ТАНАСИЈЕ ПЕЈАТОВИЋ ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ (Фрагмент из научног рада "Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку", Етнографски зборник, Краљевска академија наука, књига IV,Београд, 1902.год.) Обрада: "Мостови културе" - Пљевља * Забаченост од главних културних центара у последњим вековима, услед географских и политичких прилика, учинили су да је народ овога краја у просветном и културном погледу остао јако уназађен. Живот се његов у том погледу једва приметно помицао и помиче напред, и изгледа да је и данас онакав исти у свима његовим гранама какав је био пре неколико векова. 1 Може се још тврдити, да је релативно сељачки живот, у старој српској држави а и првих дана робовања под Турцима, био чак на већем нивоу просветном и културном. Онда је овим крајем био живљи саобраћај а ово је и данас главни узрок напретку и развитку једнога народа. 2 Полимље нарочито, а и Потарје били су раскршће многих путова, који су се разилазили по целом Балканском Полуострву, Поред тих путова су била поређана знаменита трговачка места, у којима су обитавали и трговали трговци которски, дубровачки и млетачки. Трговци и остали путници врло су се често намањивали овим крајем, и куда год су из приморја к истоку кретали овуда су на средње Полимље морали ударити. Најважнији између ових путова био је Дубровачки пут, који је водио из Чајнича 1 Школа по селима за сад има врло мало, а колико их има, дају слабе резудтате. Сељак још не може ни да схвати значај школовања, те и кад пошље дете у школу шаље га у намери да научи читати, писати и рачунати; све остало сматра као луксуз и њему као сељаку непотребно. Место васпитања и као човека и као Србина ограничено је на породицу и на задругу где је има. Ово је свуда по истом типу и плану и онакво какво је било и пре неколико векова, без икака прогреса. 2 Немањићи, а и остали владаоци старих српских држава, нарочиту су пажњу обраћали на Полимље. Манастира, просветних расадника у старој српској држави, било је понајвише у Полимљу и Потарју; од њих и данас наилазимо трагове на сваком кораку; има их и оправљених и очуваних, али њихов је утицај данас сведен на минимум. Истина је, да су у старој српској држави просвета и култура имале кастички карактер и нису толико продирале у масу сељачку, ади ипак морало је и на њих имати некаква утицаја у том погледу. Народ се чешће скупљао и зборовао око својих цркава и манастира, нарочито у турско доба, када су му цркве и манастири постали једини бранич вере и народности. Манастири су били не само богомоље него и школе; они су били једина уточишта просвете, а ко се хтео књизи учити ишао је у манастир. Нарочито је било много манастира у лимској долини, тако да данас на раздаљини свака два сата, наилазимо или на рушевине, иди на још добре остатке, или сасвим добро очуване богомоље у којима се и данас служи. Па и у Потарју наилазимо ових остатака у сваком месту које је било насељено. Интересантна је појава: од куда оволике богомоље у крају, који никад није могао бити тако густо насељен што смо раније видели. Гиљфердинг у своме раду "Босниа и Херцеговина" (ст. 315.) истиче, као образац преданости вери, хришћане препољске и пљеваљске нахије и то не само као образац њиховим суплеменицима Србима, него целом православном свету. Ово се не може разумети као фанатизам, на против ми знамо да су Срби у том погледу прилично индферентни, јер и данас није реткост наићи сељаке у овим крајевима који нису за 20 30 год. у цркву отишли. (Колашинац вели за цркву да је попова.) И саме грађевине манастира и цркава па и оне највећих Бање и Милешеве нису великих размера и ако их има врло лепе архитектонске израде, те изгдеда да народу није толико било стало до молитве колико до збира и заједничког састанка, који су се обављали око цркава и манастира приликом већих празника. Ми знамо да се на оваким зборовима решавало и одлучивало о свима нашим крупнијим подузећима и националним и верским, те је у овоме погледу веома значајна била културна улога српских богомоља. И ако је данас од некадањих цркава и манастира врло мало остало незапуштених и који и данас сдуже, ипак се народ непрестано окупља и зборује на њиховим развалинама о већим празницима и годетима. Поштовање ових српски светиља није само код православних Срба него и код мухамеданаца, Ови, и ако су напустили своју прадедовску веру, нису престали поштовати и ценити задужбине њихових предака, које су их некад привлачиле и око себе окупљале. Нова вера код њих није никако могла изгладити и лепе успомене из старе вере хришћанске.
преко Ковача, где путници из 16-ог века помињу село Braccha, (Рамберти, Контарини) и у њему караван серај. Ово неће бити село Враже, како тумачи П. Матковић 3, јер село са тим именом и не постоји на Ковачу него ће пре бити село Враци, које је и данас поред пута. За тим је пут ишао преко села Бољенића, које и данас постоји и одатле у Пљевље. Рамберти (1538. год.), од Ковача до Пљеваља помиње још две станице: Vuista и Pontravinicome, од којих се за прво П. Матковић домишља да ће бити село Глисница код Ћотине и да Рамберти није ишао уобичајеним путем преко Чајнича већ од Фоче ударио јужно поред Ћотине, оставивши лево Чајниче. Ја бих Vuista радије читао као село Војтина с десне стране Ћотине, али онда, ако је Рамберти ишао овим путем, било му је врло спутно навраћати се и преко планине Ковача. Свакојако да је морао постојати један пут, који је ишао долином Ћотине од Фоче, па преко данашњих Ченгића; то сведоче остаци калдрме и грађевина и из римског и доцнијег доба српског и турског; тако у селу Рађеновићима налави се место које се зове Трговиште и у њему развалине једне велике грађевине вероватно каквог каравансераја и више мањих грађевина. До ове развалине налазе се, у близини друге развалине од цркве зване Краљичина Задужбина. За Трговиште народ вели, да је то била читава трговачка варошица, а ова јој је црква била као парохијална. У Глисници на путу (којим је и данас ићи прече него преко Чајнича), има старо римско гробље са огромним плочама, а оваква гробља знамо да су обично била поред путова. Осим тога у Глисници се виде рушевине од зидина некакве куле, која је такође могла имати какве везе са путем који је поред ње пролазио. На овоме је путу био и знаменити град Кукањ једна од бољих тврђава херцега Стјепана Вукчића, од које се и данас виде рушевине на узвишеном брегу Кукању одмах до Ћотине с леве стране. По свему изгледа да је овај град играо знамениту улогу својим стратегијским положајем и доцније у турско доба, јер се читав крај око Кукања где је долазило и Пљевље са околином за дуго називао Кукањска Нахија. Даље је дубровачки пут ударао на варош Пљевље или Таслиџу. Ово је била једна од важнијих стација на путу. Путници су из 16 века помињу га као малено село (Рамберти 1518; Шепер 1533). Катарин Зен (1550. г.) каже да је село (vilagio) и да је настањено од хришћанских Срба. Рамберти вели да је Пљеваљско Поље веома пошумљено и врло опасно место за путнике од хајдука. На пет година пре његова проласка, вели, да је један трговачки млетачки караван овде био разбијен и опљачкан. Соранцов, путник с краја 16. века (1581), помиње Пљевље као повеће место раздељено на два дела: у једноме, близу реке, становаху Турци, а у другом вишем Срби. Хајес путник из 17-ог века (1621. г.) каже за Плевље да је велика варошица" и да је већим делом насељена од Турака. По положају је, вели, у равници веома плодној, а околне су планине сама голет. У опису путовања Француског посланика Хе-а 1621. и 1626. год. од непознатог писца, вели се за Пљевље да је: "un grand bourg" насељен од самих Турака, јер је седиште санџак-бега херцеговачког. По причању једних Пљевље је засновао некакав Осман паша дошао из Плевне из Бугарске, па је слично имену Плевне ово место прозвао Пљевље. Но свакојако је овој причи мање веровати. По другом истинитијем тумачењу: где је данас варош, биле су пљеваре пљевља манастира Св. Тројице, те је отуда и дошло име вароши. Изгледа да су први становници у Пљевљима били Турци, као што и бележе путници из 16. и 17. века, па су доцније Срби постепено почели силазити са села и у вароши се настањивати. За то данас свака породица православних Срба у Пљевљима води порекло из околних села, у којима и данас имају рође. Тако је исто било и суседној вароши Пријепољу. Према свима подацима путника, а и према осталим историјским, данашња варош Плевље неће бити старија од краја ХV-ог века. Пре Пљеваља у Пљеваљском Пољу било 3 Rad 56. стр. 213, 215.
је мало и безначајно насеље Брезница или Врхбрезница код реке Брезнице, која се и данас тако зове. Летописац из XVII века каже да је храм Св. Тројице "вь мѣсте эовомѣ Врxъобрезница блиэь мѣста Плѣвлга оу Xерцеговини". Данас се ово име више не чује у народу, а према горњем запису види се да није била на истом месту на коме је и Пљевље, јер се помиње и после оснивања Пљеваља. Вероватно да ово и није било неко нарочито насеље, него се тако звало место где је био манастир. У једном минеју писаном 1538. год. назива се река Врхобрезница, која се данас зове само Брезница. Летописац врхобрезничког летописа бележи како Турци разбише господина херцега Стјепана 1452. г. у Херцеговини на "ρѣцѣ Бρѣзници" не помињући какво насеље ту, а да је било извесно га не би могао обићи, пошто се сва дужина ове реке протеже дужином данашње вароши Пљеваља. Има трагова од старог насеља на западној страни Пљеваља, између брда Велике Плијеши и Пауча у Бабић Потоку, до реке Везичнице. Плоче и зидине од грађевина и данас се откопавају, али по грађи и записима латинским на плочама ово насеље датира из римскога доба и звало се по Момзену: Stanécli а по Томашеку: Sapua (Клајић Историја Босне). По мишљењу Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића овде је био, у десетом веку град Брезник ако би се тако могло прочитати код К. Порфирогенита назив: ϱεδνεηχ. 4 Из Пљеваља је пут водио отприлике оним истим путем куда и данас води: преко висоравни Ранча (Grauze) за које стари путници веле да је веома шумовито; за тим на село Звјезд) (Zviezdi) а одатле у варошицу Пријепоље на Лиму. Ово је место било у средњем веку знатно тржиште; овде се заустављаху у XIV. веку дубровачки каравани путујући дубље у Рашку (Србију). У дубровачким споменицима помиње се и као постојбина многих дубровачких трговаца. По народном причању Пријепоље најпре није било где је данас него десно,уз Лим у поширој лимској корутини Ивању. Овде је њиме за дуго господарио некакав Иван-бег, па се по њему и звало Ивање Поље. После његове смрти варош се изместила на данашње место, ваљда да би била ближе главном друму. Пре је дакле било поље, па је отуд и дошло име Пријепоље. Свакојако Пријепоље је много старије насеље него Пљевље; ово се види и по томе, што се у старијим Ферманима манастира Св. Тројице спомиње само препољски кадидук, који је обухватао и оно што је данас у пљеваљској кази. Овим истим путем, куда смо обележили да је ишао дубровачки пут, ишао је и стари римски друм, што показују нађени написи, стећци и остаци грађевина несумњиво римских, с једне и с друге стране пута. Превој на планини Мијајловици, која је на средини пута између Пљеваља и Пријепоља, и данас се Каштељ назива, што долази извесно од римског: castelum. Од Пријепоља је пут даље ишао уз реку Милошеву на манастир Милешево и поред импозантне тврђавице Милешевца (castello Millesevatz) од кога данас има остатака на купастом кречњачком вису више манастира Милешева. Од манастира Милешева пут је даље ишао преко планине Molatscidi или Montagna di Morlacco за које П. Матковић мисли да значи Стари Влах. За тим је пут ударао на Милошев До и одатле у Сјеницу. Рамберти за поменуту гору и непознати писац описа пута Француског посланика Хе-а за Милошев До кажу, да су границе до којих допире Херцеговина, те би по П. Матковићу одатле почињао Стари Влах; али се у народу радије узима Лим за ту границу. Свакојако овај сплет планински, који стари путници називају Montagna di Morlaco, може ce узети као природна граница јужног херцеговачкога говора од источног; па и ношња и акценат знатно се мењају иза ових планина. Поред овога главнога пута, којим је текла и најживља комуникација трговачка, било је још и других споредних путова, што су се од овога главног разилазили иди му 4 Историја Срба издање Ср. К. 3. ст. 171. Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића.
притицали. Тако босански друм ишао је од варошице Добруна на Бијела Брда, па онда преко реке Увца на град Прибој до Лима, где је у близини било и трговиште, а за тим поред манастира Бање. Овде код Бање обично се заустављао и одмарао караван у путу. 5 Одавде вероватно да се одвајао један споредан пут, који је ишао Пријепољу левом обалом Лима. То нам сведоче остаци калдрме, тврђава у селу Џурову 6 и многи стећци и надгробне плоче у Џурову, а нарочито у Кучину. На левој страни Лима, вероватно као стража путу, био је под планином Бићем град Јагад. Доцније је, у почетку прошлога века, ова тврђава имала још већи стратегијски положај, по томе што су из ње Турци бранили границе Босне и Херцеговине од Срба, после њихова првог устанка 7. Од манастира Бање ишао је босански пут преко села Кратова, преко планине Бањске и планине Каменице у Скендер-пашипу паланку данашњу Нову Варош. Овај се пут састајао са дубровачким друмом тек код Сјенице. 8 Од дубровачког друма и од босанскога, који се гранао од Бање ка Пријепољу, одвајао се уз Лим један пут који је водио горњем Полимљу а вероватно и знаменитом трговачком месту у старој српској држави Брскову, у данашњем Колашину код Таре. Пут је ишао отприлике онуда куда и данас иде за Бијело Поље све уз Лим најпре левом обалом Лима па десном, на Коловрат, Ратајску, Миоску, Виницку, Старо, Грачаницу, на Оштру Стијену и Комаран. На овој последњој стација заустављали су се трговачки каравани 9. Овде је у XV. веку била крајња граница на северу државе деспота Ђурђа, а са севера је дотле допирала држава Сандаља Хранића, доцније Херцеговина херцега Степана. Према остацима од калдрме и рушевинама од грађевина и тврђава, а и по народном причању, изгледа да су се од дубровачког друма за Брсково, одвајала још два пута с десне стране. Један се још од Фоче одвајао и ударао на Челебиће, а одатле у Подгору испод планине Љубишње на села Вишњицу и Какмуже, па испод Краљеве Горе у Кричак и одатле у Колашин у Брсково. Други се пут одвајао из Пљеваљског Поља и ишао преко Отиловића, Ивовика, Матаруга, Козице 10, преко планине Стожера у Вранеша и одатле Брскову. Једно од најзнаменитијих трговачких места, не само у овом крају него у целој старој српској држави, било је Брсково у помињатој брсковској жупи. Оно се помиње још за Стевана Првовенчаног (1197 1228.) да је било насељено страним трговцима: Которанима, Дубровчанима и Млечанима. Љ. Ковачевић у својој расправи о Брскову (Глас XXX, 15.) обележава место Брскова и вели да је било 1 1/2 час источно од Таре и 4 часа од садашње границе црногорске. У Брсково се уносила страна манифактурска роба и вино, а из Брскова се износило: восак, коже и сребро. Познато је било: "argentum de Bresscoacc" које је по свој прилици вађено из оближње планине Бјеласице. Брсковски трговци су ковали чак и нарочите новце: grossi de Bresscoaц" (налик на млетачке). Сви дубровачки трговци који су проносили робу дубље у Србији и јужно, за дуго морали су свраћати у Брсково да плате царину и тек онда пут да продуже. 11 5 Rad 5 6. стр. 214. 6 Народ прича да ју је зидао Ђ. Смедеревац па јој отуд u име остало: Ђурово Џурово 7 У једном Ферману манастира Св, Тројице (бр. 33.) од год. 1 827. овај се град назива Бишћанск град и вели се да је у херцеговачком санџаку и да је близу границе друге државе, па се онда наставља како је потребно да се добро чува тај град с тога треба дневно 2 885 јаспри које ће се узимати од 6 јафти где су и Пљевље и манастир Св.Тројица улазила, за трошак на 150 људи одређених за чување града. Овај Ферман наређује да се десетина коју су дотле цару давали преокрене у овај данак те се тако, изгдеда дуже времена, плаћало, све док је трајада посада у граду. 8 Курипешић Rad 56, стр. 171. 9 Јиречек Споменпк XI, стр. 7. 10 У Козици изпад Козичке Реке виде се на једном оштром кршу рушевине некакве тврђаве коју народ приписује проклетој Јерини. 11 Трг Брсково и жупе Брсковска и Љубовнђска. Глас XXX, ст. 4 -Љ. Ковачеић
У Брскову је био најстарији дубровачки конзулат (1280. г.) 12 а год. 1399. последњи се пут помиње као трговачко место; год. 1433. било је и оно међу напуштеним тржиштима на која нису више навраћали дубровачки трговци. 13 Пошто је овако рано Брсково изгубило значај, то су и путови према њему рано запустели. Међутим босански друм а нарочито дубровачки раде врло живо и за турско доба све до окупације Босне и Херцеговине. Из Новопазарског Санџака извозило се оно исто што и раније из Брскова: кожа, вуна, восак, живи мал. Трговци удружени сваки час су гонили читава крда волова и стада оваца на дубровачку пијацу и пијаце других већих приморских вароши. Сељаци многих села по висоравни око путова искључиво су се занимали преношењем трговачке робе на коњима, то су тако звани поносници, како их дубровачки споменици називају, а доцније назвати: кириџије. К. Јиречек вели 14 да је у дубровачкој архиви нашао много уговора са поносницима из ових крајева а нарочито из Дробњака. Данас је трговачки промет у овим крајевима сведен на минимум. Дубровачки друм, а тако исто и босански може се рећи да су запустели. Живи мал, најглавнији продукт ових крајева, више не може нигде да се извози у окупиране крајеве и преко њих због ђумрука. Нешто је мало живости трговачке путем Пљевље Чајниче Горажде Сарајево и Трст, куда се извози вуна и коже а увози колонијална роба, али је живост данашње трговине незнатна према некадашњој. Што је најглавније у њој није ангажован сељак. Живи мал се данас извози дубље у Солуну и Цариграду, али пошто је то скопчано са великим путним тешкоћама и тај се извоз с године на годину занемарује. Па ипак сељаку ових крајева главно је занимање сточарство. Изузетак је од овога лимска, где је земљиште плодно а клима блажија за земљорадњу. По висоравни нити има довољно земљишта за обделавање нити је клима подесна за земљорадњу. Овде мало коме сељаку да дотече жита преко целе године; обично му лањско жито не стигне до овогодишњег и онда, или изгони на пазар по нешто од живога мала те продаје, и од добијеног новца прикупљује жито, или узајима из агина амбара или узима готове паре од трговца. Сточарство је главније од земљорадње, због тога што је врло мали број оних који имају своје земље, већ је сва у беговским и аганским рукама а сељак је на њој чипчија. Његов је усев и труд а агина земља, те од добијенога плода хака : вага да одвоји аги трећину или четвртину жита а половину или трећину сена. 15 На овај начин уређено аграрно стање од превелике је сметње напретку сељачкога живља. Ми смо то и раније наглашавали кад је био говор о кући. У време доласка Турака у ове земље они су затекли мање више слично аграрно стање данашњему: проније - у закуп узете државне земље или дате на уживање за извесне заслуге појединим личностима. У последњем случају или је давато на извесно време или на цео живот или је то прелазило и на потомство па се чешће претварала пронија у личну својину баштину. Ово је други имовински облик старе српске државе; земља је сопственикова и он располаже са њом како хоће. И на баштини и на пронији сељак је имао обавеза према власнику, али су обавезе на баштинама биле много теже. У обиму проније могло је бити више мањих ситних баштина. Кад су дошли Турци, они су изделили заузету земљу на спахилуке и дали их на уживање у Феуд за војничке заслуге спахијама војницима царевим. Пространи 12 Трговачки центри и путови по српским земљама у средњем веку и у турско доба, 48 Ј. Ердељановић п Р. Николић. 13 Ibiд. ст. 48. 14 Споменик XI. ст. 7. 15 Зависи од тога: да ди су ливаде даље иди ближе од бегове куће. Може бити и овакав случај: да ага да сељаку какве ливаде за кошење а овај мy за то сваке године даје известан број оваца. Међутим стока је сељачка својина и он може са њом располагати како хоће.
спахилуци звали су се: зијами и тимари. Ове спахије постадоше оно исто што и пронијари; земљиште није било њихова својина а сељаци су плаћали спахији десетак од земних производа. Интересантно је да је било и православних Срба спахија. Вероватно да су ово били баштеници са већом баштином. Тако је био некакав Војин спахија 16 у Поблаћу, за тим у једном писаном тетроевангелију у цркви препољској има запис у коме се вели да је евангелије обновио некакав: "Мато спахиа заде од села Бершића 1714." Године 1839. кад је у Турској уведена стална регуларна војска тако званим тензиматом, укинут је и овај спахијски систем; од тада место спахија дошле су читлук сахибије, који су оно исто што и баштинци у старој српској држави: земљиште је њихова својина; имају на њега тапију и располажу њим по својој вољи. Од тада се десетина плаћа царској благајни а читлук сахабија узима четвртину или трећину од земних производа. Изгледа да су до овога тензимата спахије почеле сматрати спахилук као својину и постепено их претварати у баштину читлук. Поједини баштеници сељаци који су у њихову спахилуку давали су им тапије од својих баштина или су их саме спахије изнуђавале, нарочито кад је објављен тензимат (устав). Они су купили тапије под изговором да их потврде па их више нису ни враћали. Који се од сељака баштеника умео прикрити и да не преда тапије, томе је баштина и до данас остала. Интересантне су приче о томе у народу,како су спахије отимале појединима баштине; за незнатну штету коју би учинио баштеник, спахија би се наплаћивао или једним делом баштине или целом баштином. Обично се прича да је овај иди онај нехотице убио кера спахијиног или су га растргли његови пси, а спахија се за то наплаћивао баштином. Кад нису могли наћи никаква узрока за одузимање, они су онда силом отимали земљу, а протеривали или убијали сопственике. Дужности чипчије према аги или читлук сахибији су, сем давања трећине или четвртине жита и половине или трећине сена, да му држи на кесиму овце или краве а на извору говеда, јефтиније него осталима; да му надгледа и ради под јефтинији најам земљу коју ага испред себе сеје; да му долази на мобу кад је сазива при копању, орању, косидби, жетви, окопавању кукуруза или сечењу грађе (јапије). Од поврћа и од лана и конопља засејаног, по правилу чипчија не даје ништа аги сем кад се чипчији испроси девојка, те момак купи аги чизме или му да дукат "у жуто"; ну ако је ага сиромашан и нема више сем једног читлука онда он гледа да се од свега што више наплати. Преко лета дужна је планинка однесе више пута аги млека, кајмака, меда и других понуда које имају на селу. Чешће кад чипчија има и своје земље, која му је остала од старине или је купио од аге, он је, ако је у близини, приорава уз агину земљу да би за њу имао довољно заштите као и за аганску. Чипчија не може оставити агу и отићи другом без јаких разлога. Дужности аге према чипчији су: да га заштићава свуда и на суду и на путу; да му притече у помоћ кад му ова буде затребала: било помоћ материјална било морална. Ако му на пр. препразни жита да му позајми из свога амбара; ако му треба пара за мирију да му узајми и т. д. Ага је дужан направити кућу чипчији; ако ли је чипчија сам направи, ага треба да му је исплати кад се случајно чипчија исели из његова читлука. Ага не може такође кренути чипчију са свога читлука без јаких разлога, па и ако га крене мора му за то раније јавити, бар на пола године. Сваки је онај чипчија обезбеђенији и боље живи који је на читлуку богатог и код власти угледног аге читлук сахибије; једно због тога што је свуда боље зиштићен а друго што код њега увек може да нађе материјалне помоћи кад му затреба и што му на читлуку не цепидлачи за свашта и не досађује сваки час. Кад ли је ага сиромашан и 16 У 16 веку доправљао је манастир Св. Тројице где му се и данас види слика у народном оделу на довратници
нема никаква другог прихода сем онога са читлука, па још ако му је то и једини читлук, он не само што нема угледа, те ни његова протекција много не важи, већ гледа да од свога чипчије што више одере. Врло мало има читлук сахибија од сеоских мухамеданаца; обично су то они који станују у варошима па излазе с времена на време те надгледају читлук. Богатији имају нарочиту зграду чардак на својим читлуцима где одседају кад изађу на читлук, ну већина одседа код свога чипчије, а овај је дужан да га дочека и угости. Аге и бегови читлук сахибије, којима су ови читлуци једини извор за живот, с дана на дан осиромашавају. Ослањајући се на приходе читлучке они се често одаду нераду и беспосличењу, па онда пијанству и расипању. Ако настану још и неродне године, а чипчије немају шта да донесу, ага онда почиње да продаје комад по комад од својих читлука. У оваком случају гледају богатији сељаци чипчије да се користе, те по јефтину цену купују од аге земљу, ако се ијоле могу и обвезати да ће у извесном року паре исплатити. На тај начин мало по мало прелази земља из руку ага и бегова у сељачке руке. Може се рећи да је становништво овога краја врло сиромашно. И ако се нађе који од богатијих сељака његово је богаство у живом малу, а новаца само толико има колико му је потребно да подмири царску мирију. Новац је у опште у врло малом промету код сељака; животне намирнице којих нема у селу и које ваља набавити у вароши из трговине он узима на вересију. Ако је сељаку ага још и трговац онда му је он кредитор, ну обично за тај посао имају нарочити трговци газде, који се чешће само о томе послу баве. Сељак се задужује преко целе године узимајући робу од газде и готове новце за исплату мирије, а на пролеће газда зађе по селима те покупи дуг од муштерија у живом малу или му муштерије догоне у варош: вуну, јарину, коже и восак. И кад сељак намири дуг газди он је дужан увек, кад год што хоће да прода, прво понудити газду па тек кад овај не хтедне да купи или се са њим не може никако да погоди, може другоме понудити на продају. Ове газде не треба разумети: као зеленаше који гуле и глобе сељака великим интересима; у том погледу поштење и честитост су још на тако високом ступњу да се може увек са похвалом поменути. Врло ћете мало наћи таких сељака који би се тужили на своје газде да су их огулили и упропастили. Сељак увек говори о своме газди са поштовањем; он од њега тражи не само материјалне помоћи него и савете у каквом предузећу или каквој невољи. На славу и на свадбу и иначе на сваки годет он и газду позива, а по једну чашу, и кад није газда присутан, у његово здравље испија. Многи од сељака, сем своје стоке, ако му није на великом терету, узима под кесим или на чобанију 17 и туђу стоку, нарочито стоку трговаца и трговчића варошких. Домаћа је производња готово никаква; платно, пољски и домаћи алати и друге потребне сељачке ствари израђују се на селу али само у толико у колико је довољно за домаћу употребу. Сем укупљеног мрса: сира, кајмака и масла, за тим живога мала, дрва и сена, сељак нема ништа друго да изнесе на чаршију за продају. У Полимљу се нешто више гаји воће и поврће те сељак може да откине по коју пару што за испечену ракију, што за сирово и суво воће; по Салнаме-у турском шематизму косовског вилајета за ову год. у пљеваљској кази која је већа од препољске има воћњака свега 184 дулума 18 а у препољској 2652 дулума. Међу тим ни овде се 17 Од под кесим узете стоке сељак даје сопственину извесан део укупљеног мрca, а за чобанију плаћа се сељаку на свако грло извесна сума колико се погоде. 18 Стара мера,
овоме не поклања пажња колико би требало. Сељаку се не мили гајити и садити воћке на земљишту које није његово; читлук сахибије нису у стању сами то да надгледају. И обрађивање земље и обделавање њених производа и гајење стоке код сељака у овоме крају врло је примитивно. Животне потребе су мале, управо сведене на минимум; за то се сељак може проћи са малим трошком кад сиђе у варош у чаршију; по негде из једне куће једва један пут за месец дана когод сиђе у чаршију. Има сељака који цео свој век проведу на селу никад не сишавши у варош. 19 Занатлија има прилично по селима, за сеоске потребе, те сељак ни због тога не мора се за свашта обраћати вароши. Ако се сељак бави занатом то мy је споредно занимање, поред оног обичног о сточарству и земљорадњи. Највише има мајстора дунђера, зидара и дрводеља, за тим ковача, лончара и терзија. Има задружних кућа у којима су сви чланови мушки обучени једном занату; задруга може и да се издели те издељени задругари однесу и занат са собом. И они издељени и они заостали у задрузи гледају да обуче и своју децу у том занату. И тако занат прелази с колена на колено, те се може наћи и таквих породица, чији су се стари, докле се год памти, занимали тим занатом; на пр. једна је така задруга у селу Жидовићима: Гоге, где су сви одраслији мушкарци обучени мајсторском занату; у Под-Ожљу у задрузи Србљановића занимају се такође сви тим занатом; у селу Кучину у долини Лима и у селу Драгашима у шуманској котлини, сви се занимају лончарским занатом, и т. д. Мајстора има највише али нису ретки ни ковачи, терзије и лончари. Има села где се сви сељаци искључиво баве ковачким и лончарским занатом; тако у селу Крњачи до скора већина сељака бавили су се ковачлуком: бритве крњачке чувене су биле по целом Новопазарском Санџаку, па и данас код сељака нису на мањем гласу. Свима овим занатлијама занат је споредно занимање; ако су то мајстори а има их више у кући, онда за време сеоског пољског рада шаљу само једног или двојицу у рад, а остали сређују летину. Кад је летина сређена и остали се разилазе по раду. Ако није довољна ни земља да прехрани, ни стока да одржи кућну чељад, онда се поједини из задружнијих кућа отискују у рад или у кириџилук. У рад обично иду у Србију и готово из свију села између Ћотине и Лима. По 10, негде по 20 па и више њих крену се с пролећа из једног места са коњима или без коња, пређу у Србију и тамо раде под најам сеоске послове све док се не збере летина па се онда враћају натраг. У рад иду или пуки сиромаси или појединци из већих задруга, где остали што остају могу и без њега посвршавати домаће послове. Сваки од ових који иду у рад, може просечно да заради за време бављења 10 15 дуката. У кириџилук иду они који су из села поред пута и то иду најдаље до Новог Пазара и Митровице; доносе и односе трговачку робу или купују тамо со и код куће препродају. 19 Два старца у селу Вруљи четири сата далеко од Пљеваља умрли су скоро у 90 год. свога живота не покренувши се нигде из села за целога свога живота; у Колашину и Кричку није реткост наћи сељаке који нису сишли у варош за 20 или 30 год.