БЕЛЕЖНИК ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ Број 7.

Transcript

1

2 ISSN БЕЛЕЖНИК ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ Број 7. ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА ЧАЧКА Чачак, 2016.

3

4 Бележник Овчарско-Кабларске клисуре је плод сарадње са институцијама, добрим и стручним људима и зато се захваљујемо: Министарству пољопривреде и заштите животне средине Републике Србије, Скупштини града Чачка, Овчарскокабларским манастирима,установама културе у Чачку, ауторима текстова и фотографија, свим чинитељима добрих дела, догађаја и манифестација у Овчарско-кабларској клисури. Туристичка организација Чачка Бележник Овчарско-Кабларске Клисуре 3

5 Број 7 Издавач ЈУ Туристичка организација Чачка За издавача Драгомир Савић Одговорни уредник Драган Ђоловић Уређивачки одбор Драган Ђоловић, Делфина Рајић, Лела Павловић, Божидар Плазинић и Миладин Вукосављевић Фотографије Архива Туристичке организације Чачка фотографи 1. и 2. фото-скупа у ОКК: насловна страна: Јан Вало - Јесењи слапови задња корица: Гвозден Оташевић, - Каранско јеванђеље из (Никоље) Лектура и коректура Исидора Ђоловић Дизајн корица Божидар Плазинић Припрема за штампу Верица Обрадовић Штампа Штампарија Мајсторовић Чачак Тираж 300 примерака 4

6 С А Д Р Ж А Ј РEЧ УРЕДНИКА... 7 ДУХОВНО И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ Ђорђе Чоловић, Духовност чачанског краја... 9 Радивоје Бојовић, Овчарско-кабларски манастири у путешествију Јоакима Вујића...12 Делфина Рајић и др Милош Тимотијевић, Досадашња истраживања манастира Овчарско-кабларске клисуре Драган Ђоловић, Икона: У посети манастиру Јежевица Даница Оташевић, Бранко В. Радичевић ( ) Родољуб Петровић, Трен који је трајао два сата (Сећање на патријарха Павла)...28 Никола Ника Стојић, Благослов Патријарха Павла...30 Гвозден Оташевић, Молитва од пола века...31 БАШТИНА (ОСВЕТЉАВАЊЕ НАСЛЕЂА) Миладин Вукосављевић, Српски Монферато и Атос Миладин Вукосављевић, Заточеник српске баштине Драган Ђоловић, Подовчарска села Дљин, Дучаловићи и Марковица у прошлости РАЗМИШЉАЊА Јовиша Славковић, Драгачевска разгледница Душко Милошевић, Качара ТУРИЗАМ И ЕДУКАЦИЈА Јелена Кузмановић, Могућности развоја руралног туризма у заштићеном подручју ПИО Овчарско-кабларска клисура Горан Шипетић, Данка Ранђић, Иван Рвовић, Едукативнe активности МАНИФЕСТАЦИЈЕ Летњи дани културе Ликовна колонија Српска света гора Међународни симпозијум Уметност и папир Дани калиграфије и иконописа Ликовна колонија - Чачак, Овчар Бања Вајарска колонија Крст патријарха Павла Сусрети енигмата Србије Фото скуп, године Овчарско-кабларска регата Илиндански пливачки маратон Новогодишњи успон на Каблар Планинарски сусрети Дан ПД Каблар Алпинистичка акција Велика планинска трка Меморијал Славица Симовић Бициклистички Чикер маратон Пети Тесла рели ПРИЛОЗИ Планинарске и бициклистичке стазе у ОКК

7 , Драган Боснић, Иконостас, Благовештење6

8 РЕЧ УРЕДНИКА Заштићено природно добро - Предео изузетних одлика Овчарско-кабларска клисура, уз разноликост биљног и животињског света, геоморфолошке, рељефне и друге специфичности, по свом духовном и културном наслеђу свакако спада међу најимпресивнија и врло значајна подручја, не само у Србији. Туризам је знатно више него код других делатности одређен квалитетом животне средине, њених природних и културних вредности, а степен очуваности и атрактивности непосредно се одражава на могућности за његов развој у датом простору. Занимљиво виђење природе, пејзажа, животне средине у својству предмета за уживање, разоноду и рекреацију дали су романтичари на крају XVIII и почетком XIX века. У романтизму, природа је постала уметничко дело. Бог је, на известан начин, и уметник. Истовремено, природа је постала идеал уметничког стварања. Истиче се како је природу немогуће посматрати тек тако. Неопходно је научити како се она мора посматрати. За сваки природни призор постоји строго одређена, у сваком смислу најбоља, тачка гледишта. Само је из те, праве тачке, могуће досегнути сву лепоту неког призора. У природи, заправо постоји ред призора, који се опажа једино уколико се посматра из најбољег угла. Природа је за роматичаре слика која се стално мења или композиција коју је нарушио само човек својим начелима растављања. Без човека, она би остала савршена, као њена мешавина боја. Човек не разуме лепоту природе, његов дух је неувежбан, и зато је и угрожава са нескладним објектима. (Ивањек, Ж. Мали рјечник романтизма, Арт Тресор наклада, Загреб, 2001) Заштићена природна добра су у савременом туризму најактуелније дестинације. Они су у толико снажном односу, да се често користи појам туристичка заштита природе, а организација туризма у заштићеним природним добрима представља посебно осетљив задатак и као активност битно се разликује од других делатности. У седмом броју Бележника, настављајући са садржајима из петог који се односе на духовно и културно наслеђе, сећања и осветљавање прошлости, размишљања и догађања у Овчарско-кабларској клисури, ослањамо се на природњачке записе и истраживања из претходних Бележника. На тај начин као управљачи, уз континуитет, употпуњавамо јединствен и целовит концепт мониторинга. Бележник број 7 у првом делу доноси текстове који се односе на духовно и културно наслеђе. Другу целину чини баштина - осветљавања прошлости. Туризам је посебна целина трећег дела, док размишљања чине значајан сегмент четвртог. Нарочит одељак Бележника приказује најзначајнија догађања у заштићеном природном добру (Предео изузетних одлика, Овчарско-кабларска клисура), која се односе на манифестације из области духовности, културе, спорта, туризма, забаве а организована су током 2015/16. године. Драган Ђоловић 7

9 Јан Вало, путеви Господњи 8

10 ДУХОВНО И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ ДУХОВНОСТ ЧАЧАНСКОГ КРАЈА Ђорђе Чоловић, мастер дипломирани теолог Котлина, близина река, потока, језера, пашњака, планине и равнице... условила је да чачански крај буде насељен више од 7000 година. Ископине које се налазе у граду и околини, сведоче о постојању насеља пре готово 7 миленијума. Артефакти који се чувају у Музеју сведоче о неким минулим временима. До нас су стигли разноврсни облици богопоштовања, од многобожачких па до хришћанске вере. Духовност је одувек представљала битан аспект живота наших предака и староседелаца. У почетку је слављен култ богиње мајке којој су приношене бескрвне и крвне жртве. Славили су се богови природе, непогода, плодности. Веома је тешко реконструисати како је тачно изгледао култ наших најстаријих предака. На основу фигурица претпоставља се да је био посвећен мајци и подређен жени као извору плодности и живота. Доласком Рима долази до културније и интелектуалније духовности. Религија Рима имала је строго изграђен религијски систем, са тачно одређеним божанствима и њиховим доменима за које су били задужени. На основу ара које су пронађене види се да је посебно био развијен култ бога Јупитера. Где је живео човек, ту је било и богопоштовање. Човек у својој природи тежи ка објашњавању својег порекла, своје сврхе, циља постојања. Шетајући, човек диже поглед ка небу, загледан у бесконачност и среће се са својим минимализмом. Почиње да поставља питања. Но, сујеверан, уплашен, необавештен почиње да свему дарује име и посвећује разним боговима. не знајући да објасни кишу, снег, олују, град, сушу... почиње да те (не) погоде приписује натприродним бићима. О овоме нам сведоче разне фигуре богова и божанстава, како из опште прихваћеног култа, тако и из домаћинстава. Римљани су веровали у мноштво богова, а поред тога поштовали су и култ домаћих божанстава, лара, који су били искључиво њихови, лични, богови. Чачак је насељен Римом цветао, постоје докази да је наш град био царинарница на путу из Константинопоља ка унутрашњости Царства. Остаци римских терми сведоче о луксузу којем су тежили имућнији Римљани. Нестанком римског царства, декаденцијом, некада моћна империја повлачи се са Балкана и оставља простор новом царству, Византији. Са Византијом почиње јак уплив грчке духовности, мисли, философије, ерудиције. Међутим, и Византија полако почиње да дрхти пред варварима и да би се што боље сачували животи становника, где год је било могуће Византија је градове из равница премештала у безбедније крајеве, на планине. Са планине је било лакше уочити опасност и на време је избећи. Тако се рађа нови град, Градина, на Јелици. Уколико бисмо пратили развитак духовности, Православне, најбоље би било пратити је од настанка Градине на Јелици. Балкан је раније носио назив Илирик, Византија (хришћанско царство од почетка 4. века) имало је веома уређен црквени систем. Тако је постајала посебна црквена област Илирик. Колико је Градина била битан део те области говори да је у њој било чак пет цркава, базилика. За највећу базилику се сматра да је била на врху утврђења и да су се њена звона чула готово целом котлином у којој се 9

11 данас налази Чачак. Остаци богатог фрескосликарства данас се могу видети у Музеју у Чачку. Постоји предање да је у Градини био и кивот са моштима Светог Апостола Петра (или Павла, по другом предању) и да су базилике представљале битан духовни и поклонички центар. На несрећу, тако јак духовни центар полако је почео да нестаје већ од 5. и 6. века. Последњи битан спомен Градине је био 615. године. Након ове године, о Градини се веома мало зна. Очекивало би се и да духовност, хришћанска, замре у овим крајевима, но, десило се управо обрнуто. Сасвим је сигурно да су аристократе и имућнији слој становника Градине напустили насеље и вратили се у Византију. Са друге стране, постоје индиције да су прости људи остали на својим огњиштима и, упркос освајањима Словена (који су били пагани), наставили хришћанску праксу живота. Словени долазе на већ плодно хришћанско тле. Не треба да нас чуди брз и квалитетан начин хришћанске духовности која почиње да се развија мисијом Кирила и Методија. Њих двојица су посејали семе на изузетно плодно тле, тле које је сејано Христовим семеном вековима пре Свете браће. Развојем и доласком Немањића на историјску сцену Србије, изнова почиње процват Православља у нашем крају. Жупан (или, по неким документима кнез) Страцимир насељава се на обалама Мораве и одатле започиње своју власт. Тадашњи град носио је име Градац на Морави. Страцимир, да би доказао своју владарску моћ, захвалност и посвећеност Господу, решава да подигне своју задужбину. До данас није потпуно јасно да ли је првобитна задужбина жупана Страцимира била на Јелици, на темељима древне Базилике на Градини, или се налазила на месту данашњег Саборног храма у Чачку. Манастир је био посвећен Пресветој Богородици и назван је Богородица Градачка. Манастир је изграђен између и године. Дакле, Саборни храм у Чачку старији је и од Мајке свих манастира, Студенице, од манастира Жиче, Хиландара (од обнове Хиландара од стране Светих Симеона и Саве)...Посебна одлика манастира Богородице Градачке јесу два звоника. Наиме, у периоду Светородне династије Немањића, једино су владари смели да зидају задужбине са два звоника, ово сведочи велику важност самог манастира. Духовни значај манастира био је од изузетне важности за наш крај. Игуман (управник манастира), заузимао је изузетно високу позицију у хијерархији Српске Православне Цркве, по части био је одмах иза игумана Ђурђевих Ступова. Његова улога била је толико велика да је у случају избора игумана манастира Студеница имао право вета. Такође, у чувеном Студеничком типику Светог Саве наводе се посебне привилегије које уживају игуман и братија манастира. На несрећу, данас не знамо како је тачно изгледао манастир, осим да је био опасан високим зидинама, и да се, највероватније, налазио на месту данашње цркве. Такође, претпоставља се да је сама манастирска црква била већа у обиму него данашња. Ово је сасвим природно, узевши у обзир да је црква више пута спаљивана и претварана у џамију. Интересантно је да је Богородица Градачка било битно поклоничко одредиште. У њој је служио Свети Сава, а она је чувала веома битну духовну светињу. Сматра се да је апостол Лука путујући са Пресветом Богородицом насликао неколико икона Богородице. Предање и писани извори сведоче о једној од икона Пресвете Богородице која се чувала у Богородици Градачкој. Побожни хришћани хрлили су из разних крајева Илирика да се поклоне и помоле пред чудотворном иконом. Нажалост, у вихору османлијских освајања икони се губи траг. Данас се сматра да је икону склонио неко од монаха и уградио у темељ неког од мостова у близини Градца на Морави. Наиме, Турцима су мостови били потребни због пребацивања војске и нису их рушили. Могуће је да је монах склонио икону на такво место у нади да ће се касније неко вратити по њу. Друго предање сведочи 10

12 да се икона налази у манастиру у Чајничу. Како било, Богородица Градачка је била поклоничко место као данас Острог, или манастир Ђунис, Милешева. Своју духовност и важност, Богородица Градачка нагласила је споменом у Жичкој повељи. Такође, приликом археолошких испитивања у порти је пронађен и надгробни споменик Ђурађа Жугровића, војводе цара Душана Великог. Како је време пролазило, манастир је имао своје успоне и падове. У једном тренутку био је и средиште митрополије, али, како је слабила моћ Немањића тако се губио и утицај манастира. Доласком Османлија манастир је освојен, уништен и преуређен у џамију. Након неколико прелазака из хришћанских у муслиманске руке, манастир је коначно враћен хришћанима тридесетих година 19. века, када је господар Јован Обреновић преузео од муслимана светињу, преуредио је и дао јој приближни, данашњи изглед. Тада је црква претворена у парохијски храм и променила назив у Вазнесење Господње. Као што смо видели, духовност Чачка сеже у далеку прошлост, у прошлост стару безмало 7 миленијума. Наравно, од својих скромних, паганских корена па до блиставог Православља византијског духа, све до Немањића. Саборни храм у Чачку представља прави бисер Балкана. Мало је познато да је храм Вазнесења Господњег најстарија црква на целом Балкану у којој се врше редовна, свакодневна, богослужења. Град је благословен оваквим драгуљем духовности. Од својег почетка играо је значајну улогу у духовном, културном, образовном животу. Утицај Богородице Градачке огледа се и у формирању манастира овчарско-кабларске клисуре. Доласком Турака манастир бива угрожен, братија одлази и тражи спас у непроходним крајолицима планина Овчар и Каблар и ту почињу да стварају и формирају своје насеобине и монашке заједнице. Тако је чачанска црква одиграла битну улогу у рађању српске Свете Горе. Храм Вазнесења Господњег је сведок нашег народа, свих успона и падова које је наш народ пролазио, од блиставих момената до стрмоглавих падова. Но, духовност је остала јача и победила изазов времена. Тако и данас, храм Вазнесења Господњег, некадашња Богородица Градачка, стоји и подсећа све суграђане и путнике намернике на један невероватан период историје. Опомиње и звонима позива на духовне подвиге који су наш народ сачували кроз историју. SPIRITUALTY OF CACAK REGION Djordje Colovic, master graduate theologian Artifacts which are kept in the Museum testify about some past times. Various forms of God worship, from pagan to Christ era have come to us. Spirituality always presented essential aspect of our ancestors and natives lives. Man in his nature is inclined to find the explanation of his origin, his purpose, the aim of existence. If we followed the development of spirituality, Orthodox one, it would be best to start from the establishment of Gradina on Jelica Mountain. When the Nemanjic dynasty came into the historical scene of Serbia and influenced its development, Orthodox religion started to flourish again in our region. Parish priest Stracimir settled on the banks of the Morava River and started his rule from there. It is known to few that the temple (Vaznesenje Gospodnje) Ascension of Our Lord Jesus Christ is the oldest church in the Balkans where regular, everyday, divine services are held. The influence of Gradac Virgin Mary is reflected in founding monasteries in Ovcar-Kablar Gorge. 11

13 ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ У ПУТЕШЕСТВИЈУ ЈОАКИМА ВУЈИЋА Радивоје Бојовић, историчар Апстракт: Књижевник Јоаким Вујић (Баја 1772-Београд 1847) посетио је године Овчарско-кабларске манастире Ваведење, Сретење, Тројице, Никоље, Преображење и Благовештење и пописао старе рукописне књиге. Захваљујући томе настало је поуздано сведочанство о стању Овчарско-кабларских манастира уочи њихове велике обнове током друге трећине XIX века. Кључне речи: Јоаким Вујић, Ваведење, Сретење, Тројице, Никоље, Преображење, Благовештење, рукописне књиге. Књижевник Јоаким Вујић (Баја 1772-Београд 1847) још у време Првог српског устанка правио је планове за прелазак у Србију. Остварио их је тек године, када је боравио у Крагујевцу како би заинтересовао кнеза Милоша Обреновића за штампање књиге Новејшјег земљеописанија. Дато обећање кнез је испунио тек након његовог поновног доласка у Србију, године. После шестомесечног путовања по Србији, Вујић је и почетком следеће године боравио у Крагујевцу, како би завршио рукопис својих путешествија. Фебруара године, Милош Обреновић му је послао новац да исплати штампарске трошкове у Будиму. 1 У објави за путовање по Србији у циљу истраживања и проучавања старина од 19. августа године наведено је да Јоаким Вујић полази видити манастире и церкве наше по пределу овом и прегледати све у њима сушчествујуће древности и реткости. 2 Сима Милосављевић Паштрмац га је крајем септембра године упутио у горње нахије преко Карановца, ради иследованија древности достојни примечанија. 3 Из Чачка, где је захваљујући кнезу Васи Поповићу добио другог коња и момка, кренуо је 26. септембра године у Овчарско-кабларске манастире путем, с чије леве стране су остала села зовома: Придворица, Бјељина, Парменац, Риђаге, Паковраће. На улазу у Овчарско-кабларску клисуру најпре је посетио манастир Ваведење, који лежи на реки Морави, измежду страшни, високи камени гора. Од монаха је забележио предање да су храм посвећен Ваведењу пресвете Богородице основали свјати Симеон, краљ серпски, и његов син Сава. У скромној манастирској целини горе на церкви јест једно турло с крестом. Церква јест мала и пред препратом женском јесте једно прилично велико, од дасака начињено предверије, које је приљубљено к женској препрати. У то време црква је била цела измолована, обаче многократно је била од Турака попаљена, поробљена и келије до основанија попаљене и порушене. Због тога каже да зданија манастирска нису тако важна. Опис манастира не садржи појединости о богослужбеном инвентару, већ само општу констатацију да церква унутри содержи све нужне вешчи. 4 1 Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. I, Београд 1901, стр. III-XXIV. 2 Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. I, стр ; М.Џелебџић, Кнез Милош и српске власти према старинама и уметности у Србији године, Архивска грађа за историју Народног музеја, књ.1, Београд 1969, стр Архив Србије, Кнежева канцеларија, XV, 621, Писмо Симе Милосављевића Паштрмца кнезу Милошу Обеновићу, Крагујевац 17. Септембар године; Радослав Марковић, Крагујевачка нахија , Књажеска канцеларија књ. 2, Београд 1954, стр. 447; М.Џелебџић, н. д., стр Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. I, стр

14 Пут измежду други страшни, окресни и шумни планина довео га је у манастир Сретење под Овчаром. Пређе неколико година бјаше иста церква купно с келијама от свирепи Турака попаљена и до основанија порушена. Обаче лета неусипним трудом јеромонаха Никифора Максимовича паки [је] возобновљена пак изнова созидана. У олтару на часној трпези видео је једно старо рукописно евангелије, са записом о повезивању године. У певницама је Јоаким Вујић затекао весма знамените књиге, от којих дванајест минеја јесу рукописни. После следују: триод, пентикостарион, типик, теофилакт и проче друге књиге, које су све руком писане. Његову пажњу привукли су записи у Триоду да је године писан у дому светога Николе под крилом горе Овчара и у минеју рукописному месеца септемврија из Јоаким Вујић године да је преписан у храму св. Николе на реци Морави. Недавно обновљена церква [...] средње величине имала је зданија окресна монастирска, која нису толико важна. 5 После тога Јоаким Вујић је дошао у манастир Свете Тројице. Церква је от тврдог камена сазидана, која споља горе има једно труло с крстом. У певницама је видео различите књиге, от којих једне јесу штампане, а опет једне рукописне. Рукописни минеј за месец јун при крају књиге имао је запис да је преписан у манастиру Кувеждину године. Друга нека стародревна, рукописна, дебела књига, именуема Житија Свјатих Отец садржала је запис о страдању збегова у Овчару за време Другог српског устанка године. Манастирски комплекс чинила су манастирска зданија, која не много важна јесу. Пажњу Јоакима Вујића привукла је манастирска економија, чије башче около манастира јесу прекрасне, с плодоносними древеси украшене. Потом следују виногради, ливаде и прочи грунтови. 6 Манастире под планином Кабларом Јоаким Вујић посетио је новембра године. Пошто је прешао преко Рудничке нахије, из села Видове сишао је на Западну Мораву. Идући узводно, стигао је у манастир Никоље под планином Каблар. На цркви, споља, на десној страни олтара, види се изображеније свјатаго оца Николаја са записом 5 Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. I, стр Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. I, стр. 206,

15 о покривању цркве године, за време игумана Атанасија и владавине Ђорђа Црнога. Церква изунтра јест сва измолована с иконама, које су Турци негда с ножеви изгребали. У мушкој припрати више врата видео је запис о живописању манастира године. Многе древне рукописне церковне књиге овде у олтару на сохраненију обдержавају се, измежду којих два евангелија, једно на велком колу папира, а једно на малом колу на пергаменту, јесу написана. У евангелију на великом колу при началу неколико листова јесту порушени и покварени. У манастиру Никољу Јоаким Вујић је пописао још 21 рукописну и штампану књигу: 1. Псалтир с месјацословом, без натписа; 2. Октоих на пергаменту писан, от осам гласова, без натписа; 3. Начало каноном, без натписа; 4. Октоих од четири гласа, без натписа; 5. Паки псалтир с месјацословом, на велком колу; 6. Евангелије, без натписа; 7. Житије Свјатаго оца Николаја, с различними кондаки и словами приложними; 8. Минеј ноемвриј; 9. Житије сватих отец; 10. Једна част апостола; 11. Патерих, без натписа; 12. Различити проповеди велики празника, без натписа; 13. Минеј март, без натписа; 14. Минеј месеца јануарија; 15. Сасвим непозната књига, без натписа; 16. Слова душеполезнаја, без натписа; 17. Октоих стародревне штампе серпске; 18. Пролог собранија свјатих всего лета, без натписа; 19. Једно неизвесно старо подерано евангелије; 20. Октоих од пет гласова, штампан старо-серпски и 21. Апостол рукописни. Посебно је интересантан попис архивске грађе: Прокламација сверуског петроградског синода напротив Наполеона Бонапарте, Прокламација Димитрија Сењавина вице-адмирала императора Александра Првог, да се од Француза бране, Писмо кнеза Милоша Обреновића, којим он препоручује народу ужичке епархије Атанасија, игумана манастира Никоља, који ће Епархијом ужичком до доласка епископа Мелетија Студеничког администрирати, Тапија кнеза Милоша Обреновића, којом поклања једну воденицу на реци Каменици манастиру Никољу; Бурунтија београдског везира Марашли- Али-паше, на арапском језику, која потврђује тапију кнеза Милоша Обеновића, на воденицу и многа како арапска тако и серпска писма и документа. Забележио је да манастир има доста приличну земљу. 7 Пошто је обишао Каблар, преко села Рошци и Врнчани дошао је у манастир Преображење, који лежи на левом брегу реке Мораве, измежду страшни камени стена, под гором Кабларом, а имено под страшном каменом стеном, зовомом Турчиновац. Церква је изнутра свуда измолована и много пути от Турака паљена и харана била. Изнад врата у мушкој припрати налазио се натпис да је манастир био преко сто година пуст и да је обновљен трудом јеромонаха Никифора, пострижника манастира Никоља, а да је обнављање почето 11. маја године. Међу црквеним књигама Вујић је нашао неколико стари рукописни књига : Минеј за октобар, преписан године за игумана кир-матеје; Минеј за август преписан године за време игумана Матеје; Минеј за фебруар, преписан у манастиру Јовању године, Минеј за март писан стародревним рукописом и Октоих од четвртог до осмог гласа преписан у манастиру Преображењу године, за време игумана Макарија. 7 Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. II, Београд 1902, стр

16 У Преображењу је записао легенду о српским збеговима, који су се у Турчиновац склањали после Првог српског устанка. Кнез Василије Поповић наместио је скеле, које су преко 700 гроша коштовале, за видити може ли се штогод у сказаној пешчери знаменија достојно наћи. Резултат овог подухвата је била само једна широка, дубока и пространа унутри на много стотина клафтери пуста пешчера, пак при уходу у пешчеру и днешним дном скеле видити је можно. 8 Пак преко стрмовити планина и гудура Јоаким Вујић дошао је у Благовештење под планином Кабларом. Церква је мала, с једним горе споља трулом, пак је изнутри сва измолована и от Турака доста пути паљена и рушена била. Над западним вратима, видео је натпис да је манастир подигнут у времена тешка, трудом и настојањем игумана кир- Никодима и братства, године. У женској опет препрати у натпису се каже, да је црква пописана трудом игумана кир-михаила, даскала Ћирјака, братства и приложника године, кад је био на престолу пећке патријаршије архиепископ кир-пајсије. Певнице содерже све нужне церковне књиге, измежду којих нашао сам и стародревне рукописне књиге серпске : Апостол, довршен године, у Благовештењу у поткриљу Овчара и Каблара, на реци Морави, за време игумана кир- Михаила; Рукописно јеванђеље са златним иницијалима; Минеј за мај; Поменик серпски царева, владара и деспота, Књига светог Јефрема Сиринеја, Старо штампано евангелије с натписом о довршио јеванђеља, године. 9 Посетом Благовештењу Јоаким Вујић је по весма рђавом времену, то јест по ветру и снегу завршио посету Овчарско-кабларским манастирима. Пристојно и сваком учтивостију и готовошћу дочекиван, он је записао основне податке о архитектури манастирских цркава, живопису и знаменитостима. Захваљујући томе настало је поуздано сведочанство о стању Овчарско-кабларских манастира уочи њихове велике обнове током друге трећине XIX века. Разлике у односу на инвентар рукописних књига саопштен у Почетку описанија српски намастира Вука Караџића, посебно је уочљив у манастиру Никољу. Вишеструко увећан број рукописа у попису Јоакима Вујића везан је за наслојавање ризничког фонда књигама из запустелих манастира. ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ У ПУТЕШЕСТВИЈУ ЈОАКИМА ВУЈИЋА Резиме Књижевник Јоаким Вујић (Баја 1772-Београд 1847) посетио је године Овчарско-кабларске манастире Ваведење, Сретење, Тројице, Никоље, Преображење и Благовештење и пописао старе рукописне књиге. Захваљујући томе настало је поуздано сведочанство о стању Овчарско-кабларских манастира уочи њихове велике обнове током друге трећине XIX века. Вишеструко увећан број рукописа манастира Никоља према попису Јоакима Вујића везан је за наслојавање ризничког фонда из запустелих манастира. 8 Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. II, стр Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. II, стр

17 ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА МАНАСТИРА ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ Делфина Рајић, историчар уметности др Милош Тимотијевић, историчар Овчарско кабларски манастири, као и природно окружење у коме су подигнути, сами по себи представљају вредност која је подстицала генерације истраживача да крену у њихово проучавање. Изучавање манастира у модерној српској држави почело је са Вуком Караџићем, који је године обишао овчарско кабларске манастире, а своје забелешке недуго затим и објавио. 1 Вук Караџић је својим истраживањима превасходно желео да осветли нашу недовољно познату историју, посебно се занимајући за рукописне књиге и филолошке занимљивости. Он тек посредно и поступно израста и у описивача уметничких остварења, али без јасно одмереног система вредновања онога што је видео. 2 Ови описи данас имају велику историјску вредност, јер су манастири и после посете Вука Караџића рушени, преправљани, дозиђивани, ризнице остајале без вредних рукописних књига, а природно окружење се мењало. С друге стране, публицисти су радо користили Вуков рад који се већ скоро два века непрестано цитира као прво вредно сведочанство о овчарско кабларским манастирима тога доба. Подстакнут Вуковим радом и Јоаким Вујић креће у обилазак Србије године, када посећује овчарско кабларске манастире, бележи своје утиске, које је касније објавио у Будиму (1828) под називом Путешествије по Сербији. 3 Вујић даје слабије описе од Вука Караџића, али и овај путопис има велики историјски значај, као документ стања манастира у обновљеној српској држави. Као и у случају Вуковог рада, путопис Јоакима Вујића остао је веома популаран код свих публициста који су се бавили историјом овчарско кабларских манастира. Поред ова два путописа и рад Феликса Каница, који је године посетио чачански крај и манастире у Овчарско кабларској клисури, вредно је историјско сведочанство о времену када су ови манастири били готово непознати. 4 Каниц, попут Вука Караџића и Јоакима Вујића, оставља вредно сведочанство о манастирима и монасима, природном окружењу и рушевинама које данас не постоје. Вук Караџић Јоаким Вујић Феликс Каниц 1 В. С. Караџић, Почетак описанија српски намастира, у: Даница : забавник за годину 1826, Беч, 1826, стр Д. Медаковић, Истраживачи српских старина, Београд, 1985, стр 23, Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, прва књига, Београд, 1901, стр ; Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, друга књига, Београд, 1902, стр F. Kanitz, Serbien, historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859/1868, Leipzig, 1868; Ф. Каниц, Србија земља и становништво : од римског доба до краја XIX века, књ. 1, Београд, 1985, стр

18 ` Михаило Илић Михаило Валтровић Драгутин Милутиновић 11 Ова три путописа нису једина сведочанства која су доспела до савременог доба о многим вредним и значајним садржајима Овчарско кабларске клисуре. Данас је можда најзанимљивији опис манастира и клисуре чији је аутор Михаило Илић. 5 Он је оставио детаљно сведочанство не само о природном окружењу, манастирима, њиховом положају, већ и о разореним утврђењима, срушеним мостовима и траговима рударења (како се то њему чинило), односно о античким траговима живота. Иако његови описи понекад изгледају фантастично и као плод маште, они су важно сведочанство које никако не треба у потпуности одбацити, већ му се треба поново враћати и анализирати у светлу нових археолошких истраживања и компарација са другим подручјима која су имала сличан историјски развој. Први прави опис уметничких вредности манастира у Овчарско кабларској клисури извели су тек Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић, који су их посетили године. 6 Они су први дали описе, детаљне цртеже, анализу и вредновање многих уметничких и културних вредности ове манастирске целине која се убрзано мењала и нестајала услед непрестаних преправки и дозиђивања. Током XIX века повремено су објављивани записи и натписи, у којима су помињани манастири у Овчарско кабларској клисури. Међутим, тек појавом истоимене књиге Љубомира Стојановића, објављене у шест томова, систематизовани су и на једном месту објављени готови сви натписи и записи у којима се помињу и манастири у клисури. 7 Изучавањем уметничких квалитета овчарско кабларских манастира у првој половини XX века, мало ко се бавио. Владимир Петковић је у својим текстовима дао детаљан опис архитектуре и сликарства Никоља и Благовештења, као и основне податке о осталим манастирима. 8 Публицисти, попут Синише Пауновића или проте Кречковића, 5 М. Н. Илић, Мoравска клисура међу Oвчарoм и Кабларoм са једним планoм, Гласник Српског ученог друштва, књига XLII, Беoград, 1875, стр Гoвoр кoјим је изасланик Српскoг ученoг друштва за снимање уметничких спoменика пo Србији Михаилo Валтрoвић oтвoриo четврти излoг снимака архитектoнских, живoписних и скулптурних, 1. маја гoд., Гласник Српског ученог друштва, књ. XLVI, Беoград, 1878, стр Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд, 1902, бр. 358, 636, 637, 652, 660, 662, 693, 707, 721, 748, 867, 897, 1007, 1035, 1052, 1135, 1139, 1278, 1300, 1303, 1381, 1382, 1446, 1665, 1774, 1818; II, Београд, 1903, бр. 2417, 3089, 3758, 3761, 3794, 3870, 3885, 3953, 3954, 3977, 4251, 4633; III, Београд, 1905, бр. 5597; IV, Сремски Карловци, 1923, бр. 7243, 8044; V, Сремски Карловци, 1925, бр. 8044, 8142, 8919, 9037, 9079, 9081, 9085, 9086, 9093, 9165, 9170, 9264, VI, Сремски Карловци, 1926, бр. 9447, 9541, 10138, 10472, В. Петкoвић, Српски спoменици XVI XVII века, Старинар, н. р. VI (1911), Беoград, 1914, стр ; Исти, Преглед црквених спoменика крoз пoвесницу српскoг нарoда, Беoград, 1950, стр. 27, 51, 135, 223,

19 Душанка Ранковић Вучићевић и даље су се углавном бавили историјом монаха и њиховим животом у манастирима. 9 Ни ова истраживања нису неважна, посебно проте Кречковића, јер је улога монаха из Овчарско кабларске клисуре у нововековној Србији била веома важна и истакнута. С друге стране, опадање важности манастира у Србији крајем XIX и почетком XX века такође се може пратити и анализирати захваљујући овим сведочанствима. Када су у питању уметничке вредности манастира, тек са истраживањима Ђ. Бoшкoвића, И. Здравкoвића, М. Гарашанина и Ј. Кoвачевића, у којима је анализирано стање свих манастира документовано фотографијама, цртежима и делимичним описом споменика, почиње право историјско истраживање овчарско кабларских манастира у модерно доба. 10 Иако је овај теренски обилазак био веома значајан, посебно због прилика под којима је реализован, ни ова студија није забележила све вредности клисуре, а неке је и потпуно превидела, као што је, на пример, утврђење изнад манастира Јовања. Независно од тога, овај текст је незаобилазна литература, јер је већ средином педесетих дошло до великих промена у клисури (изградња хидроцентрала и потапање терена). Иако је у јавности постојао интерес за овчарско кабларске манастире, није постојала синтеза која ће објединити дотадашња знања у једну целину, са анализом затеченог стања и отварањем нових проблема и истраживачких питања. Први кратак преглед свих манастира објавили су Светозар Душанић и Радомир Николић године. 11 Ова кратка синтеза остала је у следећих пола века једина доступна литература која на целовит начин покушава да исприча историју свих манастира. Доживела је неколико издања и постала основа за сва даља и темељнија истраживања. Истовремено, манастири постају предмет бриге Народног музеја у Чачку и регионалног Завода за заштиту споменика културе у Краљеву. Захваљујући теренском раду у Овчарско кабларској клисури, настао је низ вредних чланака посвећених појединачним манастирима, живопису, иконостасима и ризницама. Највећи допринос дали су историчари уметности Радомир Станић и Душанка Ранковић. 12 Током неколико деценија, ова два истраживача Радомир Станић осветлила су највећи део питања у вези са сликарством Никоља, Благовештења и Сретења, док се Станић посебно бавио и анализом иконописа. Ни данас се овим студијама нема много тога додати, нарочито у детаљном опису сликарства и иконописа. 9 Р. Кречковић, Манастир Никоље (под Кабларом) и његови знаменити духовници, Сремски Карловци, 1930; С. Пауновић, Манастир Никоље, Годишњица Николе Чупића, књ. XLV, Београд, 1936, стр Ђ. Бoшкoвић, И. Здравкoвић, М. Гарашанин, Ј. Кoвачевић, Спoменици културе у Oвчарскo-кабларскoј клисури и њенoј најближoј oкoлини, Старинар 1, н.с., Беoград, 1950, стр С. Душанић, Р. Николић, Овчарско кабларски манастири, Београд, Д. Ранковић Вучићевић, Манастир Никоље у Овчарско кабларској клисури, Градац 1 2, Чачак 1964, стр ; Иста, Oвчарскo кабларскo четвoрoјеванђеље из збирке прoф. Алексе Ивића, Збoрник за ликoвне уметнoсти Матице српске 1, Нoви Сад, 1965, стр ; Иста, Графички извoри зиднoг сликарства у наoсу цркве манастира Никoља пoд Кабларoм, Зборник радова Народног музеја I, Чачак, 1969, стр ; Р. Станић, Благoвештење пoд Кабларoм, Градац 1 2, Чачак, 1963, стр ; Исти, Непознате иконе у југозападној Србији, Зборник за ликовне уметности Матице Српске 11, Нови Сад, 1975, стр ; Исти, Градитељствo и сликарствo из краја XVIII и пoчетка XIX века у пределима oкo Чачка, Зборник радова Народног музеја X, Чачак, 1979, стр. 5 49; Исти, Икoнoстас цркве манастира Сретење на Oвчару, Зборник радова Народног музеја XI, Чачак, 1981, стр ; Исти, Прилoг пoзнавању сликарске делатнoсти у oвчарскo кабларским манастирима, Зборник радова Народног музеја XII, Чачак, 1982, стр

20 Вредна запажања, аналогије и вредновање целокупног сликарства у овчарско кабларским манастирима саставни су део и студије Сретена Петковића о зидном сликарству у времену турске владавине. 13 С друге стране су публицисти, као што је прота Миливоје Маричић, у више наврата објављивали кратке прегледе историје свих манастира. 14 Вредност Маричићевог рада је у томе што помиње и анализира манастире подигнуте у XX веку, које су историчари и историчари уметности изостављали у својим студијама и расправама. Наслеђе из ранијих епоха било је по много чему вредније и раскошније у односу на скромне уметничке и историјске вредности храмова који су настали или су обновљени у XX веку. Међутим, овчарско кабларски манастири коначно су уобличени у једну целину управо у то доба, тако да је изостављање изучавања живота манастира у XX веку био велики недостатак многих истраживача. То се посебно односи на проблем континуитета култних места, поновно оживљавање традиција из прошлости или стварања потпуно нових, а које су значајне и у савременом животу ових манастира. Када су у питању уметничке карактеристике, нови помаци у познавању архитектуре допринос су Милке Чанак Медић, која је посебно истраживала манастире Благовештење и Свету Тројицу, са детаљном анализом архитектонског простора и покушајима одгонетања узора за градњу храмова. 15 Прегледи и анализе целокупне црквене архитектуре за време османске владавине, Марице Шупут послужили су и ауторима овог рада као основа за писање о архитектури овчарско кабларских манастира. 16 Нова сазнања у сагледавању манастира деведесетих година XX века резултат су рада Делфине Рајић, која се бавила истраживањем ризница манастира и посебно иконописом. 17 Једну од најсвежијих и најдубљих анализа уметности најважнијих овчарско кабларских манастира дала је Светлана Пејић у низу својих текстова везаних пре свега за Благовештење и Свету Тројицу, али и у монографији о манастиру Пустиња. 18 Поред ових истраживача и низ других аутора је у својим текстовима осветљавао поједине епизоде из историје или уметничког стваралаштва овчарско кабларских манастира. Објављивање турских пописа из XV и XVI века донело је нове податке и прве до сада познате писане помене ових манастира, што је истраживачима дало нови материјал за аналогије и анализе. 19 Важан допринос изучавању овчарско кабларских манастира дао је и часопис Градац из Чачка. Иако је концепција овог часописа, који уређује Бранко Кукић, била окренута модерним темама из уметности, тематски број из године био је у потпуности посвећен овчарско кабларским манастирима. 20 То је и данас најбоље приређена тематска збирка свих важнијих текстова везаних за овчарско кабларске манастире, почев од бележака 13 С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије ( ), Нови Сад, М. Маричић, Црква Страцимира Немањића у Чачку и манастири српске Свете горе (без места и године издања); Исти, Црква Страцимира брата Немањинoг у Чачку, манастири српске Свете гoре и oстали манастири епархије жичке: Студеница, Жича, Љубoстиња, Рача и други... (другo прерађенo и дoпуњенo издање), Чачак, М. Чанак Медић, Благoвештење пoд Кабларoм, Саoпштења IX, Беoград, 1970, стр ; Иста, Манастир Тројица под Овчаром, Рашка баштина 1, Краљево, 1975, стр М. Шупут, Српска архитектура у дoба турске власти , Беoград, 1984; Иста, Споменици српског црквеног градитељства XVI XVII век, Нови Сад Приштина Београд, Д. Рајић, Ризнице oвчарскo кабларских манастира (каталoг излoжбе), Чачак, 1990; Иста, Манастир Никoље прилoг пoзнавању архитектуре и живoписа цркве, Зборник радова Народног музеја XXIX, Чачак, 1999, стр ; Иста, Икoнoстас манастира Никoља, Зборник радова Народног музеја XXX, Чачак, 2000, стр С. Пејић, Трoјички икoнoстас Никoле Маркoвића, Гласник ДКС 18, Беoград, 1994, стр ; С. Пејић, Б. Пешић, Благoвештење кабларскo. Првoбитна прoстoрна структура и ентеријер, Зoграф 24, Беoград, 1995, стр ; С. Пејић, Манастир Пустиња, Беoград, А. Аличић, Турски катастарски пoписи неких пoдручја Западне Србије XV и XVI век, I II, Чачак, Овчарско кабларски манастири, Градац, бр. 98/99 (1991),Чачак,

21 Вука Караџића, па све до савремених истраживача. Овај тематски број часописа Градац дао је велики допринос познавању прошлости манастира у клисури и пружио велики подстицај за нова и темељнија истражавања. Захваљујући преданом и вишегодишњем раду архимандрита Јована Радосављевића, настао је низ књига посвећених пре свега монашком животу у Овчарско кабларској клисури, нарочито средином XX века у време велике обнове, али и епохи снажних притисака на цркву и манастире у социјалистичкој Југославији. Унутрашњи живот манастира, портрети монаха и монахиња, проблеми са којима су се суочавали, лично сведочанство о многим значајним догађајима, најважнији су доприноси књига архимандрита Јована Радосављевића. 21 Без ових записа, многи важни детаљи о животу манастира остали би непознати и незабележени. Када су у питању старији периоди, понављају се већ познати, а понекад и застарели подаци. То је основна литература коришћена за писање првог издања монографије о овчарско кабларским манастирима из године, а која представља основу и другог издања. У међувремену је објављен читав низ чланака и неколико монографија које су Архимандрит Јован Радосављевић дале значајан допринос како изучавању одређених проблема или појединих манастира, тако и самог порекла храмова у Овчарско кабларској клисури. Захваљујући низу радова Данице Поповић који су везани за сам смисао монашког живота, подизање манастира, култна места и стварање светих гора у православном свету, добијена је теоријска основа за нова изучавања овчарско кабларских манастира. 22 Многи до сада само узгред поменути подаци постали су на тај начин прворазредни извор за најстарију прошлост овчарско кабларских манастира, њихово порекло и место у низу других светих гора у средњовековној Србији и околним земљама. Резултати ограничених археолошких истраживања (2005) на утврђењу поред цркве св. Илије, која се погрешно назива манастир Илиње, изложени су у чланку археолога Дејана Булића, који је померио датирање локалитета у период ране Византије. 23 Овај податак покренуо је читав низ нових питања о животу у Овчарско кабларској клисури, пореклу манастира, улози најмање два утврђења у клисури, а можда и постојања старијих култних места, као и везама са околним подручјем у античко и средњовековно доба. Ова нова сазнања и претпоставке, као и читав низ других проблема, обрадила је Зорица Златић Ивковић у својој монографији посвећеној манастиру Успењу, која је доживела два издања. 24 Као вишедеценијски истраживач манастира у Овчарско кабларској клисури, 21 Ј. Радосављевић, Oвчарскo кабларски манастири. Мoнашки живoт и страдања у XIX и XX веку, Приштина, 1998; Исти, Монашки начин живота : кратак преглед исихазма у цркви : ликови монаха Срба у XX веку, Београд, 2003; Исти, Манастир Благовештење под Кабларом, Овчар Бања, Д. Поповић, Б. Ђукић, Живети у монашкој заједници, Приватни живот у српским земљама средњег века, (ур. С. Марјановић Душанић, Д. Поповић), Београд, 2004, стр ; Д. Поповић, Монах пустињак, Приватни живот у српским земљама средњег века, (ур. С. Марјановић Душанић, Д. Поповић), Београд, 2004, стр ; Д. Поповић, Пустиње и cвете горе средњовековне Србије писани извори, просторни обрасци, градитељска решења, Зборник радова Византолошког института XLIV, Београд, 2007, стр ; Д. Поповић, Дечанска пустиња у оквирима византијског и српског еремитског монаштва, у: Д. Поповић, Б. Тодић, Д. Војводић, Дечанска пустиња: скитови и келије манастира Дечана, Београд, 2011, стр ; Иста, Пустињско монаштво у доба Бранковића, у: Пад српске деспотовине. Научни скуп САНУ, књ. CXXX- IV, Одељење историјских наука књ. 32, Београд, 2011, стр Д. Булић, Манастир Илиње код Овчар Бање : рановизантијско и средњовековно утврђење, Историјски часопис LIII (2006), Београд, 2006, стр

22 Зорица Златић Ивковић осветлила је многе занемарене или погрешно протумачене податке везане за манастир Успење, нудећи читав низ закључака који се темеље на претпоставкама о утицају култа Богородице у клисури, традицији исихазма, аналогијама са другим светим горама, програма храмовних слава манастира, мало познатим замислима владике Николаја Велимировића у вези са обновом манастира у Овчарско кабларској клисури непосредно пред Други светски рат. Рад Зорице Златић Ивковић по много чему је важан, независно од тога да ли се њене претпоставке прихватају, делимично усвајају или одбацују. Значајан допринос познавању прошлости овчарско кабларских манастира дао је и историчар уметности Александар Бојовић, који је обрађивао живописе Никоља и Благовештења 25. Бојовић је уочио и истакао мало познате или потпуно неуочене детаље, покренуо нова питања на основу аналогија са живописима других манастира, истичући особености фреско сликарства у Овчарско кабларској клисури. За сада најпотпунију историју манастира Никоље написала је Данијела Ћирковић, попуњавајући празнине у прошлости овог храма, посебно се осврћући на економску компоненту живота. 26 Дипломски рад Владимира Џамића о манастиру Света Тројица под Овчаром такође је значајан допринос историји и уметничким дометима овог, свакако најлепшег храма у клисури. 27 Драгиша Милосављевић је, у својој анализи подизања храмова у османско доба на подручју Западне Србије, дао и осврт у вези са манастиром Сретење под Овчаром. 28 Важан допринос разумевању и вредновању Каранског јеванђеља (једне од најзначајнијих рукописних књига с почетка XVII века), које се данас чува у ризници манастира Никоље, дао је Зоран Ракић у својој монографији о српској минијатури. 29 То је основна литература која је ауторима послужила за писање другог издања монографије о овчарско кабларским манастирима. Међутим, и поред бројних нових текстова, историја манастира насталих у XX или почетком XXI века није шире разматрана. Модерна изградња је остала мање позната од стваралаштва минулих векова. Али то није било сасвим условљено интересовањем истраживача. Архивска грађа која би нам могла открити многобројне детаље изградње (имена архитеката, ако их је уопште било, мајстора, наручилаца, процеса изградње и финансирања) једноставно није сачувана. Многи важни детаљи нису ни записивани, тако да о њима нема трага у документима. Ту је и брзина промена, јер су се манастири у Овчарско кабларској клисури, као и цео тај простор, знатно изменили у последње три деценије, а нарочито у последњих осам година, колико је протекло од првог издања ове књиге. Зато ова публикација, макар на нивоу основне информације или фотографије, представља покушај да се прикаже и савремени живот манастира у Овчарско кабларској клисури. 24 З. Златић Ивковић, Манастир Успење. Овчарско кабларска клисура, Београд, А. Бојовић, Никоље под Кабларом иконографске особености најстаријег зидног сликарства, Саопштења XLII 2010, Београд, 2010, стр ; Исти, Тема Страшног суда у цркви манастира Благовештење кабларско, Зборник радова Народног музеја XL, Чачак, 2010, стр Д. Ћирковић, Манастир Никоље у Овчарско кабларској клисури : сведок прошлости, Чачак, 2007; Иста, Манастир Никоље у Овчарско-кабларској клисури прилог познавању живота и имовинског стања манастира, Зборник радова Народног музеја XXXVIII, Чачак, 2008, стр В. Џамић, Манастир Свете Тројице под Овчаром, (дипломски рад), Београд, април Д. Милосављевић, Манастири Дубница код Нове Вароши, Ковиље под Јавором и Сретење овчарско историјско трајање, просторне и градитељске сродности, Зборник радова Народног музеја XL, Чачак, 2010, стр З. Ракић, Српска минијатура XVI и XVII века, Београд, 2012, стр , К. М. Марковић, Овчарско кабларски манастири, Шид, 1994; Кроз српску Свету Гору : Овчарско-кабларски манастири, (прир. Г. Петковић ; предговор Б. Обрадовић), Чачак, 2002; Д. В. Комлушки, Овчарско кабларски манастири, Београд, 2004; G. Majstorović, Ovčarsko kablarska klisura, Čačak, 2007; Ista, Ovčarsko-kablarska klisura : doživite prirodu i srpsku Svetu goru, Čačak, 2009; М. Пајић, Ходочашће до овчарско кабларских манастира, Чачак,

23 1 С друге стране, разарања и уништавања овчарско кабларских манастира, као и доцније обнове, однела су многобројне трагове прошлости на основу којих би се могла стећи целовита слика о историји свих манастира, иако је она била у видокругу многих научника и истраживача скоро два века. Ништа мањи није био ни интерес публициста за ову тему. 30 Број тих радова временом се увећавао, тако да је на први поглед историја овчарско кабларских манастира тема о којој се већ све зна, о којој је све речено. Временом је створено мноштво радoва најразличитије врсте и дoмета, вреднoсних судoва, неспретно постављених претпoставки и закључака који се темеље на необузданој машти и површном познавању историје. Више пута пoновљене смеле и неутемељене претпоставке створиле су нестварну и митску слику о прошлости овчарско кабларских манастира, која је на посредан начин утицала и на њихову обнову, јер су то биле тврдње у које нико није сумњао. Недoстатак oзбиљне студије ствoриo је таквo стање духа јавнoсти, у кoјoј се манастири сталнo пoмињу, а њихoва истoрија уопште се, заправo, не пoзнаје. О манастирима је датo много судoва oслoњених на личне импресије, маштања, предања, митoве и непрoверена знања. У XX веку манастири су пoстали и значајна туристичка атракција, штo је самo убрзалo настанак радoва кoје oдликују пoвршнoст и непoзнавање правих вреднoсти и значаја oвчарскo кабларских манастира. Тако су ови манастири остали значајна тема, али и даље велика непознаница, посебно на нивоу сагледавања историје свих манастира као целине. Previous Researches of Ovcar-Kablar Gorge Monasteries Delfina Rajic, art historian Dr Milos Timotijevic, historian Ovcar- Kablar monasteries, as well as natural environment where they were built, present by themselves the value which has influenced generations of researches to start studying them. The study of the monasteries in modern Serbia started with Vuk Karadzic, who visited Ovcar-Kablar monasteries in 1820 and soon after that, published his notes. 1 Vuk Karadzic with his researches wanted, first of all, to cast the light on our not sufficiently known history, showing special interest in manuscripts and philological curiosities. At the same time, he indirectly and gradually grew into descriptor of artistic creations, but without clearly defined system of values of the things he saw. 2These descriptions are of great historical value today, as monasteries used to be demolished, reconstructed, rebuilt, treasuries were left without valuable manuscripts and the natural environment was changing. On the other hand publicists gladly used Vuk s work which has constantly been quoted for almost two centuries, as the first valuable testimony of Ovcar-Kablar monasteries from that time. Inspired by Vuk s work, Joakim Vujic started off to visit Serbia in when he visited Ovcar- Kablar monasteries, recorded his impressions, which he later published in Buda under the title Travelling through Serbia. Vujic s descriptions are not as good as Vuk s, but this travelogue is also of great historical significance as a document about the condition of the monasteries in renewed Serbian state. As it is the case with Vuk s work, travelogue of Joakim Vujic has remained very popular with all publicists who were dealing with the history of Ovcar-Kablar monasteries. 22

24 23 Владимир Мијаиловић, Ка доле

25 ИКОНА (гр. εἰκών - слика, лик, представа) У ПОСЕТИ МАНАСТИРУ ЈЕЖЕВИЦА Драган Ђоловић, дипломирани туризмолог Манастир Јежевица налази се у самом подножју планине Јелице, око 11 километара удаљен од Чачка, а четири до пет километара удаљен од села Заблаће. Окружују га горостасне шуме и стене планине Јелице, док јужно поред манастира протиче поток. Вољом Божијом то је одређено место, које је по предању себи за задужбину изабрао војвода српског цара Душана, бан Милутин, са својом супругом Иконијом. По изворима народног предања, ктитор и оснивач манастира Јежевице, бан Милутин, подигао је цркву године. Посвећена је светом Николају Мирликијском Чудотворцу. Више пута је рушена и од народа опет обнављана. Припрата је дозидана године. После обнове цркве Јежевице, њеног препокривања и дозиђивања звоника у 19. веку, више није рушена, нити је имала већих оштећења. Поседује основу уписаног крста. Фреске у олтарском простору потичу из 1609, а оне у наосу цркве урађене су год. Данас је Јежевица женски манастир. У њему се сестре баве иконописом у византијском стилу, по узору на старе мајсторе. Икона (гр. εἰκών - слика, лик, представа) је свети лик, слика која изображава Господа Исуса Христа, лик Пресвете Богородице, Анђеле, светитеље као и друге сценске представе из историје Цркве. Икона није тек украс, већ визуелно приказивање невидљиве божанске стварности, која се пројављује у времену и простору и једно је од средстава за постизање циља спасења. За верника, икона не представља просто уметничко дело или некакву религијску слику, него се сматра и незаобилазним литургијским сасудом, који освештава човека и уводи га у непосредни однос са благодаћу и личношћу која је на њој изображена. Налазећи се, дакле, пред иконом Христовом и целивајући је, ми се, поклањајући икони, поклањамо Богочовеку плоти ( људској природи) Господњој. Икона датира из првих векова хришћанства, тачније, ранохришћанског периода, када почиње да се бојажљиво појављује древна симболичка уметност катакомби. У историји Цркве позната су многа чуда која се приписују иконама Исуса Христа, Пресвете Богородице и разним светитељима васељене. И данас смо сведоци течења мира, суза, крви, разних мириса, као и честих исцељења код верника. Чак и јелеј из кандила које гори пред иконама може имати чудотворна дејства. Иконопис је од најранијег хришћанског доба активност монаха. Иконе се сликају на липовим даскама са кушацима, 24-каратном позлатом, јајчаном темпером (природним пигментима). 24

26 Рад сестара манастира Јежевица Манастир Јежевица Контакт: ICON: VISIT TO MONASTERY JEZEVICA Dragan Djolovic, graduate tourismologist Icon dates back to the first centuries of Christianity, to be more precise, early Christian period, when ancient symbolic art of catacombs started appearing. In the history of Church, many miracles which are attributed to icons of Jesus Christ, Holly Virgin Mary and different saints are known. Icon-painting has been the activity of monks since the earliest period of Christianity. At the very foot of Jelica Mountain, about 11 km far from Cacak, there is a women s monastery Jezevica. There, nuns paint icons in the Byzantium style, following the role models of old masters. 25

27 СВИ НАШИ КРАЈПУТАШИ Даница Оташевић Песник који је исклесао нову реч у српском језику, моћну реч крајпуташ, добио је године у Овчар Бањи, крај пута, на обали Мораве, камено знамење, свој крајпуташ. Подигли су га пријатељи песнику који је постао гробљанска земља 11. јануара прве године новог миленијума. На врху камена крст, како и доликује православцу и Србину који је певао о земљи, војнику, сељаку, жени, мајци, сујеверицама, предању предака. Име: Бранко В. Радичевић. Занимање: песник. Године уласка и изласка са овога света: Порука за оне који прођу, застану: Са поштовањем и љубављу остајеш у нашем трајном сећању. Тело песника почива у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, као и оних војника чије су кости расуте по Балкану целом у Великом рату о којима је певао, а породице им подизале надгробнике покрај друмова, у воћњацима и на ливадама ради сећања и памћења. Камен гранит за трајање и незаборав песнику и вечитој пешадији! Са Бранком В. Радичевићем ништа није обично, просто. Рођен је на празник Јереминдан, 14. маја године у Чачку, ближа одредница Ивањички сокак, као шесто, најмлађе дете Велимира и Косаре Радичевић. Одрастао је уз мајчине приче и игру дечурлије код Деветака на Лазовића брду и на обали Мораве. На наговор локалног новинара и песника Драгољуба Леке Обућине почиње да пише песме. Са шеснаест година, одлази у партизане и постаје курир Ратка Митровића, политичког комесара одреда Др Драгиша Мишовић. Ратко Митровић је 11. децембра обешен на чачанској Великој пијаци, а Бранко је ухапшен и спроведен у затвор. Осудили су га на смрт, али као малолетник избегао је погубљење и спроведен је у логор за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци. Име га је спасило, није било лако убити Бранка Радичевића, сама асоцијација на познатог песника изазивала је респект. У логору су већ били Пуриша Ђорђевић, Михајло Митровић, Иван Максимовић и многи други Чачани. После ослобођења Чачка, крајем децембра године, Бранко одмах почиње да ради као новинар у обновљеном листу Слободни глас. У родном граду штампа прву књигу песама Сутонски дани. О томе сведочи: Имао сам збирку песама, у ствари поему и пружила се шанса да је објавим. Тадашњи функционери ЈНОФ-а, како се звала та институција, нису имали ништа против. Међутим, у току штампе десио се екцес. Два добра места нису се свидела неким цензорима и морала су бити избачена. Ја сам Микију штампару диктирао из главе стихове, наравно они више нису били добри, неки се нису чак ни уклапали, да бих попунио те празнине и белине. Књига и таква каква је изашла изазвала је неспокојство. У Београду су се појавили напади, гађала ме је тешка хаубица од Чедомира Миндеровића до Добрице Ћосића. Умешале су се велике полит-комесарске главе и мени је било тешко у Чачку. Нека врста добровољног прогона за младог поету било је Сарајево. Песнички првенац Сутонски дани који је усталасао душебрижнике нове власти, потписан је са Бранко Радичевић Мачиста. Тако је потписао и неколико песама, али није могло ништа да буде тајно. Псеудоним је изазивао сумњу, зашто се човек крије, од нечега бежи. Да би своју поезију и прозу одвојио од романтичара Бранка Радичевића, а да и јавности буде јасно с ким има посла, од године Бранко своме имену и презимену додаје иницијал оца Велимира. Тако је прво потписана збирка Песме, а потом још око седамдесетак књига. Ново име обележило је на својеврстан начин нови поетски и прозни опус у српској књижевности друге половине 20. века. Дела Бранка В. Радичевића умногоме су била превратничка, изазивала су подозрење чак и самим насловима: Војничке песме, Вечита пешадија, Земља, Плава линија живота, Србија, Са Овчара и Каблара, Бела жена, Бели човек, Сујеверице и друге речи... Посебно је будно праћено величање српских јунака из Великог рата, када настаје Бранкова кованица крајпуташ, као и јуначке 26

28 и земаљске песме објављене у књизи Земља године. Тај заокрет, праћење плаве линије живота, тражење боје за своје небо, лик сељака Велисава Милосављевића, Нежнићи, Земљосанке, ратови за Марије и Мораве, обележиле су судбину песника Бранка В. Радичевића. Уједно и неповерење, када се залагао шездесетих година прошлог века за покретање трубачке манифестације у Драгачеву уз химну Са Овчара и Каблара, или повратак Владислава Петковића Диса међу своје, да песник Утопљених душа добије своје Пролеће. То буђење прошлости, обичаја, традиције, није многима било по вољи, а Бранко је подстицао завичајце да негују свој српски глас и биће. Мало ко је као Радичевић урањао у слојевите језичке пределе свога завичаја, али и у људске удесе и њихове животне ускраћености и хтења, отварајући стваралачке путеве којима ће поћи неки од најостваренијих потоњих песника нашег поднебља, као што су Брана Петровић, Љубомир Симовић или Матија Бећковић, пре других, записао је Драган Хамовић. Радичевић је локално уздигао на општи план, микро космос прерастао је у макро космос, национално, а то се није смело. Свестан библијске изреке да Нико није пророк у свом селу, Бранко В. Радичевић, је ипак, без остатка, био захвалан завичају. Оставио му је најлепши благослов: Завичај је концентрат света. Уз то посебна боја. И карактерна црта. Мој завичај је за мене завичајнији од свих завичаја на свету. Никада га не бих мењао. Завичај је највиша тачка света. Кад се човек тамо испење, кад са те разумне висине погледа око себе, осетиће сигурност и стваралачки мир. И схватиће лако какве су му снаге, шта може и колико може да учини за овај свеколики узнемирени свет. Бранко В. Радичевић је, по сопственом признању, имао три завичаја. Први је Чачак где је рођен, други је Сарајево где је постао писац, трећи је Београд, где су га земљаци проналазили у Гласиначкој улици број 19. где је становао, или у Вечерњим новостима и Борби где је радио. Бранко је најчешће уздизао, али знао и да критикује завичај и завичајце. Замерио им је још године што су песника Диса прислонили уз затворски зид, нажалост, песник тамо још увек самује. Обрадовао се што ће се Библиотека пролепшати са Дисовим именом, али Чачани ту белу, лепу грађевину никако да подигну. Завичај је неки коректор, неки критичар. Не враћају се у завичај људи који нису успели да се покажу. Завичај је неповерљив, са завичајем човек често има проблема. Завичај је леп кад се гледа издалека. Ја сам и остао у Овчар Бањи да бих био близу Чачка, а опет довољно далеко да ме оставе на миру, казао је својевремено Бранко В. Радичевић, који ни у поодмаклим годинама није крио узбуђење када је долазио у родни град. Бранко В. Радичевић је за живота учинио много за завичај и овај свеколики узнемирени свет. Остало је да завичај нешто учини за њега. Први корак је учинила Градска библиотека Владислав Петковић Дис године на песников деведесети рођендан, организовањем научног скупа и објављивањем, годину дана касније, зборника Поезија Бранка В. Радичевића. Удруженим снагама са Библиотеком у Гучи планира да штампа и његове војничке и земаљске песме. Кад Чачак сагради кућу књиге и испред ње пресели споменик Владиславу Петковићу Дису из дворишта музеја, биће срећан и Бранко, толико се заложио за свог претходника. Приликом једне од бројних посета Дисовом пролећу, на коме је године овенчан и песничком наградом, он је записао: Има песника који нас непрекидно прате, поезијом, животом. И ми се њима враћамо. Објашњавамо тај феномен. Бришемо временске границе. И баш као да живе, не гаси се ватра наших убеђења. Они се мудро претварају у наше савременике. Песници Дис и Бранко В. Радичевић су наши савременици. Да ли смо ми свесни њиховог значаја, крајпуташа које су нам као знакове поред пута оставили?... на ово питање треба да одговоримо што пре. 27

29 Сећање на патријарха Павла ТРЕН КОЈИ ЈЕ ТРАЈАО ДВА САТА Сусрет патријарха Павла и академика Антонија Исаковића лета године у овчарско-кабларском манастиру Благовештење Родољуб Петровић, новинар и публициста Патријарх српски господин Павле ( ), сваке године петнаестак јулских дана проводио је у Благовештењу, једном од десет овчарско-кабларских манастира, у коме се као ондашњи Гојко Стојчевић и замонашио године. Долазио је овде и кретао се у обичној монашкој одори, без свите, као што је и живео скромно, веран аскетском животном опредељењу, увек спреман да поразговара са намерницима, али и да мајсторски поправи нешто од манастирског инвентара, одужујући се тако свом некадашњем ђаку игуману Георгију за коначење, са којим је знао и да се нашали : Знаш да ти не дугујем ништа за јело, јер сам га сам припремао од оног зеља и шумских плодова што их по клисури уберем. Имао сам ретку част да са Његовом светошћу проведем у разговору многе незаборавне часове, под сеновитим тремом на стени изнад Овчар Бање, где је патријарх обично седео и причао са гостима. Увек би се обрадовао Политици или каквој књизи коју би му донео из Чачка, а два пута је пристао и на вожњу до града, где је ишао да посети свог пријатеља из младости, свештеника Милорада Кољајића, родом из Брђана, или да, после пола века, 26. јула године оде у манастир Вујан, који му је болесном пружио уточиште у време окупације. Познат у црквеним редовима по благости, доброти и скромности у опхођењу, патријарх Павле једном приликом пријатно је изненадио путнике локалног аутобуса који саобраћа до Чачка. Просто нису могли да поверују како путују заједно са патријархом Српске православне цркве! Познанство са још једним знаменитим Србином омогућило ми је да у лето године уприличим незаборавни сусрет на оној тераси у порти Благовештења. Једном приликом, на некаквом скупу у Београду, срео сам нашег великог писца и академика Антонија Исаковића ( ). Том приликом рекао ми је да одлично познаје чачански крај, пошто му је супруга Лепосава од Милошевића из Прислонице, па је као млад човек и риболовац пецао лети по Дичини, Чемерници и Деспотовици. Тог лета, Антоније се веома обрадовао предлогу да посетимо патријарха Павла. Било је, потом, право и несвакидашње задовољство присуствовати дирљивом и крајње занимљивом сусрету ова два знаменита Србина. Разговор великог духовника и верског поглавара наше цркве са великим писцем, некада истакнутим комунистом, једним од најмлађих бораца и политичким комесаром Прве пролетерске бригаде, потрајао је читава два сата. Пажљиво слушајући један другог, понајвише су говорили о провиђењу и судбини човековој коју често одређује само један трен. Једна танка линија између опстанка и нестанка, баш онако како је то Антоније у својим приповестима бележио! Игуману Георгију и потписнику ових редова преостајало је само да на оном сеновитом трему, нетремице слушају њихов разговор, пун мудрих речи и међусобног уважавања. Мајстор кратких прича, које су ушле у најзначајније светске антологије уз приповетке Чехова и Хемингвеја, романсијер, ратник, уредник и академик, пажљиво је слушао патријарха док се присећао боравка у манастиру Вујан, у коме је провео две године као искушеник: Разболим се на плућима, у моје село не могу због усташа, па се возом запутим према родном селу мог друга Кољајића, али њега не нађем, па пешице одем до манастира. Сазнадосмо тако од патријарха да је пореклом из сиромашне сеоске породице у Славонији, да му је отац Стеван отишао у Америку не би ли домаћинство извукао из беде, али се тамо разболео од туберкулозе, вратио кући и умро када је мали Гојко имао само три године. Слабашног, али бистрог дечака, пошто му се мајка Ана преудала, подигла је тетка, која га је потом послала на школовање... 28

30 - А ја сам, богами, потекао из имућне породице. Отац Никола, један од оних каплара, био је адвокат, извесно време и судија - представио се Антоније, додавши да је његова мајка Загорка пореклом из једног подрудничког села, међу чијом родбином је било трговаца, индустријалаца и банкара, а он, ето, отишао у комунисте! Мада су се, идеолошки гледајући, налазили на две различите стране, у много чему су се слагали. Записао сам после у свом дневнику да су слично гледали на велику несрећу која је крајем минулог века задесила српски народ: Као да је негде било предодређено да нас више не буде тамо где смо живели столећима, затим да је на свим странама било насилника, али да ће доћи време када ће се и они постидети због онога што су радили. Свима нам је на души да мине ова несрећа која нас је снашла. Патријарх Павле је потом овај део разговора окончао, раније више пута изреченом поруком: Све је у Божијим рукама. Боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди! Антоније, кога су пријатељи звали Луле, говорио је мало о менталитету брђана и равничара. На почетку рата, ови први су у свакој прилици одмах јуришали на непријатеља. Други су се мало премишљали, али су затим били много упорнији и са више маште и упорности добијали битке. А по ослобођењу, када су се делили положаји и друге привилегије, динарци су опет предњачили. Разговор се завршио причом о могућој посети римског папе Србији. Патријарх је оценио да би у овим тешким и несретним временима имало о чему, са његовом светошћу из Ватикана, да се разговара. По Богу смо браћа, али о тако важном сусрету одлуку може да донесе само Архијерејски сабор, уз договор са другим православним црквама. Сутрадан, 26. јула године, била ми је част да патријарха Павла превезем аутом у манастир Вујан, где је поводом тамошње славе служио свету архијерејску литургију. Био је то његов први долазак на место на коме се, као искушеник, пре више од пола века, уз молитву, чист планински ваздух и питку изворску воду, исцелио од тешке болести. За успомену је оставио својеручно лепо изрезбарен дрвени крст са текстом Раб божји Гојко. Поживео је седам година дуже од Антонија Лула Исаковића, свог некадашњег саговорника из овчарско-кабларског манастира Благовештење, са оне сеновите терасе на стени изнад Овчар Бање. (фотографија са сусрета године, манастир Благовештење: патријарх Павле, Антоније Исаковић и Родољуб Петровић) 29

31 БЛАГОСЛОВ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА Клечимо. Над нашим главама Руке Патријарха Павла. Благосиља. Моли за нас. Не говори ништа У мислима се Богу обраћа. Ништа не чујемо, Али му мисли разумемо. Будимо људи. Будимо људи. Ми, грешни, Не дижемо главе, Не смемо у очи Да га погледамо. Да му захвалимо. изрезбарио искушеник Гојко Стојичевић - патријарх српски Пвле Никола Ника Стојић (Добитник награде за животно дело - Удружење књижевника Србије, година) 30

32 МОЛИТВА ОД ПОЛА ВЕКА Гвозден Оташевић, новинар Овчар Бања Докони бањски мудрослови причају да би Милош Обреновић, ако неким чудом данас прошета Србијом, препознао само Овчар Бању и игумана Георгија, јер се за последњих 150 година све остало променило. Неће бити да је тако. Ето, откако сам ја дошао у Благовештење, обновљена је манастирска црква и године, затим и стари конак, а саградио сам и нови, овај у којем смо каже за Политику архимандрит Георгије (Милисав) Добросављевић (80), игуман овог храма на Каблару, чија црква на надвратку има убележене године градње: 1601/2. Старом монаху овај Божић је тачно 50. откако је постављен за старешину манастира и вероватно му данас у Српској православној цркви нема равна по броју узастопних година за истим прочељем. У гостопримници, поред шпорета, точи ракију у чашице да бисмо обележили пола века његовог столовања на овој стени и проба да се сети дана у којем је крочио у Благовештење. Чекај, полако, то је било давно, давно... Затекао сам само двојицу калуђера. Јевстатија, он је био игуман Преображења овде у клисури, и неког Митрофана ако се добро сећам... Заједнички рачунамо колико је времена за 50 минулих лета провео у молитви, у каменој црквици: Нека је по три сата сваког дана... Значи, шест година и три месеца непрекидне молитве, и дан и ноћ. Георгије свој животопис почиње од родне Доње Трепче код Чачка и религиозне породице из које је отишао за искушеника у манастир Вујан. Остао је неколико месеци и одатле прешао у Рачу код Бајине Баште, где је један калуђер, потоњи патријарх српски Павле, спремао 12 манастирских ђака да би полагали предмете у цивилној гимназији. Георгије је постао ђакон (1958), па јеромонах (1960) и био премештен у Свету Тројицу код Овчар Бање. Одатле је послат у Херцеговину, у Добрићево код Билеће и Дужи близу Требиња, где је добио парохију јер је од обављао и свештеничку дужност. За старешину Благовештења постављен је и тад је добио и Јелендолску парохију, а од парохија су му била четири села на Каблару: Врнчани, Рошци, Јанчићи и Видова. 31

33 Међу своје пријатеље убраја и двојицу српских патријарха. Претходног, Павла, који је замонашен управо овде у Благовештењу где је сваког лета боравио по две седмице у свом постригу, и садашњег, Иринеја Гавриловића, који је рођен и одрастао у Видови на Каблару, у Георгијевој парохији. И обичан човек из овог краја радује се сваком сусрету са игуманом, јер је Георгије вазда имао лепу и занимљиву реч за свакога. Деведесетих у Овчар Бањи спремали смо се Његова светост Павле и ја на славу код Филарета, у Земун. Предлажем да идемо мојим колима. Не, аутобусом ћемо одлучи патријарх. До Београда главу није подигао са књиге, а онда смо са станице кренули пешице ка Патријаршији на конак, па сутра на славу. Георгије, за вечеру имамо кришку сира и комад хлеба вели ми. У себи рачунам да то нема ништа нама двојици и замолим га пред једном самоуслугом да ме сачека док купим сардине. Станем у ред да платим касирки, испред мене још шест купаца, а напољу патријарх шетка испред излога. Један господин из реда одмах ме позва: Оче, дођите на касу, не можемо дозволити да вас патријарх чека. Захвалим пажљивим људима, платим преко реда и изађем напоље, а ту ме дочека његова светост, пошто је све видео: Шта је, Георгије, сад ћеш и ти постати велики у Београду поред мене. Једном, Георгије кренуо на дуже из манастира неким послом и овако заповедио монахињи: Ја сад идем и враћам се за четири дана. Док се не вратим, све што вам донесу ви узмите, а све што вам буду тражили ви не дајте. Пре десет година, Георгије уранио на службу божију и таман да откључа цркву, спазио непознатог човека у мраку. Овај приђе, поздрави игумана и покорно га замоли: Оче, дозволите мени да откључам цркву. Годинама не могу да се оженим, можда би ми помогло да нађем невесту. То ти је сигурно нека гатара прорекла упита га Георгије. Није, него видовњак објасни незнанац. Иди ти, пријатељу, кући и кажи му да ја, ево, већ 40 година сваког јутра откључавам цркву и још се нисам оженио. Следећа успомена потиче из јутра кад је Георгије кренуо колима у Чачак, али га у Парменцу зауставила полицијска патрола с питањем да ли је шта пио. Јесам, кафу, воду, ратлук набројао је калуђер. Да ли сте пили нешто конкретно, рецимо ракију? Јесам, једну. За вас се прича да волите чашицу? знатижељан је и даље патролџија. Ја сам хришћанин, никога не мрзим признао је архимандрит у свом стилу. Георгије приповеда да његови дани теку по божијој милости, али не би могао да се пожали ни на оно што ми мирјани називамо срећом. Јер, Благовештење је неко време било пусто, обновљено је године и за следећих 50 лета на челу манастира променила су се седморица игумана, скоро сви стрепећи од окупатора или домаћих пресудитеља у ратном добу. А у следећих 50, ево, манастиром управља Георгије сам, без већих проблема. И објашњава намернику, заменику вишег тужиоца из Чачка Драгану Калаби, који беше ушао у манастирску цркву за време нашег разговора: Србин је у принципу добар и нигде не постоји народ, као што су Срби, да се сам каје. Помоћи ће нам и Бог, али како је говорио Његова светост Павле, ако буде имао коме да помогне. Калуђер који је управо избројао 50 година на челу знаменитог српског манастира, рече нам на капији, анегдотски на свој начин: Ономад, у Рошцима, на крштењу седео сам за столом, а око мене све људи у четрдесетим годинама. Питају ме: Гешо, како је у осамдесетој? Кажем им: Кад ви будете имали по 80, ја ћу вас онда питати како вам је. Политика, г.. 32

34 БАШТИНА (ОСВЕТЉАВАЊЕ НАСЛЕЂА) Овчарско-кабларска клисура у записима путописаца СРПСКИ МОНФЕРАТО И АТОС СВЕДОЧАНСТВО ФЕЛИКСА КАНИЦА О МАЛОЈ СРПСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ Приредио: Миладин Вукосављевић, књижевник и публициста Веома продуховљени Аустријанац и свестрани истраживач, Феликс Каниц, бавећи се приликама и животом балканских народа, током прве половине и средином деветнаестог века, походио је и Србију. Осведочио се, притом, не само као изузетни поклоник српске прошлости и српског народа. Иза свих тих његових похода, остало је замашно благо, којим је он обележио не само правац свог научног интересовања и схватања, већ и свој поглед на политички, национални и културни положај српског народа у оквиру европске историје тога времена... Заправо, Каниц је створио неколико памтљивих дела о Србији и њеном народу, која су, у време када су и настала, оцењена посебно вредним, а њима је, иначе, обухваћена заиста обимна грађа почев од праисторије и археолошких испитивања, преко географије и картографије српских земаља, а није превидео ни споменике српске средњовековне уметности, нити етнографију и оновремени фолклор. Осврнуо се, уз то на нововековну српску историју и, посебно, на политичке односе Србије са Турском и другим европским земљама. Прву, обимну књигу (са око седамсто педесет страна), на немачком језику, под насловом Србија, историјско-етнографска проучавања из године , Феликс Каниц је објавио године. После четврт века, знатно допуњено, ово дело је обухватио другим издањем, сада под насловом Србија и српски народ од римских времена до данашњих дана, објављеним у три књиге (1908, и године), чиме је још једанпут потврдио свој висок истраживачки ниво и објективну научну вредност. Иако је, потоњим догађањима и научним истраживањима, ово Каницово дело значајно надмашено, његову, евентуалну, застарелост, сасвим у страну потискује то, веома занимљиво, савременичко, сагледавање српске прошлости, које се, одавно, издвојило као изузетно важно у нашем народу, али и топлином и тачношћу, којима је све уочено, он, и саопштавао образованом свету средње и западне Европе... Део ове његове, како је добро уочено, најилустрованије и најтемељније монографије о једном раздобљу србијанске прошлости, али и о садашњем животу српског народа и српске државе у 19. веку, јесте и поход Овчарско-кабларској клисури, посебно (са)знања о светињама у њој Посебно заинтересован и за српско историјско благо, на које су се надовезивале и потоње ослободилачке борбе српског народа, које су, баш као и оне које су започеле године, привлачиле изузетну пажњу читаве Европе, јер се Србија, тако, учвршћивала као елемент мира и реда на Балкану, Феликс Каниц, краљевски угарски саветник, витез аустријског ордена Фрање Јосифа и носилац аустријске медаље за науку и уметност, одважио се да проникне и у њену прошлост и време, у којем ју је и походио. А записе с тих пропутовања кроз њу, уздуж и попреко, прибрао је у три замашне књиге, (којима 33

35 је придружио и ону објављену године), од којих се прва појавила почетком Али, њихов аутор их није видео за живота, јер је, изненада, преминуо од срчаног удара, 4. јануара године. Смрт му је узела перо из руку кад је завршио коректуру последњег табака прве књиге.... Иначе, у току многогодишњих, и мукотрпних, путовања и проучавања, која је започео године, Феликс Каниц се обрео и у чачанском крају. Задржавао се, посебно, у манастирима богатој, Овчарско-кабларској клисури. Пре тога, походио је Горњи Милановац, Рудник, Срезојевце, Аранђеловац и Таково, одакле се и упутио у Чачак. А из Чачка се упутио ка Ужицу, Бајиној Башти, Рачи, Кремни, планини Тари и Мокрој Гори, а у Овчарско-кабларску клисуру стигао је из Ваљева, походивши, притом, Ужице, Пожегу и Добриње. Одушевљен њом, притом, забележио је:... И Србија има свој Монферато и свој Атос. Само он није ни као први, који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који као планинска катедрала анатолског хришћанства господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Каблара и Овчара леже на обе реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника да ретко кад странац залута до њих. Овај теснац Мораве са својим манастирима, природним лепотама и тајанственошћу одавно ме је привлачио и 18. јуна упутио сам се тамо (...). Са кривудавог пута, који преко Јелице повезује Пожегу са Чачком, стрме стазе се кроз шуму и вододерине спуштају ка манастирима у клисури Мораве. Стрме, окомите стене са оголелим шкриљцем и кречњаком, често нагнуте над реку у којој се видео њихов одраз, отежавају изградњу краћег пута; и овај новотрасирани морао је да иде преко брда на југу, достижући висину од 629 метара. (...) Стрму стазу којом смо се спуштали кроз замрачену шуму по трошном и клизавом тлу осветљавале су муње с времена на време. Опустивши дизгине, полегли смо по коњској гриви и поверили се сигурном кораку коња те ћутећи ишли за повицима нашег водича учитеља, који нам се стално губио испред очију. Ишли смо тако можда цео сат, кад ми капуљача запе за једну ниску грану и нешто ме огребе по челу; осетих да ми се низ образ, помешана с хладном кишом, слива крв. Да ме је мало ниже закачило, остадох без ока! Срећом, циљ овог, већ ноћног путовања био је близу. Из дубине засветлуца слабо светло и после неколико часака сигурни водич нам отвори вратнице у дрвеној огради манастира Благовештења. Чудна је људска ћуд. Често је довољан само који минут па да нам се расположење из основа промени. Тек што смо ступили у скроман манастирски конак, чији су нас становници најљубазније дочекали, претрпљена невоља већ је скоро била заборављена, а кад смо се пресвукли у суво, завладала је општа веселост. Врло укусне пастрмке дошле су као поручене за наш појачани апетит, а и боци с ракијом одато је дужно признање. Недалеко од мог лежаја чуо сам старешину манастира како чита вечерњу молитву, док је напољу невреме почело да бесни с новом силином. Захвалио сам својој срећној звезди, која ми је и на овом путу пуном опасности била очигледно наклоњена и довела ме без неке веће недаће до овог гостопримљивог места посвећеног Маријиним благовестима. У скромном селу у шумовитим брдима рођен је ослободилац Србије, а овом, најмањем међу њеним манастирима, било је намењено да постане колевка њеног државног устројства. Ноћ сам преспавао на историјском тлу; просторије у којима сам пошао на починак биле су за време устаничких борби године сведоци образовања Синода или Совјета и полагања темеља грађанског уређења земље. Ударци клепала, једноставног инструмента какав је нађен и у Помпејима, позвали су калуђере у цркву 34

36 већ са првим петлима. Јутро очаравајуће лепоте позвало је и мене да врло рано напустим свој тврди лежај. Брзо сам утврдио положај и димензије манастира. У складу са својом наменом, лежао је мален, тих и миран на једној заравни, окружен густим зеленилом, запљускиван бучним таласима Мораве. Кубе црквице, шиндра којом је покривена и дрвено предворје подсећају на сличне грађевине у Русији и норвешким фјордовима; живописан бунар, ниски конак све је у својој једноставности било у чудесној хармонији са лепим, благо изломљеним линијама Овчара. Испод манастира штрчи из речног корита један широк камени блок, мосна стена, која је некада служила као стуб моста, а недалеко одатле, на једном малом острву, налази се извор топле воде (37 C). Према једном натпису на западном зиду црквице, Благовештење је саграђено под игуманом Никодимом. У та времена тешка и нуждна Пајсије је био патријарх пећки, кир-серафим митрополит вјенчке (Венчац?) и рудничке епархије. Унутрашњост није много занимљива. Осредње фреске, према једном натпису рађене од 9. маја до 27. јуна 1632, одају површност. На једној белој мермерној плочи у олтарском простору пише да је ту свој гроб нашао кир-софроније, митрополит смедеревски (умро 1613). Године Благовештење је имало необичне становнике. Игуман Данило је раније био поп у Херцеговини, али је од турског зулума побегао у Србију; кад му је жена умрла, он се закалуђерио и повукао у Благовештење. Његов отац, који је такође био сеоски поп, дошао је овамо за њим као удовац са два млађа сина. Прилично је чудно да ни синове више није привлачила световна врева; тајанствени манастирски живот, очинска и братска љубав везивали су их за тихе ћелије, где су се прво као ђаци, а затим као калуђери посветили духовној служби. Од четири калуђера који су тамо живели 1860, опроштајној вечери је осим још младог ђакона присуствовао само један с необично маркантном главом; друга двојица су била неким послом отишла у нурију, која обухвата четири села. Донедавна је уз игумана био само један калуђер. Из приноса са својих 26 хектара ливада и пашњака, 4 хектара воћњака и винограда, 2 хектара шуме и од стоке чија се вредност цени на динара манастир покрива своје издатке од динара годишње. Међутим, манастир је сада затворен, као и Преображење, а његова села су упућена на цркву у Добрињи. Одвојено од Благовештења само једним невисоким превојем, у подножју Каблара лежи Преображење. Голе кречњачке стене ове планине терасасто се пропињу до врха високог 902 м и под јарким светлом подневног сунца упадљиво одударају од тамног, густом шумом покривеног и нешто вишег Овчара (998 м). На ливади прошараној цвећем, окружено разноликим групама дрвећа, неправилно распоређеним све до реке, Преображење лежи дивно скривено у тишини коју не ремети никакав звук. Ко је његов ктитор, ко градитељ, не зна се. Један натпис у полукружном пољу над ниским улазом у црквицу, дугу једва 5,5 м, саопштава да је она више од 100 година стајала пуста и да ју је тек обновио калуђер и доцније епископ Никифор. Једноставна грађевина, без украса, без куполе и бочних апсида. У четири неугледне кућице становали су с времена на време калуђери. Пре педесетак година ту је живео неки калуђер Исаије, који је био на гласу због своје побожности. Радио је у разним манастирима за спас своје душе, па се овде у околини веровало да га је и сам ђаво искушавао док је неколико зима боравио у једној пећини. То веровање је отворило срца и одрешило кесе верника. У Преображењу се живи управо калуђерски каже Вук, који је ту затекао овога Исаију и три ђака. Као и онда, манастир ни данас нема ни нурије, ни земље, ни стоке, већ је упућен једино на даро-ве верника. А ове привлачи нарочито извор у пећини изнад манастира Савина вода, која је надалеко чувена. Прича се да су у тој пећини живели неки испосници који су се заветовали да никад неће окусити месо. Сваке младе недеље (прва недеља после пуног 35

37 месеца) долази и старо и младо из околине да пије ову воду и, још више, да њоме испере очи, јер се верује у њену тајанствену лековитост. У другој, оближњој пећини Турчиновцу хришћанско становништво је у доба борби против Турака налазило сигурно скровиште, а садашње генерације је поетски величају јуначким подвизима из оног времена.. Из манастира Преображење, уз вратоломно пентрање готово козјом стазом, Феликс Каниц се упутио ка Никољу. У вези с походом овој светињи, забележио је: (...) Морали смо најпре да се веремо узбрдо, па онда да скачемо са стене на стену и најзад да се суљамо низ планину да би заобишли један оштри зуб и поново изишли на Мораву. Одатле смо нешто бољом пешачком стазом коначно стигли до манастира, окруженог са свих страна стенама. Никад се у њему није ватра гасила. Хроничар је тиме хтео да каже да манастир никад није био пуст. Али чија је он задужбина, о томе ни историја ни предање не кажу ништа. Вук прича да је у Никољу некад бивало и 30 калуђера. Године овде сам затекао три, а данас их има само два. Манастир је двапут горео, а за последњу обнову има да захвали кнезу Милошу, који се са захвалношћу сетио да је његова породица ту нашла сигурно уточиште. Он га је више пута посећивао и проширивао манастирски посед лепим виноградима и шљивицима. Манастир данас поседује 22 хектара ораница и ливада, 8 хектара воћњака и винограда, 20 хектара шуме, па пошто је и црквено средиште прилично богате околине, његови годишњи приходи од динара премашују расходе. Никољска црква, једноставан брод са ниском, прислоњеном хорском апсидом и истим таквим бочним апсидама, без куполе и са одвојеним дрвеним звоником, чува један прекрасан рад, једно старо јеванђеље писано минејским словима ретке лепоте. Знаци интерпункције су позлаћени, иницијали су китњасто-витичасти, разнобојни и извезени златом, минијатурни портрети четири јеванђелиста, као и многобројни орнаменти, цртани су изванредно. Даничић је објавио ово драгоцено Никољско Јеванђеље, на чијој је последњој страници записано да га је писао у Карану поп Вук, син протопопа Ралете. Разне хроничарске забелешке у књизи односе се на посете манастиру које су учинили пећки патријарх Максим, брат деспота Ђурђа, и Арсеније Чарнојевић, који је, као што је познато, био на челу сеобе Срба у Угарску године; у другим белешкама наводе се подаци о великој скупоћи у години Ради илустрације хроничареве необавештености и његове склоности ка преувеличавању наводим у дословном преводу место које се односи на турску опсаду Беча:,,И в то лето беше велико зло по всеј земљи от Амире султан Мехмеда и велика нужда обдржаше христијански род. Беху велики сурсати и намети по всеј земљи. И јако гредеху по мору и по суху все силе измаилскије летуште јако змије крилате на славниј град Беч. Но Господ грдим противит се, ташт возврати се, а војску му всу Угри мачу предадоше. И бист велика нужда по всеј земљи. Из манастира Никоље, овај неуморни походник упутио се ка манастиру Јовање, где је, најпре, сазнао да је, ова светиња, била уништена пожаром и да је обновљена године. О њој је, потом, још записао: Црквица је по својој основи слична Никољској, али има кубе и богатију декорацију. Велики двоспратни конак с многим ћелијама још је делимично необновљен и зарастао у бујну вегетацију. Околни висови чувају остатке старих утврђења. За једну градину се тврди да је с ње, као са звоника, објављиван час молитве за све суседне манастире. Ово предање указује на основаност приче да је Јовање некад као лавра вршило неку црквено-судску власт над свима манастирима између Овчара и и Каблара, а то као да потврђује и нека врста дубоке тамнице која је очувана испод велике одаје где су свете књиге писане. Приходи Јовања су незнатни. Истина, оно има нешто винограда и стоке, али се од тога с муком покривају само порези и основне потребе његових намесника. Све ми се чини да ће ускоро морати да затвори своју капију. 36

38 Одавде је Феликс Каниц прешао на десну обалу Мораве и обрео се у манастиру Ваведење, који лежи на једној узвишици под Овчаром. Забележио је, притом, да је, тада, његова црквица (...) имала кубе које су носила четири стуба, а нешто касније и да је овај украс (...) пао кад је ова примитивна грађевина преуређивана у парохијску цркву за шест места... Записима о овом манастиру је још додао: Народно предање и калуђери радо преносе на своје манастире бар део оне славе којом је народ овенчао велике националне светитеље Симеона и Саву. У једном манастиру светитељ је живео, у другом се молио, у трећем је постио; овде је осветио неки извор, на другом месту га је изазвао из земље. Тако су, према предању, и Ваведење основали св. Симеон и његов син Сава. Вук прича да је он дуго стајао пуст и да га је тек у прошлом веку обновио калуђер Вујовић из Трнаве. Наспрам цркве виде се рушевине неког средњовековног града, о чијем имену и градитељу садашње генерације не знају ништа, а саграђен је највероватније на темељима римског кастела. Овде је професор Тројановић у једном гробу који је отворен код Видове нашао античку бронзану фибулу, гвоздени врх копља, стаклену посуду и друго, а затим у Дедињској пећини делове праисторијске грнчарије и људске кости, које је професор Ђока П. Јовановић, судећи према бутњачи и нађеном оруђу, приписао људима бронзаног доба, високим 1,85 м. Обрео се Каниц тада, и на рушевинама давно опустелог манастира Вазнесења, уз сам извор потока који се улива у Мораву, наспрам јовањске градине. Сазнао је, притом, да је калуђер Макарије из оближњег Сретења намеравао да обнови ову светињу, али му то није дозволио Јанићије, ужички епископ, али и то да је више сећања из раније и недавне прошлости везано... за манастир Сретење, подигнут насупрот... пећини Турчиновцу, чији је део и сусрет Симеона са Христом у храму... Ту је још забележио: За оснивање манастира везано је једно поетично предање. Некада, у стара времена, бачена је круна високо у небо, па тамо где она падне требало је саградити манастир. Она је најпре пала на један вис, откотрљала се на други и најзад зауставила у данашњој манастирској долини, због чега се она и зове Крунски до, док се она два виса које је круна претходно дотакла зову Велика и Мала круна. За време ратовања с Турцима калуђери су уз помоћ сељака бранили манастир као тврђаву; тек када су сви остали пали, предао се и он и био разорен. Стара црква је била окружена ходником с ћелијама. Основа цркве је слична основи манастира Св. Тројице. Никифору, који је обновио Преображење, има и Сретење да захвали за своју обнову године. Овај између Овчара и Каблара много цењени калуђер прикупио је за време велике куге молитвама за живе и опелима за мртве више хиљада гроша. Толика количина новца задала му је много бриге. Шта да чиним с оволиким новцима? Да идем на Јерусалим и да дам новце да се њима поправљају и красе цркве и манастири по туђим земљама? Не! Боље их је на таково што у нашој земљи употребити и тако је обновио Сретење. Вук је причао: И овдје се сад живи какогођ и у Преображенију: нит има какве стоке, ни нурије, ни друге земље, осим што је овај прави калуђер... окрчио својим рукама мало око манастира, те под мотику сије помало кукуруза и поврћа којекака; а месо се и овдје не једе никад. Сад се то променило. Иако манастир нема своју парохију, приходи с његова 33 хектара ораница, ливада и пашњака, са 10 хектара воћњака и винограда, 350 хектара шуме и немалог броја стоке довољни су да покрију расходе игумана и духовника, који годишње износе око динара. У последње време се, овде, изгледа, слабо управљало, па је и драгоцена стара књига коју је Вук видео нестала. Мала црквена ризница чува неколико минеја и једно јеванђеље из манастира Острога са записима о турским пустошењима, изливима Мораве и земљотресима, чије су размере калуђери страховито увећали. Забележено је и пустошење влашке Мокшандије; даље: В лето 7131 (=1623). Бист в манастири 37

39 Милешеви велика скрб. Дојде вода Косатица велми силна и страшна и отнесе игумнарију и дохију и все сасуди служавни иже беху в њеј. И отнесе 5 келијах двокровних и в то време многу пријехом от агарен беду уви грех ради наших. В то време многа скрб бист по всеј земли ово(ј) потоп водни и проседаније земли и различније болезни и скрби многије в человецех. Дојде вода на манастир месеца јулија 2. на положеније светија ризи и појаса. Друге сличне забелешке су нечитљиве због лошег стања књиге. У Сретењу су калуђери и мирски свештеници издржавали казне лишавања слободе изречене судским пресудама. Преваливши, с муком, голи крш, стигао је Феликс Каниц и до манастира Св. Тројице: Он лежи високо на платоу једног од најзападнијих обронака Овчара, усред бујног и лепог растиња. Његова лепо изведена црква, обновљена 1850, чини средишно здање с петостраном хорском апсидом, бочним нишама и дванаестостраним тамбуром над четвртастим постољем који носи кубе, споља украшено скулптираним мермерним плочама. Нарочито врата и прозори имају чисто профилиране рамове од пешчара. Једноспратни конак има десет ћелија. Оснивач манастира није познат. По начину зидања рекло би се да је из истог раздобља као и Сретење, коме је на неки начин био и потчињен. Лепе воћке, нарочито јабуке, окружују ово светилиште и парохијску цркву за три насеља. Игуман и један духовник управљају поседом од 29 хектара ораница и ливада, 88 хектара шуме и подоста стоке тако добро да не само што покривају годишње издатке од динара него су већ имали динара уштеђене готовине. Данас то више није манастир, већ само мирска црква. Иначе, боравећи у овчарско-кабларским манастирима, и Феликс Каниц се, распитујући се за вредне старословенске рукописе у њиховим ризницама, веома разочарао, баш као и Вук Стефановић Караџић, који је, с намером да их види, први посетио ову клисуру Западне Мораве. Јер, тамо није било ни лоших ни добро уређених библиотека, ни учених ни неуких библиотекара. У вези с тим својим разочарењем, добро уочивши све оновремене (не)прилике, записао је: Као сви становници источних манастира, и српски калуђери припадају реду св. Василија. У њему се, с обзиром на слабију или јачу тежњу за повлачењем од световног живота, разликују три калуђерска степена: житељи манастира, анахорети и аскете. Ако житељи Манасије, Раванице и Студенице припадају првој категорији, ја бих калуђере који живе далеко од света у манастирима Овчарско-кабларске клисуре убројао у другу и трећу врсту. Клисуру Мораве траже обично само они људи који хоће да раскину везе са друштвом, који теже да побегну од њега. С једним или двојицом истомишљеника, или потпуно сами, живе они у кућицама уклештеним међу стенама, с нешто мало мзиратне површине под кукурузом, јабуком или шљивом, виновом лозом или поврћем, усред шумског зеленила и грмља. Осим удараца клепала радним даном никакав звук не ремети свечану тишину која влада свуда унаоколо; светска бука не допире преко високих кречњачких купа Овчара и Каблара, чобанина и бачвара. Без више тежње ка знању, али и не узнемиравајући државу и друштво својим потребама, предани раду и молитви, час с ралом, час с Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда св. Василија, ови испосници су нас задивили својом једноставношћу, контемплативношћу и слободољубивошћу. Ови верни следбеници великог кападокијског учитеља византијског хришћанства вероватно ће моћи, неометани од световних власти, да негују своје духовне врлине, да се усавршавају у аскетском самосавлађивању и да се клоне од световних ствари, све док се подно Овчара не изгради један добар пут, који сам узалуд тражио на Кипертовој карти. А то није тако далеко!... Наслутио је, дакле, тада, Каниц, савремену саобраћајницу кроз Овчарскокабларску клисуру. Док га је пандур Рака с коњима ишчекивао код путоказа за 38

40 Никоље, крај јеле која се нашла усамљена међу листопадним дрвећем, овај походник је, још једном, уз дубоке уздахе, бацио свој широк поглед на околину. И о том тренутку оставио је траг у својим записима са овог путешествија кроз Србију; (...) Још један поглед са трема на врх Овчара, немог сведока трагичног призора који се овде одиграо 1815, кад су Турци овамо дотерали чачанске старце, жене и децу, а ови се бацали у таласе Мораве да би избегли још тежу судбину; још једна здравица уз јако српско вино за добро гостољубивог игумана Мелентија и занимљиви манастирски свет између моћних чувара чобанина и бачвара, па онда кренусмо лакшом стазом преко брежуљака последњих североисточних огранака Каблара ка чачанској равници. Удаљујући се од Овчарско-кабларске клисуре, Каниц се нашао у сред крајморавске равнице, која га је задивила сопственом лепотом и плодношћу. Ни ту није могао остати равнодушан: (...) По њивама које се у пуном бујању простиру пред нашим очима крећу се вредни, ведри људи; мајке радосно погледају према својој деци која се играју под плодоносним дрвећем, а одасвуд провирују црвеним црепом покривене куће живописних насеља, са понеком светлуцавом или старом црквицом поред сјајне траке Западне Мораве, разигране у свом вијугању које не зна ни за какву правилност. Као Нил, који Египћани штују као божанство, и Морава је извор плодности и благостања овог најбогатијег кутка Србије. Њено надолажење и повлачење после редовних излива у пролеће прати се с истом стрепњом као кретање великог воденог тока у земљи пирамида; јер таласи који доносе благослов хоће понекад да се задрже дуже и запрете великом опасношћу... Немирна река је, чак, својим таласима, запљуснула и Каницову торбу, у којој су се налазиле мапе, белешке и разна документа. Умакао јој је, у тренутку сунчевог смираја, укрцавши се на чачанску скелу. Док се приближавао Чачку, дивио се силуети куполе његове цркве... (Одломак из књиге у припреми) 39

41 Феликс Каниц путописац који је волео Србију и њен народ Манастир Преображење у Овчарско-кабларској клисури (Цртеж Ф. Каница) 40

42 Манастирска црква Благовештење (Цртеж Ф. Каница) Манастир Никоље (Цртеж Ф. Каница) 41

43 ЛЕГЕНДЕ УЗ ИЛУСТРАЦИЈЕ: * Радомир Станић: - Беспоштедни посвећеник струци и науци * Вињета Светислава Ј. Ђурића: - Пријатељу Радомиру Станићу, преминулом чувару споменичког наслеђа нашег народа, историчару уметности 42

44 СЕЋАЊЕ ЗАТОЧЕНИК СРПСКЕ БАШТИНЕ Записи уз двадесетогодишњицу од смрти РАДОМИРА СТАНИЋА ( ), првог човека у заштити српске културне баштине Пише: Миладин Вукосављевић, књижевник и публициста Још 19. октобра навршило се двадесет година од тренутка када је, после краћег побољевања, у Београду, преминуо наш земљак, РАДОМИР СТАНИЋ, историчар уметности, који је читаве четири деценије, и то неуморно, без имало посустајања, бдио над неизмерном, српском, културном баштином. Нажалост, ове годишњице нико се није сетио, не само у његовом завичају (где је осујећен и покушај да се, у оквиру чачанских Летњих дана културе, бар једно вече, посвети сећању на овог изузетног прегаоца, коме није било равна, нити ће бити, и то, можда зато што је био непревазиђени трагалац, а не рокер, поп-трабуњало или жонглер у циркусу!), већ ни у Краљеву и Београду, где је, до последњег тренута, врхунио као мисионар заштите културног блага! И он је, ето, сасвим незаслужено, постао жртва наше националне, све наглашеније, небриге о великим људима, нашег пословичног заборављања!... Сметнута је, тако, с ума, непобитна чињеница да је овај истраживач ваздан ронио у сваки траг српске културне баштине, чак и у оне сасвим избледеле, описујући их неуморно, тумачећи и оцењујући. Његовој пажњи нису могли умаћи ни бројни надгробни белези, затурени у беспућу ужарених херцеговачких камењара, а камоли велики споменици средњег века или безазлена дела последњих зографа и молера из тек минулог столећа. Заборављено је и то да је, у Краљеву, створио узорну регионалну установу за заштиту културног блага, из које је, са сарадницима, хитао да заштити све што је људска рука створила и оплеменила, све до запуштених мостова, појата и млинова. И као челник републичке службе у овој области, од године, био је изузетно приљежан у бризи о културном благу, при чему, за њега, није било баш ничега што би му могло измаћи пажњи!... Посебно је био посвећен манастиру Хиландару, а био је веома усред-сређен и на спасавање реликвија с подручја на којима је беснео рат. Од Радомира Станића није било неуморнијег путника и забринутијег посленика над свеколиком српском баштином. Уз то, и писао је много, и то знатно више од свих у својој струци. Више од четрдесет књига путних бележака представљало му је само подсетник, јер је све сјајно памтио и, увек, био спреман да, занимљиво и аргументовано, беседи и о споменицима, који су били заштићени или их је тек требало проучити и заштитити, али и о актуелним проблемима у области заштите споменика културе и у културним токовима уопште... Иза њега је остало око осам стотина научних радова, стручних чланака и пригодних текстова. Сви су они кадри да, увек и снажно, сведоче о Станићевом широком интересовању и сигурном познавању врло различитих области из којих је јавности представљао своја открића. Иначе, замашан опус овог изузетног прегаоца обухвата бројне, и целовите, монографске радове, посебне студије и синтезе, међу којима је и преглед српске уметности од 10. до 18. века, објављен уочи његове смрти. Оставио је и стотинак записа о 43

45 споменицима из Херцеговине, од којих је приличан број, заувек, нестао у ратном вихору. Није стигао да, за објављивање у посебној књизи, приреди и свој рукопис о манастирима у Овчарско-кабларској клисури, те Свете Горе у Србији. (Треба се понадати да ће се његови сарадници и поштоваоци, пре свега, у његовом завичају, потрудити да буде објављен бар овај рукопис, ако не и критичко издање читаве Станићеве оставштине!) Баш заслугом Радомира Станића, објављиване су студије о српском културном благу, у Краљеву је покренута Рашка баштина, а готово угашени часопис Саопштења претворио је у репрезентативно гласило Републичког завода за заштиту споменика културе. Ту су још и изврсни студијски каталози манастирских ризница, обимне књиге о нашим манастирима, драгоцени цртежи фресака, серија монографија мањег обима на нашем и страним језицима, и слично. Све то, и не само то, одавно је заузело значајно место у светској литератури из ове области... А Радомир Станић је рођен године, у Трнави, недалеко од Чачка. У родном селу завршио је основну школу, а у чачанској гимназији матурирао је године... Потекао је, иначе, из једне од најугледнијих сеоских задруга у читавом чачанском крају, која се дуго одржала. Иако је прерано остао без оца (Драга), он је, у задрузи, осећао довољно љубави, пажње и нежности међу стричевима и стринама, којима је био и један од најомиљенијих чланова куће. То је, посебно, осетио приликом школовања, када су сви, здушно, подржали његове, испољене, интелектуалне способности. У родној кући се најпре наоружао радним навикама, честитошћу и дружељубљем, а онда је имао и подр-шку челника задружне заједнице, који је одлучио да свој деци у њој буде омогућено школовање, према способностима свакога од њих. Радомиру је, као солидном ђаку Чачанске гимназије, било намењено да студира медицину. Случај је хтео да се та породична жеља не оствари, чиме је веома растужио укућане, а и самог себе... Изабрао је историју уметности, која је, тих, педесетих година прошлог века, у провинцији у којој је и завршио гимназијско школовање, била веома мало позната, ако не и сасвим непозната... Кад је започео студије, уочио је да је то, заправо, и представљало испуњење његове жеље! Допринели су томе и сјајни професори, с којима је се на факултету сусрео... На Филозофском факултету у Београду, на који се и уписао по завршетку гимназије, године завршио је студије историје уметности. Одмах потом је, у чачанском Народном музеју, започео своју радну каријеру, одакле је, убрзо, прешао у Историјски архив у родном граду, где је обављао дужност директора. Већ године, преселио се у Мостар, где је, радећи у тамошњем Заводу за заштиту споменика културе, провео пет година. Отуда је, године, дошао у Краљево, где се, дванаест година, налазио на челу Завода за заштиту споменика културе, дајући изузетан допринос богаћењу и унапређењу његовог рада на сагледавању културног наслеђа у Србији и његовог свестраног проучавања и заштите. Значајан је био и Станићев учинак приликом утемељења Уметничке галерије Надежда Петровић у Чачку и њеног Меморијала. Такође, неизмерљив је и његов допринос оснивању и садржајном богаћењу бројних културних манифестација и обележавању јубилеја из завичајне културне прошлости и српске историје у родном му граду. Од године обрео се у Београду, у Републичком заводу за заштиту споменика културе, где је, најпре, био помоћник директора, а од и његов директор, све до смрти, 19. октобра године!... Као изузетни посвећеник историји уметности и заштити споменика културе, Радомир Станић се бејаше посебно заинтересовао за проучавање српске уметности у доба турске владавине. Резултат тог његовог интересовања био је више од четири 44

46 стотине научних и стручних радова, које је објављивао у научно-стручним и другим публикацијама. Многи од њих преведени су и на руски, бугарски и француски језик. Захваљујући студијским путовањима у Бугарску, Турску, Немачку и Русију, Станић је био у прилици да се упозна и с тамошњим искуством у проучавању културног наслеђа и његовој заштити. Иначе, значајан, и памтљив траг, он је оставио и у Друштву конзерватора Србије и републичком Друштву историчара уметности, чији је био и председник, али и у Заједници завода за заштиту споменика културе Србије. Вредан је помена и његов учинак као уредника бројних стручних и других часописа, зборника и едиција... О његовој беспоштедној посвећености струци, и науци, осим, постхумно, обнародоване библиографије, поред осталог, сведоче и препуни ормари и полице, где су похрањене бројне кутије са фотографијама које је пасионирано и документаристички савесно сам снимао, теренске свеске исписане од корица до корица, многобројне скице за чланке и књиге припремане за објављивање... Међутим, био је незадовољан што доста тога, што је желео, није успео да оствари. Иако је био пријавио докторску тезу, није стигао и да докторира. Разлог овом треба тражити у мом уверењу да ми то никада није био најважнији задатак говорио је тим поводом. Уосталом, од тезе му је много важнији био рад установа којима је руководио, и резултати заштите културног наслеђа, у коју је уносио читавог себе. Био је свестан и крупних задатака, које је требало да, са сарадницима, позавршава, али је, ипак, једва чекао да оде у пензију: - Мислим да ће то бити период када ћу моћи да се максимално посветим свом научно-стручном и публицистичком раду... Није, нажалост, доживео пензију и да му се жеље испуне. Тешка болест је учинила своје. Иза Радомира Станића је остало прилично тога незавршеног, ненаписаног, и још више необјављеног! Међу сарадницима и бројним пријатељима и познаницима, иначе, Радомир Станић није био препознатљив само на основу сугестивне реторике, него и због маркантне појаве, окруњене таласастом косом и брковима, још више са неколико карактеристичних гестова, ломљених у лакту и шакама, као сувишна потпора говору управо таквих какав је и био Станић... Родни Чачак је, одувек, сматрао веома важним у својој биографији, посебно у радној. У њему је рано, на доста необичан начин започео своју директорску каријеру, али и од почетка учествовао у утемељивању неких важних културних манифестација и установа и покретању часописа. Овде су га, осећао је то добро, увек сматрали својим човеком земљаком, а он је родном граду остајао веран и спреман да му помогне... Баш у том, свом, родном, граду, после две деценије од упокојења, Радомир Станић је, готово и сасвим заборављен! (Понадајмо се, ипак, да тај завичајни заборав неће потрајати!...) За изузетно прегалаштво, Радомир Станић је крунисан и бројним признањима, међу којима су највреднији: Вукова награда, Орден Светог Саве првог реда и Награда Друштва конзерватора, која му је додељена за животно дело... Читавим својим животописом и стваралачким опусом, без сумње, Радомир Станић је завредео да га се у родном граду сете посвећеношћу његовом делу, пре свега, али подсећањем на њега не само пристојним белезима (давањем имена некој улици, бистом надомак Народног музеја и Историјског архива или Уметничке галерије, а можда и у порти трнавског храма!). Инвентивно, како је и сам деловао, дакле, ваља заскочити заборав! Заслужио је то Радомир Станић у родном Чачку, и не само у њему!... (Одломак из већег рада) 45

47 Драган Боснић, манастир Сретење Драган Боснић, манастир св Тројице 46

48 ПОДОВЧАРСКА СЕЛА У ПРОШЛОСТИ Драган Ђоловић, дипломирани туризмолог ДЉИН, ДУЧАЛОВИЋИ И МАРКОВИЦА У овом приказу су изнети неки интересантни подаци за села у Доњем Драгачеву, а која се наслањају или им припада део подручја Овчарско-кабларске клисуре, Уредбом Владе Републике Србије заштићено као предео изузетних одлика и као природно добро изузетног значаја сврстано у I категорију. Географски положај и карактеристике Драгачева Драгачево је један од мањих, али најзначајнијих крајева у Србији, који је до данашњих дана сачувао своју аутентичност. Подручје смештено између Шумадије и Старог Влаха, током векова припадало је различитим административним поделама и целинама. Ова област у западној Србији, оивичена планинама Овчар, Јелица, Троглав, Чемерно и Голубац, кроз коју протичу реке Моравица, Западна Морава и Бјелица, заузима површину од 661 км2, а највећи део од 454 км2 припада општини Лучани. Остатак територије се налази на подручју градова Чачак и Краљево и општина Ивањица, Ариље и Пожега. Општини Лучани припадају насељена места: Бели Камен, Вича, Властељице, Вучковица, Горачићи, Горња Краварица, Горњи Дубац, Граб, Губеревци, Гуча (варошица), Гуча (село), Дљин, Доња Краварица, Доњи Дубац, Дучаловићи, Ђераћ, Живица, Зеоке, Каона, Котража, Кривача, Крстац, Лис, Лисице, Лучани (варошица), Лучани (село), Марковица, Милатовићи, Негришори, Пухово, Пшаник, Рогача, Ртари, Рти, Тијање и Турица. Општини Ивањица: Лиса, Луке и Осоница. Општини Ариље: Вирово, Миросаљци, Трешњевица, Церова и Драгојевац. Општини Пожега: Лопаш, Пилатовићи и Прилипац. Граду Чачку: Брезовица. Граду Краљеву: Толишница. Нема поузданих података о томе како је Драгачево добило име, али постоји неколико легенди које нас упућују на порекло и настанак назива. Према једној, овим крајевима је владао велможа цара Душана који се звао Драгаш, па је по њему цео крај добио име - прво Драгашево, па Драгачево. Друга легенда каже да је нека Драга, од лозе Немањића, у гучком засеоку Корнету сазидала манастир и у њему живела до краја живота, као и да је била веома племенита и у свему помагала народ који је ту живео. Речицу која је протицала поред манастира, по њеном имену назваше Драгачица, а читав крај Драгачево. А по трећој, Црногорци из Чева (место између Никшића и Цетиња) кренули су да нађу место у коме би лакше и боље живели. После дугог трагања, стигли су у крај богат плодном земљом, пространим пашњацима, зеленим шумама, бистрим потоцима и рекама. Ту се заустављају и настањују, а крај заволеше као и своју постојбину. Звали су га Наше ново Чево, Наше мило Чево, а најчешће Наше драго Чево. Временом Драго Чево постаје једна реч Драгачево, име које област и сада носи. Становништво Драгачева је малим делом староседелачко, а настањено је досељавањем (пребезима и добезима) из Црне Горе, Херцеговине, Старог Влаха, Косова и Метохије. Одувек се препознавало по чојству и јунаштву, радиности и поштењу својих житеља. У новије доба знају га по трубачима, ткаљама, самоуким сликарима и вајарима, 47

49 крајпуташима, кромпиру, малинама и војној индустрији, а пре свега ведром духу и гостопримству. Иако се број житеља Драгачева последњих деценија у континуитету смањује, походи га све већи број гостију из читавог света, не само у време Драгачевског сабора трубача. Честе административно-територијалне промене, од године до завршетка Другог светског рата, нису мимоилазиле ни Драгачево. Од новембра године, чачански округ био је подељен на пет политичкх срезова (трнавски, жички, драгачевски, моравички и студенички) и три школска среза: чачански (који су сачињавали град Чачак са половином трнавског среза и цео жички срез) са седиштем у Чачку, драгачевски (чинили су драгачевски срез и друга половина трнавског среза) са седиштем у Гучи и старовлашки ( у коме су моравички и студенички срез) са седиштем у Ивањици, односно Рашки. Данас, територија Драгачева или њен део припада: Моравичком округу (град Чачак, општине Лучани и Ивањица), Златиборском округу (општине Ариље и Пожега) и Рашком округу (град Краљево). Према прегледу школских општина моравичко-драгачевског среза, који је Милисав Арсовић, као школски надзорник, доставио Министарству просвете 25. априла године, сазнајемо да је територија драгачевског среза била подељена на 15 школских општина, које су уједно биле и политичке. Осим лучанске школске општине, која је припадала дљинској и крстачкој политичкој општини и марковачке, која је припадала дучаловачкој политичкој, код свих осталих подударне су школска и политичка општина. То су следеће школске: Гучка: Гуча (варошица становника ), Гуча (село становника), Турица (760 становника) и Рти (980 становника). Лучанска: припадала је дљинској и крстачкој политичкој опшини, са селима: Дљин (978 становника), Лучани (636 становника), Крстац (450 становника), Лисице (480 становника) и Ђерађ (120 становника). Тијањска: Зеоке (600 становника), Пухово (500 становника) и Тијање (250 становника). Горачићка: Горачићи (2.144 становника), Губеревци (1.301 становник) и Живица (600 становника). Котрашка: Котража (1.120 становника), Вучковица (942 становника), Бели камен (872 становника) и Пшаник (564 становника). Марковичка: припадала је дучаловачкој политичкој општини, а обухватала села Марковица (257 становника), Дучаловићи (947 становника), Негришори (805 становника) и Ртари (644 становника). Грабска: Граб (808 становника) и Рогача (376 становника). Вичка: Вича (1.332 становника) и Кривача (137 становника). Лишанска: Лиса (2.080 становника). Горњедубачка: Горњи Дубац (550 становника), Доњи Дубац (620 становника) и Толишница (414 становника). Доњокраваричка: Доња Краварица (683 становника), Горња Краварица (863 становника), Вирово (325 становника) и Лис (658 становника). 48

50 Каонска: Каона (691 становник), Милатовићи (760 становника), Брезовице (60 становника) и Властељице (311 становника). Лучка: Луке (807 становника) и Осоница (765 становника). Прилипачка: Прилипац (321 становник), Лопаш (762 становника) и Пилатовићи (834 становника). Миросаљачка: Миросаљци (1.095 становника), Церова (743 становника), Драгојевац (616 становника) и Трешњевица (1.118 становника). 1 Почетком године Драгачево је имало 24 основне школе, ученика и 37 учитеља. Дљин Ово село је једно од највећих у доњем Драгачеву. Окружују га: са истока Дучаловићи, са југа - Лучани и Пилатовићи, са запада - Гугаљ и Јелен До и са севера - Тучково. ( СГШ; ИГД). Просечна надморска висина 333 м. О настанку имена Дљин не постоје поуздани подаци, никакве приче ни легенде. Својевремено је имало називе Дренова (по засеоку) и Љубомир. У разговору је изговарано и као Длин, а пописано је и под називом Гљин. 1 Летић, Ковиљка, Народне школе у Драгачеву, Гуча, Центар за културу, стр Исто стр

51 Најстарија турска књига (дефтер) потиче из године. Она помиње село Љубомир, припада Брвенику. На челу кнежине, (у чијем саставу су, поред Љубомира, била и села Тијање, Лисице, Доњи Дубац, Гуча, Рогача, Лучани, Вича, Пухово, Турица, Марковица, Котража, Живица, Ртари ) налазио се кнез Павал, син Вукице. Примићур (старешина села) је Бранисав, син Оливера. Поменути Оливер, Ђурашин, његов син и Бранислав, били су у једној кућној задрузи. Три ратаја (слуге) примићура су обрађивали његову земљу: Рахач Бабонић, Владоје Бошњанин и Радоња Билић. 3 Године 1523, село Љубомир, које припада кадилуку Пожега, једно је од већих села. У дефтеру је записано да броји домова 26, табија 105, баштина 1, ратаја 2, табија 5 (неожењених). На челу овог села, као јединице кнежине, био је примићур Петар, син Ђуријана. Осим Дљина, у његовом поседу су били: Тијање, Лисице, Марковица, Лучани У заједничком домаћинству са Петром су: Вукмир, његов брат, Степан, његов брат Вук, Пава, његов син, Јован, његов син, Врањеш, његов син, и Радосав, његов син. Власи су живели у кућној задрузи, коју је обично сачињавало два до шест чланова. Они су били ближи сродници - отац и синови, браћа, нећаци или, понекад, зетови, што потврђује попис из у овом селу. 4 Дефтер из исте, године, по први пут, бележи да село Дренова, припада Пожеги, у руци споменутог примићура (старешине џемата, односно овог и других села: Турице, Гугља, Јелен Дола, Тучкова, био је Јован, син Стојанов). У селу је пописано 12 домаћинстава (35 табија). Турски катастарски пописи из године обухватају и Село Љубомир, дербенд, припада Пожеги. Ово село, односно његово дербенџијско становништво, због чувања дербенда (кланца) по омени Секире, било је ослобођено од аваризти диваније (ванредни порези) и текалифи орфије (ванредни намети). Остали порези су умањивани за једну половину. У делу Дљина - селу Љубомир, године, било је: примићур 1, пиринатуван 2, неожењених 13, домова 35, баштина 1. Село Љубомир, према попису из 1559/60. године и даље припада Пожеги. Имало је 23 хришћанске куће, које су поседовале по једну баштину. У селу је био и један чифлук или чифтлик - део земљишта који је био у власништву муслимана (чифт одговара величини хришћанске баштине, наравно, са нешто умањеним плаћањем пореза). 5 Исте године, дефтер помиње и село Дренову, па се намеће закључак да је подручје данашњег Дљина било подељено на два џемата, односно села - Љубомир и Дренову, која су имала и посебне примићуре (Вранеш, односно Вукша). Како 17. и 18. век нису довољно изучени, недостају поуздани подаци за Дљин, који се у 19. веку појављује и као Длин. Срез вировски је године имао 18 села, међу којима и Дљин са 32 куће и 95 арачких глава. Дефтер чибука из пожешке нахије, који се односи на годину, вредан је за проучавање тадашњег стања у драгачевским селима. Била су у склопу две кнежине (гучке и пожешке), са по 18 села. Село Дљин, у пожешкој кнежини, бројало је 25 кућа са 866 оваца и коза, на које је плаћан порез - чибук, по четири паре на свако грло. Те године, помињу се и следећи сељаци-сточари: Петар Игњатовић, Миливоје Дмитровић, Ристивоје Гавриловић, Стојан Пантелић, Урош Пантелић, Милован Бошковић, Петар Јовановић, Радисав Милинковић, Милић Милинковић, Симеун Радосављевић, Милован Богдановић, Ђока Богдановић, Обрад Симовић, Михаило Тотрак, Јанко Петровић, Станиша Арсић, Јован Арсенијевић, Милосав Ћебић, Вукосав Сердаров, Милутин Вилипов, Јован Марковић, Петар Абаз, Радисав Пантелић, Никола Милисављевић и Никола Маринковић. Дефтер десетка жита Нахије чачанске, капетаније драгачевске године пружа не само податке о имовним приликама земљорадника, односно о износима давања десетка, већ и о распрострањености појединих ратарских култура. Тако село Дљин, на својих 38 житеља, има задужење у окама: пшенице 250, јечма 195, зоби 73 и кукуруза 360. У овом селу је био и 21 јабанац. Они нису странци, али нису припадали ни сеоској заједници. Ови људи су, куповином или на други начин (наслеђем, миразом) долазили до власништва над земљом. 6 3 Славковић, Јовиша. Становништво Драгачева, Гуча, Дом културе, године, стр Исто, стр Исто стр Исто стр

52 Према попису из године Дљин има: 48 кућа, 65 пореских глава, 93 за војску способних, 211 мушких глава (мало и велико), 196 женских глава, 407 сума свију душа, 124 плуга орања, 282 косе ливада, 76 мотика винограда, 6816,,дрвета шљива. У години има 85 домова, један ђак из села похађа гучку (среску) школу, а тек године Дљин је седиште општине и обухвата подручје Лучана са Ђераћом (заселак Лучана). Нови попис становништа, године, први пут даје податке о стању писмености. У Дљину, на 615 житеља (306 мушких и 309 женских), било је 7 који знаду писати, а њих 126 плаћа грађански и један момачки данак. Крајем године, у овом селу, као седишту дљинске општине којој су припадали и Лучани, било је 947 становника (479 мушких и 468 женских) и 27 писмених (сви мушкарци). Јован Ердељановић, проучавајући живот насеља и кретање становништва и године, забележио је да Дљин има 158 кућа и да се може слободно рећи да ниједно село у доњем Драгачеву нема толико старог становништва колико Дљин. Највећа и најстарија од тих старих породица су Страхињићи (65 кућа). У лучанској школи сачуване су, у врло сређеној школској архиви, комплетне уписнице ученика лучанске, доњокраваричке и крстачке школе. Школу у Лучанима похађали су ученици из Лучана, Дљина, Ђераћа, Лисица и Крстаца Од културно историјских споменика у Дљину можемо издвојити: крајпуташе, збег цркву Кађеницу, манастириште и остатке старог града. Збег-црква је у пећини Кађеница, у атару села Дљин, на десној обали Западне Мораве, недалеко од бране за хидроелектрану у Овчар Бањи. До пећине се стиже стрмом пешачком стазом са степеницама. На светилиште указује велики крст испред пећине, која се простире на 50 квадратних метара, са џеповима у камену пробијеним великим прозором, тако да је прилично осветљена. У време Хаџи Проданове буне, године, збег у пећини био је уточиште за стотину људи, махом деце и жена одбеглих од зулума. Мањи одред Турака успео је да продре до пећине. Нису смели да уђу, већ су донели доста сламе, ставили на отвор пећине и запалили. Сва нејач се угушила. Сећајући се њиховог страдања, народ је ову пећину прозвао Кађеница. 51

53 Дучаловићи Дучаловићи, по пространству једно од највећих села у доњем Драгачеву ( СГШ и ИГД), налази се на падинама Овчара (985 мнв) - највећим делом са његове јужне стране, чија је просечна надморска висина 489 м. Кроз село теку поток Бањица (протиче са западне стране Овчара) и његова притока, Дучаловачки поток (под југоисточном падином Овчара). Граничи се са Овчар Бањом, Паковраћем, Ртарима, Марковицом, Негришорима, Лучанима и Дљином. Не постоји писани траг, нити легенда о настанку имена Дучаловићи, међутим неки га објашњавају духањем ветра, за разлику од Тијања где је увек тијо, али је очито да је ово само довијање. Засеоци Планина и Под-Овчар добили су имена по свом положају, Ковачевићи по истоименој породици, а за Садљике и Блато се не зна. 7 Први писани подаци везани за Дучаловиће датирају из 16. века (турске катастарске књиге). Остаци материјалне културе - манастири Свете Тројице и Сретење, такође сведоче да је у питању веома старо насеље. Као и у већини драгачевских места очувани су стари гробљаши и крајпуташи, а постоје и остаци насеља из римског периода. У дефтеру из године, забележено је да село Дубравица припада Пожеги. Истраживачи су године утврдили да се ради о селу Дучаловићи. Село је, тада, имало 13 рајентинских (земљопоседничких) домова са 10 баштина, и то: Николе, сина Радиње, Вука, сина Радула; Браје, сина Радула; Војина, сина Радосала; Радивоја, сина Радмана; Стоје, сина Радојина; Радосава, сина Радивоја, поново: Радивоја, сина Милојка; Воја, сина Радојина; Ресана, сина Милоша; Стојана, сина Николе. О Дучаловићима у 17. и 18. веку нема писаних података. Помињу се као село године, када су припадали пожешкој нахији, у срезу вировском. Село је имало 24 домаћинства и 47 арачких глава. 8 Ово село је године било у саставу пожешке кнежине и према попису чибука (пореза) бројало је 19 кућа и 669 грла ситне стоке (оваца и коза). Дефтер из године, у коме су наведени износи давања десетка жита (у окама), бележи да су Дучаловићи имали годишње спахијске дажбине: пшенице 600, јечма 630, зоби 156 и кукуруза 150 ока. Наведени су и обвезници, њих 30, а према попису из године село Дучаловићи је пружало следећу слику: 38 кућа, 41 пореска глава, 46 за војску способних, 155 мушких глава (мало и велико), 146 женских глава, 301 сума свију душа, 120 плугова орања, 260 коса ливада, 107 мотика винограда, дрвета шљива. Године 1850, Дучаловићи су бројали 62 куће, а према попису из село Дучаловићи је седиште општине и за Марковицу и Ртаре. 9 7 Славковић, Јовиша: Становништво Драгачева, Гуча, Дом културе, стр Исто 9 Исто, стр

54 Попис становништва из године даје податке о стању писмености. Тако су Дучаловићи, са 84 куће, имали 542 житеља (301 мушких и 241 женских) од којих 13 знаду писати, 99 је плаћало грађански и 8 момачки данак. Крајем године, село броји 809 становника (408 мушких и 401 женских) од тога 145 писмених (три жене). Јован Ердељановић је 1898/99. године, проучавајући живот насеља и кретање становништва у Србији, забележио да за најстарије породице у Дучаловићима сматрају: Терзиће, Шибинце, Пантелиће и Ковачевиће. 10 Дучаловићи су још из прошлих векова имали 6 великих, јако разгранатих породица. У 19. веку добили су највише досељеника у времену од Другог устанка до српско-турског рата, а како су старе породице биле куд и камо веће од садашњих, то су Дучаловићи расли много више прираштајем него досељавањем. У селу је године постајало 121 домаћинство, а после близу једног века, односно године, Дучаловићи броје 193 породице: Пантелићи (53), Радојичићи (23), Ковачевићи (21), Гајовићи (10), Поповићи (8), Пауновићи (7), Маринковићи (6), Терзићи (6), Шибинци (6), Миливојевићи (4), Томовићи (4), Цвијовићи (3), Васовићи (3), Туцовићи (2), Гавриловићи (2), Милосављевићи (2), Савковићи (2), Павловићи (2), Станчићи (2) и по једно домаћинство породице са презименима: Златић, Момић, Јовановић, Петровић, Ристивојевић, Глишовић, Радовановић, Ћировић, Гавриловић, Мандић, Марковић, Милутиновић, Миловановић, Максић, Продановић, Бојовић, Топаловић, Вуловић, Недељковић, Судимац, Кузмановић, Василијевић, Ђорђевић, Чоловић, Митровић, Нагић и Стамболић. Неких родова које ранија документа помињу, данас у селу нема. Променили су презимена, одсељени су или изумрли. 11 На западу од села, када се узмемо пети од друга ка брду Руји, наилазимо на десетак великих, правилних хумки. О њима је, као што је већ поменуто, писао д-р Сима Тројановић а неке од њих и раскопавао. И на Руји их има неколико. За једну гомилу камења на врх Рује веле, да је остатак некадашње карауле, о којој више ништа не знају. Једно се место на једној благој, заравњеној коси у Под-Овчару зове Селиштем, али се о њему не зна ништа а нема ни каквих трагова. У гори Дубовцу, у планини Сјекири, налазе се широке и дебеле римске цигље и прича се, да је ту некада била варош Дубрава и да је у планини Сјекири становала војска. Причају, да се та варош протезала испод Сјекире па све до Пожеге и да је имала камени мост на Морави. Ну деси се једном земљотрес, и онда на Дубовцу пропадне у дубину земљиште са делом вароши, који је ту био. И због тога се, кажу, то удубљење прозове Дубовац. (Јован Ердељановић, Доње Драгачево - Насеља српских земаља, Београд, 1902.) Половином новембра године, основана је Дучаловачка Земљорадничка набављачко-продавачка задруга, са седиштем у Марковици. Њена правила је потписало 115 задругара, који су били из Дучаловића, Негришора, Ртара и Марковице. У Управни одбор ове задруге изабрани су: Драгутим Аџемовић, свештеник (председник), Милан Шибинац и Светозар Станић, а у Надзорни одбор Михаило Протић, свештеник, Драгутин Митровић и Чедомир Мирковић. Књиговођа је био учитељ Петар Лојаница, а магационер Мијаило Јовашевић. 12 Од културноисторијских споменика, у Дучаловићима се налазе три манастира мале српске Свете горе: Сретење, Свете Тројице и Преображење. Манастир Сретење се налази на заравни испод врха Овчара, на изворишту Короњског потока и културно је добро од великог значаја. Први писани траг о овом манастиру сачуван је у рукописном јеванђељу из године. Обновљен је године, а живописан у време епископа Никифора Максимовића. Манаститска слава је Сретење,15. фебруара. 10 Исто, стр Исто, стр Летић, Ковиљка. Народне школе у Драгачеву, Центар за културу Гуча, стр

55 Манастир Свете Тројице се налази на падинама Овчара, усамљен у потпуној тишини неопходној за дубоку и сталну молитву. По архитектури је најлепши у Овчарскокабларској клисури. Најстарији писани траг потиче из године, мада се у турским пописима бележи од године. Манастирска слава су Свете Тројице. Манастир Преображење се некада налазио на левој обали Западне Мораве, први пут поменут године. Срушен је године због изградње пруге, а садашњи манастир Преображење, на овом месту, саграђен је године. По благослову епископа, Светог Николаја Велимировића, живот у овом манастиру је организован по светогорском правилу, што значи да нема парохију ни имовину, већ му је улога мисионарска. Манастир слави Преображење Господње, 19. августа. Марковица Марковица је једно од мањих села у доњем Драгачеву ( СГШ и ИГД), које окружују Тијање и Зеоке (са југа), Ртари (са истока), Негришори (са запада) и Дучаловићи (са севера), са просечном надморском висином од 460 м. О постанку и пореклу имена Марковица не постоје писани трагови. Први документ у коме се помиње село Марковица детаљан је попис смедеревског санџака из године. То је најстарији сачувани дефтер, из кога се види да се ово село налазило у феудалном поседу влашког кнеза Павела, сина Вукице, и Војина, његовог брата. Ево како изгледа наведени попис села Марковице: Примићур (старешина села) Радич, син Добрија; Радој Бошњанин, ратај. Село Марковица, припада Брвенику, у посједу споменутог (кнеза Павлаобјашњење аутора); Божидар, син Добривоја, и с њим Војин, његов син; Радивој, син Божидара; Дејан, брат Радивоја; Владко Приторац; Јованко Станисалић, и с њим Јован, његов брат; Јован Влајић; Пештер, син Степана; Бранић, син Радка, и с њим Радивој, његов брат; Степан, дошлац. Домова 9, табија (неожењених) 3. У турском катастарском попису из године, такође наилазимо на село Марковицу, које припада Пожеги. Примићур је Јован, син кнеза Раје. 13 Помињање манастира Корање (?) највероватније се односи на манастир Сретење, али је у дефтеру та реч погрешно прочитана - она гласи Корона, како се и назива потес на коме је сретењски манастир, у селу Дучаловићима. Године 1540, Марковица се помиње под називом Марковци и припада Пожеги. Према дефтеру из године, приход села Марковице, нахија Пожега у ливи Смедерево, износио је 1102 акче. Девет особа је платило годишњи лични порез (испенџу) од 225 акчи, затим, обавезе као што су: порез на тапију од земина 36, приход хајмана без џизје 36 приход бејтул мала, мали гаиба и мефкуда, јуве икачкуна, без одбјеглих робова 54, глобе, свадбарине, порез на бурад и тежи преступи 21 акче Славковић, Јовиша, Становништво Драгачева Гуча, Дом културе, стр Исто, стр

56 Период турске управе у 17. и 18. веку није довољно изучен, тако да нема података о Марковици (као ни о другим драгачевским селима). Године помиње се као засебно село, са 6 домова и 19 арачких глава (од 37 драгачевских села - 19 у срезу гучком, коме је припадала и Марковица, и 18 у срезу вировском. Ово село је, после Брезовица, са 5 домова и 14 арачких глава, било најмање). Већ у пописном списку из године, нема Марковице, што значи, да је била спојена као заселак са Тијањем. Дефтер из године пружа слику давања десетка, који је предаван у усевима. Ратари села Марковице су имали укупно годишње спахијске дажбине у пшеници од 115 ока, јечму 159, зоби 27 и кукурузу 34 оке. Тада су пописани сви обвезници, њих 13: Радоица Обреновић, Никола Обреновић, Симо Обреновић, Радисав Михаи(ловић), Луко Јоксимовић, Тодор Радовановић (?), Михаило Пантел(ић), Ранко Станоевић, Милован Јанкови(ћ), Милое Пантелић, Панто Дивљак, Милинко Марков(ић), Лазар Раздољац. Марковица је, према попису из године, изгледала овако: 16 кућа, 17 пореских глава, 19 за војску способних, 59 мушких глава (мало и велико), 52 женске главе, 11 сума свију душа, 33 плугова орања, 77 коса ливада, 39 мотика винограда, 3762 дрвета шљива. Село је године бројало 24 куће, из којих је један ђак ишао у гучку школу. Попис из године даје потпун приказ становника села Марковица и њихове имовине. Припадало је дучаловачкој општини. 15 Нови попис становништва из године, даје податке и о писмености житеља села Марковице, које је, тада, имало 32 куће, 195 житеља (92 мушка и 103 женска), од којих четири знаду писати. Марковица године броји 248 становника (117 мушких и 131 женских) међу којима 59 писмених (7 жена). Порекло становништва доњег Драгачева, наравно и села Марковице, проучавао је крајем 19. века Јован Ердељановић. Оних 6 домова (попис из 1818.) били су зацело од данашњих великих и најстаријих породица: Јовашевића, Обреновића и Дивљака. Јовашевићи (Јоваши), који су године бројали 14 кућа, најстарија су породица у селу. Они су се доселили у Марковицу из Дробњака. Обреновићи (15 кућа) потичу од неког Обрена, пореклом из Босне. Ова породица је једног порекла са Милинковићима из Вирова. Трећи по старини су Дивљаци (7 кућа). Њихов се прадед доселио из Дивље Ријеке, села преко Јавора, близу Сјенице. Млађи досељеници су били: Савковићи, из Челица код Нове Вароши (Савковићи су са 25 душа највећа задруга у селу); Никетић се доселио из Брезове испод Мучња; Јаковљевић из Акмичића, села између Кладнице и Нове Вароши, а Милинковић је од породице Жуња из Тијања. Село је мало, имало је тада свега 40 кућа. 16 Пописи становништва и домаћинстава од до године, указују да је Марковица једно од најмањих насеља у општини Лучани и Драгачеву (Ђерађ, Брезовице, Кривача, Марковица). У Марковици је друмска механа откупљена од њеног власника Глише Пантелића и преправљена у школску зграду године. Са двема већим и једном мањом учионицом, непрописним, без ходника, само пред једном учионицом имала је ходничић и канцеларију. Школа се налазила до самог пута Чачак - Пожега, на прелепом месту. У школском дворишту постојала је зграда са становима за два учитеља (двема собама, кујнама, предсобљима и подрумима) у добром стању, а у близини су били нужници и штала. Школи је припадао један хектар воћњака и исто толико земљишта, које су учитељи обрађивали. По завршетку Првог светског рата, у марковачку школу се вратио учитељ Стеван Вучковић. Школске 1918/19. године овде су постојала три одељења са Исто, стр Исто 55

57 ученика, које је учило троје учитеља: Радојка Цвијовић (40 првака), Радомир Цвијовић (другаке и половину првака, укупно 75) и Стеван Вучковић (75 трећака и четвртака). Од године у школи су радили следећи учитељи: Стеван Вучковић, Радомир Цвијовић, Радојка Цвијовић, Паула Вајдић, Александар Милошевић, Десанка Милошевић, Петар Лојаница, Недељко Јоковић, Даринка Савић, Видосав Ј. Тодоровић, Десимир Вучковић, Сотир Анђелковић, Милија Перуничић, Марија Шуњић, Милица Вукићевић, Гвозден Мартиновић, Ранко Урошевић, Радивоје Церовић, Чедомир Илић, Драга Илић, Марија Рајбер, Даница Миленковић, Миодраг Вујиновић, Живка Вујиновић, Ранислав Б. Вањић, Олга Аћимовић, Раде Топаловић, Будимир Чакаревић, Загорка Чакаревић, Милован Станимировић и Миљко Обрадовић. Управитељи школе били су: Радомир Цвијовић, Петар Лојаница, Александар Милошевић, Недељко Јоковић, Милија Перуничић, Гвозден Мартиновић, Чедомир Илић, Радивоје Церовић, Миодраг Вујиновић, Будимир Чакаревић, Загорка Чакаревић. 17 Нова зграда школе почела је да се гради године, а средства за изградњу прикупљена су углавном од приреза грађана. Поред њих, изградњу су помогли: банска управа, краљ Александар Карађорђевић, министар просвете и Стеван Вучковић, некадашњи учитељ ове школе. Поред зграде школе са четири учионице, било је планирано да се изграде још два учитељска стана, трпезарија, канцеларија и соба за послужитеља, али тек године сви радови су окончани. Доношењем Закона о обавезном осмогодишњем школовању, године, у Марковици је проглашена осмогодишња школа под именом Реља Ковачевић. Број ученика је растао, па су потребе за већим простором резултирале доградњом школске зграде у површини од 200 м2 и две стамбене зграде за потребе просветних радника. Нагло смањење броја ученика у старијим разредима довело је у питање нормално извођење наставе, па су запослени, на референдуму одржаном 29. априла године, донели одлуку о интеграцији са ОШ Милан Благојевић у Лучанима. Од године, ова школа ради као издвојено одељење школе у Лучанима. VILLAGES AT THE FOOT OF OVCAR IN THE PAST Dragan Djolovic, graduate tourismologist DLJIN, DUCALOVICI AND MARKOVICA Dragacevo is one of the smallest, but the most important regions in Serbia which still has preserved its authenticity. This region located between Sumadija and Stari Vlah, belonged to different administrative divisions and districts during the centuries. In this paper some interesting facts are given about villages in Donje Dragacеvo which is a part of the region of Ovcar-Kablar Gorge. By the Regulative of the Government of Republic of Serbia it is proclaimed the region of exceptional characteristics and as a natural good of exceptional importance is classified in the I category. 17 Летић, Ковиљка; Народне школе у Драгачеву, Центар за културу Гуча, 2008, стр

58 Драган Боснић, Лет ка Овчару Драган Боснић, конак манастира Сретење 57

59 Слађана Пантелић, златном шумом ходам 58

60 РАЗМИШЉАЊА Јовиша Славковић, књижевник 59

61 (Из књиге: Драгачево у прошлости и садашњости Центар за културу, спорт и туризам Драгачево, 2006 г.) 60

62 КАЧАРА Душко Милошевић (и дан данас осећам тај мирис!) Огромно небо се отвара, силазећи од Овчара ка Марковици, преко Дучаловића. Пут вијугаво води врхом гребена. Лево и десно су имања, раштркане куће и штале. Далеки гласови, замрли животи. Зов стоке. Мирис природе. Најбоље је угасити мотор. Лет изнад Драгачева почиње. У ниском прелету виде се Негришори, Тијање, Риђаге, Придворица, Ртари, а ево и Зеока. Кад се мало успори јасно се чује певање извика жена и мушкараца, звук трубе и хармонике, чисти српски говор. Крајпуташи држе живу стражу. Бранко В. Радичевић и даље замиче између тараба, записујући нешто. Заветина и обетина има. Моба нема. Аутомобила све више, сеоских домаћинстава, ипак, све мање. На крајњој периферији Драгачева, у Марковици, налази се имање стрица Негосава и жене му Радојке. Двориште је прадеда Тикомир поделио на два дела. За људе и за стоку. Животиње су имале и појилиште, овећу бару, увек пуну жаба. Ту шљивик, доле њиве, мало даље забран с младим церићем. За време летњих и зимских средњошколских распуста, у изненадним посетама, сачекивали су ме, ови бројеви: Два пара рођачких, бескрајно враголастих, мало скупљених очију. Четири црвене туфне уместо образа. Да их уштинеш крв би шинула! Два широка осмеха. Бескрајна к о васиона. Три важна питања: О школи, љубави и фамилији. Не обавезно тим редом. Пет врста слатког. Од купина и вишања, обавезно. Једна ракијица... Само до пола сипај Ех, па ниси пола човека! Једна, одмах жртвована, кокошка. Једна врућа погача. Ево, осећам мирис. Шест кришки сира. Фино киселкасто. Четири кашике кајмака... Уффф! Не могу више! Било је још пуно такве математике. Али било је и нешто посебно. Качара. Лепе ли, праштеће речи! К о кратки рафал. Али не убија. Само омамљује. Разним мирисима. Ах, ти мириси из качара! И дан данас могу све то да призовем. Не зна се који је мирис био лепши. Од ракије или од вина. Од ове или од пре десет година. Од мало просутог по поду или од утиснутог у зидове брвнаре. Од, кришом попијеног од жене, или од мужа. Од тајног љубавног састанка. Са женом или мужем. Од скривања од некаквенекад потере. Од жене или мужа. Од зимског мраза. Од летње жеге. Од мрака који ту вечно влада. Ова качара имала је и посебну припрату. У бондрук систему, облепљена сламом и блатом, окречена у бело. Састојала се из три оделења. У прва два уобичајено. У трећем, чудо! Преко целог пода, до висине прозора, разастрта пшеница. Читаво море. Ту сам научио да пливам. 61

63 62

64 ТУРИЗАМ И ЕДУКАЦИЈА МОГУЋНОСТИ РАЗВОЈА РУРАЛНОГ ТУРИЗМА У ЗАШТИЋЕНОМ ПОДРУЧЈУ ПИО Овчарско-кабларскa клисурa Јелена Кузмановић, Мастер менаџер у туризму Појам и карактеристике руралног туризма Рурално подручје одређују густина насељености, начин на који се користи земљиште и идентитет становништва, традиционална култура живота и рада на селу. Рурални туризам представља све активности у руралном подручју, а карактеришу га очувана средина без буке, чист ваздух, домаћа храна и могућност обављања послова на сеоском домаћинству. Туристи у руралном туризму учествују у многим активностима на селу, где стичу нове доживљаје и искуства и на тај начин и нова сазнања. Сеоско подручје које је мање насељено и недовољно развијено атрактивније је за туристе. Они у највећем броју долазе из градских средина и опредељују се за боравак у сеоском подручју због традиционалних вредности које више не постоје у градским центрима. Основни мотиви за боравак туриста у руралним подручјима су жеља за боравком у очуваној природној средини и осећај слободе, традиција, осећај релаксације и смирености. Рурални туризам има перспективу и потенцијале за развој, јер из године у годину све већи број људи жели да се врати природи. Домаћинство би требало да се налази у здравом, природном окружењу, са одговарајућом инфраструктуром и понудом, која се на селу може добити, јер потенцијални туристи из градова ипак желе одређену врсту комфора. 1 Гост постаје саставни део породице, третира се као пријатељ и на располагању му је целокупни простор домаћинства. Постоји контакт с локалним становништвом, обичајима, културом, начином живота, локалном гастрономијом, активностима у окружењу, што омогућује оригинално искуство и потпуни доживљај. Смештај је обично организован у амбијенталним, традиционалним кућама. 2 Сеоска домаћинства могу се определити за одређену врсту понуде туристима, у зависности од њихових интересовања. Требало би укључити могућност смештаја код локалне сеоске породице, као и посету местима где се обављају активности на селу (народна радиност, фарме, али и учешће у свакодневним активностима сеоског домаћинства, дегустирање домаће хране и упознавање са припремањем традиционалних јела). Да би неко подручје било атрактивно за рурални туризам потребно је обезбедити инфрастуктуру, прилазне путеве и саобраћајну повезаност, смештајне капацитете, оспособити становништво за бављење овом врстом туризма. Љубазност и гостољубивост домаћина значајни су за успешно бављење руралним туризмом, као и разноврсни гастрономски специјалитети, карактеристични за одређено подручје. Боравак у природи, опуштање и мир, могућност активног одмора значајни су за туристе који долазе из градских средина, којима су свакодневна ужурбаност и стрес постали начин живота. Многе европске земље посвећују велику пажњу руралном туризму, усмеравају значајна средства у рурална подручја, подстичу и едукују становништво за бављење овом врстом туризма. 1 Тодоровић М, Штетић С. (2009), Рурални туризам, Географски факултет Универзитет у Београду, стр Ружић Е. Рурални туризам, установа за цјеложивотно учење Магистра, Пула 63

65 Рурални туризам у Србији Рурални туризам представља можда најважнији облик туризма који у Србији није адекватно развијен, а за који постоје реални услови. Србија има прелепе пределе, планине, реке, језера, нетакнуту и очувану природу, богату гастрономску понуду и традицију, вишевековне историјске споменике и локалитете, гостољубиве и срдачне домаћине. Развој туризма у руралним подручјима допринео би оживљавању сеоских подручја и повратку становништва, посебно млађе популације на село. Многобројна сеоска домаћинства имају вишак стамбеног простора, који би могао бити преуређен и намењен бављењу руралним туризмом. 85% територије Србије је рурално подручје, између 44% и 55% становништва живи у руралним областима, а процена је да око 41% БДП долази из руралних подручја, док се 75% руралног становништва бави пољопривредом. 3 Традиционалне, духовне и културне вредности села важан су сегмент понуде руралног туризма, јер потенцијалним туристима треба понудити више од смештаја и хране. Домаћа радиност, обичаји, народно предање, приказују живот на селу и они су у великој мери и данас очувани у руралним подручјима. Подручја која су заштићена због својих природних вредности представљају велики потенцијал за развој руралног туризма. Потенцијали за развој руралног туризма у заштићеном подручју ПИО Овчарско-кабларска клисура Природни ресурси у Овчарско-кабларској клисури представљају основне покретаче за развој руралног туризма у заштићеном подручју. Посете туриста очуваним подручјима, са здравом климом, природним лепотама и очуваним антропогеним вредностима, све су чешће. Потенцијални корисници руралног туризма су многобројни: млади слободни људи који желе нова искуства, породице са малом децом, успешни пословни људи којима је потребан одмор у природи и бег од свакодневног стреса, пензионери, људи који воле традицију и добру храну, љубитељи активног одмора у природи и др. Рурални туризам према дужини боравка можемо поделити на излетнички, где туриста борави без ноћења и боравишни, који подразумева дужи боравак са ноћењем. Рурални туризам осим смештаја нуди и друге бројне могућности за одмор и рекреацију. То подразумева понуду која укључује разне манифестације, затим локалне специјалитете, домаћу храну и традиционална пића, упознавање са природним лепотама руралног подручја. Осим традиционалних сеоских домаћинстава која се баве пољопривредом, чувају традицију и културу, све је већа потражња за домаћинствима која су намењена породицама са децом, односно потребама деце и за едукативним активностима као што је познавање сеоског начина живота и послова на селу. У заштићеном подручју Предео изузетних одлика Овчарско-кабларска клисура постоје бројне активности у природи. Организоване групе и појединци могу уживати у пешачењу, планинарењу, бициклизму, посматрању птица, пливању, риболову, сплаварењу, а љубитељима адреналина и екстремнијих спортова на располагању су параглајдинг и алпинизам. 3 Мастер план одрживог развоја руралног туризма у Србији (2011) стр

66 Очување животне средине битно је за развој руралног туризма у Овчарскокабларској клисури (животну средину чине: природни ресурси подручја, ваздух, вода, флора и фауна и однос свих чинилаца). Такође, битно је чувати и културна добра, као што су културно-историјски споменици, археолошка налазишта и др. SWOT анализа развоја руралног туризма у Овчарско-кабларској клисури SWOT анализом сагледане су позитивне и негативне стране развоја руралног туризма у заштићеном подручју Овчарско-кабларска клисура и на основу тога могу се донети и спровести одређене одлуке и програми у вези развоја руралног туризма. На овај начин одређују се циљеви које је потребно достићи и активности које је потребно реализовати да би се дошло до тих циљева. Одређује се циљна група туриста, затим тржиште на коме ће се позиционирати и начин да се привуку финансијска улагања у рурално подручје. Да би планирање развоја руралног туризма било успешно, неопходно је укључити локално становништво у тај процес. Потребно је успоставити партнерски однос између јавног и приватног сектора, укључити у планирање све оне који се баве руралним туризмом, посредно или непосредно. Тaкође, потребно је потенцијалне туристе упознати са правилима понашања у заштићеном подручју, како би и они учествовали и допринели развоју. 65

67 Процес планирања развоја руралног туризма у неком подручју почиње истраживањем карактеристика руралног подручја. То се пре свега односи на привредни развој, однос локалног становнштва према развоју туризма и развијеност инфраструктуре. Након тога потребно је дефинисати циљеве развоја руралног туризма, у зависности од постојећих потенцијала и карактеристика подручја, осмислити додатне садржаје и активности, укључити разгледање културно-историјских ресурса. Рурални туризам у Овчарско-кабларској клисури требало би да се базира на очуваности природне средине, богатству културно-историјског наслеђа, разноврсној гастрономској понуди, као и на гостољубивости и срдачности сеоског становништва. Потребно је повезати традицију и нове идеје са захтевима потенцијалних туриста. За развој руралног туризма у Овчарско-кабларској клисури битна је едукација локалног становништва. Потребно је информисати и едуковати појединце који желе да се баве руралним туризмом о потребама потенцијалних туриста, о начину одржавања хигијене и додатним садржајима који чине туристичку понуду. Локално становништво требало би да буде информисано о знаменитостима свога краја, карактеристикама подручја и културно-историјским вредностима. Пољопривреда је битна за развој руралног туризма, јер обезбеђује производе, храну као део туристичке понуде, али и утиче на оживљавање руралних подручја. Пољопривредни производи могу бити понуђени различитим корисницима, пансионским гостима, излетницима али и страним гостима који желе да пробају домаће традиционалне специјалитете. Чачански крај је познат по производњи домаће ракије и то би могао да буде један од туристичких производа руралног подручја у Овчарско-кабларској клисури, који је потребно адекватно промовисати и позиционирати на тржишту. Села на падинама Овчара и Каблара позната су по производњи домаћег сира, кајмака и осталих млечних производа које би сеоска домаћинства могла директно да продају туристима који бораве у руралном подручју, без одласка на пијацу. Разговор са старијим члановима сеоског домаћинства о животу на селу, прошлости краја, манастирима, био би занимљив за туристе који долазе из градских средина или први пут бораве у Овчарско-кабларској клисури. Учествовање у пословима који се обављају на селу, старим традиционалним занатима, припремању и дегустирању зимнице и старих јела, представља ново искуство за посетиоце који бораве на селу. Развој руралног туризма доводи до низа позитивних ствари као што су пласирање вишка пољопривредних производа сеоских домаћинстава, запошљавање људи и повратак младих на село. За одрживи развој руралног подручја морају се поштовати одређени принципи као што су очување природних и традиционалних вредности и културног наслеђа за будуће генерације, задовољење туриста, али и обезбеђење дугорочног привредног развоја подручја (рурални туризам подразумева мању посећеност, односно одсуство масовног туризма). Када говоримо о недостацима за развој руралног туризма у Овчарскокабларској клисури првенствено се мисли на недовољну информисаност локалног становништва о бављењу овом врстом туризма. Сеоско становништво није довољно едуковано о руралном туризму и у већини случајева не схвата значај и могућности које доноси. Потребно је разумети однос домаћин - гост, прихватити и дочекати туристе, са различитим интересовањима и жељама и сваком од њих боравак на селу учинити пријатним и опуштеним, уз додатни садржај и активности у природи. За успешан развој руралног туризма у Овчарско-кабларској клисури битни су путеви који воде до села на падинама Овчара и Каблара, јер сваки гост који се определи за боравак на селу очекује уређене путеве, који се редовно одржавају. Позитивни ефекти од развоја руралног туризма у заштићеном подручју Овчарско-кабларска клисура били би многобројни: очување начина живота и 66

68 традиције на селу, оживљавање и обнова сеоског подручја, заштита и очување околине, задржавање младих на селу и нова запошљавања, очување културно-историјских вредности на селу и др. На овај начин повећао би се број радних места, односно више људи би остајало да живи и ради на селу, а одређени број младих би се вратио у рурално подручје. Сеоска подручја у Овчарско-кабларској клисури би оживела, а уједно и традиционални занати који су данас запостављени и активирала би се домаћа радиност, која такође доноси приходе. Побољшање и изградња путне и туристичке инфраструктуре много би допринели развоју руралног туризма у заштићеном подручју Овчарско-кабларска клисура. Бољи прилазни путеви селима су један од предуслова за правилан развој руралног туризма, тако да је потребно радити на њиховој реконструкцији и санацији. Да би рурални туризам постао део живота неког подручја, мора се имати у виду значај очуване природе за развој руралног подручја, значај локалног становништва за уређење и изглед дестинације, учешће локалне заједнице у развоју руралног туризма подручја, потреба заједничког рада на промоцији и валоризацији природних ресурса руралних дестинација. 4 Да би се рурални туризам у Овчарско-кабларској клисури правилно развијао, потребно је да, осим туриста који бораве на селу, задовољни буду локално становништво и локална заједница, али да се не наруше природно окружење, очуване вредности које се налазе у заштићеном подручју, као и културно-историјско наслеђе. Посебно занимљиво за сеоска домаћинста може бити припремање хране за групе које су на једнодневном излету. На овај начин домаћини би вишак хране коју произведу могли да продају директно гостима, без одласка на пијаце. Туристи би имали могућност да пробају домаће производе, припремљене на традиционалан начин, али и да купе сир, кајмак, зимницу за своје потребе. Повезаност руралног туризма и осталих облика туризма у заштићеном подручју ПИО Овчарско-кабларска клисура Овчарско-кабларска клисура нуди бројне могућности за различите облике туризма: верски, авантуристички, бањски, излетнички, спортско-рекреативни. Сваки од ових облика може се повезати са руралним туризмом, односно боравком на селу. Потенцијални туристи имају могућност да своје слободно време проведу у природи, у шетњи, планинарењу, посматрању птица, пецању и пловидби катамараном, са кога могу разгледати природне лепоте подручја. Многи облици туризма, као што су културни туризам, манифестациони, бањски, спортско-рекреативни, повезани су са руралним туризмом и требало би их користити као део комплетне понуде за потенцијалне туристе у руралним подручјима. Овчарско-кабларска клисура има потенцијал за развој концепта одрживог туризма, који се базира на задовољењу потреба садашњих туриста, уз очување природног и културног богатства подручја за будуће генерације. Циљ одрживог развоја туризма је очување животне средине и културних вредности, али и остваривање прихода уз задовољене потребе туриста. Православни манастири и света места у Овчарско-кабларској клисури представљају културно-историјско и духовно наслеђе чачанског краја и целе Србије, по којима је Овчарско-кабларска клисура позната као Мала Српска Света Гора. Средњовековни манастири препознатљиви су симбол овог подручја и значајан део туристичке понуде Овчарско-кабларске клисуре, а верски туризам је један од најзаступљенијих облика туризма у Овчарско-кабларској клисури. 4 Штетић С, Шимечевић Д, Ћурчић Н (2013), Специфични облици туризма, Београд, стр

69 У заштићеним подручјима, велики потенцијал за развој има еко туризам. Овај облик туризма подразумева очувану животну средину као туристички доживљај и саме активности туриста које доприносе очувању животне средине. Еко туризам изграђује свест о значају очувања природних и културних вредности, без штетних утицаја по природу, односно окружење у заштићеном подручју. Потребно је да туристи у заштићеном подручју, као и локално становништво, буду информисани и едуковани о значају заштите животне средине, мерама очувања и развоја еко туризма. Овчар Бања, која се налази у централном делу Овчарско-кабларске клисуре позната је по термоминералној води температуре 35-38º, која нуди могућности за развој wellness и spa туризма. Туристи могу своје слободно време користити за опоравак, али и релаксацију и опуштање тела и духа, за постизање бољег здравственог стања вежбањем, масажама и коришћењем затвореног базена, који се налази у wellness центру. Корисници бањског туризма различитих су старосних доби, старији и они који имају конкретан здравствени проблем, али и млађа популација која мисли о свом здрављу, има здраве навике живота или једноставно хоће да се опусти након напорног дана. Жеља за авантуром и необичним догађајима, време проведено у природи, стицање нових искустава са сигурним и безбедним исходом, привлачи све већи број туриста. Они желе да класичан одмор уз опуштање и шетње, замене новим активностима у природи, необичним и несвакидашњим спортовима са дозом узбуђења. Овај вид туризма испуњава жеље туриста за открићима непознатог у природи, савладавањем и упознавањем природних препрека, уз учешће у спортско-туристичким такмичењима. Авантуристички туризам представља одређени изазов превазилажења сопствених граница, било физичких, било психичких. Неки од појмова који описују авантуристички туризам су: узбуђење, адреналин, страх, пут, изазов, експедиција, ризик, освајање, успех. 5 Корисници авантуристичког туризма су углавном млађи, до 40 година, спортски активни и у кондицији коју захтева ова врста туризма. У авантуристичком туризму, ризик је нешто што туристи заправо желе, а не избегавају. 6 Овчарско-кабларска клисура представља привлачно подручје за различите врсте авантуристичког туризма, љубитеље природе, екстремних спортова и узбуђења. Пешачење, планинарење и бициклизам популарне су активности у природи, а обележене планинарске и бициклистичке стазе омогућавају једноставно коришћење и за туристе који немају искуства у овим врстама активности. Стазе су различитог степена тежине и дужине, прилагођене кондицији и спремности појединца. Видиковац на врху Каблара, одакле се пружа јединствен поглед на меандре Западне Мораве, има посебно место у сећању сваког туристе. Алпинизам, као посебна врста планинарења, постаје све занимљивији туристима, који су у бољој физичкој кондицији и воле изазове у природи. Прави изазов и блиски сусрет са природом могу доживети љубитељи параглајдинга, чије се полетиште налази се на врху планине Овчар, а сам лет доноси узбуђење са погледом на шумовите падине планина. Посматрање птица представља занимљиву рекреацију у природи, која се обично организује у групама и подразумева посматрање многобројних врста птица и слушање звукова које оне производе. 5 Храбовски-Томић Е. (2008), Селективни облици туризма, Факултет за услужни бизнис, Сремска Каменица, стр Dickson, T., Dolnicar, S. (2004). No risk, no fun: The role of perceived risk in adventure tourism. CD Proceedings of the 13th International Research Conference of the Council of Australian University Tourism and Hospitality Education (CAUTHE 2004) 68

70 Истраживање о могућностима развоја руралног туризма у заштићеном подручју ПИО Овчарско-кабларска клисура (део резултата добијених анкетним испитивањем) За потребе истраживања о постојању могућности за развој руралног туризма у Овчарско-кабларској клисури, коришћен је анкетни упитник. Приликом конципирања питања, водило се рачуна о томе да се обезбеде информације у којој мери су испитаници заинтересовани за Овчарско-кабларску клисуру, односно конкретно мишљење испитаника о потенцијалима у клисури. Такође, од испитаника су добијени одговори у вези развоја руралног туризма у Овчарско-кабларској клисури, као и о томе који су највећи недостаци за развој руралног туризма у заштићеном подручју. Укупно 141 испитаник је одговорио на питања из упитника. То су пунолетне особе из градова и општина који се налазе у непосредној близини Овчарско-кабларске клисуре и других градова Србије, заинтересоване да попуне упитник. Када је у питању врста узорка, у истраживању се користио прост случајан узорак. Међутим, оно о чему се водило рачуна јесте да испитаник потенцијално може да буде и носилац одређених активности везаних за развој руралног туризма. У том смислу, пре дељења упитника, испитивач је вршио слободну процену ове карактеристике испитаника. 69

71 Да ли бисте се определили за одмор на селу у заштићеном подручју Овчарско-кабларска клисура Предности и недостаци заштићеног подручја ПИО Овчарско-кабларска клисура за развој руралног туризма сагледани су на основу тренутног стања у заштићеном подручју и на основу анкетирања испитаника о овом подручју. Природне вредности и културно-историјско наслеђе представљају најзначајније сегменте туристичке понуде Овчарско-кабларске клисуре. У будућности, више пажње требало би посветити едукацији становника који желе да се баве руралним туризмом у заштићеном подручју и информисати потенцијалне туристе о могућностима које пружа боравак у Овчарско-кабларској клисури. (Преузето из мастер рада: Кузмановић Јелена; 2016; Могућности развоја руралног туризма у затићеном подручју Овчарско-кабларска клисура, Факултет за хотелијерство и туризам у Врњачкој Бањи) 70

72 Possibilities of Rural Tourism Development in the Protected Area of Ovcar-Kablar Gorge Jelena Kuzmanovic, master of tourism Rural tourism presents, maybe, the most important segment of tourism which is not adequately developed in Serbia, and for which there are real conditions. Serbia has very beautiful countryside, mountains, rivers, lakes, intact and preserved nature, rich gastronomic offer and tradition, multi century old historical monuments and localities, hospitable and cordial hosts. Development of tourism in rural areas could contribute to revival of rural regions and population return, especially the young ones. Numerous village households have the surplus of residential space which could be rearranged and fitted for rural tourism Natural resources in Ovcar-Kablar Gorge present basics for development of rural tourism in the protected area. Tourist visits to protected areas with healthy climate, natural beauties and preserved anthropogenic values are getting more often. 71

73 ЕДУКАТИВНА СТАЗА КАБЛАР На иницијативу Географско-еколошког друштва Чачак, а у сарадњи са Планинарским друштвом Каблар и уз подршку Туристичке организације Чачак и Министарства пољопривреде и заштите животне средине Србије, године осмишљена је Едукативна стаза Каблар. Ова стаза прати део планинарске стазе бр. 3, од Планинарског дома до врха Каблара 885 м.н.в и прва је тог типа на простору Овчарско - кабларске клисуре. Осмишљавање ове стазе има за циљ да њени корисници знања која су стекли у формалном образовању, учине разумљивим, практичним и применљивим, па је саставни део стазе едукативни програм прилагођен ученицима основних и средњих школа. Дуж стазе су мапирана места погодна за реализацију едукативних садржаја, радионица и теренских вежби из биологије, екологије, хемије и географије. Суштина програма је да се кроз корелацију различитих научних области, стекне свеобухватно и искуствено знање о природним вредностима Овчарско кабларске клисуре и то о разноврсним облицима рељефа, педолошким карактеристикама, стаништима, разноврсном флором, вегетацијом, адаптивним формама... На почетку стазе се налази учионица у природи, капацитета 30 места, а дуж стазе су постављене четири информативне табле. За организоване посете, едукативни програм реализују чланови Географско еколошког друштва Чачак, а свако ко се самостално упути стазом може се преко постављених информативних табли упознати са основним карактеристикама вегетације, флоре, ретким биљним врстама које се могу видети на стази, као и са процесом настанка и карактеристикама укљештених меандара по којима је клисура препознатљива. Горан Шипетић 72

74 ЕДУКАТИВНИ КАМПОВИ ЗА НАДАРЕНЕ УЧЕНИКЕ ОСНОВНИХ И СРЕДЊИХ ШКОЛА ЧАЧКА Едукативни кампови за надарене ученике чачанских школа у Овчарско кабларској клисури реализовани су у сарадњи Планинарског друштва Каблар, Географско еколошког друштва и Туристичке организације Чачак. Први едукативни камп за 20 ученика основних школа реализован је од до Учесници кампа су били ученици који су остварили најбоље резултате на окружним такмичењима из географије, хемије и биологије. Други камп, за 20 ученика средњих школа, реализован је у периоду од до и био је намењен средњошколцима надареним за природне науке, биологију, екологију, хемију и географију. Циљ реализације ових петодневних кампова био је да се учесници, кроз разноврсне активности, упознају са природним и антропогеним вредностима Предела изузетних одлика Овчарско кабларска клисура. Реализоване активности се могу поделити у три групе. Прва група је обухватала предавања, презентације и лабораторијске вежбе. Друга група се односила на активности у природи, у оквиру којих су организоване радионице, теренске вежбе, шетње до врха Каблара и Овчара, посете манастирима Никоље, Свете Тројице и Сретење, вожња катамараном до језера Међувршје и посматрање птица. У оквиру последње групе спортско рекреативних активности, учесници су упознати са основама планинарења, организована је практична алпинистичка обука и пливање на базену. Током ових кампова, кроз разноврстан програм, учење и игру учесници су се упознали са свим вредностима клисуре, карактеристичним облицима рељефа, разноврсном флором и вегетацијом, херпетофауном, богатом фауном птица и историјским наслеђем. Данка Ранђић 73

75 УЧИОНИЦА У ПРИРОДИ У периоду од августа до децембра године, Географско еколошко друштво Чачак у сарадњи са Планинарским друштвом Каблар реализовало је пројекат Учионица у природи. Покровитељи пројекта били су Министарство пољопривреде и заштите животне средине Србије и ЈУ Туристичка организација Чачак. Пројекат је омогућио да се на почетку Едукативне стазе Каблар постави учионица у природи, капацитета 30 места. Учионица се састоји од десет столова и клупа, постављених у форму амфитеатра са централном таблом. Реализацијом овог пројекта завршено је уређење Едукативне стазе Каблар, чиме је извођење пратећег едукативног програма унапређено. Едукативна стаза Каблар са пратећим програмом и садржајима представља комплексну учионицу у природи и прва је таквог типа на простору заштићеног подручја Овчарско кабларска клисура. Међутим, предеоне лепоте, био- и геодиверзитет целе клисуре дају неисцрпну инспирацију за креирање нових садржаја, учионица и едукативних програма, што је и циљ коме ћемо тежити у наредним годинама. Иван Рвовић 74

76 75

77 76

78 МАНИФЕСТАЦИЈЕ ЛЕТЊИ ДАНИ КУЛТУРЕ Овчар Бања године Традиционално, током лета у Овчар Бањи, организују се Летњи дани културе са разноврсним културно-уметничким и забавним програмима. Музички концерти разноврсних жанрова, позоришни комади, монодраме и ревије уз традиционалне друге манифестације и садржајно богату туристичку понуду. Организатори Летњих дана културе у Овчар Бањи су чачански Дом културе и месна заједница Овчар Бања. + Овчар Бања некада 77

79 78

80 ЛИКОВНА КОЛОНИЈА СРПСКА СВЕТА ГОРА Овчар Бања, 27. јул - 2. август, Ликовну колонију Српска света гора у Овчар Бањи, већ две деценије, сваке године између 27. јула и 2. августа организује самоуки вајар из Чачка, Никола Поповић Поп. Помаже му група ликовних стваралаца који су свој опус посветили трагању за модерним изразом сакралне уметности (зографи, живописци, иконописци, мајстори за иконопис, клесари, ливци реликвијара, резбари, вајари, сликари.), посвећеношћу узвишеним идеалима, Богу, вери, цркви и православљу, што ову колонију разликује од других. НИКОЛА ПОПОВИЋ ПОП Никола Поповић Поп је рођен године у драгачевском селу Дучаловићи под Овчаром. Од дечачких дана почео је са обликовањем дрвета, да би средином шездесетих година прошлог века исклесао, од трешњевог дрвета, своју прву скулптуру Бој на Љубићу. Од тада, углавном од крушковог и ораховог дрвета, претаче мудрости прошлих времена, не приклањајући се ни једној школи наиве. Моја вечита преокупација и инспирација је село, моји земљаци и њихов живот од рођења до смрти, историја. Зашто баш то? Најбоље објашњење је моја скулптура Стуб живота. На педесетак фигура и ликова приказао сам сељака распетог између неба и земље, који вековима упире поглед у небо и стрепи шта ће остати од онога што је бацио у земљу. У томе, вековима, нашем сељаку и прође цео живот. Јесте, у свему томе централно место припада жени. Жени, напаћеној мајци, испијених груди и искапаних очију од плача за синовима и мужевима у рат испраћеним, у бунама побијеним; за наћвама, вековима женским послом, али и жени - љубавници, једној сеоској лепотици и доброј вили. Била је и дуго ће још тако бити, стуб српског сеоског домаћинства, огњиште је одржала - прича Никола Поповић, истински уметник и стваралац широког срца. 1 Клешући легенде, Никола Поповић Поп их претвара у стварност, удахњујући им чудан, нови живот. Као грађевински техничар, имао је прилику да проведе неколико година у Јужној Америци. Уз рад, обишао је и већи број земаља, упознавши тако нове пределе и културу. Отуда његове скулптуре, рељефи и стубови, са безброј ликова и сцена, и називима говоре шта га као ствараоца надахњује и заокупља (Водоноша, Сакупљачи дрвета, Купачица, За наћвама, Круњење кукуруза, Свадбари, Цигани, Кириџије на конаку ) Ја нисам уметник тренутка. Ето, овај стуб исклесао сам године, а посвећен је Косовском боју и историји мог народа. Припада циклусу Буне и ратови - са још једним стубом, три скулптуре и једним рељефом. Пет прстенова, пет композиција, пет историјских тренутака и истина српског народа: бој на Косову, аветињско лутање поробљених опустошеном земљом, збег у шупљини из које се рађа ватра слободе, хајдучије и устанци за ослобођење од Турака, приповеда нам. 2 До сада је извајао и изрезбарио на стотине дела, учествовао на групним и самосталним изложбама, код нас и у свету. Истрајава као оснивач и организатор ликовне колоније Српска света гора већ две деценије. За сваку похвалу и дивљење! 1 Војиновић, Славомир, Наива у Србији, Београд 1991, стр Славковић, Јовиша, Уметност на тлу Драгачева, Библиотека општине Лучани /Гуча, 2016, стр

81 Јошкин Шиљан, Србија Коста Богдановић Александра Ћосић Љубомир Кукуљ Драган Перић, Србија Божидар Плазинић, Србија 80

82 МЕЂУНАРОДНИ СИМПОЗИЈУМ УМЕТНОСТ И ПАПИР Основна идеја овог пројекта је да успостави равнотежу између екологије и уметности и укаже да рециклирани отпадни материјал (папир) може бити материјал за реализацију уметничког дела. Основан је године у Овчар Бањи. Аутор пројекта и уметнички руководилац симпозијума је Божидар Плазинић, а реализација Центра за визуелна истраживања Круг. Партнери у пројекту су: Туристичка организација Чачка, Дом културе Чачак, Народни музеј Чачак, Међуопштински историјски архив Чачак, Фабрика хартије Божо Тимић, Фабрика хартије Дива и Студентски центар Чачак. До сада је у раду колоније учествовало преко 250 уметника из 30 земаља, а у фонду колоније остало је 650 радова. Организована су предавања (трибине) на којима је учествовало преко 50 предавача, међу којима су истакнути уметници, теоретичари и стручњаци из области екологије. Радови настали на симпозијуму излагани су у Чачку, Ужицу, Новом Саду, Смедереву и Београду. Драган Деспотовић, Холаднија- Србија Дан Паладе, Румунија Слободан Кнежевћ, Србија Исмет Рамићевић, Македонија 81

83 ДАНИ КАЛИГРАФИЈЕ И ИКОНОПИСА Овчар Бања, 2015/2016. година Аутор пројекта је Божидар Плазинић, ликовни уметник из Чачка. Пројекат реализује Центар за визуелна истраживања Круг Савет манифестације: Лела Павловић, дипл. историчар (Међуопштински историјски архив Чачак)-председник Божидар Плазинић, ликовни уметник (Центар за визуелна истраживања Круг Чачак) Драган Ђоловић, дипломирани туризмолог (Туристичка организација Чачка) Делфина Рајић, дипломирани историчар уметности (Народни музеј Чачак) Ђорђе Станојевић, професор (Академија уметности СПЦ Београд) У раду друге и треће калиграфско-иконописачке радионице, 2015/2016. године у Овчар Бањи, учествовала су 24 студента уметничких академија и ђака средњих уметничких школа из Чачка, Крагујевца, Горњег Милановца и Београда. Иконописачку радионицу, као и прве две, водила је Ана Богићевић, професор из Чачка, а калиграфску професор др Лазар Димитријевић, шеф катедре за графички дизајн на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Све је део програма Туристичке организације Чачка и Летњих дана културе у граду, уз сарадњу чачанских установа Народног музеја, Међуопштинског историјског архива и Градске библиотеке Владислав Петковић Дис. Радионица у Овчар Бањи део је туристичке понуде и садржајем доприноси богатству ове долине српске духовности. И овога пута теме за лепо писмо биле су поезија добитника награде Дисовог пролећа (иде по хронолошком редоследу госта приредбе), духовне поруке, као и писање других садржаја. У организацији редакције часописа Водич кроз туристичке манифестације и Привредне коморе Србије, 11. фебруара је у Београду, под мотом Креирајмо будућност манифестација у Србији заједно, одржан осми по реду Сусрет организатора манифестација у и години. На овом сусрету који традиционално окупља велики број туристичких радника, манифестација Дани калиграфије и иконописа Овчар Бања (пројекат Центра за визуелна истраживања Круг и Туристичке организације Чачак) проглашена је за најуспешнију новоорганизовану манифестацију у прошлој години. Признање које су на Сусрету организатора манифестација добили Дани калиграфије и иконописања, индирекна је потврда исправности идеје да наредних година манифестација у Овчар Бањи траје читаво лето, што у крајњем случају ипак зависи од слуха локалне власти да финасијски подржи реализацију овог несвакидашњег пројекта. 82

84 83

85 ЛИКОВНА КОЛОНИЈА ЧАЧАК, ОВЧАР БАЊА (Овчар Бања, година) У Овчар Бањи је године организована ликовна колонија, поводом обележавања 800 година од првог писаног помена имена Чачак. Од тада, уметници из целе Србије долазе да у природним лепотана заштићеног подручја пронађу инспирацију, али и уживају у седмодневном боравку међу манастирима Мале српске свете горе. Организатор колоније је Дом културе Чачак, а домаћин ресторан Дом у Овчар Бањи. Сваке године настају вредна уметничка дела која, након изложбе у Ликовном салону Дома културе, остају у фонду. Учесници колоније године: Владимир Влајић, Београд Стоја Рађеновић, Београд Јованка Улић, Нови Сад Љиљана Глишовић, Београд Нина Радоичић, Београд Младен Лазаревић, Трстеник Владимир Петровић, Нови Београд Бојан Савић, Београд Горан Вид Остојић, Београд Рашо Јованић, Чачак Учесници колоније године: Љиљана Стојановић, Београд Јан Агарски, Стара Пазова Марија Будимчевић, Крагујевац Софија Војиновић, Чачак Сања Вуковић, Чачак Јовица Дејановић, Врање Дуња Јунг, Земун Душан Микоњић, Београд Емил Сфера, Панчево Светозар Тасић, Врање 84

86 Јовица Дејановић Јованка Улић Емил Сфера Љиљана Стојановић Иван Матић Бојан Савић 85

87 ВАЈАРСКА КОЛОНИЈА КРСТ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА У ОВЧАР БАЊИ На иницијативу професора др Драга Милошевића, а у оквиру Програма рада ЈУ Туристичка организација Чачка, у Овчар Бањи је организована вајарска колонија Крст патријарха Павла, на којој су учествовали вајари и резбари по позиву. Жири у саставу: академски вајар Синиша Антић, архијерејски намесник, трнавски протојереј Небојша Дабић и академски дизајнер Зоран Јуреш одабрао је најуспешније, а Туристичка организација наградила. Прво место припало је Зорану Копривици из Лучана, друго Драгу Милошевићу из Чачка и треће Стојану Топаловићу из Лучана. Награде су уручили Драгомир Савић, директор Туристичке организације Чачка и Марина Мајсторовић, руководилац службе ОКК у Туристичкој организацији. 86

88 СУСРЕТИ ЕНИГМАТА СРБИЈЕ Традиционални, 16. по реду Сусрети енигмата Србије, одржани су у Чачку и Овчар бањи од 19. до 21. августа године. Најбоље енигмате Србије, али и њихови гости, колеге и пријатељи из Хрватске, Црне Горе и Републике Српске више од 50 учесника традиционално су одмерили снаге у састављању и решавању разних загонетачких форми, расправљали о садашњости и будућности енигматике и битним питањима за рад, али и уживали у дружењу и обиласку града домаћина и Овчарскокабларске клисуре. Сусрете је отворио Владан Милић, помоћник градоначелника Чачка за друштвене делатности. Такмичарски део је обухватао три званичне и три ревијалне дисциплине. На такмичењу у састављању енигматских задатака победио је Сретен Перић (Лозница), испред Решада Бесничанина (Нови Пазар) и Драгише Цетића (Гацко). Екипни редослед био је: ЕК Кикинда, ЕД Ђорђе Натошевић из Сомбора, ЕК Ваљево. И у решавању енигматских задатака победио је Сретен Перић, испред Илије Ђурковића (Подгорица) и Владимира Шарића (Шимановци). У екипном пласману прва два места освојиле су екипе ЕК Кикинда (1 и 2), трећепласирана је била екипа ЕК Ваљево. На такмичењу у састављању анаграма победио је Зоран Радисављевић (Нови Сад), друга је била Гордана Јовановић Шарић (Шимановци), а трећи је био Драгиша Јовановић (Шимановци). Екипни пласман је: ЕК Кикинда-1, ЕК Ниш, ЕК Кикинда-2. Теме су биле: ЧАЧАК СЕДИШТЕ МОРАВИЧКОГ ОКРУГА; ЛАКО ЈЕ С ПУНИМ ТРБУХОМ ПОСТ ХВАЛИТИ; ПЛЕШЕМ КАО ЛЕПТИР, УБАДАМ КАО ОСА (максима Мохамеда Алија). Међу енигматама шахистима победио је Леонардо Гавриловић, ФИДЕ мајстор из Чачка, други је био Петар Матовић, мајсторски кандидат из Чачка, а трећи Владимир Шарић. У игри суперквизовка победио је Славко Бован (Кикинда), испред Сретена Перића и Милутина Тепшића (Кљајићево). У наградном квизу Колико познајете Чачак победила је Славица Бабић (Коцељева). Организован је и излет у Овчар бању. Енигмате су посетиле манастире Српске Свете горе - Никоље и Благовештење. Приликом обиласка Чачка, обишли су Народни музеј, Уметничку галерију Надежда Петровић и Саборни храм Вазнесења Господњег. Учесници су положили цвеће на споменик Војводи Степи Степановићу у центру Чачка. Говор о Војводи Степи одржао је Слободан Чворовић, председник локалног Удружења потомака ратника године. Кустосу галерије Надежда Петовић поклоњена је увеличана укрштеница Нова Зекића из Лознице, посвећена Надежди и Растку Петровићу. У склопу сусрета, одржана је Енигматска трибина на две теме. У првом делу се причало о идеји да ЕСС иницира израду монографије 70 година Новости Енигма. Постигнути су начелни договори о редоследу потеза, начину израде и задужењима. У другом делу, расправљало се о актуелном тренутку српске енигматике и стању у савезу. На свечаном затварању сусрета, додељене су захвалнице организацијама, фирмама и појединцима за помоћ пружену организаторима. Енигматски савез Србије је доделио признања заслужним члановима. Повеља Енигматског савеза Србије за животно дело додељена је Крсти Иванову (Бор) и Момиру Пауновићу (Панчево). Годишњу повељу ЕСС за енигматско издаваштво додељене су Гојку Мандићу (Бања Лука) и Живомиру Јевтићу (Београд). Књигом су награђени најмлађи учесник (7 година) Јован Рајовић и најстарији Душко Лазић. Куриозитет је да је на сусретима било девет брачних парова. За најуспешнијег учесника сусрета проглашен је Сретен Перић, који је, уз пехар, награђен и уметничком сликом Гордане Јовановић Шарић. За најуспешнији клуб на 15. Сусретима енигмата Србије проглашен је, другу годину заредом, ЕК Кикинда. Општи је закључак да су сусрети били успешни, са растерећеном сатницом и у другарској атмосфери. Учесници су из Чачка и Овчар Бање понели лепе успомене. Александар Јанковић, председник ЕСС 87

89 Са планине, кроз дрвеће, пробија се трачак свеће; а у срцу сваког ЧВОРА над Моравом Света гора. Аутор: Ацо Јанковић, решење: ОВЧАР 88

90 Морава је зауздана, постала је МИРАН ТОК, СЕЉАНИ је лако броде, па и децу у храм воде. Аутор: Ацо Јанковић, решење: МАНАСТИР НИКОЉЕ АНАГРАМИ ИКОНА СВЕТЛИ! Аутори : Владета Тривунац, Милош Милићевић и В. Сембер Решење : СВЕТИ НИКОЛА ЈА ВАЛА ПРЕТРПИХ! Аутор : Милош Милићевић Решење: ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ АЛ ЈАКО ДИВАН ЛИК... Аутор : Гордана Јовановић Шарић Решење: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СВЕГ ВЕКА ЦАРСТВО! Аутор : Емилија Михаљевић Решење : ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ СВЕТИЊА НАМ РАЈО! Аутор : Ацо Јанковић Решење : МАНАСТИР ЈОВАЊЕ ГЛЕ НАМ СТЕЊА! БОРАВИШТЕ... Аутор : Ацо Јанковић Решење : МАНАСТИР БЛАГОВЕШТЕЊЕ А ХАНЏАР ОБНОВИ УПАД! Аутор : Ацо Јанковић Решење : ХАЏИ ПРОДАНОВА БУНА ВАМА СВЕТИЊЕ НА РЕД?! Аутор : Ацо Јанковић Решење : МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ 89

91 ФОТО СКУП Овчарско-кабларска клисура је по многима најромантичнија и најлепша клисура у Србији. Широј јавности позната је по својим природним лепотама и споменичким вредностима. Јединствена је по великом броју очуваних манастира и светилишта, због чега је називају Српска Света гора. Основно природно обележје клисуре чини рељеф, а пре свега упечатљиви масиви Овчара и Каблара. Мало која клисура у Србији је украшена тако израженим укљештеним меандрима или термалним изворима као ова. Огрнута је у лепе и тајнствене шуме са незаборавним пејзажима. Све ово чини Овчарско-кабларску клисуру веома атрактивном и привлачном за фотографе. Јавна установа Туристичка организација Чачка, која спроводи низ активности на плану заштите и развоја овог подручја, организује Фото скуп као једну од активности у циљу промоције заштићеног подручја. Најбоље од оног што мајстори објектива сниме, биће обрађено, достављено и доступно Туристичкој организацији Чачка за даље промотивне активности. Грађани ће на изложбама које ТОЧ организује имати прилику да уживају у изабраним радовима врхунских фотографа. Осим у Чачку, изложба фотографија са ФОТО скупа обићи ће и околна места. 1. ФОТО СКУП Организован је у Овчар Бањи маја године. Учествовало је 15 фотографа из Београда, Ваљева, Ужица, Пожеге и Чачка. 1. Мирослав Предојевић, МФФСС, Фото радионица Арт Натура Арт, УЛУПУДС 2. Милан Марковић, МФФСС, Фото Клуб Ваљево 3. Слободан Пајић, КМФСС, ФКК Чачак 4. Драган Бабовић, КМФСС, ЦФФККЦ 5. Драган Бабовић, Ф1 ФСС, ФК Београд 6. Бојан Пајић, Ф1 ФСС, ФКК Чачак 7. Мирослав Петровић, УЛУПУДС 8. Милорад Дрча, уредник фотографије, Фото Савез Србије 9. Бранка Вучићевић Вучковић, ФКК Чачак 10. Симонида Николић, ФКК Чачак 11. Небојша Станојловић, Фото Клуб Ваљево 12. Владимир Мијаиловић, Фото Савез Србије 13. Сретен Пантелић, Фото Клуб Ваљево 14. Вера Буквић, слободни фотограф, Ужице 15. Ана Бељић, слободни фотограф, Ваљево МФФСС - Мајстор фотографије Фото Савеза Србије КМФСС - Кандидат-мајстор фотографије Фото Савеза Србије Ф1 ФСС Фотограф 1. класе УЛУПУДС Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије Изабрани радови са 1.ФОТО СКУПА били су представљени на изложби која је, поводом Дана заштићеног подручја ПИО Овчарско-кабларска клисура, организована маја године у Дому културе у Чачку. Селектор изложбе и аутор поставке је Слободан Пајић Пајо, а награђени су најуспешнији радови. НАГРАДЕ: Прва награда: БЕГ - Владимир Мијаиловић Друга награда: КАБЛАР (3) - Вера Буквић Друга награда: ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКО ЈЕЗЕРО - Сретен Пантелић Трећа награда: МОРАВСКИ МЕАНДРИ - Ана Бељић Трећа награда: ОВЧАРСКЕ МАГЛЕ - Бојан Пајић Трећа награда: НЕОБИЧНА СВЕТЛОСТ, ПТИЦА И...? - Мирослав Петровић Похвала: У ПЕЋИНИ КАЂЕНИЦА - Драган Бабовић (Pr.f.) Похвала: ЕХО НИЛА НА МОРАВИ - Драган Бабовић (drbach) Похвала: БЛАГОВЕШТЕЊЕ (2) - Бранка Вучићевић Вучковић 90

92 91

93 Јан Вало, Магија Овчарско-кабларска Јан Вало, Фотограф на делу 92

94 Јан Вало, Успење Учесници 2. фотоскупа 93

95 Драган Боснић, Савина испосница 94

96 2. ФОТО СКУП Организован је у Овчар Бањи маја године. Учествовало је 16 фотографа из Београда, Новог Сада, Пожеге и Чачка. 1. Јан Вало, ФА 1, Фото клуб Војводина Нови Сад 2. Драган Боснић, уредник фотографије Национална ревија Србија, Београд 3. Слободан Пајић, КМФСС, Фото група Формат Чачак 4. Снежана Лерх, Фото клуб Војводина Нови Сад 5. Владимир Мијаиловић, АФИАП, Пожега 6. Слађана Пантелић, Фото клуб Војводина Нови Сад 7. Стеван Јовановић, Фото клуб Војводина Нови Сад 8. Ивана Васојевић, Фото група Формат Чачак 9. Радоје Обрадовић, Фото група Формат Чачак 10. Ненад Карапавловић, АФ 3, Фото група Формат Чачак 11. Милојица Миловановић, АФ 2, Фото група Формат Чачак 12. Весна Мијаиловић, Пожега 13. Милан Јањић, Ф1, АФИАП, Фото група Формат Чачак 14. Татјана Марјановић, Фото група Формат Чачак 15. Богдан Гуглета, Фото група Формат Чачак 16. Драган Ђоловић, Туристичка организација Чачка Учесници овогодишњег Фото скупа имали су прилику да уживају и забележе најлепше боје јесени у Овчарско-кабларској клисури. Слободно можемо рећи опчињени лепотом предела, своје импресије су одмах почели да деле путем друштвених мрежа. Имамо потврду да су фотографије снимљене на 2. ФОТО СКУПУ путем друштвених мрежа обишле свет. Свакодневним објављивањем, фотографије Овчарско-кабларске клисуре имају све више пратилаца, а то што је назначено где је и када фотографија настала, нама је изузетно значајно. Већ у првој недељи након фото скупа, јављао нам се велики број фотографа заинтересованих да узму учешће на будућим скуповима, или да индивидуално посете клисуру. У мају наредне, године, биће приређена изложба одабраних фотографија насталих на 2. ФОТО СКУПУ. Импресије учесника можда најбоље илуструје мејл Јана Вала: Горане, хвала Теби и екипи која нас је окупила око ове идеје, заиста још увек се не могу отети утиску и импресијама од два претходна дана, која ће ми заувек остати у лепом сећању. Свака Вам част на свему... ово је било нешто посебно, нешто очаравајуће.. нешто што нас привлачи да опет дођемо. Ми се спремамо већ сад... да опет будемо тамо. Наравно, фотографија има изузетних... сад је тежи део посла, веруј треба одабрати фотке... Урадићемо то сви са великим задовољством... у току пар неколико наредних дана ћу одабрати, припремити и послати ти мој избор на твој маил. Желим Ти свако добро и поздрав свима Вама. 95

97 ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА РЕГАТА Регата У суботу 25. јула, у Овчарско-кабларској клисури одржана је 11.Овчарскокабларска регата. Регата је стартовала од ресторана Лантерна у Међувршју и након више од 11 км пловидбе завршена у Овчар Бањи код ресторана Дом. На регати је учествовао рекордан број пловила и чланова посаде. Према подацима организатора, учествовало је преко 45 пловила са око 400 чланова посаде. Регата је протекла у доброј атмосфери, уз дружење, забаву и купање. Организатори регате, Удружење грађана Викенд насеље Западна Морава, ресторан Дом и ЈУ Туристичка организација Чачка захваљују се Дому здравља Чачак, Полицијској управи Чачак, Агенцији за обезбеђење Аларм Чачак и ронилачком клубу Маноло Чачак на помоћи и сарадњи током реализације манифестације. Регата Регата је планирана и најављена за 17. јул, али су организатори због најављених временских неприлика и упозорења Хидрометеоролошког завода Србије (наранџасти метео-аларм) одлучили да се манифестација одложи за седам дана. Тако је 12. Овчарско-кабларска регата одржана у недељу, 24. јула године. По већ устаљеном програму, регата је стартовала из Међувршја, а након око четири сата пловидбе и забаве учесници су упловили у Овчар Бању. Промена термина, као и нестабилне временске прилике пред регату условили су нешто мањи број учесника у односу на прошлу годину. Према подацима организатора, учествовало је око 35 пловила са око 280 чланова посаде. Регата је протекла у одличној атмосфери, уз дружење, забаву и купање. Посебно радују извештаји редарске и спасилачке службе које ове године нису имале интервенција. Организатори регате Удружење грађана Викенд насеље Западна Морава, ресторан Дом и ЈУ Туристичка организација Чачка захваљују се Дому здравља Чачак, Полицијској управи Чачак, Агенцији за обезбеђење Аларм Чачак и ронилачком клубу Борац Чачак на помоћи и сарадњи током реализације манифестације. 96

98 97

99 ИЛИНДАНСКИ ПЛИВАЧКИ МАРАТОН Овчар Бања, 2015/2016 На Илиндан, 2. августа године, у Овчар Бањи је одржан 15. Илиндански пливачки маратон. Организатори такмичења су Пливачки клуб Чачак, Туристичка организација Чачка, СРЦ Младост и МЗ Овчар Бања, а покровитељ такмичења је Град Чачак. Одржане су две трке на којима је учествовало 65 пливача из Београда, Суботице, Сомбора, Новог Сада, Кањиже, Бечеја, Панчева, Јагодине, Крагујевца, Трстеника, Новог Пазара, Ивањице, Лучана, Чачка и Овчар Бање. Такмичење је протекло у најбољем реду и доброј атмосфери. У трци задовољстава Боривојева табла (500м) стартовало је 18 такмичара, а победници су Ема Дајић и Алекса Илић из ПК Јагодина. У главној маратонској трци на 2100 м стартовало је 47 такмичара, међу којима су најбоље време остварили Мина Мастиловић (ПК 11.април Београд) код жена, односно Никола Ратков (ПК Спартак Суботица) код мушкараца. Главна маратонска трка је бодована у оквиру Отвореног првенства Србије у даљинском и маратонском пливању СРБ-ОПЕН КУП Илиндански пливачки маратон одржан је године у Овчар Бањи. Након великих вода и поплава и марта године, дошло је до промена конфигурације речног корита Западне Мораве кроз Овчар Бању, што је приморало организаторе да промене трасу маратона. По први пут маратон је био двосмеран, са стартом и циљем код ресторана Дом, а окретницом код манастира Никоље. Ова траса је нешто дужа и износи 2500 m. Трка задовољства Боривојева табла је променила трасу, а пливало се опет 500 m од викенд насеља Трбовац до ресторана Дом. Учествовали су пливачи из клубова из Суботице, Кањиже, Бачке Тополе, Бечеја, Новог Сада, Зрењанина, Београда, Параћина, Ужица, Златибора, Трстеника, Аранђеловца, Новог Пазара и Чачка. У Трци задовољстава Боривојева табла на 500 м учествовало је 13 пливача, а најбоља времена су остварили Јелена Дабић (ПК Делфин 2007 Нови Пазар) код девојака и Димитрије Комадинић (ПК Ужице ) код момака. Главна трка Илиндански пливачки маратон на 2500 м стартовала је са 43 учесника, а победници су Јелена Јечански (ПК Војводина Нови Сад) у женској и Тамаш Фаркаш (ПК Нови Сад ) у мушкој конкуренцији. Такмичење је протекло у најбољем реду. Маратонска трка је бодована у оквиру Отвореног првенства Србије у даљинском и маратонском пливању СРБ-ОПЕН КУП Пливачи из Трстеника који су учествовали на овогодишњем Илиданском маратону, донели су нам тужну вест да је почетком године преминуо Милорад Петровић, легенда нашег маратона. Милорад Петровић је учествовао на 14 од 15 маратона, пропустио је само онај године, када је због хидролошких прилика било неизвесно да ли ће се такмичење уопште одржати. Рођен је године и био је најстарији учесник сваког маратона. Пленио је спортским духом, топлином и енергијом. Била је част и задовољство познавати Милорада. 98

100 99

101 100

102 Додела награда

103 НОВОГОДИШЊИ УСПОН НА КАБЛАР 2. јануар 2015/2016. године Каблар 885 мнв Организатор акције : Планинарско друштво Каблар Чачак Датум и време поласка: сваке године, 2. јануар Дужина стазе: 12 км Традиционална акција Новогодишњи успон на Каблар реализује се сваке године 2. јануара, уз учешће великог броја планинара и љубитеља природе. Акција је године реализована на измењеној траси, јер аутобус због поледице на путу није могао да изађе до Рожаца. Успон је кренуо од бункера код моста на Каменици, са успоном преко Алавучког брда, до Горњих Љубичића, па преко Чвркића до Каблара. Силазак је по плану изведен стазом број 3 до планинарског дома у Овчар Бањи. У дому је традиционално обележена слава Друштва. На акцији је учествовало 83 планинара. У години, након организованог превоза до села Рошци и краћег задржавања, организован је полазак на врх Каблара. Након изласка и задржавања на видиковцу, следио је силазак у планинарски дом ПД Каблар у Овчар Бањи (висинска разлика око 400 м), где је традиционално, поводом славе Друштва, обављено сечење колача и послужење учесника. На акцији су учествовала 82 планинара. 102

104 СЛЕТ ЖЕЛЕЗНИЧКИХ ПЛАНИНАРСКИХ ДРУШТАВА Овчар Бања је од 19. до 21. јуна године била домаћин манифестације Слет Железничарских планинарских друштава. Oрганизатор слета је Планинарско смучарско друштво Железничар из Шида уз пуну подршку и помоћ ЈУ Туристичка организација Чачка. Масовни скупови планинарских друштава која у свом имену имају везу са железницом, започели су шездесетих година прошлог века. Окупљали су се планинари Железничара са територије тадашње државе СФР Југославије. Занимљиво је да је трећи по реду слет одржан од 4. до 7. јула године у Овчар Бањи, у организацији ПСД Железничар Београд. Након распада СФР Југославије, планинари Железничара са територије Србије наставили су своја окупљања. Тако је Овчар Бања и године била домаћин слету који организује ПСД Железничар Шид. Од године поново се окупљају планинари из готово свих република бивше државе. Прво поновно окупљање организовано је исте године, у Љубљани. Тада је договорено да следећи скуп буде у Србији и то у Овчар Бањи. Планинарима из бивше СФР Југославије придружују се и планинари из Мађарске. На Слет Железничарских планинарских друштава, који је јуна године одржан у Овчар Бањи, дошло је око 250 планинара из планинарских клубова и друштава из Словеније, Мађарске, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. У програму слета су били походи на Каблар и Овчар, као и занимљива спортска такмичења. Овчар Бања је још једном показала да је идеално место за организовање оваквих скупова. 103

105 104

106 ДАН ПД,,КАБЛАР Успон на Овчар (985 мнв) и Каблар (885 мнв) Акција је организована 4. априла године, поводом обележавања 64. рођендана ПД,,Каблар. Након дочека гостију и евиденције учесника (на паркингу испред ресторана,,дом ), организован је полазак на пешачку туру. А/ Стаза Овчар, кондиционо захтевна са великом висинском разликом на релативно кратком растојању - укупна дужина стазе око 13 км. Од ресторана,,дом железнички мост тунел преко пута манастира Никоље почетак стазе бр. 9 (,,Раткова стаза ). Успон је константан, кроз шуму, све време се одвија гребеном. После пређених 2,5 км, уз висинску разлику при успону 700 метара и око 2,5 сата пешачења, изашло се на врх Овчара (985 м). То је уједно најтежи и најзахтевнији део стазе на коме је, осим повећаног физичког напора, на појединим стрмим, стеновитим деоницама била потребна посебна пажња. Задржавање на врху, одмор и фотографисање трајало је 30 минута. Силазак делом стазе бр. 7 -,,Овчар, најпре до манастира Сретење, а затим до манастира Преображење. Овај део стазе скоро све време је водио кроз шуму. Од манастира Преображење један број учесника се упутио до Овчар Бање и тамо су провели време до планираног ручка, а остали су са водичима наставити даље, ка манастиру Св. Тројице, стазом бр. 7Б -,,Монашка стаза. Од манастира је следио силазак до Овчар Бање, стазом коју су у току самог пешачења прилагодили временским приликама (водостају реке Мораве) и расположивом времену. Из бање је настављено пешачење до планинарског дома ПД,,Каблар, где је био завршетак акције. Б/Стаза Каблар (кондиционо лакша варијанта - укупна дужина стазе око 12 км, висинска разлика при успону око 600 метара): од ресторана,,дом стаза бр. 4 -,,Грабова коса (дужина око 6км) највиши врх Каблара (889м) кота 885м (много познатија већини планинара) видиковац. Након паузе за одмор и фотографисање од око 30 минута, организован је силазак кроз шуму стазом бр. 3 -,,Каблар (дужина око 3,5км) до планинарског дома ПД,,Каблар. По доласку обе групе до планинарског дома, за све учеснике је био организован планинарски ручак. Акција је у свему изведена по плану, како је планирано. Учествовало је 178 планинара, од чега 110 гостију и 68 из ПД Каблар. У оквиру обележавања 65. година од оснивања друштва ПД Каблар, 2. априла године организована је акција ОРОВИЦА - КАБЛАР, купом испред железничке станице у Чачку и организованим превозом до стартне тачке у селу Тучкову. Након поздравне речи, пешачка стаза креће из Тучкова (310 м) најпре локалним, асфалтним путем којим се ушло у атар села Папратиште. Следио је прелазак на планинарску стазу са које се пружа леп поглед на околину. После приближно 2 сата пешачења, са успутним паузама, изашло се на врх Оровица (856 м), где је било краће задржавање и пауза за доручак. Након тога следио је силазак гребеном до Јасеновачког потока, у село Врнчани. Део стазе (око 1,5 км) и даље водио је локалним, макадамским путем, са кога се даље ишло путем уз Врнчанску реку до старог дома (480 м). Идући кроз шуму испод врха Вјетрине, кроз заселак Илићи, стигло се у село Рошци, па поред сеоске школе и засеока Митровићи и Павловићи ка врху Каблара (885м). Са овог својеврсног видиковца, учеснике је одушевио изузетан поглед на меандре Мораве и планине које га окружују са свих страна. Са врха је следио силазак стазом бр. 3 (око 4 км) до планинарског дома ПД,,Каблар у Овчар Бањи. Ту је организован ручак за учеснике (пасуљ, хлеб, салата). Након ручка и поделе захвалница, завршена је акција. Укупна дужина стазе је била око 18 км. За планинаре који из неког разлога нису били у могућности да крену на пешачење наведеном стазом, организована је лагана шетња у укупној дужини од око 10 км, са обиласком 4 манастира у Овчарско кабларској клисури (Благовештење, Успеније, Јовање и Никоље). Учествовало је 309 планинара, од чега 221 гост из других друштава, удружења и школа. 105

107 АЛПИНИСТИЧКА АКЦИЈА Овчар бања 2015/2016. ТУРЧИНОВАЦ Турчиновац, мистична пећина на Каблару, за коју се везује више легенди, до скора је била позната само врхунским алпинистима. Изградњом Via ferate постала је доступна већем броју вештих и храбрих поклоника екстремних спортова. Иначе, прва званична посета пећини догодила се године од стране словеначког алпинисте Јурај Југа и до пећину је посетило 50 искусних алпиниста. Те године, КЕС Armadillo у сарадњи са Општином Чачак и Туристичком организацијом Чачка успешно је извео пројекат прве српске Via ferate. До јуна године, пећину је посетило више од 1500 особа. Већ шесту година заредом, КЕС Armadillo организује масовну акцију успона до пећине Турчиновац. Термин ове акције је викенд уочи Видовдана. У периоду између два броја Бележника организоване су две акције, 27. јуна године, са 103 учесника и 25. јуна године, са 96 учесника. У свега пар сати, вешти организатори омогућили су великом броју пењача безбедан успон до пећине и спуст у подножје стене. Ово су најмасовније алпинистичке акције које се организују у Србији. 106

108 107

109 ВЕЛИКА ПЛАНИНСКА ТРКА 2015/ Велика планинска трка У суботу 19. септембра године, ПД,,Каблар, је по двадесети пут, организовало Велику планинску трку уз учешће истинских љубитеља природе - наших суграђана и планинара из Чачка и околних градова... Полазак на пешачку туру, водио је од бране у Парменцу кроз село Пријевор. Преласком моста на Каменици, стигло се у село Видова. Видовском косом излашло се до коте 450 мнв (леп поглед на брану у Међувршју), да би се шумским путем сишло до куће Јаковљевића (355 мнв), а затим стазом кроз шуму излашло на видиковац изнад видовског тунела (410 мнв). Уследио је наставак успона уз Алавучко брдо до горњих Љубичића (581 мнв) у селу Рошци. На крају, стазом изнад Селачког потока, сишло се ка планинарском дому ПД,,Каблар (290 мнв). Стаза је део Овчарско кабларске трансверзале, без тежих деоница и дужих, стрмих успона, укупне дужине око 17км. Након ручка за учеснике акције (пасуљ, салата, хлеб) и дружења у Овчар бањи, организован је повратак за Чачак. Акција је у свему изведена по плану, уз учешће 123 планинара. 21. Велика планинска трка У суботу 17. септембра године, ПД,,Каблар организовало је акцију којом се обележава дан када је пре двадесет једну годину први пут организована Велика планинска трка. Уз учешће планинара из Чачка, околних градова и суграђана, истинских љубитеља природе, од полазне тачке у селу Придворица (673 мнв), стаза је најпре водила гребеном Јелице у правцу Овчара. Преласком преко регионалног пута за Марковицу и Лучане, ушло се у атар села Дучаловићи, где је код чесме предвиђена пауза за доручак. Настављено је пешачење до врха Овчара (985 мнв), са задржавањем на видиковцима, па силазак до манастира Сретење, уз краће задржавање, спуштање шумском стазом ка манастиру Преображење, а потом, преко висећег моста преко Западне Мораве, до планинарског дома ПД,,Каблар (290 мнв). Укупна дужина стазе је око 14 км, са висинском разликом при успону око 400 м. Након ручка и дружења, организован је повратак за Чачак аутобусом. Акција је изведена по плану, како је најављено, уз учешће 120 планинара из Чачка и околине. 108

110 109

111 МЕМОРИЈАЛ СЛАВИЦА СИМОВИЋ Међувршје У знак сећања на ихтиолога Славицу Симовић, која је са много ентузијазма радила на риболовним водама овог краја, организује се такмичење у спортском риболову које носи њено име. Термин такмичења је први викенд јуна месеца. Учествују углавном деца из чачанских основних школа, а многима је ово прво такмичење тог типа. Такмичарима је свакако важан и резултат, али основна идеја организатора КСР Градац Чачак је едукација младих риболоваца. 110

112 ЧИКЕР МАРАТОН 2016 Чачак - Овчар Бања У периоду од године одржан је бициклистички Чикер МТБ маратон,,бициклом кроз Србију и Црну Гору. Учесници маратона су се кретали предвиђеном трасом од Краљева, преко Чачка, Пожеге, Нове Вароши, Пријепоља, Пљеваља, са циљем у Бијелом Пољу. Маратон нема такмичарски карактер. Циљ организације маратона је спортско-туристички, тј. поред пропагирања бициклизма као спорта, превозног средства и здравог начина живота, маратон промовише туристичке и културне потенцијале две земље. Маратон траје седам дана и пролази кроз брдскопланинске пределе, обилазећи при том туристичке центре, као и друге знаменитости на тим територијама. Организатори маратона су Бициклистички клуб,,чикер из Краљева и туристичке организације градова учесника. Домаћин у Чачку и Овчар Бањи била је Туристичка организација Чачка. 111

113 ТЕСЛА РЕЛИ На Градском тргу у Чачку, 22.септембра године, стартовао je пети Тесла рели у организацији Еко клуба Србија и Туринг клуба Србија, на иницијативу Удружења еко парка Јелица из Чачка, уз несебичну подршку Града и Туристичке организације Чачка. Двадесетак екипа из Словеније, Италије, Бугарске, Црне Горе и Србије возило је електрична, хибридна и возила на алтернативна горива. Рели је трајао три дана, a први је вожен на релацији Чачак-Зеоке-Гуча-Лучани-Марковица-Придворица-Тијање- Гуча-Чачак. Старт и циљ прве етапе налазио се на тргу у Чачку, а циљ трке у суботу, 24. септембра, код хотела Краун плаза у Београду. На старту у Чачку, уз програм фолклорног ансамбла КУД Бамби, рели је отворио професор др Радош Павловић, заменик градоначелника, а старт за почетак рели такмичења Немања Трнавац, члан градског већа. На релију је учествовала и екипа Туристичке организације Чачка (Драган Ђоловић, возач и Зоран Рајичић, сувозач), која је и победник Прве етапе у категорији електричних возила 112

114 113

115 Драган Боснић, Изнад облака 114

116 ПРИЛОГ (ПЛАНИНАРСКЕ И БИЦИКЛИСТИЧКЕ СТАЗЕ) 115

117 116

118 117

119 118

120 119

121 120

122 БИЦИКЛИСТИЧКЕ СТАЗЕ Kablar bike trail је кружна бициклистичка рута дужине 29 км, која својим већим делом пролази заштићеним подручјем Овчарско-кабларске клисуре. Пројекат на ком се радило преко годину дана, реализован је уз подршку Туристичке Организације, која води бригу о заштићеном подручју. Садржи укупно 22 табле (контролне тачке, обележја) на којима су приказани висински профил руте, пређена дистанца, тренутна позиција на рути, видиковци, тунели, извори, манастири... Ово је био пионирски продухват и креирање концепта који је подржан и од стране ТО Србије. У близини Чачка реализован је још један пројекат на планини Јелици, а у припреми је још један на Овчару. Крајњи циљ је повезивање руте са Ибарском магистралом и последњи део од Овчара до Градине на Јелици. 121

123 122

124 123