S A D A J VIDOSLOV

Transcript

1 S A D A J VIDOSLOV PREOBRA@EWE/ ª SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV Jevan elske omilije Omilija V... 3 ª JEROMONAH AMFILOHIJE (RADOVI]) Bogoslu`ewe i devstvenost... 6 ª EPISKOP ATANASIJE (JEVTI]) Sveti Genadije, Patrijarh Carigradski...15 ª DIONISIJE KOZANSKI Tuma~ewe Bo`anstvene Liturgije...25 ª ARHIMANDRIT VASILIJE (GONDIKAKIS) Zdravqe koje pobe uje smrt...46 ª EPISKOP ATANASIJE (JEVTI]) Tajna Hristova prema u~ewu Svetog Maksima Ispovednika...53 ª HUAN MATEOS Trisveta pesma (drugi deo)...66 ª POLIKARP [ERVUD Maksim i origenizam ª TOM VRAJT Dekodirawe Da Vin~ijevog koda ª ROVAN VILIJAMS Hri{}anski identitet i religijski pluralizam ª VLADIMIR VUKA[INOVI] Sveta Pedesetnica ª JOVAN DU^I] Sa Dragi{om u Anadoliji ª VASKRS PRIDVORICE ª PRIKAZI Pri~a o starom kraqu ª POEZIJA Na koricama: Hram Svetog Velikomu~enika Lazara Kosovskog u Pridvorici Gacko

2 SABORNIK EPARHIJE ZAHUMSKO-HERCEGOVA^KE I PRIMORSKE Izlazi triput godi{we: o BO@I]U, VASKRSU I PREOBRA@EWU Izdaje ZHiP EPARHIJA, Manastir TVRDO[ Trebiwe PREOBRA@EWE, godina 16 / broj 48, Urednik: akon Zoran Aleksi} Izvr{ni urednik (od broja 32-45): Awa Jefti} Ure iva~ki odbor: jerej Dra`en Tupawanin, jerej Strahiwa Jawi}, jerej Zoran Ili}, jerej Novak Bili}, Dejan Risti}, Maja Ra{ovi}, Rade Kisi} Adresa redakcije: Eparhijski dom, Svetosavska 4, Trebiwe, Republika Srpska, BiH Tel/faks: / vidoslov@teol.net `iro-ra~un: Cepter banka, filijala Trebiwe, br GODI[WA PRETPLATA za Republiku Srpsku 18 KM, za Srbiju i Crnu Goru 9, za Evropu 18, za SAD 24 UDK:

3 Јеванђелске омилије Омилија V 1) Изговорена пред народом у базилици блаженог Апостола Андреја, на дан његовог рођења 2) Св. Гри г о р и ј е Дво ј е с л о в Читање Светог Јеванђеља од Матеја 4, 18-22: А [у оно вријеме] идући покрај мора Галилејског видје [Исус] два брата: Симона званог Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. 3) 1. Чули сте, најљубљенија браћо, да су Петар и Андреј на једну једину заповједну ријеч оставили мреже и пошли за Спаситељем. Они га још не видјеше да чини чуда, ништа не чуше од Њега о плати вјечне награде, и ипак на један једини налог Господњи занемарише оно што што се чинило да посједују (hoc quod possidere viderant). Ми међутим колико Његових чуда видимо, колико нас патњи сналази, од каквих смо окрутних и силних пријетњи преплашени, 4) и ипак одбијамо да слиједимо [Његовом] позиву. Онај који нас подсјећа на обраћење већ на небу сједи; вратове незнабожаца (colla gentium) већ је под јарам вјере савио; величанственост свијета (mundi gloriam) већ је оборио и док она све више пропада он већ најављује долазећи дан свога строгог суда; ипак наш горди дух (superba mens nostra) не жели својевољно напустити, оно што против своје воље свакодневно губи. Шта ћемо, љубљени моји, на Његовом суду рећи ми, који се не одвраћамо од љубави према садашњем свијету нити се кроз страдање усавршавамо. 2. Ипак можда неко у себи тихо промишља: шта или колико су на позив Господњи оставили она обојица рибара, који готово ништа нису 1) Наслов оригинала: Gregor der Große. Homiliae in Evangelia. Evangelienhomilien. (Fontes Christiani 28/1), Freiburg u. a Примједбе у тексту су преводиочеве. 2) А. Chavasse датира ову омилију на 30. новембар 590. Види: A. Chavasse, Aménagements liturgiques à Rome, au VII e et au VIII e siècle: RBen 99 (1989), 91. 3) Сви наводи из Светог Писма Новог Завјета цитирани су према: Свето Писмо. Нови Завјет, издавач Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд Наводи у угластим заградама додати су да би текст одговарао резензији Св. Писма коју је користио Св. Григорије. 4) Св. Григорије се овдје осврће на страдање које су Римљани доживљели за вријеме упада Лангобарда на територију данашње Италије. SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV OMILIJA v 3

4 посједовали? Ипак, најљубљенија браћо, овдје морамо најприје размотрити настројење (affectum) неголи спољашњу вриједност. Многога се одрекао онај који за себе ништа није задржао; многога се одрекао онај који је све напустио, колико год то мало било. Ми сигурно посједујемо нашу имовину са љубављу, а оно што немамо страсно желимо. Много су дакле Петар и Андреј оставили, будући да су и саму жељу за посједовањем нечега (desideria habendi) сасвим напустили. Много је оставио онај, који се са заједно са иметком такође и похлепе одрекао. Од оних који су слиједили [Господу] толико је остављено, колико је од оних који нису слиједили могло бити жељено. Нико дакле да не каже у себи, иако он види неке који су много оставили: Хоћу да подражавам онима који су презрели свијет, али немам ништа чега бих се одрекао. Многога се браћо одричете, ако земаљске жеље (terrena desideria) одбацујете, јер су наши спољашњи дарови, ма колико они мали били, довољни Господу. Господ наиме посматра срце а не ствар; он такође не разматра колико му је на жртву принесено, већ из каквог настројења (nec perpendit quantum in eius sacrificio, sed ex quando proferatur). Јер ако ми спољашње ствари разматрамо: видите, наши свети трговци (negotiatores) купили су вјечни анђелски живот за цијену њихових мрежа и лађе. Иако додуше не постоји нека чврсто утврђена цијена, Царство Божије кошта толико колико посједујеш. Закхеја је наиме коштало пола имања јер је он другу половину за четвороструко обештећење незаконитo оштећеног задржао (в. Лк 19,8). Петра и Андреја коштало је остављања мрежа и брода (в. Мт 4,20); удовицу је коштало двије лепте; некога другога коштало је чаше студене воде (в. Мт 10,42). Царство Божије кошта стога, као што смо рекли, толико колико посједујеш. 3. Размислите дакле браћо да ли постоји нешто јефтиније за купити, [а] нешто вриједније за посједовати. Али можда човјек некад не располаже ни чашом студене воде која би потребитоме била пружена; ипак и у овом случају Ријеч Божија нас кроз Његово обећање ослобађа бриге. Када наиме Спаситељ би рођен показаше се грађани неба (coeli cives) који повикаше: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2,14). У Божијим очима рука са даровима заиста никада није празна ако је ризница срца испуњена добром вољом. Због тога такође псалмопојац каже: У мени су Боже завјети твоји, које ти дугујем, жртву хвале желим ти принијети (Пс 56,13; в. Пс 55,12). Као да је хтио отворено рећи: такође када никакве спољашње дарове за принос не посједујем, у мени налазим оно што у хвалу твоју на олтар положити могу; пошто се ти од дарова наших не храниш, кроз жртву срца (oblatio cordis) бићеш примјереније помирен [са Богом]. 5) Заиста ништа вриједније Богу на жртву не може би ти принесено него добра воља. А добра воља је: несреће другога као наше 5) Св. Григорије полази од тезе, да је човјек првородним гријехом свој однос са Богом руинирао. До васпостављање овог односа долази најприје кроз Христову жртву, а затим и кроз жртву сваког појединачно. 4 VIDOSLOV PREOBRA@EWE 2009

5 сопствене се бојати; добробити другога као нашем сопственом успјеху се радовати; туђи губитак за сопствени држати; туђи добитак као сопствени посматрати; пријатеља не свијета ради већ Бога ради љубити; непријатеља чак са љубављу трпјети; никоме не учинити нешто што сам не желиш доживјети; никоме не ускратити оно што са правом за себе самога желиш добити; ближњему у невољи не само сходно својим моћима у помоћ притећи већ и преко својих моћи жељети помоћи. Шта је вриједније од ове жртве свеспаљенице (holocaustos), када душа кроз оно што Богу на ол тару срца (ara cordis) жртвује, сама себе на жртву приноси? 4. Ипак, ова жртва добре воље никад не бива потпуно принесена, ако се човјек савршено не одрекне жеље за свијетом (mundi huius cupiditas). Шта год ми наиме да у њему [свијету] желимо, на томе сасвим сигурно бли жњем завидимо. Чини се у сваком случају да нама недостаје, оно што неко други постиже. И будући да је завист увијек у раскораку са добром вољом, чим она [завист] дух окупира, ова [добра воља] се повлачи. Стога, да би ближњега могли савршено љубити, свети проповједници се труде да у овом свијету ништа не љубе, никада за ничим да не теже, ништа па макар и бестрасно да не посједују. У погледу њих Исаија умјесно каже: Ко су они што лете као облаци и као голубови су на прозорима својим? (Ис 60,8). 6) Гледао их је да земаљско презиру, да се духом небеском приближавају, ријечима кишу дарују, у чудима сијају. Пошто их је света проповјед и узвишен живот удаљила од земаљских потицаја (a terrenis contagiis), пророк их именује и као оне који лете и као облаке. А прозори су наше очи, јер кроз њих наша душа посматра оно што споља (exterius) жели. Голуб је уистину безазлена животиња, и далеко је од горке злобе (a malitia fellis). Као голубови пред својим прозорима су они, који не желе ништа у овом свијету, који све безазлено посматрају и не дају се од онога што виде кроз грамзиву жудњу (studium) завести. Насупрот томе, као соко а не као голуб на својим прозорима је онај, који са разбојничком жудњом (desiderium) чезне за оним што очима види. Пошто ми, најљубљенија браћо, празник рођења блаженог Апостола Андреја славимо, морамо по дражавати оно што поштујемо. Овај празник нека покаже нашу покорну преданост у промијењеној свијести. Презримо земаљско, оставимо временско, заслужимо вјечно. Међутим, ако се још увијек не можемо од рећи наше имовине, немојмо макар ништа туђе жељети. Ако наше срце (mens) љубавном ватром још увијек није распламсано, нека би га узда страха у његовој тежњи задржала; тиме што своју жељу за туђим обуздава биће, кроз постепено напредовање охрабрено, једном дотле доведено да такође сопствено презире, уз помоћ Господа нашег Исуса Христа Са латинског превео:раде Кисић 6) Преведено према: Библија или Свето Писмо Старога и Новога Завјета (прев. Ђ. Да ни чић), издавач: Британско и инострано библијско друштво. SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV OMILIJA v 5

6 ЗДРАВЉЕ КОЈЕ ПОБЕЂУЈЕ СМРТ 1) Арх и м а н д р и т Вас и л и ј е Гон д и к а к и с игуман манастира Ивирона на Светој Гори Не знам зашто је од мене затражено да говорим на овом лекарском скупу. Не знам ни како сам убедио себе да прихватим позив. Када сам, међутим, приступио Хипократу учитељу и оцу медицине када сам видео и чуо да се он, својим животом и вештином, тако јасно и осећајно богословски изражава, осетио сам, рекао бих, јединствено спокојство и осмелио се за овај сусрет. Хипократ не говори о уској стручности. Он говори о целокупном човеку, о духовном и телесном бићу и здрављу његовом и ни са чим се не суочава фрагментарно. Њега не оставља равнодушним ни најмања ситница, која се поставља и функционише као органски део у човеку као целини. Он вас (=лекаре) обавезује да дате заклетву: да ћете чисто и свето сачувати сав живот свој и вештину 2). Чисто (=αγνώς), што значи чистоту живота, и свето (=οσίως), што указује на свештени однос са Богом, као предуслов за чистоту живота. Стога је читав ваш живот, са боловима и радостима својим, изучавање и добра обрада самога себе; проучавање целог човека и медицинске науке. Ви жртвујете и везујете сав живот свој да бисте доживели његов најдубљи смисао и да бисте га објављивали, као благослов, својом вештином, и на крају, да бисте га сведочили самим присуством својим. Ви са страхопоштовањем приносите Богу себе саме, другог човека и ваше односе. Са поштовањем улазите у дом другога, у његов приватни живот, у душу, у тело, у причу, у слабости и наду његову. Он вам отвара своје срце. Показује вам рану своју. Описује вам свој бол, који често не може да лоцира и да искаже. Жели да му ви утолите дубоку жеђ за здрављем, животом и за оностраним, неприступним, за чим чезне, и нема смелости да вам каже. Ви, међутим, то знате, јер ви сте лекари. 1) Предавање одржано на осмом Свејелинском Симпосиону Мастологије, у Солуну 7. марта године. 2) Види: Хипократова заклетва, VIDOSLOV 2009

7 Осећате да је простор свештен. Болесник не тражи просто лек против болова. Он тражи своје здравље и живот свој. Он жели да не умре 3). Он иште, на крају, нешто што превазилази вас саме. Нешто што не можете да му дате. Он тражи нешто што сви ми као људи тражимо. Будући, дакле, да човек жели да не умре, а ипак умире, да ли, тада, можемо да кажемо да лекар, у сваком случају, не остварује свој циљ, да, у сваком случају, губи игру, и да ли треба да призна да није успео? Мислим, не. Овде се не налазимо на пољу људске логике и јунаштва из народних песама, у којима се Дигенис рве на гумну са Харосом, да би, на крају, увек Харос однео победу, тј. да би смрт однела победу. Налазимо се у другој реалности, словесној и силној, ако хоћете, у другом Дигенису. Смрт би усмрћена 4) Христос, сишавши сам у Ад, да би га сатро, изишавши понесе многе венце победе 5). Будући да тражимо оно што је човеку недостижно; будући да само то даје смисао и драж ономе што је достижно и пролазно у нашем животу; будући да треба да достигнемо оно што је недостижно, свима нам је потребна одважност вере. Она представља саставни део људског бића. Као што човек има потребу за кисеоником, да би у овом животу живео, тако, да би вечно живео, он има потребу за силом вере. Човек треба да почне тиме што ће бити истинит и одважан. Да искрено говори. Да изражава своју помисао. Тако он природно напредује. На крају га спасава одважност вере, вере у Живот, одважност поверења у Оног Непознатог, који је све што постоји привео у постојање, у Оног који говори: Вера твоја спасе те. 6) Уколико желимо да упознамо целог човека (не неку другу животињу); уколико желимо да упознамо тајну живота и васцелог света, који је једно тело са човеком, без помоћи вере то не можемо да постигнемо. Ако не поверујете, нећете се одржати, 7) говори Исаија. Ако не поверујете немогуће је да схватите оно што је несхватљиво! И Хераклит потврђује да многе божанске ствари због безверја превиђамо и не познајемо. Одважан човек говори: Верујем у Бога који ме надилази, који је невидљив, непојмљив, недокучив. Верујем у Њега за кога ми се понекад чини да не постоји. Доживљавам ону истину, да се велике и свештене ствари затварају онима који испитују, а чуда се разоткривају онима који се у вери поклањају тајни 8). 3) В. Јн.6, 50. 4) Октоих, глас 1, Недеља, Богородичан на хвалите. 5) Пентикостар, Стихови Синаксара Пасхалне Недеље 6) Мт. 9, 22. 7) Ис. 7, 9. 8) Октоих, глас 5, Недеља, Стихира на Хвалите. ARHIM. VASILIJE GONDIKAKIS ZDRAVQE KOJE POBE\UJE SMRT 47

8 На крају агоније моје личне Гетсиманије долази до тога да кажем: Да буде воља Твоја. Тада се агонија завршава. Све старо пролази, нова твар живи. За мене Бог није неки потчињени коме ја указујем шта му ваља чинити, већ говорим: Да буде воља Твоја. И рађа се једно другачије чуло: вера и сила, које преплављују целог човека, попут благодати божанског Причешћа, која улази у душу и тело, и долази у све делове, у бубреге, у срце. 9) О централној теми вере, о познању натприродних и натчулних ствари, често имамо извесно погрешно схватање. Често као Бога обожавамо, не Бога, него неки Његов идол (конструкцију руку и ума човечијег), а вером називамо, не одважност препуштања Њему, и безграничног поверења у Њега, већ користољубиво, на дозе узимање, које сами подешавамо по сопственом нахођењу. Тада се не ради о вери, већ о магији која хоће Бога да потчини човеку. Чујмо Светог Максима Исповедника како говори на тему Бога и вере, и удахнимо чист ваздух и дух слободе који спасава човека. Нека Бог претходи ономе што се говори и ономе што се мисли; Он је јединствени ум оних што мисле и онога о чему се мисли, и реч оних што говоре и говореног, и живот оних који живе и оживљаваних, који јесте и постаје свима све, за оне који јесу и постају; а по себи ни на који начин нити јесте, нити постаје ишта од оних што јесу или постају, будући да се по природи својој не сврстава у ред ни са којим од бића. Стога више приличи да се назива небиће, што Му је сродније, јер Он надилази (=трансцендира, διά το υπέρ είναι.) биће 10). Крајњи исход Светог Максима јесте да због надсуштаствености (υπέρείναι) Богу више пристоји назив небиће, неголи биће, јер ми као људи можемо на разноразне начине да схватимо појам постојања Бога. Зато, само ослањајући се на Њега Непостојећег можемо посто јати. Постајеш свестан да се налазиш у тајни живота који ти је Он даровао. Благодариш за то. Не присвајаш га, јер уколико га присвојиш, губиш га. Уколико га у духу благодарности (евхаристије) дајеш на дар другима, као што је теби на дар дат, тада, губећи и жртвујући живот свој, душу своју, ти је спасаваш и чуваш за живот вечни. Изађи из љуштуре свога самољубља. Не жели ништа за себе. Реци: Имам више поверења у Тебе који си ме довео у живот, неголи у себе. 9) Велики Часослов, Молитве благодарења после Светог Причешћа 10) Мистагогија, P.G. 91, 664 A-B. 48 VIDOSLOV 2009

9 Теби препуштам сав живот свој и наду. Не говорим ти шта треба да чиниш. Кажем ти да чиниш шта год хоћеш. Јер си Ти мене, премда ти ја ништа нисам рекао будући да нисам постојао привео у живот. Сада имам смелости да све дам, и живот свој, Теби који си ми га даровао. Ти си моја прошлост и будућност моја. Немам другога. Чини шта год хоћеш. Видео сам да си ме до сада обасуо доброчинствима, знаним и незнаним. Много је више незнаних, јер све је доброчинство. И страдања, за која ми се чини да су проклетства, само су снажни благослови. Према томе, завршетак моје молитве су речи: Нека буде воља Твоја. Боље је страдање по вољи Божијој, из ког ће се родити светлост утехе, него фантастичан успех, који доживљавам као сигурни пакао. Уколико си, као лекар, достигао до зрелости духа; уколико си достигао до вере и доживљаја силе која самодејствује (=αυτενεργεί) и спасава човека; уколико припадаш истински верујућима, тада изнутра благодариш Богу, скрушаваш се, не причаш много, и многе и тешке ствари Бог чини. Бориш се да помогнеш другоме да се излечи, да задобије здравље. Или, боље је да кажемо, помажеш му да се суочи, да се правилно суочава са болешћу, болом, страдањима и смрћу. Уколико то успевате у свом животу, уколико сте свесни да нас је Неко привео из небића у биће, да нас је неко родио, дужни смо да дамо живот свој, да га жртвујемо зарад других, који представљају нас саме. Ако сте свесни да нам је Он дао силу себеизграђујућу, утеху која цвета из бола, помоћ која долази из туге, радост која кроз Крст долази, Крст који укида смрт (Разрушио си Крстом својим смрт 11) ). Ако сте осетили шта значи да ће они који потрпе Бога обновити снагу, и залепршати крилима као орли 12). Да ће из њих понићи друга сила, и да ће се у њима страдања обратити у благослове, а телесне болести и муке постати повод задобијања снажнијег духовног расположења. Уколико дођете до уверености да нас поверење у Њега, које је само љубав, спасава, чак и када се чини да нестајемо, да је Он са нама чак и онда када се чини да нас напушта. Уколико дођете дотле да немате никакав приговор ни за једног човека или догађај у свом животу. Уколико благодарите Богу за све, за пријатне и непријатне ствари. Уколико осећате да из непријатних и болних ствари произлази најјача молитва. Уколико срцем својим прихватате реч светог 11) Октоих, глас 7, Недеља, Тропар. 12) Ис. 40, 31. ARHIM. VASILIJE GONDIKAKIS ZDRAVQE KOJE POBE\UJE SMRT 49

10 Григорија Паламе, који каже да је све добро, не изузимајући ни смрт, осим греха 13). Уколико заједно са Аввом Исаком осећате да се у срцу вашем распламсава радост када на смрт помислите 14). Тада сте ви прави лекари, и радујете се свом животу и ви сте утеха за друге. Полазите од Хипократа, који живи, размишља, дела у чистоти и светости, а завршавате у Новој Твари Цркве, где Лекар душа и тела, не да једноставно исправља пропале, него васкрсава мртве. Тада и сâмо присуство ваше благотворно делује на болесника, који вас види као спаситеља, и који је од много бола постао осетљив, и стоји пред вама као отворени цвет, као отворена рана. Ваша појава има јединствену тежину. Сваки покрет душе и тела вашег одражава се на болесника, који се, као дрхтави лист, хвата за вас. У том свештеном тренутку пацијент може да поклекне због једне речи, једног погледа, једног геста. Или, пак, да добије снагу, да васкрсне храброст његова, од једног осмеха, једне речи, једног погледа. Једно или друго дешава се само од себе, без воље лекара, сходно садржају који он у себи носи, сходно томе колико би за другог и за браћу своју све жртвовао. Када болесник одлази, када се губи, када не може да прими лекове, нити било какву другу подршку, тада лекар који је свој живот и умеће сачувао у чистоти, има нешто да му пружи. Он, као зрели плод, одише миомирисом, благоухањем живота 15), који прима онај ко се налази у крајњој нужди. Тада ви имате једну посебну везу са болесником. Он умире за вас и говори вам, свим бићем својим, о смрти, о преласку. Ви живите за њега и говорите му, свим бићем својим, о животу који надилази смрт. Збива се извесно тајанствено унутрашње уписивање обострана помоћ која се остварује на узвишеном и свештеном нивоу. Први, болесник, скончава. Други, лекар, долази до извесне кончине. Свим трудом својим, у чистоти и светости, у животу и послу, он има да пружи нешто што исходи у том часу (без посебног труда), и то доживљава као харизму (=благодатни дар), и онај ко даје и онај ко прима 16). То запечаћује њихов однос. Он прати болесника и после његове смрти. Они заувек остају заједно. У одређеном тренутку, на мерачу за притисак који лекар ставља на врат болесника, чују се откуцаји срца. Када је сасвим опуштено лекар не чује ништа, као и када се срце превише скупља. 13) В. Сабрана дела Св. Григорија Паламе, Солун 1985, том 9, стр ) В. Беседа 33, превод Калиника Пандократорског, стр ) 1Кор.2, ) В. Откривење 2, VIDOSLOV 2009

11 У прелазном тренутку даје се извесна порука, коју да би примио, треба да будеш приправан. Прелазни и крајње свештени тренутак јесте тренутак рађања новорођенчета; или одласка, кончине болесник (за осетљивог човека је сваки тренутак у животу прелазан). Новорођенче и самртник имају нечег заједничког. Обоје, и новорођенче и самртник, као крајње слабашна створења, имају потребу за бригом неког другог, ко може да је пружи. Не постоји слабашније младунче од човека. Не постоји осетљивији самртник од човека, који попут новорођенчета иште брижност. Свештен је тренутак рађања детета. Оно се одваја од топлог и познатог простора материце своје мајке, где је имало обезбеђене услове живота крв, храну, кисеоник. Сада се пупчана врпца пресеца. Оно бива бачено у страно и хладно окружење. Мора да дише, плаче. Тражи дојку своје мајке да би подојило млеко живота. Свештен је и тренутак самртника, који у часу велике промене и преласка у неко друго стање тражи неке руке да га прихвате. Да неки другачији ва здух удахне, неко друго млеко да подоји. Ви се у том часу налазите поред њега. У том часу речи се превазилазе. Лекови су непотребни. Дух делује. Ћути свако тело човечије и стоји са страхом и трепетом 17) пред тајном која нас надилази. Човек не делује. Позната дејства и уобичајене интервенције не пружају ништа. Налазимо се у стању сличном оном за које Господ саветује: Не брините се унапред шта ћете рећи тада, него шта вам се дâ, то реците. Јер нећете говорити ви, него Дух Свети 18). И Апостол говори: Моја проповед не беху људске речи. Не би убедљивим речима људске мудрости, него у показивању духа и силе. 19) Тада, када речи престају и поништава се моћ лекова, делује сила вере. Тада се проверавају, не медицинска знања лекара, већ сила вере његове. Тада се обелодањује издржљивост и домет његове терапије. Ако у смирењу и страху Божијем све поверава Њему, који је Лекар душа и тела, управо тада разуме и доживљава речи Господње, да ће они који верују говорити новим језицима... на болеснике полагаће руке и оздрављаће 20). Он безгласно говори другим језиком, и та, ћутањем изговорена реч, говори у бескрај. Она исијава зраке који сажижу рак страха и смрти. 17) В. Херувимска песма Велике Суботе. 18) Мк. 13, ) 1Кор.2, 4. 20) Мк. 16, ARHIM. VASILIJE GONDIKAKIS ZDRAVQE KOJE POBE\UJE SMRT 51

12 У последњем часу и при крајњем суду, када је за човека све под претњом, све се мења и другачије рачуна. Гвожђе се кује док је вруће. На највишој температури природни закони и односи међу њима се мењају. Односи болести и терапије. Болесника и лекара. Ви дајете здравље и узимате га. У једном тренутку не подешавајући када и колико, ви заузимате место болесника. Помажете и бивате помогнути. Ви сте и одашиљач и пријемник поруке живота. Болесник вама указује помоћ. Уколико, као помогнути и лечени од стране болесника, осећате захвалност, тада и ви можете њему да помогнете, да му узвратите. Тада се ваша знања и лекови најбоље афирмишу. Не знаш, на крају, шта је боље и пожељније: да будеш здрав (тј. лекар) или болесник (тј. лечени). Не знаш да ли имамо већу потребу за здрављем пропадљивог тела, или за утехом која побеђује и укида смрт у овом животу. Или, на крају, не знамо, да ли нам је многоцењено осећање благодарности и снаге више пружило здравље и безболност у животу, или болести, страдања, бол и муке. Гле, кроз крст дође и стално долази радост целоме свету. 21) На концу, када је све под претњом, када се све губи, говориш: Нема човек потребу за многим пропадљивим стварима. Све што је сакупио, сабрао и заволео у свом кратком животу, напушта га. Али га не напушта жеђ за оностраним, за нечим најмањим што укида смрт. У тешком часу претеће буре, да би спасио људске душе, капетан баца све у море. Лекар одсеца и баца делове тела, да би спасио човека. Пушта ништавно тело да сиђе у гроб, и спасава се оно што се не губи у души и телу. Сеје се тело душевно, устаје тело духовно. 22) На крају, нити нас телесно здравље спасава, нити нас болест уништава. Успех је стећи здравље, које се болешћу усавршује 23), и живот који смрћу постаје вечност. Живимо у Христу Исусу живот који из Гроба произиђе и произлази. Тада се радујемо и овом и оном животу, који нам је литургијски већ сада дарован. Ви сте изабрали свето и свештено занимање, које вас поставља у трагично привилегован положај. Сусрећете човека у најтежем и најсвештенијем тренутку живота његовог. Да вас удостоји Бог да се покажете достојни свога посланства. 21) Пентикостар, Поредак Часова Светле Седмице. 22) 1Кор.15, ) В. 2Кор. 12, 9. Са јелинског превео Дејан Ристић 52 VIDOSLOV 2009

13 Декодирање Да Винчијевог кода 1) Пр о ф. Том Вра ј т 2) Бискуп Дурхама у Енглеској Изазов историјски утемељеног Хришћанства пред пост-модернистичким фантазијама Најприје желим да кажем да је изузетно задољство бити овдје у Сијетлу, и то колико смо моја супруга и ја захвални на вашој добродошлици и гостољубљу, а посебно онима који су се потрудили око овог догађаја. Веома сам узбуђен што је пред мене овдје постављен задатак питање за које ми се чини да је главни приоритет Цркве у нашем времену а то је сусрет Цркве са савременом културом, са намјером да се свијет промијени надамо се силом Светога Духа, на славу Бога и добробит свих људских бића посвуда. Ово нам се може учинити као грандиозан пројекат, али то уствари веома добро кореспондира са апостолским задатком онако како је он виђен у Новом Завјету. И ово је управо један од проблема везан за већ широко распрострањени Ден Браунов бестселер Да Винчијев код, дакле баш то да он одвлачи пажњу од већег задатка, и повлађујући одређеним негативним аспектима савремене културе, нема заправо никакав интерес по питању мијењања свијета у коме живимо, него напросто смјера ка својеврсном преуређењу духовних приоритета људи. О томе ће бити више ријечи у наставку. Задатак заузимања културе Хришћанским Јеванђељем, и у том смислу и рад на преображењу свијета, увијек подразумијева три елемента. Прво, морамо да говоримо истину о Исусу из Назарета, и да објаснимо како то бива да ми откривамо ко је заправо Бог гледајући у Исуса. Друго, то морамо да радимо уз пуно заузимање за свијет у времену у коме живимо, уз разумијевање његових плима и осека, особина и лудорија, оних питања по којима морамо да признамо да је он, свијет, потпуно у праву, као и оних на које даје тотално погрешан одговор. Треће, морамо бити спрем- 1) Преузето са 2) Биографију бискупа Врајта види у Видослов бр VIDOSLOV 2009

14 ни да оповргнемо - што ће рећи да понудимо разумно побијање, а не само да кажемо да се не слажемо са популарним кривим схватањима која човјека остављају збуњеног, и са пометеним и погрешно интерпретираним идејама о Исусу и природи Хришћанске вјере. И управо је то проблем везан за Да Винчијев код, јер он истовремено уздиже сва ова питања. Једно од фасцинантних питања везаних за ову књигу је и како то да је тако популарна? Не може бити да је то само због тога што је можете прочитати у даху. Таквих књига има на све стране. Гдје се она дакле уклапа у нашу културу? На који начин она говори о стварима које тако много људи жели да чује? Узимајући у обзир и то да су многи од читалаца и сами схватили како су бајковите теорије завјере које се тамо помињу, како то да они још увијек желе да вјерују, или на послетку барем да буду отворени за неке још екстремније и бизарније тврдње које књига доноси. Вјерујем да књига уистину предтставља савршено отјеловљење мјеста на коме данас значајан дио културе, и то не само овдје у САД, већ такође и у Британији, одакле долазим, страсно жели да се нађе. То је разлог, а не само зато што је књига популарна и што спекулише неким тренутно популарним, а у основи будаластим идејама о Христу, због кога же лим да ове ноћи прођемо кроз нешто од галаме којој ова књига даје ехо, да би уствари дошли до питања која се налазе у средишту проблема. Разликовање чињенице од фикције Добро позната карактеристика данашње културе је да неки људи нису у стању да направе разлику између чињенице и фикције. Приче о људима који вјерују да су ликови из ТВ сапуница стварни, укључујући и приче о хиљадама комплета дјечије одјеће које се шаљу на адресу радио станица након што се неки од фиктивних ликова породи, као и приче о глумцима који бивају нападани на улици зато што су људи љути због понашања њиховог лика са екрана су нешто што се посвуда може чути. У склопу онога што можемо да назовемо Хришћанска субкултура такве ствари постају кобне, као када милиони оних који читају тзв. Остављене иза 3) серије истински вјерују не само у склањање одавде као основни елемент њихове теологије, већ и у социополитичке идеологије које су 3) Овај тзв. Left Behind жанр у савременој америчкој литератури представља серију фантастичних романа који говоре о последњим временима, о Хришћанима који су склоњени са земље, и о онима који су остављени иза, тј. на Земљи у вријеме невоље која се збива пред Други Долазак Христов. Књиге су продаване у милионским тиражима, а најпознатији аутори су Тим Ла Хеј и Лари Џенкинс, које проф. Врајт помиње у тексту. Радња књига смјешта центре зла у крајеве свијета који су у непријатељству са Америком, нпр. у Багдад, или Пелестину, а у Америци се као по правилу увијек регрутују војници спаса, који су неријетко Јевреји који су препознали Христа као Месију итд. (прим.прев) PROF. TOM VRAJT DEKODIRAWE DA VIN^IJEVOG KODA 119

15 тим серијама моћно оживљаване. У одређеном смислу, Ден Браун представља одраз у огледалу Ла Хеја (LaHaye) и Џенкинса (Jenkins), познатих писаца поменутог жанра, и он репродукује у фикционализованој форми неке од митова постмодернистичког свијета, као што су ова двојица репродуковали у фикционализованој форми неке од митова фундаменталистичког права. Брауново достигнуће је у ствари толико спектакуларно да тешко можемо да му замјеримо на новозарађеним милионима. Oн је искористио читав сет идеја и спекулативних историјских реконструкција, од којих је свака по себи наизглед неприхватљива, и спајајући их створио не само узбудљив, иако ултра-сањалачки роман о завјери, него је упркос дрвеној и стереотипној карактеризацији ликова, учинио да се неколико неприхватљивих елемената из књиге на моменте појаве у очима читаоца као нешто што би стварно и могло бити истина. Важно је стога да почнемо са коментарима који ће нам помоћи да схватимо гдје заправо он припада у склопу дуготрајне историје ове врсте спекулације, уз неке очигледне примједбе везане за разликовање чињенице од фикције, е да би тако дошли до срца саме ствари. Браунова књига је напросто последња у дугом низу. Он сасвим отворено зависи а постоје гласине да је и званично оптужен грађанском суду од Мајкла Баигента (Michael Baighent) и Ричарда Леига (Richard Leigh), аутора романа Света Крв и Свети Грал, књига фантазије које су објављене седамдесетих година двадесетога вијека. Они су употребили стару легенду о Светом Гралу, преиспуњену причама о мистериозним средњовјековним тајнама, Краљу Артуру и витезовима округлог стола, о тајним јеванђељима и скривеним свитцима, о витезовима Темларима и Розенкројцерима, и онда дали свему томе свјеж заокрет. Наиме, ријеч је о томе да ту Свети Грал није путир који је Христос користио на Тајној Вечери, већ је умјесто посуде у коју се излила Христова Крв под видом вина, он заправо Исусова крвна линија у форми породице, насљедника у које је смјештена Христова крв, и који се још могу пронаћи. Другим ријечима, Исус је имао дијете, па су онда дјеца имала дјецу, и та фамилија још постоји, носећи у себи тајну која ће одувати свијет традиционалног Хришћанства, у првом реду традиционалног католицизма. (Сва дјела овога жанра имају као своју тему вјеровање да је предањско, mainstream Хришћанство засновано на грешци, и да се онда оно грчевито брани форсијајући доказе за супротно). Било је ту и још сличних бомби у последњих неколико деценија, Аустралијанка Барбара Тиеринг(Barbara Thiering) зарадила је кратку популарност својом књигом Исус Човјек, која је базирана на невјероватно површном декодирању Свитака са Мртвог Мора (или Кумранских Рукописа прим.прев) и показујући, још једном дакле, да је Исус био ожењен 120 VIDOSLOV 2009

16 Маријом Магдалином. Она додаје и то да су се они развели, и да се Исус опет оженио. Заиста, нико Тиерингову не узима за озбиљно, осим повремено неке радио и ТВ станице у лаганим програмима (chat shows), и за претпоставити је, можда само још њен издавач и банковни менаџер. Постоји још и књига Гроб Божији, коју су написали Ричард Ендрјуз (Richard Andrews) и Пол Шеленбергер (Paul Schellenberger), а која је објављена 1997, и која говори о томе да је Исусово тијело сахрањено испод једног брда у јужној Француској. Они наравно износе уобичајено поткрепљење, Свитке са Мртвог Мора, гностичка јеванђеља, Розенкројцере, Темларе, стривене кодове и симболе у средњовјековним сликама, и изнад свега велику католичку завјеру која жели да све ућутка да се не би умањио систем моћи и контроле који је Црква за себе изградила. (Наравно, све ове теорије завјере задобијају extra momentum уз данас свима откривен начин на који је Римокатоличка Црква заиста прикривала разне врсте скандала у последњим годинама). Сада већ можемо да примијетимо неколико ствари: за сва дјела овога типа који смо поменули досада изглeда да су убијеђена да традиционално Хришћанство доживљава Христа као Божанско Биће, у настојању да осигура политичку моћ Цркве, док Га, са друге стране, скривена пре дања виде просто као једну људску фигуру. Међутим, у исто вријеме они пропуштају да примијете следећи проблем: наиме, уколико су у праву, веома је тешко објаснити сами постанак и ширење Хришћанства. Ако је Исусово тијело сахрањено испод некаквог брда на југу Француске, зашто би било ко имао разлог да Га доживљава као Божанство? Уколико је Он био учитељ који је био ожењен, имао дјецу, па и разведен и опет жењен, шта је онда тако нарочито у вези Њега? Ја имам такав осјећај да када је у питању већина оваквог штива, то умногоме долази на свјетло дана као реакција на популистичку верзију римокатолицизма нижега ранга, у склопу које се може пронаћи и учење о суштински не сасвим људској природи Исусовој, као и оно о апсолутном ауторитету Цркве, коју би наравно, озбиљни католички теолози за тили час одбацили. Ове књиге дакле у највећој мјери припадају контексту субкултуре која у контунуитету заснива свој идентитет на малограђанској религији, од које су одбјегле, порађајући фантазије да би осигурали да тај бијег буде перманентан. Али, заиста то јесу фантазије. Браун тврди, на почетку саме књиге, најприје то да су архитектонски детаљи мјеста која су у књизи помињана тачни, и онда то да заиста постоји тајно друштво звано Првенци Сиона (Priory of Sion), коме су припадали Да Винчи, Исак Њутн, Виктор Иго, као и људи слични њима. Обе ове тврдње веома лако могу да се побију. Везано за прву од свих поменутих мјеста у роману веома добро познајем барем једно, а то је Вестминстерска Опатија. У реду, Браун зна гдје је спо- PROF. TOM VRAJT DEKODIRAWE DA VIN^IJEVOG KODA 121

17 меник Исаку Њутну, али он опет прави гаф за гафом, а сви они могу да буду исправљени за само десет минута шетње Опатијом са отвореним очима. Тако Опатија има куле, а не шиљке; Парламент не може да се види из парка Св. Јакова; Колеџ Гарден је веома приватно, а не никако вео ма јавно мјесто ван зидина Опатије (стр. 527). Не може се гледати на Колеџ Гарден из опатијске скупштинске куће (Chapter House); не постоји дуги ходник који води у Chapter House, са тешким дрвеним вратима на крају (стр. 529). Како рекох, десетоминутна опсервација једног истраживачки надареног основца би ово могла да потврди. Ако је Браун тако непажљив, и непажљиво инвентиван у детаљима које је тако лако провјерити, зашто да му уопште вјерујемо по питању било чега другог? Што се тиче другога, тј.друштва Првенци Сиона, документи које Браун, следујући Баигенту и Леигу цитира као доказе само су кривотворине које су скувала тројица лакрдијаша, Французи, још педесетих година прошлога вијека. Они су ово чак и весело исповиједили у оквиру једног ТВ програма који је на британској телевизији емитован у фебруару прошле године. Што се тиче Браунове теорије о Да Винчијевој слици Тајне Вечере, по којој је љубљени ученик који сједи до Христа уствари жена, и да су он/она и Исус приљубљених бедара, и да сједе тако да образују слово V, које је ознака женскости, и такође и знак М, указујући на Марију, или опет Магдалину, или брак (eng.marriage прим.прев),или пак на нешто треће, све је то чиста фантазија. Можете узети било коју велику слику и играти са њом ову врсту игре. Овим не тврдим да неки велики сликари нису уградили кодиране поруке у свој рад. Било би изненађујуће да није тако. Међутим, када је у питању Брауново тумачење ове слике, највише што оно заврјеђује од било ког озбиљног критичара умјетности је можда смјешак у пролазу. Постоји још мноштво детаља који историчара првога вијека тјерају да се грохотом насмије и потом зафрљачи књигу у ватру. Наиме, тврди се да није само Јудино племе, већ такође и Венијаминово имало царску династију, и да је Марија Магдалина била дио те династије (стр. 334). Каже се да је одређивање недеље као дана за богослужење било дио реформи из доба цара Константина, упркос свједочанству из Библије у 1.Посл. Коринћанима 16.1.,као и свједочанстава других ранохришћанских текстова. По Брауну, ништа у Хришћанству није оригинално, већ је све синкретистичка имитација древних паганских култова. Благо Грала може у себи да садржи и документ познат као Q, за који и Ватикан вјерује да постоји. Основано је претпоставити да је то књига о Исусовом учењу, могуће чак писана његовом руком (стр. 343). Све ово је од стране луцкастог Енглеза изложено у књизи, и долазило ми је на памет да га је све то пројавило као личност са оскудном библиотеком, на крају га пројављујући као лупежа, те да је и он сам покушавао да се на неки начин дистанцира 122 VIDOSLOV 2009

18 од онога што говори, али и то је бојим се, само плод превејаности. По питању Христовог личног дневника, Енглез каже Зашто Исус сам не би писао хронику свога учитељства? Већина људи тога времена је то чинила. Читаоц који можда и губи дах при читању ове изјаве морао би да се закикоће по питању наредне реченице још један екплозивни докуменат за који се вјерује да је дио Блага Грала је рукопис назван Дневник Магдалине Магдалинино лично свједочансто о њеном односу са Христом, Његовом распећу и њеном боравку у Француској. Оно што је можда најдирљивије по питању свега овога је то да Браун задржава писање великога слова Њ сваки пут када за Христа употребљава замјенице Њега, Његов, и сл. што нас наводи на питање па зашто би ико икада претпоставио да је Исус Бог ако би Он био налик на оно што о Њему говори Браун? Зашто би било ко изабрао да слиједи Њега прије него било ког новог учитеља? Са сигурношћу можемо да закључимо да је Да Винчијев код фикција, не само по питању ликова и завјера, него и по питању већине детаља. Међутим, права поента лежи другдје. У његовој тврдњи, која иако дјеломична и унеколико контрадикторна, представља у основи либерални амерички мит о настанку Хришћанства, који је нашироко приваћен, и уистину и предаван као учење у многим црквама и семинаријама (богословијама протестантским ), а чини се да и у Британији бива све популарнији и популарнији. Овај мит је нешто што треба да се сагледа у правом свјетлу и из тог разлога ћу централни дио овога излагања посветити доказивању да је он погрешан у свакој његовој тачци. 2. Нови мит о настанку Хришћанства Мит који намјеравам да опишем и такође и да критикујем је веома добро познат и широко распрострањен. Ја сам се сусрео с њим на Харварду, сусрео сам га у баптистичким црквама на Југу (Америке прим.прев), видио сам дјелиће истога разасуте кроз сву Америчку Академију Религије (American Academy of Religion ), и Библијско Друштво (Society of Biblical Literature), што је веома иронично због тога што су ова друштва, барем теоријски, била посвећена ономе за што се претпостављало да представља научно историјску студију религије и старих текстова, а мит о коме ћу да говорим је све само не научни или историјски. Овај мит се састоји од пет елемената, а Да Винчијев Код нуди додуше непотпун, али ипак довољно јасно видљив траг свих пет. Мит се састоји у следећем: Прво, постојало је десетине, ако не и стотине других докумената о Христу. Неки од тих докумената су у наше вријеме угледали свјетлост PROF. TOM VRAJT DEKODIRAWE DA VIN^IJEVOG KODA 123

19 дана, као на примјер књиге откривене у Наџ Хамадију 4) прије 60 година. Оне су више усресређене на Христа као на људско биће, великог вјерског учитеља, него на Њега као Бога. И управо у тим књигама налази се права истина о Исусу. Друго, четири Јеванђеља Новога Завјета су касније састављана са циљем да обоже Исуса задобијајући тако моћ и престиж за Цркву. Она су управо из овог разлога одабрана у доба Константина, дакле у четвртом вијеку, а многи алтернативни гласови су без милости били сузбијени. Треће, самим тим, Исус није уопште био онакав каквим га четири канонска Јеванђеља описују. Он за себе није мислио да је Божији Син, или да ће умријети за гријехе свијета, нити је дошао да оснује нову религију. Он је био чиста и једноставна људска личност, која јер имала нека дивна морална и духовна учења, и то је све. И да наравно, сасвим је могуће да је био ожењен, можда и са дјететом на путу када је Његова каријера била прерано прекинута смрћу. Четврто, следујући свему овоме, Хришћанство онакво какво познајемо је засновано на грешци. Традиционално Хришћанство је сексистичко, нарочито пак антифеминистичко и антисексуално. Оно је увијек смјерало ка, и на многим мјестима и успјело да за себе придобије социјалну моћ и престиж, и тако постало према политици тихо и конформистичко. Налазим, успут да кажем, да се ово нарочито добро уклапа у случајевима када неко жели да побјегне од фундаментализма или опет одређених типова римокатолицизма. И пето, и најважније: Дошло је вријеме да се одрекнемо слике о Исусу Христу, и основама Хришћанства, коју је Црква тако дуго промовисала, а која је историјски нетачна, теолошки неоправдана и социјално штетна, и да се најзад вратимо ономе што је назови оригинална визија самога Исуса. То подразумијева додир са различитом врстом духовности, која је заснована на метафори прије него на дословној истини, на осјећањима радије него на садржају, на откривању било какве вјере за коју нађемо да у њу можемо да вјерујемо. Ово ће дакле оживјети истину коју је Исус живио, и за коју је можда и умро. Ден Браун додаје и неке сопствене ресице на овај петоструки мит. На примјер, слично неким скоро објављиваним ауторима, додаје сугестију да овај тип изворне духовности, којој би нас Христос свакако научио у случају да Његова порука није била загушена, може да укључује и по- 4) Наџ или Наг Хамади (Nag Hammadi) је град у Египту у коме су у децемру локални се љаци пронашли у једној пећини у земљи запечаћене глинене ћупове унутар којих су нашли свитке који садрже гностичке списе, међу којима је најпознатије тзв. Јеванђеље по Томи. Противници светопрадањског Хришћанства се веома често позивају на њих као на оригиналну верзију Хришћанства.(прим.прев) 124 VIDOSLOV 2009

20 новно успостављање везе са светом женскошћу (sacred feminine).(како се ово све уклапа у оквир његове завјере није јасно, и сама књига је у завршници несагласна са врхунцем. Да ли је Свети Грал на крају само још једна метафора за младићко-дјевојачку романтичну љубав?). Као што сам рекао овај мит сам сусрео посвуда, у различитим облицима, много прије него што је Ден Браун написао своју књигу. Свакако да је Браун овоме миту подарио крила, и прибојавам се да сада лети унаоколо збуњујући многе по питању тога шта могу, а шта не могу да вјерују. Најдубља иронија је што књига саму себе представља као историјски укоријењену, док је заправо сплет фантазија које наравно сам Христос у историјским смислу никада не би препознао. Дјело се представља као отјеловљење заиста креативног и новог Христовог гласа,а уствари нуди само добро знане варијације на линији постмодернистичке спиритуалности. Требало би, прије него што наставимо, да расвијетлимо још само нешто. Наиме, Браун, попут неких њему сличних полуларних писаца, укључује тзв. Свитке са Црног Мора ( Dead Sea Scrolls, код нас познатије под називом Кумрански рукописи прим.прев),као документе о Христу. Они нису ништа слично томе! Нити је Исус ту игдје поменут, нити пак рано Хришћанство. Међутим, питање кодова у списима из Наџ Хамадија је много значајније. Шта се о њима може рећи? Да ли су ти кодови озбиљни алтернативни извори који дају одговор на питање о почецима Хришћанства? Да ли су оно заиста најранији хришћански списи, као што Браун изјављује? Као и већина оних који су у последње вријеме писали о Христу у Његовом историјском контексту, и ја сам пажљиво размотрио, поред свега осталог, и кодове у списима из Наџ Хамадија. Ти списи, као и сличан материјали налажени посвуда (јер тзв. Јеванђеље по Марији није из Наџ Хамадија) представљају оно што у најширем значењу ријечи подразумијевамо под појмом гностицизам. Гностицизам је један сложени, многоглави духовни покрет, који је умногоме познат нама и кроз списе његових опонената, почев од краја другог па све до четвртог вијека. Оно што је централно у гностичкиком систему, који да кажемо и то, има много збуњујућих варијација и унутрашњих противрјечности, јесте вјеровање да је постојећи свијет простора, времена и материје по својој суштини зао, и да је то дјело секундарног божанства, не правог, и да ће се спасење састојати у бјекству од свега видљивог у другу сферу, и то како сад, тако и у Будућем Вијеку. Гностицизам учи да неке људске личности носе унутар себе барем дјелиће божанскога, који требају да буду откривени и пројављени, да би тако њиховим носиоцима подарили тајанствено знање. На грчком језику се знање каже гносис, па се отуда овај покрет и зове Гностицизам. Ово откривање тајанственог знања омогућава ономе ко PROF. TOM VRAJT DEKODIRAWE DA VIN^IJEVOG KODA 125

21 је његов носилац да побјегне одавде у духовни свијет. (Носилац знања је у Гностицизму по правилу увијек Он, а никад Она ). Списи из Наџ Хамадија укључују и данас добро познато тзв. Јеванђеље по Томи, као и друге сличне збирке изрека попут списа који носи наслов Јеванђеље по Филипу. Упркос данашњој моди преферирања ових списа, и привилеговања истих на линији размишљања да баш они дају исправну слику о Христу, ја вјерујем да су они: а) веома касно настали (најраније крајем другог вијека), иако могу да садрже и одређене дијелове ранијег материјала; б) да су доказано извучени из раније грађе, коју данас називамо канонским Јеванђељима, и в) да се доказано у теологији разликују од тог ранијег материјала Прве двије од ове три тврдње су жестоко нападане, али мој суд овдје изнесен дијеле многи научници на овом пољу. Нарочито је пак тзв. Јеванђеље по Томи потенцирано у неким дијеловима Сјеверне Америке (и стварно, колико знам, нигдје другдје) као главни кључ којим би се могло доспјети до врата која, смјештена иза канонских Јеванђеља, воде до правог познања Христа, који се појављује (по неким писцима који ходе у овом смјеру) као фигура много сличнија Буди, као учитељ духовног пута, и то много више него што се то може закључити из канонских списа Новога Завјета. Међутим, постоји много разлога који нас одводе од оваквог закључка. Снажан показатељ тога гдје треба смјестити овакву књижевну грађу може да нам буде и питање самог језика тих списа. Јеванђеље по Томи које је до нас дошло је написано на Коптском језику, старом језику Египта. Оно је напросто скуп изрека које су приписане Христу, које у тој коптској верзији немају неки одређени редослијед. Али, уколико преведемо ту коптску верзију на Сиријски језик, који је по свему судећи оригинални језик на коме је ова збирка настала, открићемо да су на Сиријском језику ове изреке постављене пажљивим редом, са повезујућим истим ријечима које повезују сваку наредну изреку са оном која јој претходи. Сиријски језик о коме говоримо, као и овај метод повезивања изрека је тијесно повезан са језиком и стилом писаца за које знамо, а који су стварали у Цркви крајем другог вијека, попут Татијана Асирца. Стога постоји јака вјероватноћа да је збирка названа Јеванђење по Томи настала готово 200 година послије Христовог времена, а не прије. Аргумент да је збирка из Наџ Хамадија доказано изведена из раније грађе, која је данас канонска, је много више техничке природе, и нећу покушавати да га овдје износим у детаљима. Довољно је рећи да, у случајевима у којима проналазимо сличност поука из Томиног Јеванђеља са поукама из канонских Јеванђеља, разлике у њима поклазују да је Тома модификовао изреке из канонског материјала, и то на начин по коме те изреке/поуке представљају велики корак даље од мисли првовјековног Јудаизма, ка свијету синкретизма другог и трећег вијека, а само 126 VIDOSLOV 2009