IX ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ Византијско или Источно римско царство је термин који се користи за хеленизовано Римско царство из доба касне антике и Средњег века. Престоница Византије била је у Цариграду (данас Истанбул), док су византијски цареви владали као директни наследници римских императора. У раном периоду византијске историје издвајају се следеће године: 330. када је Цариград свечано инаугурисан, затим 395. година када је цар Теодосије I поделио царство на два дела (Западно и Источно) и коначно 476. када је Западно римско царство престало да постоји. Византинци су сматрали себе Римљанима (грч.ῥωμαίοι) и говорили су грчки језик који је био доминантан у Источном Медитерану још током хеленизма, да би га у VII веку потиснуо латински. Термин ''Византијско царство'' је модеран назив и био би стран његовим савременицима јер су они користили назив Βασιλεία Ῥωμαίων (Василиа Ромеон) односно грчки превод латинског назива за Римско царство (Imperium Romanorum). Име Византија потиче од старе грчке колоније на Босфору, Византиона, на чијем је месту подигнута престоница Источног царства - Константинопољ или Цариград. Године 324. Константин постаје једини владар Римске империје а у то време је Рим већ читав један век био напуштен као царска престоница. Константин је резидирао прво у Тријеру у данашњој западној Немачкој, па затим у Милану у северној Италији. Међутим, убрзо је увидео потребу постојања сталне престонице из које би било лакше надгледати угрожене границе на Дунаву и Еуфрату. Због тога је његов избор пао на место старог Византиона, који је имао одличан стратешки положај на граници два континента (Европе и Азије) и само са једне стране био приступачан морским путем. Такође, у прилог оваквом избору ишла је и његова близина богатим источним провинцијама које није ослабила криза присутна на западу. У периоду 324-330. године Константин је ту изградио царски град који је назван Новим или Другим Римом али је убрзо преовладао назив Константинопољ (Константинов град). Осим тог назива, град се у Византији често ословљавао као "Краљица градова" (Βασιλίς τῶν πόλεων), док је у словенским језицима називан Цариград (град цара). По својој величини и богатству, Константинопољ је требало да представља паралелу вечном граду тј. Риму. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног у Црно море. То је била развијена престоница која је у сваком погледу (друштвеном, економском, образовном, научном, религиозном и уметничком) била модерни центар света, са посебно великим утицајем на балканске Словене (Србија и Бугарска) и Русију. Пошто је Византијско царство било састављено од многих народа, Цариград је био космополитска средина и прави напредни велеград у коме су становали житељи многих нација али већином заједничке православне вероисповести. Књига Notitia urbis Constantinopolitanae из V века даје опис тадашњег Цариграда: престоница је имала 322 улице, 8 јавних и 153 приватна купатила, 5 житница, 8 водовода и цистерни, 14 цркава, 14 палата и 4388 кућа величине вредне помена. Обично се процењује да је тада град имао између 500 и 600 хиљада становника. Посебно је био грандиозан Хиподром у Цариграду 87
као врло посећен центар друштвеног и спортског живота престонице. Настао је крајем II века за време владавине Септимија Севера (193-211.) по узору на Circus Maximus у Риму, да би свој коначан облик добио под Константином Великим 330. године. Изузетан допринос византијске културе везан је за кодификацију римског права (Corpus Iuris Civilis) у доба владавине цара Јустинијана, што ће бити темељ правног система многим модерним западним земљама. Премда су политички односи између Цариграда и Запада током векова бил затегнути, њихове везе су ипак остале непрекинуте јер су многа дела на грчком језику стигла на Запад путем арапских преписа, након што су била изгубљена читав низ векова обележених продором варвара и губљењем тековина античке културе. Такође, пад Цариграда под власт Турака 1453. године, приморао је многе грчке учењаке да емигрирају на Запад, углавном у Италију. Њихово присуство појачало је интересовање за класичне науке па су убрзо преузели катедре у многим школама водећих италијанских градова, док у XVI веку грчка знања постају саставни део свих хуманистичких и теолошких наука Западне Европе. Византијска уметност се развијала на простору Источног римског царства од V века до пада Цариграда под Османлије 1453. године али њено деловање није било ограничено само на поменути простор, већ и на државе које су биле под директним политичким и културним утицајем Византије (Србија, Бугарска, Русија, Млетачка република, Напуљска краљевина). Хронологија византијске уметности: 1. Период формирања византијске уметности: обухвата време конституисања Византије као државе (крај IV и V век). Обнова Персијског царства под Сасанидима даје снажан подстрек уметности источних народа (Сиријци, Копти, Јермени, Иранци и други), која је прожета примитивним, експресивним и орнаменталним традицијама. Оне стварају специфичну ликовну синтезу са хеленизмом, што постаје основ византијске уметности. Од краја IV века у архитектури се јавља и купола као нови конструктивни елемент, те се тако формира карактеристичан облик византијског храма базиликална црква са куполом. Сликарство истовремено напушта симболизам, усвајајући монументалне композиције са тематиком из црквене историје. 2. Златно или класично доба (527-726.): ова епоха достиже врхунац у доба цара Јустинијана (527-565.) када је Царство било највеће односно приближно територијама некадашње Римске империје. Развија се монументална сакрална архитектура и сликарство (мозаик), као и империјална уметност која у комбинацији са хришћанским идејама и античким мотивима представља израз јединства духовне и политичке власти. 3. Иконоборство (726-843.): представља период забране приказивања људског лика на религиозним сликама (иконама) због веровања да је то у супротности са хришћанством као духовном вером јер је водило у паганско обожавање идола. Иконоборци су били генерално против верске уметности (у оквиру које су дозвољавали само апстрактне симболе односно биљне и животињске облике) али су подржавали световну уметност која је требало да велича цара и његов двор. 4. Династија Македонаца (867-1056.): након иконоборства наступа миран период када јака централна власт тежи да у уметности створи јединствен стил који је монополисан од стране државе. У основи хеленистичка уметност постаје хладни неокласицизам који се развија у правцу доследне спиритуализације форми (фигуре губе тежину и волумен, лик 88
постаје строг и наглашено апстрактан а доминантно изражајно средство је линија којој је боја подређена). Током владавине Македонске династије формиран је карактеристичан изглед византијског сликарства које брише границу између форме и садржаја тј. покушава да пренесе духовност на слику. Тада се дефинише главни ликовни програм хришћанског храма са употребом мотива у складу са симболиком места где се изводе односно сликарство постаје помоћно средство при богослужењу и представља идеју о Вечној цркви (као пребивалишту Бога на земљи). Такође, то је време када се развија препознатљива архитектонска форма цркве са основом уписаног крста и куполом на пресеку крака. 5. Династија Дука, Комнина и Анђела (1059-1204.): током ове епохе углавном се наставља развој почет у доба Македонаца у правцу веће стилизације и нагласка на духовном. У сликарству доминира танка линија и златна позадина, фигуре постају лагане и неприродно издужене, док ликови изражавају најдубљу посвећеност и религиозност. Такође, преовладава укоченост покрета или статична фронталност а пејзаж и архитектура као позадина сцена постају све више схематизовани и губе везу са реалним светом. 6. XIII век: након пада Цариграда под Латине 1204. године, византијски уметници су емигрирали на разне стране Царства односно у државе културно блиске Византији (Србија, Бугарска, Грузија, Јерменија, Италија, Грчка). У уметности долази до јачања сликарских елемената, колорит постаје доминантан у односу на линију, док се у иконографски програм уводе новине које карактерише појава драматичних епизода и жанр сцена са експресивним детаљима. 7. Ренесанса Палеолога (1300-1453.): настаје у Цариграду током владавине династије Палеолога да би се у XIV веку проширила на све крајеве источно-хришћанског света. Напушта се монументализам, форме постају ситније и лакше, док фреске или мозаици сада покривају све унутрашње површине у храму, маскирајући конструктивну улогу елемената. Такође, јављају се нове сцене и циклуси а главни акценат је на ликовном приказивању суштине богослужења што доводи до појаве бројних литургијских композиција. На иконама, фрескама и минијатурама је све прожето покретом, одећа лепрша, појачава се гестикулација ликова који више нису строги и укочени, смањују се димензије фигура а простор се продубљује скраћењем. Лица постају блажа и љупкија, изведена у нежној гами боја, уз покушај да се и даље очува наглашена спиритуализација форми. Осећа се повратак на старе традиције хеленистичког сликарства, као и утицај западне Ренесансе. Поред Цариграда, настају локалне школе тј. национални стилови на Атосу, у Солуну, Србији, Бугарској, Русији, Грузији и Јерменији. АРХИТЕКТУРА Византијска архитектура је пре свега карактеристична по развоју сакралне (хришћанске) архитектуре прилагођене све значајнијим захтевима државне вере која је била у најближој спрези са световном влашћу. Поред једноставних подужних грађевина ранохришћанске епохе (базилике и једнобродне цркве), развија се тзв. централни тип објеката у који спадају ротонде и триконхоси. Ротонде су биле грађевине округле основе, обично мањих димензија, које су служиле као крстионице или мартиријуми (погребне капеле хришћанских мученика). 89
Триконхос, који може бити сажетог и развијеног типа, је састављен од подужне грађевине попут базилике са трансептом, где су поред главне источне апсиде на крајевима трансепта додате још две полукружне нише тзв. конхе. Триконхос основа и изглед Најзначајнији византијски облик храма представља црква уписаног крста (равнокраки или грчки крст уписан у квадратну основу) која се развија током владавине Македонске династије. Простор у средини крста, на укрштању два крака, покривала је купола, која се некад налази и изнад сва четири бочна простора (петокуполне цркве). Применом пандатифа (сферних троуглова) остварен је прелаз са квадратне основе приземља на кружну основу куполе (ређе се користио систем тромпи угаоних ниша). Са конструктивне тачке гледишта пандантифима је омогућено да се избегну масивни бочни зидови пошто се оптерећење од куполе преноси на троуглове у угловима квадратне основе. На тај начин квадратна основа се може са свих страна отворити луковима чиме се редукују зидне површине и омогућава природно осветљење. За конструкцију куполе византијски грађевинари су увек употребљавали лаке материјале као што је шупља опека или ливени зид. Важан елемент архитектуре било је и осветљење које се уводи кроз прозоре смештене испод куполе у виду великих лунета. Између куполе и пандантифа обично се уметао цилиндрични зид који се назив тамбур. Црква уписаног крста изглед и основа Конструктивни систем куполе са употребом пандантифа и тромпи Главна оса кретања у византијском храму задржала је традицију ранохришћанских базилика, односно правац запад-исток, од улаза ка олтару, који је подељен на три зоне: 90
Прву зону чини припрата која представља предворје налик античком пронаосу. Она се некада назива и женска црква јер су испрва само ту могле да бораве жене (или некрштени верници). Касније припрата постаје део цркве где се одвијају обреди крштења и опела. Главни део цркве и простор за вернике, који симболише Нојеву лађу, назива се наос. У њему се налази солеа или хор место одакле се држи проповед и читају јеванђеља. Хор је смештен на истоку испред олтара, док на њему стоји аналогиј или налоњ - пулт који служи за свете књиге. Најсветији део цркве у коме се обавља причешће (евхаристија) јесте олтар. Ту је смештена часна трпеза обично сто у облику зиданог квадра који носи симболику Христовог гроба и трпезе на којој се одвијала Тајна вечера. Извесна униформност у примени архитектонских облика почиње од IX века, док пре тога, посебно у рановизантијском периоду, грађевине варирају у типовима. Најзначајнија градитељска активност ране епохе везана је за цара Јустинијана (527-565.), не само у престоници већ и у Равени, граду који је био центар византијске моћи у Италији. Равенска црква Сан Витале има осмоугаону основу изнад чијег централног дела је купола. Средишњи брод је низом полукружних ниша повезан с бочним бродом. Црква овакве основе са куполом преовладава у архитектури источног православља од епохе цара Јустинијана, док на западу преовладава базиликални тип попут Еуфразијеве базилике у Поречу. Црква Сан Витале у Равени, VI век План и изглед Еуфразијеве базилике у Поречу, VI век Најзначајније дело рановизантијске архитектуре јесте црква Свете Софије у Цариграду, изграђена у периоду 532-537. године, током велике Јустинијанове обнове града. Пре ње, на истом месту су биле две мање цркве из Константинове и Теодосијеве епохе, које су прогутали пожари (последњи током чувене Побуне Ника, устанка упереног против Јустинијана 531. године). Пројектанти овог монументалног здања били су Антемије из Трала и Исидор из Милета, који су пет година свакодневно руководили са десет хиљада радника колико је 91
подизало Свету Софију. Њена основа је замишљена као комбинација уздужне базилике и централног плана грађевине са куполом у средини коју подупиру две полу-калоте (полу-куполе) и пандантифи, остављајући незабораван утисак као да лебде над средишњим простором цркве. Огромна купола, пречника 31 метар и висине 55 метара, рашчлањена са 40 прозора, фасцинирала је савременике, па је тако писац Прокопије, Јустинијанов хроничар, о њој записао да је ''чудно и страшно дело, које изгледа као да виси, златним ланцима обешено о небо.'' И касније је сматрана као ''чудо од смелости и стабилности, логике и науке.'' Споља је волумен саме грађевине затворен равним геометријским површинама, док је изнутра зид потпуно дематеријализован мермерним оплатама и мозаицима дајући му сликарски карактер, што још више појачава снагу утиска монументалне унутрашњости. Света Софија у Цариграду основа и пресек, VI век Почетком X века потпуно ће се оформити типична грађевина Византије, црква са основом једнокраког крста уписаног у основу квадрата. Куполе повећавају свој тамбур (прстенасто постоље) на коме се отварају многи прозори који осветљавају грађевину без отвора на зиду. Том типу припада и црква Светог Марка у Венецији (1063.) која је, иако ова област није била под влашћу Византије, ипак грађена под њеним директним уметничким утицајем. Она има основу грчког уписаног крста у оквир квадрата и пет купола (једна изнад средишњег квадрата и по једна изнад сваког крака). Венецијанске куполе немају тамбур него су обложене дрвеним крововима. Унутрашњост је врло пространа и богато украшена мозаицима, док су после IV крсташког похода који се завршио освајањем и пљачком Цариграда 1204. године, бронзани коњи, који су некада красили цариградски хиподром, постављени на цркву Светог Марка као украс и трофеј односно споменик млетачке моћи. Данас су, услед опасности од оштећења које им доноси загађење, ови коњи пребачени у унутрашњост цркве док се на фасади налази њихова верна реплика. 92
Црква Св. Марка у Венецији, XI век СЛИКАРСТВО Византијско сликарство је у свом монументалном изразу првенствено било религиозно односно красило је унутрашњост цркава и то у форми мозаика или фресака. Прелаз из наоса у олтар је обично био разграничен иконостасом, олтарском преградом израђеном од дрвета или камена, осликаном или украшеном уметнутим дрвеним иконама. Иконе су представљале преносиве слике на платну или чешће на дрвеној подлози. Реч икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) се у раној Византији користила за разне видове црквеног изображавања (представљања) Христоса, Богородице и светитеља. Првобитно се односила на приказе у различитим техникама и медијима (скулптура, фреска, слика на дрвету итд.) али се данас углавном подразумева као самостална религиозна слика на дрвету. Ликови на иконама су рађени према врло строгим правилима тзв. иконографским канонима, који се вековима нису мењали, док се и смештање икона на иконостас одвијало према утврђеним црквеним правилима. Иако је током епохе иконоборства (726-843.), верског покрета против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа светитеља, постојала забрана њиховог поштовања јер су иконоборци веровали да је то идолопоклонство, црква је на крају однела велику победу против њих. На VII васељенском сабору 787. године у Никеји иконоборство је осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања. Оне нису представљале само ликовни украс већ визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности која се манифестује у времену и простору. Основна идеја иконопоштовања јесте да се приказујући и поштујући лик на икони, остварује веза са самом том личношћу, те се и она на неки начин чини присутном. Богородица Владимирска, византијска икона из XII века (Државни историјски музеј, Москва) 93
Скулптура је у византијској уметности била у другом плану и углавном је била ограничена на предмете ситне пластике од слоноваче или метала (накит, посуђе, диптиси, кутијице, ковчежићи и слично) украшене рељефима. У погледу монументалног сликарства, главне особине везане су за доминацију религиозног погледа на свет који је карактеристичан за цео Средњи век. Одликују га блиставе боје и наглашена линија, без индивидуалности и перспективе, са дводимензионалном формом. Контуре су изведене црном или мрком бојом а фигуре одмерених и достојанствених гестова. У центру композиције је људска фигура као носилац основних уметничких тежњи, па је стога доминантна и неприродно увећана. Византијски уметник тежи да композиционе елементе подреди не природним законима већ законима саме слике, те стога користи инверзну (обрнуту) перспективу која служи да укаже на идејни центар приказаног догађаја. У том својству се и светлост тј. сенка не расипају на начин који одговара стварности већ имају иреална својства. Ова се уметност не занима за право тело испод богатих набора тканине, већ га неприродна драперија скрива наглашавајући више бестелесност и аскетизам, са тежњом да се фигура што више схематизује. Нарочита пажња се поклања глави и очима (као огледалу душе тј. духовности), док сама уметност постаје средство помоћу кога се уводи мисао из реалног у спиритуални свет. Најзначајније фигуре које се сликају су Христос и Богородица, обично приказани у фронталном положају. Фигуре које их окружују дате су у слободнијој пози и покрету, чиме се наглашава хијерархија приказаних личности, која се понекад исказује и њиховом величином. У профилу су најчешће сликане негативне личности (нпр. Јуда који је издао Христоса) или другостепене личности и животиње, док су сви остали у полупрофилу. Сликани програм византијског храма Временом се развија препознатљив ликовни програм византијске цркве тј. одређене сцене су представљане увек у истом делу храма који је имао своју симболику. Како се осликавањем зидова цркве представља Божји силазак ка човеку и уздизање човека ка Богу, сходно литургијској намени слика, распоред сцена и тематски програм живописа био је строго поштован. Тако се у темену куполе или центру свода (који симболише небо и васељену), приказује Христос Пантократор, Владар свега постојећег који посматра и брине о вернима. Он се представља искључиво фронтално, у попрсју или као цела фигура, а може бити на трону или окружен анђелима. У тамбуру, вратном делу куполе на коме су прозори, налазе се фигуре старозаветних пророка, који у рукама држе развијене ротулусе са пророчанствима, док су некад уместо њих приказани апостоли. Христос Пантократор (испод старозаветни пророци), купола цркве Христа Хоре, Цариград, XIV век 94
На пандатифима се сликају јеванђелисти док пишу јеванђеља, изузев светог Луке који се понекад приказује како слика Богородицу. Поред јеванђелиста могу бити приказани и њихови симболи, а то су орао симбол светог Јована, анђео симбол светог Матеја, крилати во симбол светог Луке и крилати лав симбол светог Марка. У олтарском простору живопис је у складу са његовом наменом као местом на коме се приноси најсветија и савршена Жртва, симболисан причешћем. У врху олтарске апсиде представља се Богородица јер се њоме спајају небо и земља, она је Мајка оваплоћеног Логоса (Христоса) и заступница људског рода пред престолом Божјим. Мајка Божја се слика допојасно или у пуној фигури, са малим Христом у крилу или на медаљону испред ње, а може бити окруженa и (арх)анђелима. Богородица са малим Христом, мозаик у апсиди Св. Софије у Цариграду, друга половина IX века Испод фигуре Богородице представља се управо оно што се и одиграва у олтару, сцена Причешће апостола као слика свете евхаристије установљене на Тајној вечери. На овој композицији Христос је често приказан два пута, док му са обе стране прилазе апостоли (по њих шесторица). Богородица Оранта и Причешће апостола, фреске у апсиди цркве Богородице Перивлепте (Св. Климента) у Охриду, крај XIII века У следећој зони живописа олтара, испод Причешћа апостола, приказује се Служба архијереја где су представљени најистакнутији црквени оци док служе Свету литургију. У мањим храмовима, због ограниченог простора приказују се само Свети Василије Велики и Јован Златоусти. Раније су архијереји сликани у виду портрета, допојасно и у статичној пози, али се од XI века представљају како активно учествују у служби. Међу њима су често истакнути поглавари аутокефалне Цркве на чијој територији је храм (у српским храмовима овде се сликају Свети Сава и пећки патријарси). На зидовима олтара понекад се налазе и старозаветни догађаји, као праслике и најаве Новог завета, попут сцена Жртва Аврамова, Гостољубље Аврамово, Мојсије и Арон у скинији, Руно Гедеоново, Премудрост сазида себи храм и других. 95
На сводовима и зидовима наоса слика се циклус од 12 Великих празника (Благовести, Рођење Христово, Сретење, Крштење, Преображење Христово, Васкрсење Лазарево, Улазак у Јерусалим или Цвети, Распеће Христово, Силазак у Ад, Вазнесење, Духови или Педесетница, Успење Богородице). Уколико има места у доњим зонама, приказују се циклуси Христових чуда или мука, као и циклус из живота личности којој је посвећен храм (Богородица или светитељи). У најнижој зони наоса представљају се стојеће фигуре светих ратника, мученика или врача (лекара). Коначно, у припрати се сликају Васељенски сабори на сводовима, док се од Великих празника представља Крштење (јер се ту одвијао обред крштења). Такође, ту се сликају свети монаси и жене, као и ктиторска композиција (обично ктитор са моделом храма). Преображење Христово, мозаик манастирa Свете Катарине на Синају, 565-566. година Силазак у Ад (Анастaсис), фреска у цркви Христа Хоре, Цариград, XIV век Успење Богородице, мозаик у наосу цркве Христа Хоре, Цариград, XIV век Богородица са Константином (приноси модел града) и Јустинијаном (приноси модел цркве), мозаик југозападног портала Свете Софије у Цариграду, X век 96