва све та ор то док си је, Ја ков Брат Го спод њи се због то га и дру где ис ти че бли зу ка те дре 68 Radujko, op. cit. 157, н. 156 (са прикупљеним местима из извора). 69 Migne, PG, 485. 70 У изворима се ово поређење помиње често. Најобимнију грађу из мистагошке литературе о том питању прикупио је Архиепископ Нижненовгородский и Арзамаский Вениамин, op. cit., 20 21, 173 175. Уп. такође Мирковић, op. cit., 104. О еклисијалном смислу поређења епископа окруженог саслужитељима на синтронону са Христом који седи међу апостолима: Zizioulas, op. cit., 119 120. За одјек тог схватања у живопису апсидалне конхе cf. Ch. Ihm, Die Programme der christlichen Apsismalerei vom vierten Jahrhundert bis zur Mitte des achten Jahrhunderts, Wiesbaden 1960, 11 23 et passim; P. Testini, Osservazioni sull iconografia del Christo in trono fra gli apostoli, Rivista dell Istituto nazionale d archeologia e storia dell arte XI XII (1963), 230 300; M.-L. Thérel, Les symboles de l Ecclesia dans la création iconografique de l art chrétien du IIIe au VIe siècle, Roma 1973, 101 109. 71 J. Heiler, Altchristliche Autonomie und Papstlicher Zentralismus, München 1941, 188; Vogel, op. cit., 621. 72 Хр. Гяуров, Апостолският събор в Ерусалим, Годишник на Духовна академия 16 (София 1956 1957), 155 172. 73 Bibliotheca Sanctorum VI (1965), col. 401. Delehaye, Synaxarium, col. 155 156; H. Marot, Unité de l Eglise et diversité geographique aux premiers siècles, in: L Episcopat et l Eglise universelle, 581; Афанасьев, Церков Духа Святого, 202 205, 208 210; Zizioulas, op. cit., 157 159 (важни извори и корисна опажања). 74 За епископске листе v. Eusebio, Historia ecclesiastica, еd. G. Bardy, Paris 1952, II, 1, 3; 23, 4; VII, 30, 9. Од места код светих отаца помињем тумачење Посланице Колошанима Јована Златоуста (Беседа XXXII, 4, PG 62, 299 329) и полемички спис светог Епифанија (Adversus Haer- 104

на гор њем ме сту. 75 У ко јој ме ри је ме сто све тог Ја ко ва у про гра му ол та ра ве за но за док три ну о по ре клу уста но ве епи ско па и по ме сне цр кве на нај бо љи на чин от кри ва сликар ство Све тог Ни ко ле из Мел ни ка (XII XI II век), где је, не по сред но из над гор њег ме ста, при ка за но По ста вље ње све тог Ја ко ва, сце на у ко јој Хри стос и апо стол Пе тар, у при су ству углед них све тих ота ца, бла го сло вом и при клања њем гла ве кан ди да та, пр вог ме ђу хри шћа ни ма, уво де у чин епи ско па. 76 При ме ру из Жи че бли жи су, ме ђу тим, украс со лун ског Све тог Пан те леј мо на (1295 1315) и Бого ро ди це Па ма ка ри стос (по че так XIV ве ка), 77 где је Ја ков у хо ру по гла ва ра по ме сних цр ка ва при ка за них у ђа ко нико ну, од но сно у про те зи су, за у зео по ча сно ме сто, у ни ши па сто фо ри ја, без сум ње као из раз на сто ја ња да се цр ква Је ру са ли ма, она Хри сто вих и апо стол ских вре ме на, угради у струк туру помесне цр кве и при ка же као очи гле дан га рант апо стол ских из во ра ње не ми си је. Чињеница да је хришћан ство у ор ганизационој струк тури издељено, најпре на оп шти не, по том на ме сне, са мо стал не и ауто ке фал не цр кве, ни је у су прот но сти са овим уче њем. Одговарајући на оснивање заједница изван Јерусалима, хришћанска мисао је још за апо сто ла док трину о је дин ству цр кве увр сти ла ме ђу екли си јал не ак сиоме. Но во за вет ни спи си (Јн 18, 36; 1Пт 5, 4; Јев 13, 20 и др.), по том ка но ни (Ап. 34; I вас. саб. 6; II вас. саб. 2, 3; III вас. саб. 8; IV вас. саб. 17, 28) и дог мат ско бо го сло вље под је дин ством или оп ште њем цр ка ва (κοιν νια, com munio) подразумевају заједништво и сагласност хришћана у границама чита вог све та. 78 За нас је на рочито важно да пре вла да ва ње ан ти те зе ло кал ног и уни вер зал ног по чи ва на епи ско пу. 79 Са дру гим епи ско пи ма у све ту по гла вар поме сне цр кве по ве зан је са мим по све ћењем. У рукоположењу архијереја, преко својих поглавара, учествују најма ње две-три цр кве, што епи ско па и ње го ву цр кву сје ди њу је у је дин ствен епи ско пат, то јест за јед ни цу цр ка ва ра се јаних по свој ва се ље ни. На то ме се те ме љи и епи ско пал ни, то јест са борски систем, у раној цр кви кри те ри јум оп штења цр ка ва, 80 од IX века и обавеза поглавара самосталне цр кве да на ли тур ги ји (за раз ли ку од епи ско па суфрагана ко ји помињу њега) помиње главе других независних цркава. 81 Под се ћа ње на те по дат ке не би има ло сми сла да учење пре ма ко јем хри шћани, иако расејани по васељени, са чињавају једну цр кву 82 не пред ста вља окосницу фриза ико на из ол та ра Ве ли ке цр кве. На уну тра шњем пла ну сје дињена већ самим чином оку пљања епископа на синтронону главне кате дра ле и усредсређена у свом архиеписко пу, аутокефална Срп ска цр ква је, су де ћи пре ма на шој слици, у исто време сједињена и са другим црквама, које на бан ку заступају попрсни ликови њихових првих или чувених архијереја. 83 Да је тумачење разматраног решења eses, PG 41, 999 ff). Уп. такође L. Marchal, L Origine divine des évêques, in: Supplément аu Dictionnаire de lа Bible II, col. 1297, 1333, Paris 1934, и A. Ehrhardt, The Apostolic Succession in the first two Centuries of the Church, London 1953, 35. sq. 75 Овoj теми вратићемо се другом приликом. Овде зато помињем само примере о којима ће у овом раду бити говора, онај у Нередици (В. Н. Лазарев, Древнерусские мозаики и фрески, Москва 1973, сл. на стр. 74) и онај у Мелнику [Α. Ξιγγόπουλος, Παρατηρής ε ς τ ς τοιχογραφίας το Αγ. Νικολάου Μελενίκου, Επιστιµονικ Επετηρ ς Φιλοσοφηκ ς Σχολ ς 10 (Θεσσαλονίκη 1950), 115 128; Мавродинова, op. cit., 14 20, сл. 12 15]. О представама светог Јакова cf. Walter, Art and Ritual, s. v. Сл. 15. Све ти Гeр ман, Краљева црква (фо то РЗЗСК) 76 Ξιγγόπουλος, op. cit. 115 128; Мавродинова, op. cit., 14 20, сл. 12 15; idem, Nouvelles considérations sur les peintures du chevet de l église St. Nicolas à Melnic, in: Actes du XV Congrès international d études byzantines (Athènes 1976), Athènes 1981, 2: Art et archéologie. Communications, 427 438; Walter, Art and Ritual, 132 133, н. 94. Смисао ове слике шире од претходних истраживача обухвата Б. Тодич, Тема сионской церкви в храмовой декорации XIII XIVвв., in: Йерусалим в русской культури, ed. А. Баталов, А. Лидов, Москва 1994, 36 38. 77 За Светог Пантелејмона cf. А. Цитуриду, Зидно сликарство Светог Пантелејмона у Солуну, Зограф 6 (1975), 16 18. За живопис Богородице Памакаристос: Belting, Mango, Mouriki, op. cit., 58 59, 60 61, fig. 68 (за Јакова), 62 69 (за архијереје у целини). 78 Теолошком аспекту овог питања посвећена је читава литература. Наводим само четири чешће помињане студије: J. Hamer, L Eglise est une communion, Paris 1962; O. Clement, L écclesiologie orthodoxe comme écclesiologie de communion, Contacts 20 (1968), 10 36; Y. Congar, De la communion des églises à une écclesiologie de l Еglise universelle, in: L Episcopat et l Eglise universelle, 227 260 (поглед на грађу са становишта Католичке цркве); J. Зизиулас, Јединство Цркве. Одјеке ове доктрине на збивања у организационој структури цркве у времену прате Marot, op. cit., 565 596, нарочито III, IV и V поглавље, и Vogel, op. cit., 591 636. За канонски аспект овог питања укратко Н. Милаш, Православно црквено право, Београд 1926, 223 225; Т. Събев, Самостойна народностна църква в средновековна България, София 1987, 221 226. За шири осврт уп. студију V. Pheidas, L Eglise locale autocéphale ou autonome en Communion avec les autres Eglises. Autocéphalie et communion, in: Eglise locale et Eglise universelle, Chevetogne 1968, 35 58. 79 Зизиулас, Јединство Цркве, passim, нарочито 123 150 и 178 190. 80 J. Ziziuoulas, The Developement of Conciliar Structures to the First Ecumenical Council, in: Councils and the Ecumenical Movement (World Council Studies 5), Geneva 1968, 34 51. 81 О том питању говоре 14. и 15. правило тзв. двократног, Цариградског сабора (861). Уп. Н. Милаш, Правила (κανóνες) Православне цркве с тумачењем, Нови Сад 1896, 289 291. Cf. такође Събев, op. cit., 224, и Pheidas, op. cit., 45. О литургијској рецепцији те норме cf. E. Melia, Les Diptiques pour l Eglise et leur signification ecclésiastique, in: L Eglise dans la liturgie, 209, 229, 216 217, 227 229. 82 Зизиулас, Јединство Цркве, 178 190. 83 Упркос сразмерно доброј очуваности целине и усредсређености замисли на идеју континуитета и општења међу црквама, фриз фреско-икона изнад банка у Жичи не допушта да у размишљању о првобитном украсу нише изнад горњег места, вероватног идејног фокуса слике, будемо одређени. Од тема које се у уметности средњег и позног византијског доба на овом месту понављају у Жичи се, с обзиром на иконографски контекст, могу очекивати три решења: фигура Христа свештеника (Нередица) или Христа на престолу (манастир Проток у Смоленску, Спас Преображења на Иљиној улици 105

Сл. 16. Мја чино (Аркажи), сликарство олтарске апси де (пре ма В. Н. Ла за ре ву) са тог становишта разло жно, ви ди се из пи са них из во ра. Архиепископ све српске земље и поморске ту доктрину сма тра ви ше не го важном. Истраживања еклисиологије све тог Саве одавно су показала да први поглавар Жиче на цркву гледа очи ма ра но хри шћан ске ми сли, у којој евхаристијска еклиси о ло ги ја, с њом и свест о је дин ству, ка нонском и онтолошком, заузима средишње место. 84 Нестанак натписа уз лико ве архијереја са бочних зи до ва ол та ра у највећој мери отежава праћење унутрашњег садржаја управо овог аспекта његове првобитне замисли. Уколико се у по пр сји ма у ис точном травеју одиста крију епи скопи Ан ти о хи је, Алек сан дри је и Ки пра, то би зна чи ло да са ста вљач у ви ду има је дин ство Срп ске цр кве са цр ква ма православног Истока у ширем сми слу. По ло жај ко ји у целини заузимају представ ници Јерусалима и Цариграда уверава нас, и мимо ове недоумице, да је првенство дато ве зи Ар хи е пи ско пи је са две ма најугледнијим црквама све та ор то док сије. Истицање једин ства са Је русалимском црквом биће у служби подсећања на еклисијалне изворе идентитета нове цркве. С друге стране, околност да скупину архијереја приказаних изнад банка (оставимо ли по страни Јакова) чине један суфраган и шест поглавара Ца ри гра да, те да су се пр во је рар си Но вог Ри ма на шли не по сред но уз гор ње ме сто, при вла чи па жњу и са ма за се бе. Тра га ју ћи за мо ти ви ма ко ји су под ста кли на ста нак овог ре ше ња, при род но је нај пре уочи ти раз ло ге оп ште при ро де. Још од Хал ки дон ског са бо ра (пра ви ло 17) Констан ти но пољ ужи ва ста тус при мат ске ка те дре. 85 По сле цр кве ног рас ко ла (1054) на Ца ри град је пре шло ва сељен ско пр вен ство, па се на са став фри за ико на фре са ка из Жи че мо же гле да ти као на из раз ка нон ских при ли ка у цр кви на Ис то ку. При ма мљи ви је, ипак, зву чи по ми сао да је сре ди шњи део фри за на стао под ути ца јем око л ности, цр кве но по ли тич ких и по ли тич ких, из вре ме на пр вог осли ка ва ња Жи че. Ка ко се зна, Ар хи е пи ско пи ја је ста тус аутокефалне цр кве сте кла уз при ста нак и уче шће Ва сељен ске па три јар ши је. 86 Столећима у сенци политич ке до ми на ци је Но вог Ри ма, а цр кве но ју ри дич ки под ло жна Охри ду, Ср би ја је у сло му Ви зан ти је по чет ком XI II ве ка (1204) ви де ла при ли ку, с јед не стра не, за успон у круг зема ља нај ви шег ран га и, са дру ге, за цр кве но оса мо ста љење. 87 У при лог ње ним ам би ци ја ма ишли су ан та го ни зми у Новгороду), портрет архиепископа Саве или часна трпеза, дакако са Христом агнецом и путиром. У избору за који се одлучио састављач слике о којој је реч најмање је основа за последњу могућност, али се ни она не може искључити: повезивање Служења литургије и горњег места, остваривано најчешће баш на поменути начин, сликањем светог престола у ниши која служи и као наслон катедре, спада у често понављана решења уметности византијског круга (Radujko, op. cit. 165; опширније на другом месту). Следећи основну замисао састављача фриза јединство међу црквама у жичкој апсидалној ниши најлакше је замислити портрет оснивача Српске цркве. У прилог тој могућности ишле би и чињенице са стране. Прво, цркве Јерусалима и Цариграда заступљене су такође ликовима својих првих епископа. Друго, истицање портрета оснивача цркве изнад горњег места у њего вој катедрали практикује се на широким просторима хришћанског света. У самој Србији то је решење поновљено, тек коју годину пре но што је аутокефалија цркве у Србији установљена, у Ризи Богородице у Бијелој (Ђурић, Византијске фреске, 29, н. 28; idem, Престо светога Саве, in: Споменица у част новоизабраних чланова Српске академије наука и уметности, књ. 53, Београд 1972, 99, са литературом; у даљем тексту: Престо светога Саве ). Напослетку, на тај би се начин ло гично могла објаснити чињеница да у живопису старијег дела Дома Спасова није пронађен портрет првог поглавара Српске цркве, упркос томе што се сликари с почетка треће деценје XIV столећа према програму из времена архиепископа Саве односе с највећом пажњом. Све то, међутим, није довољан разлог да се одбаци прва могућност. Идеја континуитета и сама по себи укључује као исходиште предања у цркви Христа, иначе јединог правог епископа и јединог истинског поглавара цркве и сопственика катедре, места са којег архијереј председава скупу верних. 84 А. Јевтић, Из богословља Светога Саве (Жичка беседа Светога Саве о правој вери), in: СНСС, 212 280 (прештампано in: Свети Сава и косовски завет, 42 173 (даље: Жичка беседа Светога Саве; цитирано према новом издању); idem, Еклисиологија Светога Саве, 208 236; idem, Богословље и духовни живот у Студеници, 173 207. 85 P. Polakis, Historical Presuppositions of the Primacy of the Bishop of Constantinople, Athens 1954, passim (са изворима и литературом). 86 Д. Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 1991, 152, 154, 155 157; Б. Ферјанчић, Србија и византијски свет у првој половини XIII века (1204 1261), ЗРВИ 27 27 (1989), 103 148 (оба рада са старијом литературом). 87 О околностима у којима је Српска црква настала, уз радове наведене у претходној напомени, уп. још: Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Диселдорф 1978, 78 91; Д. Богдановић, Преображај Српске цркве, in: Историја српског народа I, Београд 1981, 315 320; Б. Ферјанчић, Автокефалност Српске цркве и Охридска архиепископија, СНСС, 65 72; М. Петровић, Историјско- -правна страна Хоматијановог писма најпречаснијем међу монасима и сину великог жупана Србије кир Сави, in: Студенички типик и самосталност Српске цркве, Београд 1986, 45 80, et passim; Б. Ферјанчић, Љ. Максимовић, Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, in: Међународни научни скуп Свети Сава у српској историји и традицији, 13 26. 106

Ни ке је и Епи ра, 88 најмоћнијих међу државама створеним на рушевинама Импе ри је. Пот крај дру ге де ценије XIII сто ле ћа би ли су већ ја сно уоч љиви заједнички интереси Ср би је и Ни ке је. Обе ма на пу ту сто је Епир Ан ђе ла и Јустинијана Прима. Попут ца ра Ни ке је, епир ски деспоти, по том ва си лев си, оду ше вље ни су сном о ре ста у ра ци ји Царства, само што они своје претензије граде уз помоћ архиепископа Охрида. 89 Раз у ме се, то ни је оста ло без ути ца ја и на ка нон ске и по ли тич ке при ли ке у цр кви. 90 У же љи да спре чи не га тив не по сле дице распада Царства, патријарх Манојло I Харитопул Сарантин (1217 1222) почиње својој титули да додаје епитет васе љенски и да над лежности Цариграда шири преко граница његове изворне јурисдикције, сматрајући се надлежним за цркве на чи та вој територији разорене Империје. 91 Из свих ових разлога Сава се, у потрази за аутокефал ношћу, запутио у Ни ке ју, где је, у ав гу сту 1219, нај пре хиротонисан за еписко па, а по том по ста вљен на че ло ауто ке фал не Срп ске цркве, установљене на основу одлука патријарха Манојла и си но да Ва се љенске цркве, и уз сагласност Теодора I Ласкариса. 92 Осмо тре на у све тлу ових чи ње ни ца, од лука архиепископа Саве да уз банк са којег је председавао својој цр кви оформи кулису испуњену превасходно ликовима поглавара Васељенске патријаршије изгледа очекивана. У време рада на фрескама Жиче Срби ја је још под ути ском осамостаљивања цркве. Била је то прилика, вероватно прва, да се сред ствима слике под се ти на окол но сти, на ма се чи ни и на усло ве под ко ји ма је ауто ке фал на Архиепископија настала. Позна то је да се са мо стал ност об ласним црква ма признаје само уко ли ко се оне за клетвом обавежу да ће са постојећим црквама остати у јединству. 93 Преведено на је зик пра ва, ово се ре шење, отуда, може посматрати и као израз погледа на легитимитет установљења аутокефалне Српске цркве, као ликовна формулација односа мајке цр кве и цр кве кће ри. Ма ти цр ква, у овом слу ча ју Цариградска патријаршија, једини је зако нити чинилац стицања аутокефалности. 94 Напослетку, Жича је за Нике ју (од 1261. за Ца риград), изгледа све до по след ње че твртине XI II ве ка, ве за на и прав но. У пре го во ри ма са па три јархом Манојлом Сава је из борио предуслов фактичке самосталности, сагласност да српски епи ско пи сами бирају и освећују архиепископа, али је аутокефал ност Срп ске цркве de ju re остала ограничена обавезом да се цариградски патријарх на богослуже њу по ми ње пр ви. 95 Ослоњено на рано хри шћан ску и сред њо ве ков ну мисао о цр кви, ре ше ње из пр вог по ја са жич ког ол та ра ни је ни као иконографска појава непознато. Одјеке мисли о цркви у ико но гра фи ји ово га ти па пра ти мо (на по вр шина ма везаним за сапресто ље или у ол та ру у ши рем сми слу) још од V сто ле ћа. А. Гра бар, по сле ње га и други аутори, разлику је у сачуваној грађи два главна варијетета. 96 При мер за први пружају предста ве су фрагана Миланске архиепископије на престолима у најнижем поја су пр во бит ног укра са у ап си ди цр кве San Am bro gio у Ми ла ну (по зна ан ти ка) 97 и сли ка на ар ка да из ме ђу син тро но на и по ја са сто је ћих фигура у олтарској апсиди Светог Ахилија на острву Аилу (985/986 990), престоници бугарског цара Са муила, под чи јим су лу ко ви ма ис пи са на име на вла ди ка и на зи ви тро но ва, то јест епар хија подло жних Охри ду. 98 За потку оба имају статус помесне цркве, њену само сталност и те ри то ри јал ни оп сег, без сум ње и уну тра шње је дин ство и хи је рар хиј ски по ре дак у Бу гар ској па три јар ши ји и Миланској архиепископији. 99 О дру гом ти пу ре ше ња на нај бо љи на чин све до чи сли кар ство нај ни же зо не ол тарског про сто ра у охрид ској Све тој Со фији (1045 1056), 100 где су у идејну целину повезане фигуре светих пр во је рараха самосталних и ауто ке фал них цр ка ва православног све та (ме ђу оста лим, све тог Ћи ри ла и све тог Кли мен та Охрид ског) и пе то ри це на Ис то ку што ва них па па Ри ма. Насупрот реше њи ма пр ве гру пе, жи во пис Све те Со фи је у пр ви план ис ти че од нос по ме сне и уни вер зал не цр кве, док трину о јединству, канон ском и он то ло шком, цр ка ва хри шћан ског or bisа. 101 Размишљање о ангажованом смислу фри за фре ско-ико на из Жи че оправ да ва чи ње ни ца да ни ова ре шења нису мотивисана искључиво разлозима начел не при ро де. Сли ке из Пре спе и Охри да ре чит су до каз ути ца ја по ли ти ке у овој сфе ри. Украс над са пре сто љем у Светом Ахилију скопчан је са пла новима цара Са муила, 88 Острогорски, op. cit., 400 416; A. D. Karpozilos, The Еcclesiastical Controversy between the Kingdom of Nicea and the Principality of Epiros, Thessaloniki 1973, passim, нарочито 15 45; Петровић, op. cit., passim; Ферјанчић, Максимовић, op. cit., passim. 89 Острогорски, loc. cit.; Karpozilos, loc. cit. 90 Karpozilos, op. cit., 40 69 et passim; Петровић, op. cit, passim, нарочито 52 71. 91 Karpozilos, op. cit., passim; Петровић, op. cit., 58 71. 92 Доментијан, 126; Теодосије, 135. Уп. и Слијепчевић, op. cit., 78 91; Оболенски, op. cit., 152, 154, 155 157; Ферјанчић, Максимовић, op. cit., passim. 93 Милаш, Православно црквено право, 226; Pheidas, op. cit., 145 sq; Събев, op. cit., 221 226. 94 О канонској потки односа мајке цркве и цркве кћери cf. Б. Гардашевић, Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219. године, СНСС, 33 77, 50 52; Pheidas, op. cit., 145 sq. Разлог више за размишљање у овом правцу био би протест охридског архиепископа, познатог канонисте Димитрија Хоматијана, који, устајући у одбрану својих права, већ у мају 1220, у писму упућеном Сави, доводи у питање легитимитет успостављања аутокефалије на територији подложној Охриду. Уп. Г. Острогорски, Писмо Димитрија Хоматијана Светом Сави и одломак Хоматијановог писма патријарху Герману о Савином посвећењу, in: Светосавски зборник, књ. 2. Београд 1938, 91 125. О политичким и канонским аспектима тог питања, са новим закључцима и критичким освртом на литературу, последњи Петровић, op. cit., passim, особито 71 80. Чињеница да Сава при састављању слике наглашава везу са Цариградом, а да приликом прилагођавања византијских зборника канонског права за потребе Српске цркве одстрањује сва места у којима се васељенским претензијама Цариграда даје јуридичка основа само је привидно противречна. Језиком слике Сава јасно подвлачи еклисијалну и историјску потку односа Српске цркве и Васељенске патријаршије. Подређеност Цариграду, у црквеноправном смислу, у опреци је не само са Савиним погледима на бит цркве него и са садржајем аутокефалије. 95 Доментијан, 183. О помињању поглавара мајке цркве на литургији као чиниоцу ограничења аутокефалије cf. Гардашевић, op. cit., 18 19, 36 37. 96 A. Grabar, Les peintures murales dans le choeur de sainte Sophie d Ochrid, CА XV (1965), 157 265 (даље: Les peintures); idem, Deux témoignages arché ologiques sur l autocéphalie d une église: Prespa et Ochrid, ЗРВИ VIII/2 (1964), 163 168 (даље: Deux témoignages); Ђурић, Византијске фреске, 10; Walter, Portraits of Local Bichops, 7 17. 97 P. Toesca, La pittura e la miniatura nella Lombardia dai piú antichi monumenti alla metà del Quattrocento, Torino 1966, 68 71, fig. 91 93; Grabar, Deux témoignages, 166, fig. 1; Walter, Portraits of Local Bichops, 9. 98 Grabar, Deux témoignages, 163 166, 168 (са старијим написима); Ν. Κ. Μουτσóπουλος, Aνασκαφ τ ς Βασιλικ ς το Aγίου Aχιλλείου, Θεσσαλονíκη 1969, 150 156, ε κ. 32 36. 99 Grabar, Deux témoignages, loc. cit. 100 Grabar, Les peintures, loc. cit.; idem, Deux témoignages, 166 168; Ђурић, Византијске фреске, 10; за портрете словенских архијереја уп. Ц. Грозданов, Појава и продор портрета Климента Охридског у средњовековној уметности, ЗЛУ 3 (1967), 53 55; Walter, Portraits of Local Bichops, 15 16. 101 Cf. претходну напомену. 107

заокупљеног стварањем бугарске империје, док је решење из Свете Софије израз црквенополитичке оријентације из вре ме на кад је на след ница Самуилове патријаршије Охридска архи е пи ско пи ја, по сле сло ма си но ва зло срећног вла да о ца, по ста ла чи ни лац об но ве ви зан тиј ске власти у гра ницама своје дијецезе. 102 Ре ше ње из Жи че, очито је по свему, следи обрасце добро познате уметности ви зан тиј ске сфе ре ути ца ја. У по гле ду ме ста ко је за узима у це ли ни, оно има ши рок круг па ра лела. Тема тику везану за трон епи ско па између банка и стојећих фигура, сем San Am brogio-a, имају ра вен ске цр кве V и VI ве ка (портрети месних архијереја), доцније и катедрала на Преспи, Свет и Мар ко у Ве нецији (XIII век), катедрала на Торчелу (1031) и Ри за Бо го ро ди це у Би је лој (до 1219) или Не ре дица (1199). 103 Одјеци овог решења срећу се током средњег ве ка и у зда њи ма без бан ка и гор њег ме ста. У апсидама две ју ки парских цркава Панагије Аракиотисе у Лагудери (1192) и Све тих апо сто ла у Пе рахорију (1160 1180) у зони испод стојећих фигура видимо попрсја патрона локалне цр кве, про по вед ника хришћанства на острву или у све це увр шће них пре ла та ауто ке фал не Ки пар ске цркве. 104 Формом, положајем у це ли ни и, оним што је најбитније, идејном потком Жичи су најближи (нешто ста ри ји и не што мла ђи) при ме ри из цр кве Бла го ве ште ња у Мјачину (Аркажи) код Новгорода (око 1189; слика 16), Тимоте субанија (1206 1210; слика 17) и Светих апостола у Пе ћи (око 1261; сли ка 18), где ка те дру на гор њем ме сту, слева и здесна, такође уоквирују бисте светих епи ско па, у Пе ћи, под ути цајем Жиче, уписане у квадратна поља, вероватно ико не. 105 За јед ни штво ло кал не цр кве и цр ка ва расејаних по свету, уткано у потку овог решења, има ко ре не у умет но сти IX ве ка, у мо заицима цариградске Све те Со фи је, али је у скло пу о ко јем го во ри мо пр ви пут остварено у олтару охридске катедрале. 106 Од XI ве ка та тема постаје опште место укра са нај источнијег дела право слав не цр кве. Са ва се за њу за ни мао још у вре ме жи вописања Студенице. 107 Ја сно је и да у на мени Жиче треба видети разлог што слика из њеног олтара, по развијеној фор ми и сто га што је оства ре на у ви ду це лине за себе, у ка сни јој срп ској умет но сти не ма пра вог след бе ни ка. На крају, разло жно је у слич но сти ре шења из главних катедра ла Охрид ске и Срп ске цр кве пре познати стицај прилика. Ар хи е пи скоп Лав, кти тор жи во пи са у Све тој Со фији, и мла ди срп ски ар хиепископ делују у сличним усло вима. Историјски тренутак био би главни разлог што учени по гла вар Охри да, као и осни вач Срп ске цр кве, под влачи у пр вом ре ду за јед ни штво сво је ар хи е пи ско пи је са Ва сељенском патријаршијом. 108 Описивано као својство организације, у историји се је динство цркве и трајање јерархије манифестују првенстве но у јединству и континуитету вере. Иако постоје са мостално, помесне цр кве су са гла сне у ис поведању вере, вршењу тајни и међусобно повезане канонским јединством, а то значи и узајамним признавањем хијерархије. Трајање епископског посвећења од апостолских времена подразумева, са своје стране, трајање догматског предања. Са правоверјем се еклисиологија преплиће у раном хри шћанству и сред њем ве ку. 109 По твр де за то ни је те шко на ћи ни у срп ским из ворима. Пажњу нарочито заслу жује једно место у Житију светог Саве од Доментијана, где учени писац и мо нах пра ву ве ру приказује као постулат мисли о цркви и критеријум епископ ског до сто јан ства, као нор му ко јом се архиепископ Сава руково ди при из бо ру по гла ва ра по месних јединица своје цркве: изабрав ши љу де од уче ника својих, вели Доментијан, богоразумне и бо гобојажљиве и ча сне људе, који су способни управљати људе по бо жанском за ко ну и по пре да њу све тих апо сто ла и чу вати правила Светих Богоносних Отаца, и по све тив ши их, учи ни их епископима и заповеди им да са сваком богобојазношћу и са ве ром чи стом (= пра вославном) непорочно ходе (= владају се) и да о све му рев ну ју по но во ме за ко ну Хри стовом и по пре да њу Све тих Апо сто ла (под ву као М. Р.). 110 Гру писа ње противника јере си уз синтронон Велике цркве нема обавезно за полазиште нарочит смисао. Бор ци ма за ико не први српски архиепископ и иначе је наклоњен. 111 Све друго што нам сто ји на рас полагању говори да тополошки чинилац, важан за разумевање претходне две те ме, ни овде не треба занемарити. Најстарије међу епископским се диштима скопчано је и функцијом и идејном потком са улогом догме у животу цркве. На литургији оглашених, 102 Grabar, Les peintures, loc. cit.; idem, Deux témoignages, passim; Ћурић, Византијске фреске, 10; Walter, Portraits of Local Bichops, 15 16. За цркву Светог Ахилија уп. још корисна опажања И. Снегарова, История на Охридската архиепископия I, София 1995 2, 22 23. 103 За Равену cf. F. W. Deihmann, Contributi all iconografia e al significato storico dei mosaici imperiali in San Vitale, Felix Ravenna, ser. 3, fasc. 9 (LX) (1952), 15; за Преспу v. н. 96, 97 и 102; за Светог Марка v. O. Demus, Die Mosaiken von San Marco in Venedig, Baden bei Wien 1935, 12 13, Ab. 1; S. Bettini, Mosaici antichi di San Marco a Venezia, Bergamo 1944, 19, Tav. I, II; Ђурић, Престо светога Саве, 101; за Торчело уп. A. M. Damigella, Problemi della Cattedrala di Torcello, II I mosaici dell abside maggiore, Commentari XVIII/4 (1967), 281; Ђурић, op. cit., 100; за Бијелу уп. Ђурић, Византијске фреске, 29, н. 28, и Престо светога Саве, 99; за Нередицу v. Лазарев, loc. cit., сл. на стр. 74. 104 Megaw, Hawkins, op. cit., 288, fig. 19; A. and J. A. Stylianou, op. cit., fig. 42. У склопу расправе о портретима локалних епископа o овим примерима расправљају S. Tomeković, Les évêques locaux dans la composition absidale des saints officiant, Byzantinisch-Neugriechische Jahrbücher 23 (1981), 75 76; Walter, Portraits of Local Bichops, 14; Ch. Konstantinidi, Le message idéologique des évêques locaux officiants, Зограф 25 (1996), 39 44 (са другим примерима) 105 За Мјачино v. Царевская, op. cit., 32, сх. 6, сл. 5; за Тимотесубани Привалова, op. cit., 48, рис. 6. (пример би могао бити предмет посебне пажње, јер су уз нишу, као још понегде у кавкаском региону, у Ахтали нa пример, истакнути епископи Рима свети Климент и свети Силвестар). Појединост о којој је реч у Светим апостолима није у науци помињана. 106 Walter, Portraits of Local Bichops, 13 17, нарочито 13 14, где је и старија литература. 107 Бабић, Кораћ, Ћирковић, op. cit., 65 68 (Бабић). 108 О превласти цариградских патријараха у олтарском програму Свете Софије говоре Р. Љубинковић, Света Софија у Охриду. Конзерваторски радови на цркви Свете Софије у Охриду, Београд 1955, 15, и (потпуније и документованије) С. Радојчић, Прилози за историју најстаријег охридског сликарства, ЗРВИ VIII/2 (1964), 365 369. Не може се до краја искључити ни могућност да живопис источног дела охридског храма у настанку жичког решења има активну улогу, да је био познат ако не сликарима светог Саве, онда људима из његове близине. Све до стицања аутокефалности Охрид је седиште црквеног поглавара већине православних поданика рашких великих жупана, потом и краља Стефана Првовенчаног. Ј. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године, in: СНСС, 27 52. 109 Зизиулас, Јединство Цркве, passim, нарочито 178 190. 110 Доментијан, 126. 111 У Студеници су, сем чувеног монаха мученика светог Стефана Новог (северозападни носач куполе) и светих песника, Јована Дамаскина, односно Теодора и Теофана Грапта (јужни вестибил), насликана тројица од четворице цариградских патријараха иконофила: Герман, Тарасије, Никифор и Методије. Уп. Петковић, Студеница, 58; Бабић, Кораћ, Ћирковић, op. cit., 65 68 (Бабић); у олтару Жиче се у уском кругу фронтално стојећих архијереја појављује Јован Дамаскин, а у кули свети Теодор Студит (Живковић, op. cit., 12, 13, 14 17). 108

Сл. 17. Ти мо те су ба ни, сли карство олтарске апси де (пре ма Е. При ва ло вој) у целини посвећеној Божјој речи, епископ, како смо рекли, на горњем месту се ди или сто ји у вре ме чи та ња јеван ђе ља и апо сто ла. У ра ној цр кви и ра ном сред њем ве ку одавде и проповеда. 112 С дру ге стра не, над ле жност у до мену бри ге за ши ре ње и чу ва ње ве ре, власт уче ња (potestas magisterii, ξουσ α διδακτ ικ ) и сведочења истине (traditio veritatis), спада у круг основних, спочетка искључиво епископ ских пре рогатива. 113 Ради излагања које следи посебно треба нагласити да је учење о ди дак тичком ауторитету епископа развијено као одговор на појаву јере си, 114 та ко ђе да је бор ба против кварења вере остави ла тра га и у ми стагошким тумачењима функције горњег места. Објашњавајући разлоге присуства епископа на својој олтарској катедри у вре ме чи та ња је ванђеља, свети Герман Цариградски у Historia ecclesiastica каже дословце: епископ потврђује веродостој ност онога што се чита, као потпис анђела, и су протставља га јере сима демонских непријатеља. 115 Сведо чења српске грађе о овом пи та њу ни су ни при бли жно одре ђе на, али је, и по ред то га, из ве сно да на ведена схватања српском ученом чове ку сред њег века нису непозната. У изворима се престо поглавара Архиепископије, потом Патријаршије, назива престолом просветитељства, а није не ва жно ни то што се на ши писци улози епископа у борби против јереси враћају најчешће баш у описима ступања поглавара Српске цркве на трон. 116 Од осморице препознатих светитеља у круг бораца про тив је ретика спада ју њих пе то ри ца: Про кло, Гер ман, Та расије, Никифор и Методије. Чињеница да су чак че творица међу њима иконодули, те да је место уз катедру дато све тим Та ра си ју и Ни ки фо ру, све до чи да Са ва по себ но 112 За функцију горњег места уп н. 1. Повезаност седишта и службе речи потврђује и украс епископског престола на горњем месту: cf. H. P. L Orange, Studies on the Iconography of Cosmic Kingship in the Ancient World, Oslo 1953, 196 197. 113 У историји се, иначе, пуномоћ архијереја у овој сфери преноси примањем благодати истине у чину епископске сукцесије (cum episcopatus successione charisma veritatis certum acceperunt). 114 Зизиулас, Јединство Цркве, 178 190. 115 St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy, еd. P. Meyendorff, Crestwood, N. Y. 1984, 61 63. 116 О просветитељској, то јест учитељској функцији епископа као теми српских извора опширно ће бити речи другом приликом. Овде као пример реторичког изједначавања епископске службе са престо лом просветитељства помињем Теодосијев (op. cit., 135) опис избора Саве I за архиепископа. Неколико примера из извора који потврђују опажање да српски писци обавезе епископа у домену бриге за праву веру помињу у склопу приповести о устоличењу сабрао је В. Мошин, Сербская редакция синодика в неделю православия. Анализ текстов, Византийский временник 16 (1959), 370, н. 153 (даље: Анализ текстов). Tесна повезаност катедре и учења о чувању предања разлог је што сликарство Жиче представља само један у низу доказа утицаја те доктрине на замисао украса уз епископски престо. У нешто другачијем виду, у српској уметности ту тему укључују живопис везан за архијерејски трон у Богородици Љевишкој и онај у пећким Светим апостолима (детаљно о томе другом приликом). 109

Сл. 18. Све ти апо сто ли у Пећ кој па тријаршији, живопис олтарске апсиде (фото РЗЗСК) важном сматра борбу за култ икона. Занимање оснивача Српске цркве за браниоце икона може изгледати разумљиво и само по себи: тријумф иконофила се још од XI века изједначава са тријумфом право сла вља. Пом ни је учи та вање у исто ри ју овог ре ше ња и при ли ке под ко ји ма је ен теријер Велике цркве пр ви пут укра шен фрескама наво ди на за кљу чак да је по јава светих Германа, Тарасија, Никифора и Методија у жичком фри зу као и сли ка у це лини мо ти ви са на по себ ним раз лозима. У сра змерно широком кругу личности које су ореол све титељства стекле бо рећи се за штовање икона патријарси Цариграда заузимају нарочито место. У њиховим житијима историја тријумфа правоверних прати се у својој официјелној равни, при томе и у светлу догађаја од пресудног значаја за исход кризе. 117 Колегијум иконофила из жичког олтара, посматран на овај начин, сажима повест иконоборач ке кризе у целини. Иконе светих Германа, Тарасија, Никифора и Методија оличавају све њене етапе, тројица последњих другу, херојску фазу. На по чет ку ове историје стоји свети Герман, митрополит Кизика, који цариградским троном управља из ме ђу 715. и 730. Упр кос то ме што је ње гов отпор покретачу гоњења на иконе Лаву III дошао са закашњењем и што је био благ, апологети су још крајем VIII и почетком IX века створили мит и о Герма ну почели да говоре као о срчаном противнику јере си. 118 Па- 117 А. И. Андреев, Герман и Тарасий, патриархи Константинопольские, Сергиев Посад 1907; J. M. Hussey, The Orthodox Church in the Byzantine Empi re, Oxford 1986, 34 65 (с најважнијом литературом); G. Dagron, L Iconoclasme et l etablissment de l Orthodoxie, in: Histoire de Christianisme des origines à nous jours IV, Paris 1993, 93 165; Д. Е. Афиногенов, Константинопольский патриaрхат и иконоборческий крисис в Византии (784 847), Москва 1977, passim. 118 Уп. н. 45 47. Андреев, op. cit., 6 38; L. Lamza, Patriarch Germanos I von Konstantinopel, Würzburg 1975, passim; Hussey, op. cit., 34 38; Афиногенов, op. cit., 11 14. 110