за давање сагласности на предлог теме докторске дисертације за кандидата магистра наука који брани дисертацију према ранијим прописима

Образац 5. Факултет УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ (Број захтева) (Назив већа научне области коме се захтев упућује) (Датум) З А Х Т Е В за давање сагласности на предлог теме докторске дисертације за кандидата магистра наука који брани дисертацију према ранијим прописима Молимо да, сходно члану 47. ст. 5. тач. 3. Статута Универзитета у Београду ("Гласник Универзитета", број 162/11-пречишћени текст, 167/12, 172/13 и 178/14), дате сагласност на предлог теме докторске дисертације: Педагошко-психолошки погледи Климентовог дела Васпитач и њихова примена на савремено верско васпитање (пун назив предложене теме докторске дисертације) НАУЧНА ОБЛАСТ теологија ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ: 1. Име, име једног од родитеља и презиме кандидата: Драгана (Томислав) Тодоровић 2. Назив и седиште факултета на коме је стекао високо образовање: Универзитет у Београду, Православни богословски факултет 3. Година дипломирања: 2003. 4. Назив магистарске тезе кандидата: Однос светооотачке катихезе и књижевне мисли у Византији 5. Назив факултета на коме је магистарска теза одбрањена: Универзитет у Београду, Православни богословски факултет 6. Година одбране магистарске тезе: 2010.

ПОДАЦИ О МЕНТОРУ: Име и презиме ментора: др Порфирије Перић Звање: доцент Списак радова који квалификују ментора за вођење докторске дисертације: 1. П. Перић, Лицем к Лицу. Библијско-богословска промишљања о Богу, човеку и свету,издавач: Православни богословски факултет у Београду и Митрополија загребачко - љубљанска, 2015. 2. P. Perić, The Church and the Challenges of the Modern World, У: Churches East and West questioning the modern context. Orientale Lumen: Australasia and Oceania IV, edited by Lewrence Cross and Birute Arendarcikas, Melburn 2012, 159-206. 3. P. Perić, D. G. Karan, Ὁ διάλογος τῆς ἐκκλησιαστικῆς ποιμαντηκῆς μέ τήν ψυχολογία ὡς ἐκφραση διακονίας τῆς ζωῆς τοῦ ἀνθρώπου, у: Philotheos - International Journal for Phylosophy and Theology, 14 (2014), 311-330. 4. P. Perić, D. G. Karan, «Ἡ ἀναζήτηση τῆς σχέσεως τῆς ἐκκλησιαστικῆς ποιμαντικῆς μὲ τὴν ψυχολογία», ( Трагање за свезом између црквеног пастирства и психологије ), у: ΘΕΟΛΟΓΙΑ (2014), 247-267. 5. P. Perić, Ἡ ἀγάπη ὡς σύνδεσμος γινώσκοντος καὶ γινωσκομένου, у: Philotheos 11 (2011), 64-76. Закључком Сената Универзитета од 27.10.2010. године прописано је да ментор треба да има пет радова (референци) које га, по оцени Већа научних области, квалификују за ментора односне дисертације. Обавештавамо вас да је Наставно-научно веће (назив надлежног тела факултета) на седници одржаној 9.7.2015. размотрило предложену тему и закључило да је тема подобна за израду докторске дисертације јер садржи оригиналну идеју и да је од значаја за развој науке, примену њених резултата, односно развој научне мисли уопште. ДЕКАН ФАКУЛТЕТА Прилог 1. Одлука о прихватању теме и одређивању ментора 2. Извештај комисије о оцени научне заснованости теме докторске дисертације 3. Електронска верзија.

ПРЕДЛОГ ДОКТОРСКЕ ТЕЗЕ: ПЕДАГОШКО- ПСИХОЛОШКИ ПОГЛЕДИ КЛИМЕНТОВОГ ДЕЛА ВАСПИТАЧ И ЊИХОВА ПРИМЕНА НА САВРЕМЕНО ВЕРСКО ВАСПИТАЊЕ I УВОД - Климент Александријски биографија - Проблем Климентовог светитељства - Климентова дела - Теолошко- филизофска учења у Климентовим делима - Александријска школа - Климентово схватање Гносе - Климентов однос према философији и грчка крађа II ОДРЕЂЕЊЕ КЛИМЕНТОВЕ ПЕДАГОГИЈЕ - О делу Васпитач - Нови смисао речи васпитач - Христос као васпитач - Улога васпитача ( Улога Васпитача је да васпитава, а не да подучава. Доста му је сврха да душу учини бољом, а не да је поучи. ) III ПЕДАГОШКО- ПСИХОЛОШКЕ ОСНОВЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА ПО КИЛМЕНТУ АЛЕКСАНДРИЈСКОМ - Страсти као болесно стање душе ( погубне страсти, лечење страсти ) Улога хришћанске заједнице у напретку ка хришћанском савршенству - Брак ( противприродни односи, насилни прекид трудноће...) - Улога Цркве црква као главни носилац хришћанског васпитања Методе васпитања по Клименту - Методе спречавања: смисао казне; психолошке последице казне ( читаво девето поглавље посветио је методама спречавања: укор, прекор, опомена, казна ; За наш опоравак не примењују се само слатки, већ и горки лекови. ) - Спашавање подстицајем ( Начини одгајања: - једно је за послушност - подстицајни облик, друго се прихвата улогом примера ) - Улога узора - поучавање на примеру - Божански лекар - Педагошке смернице ( умереност, одевање, храна, богатство, гозбе, с ким бити у друштву, спавање...) - Психо-физичка потреба и корист телесних вежби ( 10. поглавље посветио је значају телесних вежби под називом Телесне вежбе се не смеју ускратити ни онима који живе по Логосу.

IV ЗАКЉУЧАК - Употреба световне литературе у хришћанском образовању - Хришћанско одређење психологије подучавања - Примена Васпитача на савремено верско образовање и васпитање ( упоређивање Климентових учења са тренутни стањем, са новим законима васпитно- образовног рада ) - Циљ Климентове педагошке психологије: спасење као универзална тема хришћанског учења - Климентов допринос богословској мисли - Закључак

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ Након вишегодишњег прикупљања литературе о Клименту Александријском, слободно могу рећи да су студије о Клименту често третиране само са одређених аспеката, и то најчешће философског. Страна литература је шире обухватила Климента него домаћа. Тако се философским питањима у Климентовим делима највише бавио Erich F.Osborn. Написао је три дела о томе: најважније је Clement of Alexandria, друго је The phsilosophy of Clement of Alexandria и чланак Arguments for Faith in Clement of Alexandria. Osborn сматра да је Климент, коришћењем философије у својим делима, дао аргументе за прихватање хришћанске вере. По Osborn-у Климентова најважнија одлика је управо коришћење философских дела и философских термина. Та одлика засенила је све остале. Зато у лику Климента не види ни егзегету. Osborn сматра да је Климент само био заинтересован за Свето Писмо, добро га познавао и зато цитирао, али не и тумачио. Osborn је чак бројао колико пута је Климент у својим делима цитирао Свето Писмо 1842 референце из Старог Завета и 3279 из Новог Завета. Robert P.Casey дотицао се Климента у свом напору да утврди однос између ране хришћанске теологије и грчке философије ( видети The Excerpta Ex Teodota of Clement of Alexandria и Clement of Alexandria and the beginnings of Christian Platonism in theological Review). О философском аспекту Климентове мисли писао је и John Ferguson и делима Clement Achievment и Esoteric Teaching. Иван Бодрожић са католочког факултета у Загребу написао је студију Климент Александријски и прихватање грчке фолософије у александријској цркви крајем 2.века у којој, са детаљним образложењем, захваљује Клименту за интензивни и нераскидиви сусрет хришћанства и античке философије. Бодрожић каже да је тај допринос толико значајан да је донео плодове не само у александријској хришћанској заједници него на општем плану Цркве. Указује и на услове под којима је та сарадња била могућа. Claudio Moreschini доделио је велики простор Клименту Александријском у делу Историја патристичке философије. Размотрио је Климентово мишљење о пореклу грчке философије, Климентов однос према митовима и религијама, његово учење о спознаји, апофатичкој теологији, метафизици, свету и Логосу. Judith Kovacs највише пажње посвећује Климентовом односу према валентинцима. О томе говори у Clement of Alexandria and Valentinian Exegesis in the Excerpts from Theodotus, даље у студијама Eshoes of Valentinian Exegesis in Clement of Alexandria and Origen, затим Greace and Works: Clement of Alexandria`s Response to Valentinian Exegesis of Paul и Concealment and Gnostic Exegesis: Clement of Alexandria`s Interpretation of the Tabernade. Peter Karavitac брани Климентове идеје о савршеном хришћанину и супротставља их погледима гностика. Сличним темама бавио се и James Davison ( Structular Similarities and Dissimilarities in the Tought of Clement of Alexandria and the Valentians ) који је анализирао и сучељавао ставове валентијанаца и Климента у четири области: учење о Богу, стварање, сотирологија и есхатологија.

Д.П.Митров и Г.А. Колошенко површно су се дотакли моралног учења у Климентовим делима, док се В.Бицков бавио Климентовим естетским ставовима, али из угла хришћанског гностика, јер, како је Бицков закључио ( у Эстетика Отцов Церкви ) врховни гносис је знање о Богу, а ту је управо крајњи циљ људског постојања. Питер Браун такође веома површно помиње Климента, али у његовом учењу примећује нешто посебно Климентово истицање тела и телесних потреба. Браун чак сматра да је Педагог написан да подсети на који начин се свако од нас треба односити према телу. Још један аспект са кога је Климент посматран јесте однос према Светом Писму. Benno Zuiddam ( у делу Early Ortodoxy: The Scriptures in Clement of Alexandria ) разматра Климентово виђење Светог Писма и тврди да Климентови списи одражавају веровање да је оно богонадахнуто. Писмо је Божије оруђе које усмерава људе на прави пут. Као аутора Светог Писма види самог Светог Духа, који је наставио да утврђује истине у срцима и умовима људи. Robert Edwards је један од ретких који Климента посматра као егзегету, с тим што наглашава да је код Климента личност истинитог гностика централна у тумачењу Светог Писма. Основа Климентовог тумачења Писма је духовни развој појединца од вере ( πιστις ) до знања ( γνωσις ); при чему значење скривеног Писма постаје откривено индивидуално. Кроз Климентов рад овај појединац се назива истинити гностик тј. онај који познаје Бога. Неколико расправа које се такође дотичу Климента, баве се његовим најважнијим делима: Протрептикус ( Подстицаји ) Педагог Стромате. Већина критичара сматра да су ова три дела у ствари тесно повезана, сачињавају трилогију и осмишљени су тако да сачињавају учење које ће довести људе из једне фазе духовног напретка у другу ( од вере до знања ). Osborn се потпуно слаже да је у питању трилогија. Исто наводи и Andrew Itter у студији Esoteric Teaching in the Stromateis of Clement of Alexandria. Robert Edwards се више бавио Климентовим гностичким тумачењима Светог Писма, али у делу Clement s Gnostic Interpretation of the Old Testament: Divine Pedagogy as the Basis for Clement of Alexandria s Biblical Interpretation није пропустио да се дотакне ове теме. Он такође Протрептикус Педагог Стромате види као трилогију и то: Протрептикус има задатак да убеди и приведе вери, Педагог да поучи правилима хришћанског живота и начину хришћанског васпитања, и најзад Стромате да ослободе од страсти и доведу до богопознања. Стромате треба да воде зрелог зрелог хришћанина на путу до усавршавања знања. Edwards у овим Климентовим реторичким методама види усмереност на страсти, затим делање и навике; другим речима, прво убедити против пагана и привести хришћанству, онда подучити правилном деловању и на крају развити природне навике. Игуман Шестун у три наведена списа види излагање програма за постепено обликовање савршеног хришћанина. За припремни ниво били су намењени Подстицаји упућени паганима ( који су већ стекли световно образовање ). За средњи курс ту је Педагог, и за највиши ниво Стромате. Оно око чега се сви наведени слажу јесте трајни Климентов интерес за Свето Писмо. У свим својим делима често га цитира, или на њега алудира. Marco Rizzi у овим наведеним Климентовим делима не налази чврсту везу. У делу The Literary problem in Clement of Alexandria: A Rreconsideration, Rizzi тври да су

Протрептикус и Педагог намењени за ширу публику, хришћанима и нехришћанима, док је Стромате Климент наменио само онима који су напредни, или, што би Климент рекао, онима који поседују више знање. И R.B. Tollinton се у делу Literary Work in Clement of Alexandria: a Study in Christian Liberalism бави тешкоћама у писању у Климентовим делима, сматрајући да је његово писање намењено образованијем и интелигентнијем читаоцу. Walter Wagner се овим питањем позабавио у студији Another look at the literary problem in Clement of Alexandria`s Major Writings. Његово мишљење по овом питању је у мањини, јер он у Климентовим делима види потпуно одвојене расправе. Morton Smith се такође бавио Климентовим делима, али је највише пажње посветио доказивању аутентичности Климентових Фрагмената. Он тврди да је у манастиру у Мар Саби открио писмо, које приписује Клименту. Ово писмо садржи изводе из Јеванђеља по Марку ( апокрифно ). Смит је, како сам тврди, 15 година провео изучавајући ово писмо, а затим објавио књигу у којој тврди да је писмо аутентично. Mondesert указује на недостатак материјала, те је било какво коначно мишљење о Климентовој трилогији, и уопште Климентовим делима, немогуће. Сви покушаји да се што прецизније дефинише редослед и сврха радова, као и временски оквири, нису успели. Требало би погледати и најновије студије, које су излагане на 16. Међународној конференцији патристичких студија ( Оксфорд 2011. ). Десет студија посвећено је Клименту Александријском, све су изузетно кратке и односе се на Климентов философски аспект или на његов однос према Светом Писму. Ја сам одлучила да Климента представим најпре као хришћанског педагога. То би представљало потпуну новину у теолошкој мисли, јер се овим сегментом Климентовог рада нико до сада није бавио. I Увод Прво поглавље обухватило би Климентову биографију, његов рад као писца, управитеља школе и теолога; осврт на главне црте његовог учења. О Климентовом животу има мало података, али из његовох дела сазнајемо понешто о његовој личности. Видимо образованог човека који познаје филозофију, књижевност, Свето Писмо, дела дотадашњих хришћанских писаца. Због даљег бављења постављеном темом, неопходно је кратко изложити нека од Климентових учења. На првом месту ту је Климентово учење о Логосу и учење о гноси, а затим апофатичко богословље, телогија стварања, етика... Приликом излагања Климентових учења, желим да истакнем недовршеност хришћанског учења у 2. и 3. веку и почетак нове теолошке методе које подразумевају да се хришћанско учење изражава помоћу појмова које је поставила грчка философија. Захваљујући веку у коме је почео своје деловање и писао, Климент се може сматрати првим хришћанским научником. Заиста се стиче утисак да се од Климента први пут у историји теологија научно схвата. Једно од најутицајнијих Климентових учења на теологе јесте његова вера у обожење човека. Тиме што верује у обожење човека, он човека издиже од свих других бића. Ипак, његово учење које изазива највише спорова јесте учење о гноси.

Климентова идеја правог гностика почела је као полемика против гностичке секте, против Василида и валентијанаца који су у то доба били јако утицајни, о којима Климент често и говори у Строматама у петој књизи, а свој врхунац достиже у разматрању питања ко је тај који заиста познаје Бога. Сваку гносу изван Цркве Климент назива гносом лажног имена ; она уопште и не треба да носи назив гноса. Истинска гноса може бити само у хришћанству. У Климентовом раду видимо неколико места карактеристичних за правог гностика. Већина се налази у Строматама од 4 до 7. главе. Edwards наводи да Климентов гностик бира оно што је добро за сопствену корист. По Клименту, особа не бира добро из страха од пресуде. Док хришћани који имају једноставну веру ( ψιλη πιστις ) бирају добро из страха од Бога, истински гностик напредовао је у томе да живи у сталном стању чистоте ( безгрешности ). Истинског мудраца карактерише трезвеност и далековидост. Он се не задовољава само уздржавањем од зла; то је тек један степеник ка вишем савршенству, али и добру није предан само услед страха...смело тврдим да је човек дужан да стреми познању Бога ради божанствене красоте и величанства, светости, превасходности и надприродности знања, а не само из жеље за спасењем... Предпоставимо да се мудрацу омогући избор између богопознања и вечног спасења. Предпоставимо да су ова два циља у бити нераздељива постала на трен раздељива. Ни у магновењу не колебајући се, мудрац ће одабрати богопознање. ( Стрoм.,250 ) Тако је главна одлика гностика уздржавање од греха или зла. И док поједини философи сматрају да је умереност оно чему треба стремити, истински гностик мора да се удаљи од жеље ( прохтева, страсти ) у целости. Ова Климентова идеја апстиненције од зла ( αποχη κάκων ) дефинише се као апатија ( απαθεια ). Душу правог гностика прате две врлине: бестрашће и љубав. Истински гностик личи на Бога, који је и сам без жеље. Живећи у јединству са Богом, од којег не могу да га одвоје људске страсти, он се у мери својих сила уподобљава Ономе ко је својим бићем бестрасан. ( Стром.320 ) Наликовање на Бога је савршенство или зрелост ( τελειος ). Климентов крајњи човеков циљ види управо у томе да он постане сличан Богу. То је могуће, као прво, зато што смо створени по слици Божијој, а друго, вером можемо упознати божанску стварност. Климент сматра да смо по природи склони врлини, не зато то што то поседујемо од рођења, већ зато што смо погодни за стицање исте. Степен напретка зависи од нашег личног напора и вежбања. Зато на том путу до савршености, Климент једнаку вредност придаје моралном закону. Сједнињење са Богом не може се постићи само разумном спознајом; ту су неопходне врлине. Умну спознају морају пратити добра дела. Права гноса не може коегзистирати са злим делима. Тако Климентов гностик добија још једну улогу у цркви: пошто је циљ гностика да буде сличан Богу, колико год је то могуће човеку, истински гностик треба да буде и учитељ Цркве. Климент је то изразио речима: Прави мудрац такође служи Богу; добивши призвање да учи и исправља, он људима дарује плод својих узвишених созерцања која могу и њих да унапреде. ( Стром,314 ) Седма Стромата бави се управо апостолском и црквеном функцијом гностика. Климент такође сматра да једина особа која може дати право и адекватно тумачење Светог Писма јесте истински гностик. Он каже да се тумачење Светог Писма оних који су просте вере и оних који су истински гностици потпуно разликује. Један од задатака који Климент намењује истинитом гностику је и да штити Свето Писмо од

погрешних учења, управо из свих разлога који су горе наведени а који описују гностика. Ипак, Климент нигде тачно не наводи како се чува Свето Писмо и како се оно тумачи на тај гностички начин. То је заправо највећи проблем и део који изазива највише критика на рачун Климентове егзегезе. Џегер Варнер сматра да снажан нагласак на гноси код Климента и Оригена показује да су они морали да обрате пажњу на ову нову силу која је претила да постане опасан супарник хришћанству, с којим се морало обрачунати као с манихејством и митраизмом. Оно што су Александријци имали да понуде под именом гносе, веома се разликује од система Василија или Валентина. Али хришћанска гноса Климента или Оригена, несумњиво може да се објасни као покушај да се гностичке склоности њихових савременика задовоље на легитиман начин. Оријенталној гноси и њеном сировом симболизму они су супротстављали своју гнозу која је углавном изведена из грчке философије. ( Варнер,38 ) Гноса коју је покушао да понуди Климент, понуђена је са идејом да тријумфује над свим мисаоним правцима који тај термин користе. Климентова гноса на нов начин схвата човека и свет. Дотакла бих се и Климентовог односа према философији; на кога се ослањао, кога одбацивао, као и на његов став да су нека философска учења заправо украдена од старозаветних личности ( ослањајући се на прву књигу Стромата 87,2 ). Климентов однос према филозофији обухвата и преглед поступног приближавања и међусобног уважавања између хришћанства и јелинске културе. Овај процес није био нимало лак ( имајући у виду отпор првих хришћана према филозофији ), али захваљујући Клименту одиграо се историјски сусрет филозофије и хришћанства. Противници коришћења филозофије позивају се на три спорне тачке: - да се Христос није бавио филозофијом, - да се филозофијом нису бавили ни пророци ни апостоли, - да апостол Павле у својим текстовима упозорава на опасност од филозофије као погубне. Климент је на све ово дао детаљне одговоре у Строматама, за сваку спорну тачку појединачно. Дошао је до закључка да апостол Павле није у потпуности био против филозофије, објашњавајући корист филозофије за разумевање вере; сличност у остваривању циља обе дисциплине. У раду се никако не може изоставити препознатљива одлика Климентове мисли алегорија. По Клименту, алегорија открива нове ствари онима који верују. Сматра да тиме што користи симболе и алегорију, чува хришћанску истину од исмевања. Кратко се мора задржати и на проблему Климентовог светитељства. Занимљиво је да у православном календару нема датума са Климентовим именом. Ипак, међу многим теолозима устаљено је да га називају Свети Климент Александријски. Иако се не налази у календару светих, Климентов лик (као светог) можемо видети на неколико места: Животопис храма светог Јована Крститеља на Централном гробљу у олтару открива фреску Климента Александријског. Фреска светог Климента Александријског налази се и на источном зиду проскомидије у цркви Успења Пресвете Богородице у Бачком Јарку. Све до 17.века римокатоличка црква га је поштовала као светитеља. Помињао се 4. децембра. Папа Климент VIII ревидирао је Римску Мартирологију и, убеђен од стране кардинала Баронијуса, избацио је Климента из календара светих. У 18. веку појавио се протест против избацивања

Климента из календара. Ипак, Бенедикт остао је при ставу папе Климента, уз образложење да је живот Климента Александријског мало познат, као и да су поједина његова учења била погрешна. Римокатоличкој цркви највише је сметало то што је Климент у великој мери користио алегорију. Истакнуте личности хришћанства Климента поштују као учитеља Цркве. II Васпитач по себи васпитава, а не подучава. Заиста му је сврха да душу учини бољом, А не да је подучи. ( Педагог, 1.глава ) Други део рада преставља неку врсту увода у анализу главног дела. Један од најранијих хришћанских писаца теми васпитања посветио је читаву књигу са једноставним наловом Васпитач ( Педагог ). У том делу могу се наћи све главне црте хришћанског васпитања. Дело је намењено већ крштеним верницима. Постоје и неке претпоставке ( види Мандац, 12 ) да је Педагог настао сакупљањем разматрања ( излагања ) које је сам Климент одржао скупу, који је окупљао. Оно око чега не постоје расправе јесте да дело није написано за катихумене, а ни за пагане. Педагог није специфична расправа која садржи теоретска питања која се баве васпитањем. Идеје су несистематичне, расуте, те се морају анализирати како би се открио Климентов теоретски систем васпитања. На самом почетку задржава се на питању ко је заправо васпитач?! Он улогу васпитача додељује Логосу. Једино њега сматра сликом без мрље. Наставник је један, а исти је и за ученика и за учитеља. Он је извор и слушаочевог ума и учитељеве речи. ( Стром.,33) У првом поглављу књиге посветио се питању улоге васпитача, као и циљу који васпитач треба да постигне код васпитаника. Васпитач у човеку васпитава вољу да она може разумно деловати и тако чинити добро. Тек на другом месту улога васпитача је улога учитеља ( δίδάσκαλος ), која разум упућује на истину. Васпитач најпре обраћује, затим васпитава и на крају поучава. Васпитач уједно и исцељује и саветује, одгаја а не поучава. Педагошки циљ Логоса је да исправи душу и да је поучи истини. Област Педагога је пракса, а не теорија; не само поучавање, већ морално побољшање, јер нико од оних чија је душа болесна не може постићи интелектуални напредак пре него што оздрави. Климента су дуго осуђивали да је теологију желео увести међу образованим људима, да је сматрао да се без знања не може доћи до спасења. Није спорно да је Климент желео придобити образоване Јелине, и да је хришћанско учење желео изложити језиком којим су они говорили. Због тога је морао упознати филозофију, митологију, поезију, археологију, ране хришћанске писце, па и јеретике. Ипак, ни једног тренутка Климент не говори да спасење није могуће без знања ( већ да само знање помаже спасењу ). Педагог јасно открива да је главни циљ васпитања спасење а не знање. Он не негира потребу за интелектуалном надградњим, али одређује приоритете васпитања. Васпитач čovjeka trga iz naravne i svetovne navike i odgaja ga za jedinstveno spasenje vere u Boga. ( 187 st. ) Ово спасење намењено је

свима; васпитач подједнако васпитава мушкарце и жене, јер у Царству небеском нема разлике међу половима. III Трећи део рада је анализа главног дела. У наредним поглављима разним примерима показује како се до тог спасења може доћи. Ту се налази читав низ педагошких смерница. Прилоком разматрања овог дела Педагога, неопходно је имати у виду какав је био тадашњи свакодневни живот у Александрији обичаје, пороке, друштвени живот... Јер због тога Климент говори о умерености, богатству, страстима као болесном стању душе, браку, одећи и обући, користи телесних вежби... У свим тим смерницама он не саветује потпуно одбацивање световног живота, већ да овоземаљски живот и рад буде прожет хришћанским духом и мислима. Тако је један од циљева рада анализирање места ( град Александрија) и начин живота ( позитивни и негативни аспекти ) Климента Александријског у контексту формирања његових ставова. Климент даје нови смисао многим овоземаљским стварима. За њега су то средства преко којих се може доћи до спасења. Климент дубоко верује да све што је вредно у човеку и око човека, хришћанско васпитање уводи у своје педагошке постулате. Земаљским вредностима он придодаје духовни смисао и димензију. На тај начин не оспорава учествовање у овоземаљском свету, већ подстиче његово правилно коришћење. Он не наговара читаоце да одбацују домете културе и науке, да се одрекну од света и да дају завет сиромаштва. Напротив, живот овог света треба да буде испуњен хришћанским духом. ( Мијатов,11 ) Девето поглавље се дотиче неких од метода васпитања: укор, прекор, опомена, казна. По њему, прекор и укор су, како им сами називи говоре, ударци по души. Они кроте наше грехе. Климент сматра да су ове методе често добре за наше спасење. Он наводи методе подучавања које је користио и сам Христос, затим старозаветни праведници, те нас и сам упућује како да подучавамо. Многе страсти могу се искоренити само посредством казне. Васпитач зато изјављује по Соломону: Удари сина шибом, али његову душу избави од смрти. ( Изр.23,14 ) ( Педаг,9 ) Такође сматра да се за наше васпитање морају примењивати и ове методе, баш као што се и за болеснога не примењују само слатки, већ и горки лекови. Слично објашњење налазимо и у првој књизи Стромата: Нека нико не напада Закон због казни које он налаже, тврдећи да је он због тога неблагодаран. У противном случају и лекар, који одгони болест из тела, не треба да буде сматран добронамерним. Ако га ми познајемо као таквог, зар не треба да нам буде драгоценији онај који се стара да нашу душу ослободи неправде? Душа је свакако дража од тела. Зар не дозвољавамо да нам се, ради телесног здравља, понекад одсеку поједини делови тела или разне израслине на њему? Зар не узимамо у том случају и разне, врло горке лекове? Онога, пак, ко нам налаже и препоручује овакво лечење и лекарство, не називамо ли исцелитељем и лекаром? На исти начин, ради очувања душевног здравља, зар не треба да подносимо и разлиите видове лечења, не би ли смо се ослободили мрежа порока и наставили живот путем врлине? ( Стром.131. ) Као разлоге због којих нас Бог кажњава, Климент наводи: да би

преступник био бољи али да би и оне, који се још могу спасти, пример кажњавања припремио за спасење. Шиба је симбол милости, а не знак освете ( Пед. ) Ипак, принцип васпитања који Климент преферира јесте љубав. Сам Бог је љубав, и Бог жели да ту љубав види у нама. Као што нас је створио из љубави и из љубави нас васпитава, тако и ми треба да развијемо безмерну љубав према ближњима и васпитавамо их пуни љубави. Климент подсећа да се угледамо на Христа, који родитељима проповеда о преданој љубави на пољу васпитавања своје деце, дајући им пример Оца који блудног Сина на повратку радосно, с пуно љубави, прима. Климент лични пример сматра најбољом невербалном методом у васпитању, јер морална личност има најмоћнији утицај на људе. Пример оних који живе светим животом најмоћније је средство у вежбању заповести. Лични пример има важност и у достизању спасења. Зато у другој књизи Педагога Климент говори о подучавању на примеру. Истраживања показују да физичко васпитање није постојало ни у једном типу средњовековних школа ( манастирским, катедралним, парохијским, градским, еснафским... ). Климент Александријски је и сам био управник Катихетске александријске школе, у којој није било физичког васпитања. Када читамо његова дела стичемо утисак да је био много испред тадашњег времена. Између осталог, такав је и његов став о неопходности телесних вежби. Он је читаво десето поглавље Васпитача посветио значају телесних вежби. О томе сведочи и сам назив поглавља: Телесне вежбе се не смеју ускратити ни онима који живе по Логосу. Климент је схватао значај телесних вежби и сматрао их једнако важним и за тело и за душу. Он бележи: Вежбалиште поседује за младе одређену корист, у њима ствара чежњу и ревност не само за добро телесно стање, него и бригу око важности душе. Ако се вежбање врши без одбијања узвишенијих дела, оно весели и није некорисно. Иако у школи којом је управљао није било физичког васпитања, претпоставља се да је он саветовао полазницима да се баве физичком активношћу. Ово закључујемо по једној реченици из истоименог дела где стоји: Дечаци морају да раде телесне вежбе. Никаквог зла неће бити ако они буду вежбали своје тело за оно што је корисно, односно за здравље, под условом да их те вежбе не удаљују од оног што је корисно за њихово тело. Посебно је интересантна чињеница да Климент препоручује вежбе и женама. Од телесних вежби не изостављати ни жене. Ипак их не треба подстицати на шакање (= бокс ), ни трчање. Занимљиво је како Климент Александријски говори о боксу: Поводом шакања које смо поменули, нека се не врши ради нечасне жеље за победом, већ у сврху пролевања мужевног зноја. Не треба увежбавати код шакања ни вештину нити спољно истицање, него код усправног шакања увежбавати врат, руке и ребра. Такво се увежбавање уз присталу снагу, прихвата као веома корисно и мужевно јер користи и пружа предност за здравље. Можда се и у овим ставовима огледа видан грчки утицај. Немамо поуздано сведочанство да су Грци васпитанике учили било каквим телесним вежбама. Ипак, назив који су придавали човеку ( а кога су сматрали савршеним )- калокагатија лепо грађен, снажан, високог мрала, умно образован, који показује интересовање за јавни и друштвени живот, открива какав је био њихов став по овом питању..

Које год да се области дотицао, Климент је свуда и непрестано тражио оправдање хришћанског учења. За крај, неопходно је напоменути и смо Климентово схватање речи педагог и педагогија. За њега, педагогија је одгој деце, али појам дете он тумачи другачије. Иако је дело Педагог Климент написао за одрасле, Климент се више пута читаоцима обраћа са παίς - дете, или παδιον деминутив од παίς, који се користи да означи дете испод седам година. Ту је још неколико израза за дете νεοττος, а и νήπιος ( неко ко не говори јер није у добу зрелости ). Претпоставља се да је користио баш те изразе, јер су сви хришћани заправо деца која иду у Божанску школу. Дете нема буквално значење, већ су то сви они који су крштењем препорођени и на тај начин припремљени за савршенство. Користећи реч падагог, Климент не мисли на роба коме је задатак био да води дете до школе. Реч педагог за њега има узвишено значење. Педагог целог људског рода је сам Христос. Разрадити паидеиа По речима Шестуна: Климент открива духовни смисао педагогије, посматрајући васпитање као спасење. Реч педагогија се користи у различитим значењима. Под њом се подразумева васпитаник и ученик; затим васпитач и учитељ; треће, њом се означава сам чин васпитања; четврто, учења која се предају, нпр. Заповести. А у сагласности са вољом Божјом, педагогија је уверавање у истину, у усмерености ка Богу, у неуморном запечаћивању непролазно вредних дела на себи...наш педагог, у својој љубављу препуној бризи о нама, својој деци, учи нас начину живота који води ка спасењу. Тиме је Климент потпуно променио дотадашње значење речи педагог. Климент је увео дефиницију хришћанског васпитања. По њему, хришћанско васпитање мора бити брига Цркве о младим, крштеним особама, как би оне постале зреле и прави хришћани. Особеност тог васпитања почива на истинама хришћанске вере, поуци Исуса Христа и милости Божијој. Због тога касније Elias Matsagouras у делу The Early Church Fathers as Educators наводи да је у првим вековима термин хришћанско образовање значило дубоко знање, засновано једнако и на интелектуалној и на емоционалној сфери; да се ослањало на истину, Библију и догмате Цркве, али је истовремено подразумевало и тренирање у моралу кроз Закон. Педагошки циљеви морају бити у складу са главним циљем човековог живота спасењем. За Климента је битна улога хришћанске заједнице у напретку ка хришћанском савршенству. Оваква идеја савршенства промовише позитивну визију људског бића и његов однос са Богом.

IV Закључак Закључак треба да сумира и одговори на предходно постављене тезе. А полази се од тезе да су некадашње методе образовања и васпитања данас неприменљиве; да су психолошки погледи Климентовог периода били добри само за тај период, јер је психолошки склоп васпитаника умногоме промењен. Очекивани резултат: Из горе изложеног видимо да детаљније студије о Клименту нису спроведене. Студије које се делимично њега дотичу ( наведене су у литератури ) или занемарују улогу Климента или га површно помињу у корист Оригена. Овим истраживачким радом покушала бих да осветлим лик Климента Александријског и образложим његов утицај на поједине богословске мисли, и пре свега његов велики значај у области хришћанске педагошке психологије. Климент сматра да све оно што је вредно у човеку и око човека хришћанско васпитање мора унети у своје постулате. А главни носилац хришћанског васпитања је Црква. Климент је извршио снажан утицај на касније Оце, учитеље Цркве, теологе, иако његови погледи за то време нису били својствени већини хришћана. Методе: компаративно - историјска метода методе анализе система структуралне статистичке ерминевтичке методе Хронолошки обим у највећем делу биће ограничен на 2. и 3. век.

ЛИТЕРАТУРА Аверинцев, С., Симболика раног средњег века, Отачник, 2009. A stydy in Christian Liberalism/ Climent of Alexandria, prir. Tollinton R.B., London, 1914 Апокрифи, новозаветни, прир. Томислав Јовановић, Просвета и СКЗ, Београд, 2005. Аристотел, О песниичкој уметности,рад, Београд, 1982. Атанасије Велики, Против идола, прев. С.Јакшић, Беседа, Нови Сад, 2003. Афонасин, Е.В.,Античный символизм и философия образования в Строматах Климента Александрийского Афонасин Е.В. Античный гностицизм: Фрагменты и свидетельства. СПб.: Изд во Олега Абышко, 2002. Афонасин Е.В. Учение о трансцендентном божестве в Строматах Климента Александрийского // Историко философский ежегодник'95. М.: Наука, 1996. Афонасин Е.В. Философия Климента Александрийского. Новосибирск: Новосиб. гос. ун т, 1997. Афонасин Е.В, Христианское переосмысление пифагорейской традиции у Климента Александрийского // Гуманитарные науки в Сибири. Сер. Философия и социология. Новосибирск, 2000. 1. Афонасин Е.В., «Строматы» Климента Александрийского, Предисловие к книге: Климент Александрийский. Строматы. Книги 1 3. СПб., 2003. Бабић, В., Морални стимуланси у васпитању, Завод за издавање уџбеника, Сарајево, 1973. Baird, H.T., The early Christian Apologist and Greek Philosohy, Asen- Van Gorcun, 1973. Benedict, Great Christian Thinkers, London, 2011. Benedict, The Fathers of the Church, Grand Rapids, 2009. Бертранд. Р., О васпитању, нарочито у раном детињству, Осијек, 1931. Behr, J., Asceticism and Antropology in Irenaeus ond Clement, Oxford University Press, 2000. Библијска теологија старога и новога завјета, група аутора, прев. Мато Зовкић, Кршћанска садашњост, Загреб, 1993. Бизяева Ю.В. Климент Александрийский о соотношении знания и веры // Философия и религия. Воронеж, 2002 Бычков В.В. Эстетические взгляды Климента Александрийского, Вестник древней истории. М., 1977. Blair, H.A., The Kaleidoscope of truth; Types and Archetypes in Clement of Alexandria, Worthing, 1986.

Bodrožić, I., Klement Aleksandrijski i prihvaćanje grčke filozofije u aleksandrijskoj crkvi koncem 2. stoleća, Central and Eastern European Online Linrary, www.ceeol.com Бошњак, Б., Филозофија од Аристотела до ренесансе,накладни завод матице српске, Загреб, 1983. Бралић, Ж., Високо образовање у раном хришћанству- Климент и александријска катихетска школа, Годишњак факултета безбедности, 2009. Бралић, Ж., О школама раних хришћана, Зборник радова, Факултет безбедности, Београд, 2006. Браун, П., Сенка Божијег привиђења- Климент Александријски часопис Каленић, година XXXII, број 1 ( 199 ), 2012. Brill, W.J.E., Clement of Alexandria and His Doctrine of the Logos, www.jstor.org Buell, К., D., Making Christians: Clement of Alexandria and the Rhetoric of Legitimacy. Princeton University Press. 1999. Василије Велики, Беседа младима о користи јелинских списа, интернет издање, www.svetosavlje.org Wagner, V., Another look at the literary problem in Clement of Alexandria`s Major Writings, Church History, Vol XXXVII, No 3, 1986 Varner, J., Rano hrišćanstvo i grčka paideja, Službeni Glasnik, Beograd, 2007. Видаковић, М., Хришћанска етика и спорт, Панчево, 2007. Viper, R.D., Rim i rano hrišćanstvo, Veselin Masleša, Sarajevo, 1963. Влахос, Ј., Православна психотерапија, Образ светачки, 2010. Вучић, Л., Педагошка психологија, Друштво психолога Србије, Београд, 1990. Герке, Ф., Касна антика и рано хришћанство, Нови Сад, 1973. Glinka, J.., Prvi kršćani, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2003. Grant, M.M., Nature Allusions in the works of Clement of Alexandria, The catholic university of America press, Washington, 1941. Група аутора, Лечење душе у православној Цркви, Образ светачки, 2010. Davison E.J., Structular Similarities and Dissimilarities in the Tought of Clement of Alexandria and the Valentians, The Second Century: A Journal of Early Christian Studies, vol.3, No 4, 1983. Dawson, D., Allegorical readers and Cultural Revision in Ancient Alexandria, Berheley, 1992. Devičić, I., Bog I filozofija, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2003. Димитријевић, В., Рани хришћани и позни хришћани, интернет издање, www.svetosavlje.org Дјурант, В., Цезар и Христ:историја римске цивилизације и хришћанства од њихових почетака до 325. године нове ере, Народна књига, Београд, 2004. Добричић, М., Рано хришћанство и почеци монаштва у Египту, Источник, Година 11, број 41, 2002.

Долто, Ф., Јеванђеље пред опасношћу од психоанализе, Београд- Ваљево, 1996. Ђорђевић, Ј., Морално васпитање, Савез педагошког друштва Војводине, Нови Сад, 2002. Ђуровић, З., Ранохришћанска паидеиа, Теолошки погледи, Година 27, број 1-4, 1995. Edward, R.G., Clement s Gnostic Interpretation of the Old Testament: Divine Pedagogy as the Basis for Clement of Alexandria s Biblical Interpretation, University of St. Michael s College, 2014. Ермаков С.А., Климент Александрийский и его учение о жизни человека // Церковь и общество на пороге третьего тысячелетия. Нижний Новгород, 2001. Zandee, J., The Theaching of Silvanus and Clement of Alexandria, Leiden-Brill, 1977. Зизиулас, Ј., Јелинизам и хришћанство: сусрет два света, Хришћански културни центар, Београд, 2008. Zuiddam, B., Early Ortodoxy: The Scriptures in Clement of Alexandria, Acta Patristica et Byzantina, 2010. Ивановић, Ф., Знање и традиција код Климента Александријског, часопис Филозофија и друштво, XXIV ( 2 ), Норвешки Универзитет за науку и технологију, Трондхајм, 2013. Идризовић, Н., Рано хришћанство и хелинизам, Православни мисионар, септембар-октобар, 2008. Hter, C.A., Esoteric Teaching in the Stromateis of Clement of Alexandria, www.brill.com Јевтић, А., Дела апостолских ученика, Манастир Хиландар, 1999. Јанарас, Х., Слобода морала, Каленић, 2007. Јеротић, В., Психотерапија и религија, Арс Либри, Београд, 2007. Каменов, Е., Методика наставе веронауке, Православни богословски фалуктет, Београд, 2012. Кангара, Н., Лекар лечи а Бог исцељује, Архиепископија Београдско-карловачка, Београд, 2003. Кангара, Н., Медицина и религија, Београд, 2003. Karavites, P.,. Evil, Freedom, and the Road to Perfection in Clement of Alexandria. E. J. Brill. 1999. Керн, К., Патрологија, Врњачка бања, 2006. Кинђић, З., Снага личног примера у образовању, Факултет политичких наука, Годишњак, Београд, 2008. King, K., Šta je gnosticizam?, Rad, Beograd, 2006. Kinder,D., Clement of Alexandria: Conflicting Views on Woman, The Second Century: A Journal of Early Christian Studies, vol.7, No 4, Winter 1989. Kimber, B.D., Making Christians; Clement of Alexandria and the Rhetoric of Legitimacy, Princeton, 1999. Kiš, M.M., Kršcanski način življenja i ponašanja, Biblijski pogledi, Vol.11, No 1-2, prosinac, 2003.

Класен, К.Ј., Aretai i virtutes: О вредносним представама и идеалима код Грка и Римљана, Службени гласник, Београд, Климент Александријски, Светиња брака, прев. Ј. Облина, Светигора, Цетиње, 1998. Kliment Aleksandrijski, Odgojitelj, Krscanska Sadasnjost, Zagreb, Split, 2006. Коменски, Ј.А., Материнска школа, Београд, 1946. Kovacs, J.L., Clement of Alexandria and Valentinian Exegesis in the Excerpts from Theodotus, Studia patristica 41 ( 2006 ) Kovacs, J.L, Eshoes of Valentinian Exegesis in Clement of Alexandria and Origen, Origeniana Octava, ed. L.Perrone, University Press, 2004. Kovacs, J.L, Greace and Works: Clement of Alexandria`s Response to Valentinian Exegesis of Paul, Ancient perspectives on Paul, ed. T.Nicklas Kovacs, J.L., Concealment and Gnostic Exegesis: Clement of Alexandria`s Interpretation of the Tabernade, Studia patristica 31, 1997. Kos, S., Kristova obnova ženidbe u spisima Klementa Aleksandrijskog, casopis Obnovljeni život, 4, 2001, internet izdanje, www.hrcak.hr Košar, S., Povijest patrističke filozofije, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2009. Lakarijer, Ž., Gnostici, Gradac, Čačak, 2001. Larše, Ž.K., Put, istina, život: ogledi iz pravoslavne duhovnosti i teologije, Niš, 2003. Лауиг, Е., Извори хришћанског мистичког предања: од Платона до псудо Дионисија Ареопагита, Мартириа, Београд Карловац, 2009. Leon- Dufour, H., Rječnik biblijske teologije, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1993. Lilla, C.L.S,. Clement of Alexandria: A Study in Christian Platonism and Gnosticism. Oxford University Press. 1971. Лилчик, В., Ранохристијанска црква, Скопје, 2003. Лудвикос, Н., Евхаристијска онтологија, Мартириа, 2011. Мартынов А. Нравственное учение Климента Александрийского по сравнению со стоическим, Прибавления к изданию творений Св. Отцов. 1890. Ч. 43. Мартона, Дај ми своје срце: православна вера и савремена психологија, Београд- Шибеник, 2011. Мијатов, М., Оци и учитељи цркве III века: антологија,климент Александријски, Београд-Србиње, 2007. Migne, Patrologia Graeca, интернет издање, www.graeca.patristica.net Миртов, Д., Нравственный идеал по представлению Климента Александрийского, Христианское чтение. 1900. Т. ССIX, ч. II.

Моичиновић, Љ., Морални развој и морално васпитање, Институт за педагошка истраживања, Београд, 2004. Моичиновић, Љ., Развојна психологија, Чигоја Moreschini, C., Povijest patrističke filozofije, Kršćanska sadašnjost, prev.stjepan Kušar, Zagreb, 2009. Mruk, A., Pristalost privatnog vlasništva prema nauci Klimenta Aleksandrijskog, casopis Prinosi, internet izdanje, www.hrcak.hr Nasrallah, l.s., Christian Responsers to Roman Art and Architecture, Chambridge, 2010. Невјарович, В.К., Православно васпитање деце, интернет издање, www.svetosavlje.org Oshitelu, G.A., The African fathers og the early Church, Ibadan Sefer, 2002. Osborn, E., Arguments for Faith in Clement of Alexandria, Vigilliae christianae, vol.48, 1994. Osborn, E.,. Clement of Alexandria. Cambridge University Press. 2005. Osborn, E.,. The Philosophy of Clement of Alexandria. Cambridge University Press. 1957. Ozimić, N., Elementi učenja prethrišćanskih filozofa u Hristovom učenju, Centar za crkvene studije, Niš, 2009. Памфил, Ј., Историја Цркве, Шибеник, Истина, 2003. Pavić, J., Patrologija, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1993. Pejgels, E., Gnostička jevanđelja, Rad, Beograd, 1981. Рот, Н., Психологија личности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1980. Patrick, J., Clement of Alexandria. Edinburgh and London: William Blackwood and Sons. 1914. Перишић,В., Рано хришћанство и грчка филозофија, Службени гласник, Београд, 2009. Пестов, Н.Е., Православно васпитање деце, интернет издање, www.svetosavlje.org Пестов, Н.Е., Удаљавање човека од образа и подобија Божијег болести душе, интернет издање, www.svetosavlje.org Петровић, П., Сведочанства Климента Александријског о пореклу древне јелинске мисли, Отачник, Год. 1, свеска 1, 2007. Пијаже, Ж., Психологија детета, Сремски Карловци, 1990. Поткоњак, Н., Васитање школа педагогија, Учитељски факултет, Ужице, 1999. Предраговић, М., Александрија а не Јерусалим, Београд, 2010. Преображеновић, Н., Сазревање душе, Манастир Хиландар, 2009. Ракита, А., Патрологија: браниоци Цркве у другом веку, Православље, Београд, 1998.

Rankin, D., From Clement to Origen, Aldershot, 2006. Ранохришћански гностицизам, група аутора, часопис Отачник, Београд, 2009. Ристовић, Н., Старохришћански класицизам, Чигоја, Београд, 2005. Ристовић, Н., Хришћанство и античко наслеђе, Православни богословски факултет, Београд, 2010. Rizzi, M., The Literary problem in Cleent of Alexandria: A Rreconsideration Татакис, В., Византијска филозофија: хеленска патристичка и византијска филозофија, Београд Никшић, 2002. Tollinton, R.B., Literary Work in Clement of Alexandria: a study in Christian Liberalism, Vol 1, Williams and Norgate, 1914 Трифуновић, В., Образовање и религија, Педагошки факултет у Јагодини, 2008. Tunjić, N., Lik odgojitelja u Novom Zavjetu, Napredak, Vol.151, No 2, travanj, 2010. Salés, L. J., Free Will in Clement of Alexandria, Origen of Alexandria, Methodius of Olympus and Athanasius of Alexandria, Wheaton College School, Wheaton, Illinois Сандо, Д., Богослужење као основа образовања и васпитања у Цркви, Глобосино, Београд, 2009. Savatore R.C.L., Clement of Alexandria;A study in Christian Platonism and Gnosticism, Oxford University Press, 1971. Свето писмо, прев. Вук Стефановић Караџић Сидоров, А., Курс патрологије, Врњачка бања, 2008. Ferguson, J., Clement of Alexandria. Twayne. 1974 Filipović, A.T., Aktuelna pitanja religijske pedagogije i katihetike, internet izdanje Флоренска, Т.С., Педагогија поверења, Београд, 2008. Floyd, W.E.G, Clement of Alexandrai`s testament of the problem of evil, Oxford, London, 1971. Франкл, В., Бог подсвести, Београд, 2001. Франсоаз, Д., Јеванђеље пред опасношћу од психоанализе, 1996. Hagg, H.F., Clement of Alexandria and the beginnings of Christian Apophaticism, Oxford University press, 2006 Hamman, A.G., Rim i prvi hrišćani svakodnevni život, Bookur publisher, Pančevo, 2007. Хришћанство и психологија: духовничка и духовна помоћ оболелима душом, група аутора, Београд, 2005. Casey, R.P., Clement of Alexandria and the Beginning of Christian Platonism, Harvard Theological Review, Vol.18, no 1, 1925.

Casey, R.P, The Ehcerpta Ex Theodoto of Clement of Alexandria, London, 1934. Clement of Alexandria, A project of Christian perfection, Piotr, 2008. Clement of Alexandria, Selection from the Protreptikos, Norfolk, 1963. Chadwich, H., Early Christian thought and the Classical Tradition, Clarendon Press, Oxford, 1984. Chadwich, H, The Church in Ancient Society, Oxford, 2001. Šagi-Bunić, T., Izazov starih, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1993. Šagi-Bunić, T., Povijest kršćanske literature, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1998. Шестун, Г., В., Православна педагогија: онтолошке и историјско-теоријске основе педагогије православне цивилизације, прев.недић И., Православни богословски факултет, београд, 2013. Шитова, Љ., Т., Како правилно кажњавати дете, Верско добротворно старатељство, Београд, 2008 Šišmunović, M., Teološko- katihetska ishodišta vjerskoga odgoja u ranom detinjstvu, Glas Koncila, Zagreb, 2006. Šolem, G., Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, 2006.....

БИОГРАФИЈА ЛИЧНИ ПОДАЦИ И ОБРАЗОВАЊЕ - Драгана Тодоровић рођена 2.9.1977. године у Зајечару. 1996.године завршила средњу Електротехничку школу у Зајечару и исте године уписала Богословски факултет Српске Православне Цркве. Писала поезију и прозу, објављивала у књижевним часописима, зборницима, дневним, недељним и месечним новинама и учествовала на бројним фестивалима ( најзначајнији- Фестивал поезије у Врбасу и Бранково коло у Сремским Карловцима). На Богословском факултету дипломирала 2003. године. Школске 2003-2004. год. на истоименом факултету уписала постдипломске студије. на катедри за педагошко-психолошке науке ( код митр. др Амфилохија Радовића). 13.07.2010. одбранила магистарску тезу под називом Однос светоотачке катихезе и књижевне мисли у Византији ( комисија у саставу: еп.др. Порфирије Перић председник комисије, о.др. Драгомир Сандо- ментор, о.др. Зоран Крстић члан комисије ). Удата. Мајка двоје деце. РАДНО ИСКУСТВО - Две године ( 1999. и 2000. год. ) предавала веронауку за децу и одрасле при цркви Светог Вартоломеја и Варнаве у Раковици. Oд 2001. године радила као вероучитељ у средњој Железничко-техничкој школи ( прве године паралелно и у Шестој београдској гимназији и Геодетско-техничкој школи ), а од 2009. у Гимназији Свети Сава и ЕТШ Стари град. Од 2009. координатор за верску наставу општине Савски венац, а од 2010. координатор за верску наставу на општинама Савски Венац и Вождовац. Уредник часописа Православни катихета. РАДОВИ: - термини у Енциклопедији православља ( приређивач др Димитрије Калезић, Савремена администрација, Београд, 2002.) -стручни рад Црква и позориште ( Гласник СПЦ, Београд, год. LXXXIX, број 10, октобар 2007.) -рад Жена у Библији ( гласник СПЦ, Београд, год. LXXXIX, број 11, новембар 2007. ) - рад Из историје образовања и васпитања усвојен је и због обимности излази у деловима у часопису Православни катихета. први део Прехришћанско образовање изaшао у броју 06/10 други део Новозаветно образовање изашао у броју 07-11, трећи део Православно образовање у Византији, изашао у броју 08-11 - Ко може против Божанске силе?! ( о моштима светих ), Православни мисионар, јул-август 2011. - Свети Оци о телесним вежбама Fitness management international, бр.7, 03-2011 - Да ли је спорт неопходан за спасење?! - Fitness management international, бр.8, 01-2012 - Који се богаташ може спасти, Православни мисионар, новембар- децембар, 2014, Београд