Jереј Жељко Р. Ђурић СЛУЖЕЊЕ ЕПИСКОПА КАНОНСКО ПРЕДАЊЕ Београд, 2011.
Јереј Жељко Р. Ђурић СЛУЖEЊЕ ЕПИСКОПА КАНОНСКО ПРЕДАЊЕ Издавач: Висока школа - Академија Српске православне Цркве за уметности и консервацију, Београд www.akademiјaspc.edu.rs За издавача Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић Посебна издања Књ. 11 Рецензент: Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић Идејно решење корица: Милан Туцовић Штампа АRT PRINT Нови Сад Тираж 500 Београд, 2011. године
Садржај СКРАЋЕНИЦЕ 5 УВОД 7 ПРВИ ДЕО СУШТИНА ЕПИСКОПСКЕ СЛУЖБЕ 15 КАНОНСКА СВЕДОЧАНСТВА О РУКОПОЛАГАЊУ ЕПИСКОПА 17 1. Хиротонија 17 2. Услови за избор у епископско достојанство 28 3. Утицај световне власти на избор епископа 35 4. Стварно место и положај византијског цара у Цркви 38 ЦРКВА И ЕПИСКОП 43 1. О Евхаристијском карактеру епископске службе 43 2. Дани кајања 46 3. Неодвојивост епископске службе од христологије 49 4. Узрок Свете Тројице и [узрок] евхаристијског сабрања 52 5. Дарови Духа 54 6. Канонска норма светог приноса 56 7. Поучавање и старање над паством 57 8. Дар исповедања 60 9. Утврђеност епископа у хришћанској науци 63 10. О уздржљивости 65 11. Брига епископа о црквеној имовини 66 12. Посебна права епископа у погледу светих тајни 71 13. Узајамни односи епископа и клирика 72 14. Веза народа и клира 80 ДРУГИ ДЕО ИНСТИТУЦИЈА И ЗАЈЕДНИЦА 93 ПРЕГЛЕД КАНОНСКЕ ГРАЂЕ У ПОГЛЕДУ ЕПИСКОПСКОГ ЗВАЊА 95 1. Хороепископ 95 2. Епископ града - карактер епископске службе 101 3. Митрополит (осврт на Ап. 34.) 108 5. Архиепископ 113 6. Титула патријарха 114 7. Епископ администратор 116 8. Титуларни епископ 117
САБОРНОСТ ЦРКВЕ 120 1. О границама епархије и премештају клирика 120 2. Епископски сабори 129 3. Поштовање аутокефалије 134 4. Питање првенства 139 5. Први међу једнакима 141 6. Римске претензије 144 7. Средњовековна државнополитичка улога Римског епископа 155 8. Помесни идентитет православне Цркве 156 9. Суштина и природа раскола и подела 161 10. Садашње устројство православне Цркве 162 ТРЕЋИ ДЕО ДИСЦИПЛИНАРНА ПИТАЊА 165 ПРАВНИ ОКВИРИ 167 1. О забрани бављења другим пословима мимо свештеног [клирици] 167 2. Може ли епископ дати оставку на своју катедру 169 3. Епископски брак 171 4. Монашки завети и епископски чин 179 5. Правни односи монаха и епископа 182 6. Притужбе на епископа 183 7. Симонија и епископ 187 8. Однос епископа према световним властима у византијском периоду 194 9. О црквеним и грађанским судовима 196 10. Појам казне у црквеном и византијском праву 198 11. Слобода и канони 202 ОПШТИ ЗАКЉУЧЦИ 207 ИЗВОРИ 211 ЛИТЕРАТУРА 212 ИЗВОРИ И БИБЛИОГРАФИЈА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ КАНОНСКИХ ПИТАЊА 221
СКРАЋЕНИЦЕ Ra,llh Potlh/ G. A. Ra,llh M. Potlh, Su,ntagma tw/n Qei,wn kai. i`erw/n kano,nwn, t. A-ST, vaqh,nhsin 1852. Phda,lion Phda,lion th/j nohth/j nho,j( th/j Mia/j( `Agi,aj( Kaqolikh/j kai. vapostolikh/j tw/n vorqodo,xwn vekklhsi,aj( h;toi apantej oi` i`eroi. kai. Qei/oi kano,nej... e`rmhneuo,menei para. vagapi,ou `Ieromona,cou( kai. Nikodh,mou Monacou/( evn vaqh,naj( 1841( ekd) Kwnstanti,nou Gkarpola/ tou/ volimpi,ou) BEPES Biblioqh,kh `Ellh,non Pate,rwn kai. vekklhsiastikw/n Suggrafe,wn( ekd) vapostolikh/j Diakoni,aj th/j vekklhsi,aj th/j `Ella,doj( to,moj 1-71( VAqh/nai. 1955 evx) SCh Sources Chrétiènnes, Paris 1942. PG Patrologiae Cursus Completus, Series Graeca, J. P. Migne, Paris 1857-1866. PL Patrologiae Cursus Completus, Series Latina, J. P. Migne, Paris 1844-1890. Pruche Basile de Césarée: Sur Saint-Espirit (Sources Chrétiènnes 17 bis), Paris 1968. Ци Црквена историја, Сократова (рп=руски превод: изд. Москва 1996), Јевсевијева, Созоменова, J. P. Migne, Paris 1857-1866. Правила Правила Св. Помъстныхь Соборовь сь толкованями. Выпускь первый, Москва 1880. Ппц Н. Милаш, Правила православне Цркве с тумачењима, књига 1-2, Нови Сад 1895. Извори Радомир Поповић, Извори за црквену историју (друго допуњено издање), Београд 2006. Вс Радомир Поповић, Васељенски сабори, одабрана документа, (четврто, ново издање), Београд 2007. Скц Атанасије Јевтић, Свештени Канони Цркве, Београд 2005. Зп Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве1 (на српскословенском и српском језику), Манастир Жича 2004. DOP Dumbarton Oaks Papers, Cambridge, Mass. Сц (Саборност-католичност Цркве, зборник чланака православних теолога књ. 1), Београд 1986. Саборност Часопис Епархије браничевске, Пожаревац 1995- PQSEP Pra,ktika qeologikou, sunedri,ou me qe,ma o Epoura,nioj Path,r 10-13 noembri,ou 1992( Qessaloni,kh 1993) 5
УВОД Без епископа ништа не чините, тело своје као храм Божији чувајте, јединство љубите, поделе избегавајте, подражаваоци Исуса Христа будите, као што је и Он Оца Својега. (Игнатије, Филаделфијцима) Савремени свет трпи страховите промене у свим сегментима свог постојања. Оно што се некада подразумевало, данас захтева тумачење. Управо из овога разлога, подухватили смо се задатка да поново, из оквира канонског предања, испитамо дело и службу епископа у православној Цркви, полазећи од тога да је ова служба од виталног значаја за постојање и опстанак Цркве у историји. Савремени дух тежи да секуларизује службу епископа, да је доведе у везу службе друштву, или неку врсту службе корисне заједници у сврси одржавања обреда. Под утицајем савременог духа, такозваних демократских тежњи, институција епископа која је у прошлости поистовећивана са деспотизмом, данас преживљава озбиљну кризу. Многи свештеници, великим делом верни народ, али и многи епископи, не знају у чему се заправо састоји дело и институција епископа, и зашто се она доводи у везу са догматским бићем Цркве. У свести многих православних се уврежило схватање да је епископ само управитељ, и да у литургијској служби, наравно у светој евхаристији, он није личност која сачињава свету тајну, већ је углавном украшава, и кога позивају да својим присуством и одеждом улепша целу службу. 1 Па ипак, како нас о томе поучава канонско предање Цркве: Само је епископ примио потпуну власт и ауторитет да говори у име свога стада. А стадо је примило право да говори преко свог епископа. Да би то епископ могао да чини, мора самим собом да обухвати целу Цркву. Он мора јавно, јасно и несумњиво да показује доживљај и веру Цркве. Он не сме да говори од себе, већ у име Цркве, ex consensu ecclesiae. Ово је сасвим супротно ватиканској формули: ex sese non autem ex consensu Ecclesiae [од себе, а не из сагласности Цркве]. 2 Од свог стада 1 Ј. Зизјулас, Јединство Цркве у светој евхаристији и у епископу у прва три века (прев. С. Јакшић), Беседа-Нови Сад, 1997, 13. 2 Г. Флоровски, Католичност (саборност) Цркве, у Саборност-католичност Цркве, зборник чланака православних теолога, књ. 1. Београд, 1986, 74. Отац 7
епископ не прима пуну власт да говори; он је прима од Христа, путем апостолског прејемства. Али, њему је дата пуна власт да сведочи католичански доживљај тела Цркве. Овај доживљај га ограничава, и стога у питањима вере народ мора да доноси суд у вези са његовим учењем. Дужност послушности престаје када епископ одступи од католичанске норме и народ има право да га оптужи, па чак и свргне. 3 Епископска служба је незамислива без чињенице да она настаје управо на темељима које су поставили апостоли. Црква Христова имала је у апостолату свој почетак, а у епископату свој природни наставак. Кад су апостоли поставили себи наследнике, епископе, јасно је да су исти сву апостолску власт морали примити у своје руке. Из овога следи да, ако хоћемо добро да упознамо границе епископске власти, онда прво морамо знати границе апостолата. Епископска власт је и власт апостолска, границе прве дотле се простиру, докле и границе друге, једна другој су верне у свему. 4 У нашем истраживању ограничили смо се на период у којем су настајали канони православне Цркве, како на васељенском, тако и на помесном нивоу. Циљ нам је био да издвојимо, и на неки начин истакнемо, службу епископа као ону од које зависе све остале службе у Цркви. Наиме, сматрали смо да ова служба није довољно јасно схваћена у нашој православној историји, па је често долазило до несугласица, као и сукоба Флоровски, који је имао огромну улогу у формулацији православних ставова у дебатама у оквиру раног екуменистичког покрета, овде алудира на чувену догматску конституцију о незаблудивости папе, Pastor Aeternus (Први Ватикански концил, 1870) се састоји од уводног разматрања и четири кратка члана. Управо у четвртом поглављу појављује се формулација non autem ex consensu Ecclesiae, која је изазвала жестоке реакције од стране доброг дела епископа: од 601 присутног, 88 је гласало против, а 62 су дали пристанак са резервом (iuxta modum). На крају, само Döllinger, професор теологије, није хтео да потврди догму и 17. априла 1871 бива ескомуинициран, јер је основао Старокатоличку цркву. Новији католички научници интерпретирају ову формулацију у смислу да папа није јуридички обавезан да слуша друге бискупе, али је морално обавезан у смислу да никада не може проповедати нешто што Црква не верује и не живи. Више на ову тему видети: Decisioni dei Concili Ecumenici, a cura di G. Alberigo, Torino 1978, 754-779; Dezinger-Schönmetzer, Enchiridion symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum, nn. 3112-3117 (овде имамо писмо помирења немачких бискупа са папом, а ставови из њега се сматрају најаутентичнијим тумачењем догме о незаблудивости); Alberigo G., Il Concilio Vaticano I (1869-1870), in Storia dei Concili Ecumenici, a cura di G. Alberigo, Queriniana, Brescia 1990, 367-396. Martina G., Il Concilio Vaticano I, in La Chiesa nell età del liberalismo, Morcelliana, Brescia 1988, 201-227. 3 Г. Флоровски, Католичност, 74. 4 Т. Стефановић, Учење о епископској власти у првим вековима хришћанства, у Хришћански весник, Београд (1883) V, 6, 341. 8
Цркве са државом и обратно, што је све доводило до неспоразума. Богата црквена и литургијска пракса нам доста јасно указује на епископа као првог у црквеном телу; он је неко ко по праву има власти у Цркви, и који пре свих приноси дарове своје пастве Богу у покрету сабрања своје локалне заједнице. Још од најранијег периода, знало се за име епископа као име неког ко је одговорно лице пред Богом, за реалност коју именујемо црквеном. Сврсисходно нашој теми, ово је још један од доказа потребе изучавања ове сложене службе у Христовој Цркви. Готово да се уопште и не може говорити о Цркви, а да се не дотакнемо епископа и његове улоге у њој. У савременом хришћанству, где доминантну улогу преузима протестантски дух, ово питање поново задобија велику важност и значај. На основу чињенице да се из новозаветних списа још увек не увиђа разлика између епископа и презвитера, многи су се трудили, особито либерално-протестантски богослови, као што су Bayer, Аlbrecht, Ritschl, 5 и њима слични, да докажу неумесност и неоснованост институције епископата у хришћанској Цркви. Позивајући се на Нови завет, они једноставно утврђују да у Цркви и не треба да постоји институција епископа. 6 Интерес за епископско служење и његов положај у Цркви побуђује откриће списа Дидахи у XIX веку, као и неких других списа из периода ране Цркве. Широко распрострањена је била студија Е. Хача, 7 која је касније преведена на немачки од стране А. Ф. Харнака. Студија расправља о епископу као управитељу имања, чија је функција позајмљена из грчко-римског света. По Хачовој теорији, епископ је био управитељ црквених добара, неко ко се старао о материјалном пословању црквене општине. Ова теорија је била оповргнута самим новозаветним сведочанствима, као и Игнатијевим посланицама. Интересантна је и Зомова теорија која заступа идеју о две групе хришћана у апостолском периоду. Једна од њих је група апостола Павла, коју Зом назива харизматском и која је била у опозицији са општинама устројеним по моделу јеврејске Синагоге на чијем челу су стајали старци-презвитери. Зом сматра да су епископи у почетку били одређени само за вршење евхаристије и за управљање црквеном имовином. 8 По Харнаковој тези, епископи настају од путујућих апостола, пророка и учитеља који су се заустављали у једном месту и ту оснивали црквене јединице. 9 Но, ми ћемо настојати да покажемо, посебно на примеру учења св. Игнатија Антиохијског, 5 Мислимо на његову чувену Geschichte des Pietismus, 2 voll., Bonn,1880-84. 6 Погл. Т. Стефановић, Учење, 343. 7 E. Hatch, The Organization of the Early Christian Churches, L 1881. 8 R. Sohm, Kirchenrecht, Münch, 1892. 9 A. Harnak, Entstehung und Entwickelung der Kirchenverfassung und des Kirchenrechts, Lpz, 1910. 9
како је Црква дошла до модела монархијанског епископства као најпожељнијег и најефикаснијег начина управе црквеном заједницом. Имајући свакако пред собом један велики историјски пут, православни су ипак успели да у основи очувају неповређено канонско предање о томе да је локални принцип у Цркви паралелно важан као и принцип једног првог. То значи да ни сабор епископа не може функционисати без једног првог, као и то да појединац, епископ, такође, без сабора не може постојати. Насупрот тенденцијама римске еклисиологије на подређивању читавог тела Цркве једном епископу, што је, како смо већ навели, на почетку своје догматске формулације изазвало велике полемике и резерве (нарочито у немачкој епископској конференцији), ми ћемо се трудити да покажемо да је такав приступ епископској служби мањкав. Јер, стубови Цркве и њени темељи су сви апостоли као аутентични носиоци Христовог учења, а не један од апостола, макар он био и Петар. 10 Ово не значи да црквено предање не усваја нове услове у новим околностима; тачније, одређени историјски период са својим особеним специфичностима. Црква има увид у различитост потребе историјског пута, али основна начела њеног учења морају остати непромењива. Историјска форма канона, у тачној формулацији садржаја живота у Христу, проузрокована је нарочито спољашњим прилагођавањем одређеним објективним условима живота Цркве. То несумњиво подстиче и поновно формулисање исте истине сваки пут у одређенијем односу према новим потребама које настају у садашњости, јер мисија Цркве јесте да вернима пружа, стално и без прекида, непромењену суштину новог живота у Христу, у новим историјским схемама, према постојећим околностима, да би верни лакше усвојили спасење. Целокупан развој званичног канонског предања, током отприлике шест векова, сведочи о том непрекидном изражавању црквене свести, која се односи на значај искуства вере у погледу црквених проблема, што се сваки пут појављују. 11 У условима нових историјских догађања, формулација пастирског садржаја поруке спасења у Христу не значи укидање и отуђење, или преокретање претходног канонског предања, већ потврђује - или бар треба то да чини - његов аутентични континуитет. Нови канони не уводе ново знање истине вере, већ њену нову или понекад различиту примену у пастирском животу Цркве. 12 Раније формулисано канонско предање остаје увек на снази. Међутим, оно канонски заснива могућност обнове или непрекидне примене садржаја поруке спасења у Христу. Тако 2. канон Петошестог сабора забрањује формулисање нових канона, али ту 10 Погл: J. Daniélou, Platonisme et théologíe mystique, Paris 1953, 24. 11 В. Фидас, Канонско право, (срп. прев. Ивана Игњатовић), Београд 2001, 112. 12 Исто, 113. 10
забрану схвата у смислу измишљања, уништења, или неоправданог замењивања новим и мењања претходних канона. Оци нису преферирали израз: мењање правила, него су нове формулације доживљавали као поправке и продубљивања у складу са предањем. Леп пример је прихватање мишљења једног Оца који на предањски начин изражава свест Цркве, док сам Сабор епископа није успео да на прави начин схвати светописамску одредбу. 13 Док изражавају строгу верност предходном канонском предању, Оци истовремено формулишу многобројне нове каноне, од којих многи свој садржај и дух црпу из предходних, сличних канона. Наравно, тиме се само потврђује и оснажује ауторитет једног канона, а никако ниподаштава или занемарује његова снага. Уосталом, канони су одувек сматрани неком врстом Божанске заштите, и самим тим, носили су, будући установљавани на васељенском нивоу, неку врсту непогрешивог кормила Цркве. 14 Слично је размишљао и цар Јустинијан, прогласивши, у својој 131. новели из 545. године, каноне донете на никејском, цариградском, ефеском и халкидонском сабору царским законима и светим списима. За правилно схватање светих канона, потребно је да хришћанску историју посматрамо као откривење Божје, које није дато одмах и у целини. Наиме, за Стари завет је карактеристично то што се он посматра не као готова књига божанских закона, већ као припрема за закон љубави у Христу. 15 Као и Стари завет, тако и канонско предање има један историјско - стадијални процес. За светог Никодима Агиорита канони имају непроцењиву важност за живот Цркве. Он наводи да су канони по важности одмах после Светог писма, и надахнути су божанским Духом. 16 Свест Цркве не тражи стриктно примењивање у слову. Важна је верност духа претходним канонима. У каснијим канонским формама, било је битно да се сагледа претходно пређени пут. Често су се поједини канони дословно понављали, а неки су јако слични по своме духу и садржају. Треба поменути да је у данашњим условима живота, када је 13 Трулски сабор (692. године), канон 15. - наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских у канону 16. На овај начин је исправљена одлука помесног сабора у Неокесарији (314-325). Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски (6, 1-6). Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама. Наведено по: З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997, 39. 14 Kwn) Mourati,dou( To. aivw,nion ku/roj tw/n ièrw/n kano,nwn( Aqh/nai 1972, 61-62. Исти: Oi` ièroi. kano,nej stu/loj kai. e`drai,wma th/j VOrqodoxi,aj( Aqh/nai 1972, 9. 15 F. Prat, La Théologie de Saint Paul, Paris 1961, 217. 16 Phda,lion( 167. 11
етика презрена и одбачена, морал скоро сасвим нестао, и када је тоталитарна идеологија неморала преовладала, потребно подсетити православне хришћане на свештене каноне Цркве, не као на моралистичка правила, или голу етику, него каноне нове твари у Христу. 17 Са друге стране, сами канони морају наћи своје место у живом организму Цркве. Њихова улога треба да се сагледа у светлу пастирске педагогике Цркве, сходно тумачима канона - да је Црква и лечилиште. Црква - Христос је уз остало и болница, а канони лекарска средства Цркве, и зато имају терапевтички, лековити, целитељни, спасоносни карактер и сврху. У животу људи, осим здравља, има и болести, зато има и болнице и лекова. Здрав човек добије болест, и лечи се лековима у болници. Тако је и Црква за нас људе болница са лековима. И сама св. евхаристија је лек бесмртности [св. Игнатије]. 18 Лекар не повлађује болеснику ако га истински воли и жели да га излечи. Тако се и свети канони морају примењивати не да би правдали грех и зло, него да икономишу и санкционишу грех, и лече с љубављу, на изграђивању тела Христовог. Као такви, канони пренадзначавају истину, иако сами по себи нису истина. Уопште, закон је помоћ палој природи да усвоји истину. Али, у периоду есхатолошког испуњења, неће постојати потреба за канонским правом - сви ћемо гледати Бога лицем у лице. Закон је ту нужност, он је помоћник човеку на путу ка Цркви, али критеријуми закона су од другостепеног значаја, пошто само уводе у област царства Божијег. Канони су израз вере у царство Божије међу људима, и помажу члановима Тела, али никад не претендују на истину саму по себи. 19 Свети сабори нас уче да је догма неодвојива од канонског предања. Штавише, основа због које се Оци и окупљају мора бити вера и вероисповедање. По тој вери да се и канони издају, који ће утврђивати црквени ред и поредак који ће се од свих чувати у Цркви. 20 По овом питању оглашава се и Картагински сабор који је одржан 419. године. У његовом 2. канону читамо да се црквена вера и црквени поредак требају чувати у сагласности свих, а у циљу утврђивања у својим мислима браће и саепископа који су тек постављени. Могло би да се схвати да је ово упућено младим епископима који су тек примили хиротонију, али из даљег излагања сагледавамо васељенски значај овога канона. Наиме, канон се позива на отачко предање да се чува свето јединство Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа, који се у себи не раздељују. Као што смо ми научили, вели даље канон, 17 А. Јевтић, О тајни Цркве Христове и канонско предање Цркве, Богословље 1-2 за 2005 годину, 67. 18 Исто, 79-80. 19 Погл. J. Meyendorff, The Holy Spirit and the Church, у: John XXIII lectures Vol. I, New York 1965, 75 20 Више о томе Ппц, том 2, 133. 12
тако ћемо о томе учити и народ божији. О томе су се изјаснили и младопостављени епископи: Овако примамо, овако чувамо, овако учимо у свему следујући јеванђељу. 21 У истом духу су и тумачења Валсамона и Зонаре у погледу овога канона, када говоре о вери која је предана кроз епископе: Ми смо примили од Отаца пре нас - древних, старих епископа, а то је чврста вера у Свету Тројицу. Да Света Тројица нема у себи никакве разлике, осим у лицима - својствима сваког по себи. Наравно, у Тројици се препознаје јединство. Три Лица су и по суштини и по слави и сили једно. 22 Међутим, јединство Цркве не зависи само од једнодушног исповедања догматског учења вере, него и од примене канона. Колики се значај придаје канонима који се односе на црквени поредак, види се по врстама казни предвиђеним за њихово нарушавање. Многи су у Цркви правилно исповедали веру, али су својим поступцима нарушавали њен поредак и, игноришући каноне, изазивали раздор и шизму, због чега су кажњавани као јеретици. 23 Због тога је двоједина истина вазда штитила црквени поредак и устројство, а то су правилна вера, и држање канонског предања у Цркви. Било која од ове две истине да се наруши, изазивала је и изазива спорове и несигурност. Канони, у строгом смислу, нису правни прописи, нити копије државних закона, већ примена догмата Цркве, предањског живота Цркве, у свим секторима практичног живота локалне хришћанске заједнице. Једном речју, и догматско предање и канони чувају Цркву, њену веру, постојаност, поредак и заједништво у Духу Светом. Нажалост, данас смо сведоци да је догма престала да буде израз канонске свести. На неки начин она постаје део школског богословља, које живи у уском кругу људи специјализованих за поједине области. Са друге стране, сами канони се често тумаче произвољно, од случаја до случаја, и нипошто се не везују са богословљем Цркве, чиме неретко постају голе забране и наредбе. Богословље мора наћи начин да превазиђе јаз између теорије и праксе и да коначно постане богословље Цркве. *** Рад је подељен на три целине, али тако да свака целина не буде сама за себе, већ да се прожима са осталим темама. 21 Картаг. 2, Ra,llh Potlh/ том 3, 299-300. 22 Ra,llh Potlh/ том 3, 300. o[ti ouvdemi,an diafora.n e'cei h` a`gi,a Tria.j, avnti. tou/, kat v ouvde.n avllh,lwn diafe,rousin o` Path.r, kai. o` Uiò.j, kai. to. a[gion Pneu/ma, a;neu dhlono,ti tw/n e`ka,stou ivdioth,twn\ all v e`no,thj ginw,sketai evn auvtoi/j, h;goun, o[ti e[n eivsi ta. tri,a pro,swpa, kata, te ouvsi,an, kai. do,xan, kai. du,namin\ 23 М. Петровић, Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја, Православна мисао, год. XVII, Свеска 21, 105. 13
У првом делу се излажу питања која се тичу саме природе епископске службе. Хиротонији, као једној од најбитних момената у животу тела Цркве, посвећено је нешто опширније излагање. Затим се из разних углова осветљава евхаристијска димензија епископске службе која је неодвојива од христологије, а самим тим и од тријадологије. Биће речи о различитим даровима које поседује епископ, а то су пре свега веза и однос који има према својој пастви. Епископ, као глава своје епископије, дужан је да с једне стране брине о повереним му душама, али и да, с друге стране, брине о материјаном пословању, које је такође детаљно описано у канонској традицији Цркве. Веома је важно говорити о улози лаика у Цркви. Као што епископске службе нема без клира и народа, тако исто не може сам народ водити Цркву. Тек у јединству служби, служби лаичкој и служби свештеној, имамо оно што апостол Павле назива Телом Христовим. У другом делу рада излаже се богато разграната епископска служба, која свој историјски развој дугује византијском предању. Овај развој је, заправо, изазван практичним потребама Цркве, тако да већи хришћански центри именују свог епископа патријархом, што је првобитно био митрополит. Установа хороепископа, нажалост, није наставила историјски да постоји. Тема саборности Цркве се намеће као централна тема. Помесност Цркве у односу на индивидуалистичку перспективу еклисиологије источна Црква љубоморно чува у своме крилу, као живу истину њеног вероисповедања. То је велика тема саборности и заједнице, како на локалном плану, који је истозначан са универзалним начелом постојања Цркве у свету, тако и на општем, заједничном плану. Поделе и расколи нису ништа друго него неслагање са овим начелом. Заиста, велике невоље је Цркви причинила погрешна слика еклисиологије, која је хтела да подјарми, а не да узводи Цркву њеном циљу. У трећем, завршном поглављу, биће речи о дисциплинарним нормама светих канона. Из историје канона може се сагледати слика о различитим проблемима који су погађали Цркву због погрешног вођења бриге о њој. У новијем периоду постоји већи број радова у којима се теологија повезује са Црквом, њеном богословско-литургичком структуром, али нешто мање са канонском структуром и поретком. Ова студија покушава да укаже на одређене аспекте Црквеног права, који су на нашем богословском тлу занемарени. У првом реду, указује се на темеље хришћанске заједнице - на епископа и Цркву. Потребно је стварати комуникацију на терену канонског и правног учења са богословљем Цркве. Такође, потребна је синтеза различитих сродних тема са црквеним правом у кључу: Црква канони - епископ. 14
ПРВИ ДЕО СУШТИНА ЕПИСКОПСКЕ СЛУЖБЕ 15
ПРВО ПОГЛАВЉЕ КАНОНСКА СВЕДОЧАНСТВА О РУКОПОЛАГАЊУ ЕПИСКОПА Тема хиротоније епископа уско је везана за живот Цркве у свим њеним сложеним аспектима. Епископска хиротонија подразумева служење у оквиру поверене му заједнице, но, његова служба, сходно структури рукоположења (хиротонију увек врше више од двојице епископа, често и до дванаест, на челу са митрополитом области) јесте односног карактера, што значи да није само усмерена на локални принцип. Тачније, епископ је чином рукоположења постао епископом читаве Цркве расејане по свету. Епископ своју службу прима искључиво на литургији која се врши у недељу, чиме овај чин показује да идентитет епископског служења бива потврђен из есхатолошког темеља. Ову своју почаст епископ црпи из основног принципа на коме постоји Црква: из принципа локалног евхаристијског сабрања, коме је он глава и управитељ. Расправљано је и о дисциплинарним нормама у вези хиротоније, тачније, навођене су сметње и евентуане забране, но чини се да је рано хришћанство у овом погледу било економичније од каснијег периода. Током раног периода, демократске тенденције у вези постављања епископа биле су присутне не само у оквиру слагања или неслагања о валидности дотичног члана у вези његове хиротоније, већ је глас народа имао одлучујући утицај. Нажалост, империјалним тежњама византијских царева често је било немогуће одупрети се, па смо врло рано изгубили ту важну карику црквености и попустили пред аутократским и клерикалним утицајима који ни до дана данашњег нису превазиђени. 1. Хиротонија Први тренутак у Светој тајни рукоположења јесте моменат избора, што није и моменат хиротоније. То су две радње око којих се не слажу Зонара и Валсамон, али само привидно. Сам појам хиротоније означава радњу пружања руку на одређеног члана Цркве. 24 Хиротонија је 24 ceirotone,w - од χείρ,-''рука'' и τείνω што значи ''пружати'', дизати руку приликом гласања, номиновати, изабрати. Овај обичај потиче из давнине, када су још увек лаици подизали руке (τει,νειν τάς χείρας) приликом презентовања кандидата. 17
моменат избора лица које се поставља на службу. Тај избор се вршио ради рукоположења, те су после њега следили и остали моменти свете тајне. То је и разлог због кога је термин хиротонија, који указује на тренутак избора, обухватио целу свету тајну рукоположења. У том контексту га срећемо и код апостола Луке у Делима апостолским. 25 Већ у првом правилу Апостолских канона, који су од изузетног значаја за Цркву, налазимо важно сведочанство о томе како и на који начин треба рукополагати - хиротинисати епископа за његову службу у Цркви. Канон изричито захтева да дотичног eпископа постављају три или најмање два епископа. 26 Логику овог канона прате и остали: Ако је могуће, нека епископ буде постављен од свих епископа своје области. Једино ако је то отежано, или због удаљености, нека се на сваки начин најмање тројица сакупе на једно место, а од осталих нека буде сагласност прибављена гласањем преко писама, и тек тада нека се рукоположи. За ваљаност тога чина нека одлука буде предочена обласном митрополиту. 27 Разлог овоме је што су сви епископи међусобно равноправни, као што су и апостоли били равноправни. Ипак, овде већ имамо помињање обласног митрополита, као важну карику у хиротонији, мада се ради о периоду када власт митрополита ни у ком случају није прелазила границе његове епархије. Сам појам хиротонија, како тумачи Јован Зонара, представља читање молитава посвећења над изабраним у свештенство, и призивање на њега Светога Духа. Хиротонијом се назива због тога што архијереј, који благосиља рукополаганога, ставља руку на њега. Чин је свечан и има два најважнија дела, оба неопходна за живот Цркве. С једне стране, то је молитва Цркве за кандидата, повезана са полагањем руку, и са друге, дарови од Бога Оца дати преко Светога Духа новопостављеноме. У старини је и само наречење, данас би се рекло гласање [yh/foj], било називано хиротонијом. Ово из разлога што је народ бирао епископе. Пошто су једни давали свој глас једноме, а други другоме, 25 Дап.14, 23. ceirotonh,santej de. auvtoi/j presbute,rouj kat v evkklhsi,an proseuxa,menei meta. nhsteiw/n pare,qento auvtou.j tw/ Kuri,w eivj o]n pepisteu,kasi 26 Апост. 1. Ra,llh Potlh/ том 2, 1-2. Упор. и 1. Вас. 4.; 7. Вас. 3; Антиох. 19, 23; Лаод. 12; Сард. 6; Царигр. 1; Картаг. 13, 49, 50. Spu,roj N) Trwia,noj Gew,rgioj A) Poulh,j( Ekklhsiastiko, di,kaio( (ekd) Ant) N) Sakkou,la)( Aqh,na( 2003( стр. 235. Kwnstanti,nou Dwr) Mourati,dou( To. metaqeto.n tw/n evpisko,pwn evx avpo,yewj tw/n `Ierw/n Kano,nwn( vaqh/nai( 1974) 27 1. Вас. 4. PG 137, 233C. И св. Никодим Агиорит подржава хиротонију епископа од свих обласних епископа. Погл. Phda,lion( 127. 18
да би се знало ко има највише гласова бирачи би дизали руке у вис и по пруженим рукама бројали су се гласови. Кандидат који би добио највише, сматрао би се изабраним за епископа. Одатле, сматра Зонара, и назив хиротонија. 28 Гласање је почињало окупљањем архијереја и продужавало би се до момента хиротоније над изабраним лицем. У православном богослужењу су опстали остаци тога. Прво, узглас повели управљен је оном који ће се хиротонисати, а који је могао и одустати; затим повелите - народу који је могао подићи свој глас против избора, и тек када је и ова сметња отпала, приступало се и самој хиротонији. Упркос оскудици у историјским изворима старе Цркве, 29 правило о избору епископа уз сагласност целе Цркве ипак потврђују неки извори, међу којима су Апостолске установе и Ориген. Потврду имамо и од ауторитета Првог васељенског сабора одржаног у Никеји 325. године, који је наредио: За епископе постављати оне који су достојни, и које народ изабере. 30 Па и на Западу су (св. Кипријан), према наводима В. Јанкулова, епископи увек бирани народним гласањем, suffragium populi и избором свега братства, suffragium universae fratеrnitatis, а реч suffragium по етимолошком свом значењу [sub+fraugare] означава првобитни облик гласања сопственим одламањем црепова. 31 Важна догматска и канонска чињеница лежи у томе што је на новог кандидата призиван Дух Свети и што је, на неки начин, сам Бог Отац потврђивао новорукоположенога. Када је у питању хиротонија епископа, старање Цркве се састојало у томе што је она изабирала на ту службу оне који су били од Бога предизабрани; она је измољавала дарове Духа кроз молитву и полагање руку на онога за кога су се измољавали ти дарови, и она је сведочила да је Бог послао дарове Духа на онога који се рукополаже. 32 Ово је карактеристично и за Стари завет. Наиме, сваки првосвештеник који је од људи, поставља се да служи људима, али, како карактеристично каже апостол Павле, да служи Богу, да приноси дарове и жртве за грехе. 33 Тачније, овде се ради о кандидату кога је сам Христос предодредио Духом Светим, по вери Цркве, на службу епископства. Када ово кажемо, имамо у виду сáмо Христово свештенство. Наиме, Христос је, 28 Види: Ra,llh Potlh/ том 2, 2. Овом Зонарином мишљењу се противио Валсамон трврђењем да хиротонија није значила избор него сам обред рукоположења, Исто, 2. 29 J. Z. Lauterbach, v. Ordination, у The Jewish Encyclopedia, IX. New York London 1905, 428-430. 30 В. Јанкулов, Православна Црква и епископ, Весник српске Цркве за 1921, 1-2, 15. 31 Исто, 16. 32 Н. Афанасјев, Еклисиологија ступања у клир (пр. К. Симић), Вршац 2002, 8. 33 Погл. Јевр. 5, 1 19
будући помазан Духом Светим, заправо примио службу свештенства, Додуше, он помазује као Бог, али прима помазање као човек. Речено халкидонским језиком, помазује се његова човечанска природа. Међутим, ово помазање јесте, заправо, испуњење старозаветног свештенства и употпуњење новозаветним, Његовим - Христовим. Он је примио Духа Светога, али то исто прима и епископ на хиротонији, и то из разлога преношења Христове службе на Своју Цркву, епископа - клир, као сада иконе Његове на земљи у конкретном времену и простору. 34 Христос говори о одређеној врсти свештеноначалства у самом унутарбожанском односу, када каже: Ја од Бога изиђох и нисам дошао сам од себе, него ме Он посла. 35 Дакле, Христа сам Отац призива у свештенство, и читава Његова служба на земљи је и била приношење света и човека Богу Оцу на дар и освећење, што сада врши епископ у име Христово и поверене му заједнице. Наравно, ми ћемо указати да служење епископа, као посебна служба, почиње да се издваја од другог века, али то не значи да идеја првосвештеничког служења не постоји и пре тога. Христос као глава тела држи кормило Цркве, читамо у посланици Источних патријараха из 1723. године. Он Црквом управља посредством светих Отаца. Зато је Дух Свети поставио у појединим Црквама законито основаним и које се по закону састоје из чланова: епископе као управитеље, пастире, главе и началнике, који су такви не по злоупотреби, већ по закону, показујући у овим пастирима лик Началника и савршитеља нашег спасења, да би заједнице верних под том управом достигле силу Његову. 36 За савремено доба и савремену црквену свест, неопходно је и важно сазнање да је хиротонији епископа обавезно следила евхаристија, коју је служио управо новопостављени епископ, а никако они који су хиротонију извршили. Овај на изглед незнатан 'литургијски' детаљ, изражава, у ствари, веома важну норму ранохришћанске еклисиологије. Од тренутка када је епископ изабран и посвећен, он председава евхаристијским скупом, тј. он је глава Цркве, а његово посвећење добија своју пуноћу када, по први пут, Богу приноси евхаристију Цркве. Према томе, посвећење епископа је, пре свега, сведочење да овај човек, изабран од његове Цркве, јесте изабран и одређен од Бога, и да је његовим избором и посвећењем, његова Црква истоветна са Црквом Божијом која пребива у свим Црквама. То није преношење дара од стране оних који га поседују, него чињеница да је сада новохиротонисаном епископу дат исти дар, који су раније хи- 34 Христос је једини служитељ и једини који има власт у Цркви. Служитељи немају другу власт него само као иконе и представници Христови, тако да власт Христова бива изражена кроз служитеље Цркве. Погл. код. Ј. Зизјулас, Јединство Цркве, 1997, 39. 35 Јн. 8, 42 36 Извори, 407. 20
ротонисани епископи примили у Цркви Божјој. Епископство није 'колективни дар', који 'два или три' епископа могу пренети на неког трећег, него је то служба у Цркви, дар који је дат Цркви; отуда је 'хиротонија' епископа сведочанство да је Црква примила тај дар. 37 Чињеница заједништва по питању хиротоније је посебно наглашена у богословљу Ј. Зизјуласа, и овај аутор ће то често наглашавати у својим радовима. Када aпостол Павле говори о даровима које раздељује Дух Свети Цркви, ми посматрамо и свештенослужитеље и њихове службе у Цркви, усмерене не саме за себи, већ као апсолутно односне у заједници. Често се наводи да Нови завет избегава појмове који би означавали службу, секуларну или свештену, у прилог коришћења функционалних појмова, који су битно везани за глаголе који означавају радњу - episkopos, diakonos, aли и priestos, proistamenos, igumenos. 38 Једноставно, треба нагласити да су све службе у Цркви, са једне стране дар Божије благотати, али да су, са друге стране, упућене искључиво заједници, тачније литургијској заједници, из које и примају валидност и свој идентитет. Немогуће је рећи да се рукоположењем дарује објективна онтолошка благодат једној личности, или да се једноставно додељује пуномоћје једној личности да управља и служи на известан начин у Цркви. Обе опције претпостављају конкретизовање харизме и чине рукоположену особу индивидуом која је изван или изнад заједнице, ако то тумачимо у склопу његове личности. У светлости љубави, и у контексту одређене заједнице, рукоположење везује рукоположеног дубље и егзистенцијалније за заједницу, тако да се његово ново стање после рукоположења, не може схватити као нешто што њему припада, јер, изнад свега, он постаје односно биће. 39 Сам Христос није оставио никакве наредбе о томе ко и како треба да бира и поставља епископе. Ипак, већ у апостолском периоду епископе су постављали сами апостоли, али никад један већ увек двоје или троје. Тако су, за првог епископа града Јерусалима, Апостоли Петар и Павле поставили Јакова - брата Господњег. Отуда је рана Црква водила рачуна да хиротинија не буде мимо контекста сабрања, односно учешћа презвитера и народа. У Делима апостолским читамо: Одвојте (a,fori,sate) ми Варнаву и Савла... 40 По канонском и литургичком предању православне Цркве, ниједна хиротонија није била могућа мимо: 37 А. Шмеман, Идеја примата у православној еклисиологији, (Зборник радова Примат апостола Петра - прев. Ј. Олбина), Београд 1989, 35. 38 Упор. Ј. Zizoulas, Ordination and Communion, Study Encounter,Vol.6, No. 4, 189. 39 Исто, стр. 189-190. Упор. и J. Zizioulas, La Communauté eucharistique, 78. 40 Дап, 13, 2. 21
а) сабрања клира и б) народа на св. Литургији. 41 Дакле, основ да би се неко могао назвати пастиром своје Цркве [епископом], био је и остао сабор или евхаристијски скуп свих верних одређеног места на Литургији, где се хиротонија и вршила. Избор епископа тицао се свих чланова једне области, ма колико она била мала или велика, због изразито васељенског карактера епископске службе. Наиме, говорећи правно-канонским језиком, средиште јерархијске власти садржи се у епископском достојанству, и од епископа су сви чланови клира и народа зависни. Можда је баш због тога његов избор био најважнија жила куцавица Цркве. Разуме са да је због тога и народ, као и клир, био пуноправни члан у гласању за свога архипастира. Код Кипријана Картагинског (III век) наилазимо на сведочење по коме би епископа требало да постављају најближи епископи исте области, и у присуству народа. 42 Сходно томе, Никодим Милаш наглашава: Глас народа је био толико меродаван, колико и глас епископа, и без овога гласа нико није могао постати епископом. 43 Дан избора епископа је био надељни дан. То пратимо према Апостолским установама: Сакупљени народ се са збором презвитера и у присуству епископа, у недељу, договарао, тачније, вршио хиротонију новог епископа. 44 Уочавамо да се помиње недељни дан, што уопште није случајно. Наиме, недеља се од најстаријег времена сматрала Осмим даном, даном Господњим, даном невечерњим, старом домовином, како је недељну Литургију назвао св. Василије. Јасно је да су у првим хришћанским вековима 41 Наравно, постоје и неки случајеви, више легендарног карактера, када је све ово било обављано без клира, народа и литургије. Мислимо на чувену епизоду рукополагања св. Григорија Неокесаријског од амасијског епископа Федима, који га је рукоположио на даљину, јер је Григорије, бежећи, био далеко на 2-3 дана јахања. Федим је, како нам сведочи Григорије из Нисе, само изговорио формулу наименовања будућег Чудотворца за Неокесаријску катедру (Житије Григорија Чудотворца, PG 46, 908-909). Није битно колико је сама епизода историјски истинита, већ сама чињеница постојања могућности таквог неканонског рукоположења у Григоријевој свести. Сличне проблеме ћемо срести приликом рукоположења Григорија Назијанзина, који никада није примио своју катедру у безначајној Сасими, где су му најмногобројнији парохијани били цврчци и лептири, а преузимање константинопољске катедре је био неканонски гест, на који су се александринци позвали да би га збацили. Како знамо, сама ова неканонска мањкавост, била је довољна да потре сав углед и успех који је Григорије поседовао. Видимо колику је важност у византијској пракси имала канонска валидност рукоположења (више о овоме: John McGuckin, Saint Gregory of Nazianzus. An Intellectual Biography, New-York 2001, 169-227). 42 Кипријан, Посл. 68. 43 Н. Милаш, Православно црквено право, (фототипско изд.), Београд-Шибеник 2004, 377-378. 44 Цит према Н. Милаш, Исто, 378. 22
хришћански писци користили појам Осми Дан да би нагласили испуњење Старог завета Новим. Осми Дан је дан васкрсења Господњег и дан крштења катихумена. Но, основна порука Осмог Дана јесте да је Господ већ дошао. Осми Дан је сведок есхатолошке реалности Царства Божијег у историји. Тај Дан јесте и одмор, али и почетак новог живота, новог рода у новом еону, у васкршњем дану Христовом. За време молитве сви смо окренути истоку, јер на тај начин тражимо стару домовину, рај који Бог засади у Едему на истоку. Како сматра Василије, Осми дан је икона будућега века [πrosdokwme,nou aivw/noj ei=nai eivkw,n]. Због тога Мојсије и не назива почетни дан први, него један... Тај дан је и један и осми због тога што указује на истински дан осми, о чему и говоре поједини псалмисти (Пс. 6 и 12). То је безвремено стање које долази након овога века, бескрајни дан, невечерњи, нестариви век. 45 Време Осмог Дана је једно време даље од времена, присуство васкрсења и нестајања смрти испред личног присуства Божанске љубави. 46 Василије доводи у тесну везу недељни дан са осмим [даном] будућим стањем човечанства, па је јасно да и хиротонија епископа извршена у недељни дан носи у себи символику будућег назначења ове службе, која је у тесној вези са христологијом. На тај начин хиротонија се тиче не само историјске заједнице, него превасходно оне есхатолошке. У истом контексту и само апостолско прејемство не треба посматрати као искључиво продужење прошлости, већ пре свега пројаву будућности. 47 Из изложеног видимо да се хиротонија мора вршити јавно, пред сабрањем, и искључиво у недељни дан, мада постоји неколико случајева тајних рукоположења. Опште је познато сведочење Григорија Богослова да је Максим Циник рукоположен на месту за разоноду. Сократ Схоластик сведочи да је Урсин, супарник папе Дамаса (366-384), био тајно рукоположен за папски престо. 48 Но, погледајмо поново Апостолске установе које говоре о самом чину рукополагања: Први између осталих епископа, нека запита презвитере и народ, да ли је то баш онај, којега желе за свога епископа. А кад се ово потврди, нека упита да ли има од свих сведочанство да је достојан овог великог и светог началништва... да 45 Св. Василије, О Духу Светом XXVII, 66, Pruche, 484-486. Погл., 2000, 84 46 61 47 И. Мидић, Дух Свети и јединство Цркве, Саборност бр. 1-2 год VI Пожаревац 2000, 9 48 Види Ци, IV, 29. рп., 198. 23
није повредио права људи? Да ли је својим пословима добро руководио, има ли беспрекорни живот? И када се ово све засведочи, нека се по трећи пут испитају, да ли је заиста онај достојан службе, како би на устима двојице или тројице сведока остала свака реч. На крају, нека се од свих затражи знак пристанка, и кад се то драговољно учини, нека буде рукоположење. 49 За избор епископа и осталих свештених лица, канони су врло рано забрањивали присуство слушалаца. Ово се дешавало због тога што би међу слушаоцима могло бити оних којима то не би било на корист и, како каже Зонара, оне неутврђене у Богу би одређене речи могле, уместо на хвалу, да наведу у хуљење. Изгледа да је о сваком кандидату изношено јавно мишљење па је то можда било исувише за неутврђене у вери. 50 Због тога су канони и одредили да се приликом избора кандидата не меша народ, што не значи да то не чини и приликом саме хиротоније. Не дозволити светини да врши избор оних који ће бити постављени у свештенство (Peri. tou/ mh. toi/j o;cloij evpitre,pein ta.j evkloga.j poiei/sqai tw/n mello,ntwn kaqi,stasqai eivj i`eratei/on). 51 Овде треба напоменути да појам o;cloj, o` (= мноштво, врева, велико мноштво, прост свет, народ за војску, мноштво људи у народним скупштинама, надничари, морнари, најамници), означава неразборити део народа, и. како Милаш каже руљу просте светине који су се бунили и нереде чинили. Они су хтели да имају свој глас у изборима свештених лица, али су при том чинили нереде, због чега је и издано ово лаодикијско правило. 52 Друго је питање разборити и честити део народа који је свакако имао своју улогу у животу Цркве, па и у избору кандидата за клир, чему у прилог иде и канон 50. Картагинског помесног сабора, који захтева: Да се епископ рукоположи од стране најмање три друга епископа, али да се најпре кандидат испита, и ако се нађе пот- 49 Цит. Према: Ппц, том 1, 178-179. Савремено доба се поприлично удаљило од првобитне идеје избора епископа. Данас, иако епископе бира сабор, тај сабор губи свој првобитни значај. Он представља колективно назначење будућег епископа у ону Цркву која га не познаје, нити он познаје њу. Погл. Н. Афанасјев, Еклисиологија ступања у клир, (прев. К. Симић), Вршац 2002, 51. 50 Погл. Лаод. 5, Ra,llh Potlh/ том 3, 175. 51 Лаод. 13, Ra,llh Potlh/ том 3, 183. 52 Ппц, том 2, 79. 24
пуно чистим пред лицем народа, тек тада нека буде хиротонија. 53 Колико је значајан био глас народа, сведочи и Зонара: Уколико се народ није у потпуности слагао са избором, тада да буду више од три епископа присутна при избору, и да ствар подробније испитају, јер би било веома смело да само тројица одлучују о тако важном питању. Ово би испитивање имало да се врши јавно пред народом. 54 Ако је за хиротонију епископа неизоставно било потребно присуство осталих, обласних епископа, за избор презвитера то је сасвим непотребно. Епископска служба је у основи служба која изображава икону Царства Божијег на земљи. Веран тип истините скиније, Царства Оца и Сина и Св. Духа, јесте св. Литургија око епископа као првог, и оног који приноси дарове своје локалне Цркве Богу Оцу. За овај узвишени призив, потребна је служба презвитерска и служба ђаконска, јер епископ не може чинити ништа без клира и народа, и обрнуто. Ако је избор епископа ствар једне шире црквене заједнице, онда је за избор презвитера довољан дотични епископ. Служба презитера није у томе да он приноси дарове Цркве, већ да окружује епископа у колегијуму са другим презвитерима и буде му у свему послушан, као апостоли Христу. 55 Дакле, право хиротоније презвитера и ђакона, као и хиротесије, службе која се врши ван олтара, припада искључиво епископу. Ова права су основ епископске службе. Ако један епископ не може рукополагати своје клирике, онда се он и не назива епископом. Његова права су, још од најранијих времена, строго ограничавана на границе његове епископије. Ово значи да један епископ није могао, нити је смео, да ван своје епископије рукополаже у градовима и селима која му нису потчињена. Уколико би се доказало да је то учинио, претило му је свргнуће са катедре. Епископ да се не усуди рукополагати ван граница [своје области], у селима и градовима, која му нису потчињена... 56 Епископ може извршити рукополо- 53 Картаг. 50, Ra,llh Potlh/ том 3, 425. evxetasqw/n prw/ton ta. pro,swpa tw/n avntilego,ntwn\ eivj u[steron ga.r kai. ta. proteqeime,na suzeucqw/si\ kai. o[te kaqaro.j fanei,n evpi. dhmosi,aj proso,yewj, ei/q v ou[tw ceirotonhqei,n 54 Ra,llh Potlh/ том 3, 426. 55 Уп. Игнатије, Трал. 3, 1; Смир. 8, 1-2. 56 Апост, 35. PG 137, 109AB. Сард. 15, Ra,llh Potlh/ том 3, 271. Већ Апостол. 33. помиње препоручна писма: Без препоручног писма не треба туђег презвитера примати. А препоручно писмо садржи ово: којег је града епископ и како му је име; како је име презвитеру и да ли га је по светим правилима рукоположио и с миром отпустио. Па ако и носи такво писмо, и у том случају треба га и саслушати и испитати, те ако се без икакве сумње нађе да је правоверан, допуштено је примити га... Више о овоме у Зп, 130. 25
жење ван своје епархије само са знањем надлежног епархијског епископа. То се дешава једино у случају да је дотични епископ спречен да то лично учини, или уколико је епархија остала удова, 57 о чему ће опширније бити речи у наставку овога рада. Као што смо поменули, хиротонија епископа представља један саборни чин целе Цркве. Она се увек обављала на сабрању. Сам чин хиротоније врши први међу обласним епископима, разуме се са осталим епископима - како кажу и апостолски канони, а то је митрополит. Ово понављају и канони Аниохијског помесног сабора. Исти Сабор предлаже: да је заједно са митрополитом области најбоље да буду на сабрању присутни сви епископи, које митрополит треба да позове посланицом. Уколико је то тешко, треба бар већина да је присутна. 58 Канон 13. Картагинског помесног сабора помиње многе епископе (што подлеже спекулацијама), но никако мање од тројице. Многи епископи, пошто се заједно сакупе, нека хиротонишу епископа. Ако је прека потреба, три епископа, у ма каквом месту они били, нека по налогу првог (митрополита), рукоположе епископа. 59 Исти Сабор помиње један случај из Нумидије, где су само два епископа извршила хиротонију епископа. Том приликом је још једном потврђено да тако више не сме буде, већ да се сачува стари образац, да мање од три прописана епископа неће бити довољни за хиротонију епископа. 60 Поменимо и то да се овим каноном углавном понављају правила Првог васељенског сабора (4. и 6.). Тамо је већ речено да епископи који нису у могућности да лично дођу могу свој глас дати граматом. Рукоположење или хиротонија је једна и она се, једном правилно извршена, не може више понављати. 57 Ппц, том 1, 97. 58 Антиох. 19, Ra,llh Potlh/ том 3, стр. 160. Зонара овде види избор а не саму хиротонију јер каже да први апостолски канон подразумева два или три епископа за сам чин хиротоније. Дакле, није неопходно да сви чинодејствују, него само митрополит са још двојицом епископа. Ra,llh Potlh/ том 3, 164. Но могуће је да у време антиохијског сабора, због сложеног стања у Цркви, како закључује А. Јевтић, није било дозвољено да буду само три епископа при избору новог, него се такав избор чак сматрао ништавним. Погл. Скц, 262. 59 Картаг. 13, Ra,llh Potlh/ том 3, 325. 60 Исто. 49, Ra,llh Potlh/ том 3, 423. 26