Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте *

Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте * Ефтимиос Н. Цигаридас ** Аристотелов универзитет, Солун UDC 75.033.2(495.613)»15» 75.051:75.046.3 75.071.1Ioannis DOI 10.2298/ZOG1741169C Оригиналан научни рад У овом раду представљамо шест икона, једне цар ске двери и део епистила са деизисним чином из Византијског музеја у Костуру, као и једну икону која се налази у Митрополијском дому у истом граду. Наведене иконе, које потичу из костурских храмова и нису потписане, сврставамо у уметнички опус сликара Јована из Грамосте. Овај сликар, чије иконе нису идентификоване на простору северне Грчке, добро је познат по уметничкој активности коју развија од 1534/5. године у околини Прилепа, Демир Хисара и Охрида. Кључне речи: поствизантијски период, сликарство, иконе Στο άρθρο αυτό δημοσιεύονται έξι εικόνες, ένα βημόθυρο και τμήματα ενός επιστυλίου Μεγάλης Δεήσεως, που βρίσκονται στο Βυζαντινό Μουσείο Καστοριάς, πλην μίας που κοσμεί το Μητροπολιτικό Μέγαρο της πόλεως. Τις εικόνες αυτές, οι οποίες προέρχονται από ναούς της Καστοριάς και είναι ανυπόγραφες, εντάσσουμε στην καλλιτεχνική δραστηριότητα του ζωγράφου Ιωάννη από τη Γράμμοστα. Ο ζωγράφος αυτός, του οποίου φορητές εικόνες δεν έχουν εντοπιστεί στον βορειοελλαδικό χώρο, είναι ιδιαίτερα γνωστός από την καλλιτεχνική δραστηριότητα, που αναπτύσσει από το 1534/5 στην περιοχή του Prilep, Demir Hisar και Αχρίδος. Λέξεις κλειδιά: μεταβυζαντινή περίοδος, ζωγραφική, φορητές εικόνες The paper discusses six icons, a pair of Royal Doors, as well as fragments of an epistyle with the Great Deesis, which are kept at the Byzantine Museum of Kastoria, apart from one icon which is displayed in the Metropolitan Palace of the city. We attribute these icons, which have originated from churches in Kastoria, to the artistic activity of the painter Ioannis from Grammosta. Although no icons in Northern Greece are known to have been made by him, the painter is very well-known due to his artistic activity from 1534/5 in the area of Prilep, Demir Hisar and Ohrid. Keywords: post-byzantine icons, painting, portable icons У Костуру су током XVI века били активни многи животописци, како анонимни, тако и потписани. Број икона које приписујемо анонимним сликарима из локалних радионица, а посебно онима * Овај рад потиче из још увек необјављене монографије Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Εικόνες στο Βυζαντινό Μουσείο και σε ναούς της Καστοριάς (12ος 16ος αιώνας), која ће бити штампана у издању Атинског археолошког друштва (Η εν Αθήναις Αρχαιολογική Εταιρεία). ** etsigaridas@yahoo.com чији рад сврставамо у другу половину XVI века, веома је значајан. 1 Од укупног броја ових икона само је једна потписана, 2 док је број непотписаних икона на којима се може препознати кичица познатих зографа веома мали. Реч је о иконама које приписујемо сликарима Онуфрију из Аргоса, 3 Франгосу Кателаносу 4 и Јовану из Грамосте. Сликару Јовану из Грамосте крај Костура, који је слабо познат у грчкој литератури, приписујемо шест икона: три Христа Пантократора (сл. 1 3), две Богородице Одигитрије (сл. 8, 9), једну Христовог рођења (сл. 13), делове једног епистила са Деизисним чином (сл. 14 19) и једне царске двери (сл. 20). Поменуте иконе, које потичу из градских цркава, налазе се у Византијском музеју у Костуру, осим једне, која се чува у Митрополијском дому у истом граду. Иконе које ћемо представити у овом раду и које нису до сада публиковане, 5 биће темељ за даља истраживања уметничког стваралаштва Јована зографа у самом Костуру, а могуће и у широј околини. 1 Увези са тим v. Τσιγαρίδας, Εικόνες στο Βυζαντινό Μουσείο και σε ναούς της Καστοριάς (у штампи). 2 Реч је о икони светог Пантелејмона са житијем из средине XVI века, на којој стоји следећи натпис: ΧΕΙΡ ΕΥΣΤΡΑΤΙΟΥ ΙΕΡΟΜΟΝΑΧΟΥ ΚΑΙ ΠΡΩΤΟ[CΥΓΚΕ]ΛΟΥ ΚΑCΤΟΡΙΑC. Из натписа се сазнаје да је сликар Евстратиос, непознат у грчкој литератури, био монах и протосинђел у Костурској митрополији. Ова чињеница указује на место или подручје његовог порекла [v. G. Kakavas, Dedicatory inscriptions and painter signatures in late Byzantine and post Byzantine icons from the region of Kastoria, ΑΔ 57 (2002) 413, сл. 30 31]. V. такође Τσιγαρίδας, op. cit., n. 1. 3 Cf. Ι. Σίσιου, Εικόνες του Ονουφρίου τάχα και ζωγράφου στην Καστοριά, Ниш и Византија 8 (2010) 335 354. V. такође сличне текстове Τσιγαρίδας, op. cit., n. 1. 4 Реч је о двема иконама Христа Пантократора и Богородице Одигитрије и једној трећој, непубликованој, са представом Благовести. Cf. Τσιγαρίδας, op. cit., n. 1; v. такође, Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Δύο εικόνες από τον ναό της Κοιμήσεως της Θεοτόκου (Αρχιμανδρείο) στα Ιωάννινα, Βελλά, Επιστημονική Επετηρίδα 7/2 (2013 2015) 811 817, εικ. 1 7. О овим иконама, али и о икони Благовести v. Τσιγαρίδας, op. cit., n. 1. 5 Cf. Τσιγαρίδας, op. cit., n. 1. О иконама Јована из Грамосте код Костура први пут сам говорио у излагању под насловом Βυζαντινές και μεταβυζαντινές εικόνες της Καστοριάς. 12ος 16ος αιώνας, одржаном у Атинској академији (15. 3. 2016). Исто излагање поновљено је у Музеју византијске културе у Солуну (2. 3. 2017) и у Костуру (3. 5. 2017). 169

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] 170 Сл. 1. Христос Спаситељ. Византијски музеј у Костуру Fig. 1. Christ Savior. Byzantine Museum of Kastoria

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте Сл. 3. Христос Спаситељ. Византијски музеј у Костуру Fig. 3. Christ Savior. Byzantine Museum of Kastoria Сл. 2. Христос Спаситељ са двостране иконе. Византијски музеј у Костуру Fig. 2. Christ Savior from the two-sided icon. Byzantine Museum of Kastoria Икона Христа Спаситеља (117 x 71,5 cm) Икона Христа Спаситеља (сл. 1), истих димензија као и икона Богородице Одигитрије, била је вероватно престона икона на иконостасу истоименог храма у костурској вароши. Христос типа Пантократора 6 приказан је до струка, са телом окренутим на лево. Његово тело, широко у подножју иконе, сужава се ка раменима, кратком, снажном врату и лицу овалног облика. Десна рука, прекривена химатионом, савија се према грудима и благосиља. Левом руком држи отворено јеванђеље са црвеним шнитом, на коме је 6 Икону која потиче из ризнице Костурске митрополије пописали смо 1972. године под бројем 70/72. црним словима исписан одломак: ΕΓΩ ΕΙΜΙ ΤΟ ΦΩС ΤΟΥ ΚΟСΜΟΥ. Ο ΑΚΟΛΟΥΘΩΝ ΕΜΟΙ ΟΥ ΜΗ ΠΕΡΙ- ΠΑΤΗСΗ ΕΝ ΤΗ СΚΩΤΙΑ ΑΛΛ ΕΞΕΙ [ΤΟ ΦΩС ΤΗС ΖΩΗС] (Јн 8, 12). Христос је обучен у црвени хитон са наранџастим тракама, осветљеним златним асистом. Тамноплави химатион обмотан му је око струка и прекрива леву страну тела остављајући откривен један део груди. Обим ореола означен је пунктирањем, док се краци крста оцртавају паровима паралелних пурпурних линија. Унутар кракова црвеном бојом дата је сигнатура О ΩΝ, чија су слова уоквирена са по четири утиснуте тачкице распоређене у облику крста. На златној позадини, са леве и десне стране Христове главе, стоји натпис: Ι(ΗСΟΥ)С Χ(ΡΙСΤΟ)С Ο СΩΤΗΡ. Ова икона, уоквирена уском, црвеном линијом, сликана је на подлози направљеној од једног комада дрвета. Очувана је у скоро одличном стању, изузимајући неке занемарљиве вертикалне напрслине на Христовом лицу и телу. 171

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] Сл. 4. Христос Спаситељ (1534/5). Манастир Светог Јована Претече у Слепчи Fig. 4. Chris Savior (1534/5). Monastery of St. John the Forerunner Slepče 172 Иконографски тип Христа који држи отворен кодекс, благосиља руком уздигнутом према посматрачу, док му је подлактица прекривена химатионом, који се пресавија изнад кодекса 7, повезује се са престоном иконом из цркве Светог Ђорђа (Грчког) у Венецији (почетак XIV века). 8 Морамо истаћи да се иконографски тип Христа са иконе из Костура, као и његова типологија са благим контрапостом оцртаним на телу и уским раменима, сусреће и на три иконе исте тематике сликара Јована из Грамосте, од којих се две налазе у манастиру Светог Јована Претече у месту 7 О варијацијама иконографског типа Христа са примерима v. Ν. Σιώμκος, Εικόνες από το αρχικό τέμπλο του ναού της Υπαπαντής στη Θεσσαλονίκη. Ανασύνθεση ενός συνόλου του 16ου αιώνα, ΔΧΑΕ 27 (2006) 322 324. 8 M. Chatzidakis, Icones de Saint Georges, des Grecs et de la Collection de l Institut Hellenique de Venise, Venise 1962, 4 6, бр. 1, сл. 1; Byzantium. Faith and power (1261 1557), ed. H. C. Evans, New York 2004, 505, бр. 37 (M. Georgopoulou). Слепче у Демир Хисару (1534/5) (сл. 4), а једна, која иначе потиче из цркве Светог Николе у Топличком манастиру, село Бабино у Демир Хисару (1542/3), у збирци Митрополије у Битољу (сл. 5). 9 Са становишта типологије физиономије, где се истичу линеарни приказ бора на челу, изражене тамне обрве, пажљиво обликоване очи, танак и дуг нос, мале усне, бледо али густо сликана кратка брада, калиграфски обрађена коса и меланхоличан али напет поглед, упрт у посматрача, може се запазити директна веза сликара ове иконе, са аспекта технике сликања, стилских одлика и израза лица, са истоименим икона- 9 М. Машниќ, Јован зограф и неговата уметничка активност досегашни и најновији сознанија, Културно наследство 22 23 (1995 1996), сл. 7, 12, 11. За фотографије у боји v. M. Mašnić, Sur quelques oeuvres attribuées rècemment à Jean zographe de Grammosta, Niš i Vizantija 8 (2010) сл. 1.1, 1.2; D. Nikolovski, The icon painting in Macedonia, Skopje 2010, сл. 67, 87, 82.

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте Сл. 5. Христос Спаситељ (1542/3) из манастира Светог Николе Топличког. Збирка Битољске митрополије Fig. 5. Christ Savior (1542/3) from the Monastery of St. Nicholas Toplički. Collection of the Metropolitanate of Bitola ма Христа Пантократора сликара Јована из Грамосте које смо навели, а посебно са иконом Христа (сл. 5) из Топличког манастира (1542/3). 10 Такође, дуги танки прсти руке којом благосиља, а посебно под тежином кодекса увеличани прсти друге руке (сл. 1 и 2), представљају посебну одлику сликарства зографа Јована од Грамосте на иконама Христа Пантократора које је сликао. 11 Након наведених ставки мишљења смо да нам присна иконографска, типолошка, техничка и стилска повезаност иконе из Костура са осталим Христовим иконама које се приписују сликару Јовану из Грамосте у периоду од 1534. до 1543. године одобрава да је додамо сликаревом уметничком опусу и датујемо у исти период. Овај покушај оправдава и тип слова из сигнатуре и из отвореног кодекса, који је истоветан са оним који срећемо на већ наведеним иконама приписаним зографу Јовану. Уосталом, није случајно да се епитет есхатолошког карактера Σωτήρ (Спаситељ), 12 10 Машниќ, Јован зограф, сл. 11; Nikolovski, op. cit., сл. 82. 11 Ibid. 12 Са овим епитетом, који се устаљује на иконама Христа у раном периоду Палеолога, лик Господа појављује се на споменицима и иконама у Костуру од друге половине XIV века. Cf. нпр. Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Καστοριά. Κέντρο ζωγραφικής την εποχή των Παλαιολόγων (1360 1450), Θεσσαλονίκη 2016, 94. Сл. 6. Христос Спаситељ (1534/5). Галерија икона у Охриду Fig. 6. Christ Savior (1534/5). Icon Gallery Ohrid који прати Христа Пантократора, сусреће на свим иконама Христа Пантократора приписаним Јовану из Грамосте (сл. 1 7). Икона Христа Спаситеља (104,5 x 54 cm) Јовану из Грамосте приписујемо још једну икону Христа Спаситеља (сл. 2) сачувану на полеђини двостране иконе из збирке Византијског музеја у Костуру. 13 Икона првобитно није била двострана. Њена полеђина осликана је истом темом након уништења већег сликаног дела старије иконе са предње стране. На предњој страни иконе приказан је спреда и до струка Христос као Пантократор, делимично очуван. Око главе има тамноплави ореол украшен пурпурним крстом. 13 Икону смо пописали 1972. и завели под бр. 15/72. 173

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] 174 Сл. 7. Христос Спаситељ. Национални музеј средњовековне уметности у Корчи Fig. 7. Christ Savior. National Museum of Medieval Art in Korça На касније осликаној полеђини поновљена је композиција Христа Пантократора, приказаног спреда и до струка са погледом упртим у посматрача. Његово витко тело, са погнутим раменима, које изгледа као заглављено у узак оквир иконе, кулминира кратким вратом и великом главом. Христ уздиже десну руку, која прелази и на оквир иконе, и благосиља. Левом руком придржава отворено јеванђеље, на коме је црним словима исписано: + ΔΕΥ/ΤΕ ΟΙ ΕΥ/ΛΟΓΗΜΕ/ΝΟΙ ΤΟΥ Π(ΑΤ)ΡΟC / ΜΟΥ ΚΛΗΡΟ/ ΝΟΜΗ/CΑΤΕ (Мт, 25). Христ је обучен у тамноцрвени хитон, украшен наранџастом симом на десном рамену, који оставља непокривен доњи део врата. Тамнозелени химатион, осветљен златним асистом, чврсто је везан у струку, а слободан крај му је пребачен преко десног рамена. Позадина златног Христовог ореола са уписаним крстом ограничена је са два концентрична кру жна уреза. Црвеним линијама приказани су краци крста, на којима се може прочитати натпис: Ο ΩΝ. Лево и десно од главе Христа, на црвеној позадини иконе, жутим словима је исписано: Ι(ΗСΟΥ)С Χ(ΡΙСΤΟ)С Ο СΩΤΗΡ. Истурени руб иконе, назначен на истом комаду дрвета и шири на бочним странама, прекривен је зеленом бојом. Стање очуваности сликане површине је веома добро. Иконографски тип Христа Пантократора на икони из Костура разликује се од осталих икона са истом тематиком које се приписују Јовану из Грамосте (сл. 1, 4, 5) по томе што Христова десна рука, којом благосиља, није прекривена химатионом. Међутим, у погледу физиономије лирски изведеног цртежа са једва приметним борама и суптилним осветљењем на челу, као и линеарних светала, која се благо распршују по ружичасто сенченом ободу лица, икона из Костура показује уметничку сродност са иконом Христа, који такође носи назив Σωτήρ, из манастира Слепче у Демир Хисару (сл. 4), иначе потписано дело Јована из Грамосте (1534/5). Сликарске одлике зографа Јована из Грамосте са икона Христа Пантократора могу се такође препознати у начину осликавања десне шаке, са акцентом на зглобовима прстију, који су претерано издужени, могло би се рећи чак и неприродно, те увећаних прстију леве руке, као и у начину сликања драперије на предњем делу химатиона са златним асистом. Црвена позадина иконе из Костура такође се среће и на другим Јовановим иконама (сл. 1, 4, 5), као што су иконе Христа Спаситеља из Византијског музеја у Костуру (сл. 3) и из Галерије икона у Охриду (1534/5) (сл. 5), иконе Деизисног чина (1534/5) са епистила цркве Светог Николе у селу Зрзе код Прилепа у Пелагонији 14 и др. После свега наведеног, мишљења смо да нам узак уметнички спој иконе из Костура са сличним иконама Јована од Грамосте, а нарочито са иконом из манастира Светог Јована у селу Слепче у Демир Хисару (1534/5), дозвољава да и ову икону сврстамо у његов опус. 15 Јовану из Грамосте или његовом атељеу приписујемо још једну икону Христа Пантократора, која се налази у Византијском музеју у Костуру (сл. 3). Физиономија Христовог лика, начин сликања лица, ружичаста позадина иконе, као и продоран човекољубив поглед, представљају директну ликовну везу са сличним иконама из Византијског музеја у Костуру (сл. 3) и из Галерије икона у Охриду (сл. 6) које се приписују кичици Јована зографа. 14 За фотографије у боји v. Nikolovski, op. cit., сл. 87, 81.2 81.7; К. Балабанов, Иконе из Македоније, Београд Скопље 1969, сл. 57. 15 Јовану из Грамосте или вероватније неком од његових помоћника приписујемо и једну икону Христа Спаситеља (сл. 7), која се налази у Националном музеју средњoвековне уметности у Корчи, а потиче из цркве Светог Ђорђа у селу Виткуки надомак Костура (v. Y. Drishti, The Byzantine and post Byzantine icons in Albania, Tirana 2003, сл. 9). На овој икони, коју наведени истраживач датује у XVI век и сврстава међу дела радионице из југоисточне Албаније, препознајемо такође додирне тачке Јована из Грамосте или његове радионице са делом Онуфрија из Аргоса, које се дају приметити на медаљонима са сигнатурама и на натписима са Христовим именима. Из тог разлога предлажемо као могуће време настанка иконе перид 1540 1550. Cf. Θ. Τσάμπουρας, Τα καλλιτεχνικά εργαστήρια από την περιοχή του Γράμμου κατά τον 16ο και 17ο αιώνα. Ζωγράφοι από το Λινοτόπι, τη Γράμμοστα, τη Ζέρμα και το Μπουρμπουτσικό, Θεσσαλονίκη 2013 (докторска дисертација, Аристотелов универзитет у Солуну), сл. 8.

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте Сл. 8. Богородица Одигитрија. Византијски музеј у Костуру Fig. 8. Virgin Hodegetria. Byzantine Museum of Kastoria Икона Богородице Одигитрије (117 x 71 cm) Богородица је приказана од појаса, благо окренута у лево, са погледом упртим у посматрача (сл. 8). Припада типу Одигитрије са дететом у левој руци. Њен узор представља престона икона Богородице из манастира Одигон (Οδηγών) у Константинопољу. Богородичина широка леђа сужавају се према уским раменима, снажном врату и овалном једром лицу. Богородица подиже десну руку у висини груди, док левом грли и придржава Христа. На глави носи тамноплаву грчку капу и обучена је у хитон исте боје, оперважен наранџастим тракама. Исте нијансе наранџасте боје осветљавају Богородичин тамноцрвени мафорион, украшен уобичајеним звездастим мотивима на челу и раменима. Христос, увећаних димензија, приказан је док седи у мајчином загрљају, усправног тела благо нагнутог ка Богородици, док се посматрачу представља с преда. Његово крупно тело, са мало подигнутом левом и савијеном десном ногом, на снажном врату носи велику главу са широким лицем грубих црта и великим челом. Десну руку, благосиљајући, пружа испред Богородичиних груди, док у левој држи вертикално намотан свитак. Његово рухо, тамноплави хитон и наранџасти химатион, украшено је златним асистом, који је на више места отпао. Сл. 9. Богородица Одигитрија. Митрополијски дом у Костуру Fig. 9. Virgin Hodegetria. Episcopal Palace of Kastoria Нимбови оба лика означени су пунктирањем између два концентрична раљефна круга утиснута на златној позадини иконе. Лик Богородице праћен је тамноцрвеним натписом: Μ(ΗΤ)ΗΡ [Θ(ΕΟ)Υ] Η ΟΔΗΓΗ[ΤΡΙΑ]. Икона је рађена на дасци направљеној од једног комада дрвета, са насликаним уским рубом црвене боје. Очуваност сликане површине је доста добра, са незнатним оштећењима, која су видљива на Христовом ореолу и на златној, данас већим делом оштећеној позадини. Икона Богородице Одигитрије истих је димензија и са истим рубом као и икона Христа Спаситеља (сл. 1), коју приписујемо Јовану из Грамосте. Оне сигурно потичу из једног храма, у којем су као престоне иконе красиле иконостас. У иконографском и типолошком погледу, према техничкој и стилској изведби лица и драперија, икона показује велику сличност са три иконе које се сврставају у опус Јована из Грамосте. Реч је о икони из цркве Светог Јована Крститеља у манастиру Слепче у Демир Хисару (сл. 10) (око 1535), 16 икони из збирке Битољ- 16 Машниќ, Јован зограф, сл. 19; V. Popovska-Korobar, Icons from the Museum of Macedonia, Skopje 2004, 225 226, бр. 20; 175

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] Сл. 11. Богородица Одигитрија (1542/3) из манастира Светог Николе Топличког. Збирка Битољске митрополије Fig. 11. Virgin Hodegetria (1542/3) from the Monastery of St. Nicholas Toplički. Collection of the Metropolitanate of Bitola 176 Сл. 10. Богородица Одигитрија (око 1535). Археолошки музеј у Скопљу Fig. 10. Virgin Hodegetria (circa1535). Archaeological Museum in Skopje ске митрополије, која потиче из цркве Светог Николе Топличког манастира (сл. 11) (1542/3), 17 и оној из збирке икона храма Светог Ђорђа у Струги, надомак Охрида (сл. 12) (1535 1543). 18 Од наведене три иконе сликара Јована из Грамосте, костурска икона најсличнија је оној из Струге, нарочито по питању иконографије Христа, који држи замотан свитак, пластике лица сликаног на тамноокер основи са ружичастим инкарнатом, ломљењу драперије мафориона, као и квалитету експресије. Такође се препознаје исто компоновање и приказ набора Богородичиног мафориона на грудима, раменима и подлактицама, са богатим равним наборима који прекривају тело не истичући његове карактеристике, као и удубљења створена приликом крутог савијања тканине, која се на истоветан начин јављају и на остале три Јованове иконе. Nikolovski, op. cit., сл. 68. Икона се данас налази у Музеју у Скопљу. 17 Машниќ, Јован зограф, сл. 10. За фотографију у боји v. Nikolovski, op. cit., бр. 83; Mašnić, Jean zographe, сл. 10. 18 Машниќ, Јован зограф, сл. 13. За фотографију у боји v. Галериа на икони Црква Св. Ѓорѓи, Струга 2008, 22, сл. 5. Након наведене анализе, мишљења смо да се и ова костурска икона може безрезервно приписати сликару Јовану из Грамосте и датовати у период од 1535. до 1545. године. Ову тезу поткрепљује и тип слова кориштен у сигнатурама. Мишљења смо да дело истог сликара представља и икона Богородице Одигитрије (сл. 9) која се налази у Митрополијском дому у Костуру. Ова икона са иконографског и типолошког становишта представља поновљени примерак три иконе Јована зографа које обрађују исту тематику и које се налазе у Б. Ј. Р. М. (сл. 10, 11, 12), као и једне из Византијског музеја у Костуру (сл. 8). Заиста, у погледу физиономије и израза лицâ Богородице и Христа, као и технике моделовања, костурска икона показује директне везе са иконама из Византијског музеја у Костуру (сл. 8), иконом из Топличког манастира (сл. 11) и иконом из Галерије Светог Ђорђа у Струги поред Охрида (сл. 12). Икона Рођења Христовог (60 x 48 cm) Најупечатљивији детаљ иконе Рођења Христовог је зелена пећина, у којој је приказана Богородица док лежи на црвеном душеку, тела увијеног и окренутог на десно са погледом упртим у дете (сл. 13). У пећини, са десне стране Богородице, постављене су јасле са дететом у повоју, а иза ње две животиње во и магарац. Са леве и десне стране пећине постављене су по висини, једна до друге, а не кружно као на

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте иконама критске школе, сцене које прате главну тему. У левом горњем делу, иза смеђе стене са степенастим врхом, приказана су три анђела у гесту адорације. Са предње стране стене приказана су три краља док корачају ка пећини, а води их звезда чији се један светли плавкасти крак назире на врху пећине. У десном доњем делу иконе, испред смеђег камена са карактеристичним наборима и четири степенаста врха, приказана је сцена купања Христа, од које је сачувана, мада у лошем стању, једино Салома. У централном делу препознаје се доста оштећена фигура Јосифа. Приказан је како седи на камену, окренут лицем ка старом и младом пастиру, док му се иза леђа одвија сцена купања детета. Млађи пастир, леђима окренут Јосифу, има на глави округлу венецијанску капу и подупире се штапом. Старији пастир, окружен стадом, носи тамносиво одело од овчије коже. На раме наслања штап, о који је окачен крчаг. На горњој страни врха пећине, на малом степенику смеђе стене, седи још један млади пастир без стада, који је прекинуо свирање фруле и гледа зачуђено ка анђелу који му најављује Христово рођење. Иза наведеног анђела представљена су још три, окренута у лево као пандан групи анђела насликаној иза смеђе стене, лево од врха пећине. Доминантне боје на икони су зелена и смеђа, које се јављају на пећини и стенама, док су за одежде биране светлоцрвена и плава, а допуњују их тамноцрвена и наранџаста. Такође, белом бојом су приказани детаљи, као што су пелене, капе и чарапе пастира и овце. Икона је сликана на златној позадини и доста је оштећена. Велики део сликане површине у доњем делу иконе је отпао, тако да су купање детета и Јосиф сачувани само делимично. Оштећења се могу видети и на ногама пастира, на стаду, на левој страни пећине, на мудрацима, на групи анђела са леве стране и на златној позадини. Икона је оштећена по средини у облику широке вертикалне траке, којом је захваћено Богородичино тело, врх пећине и Јосиф. 19 Није сачувана у првобитним димензијама, већ је скраћивана са горње и доње стране, док је на вертикалним странама задржала златне рубове. Иконографска шема сцене и портрети лица која је сачињавају везује се за традицију костурских атељеа из прве половине XVI века, као што је икона Рођења (1534/5) из дванаест Великих празника у манастиру Слепче у Демир Хисару, дело сликара Јована из Грамосте. 20 Начин сликања Богородице у пећини, са прекрштеним ногама и лактом леве руке на јаслама, које копитима дотичу и две животиње, распоред анђела који се клањају Христу иза стена, фигура младог пастира са белом капом, који је без стада и наставља да неометано свира фрулу иако је фасциниран појавом анђела, према коме је и окренут, три краља иза пећине, од којих последњи носи капу пирамидалног облика, стари пастир одевен у кожух, са штапом на рамену, о који је окачен крчаг, потпуно одговарају 19 Икону смо пописали 1972. под редним бројем 157/72. 20 Popovska-Korobar, op. cit., 228, сл. 24; Nikolovski, op. cit., сл. 72. Икону која се данас налази у Музеју у Скопљу Поповска- Коробар приписује радионици Јована из Грамосте, док је Николовски, чије мишљење делимо, као и остале иконе Великих празника, приписује самом сликару, а не његовом атељеу. Сл. 12. Богородица Одигитрија (око 1535 1543). Галерија икона у цркви Светог Ђорђа у Струги крај Охрида Fig. 12. Virgin Hodegetria (circa 1535 1543). Icon Gallery in the Church of St. George in Struga near Ohrid икони Рођења, делу Јована из Грамосте у манастиру Слепче. Разлике између ове и костурске иконе приметне су код старог пастира, који не разговара са Јосифом већ са млађим пастиром, остављајући Јосифа самог у центру сцене. У погледу композиције икона се одликује опуштеношћу, без ритмичног редоследа радњи који доминира на критским иконама XV и XVI века. Истиче се, међутим, по богатом стеновитом пејзажу, дубинском степеновању површина, као и по тонским прелазима са зеленила пећине на смеђе стене, које је окружују. Такође, у поређењу са иконама критске школе, на икони из Костура запажа се умањени број ликова који учествују у сцени, као и мање димензије фигура, нарочито анђела. Прецизније речено, пастир коме анђео најављује Христово рођење овде је изостављен. Не појављују се такође ни пас, ни црна овца и још понеки детаљи карактеристични за иконе критске школе из XV и XVI века. 177

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] Сл. 13. Рођење Христово. Византијски музеј у Костуру Fig. 13. The Nativity. Byzantine Museum of Kastoria 178 Лица су моделована са грубим цртама, тамно сенчених очних дупљи, са јаким контрастима и благим нијансирањем ружичастих инкарната. Драперије су такође сликане са тврдим превојима, који дефинишу геометријске форме, по којима се преливају различити тонови исте боје. Чак су и степенасти завршеци врха пећине знатно другачији од оних на иконама критске школе. Начин сликања портрета, драперија и стеновите пећине на икони Рођења карактеристичан је за Јована

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте из Грамосте, како се може приметити и на иконама Великих празника из манастира Светог Јована у Слепчи, које се сврставају у његову сликарску активност. 21 Следећи наведене ставке, сматрамо да се општа иконографска шема, иконографски типови ликова који је чине, морфологија пећине, композиција, као и техника рада и стилске сродности иконе Рођења, подударају са тематски истом иконом, као и са осталим иконама Великих празника из цркве Светог Јована у манастиру Слепче у Демир Хисару (1534/5), те узимамо за право да ову икону уврстимо у уметнички опус зографа Јована из Грамосте и да је датујемо у 1535. годину. Деизисни чин Од великог Деизисног чина са епистила олтарске преграде сачувано је шест делова, који су одвојени из контекста, где су у низу била приказана лица која га сачињавају. 22 Са десне половине, која је пресечена на четири дела, сачувани су сви ликови са натписима који их прате: Ι(ΗCΟΥ)C Χ(ΡΙCΤΟ)C и Ο ΑΓ(ΙΟ)C ΠΑΥΛΟC (сл. 14) (47 x 77 cm), Ο Α(ΓΙΟ)C ΜΑΤΘΕΟΣ и Ο Α(ΓΙΟ)C ΛΟΥΚΑC (сл. 15) (46,5 x 77,5 cm), Ο Α(ΓΙΟ)C CΥΜΩΝ и Ο Α(ΓΙΟ)C ΒΑΡΘΟΛΟΜΕΟC (сл. 16) (46,5 x 77 cm), Ο Α(ΓΙΟ)C ΦΗΛΙΠΠΟC (сл. 17) (47,5 x 38,5 cm). Са леве половине епистила сачувани су ликови јеванђелисте Марка (сл. 18) (47 x 37 cm) и Андреја (сл. 19) ΑΓΙΟC ΑΝΔΡΕ[ΑC] (47 x 37 cm), који су одвојени од целине као две засебне иконе. Према укупним димензијама четири дела десне половине епистила, које износе 2,70 m, произилази да је укупна дужина епистила са Деизисним чином износила око 5,40 m. Фигуре са Деизисног чина приказане су до струка, на златној подлози, уоквирене сликаним луковичастим аркадама. Христос је приказан на десној половини епистила, спреда, док су апостоли приказани благо окренути према њему. Фигура апостола Павла, са десне стране Христа, показује да је сликар свесно изоставио Богородицу и светог Јована Крститеља, који обично прате Христа на представама Деизиса. Христос благосиља десном руком, прекривеном химатионом, и шаком истакнутом напред, док левом руком држи отворено јеванђеље, са следећим цитатом: ΔΕΥΤΕ / ΟΙ ΕΥΛΟ/ΓΗΜΕΝ/ΟΙ ΤΟΥ Π(ΑΤ)Ρ(Ο)C / ΜΟΥ ΚΛΗ/ΡΟΝΩΜ/ΙCΑΤΑΙ / ΤΗΝ ΙΤΗ[ΜΑCΜEΝΗΝ /...] (Мт 25, 34 35). Апостол Павле, следећи у реду, благосиља десном руком, док у левој држи затворену књигу јеванђеља, украшену драгим камењем, оивиченим бисерима. Такве књиге држе такође и јеванђелисти Матеј, Лука и Марко, док остали апостоли држе умотане свитке. Контуре нимбова апостола назначене су рељефно на златној позадини, са два концентрична круга. Разликују се контуре Христовог и ореолâ апостолâ Павла и Андреја, оформљене од истих кругова између којих је утиснут низ тачкица, док Христов ореол са унутрашње стране додатно краси и низ полукружића, који се завршавају троделним тачкастим украсом. 21 Popovska-Korobar, op. cit., n. 16 supra, сл. 23 32; Nikolovski, op. cit., n. 9 supra, сл. 71 77. 22 Делове епистила са Деизисним чином пописали смо 1972. године под бројевима 52/72, 90/72, 196/72, 197/72 и 198/72. Епистил је после рестаурације 23 у веома добром стању, упркос томе што је слој боје на више места отпао, посебно на одеждама и јеванђељима неких од апостола. У оквиру представа великог Деизисног чина, које красе епистиле иконостасâ, теме есхатолошког и сотиролошког карактера, као и лица која их сачињавају, представљена су или на равној дасци у сликаним или рељефним рамовима, или као засебне иконе великих димензија, које свакако чине исту целину. Један од најстаријих примера Деизисног чина сликан на великој дасци јесте онај који се чува у манастиру Свете Катарине на Синајској гори (c. 1280). 24 Међутим, треба навести да се сажетији тип Деизисног чина јавља још од друге половине XII века у католикону манастира Ватопеда, 25 као централни део композиције епистила, на коме су такође представљене сцене из живота Богородице и Христа. Тип епистила са Деизисним чином сликаним на јединственој дрвеној плочи, који се обично јавља у црквама малих димензија или у параклисима манастира од друге половине XIV века, среће се спорадично у Верији, у Охриду, у манастиру Зрзе у Пелагонији, као и у Костуру, 26 док су од XVI и XVII века овакви примери знатно многобројнији на грчком и балканском подручју, као и на Светој Гори. 27 Иконографија и типологија Христовог лика, као и неких апостола из Деизисног чина: Павла, Марка и др., препознаје се на делима Јована из Грамосте. Конкретно, Христос који држи отворену књигу и благосиља шаком окренутом ка вани, руке прекривене химатионом набраним изнад књиге (сл. 12), јавља се на три иконе са истом тематиком, које се приписују Јовану из Грамосте и које се налазе у манастиру Светог Јована Претече у Слепчи у Демир Хисару (сл. 4) (1534/5) и у збирци Битољске митрополије у Пелагонији, премда пореклом из цркве Светог Николе, Топличког манастира (сл. 5) у селу Бабино у Демир Хисару. 28 Исти иконографски тип понавља се на икони Христа Пантократора у Византијском музеју у Костуру (сл. 1), коју приписујемо Јовану из Грамосте. Такође, није случајно да се епитет Σωτήρ (Спаситељ), који прати Христа из Деизисног чина, сусреће и на преостале четири иконе које се приписују Јовану. Такође, начин на који су насликани апостоли Павле (сл. 14) и Марко (сл. 16), држећи јеванђеља и у гесту благослова, представља поновљени иконографски тип са икона Јована из Грамосте. 29 23 Везано за рестаурацију епистила v. Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Εικόνες του Μουσείου της Καστοριάς, in: Το έργον της Αρχαιολογικής Εταιρείας κατά το 1992, ed. Β. Χ. Πετράκου, Αθήνα 1993, сл. 117. 24 Faith and Power, 379 380, бр. 235. 25 Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Αικ. Λοβέρδου-Τσιγαρίδα, Ιερά Μεγίστη Μονή Βατοπαιδίου. Βυζαντινές εικόνες και επενδύσεις, Άγιον Όρος 2006, 46 47, сл. 30. 26 Popovska-Korobar, op. cit., 212, бр. 5; Θ. Παπαζώτος, Βυζαντινές εικόνες της Βεροίας, Αθήνα 1995, сл. 48 52; Μυστήριον Μέγα και Παράδοξον, Αθήνα 2002, бр. 178 179 (Ε. Ν. Τσιγαρίδας). 27 Cf. Εικόνες της Ιεράς Μονής Καρακάλλου, Άγιον Όρος 2011, 182 183, сл. 89 90 и 230 238, сл. 113 125 (Ε. Ν. Τσιγαρίδας). 28 Машниќ, Јован зограф, сл. 7, 12, 11. За фотографије у боји v. Nikolovski, op. cit., сл. 67, 87, 82. 29 В. икону апостола Павла из Деизисног чина (1534/5) у цркви Светог Николе у селу Зрзе надомак Прилепа у Пелагонији, као и апостола Марка из Деизисног чина (1534/5) у цркви Ваведења Пресвете Богородице у селу Бучин у Демир Хисару (Nikolovski, op. cit., сл. 81, 90). 179

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] Сл. 14. Христос и апостол Павле из Деизисног чина. Византијски музеј у Костуру Fig. 14. Christ and Paul the Apostle from the Deesis row. Byzantine Museum of Kastoria Сл. 15. Апостоли Матеј и Лука из Деизисног чина. Византијски музеј у Костуру Fig. 15. Apostles Matthew and Luke from the Deesis row. Byzantine Museum of Kastoria 180 Посматрано са стилског становишта и узимајући у обзир црте лица и њихово моделовање, начин сликања тела и драперија, све наводи на дело Јована од Грамосте. Конкретно, Христос и апостоли Павле, Марко, Симон, Филип и Андреј приказани су са широким бистама, које кулминирају јаким вратом и издуженим, једрим лицем. Код моделовања тела битан је начин на који сликар обрађује драперију, широким наборима

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте Сл. 16. Апостоли Симон и Вартоломеј из Деизисног чина. Византијски музеј у Костуру Fig. 16. Apostles Simon and Bartholomew from the Deesis row. Byzantine Museum of Kastoria исте боје или слагањем слојева, ограниченим дубоким, каткад широким наборима исте боје, стварајући утисак рељефа. Слична техника при моделовању драперија приметна је управо код Јована од Грамосте. 30 При сликању одевних предмета преовлађују јарке боје у скоро комплементарним контрастима као што су: црвено и плаво, тамноплаво и ружичасто, тамнозелено и црвено, сиво и маслинасто и тамноплаво и тамноцрвено. Физиономија Христовог лица (сл. 14), као и старијих апостола, на пример Павла (сл. 14) и Симона (сл. 16), са снажно исцртаним борама, испупченим челима, наглашеним очним дупљама, виртуозно сликаним маљама, али и лирским преливима и контрастима, који инкарнат чине свежим, а јављају се и на ружичастим и младим лицима осталих апостола (сл. 17), подсећа на дела Јована из Грамосте. Пре свега мислимо на Христа и апостоле Павла, Симона и др. са Деизисног чина из цркве Светог Николе у манастиру Зрзе (1534/5), надомак Прилепа у Пелагонији, али и друге. 31 30 V. епистил са Деизисним чином (1534/5) у цркви Светог Николе у селу Зрзе надомак Прилепа у Пелагонији (ibid., сл. 81.2, 81.8). 31 Ibid., сл. 81, 81.2, 81.4. Упореди такође апостоле Матеја (сл. 13), Филипа (сл. 15), Марка (сл. 16) и Андреја (сл. 17) са истим апостолима на епистилу са Деизисним чином у цркви Светог Николе у селу Зрзе (1534/5), у цркви Ваведења Пресвете Богородице (1534/5) у селу Бучин и у Топличком манастиру (1534/5) у селу Бабино у Демир Хисару (cf. Машниќ, Јован зограф, сл. 15a 15c, 17a b; Nikolovski, op. cit., сл. 81.5, 81.7, 81.8, 90), где су дате фотографије у боји. Упореди такође апостоле Деизисног чина из Костура са иконом Успења Богородице из манастира Светог Јована Претече у Слепчи у Демир Хисару (1534/5) и у Топличком манастиру из 1542/3. године (cf. Nikolovski, op. cit., сл. 79, 84). V. такође апостоле Симона и Вартоломеја са епистила из Костура и упореди их са истим апостолима Деизисног чина из Топличког манастира у Демир Такође, неке техничке карактеристике, као што је сликање троугластог испупчења ува (lat. tragus) у облику две израслине, дуги танки прсти са јако наглашеним зглобовима и увећани прсти Христове леве руке (сл. 14), али и руку апостола (сл. 18), који држе кодексе, сведоче о идентитету сликара. 32 Заједничку карактеристику сликара костурског епистила и Јована из Грамосте представљају и облици украса на кодексима и наглашена употреба бисера на њиховим оковима. 33 Морамо поменути и типове слова на отвореном Христовом јеванђељу (сл. 14) и на сигнатурама апостола који су, изузев малих разлика, истоветни са онима на иконама Јована из Грамосте. 34 Након наведеног, мишљења смо да нам иконографска схема Христа и апостола, њихове црте лица, беспрекорно моделовање инкарната, динамички израз на лицима Христа и апостола Павла, насупрот смиреном изразу осталих апостола, а такође и неки детаљи у техници рада, као и типови слова, дозвољавају да епистил са Деизисним чином, без резерве, уврстимо у уметнички опус сликара Јована из Грамосте. 35 Хисару [cf. М. Машниќ, Три прилози за проучување на иконописни дела од поствизантискиот период, Зборник. Средновековна уметност 5 (2006) 131 132, сл. 7, 8]. 32 Nikolovski, op. cit., сл. 67, 68, 81.2 81.8, 83, 84, 87. Такође v. икону Христа Спаситеља (сл. 1) и Христа са иконе Богородице Одигитрије (сл. 6), коју приписујемо Јовану из Грамосте. 33 Nikolovski, op. cit., сл. 78, 80, 81.5, 81.8. 34 Ibid., сл. 67, 81, 81.8, 82, 83, 84, 87. Такође v. икону Христа Спаситеља (сл. 1), коју приписујемо Јовану из Грамосте. 35 Машниќ, Три прилози за проучување, 131 132, сл. 7, публикује фотографије апостола Симона и Вартоломеја са епистила са Деизисним чином из Византијског музеја у Костуру које, заједно са иконама апостола Матеја, Луке и Филипа, приписује Јовану 181

Ликовне паралеле епистила из Костура са делима Јована из Грамосте из периода од 1534. до 1543. године дозвољавају нам да га датујемо управо тада, али и да изразимо мишљење да се због високог ликовног квалитета, заједно са епистилом из цркве светог Николе у манастиру Зрзе, надомак Прилепа, може сврстати у групу његових најбољих радова. Тако долазимо до закључка да су по хронолошком редоследу прва дела сликара Јована из Грамосте вероватно баш ова, која смо пронашли у Костуру. ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] 182 Царске двери лево крило (120,5 x 37,5 cm) десно крило (120,5 x 39 cm) На оба крила царских двери (сл. 20) приказане су Благовести. 36 На левом крилу приказан је арханђео Гаврило у покрету према Богородици. Он стоји на тамноплавом јастуку, украшеном бисерним цветоликим везом, који по средини пресеца златна везена трака са драгим камењем и бисерима. Подиже леву руку у знак обраћања, док у десној држи дугачки скиптар. Црте његовог складног тела открива одећа припијена уз бутине. Глава му је овалног облика, а грубе црте лица се назиру и поред великих оштећења. Коса је коврџава, представљена линеарно и везана белом траком, која се таласа иза врата, а видљива је и на темену. Обучен је у живо обојени црвени хитон и светлосмеђи химатион, са тамноплавом поставом, која се види на грудима и на уназад забаченом крају. Његова крила су приказана у тоновима маслинасте и светлоплаве са густим асистом. На десном крилу двери приказана је Богородица у стојећем ставу на светло обојеном дрвеном постољу, са укоченом левом и слободном десном страном тела. Благо је окренута према Гаврилу, док поглед пун изненађења упућује посматрачу. Глава јој је наклоњена ка арханђелу у знак послушности према божијој вољи и, док му се приближава, десна рука јој извирује испод мафориона. У исто време преде, држећи вретено у десној руци, а пређу са црвеним концем у левој. Обучена је у зелени хитон, грчку капу исте боје и црвене ципеле. Њен тамноцрвени мафорион оперважен је златним везом и украшен уобичајеним везеним звездама на челу и раменима. Густе златне ресе падају у висини левог рамена. Са врха двери, из сегмента сфере неба помаља се у облику белог голуба Свети Дух и стреласто спушта ка Богородици. Она је приказана испред дрвеног седишта без наслона, са редом токарених стубића на прочељу и два јастука, зелене и црвене боје, украшена златовезом. Нимбови су назначени пунктирањем између два урезана концентрична круга. Истом методом, са унутрашње стране обода круга, постављен је низ полукругова, чији су завршеци украшени са по три тачкице. Остатак простора у нимбовима испуњен је укра сом сачињеним од по четири утиснуте тачкице. из Грамосте. Нису јој биле познате остале четири иконе са епистила Христова и апостола Павла (сл. 12), као ни оне апостола Марка и Андреја (сл. 16, 17). 36 Царске двери из цркве Светог Спиридона у сиротишту пописали смо 1972. године под бр. 187/72. За прву публикацију царских двери после рестаурације v. Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Συντήρηση φορητών εικόνων του Μουσείου Καστοριάς, ΠΑΕ 149 (1994) 246, сл. 156. Сл. 17. Апостол Филип из Деизисног чина. Византијски музеј у Костуру Fig. 17. Apostle Philip from the Deesis row. Byzantine Museum of Kastoria Позадина иконе је златна са зеленим подом. Високо изнад глава Богородице и анђела стоји натпис: Ο ΕΥΑΓΓΕ / ΛΙCΜΟC. Анђео је сигниран унутар ореола Γ(ΑΒΡΙΗΛ), а Богородица са Μ(ΗΤ)ΗΡ Θ(ΕΟ)Υ. Лук двери, на оба крила, био је опточен низом токарених стубића са кугластим завршецима, од којих је до данас сачувано само шест. Крила двери су раздвојена дебелом тордираном гредицом. Крајеве оба крила красио је по један стилизовани крин, од којих је сачуван само десни. Највећи део сликане површине царских двери добро је очуван. Само је лице арханђела половично уништено, тако што је отпао већи део подлоге и сликаног слоја. Губитак сликаног слоја запажа се и на доњем, хоризонталном рубу двери, као и на једној дијагоналној пукотини која пресеца лево крило читавом дужином. Иконографија двери са арханђелом у ходу, Богородичиним ставом и гестикулацијом, одсуством пророка и са архитектонским пејзажем, сврстава се у период Палеолога. 37 Разликује се само по већем раскораку анђела, а посебно по јастуку по коме анђео корача. Овај иконографски детаљ, познат са дела такозване костурске школе, из последње четвртине XV века, понавља се на делима костурских радиони- 37 Π. Παπαδημητρίου, Η εξέλιξη του τύπου και της εικονογραφίας του Βημοθύρου από τον 10ο έως και τον 18ο αιώνα, Θεσσαλονίκη 2008, 109, 164, et. al., сл. Γ5, Γ7, Γ8.

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте Сл. 18. Апостол Марко из Деизисног чина. Византијски музеј у Костуру Fig. 18. Apostle Mark from the Deesis row. Byzantine Museum of Kastoria ца из XVI и XVII века, 38 а ређе се среће у Верији 39 и другде. 40 Богородичино лице грубих црта, моделовано маслинастим сенкама и ружичастим инкарнатом, слободно исцртаним светлима на челу, испод очију, на уснама и бради, као и пунктирани утиснути украси на ореолу, повезују ове двери са делима зографа Јована из Грамосте и његових сарадника. 41 Такође, набори на химатиону арханђела и Богородице, који су припијени читавом дужином ногу, 38 Ibid., сл. Γ60, Γ61, Γ87. Последње царске двери приписују се сликару из села Линотопи крај Костура, Α. Δρανδάκη, Εικόνες 14ος 18ος αιώνας. Συλλογή Ρ. Ανδρεάδη, Αθήνα 2002, 188 190, бр. 43, сл. на стр. 169. 39 Παπαδημητρίου, op. cit., сл. 58. 40 Јастук испод ногу арханђела јавља се и на икони Благовести, делу Онуфрија из Аргоса, која је изложена у Берату, у музеју посвећеном овом сликару, V. Y. Drishti, L. Çika, Ikona të Beratit. Koleksioni i Muzeut Kombëtar Onufri Berat (Shekulli XIV XX), Tirana 2003, сл. 6. 41 Везано за физиономију лика Богородице и технику сликања v. Богородицу Параклису (1542/3) из манастира Топлица у Демир Хисару, Машниќ, Јован зограф, сл. 16v. Везано за украшавање нимбова v. иконе које се приписују Јовану из Грамосте, као нпр. Христа Спаситеља и Богородице Одигитрије из манастира Топлица (1542/3) (Nikolovski, op. cit., сл. 82 83) и Христа са Деизисног чина у Византијском музеју у Костуру (сл. 12). Такође v. икону Христа Пантократора у Националном музеју средњовековне уметности у Корчи (Drishti, op. cit., сл. 9), коју приписујемо Јовану из Грамосте или његовој радионици. Сличан, пунктирани украс на нимбовима приметили смо такође на делима Онуфрија из Аргоса, као нпр. на икони Богојављења у Музеју у Берату, cf. Drishti, Çika, op. cit., сл. 6. Сл. 19. Апостол Андреј из Деизисног чина. Византијски музеј у Костуру Fig. 19. Apostle Andrew from the Deesis row. Byzantine Museum of Kastoria техника њиховог сликања са снажним контрастима и линеарном крутошћу, изузев њихових крајева, који се виоре, указују на рад Јована од Грамосте 42 из 1534/5. и 1542/3. године. Након горе изреченог, мишљења смо да иконографски детаљи одају везу ових двери са иконографском традицијом костурских радионица са краја XV века. Свакако, техника сликања лицâ и драперија, као и начин украшавања ореолâ, показују велику сличност са иконама Јована из костурске Грамосте. Према томе, сматрамо, како уосталом показују и типови слова са натписа и сигнатура, да су ове царске двери дело наведеног мајстора. Активност зографа Јована из Грамосте у Костуру и на подручју северозападне Грчке није била сасвим позната у грчкој литератури, као што је то био случај са сликарима из суседног села Линотопи. 43 Супротно томе, Јованово присуство је од изузетног значаја на 42 V. икону Богојављења са епистила у манастиру Светог Јована Претече (1534/5) у селу Слепче у Демир Хисару (Nikolovski, op. cit., сл. 71), као и иконе са Деизисног чина у цркви Светог Николе у селу Зрзе надомак Прилепа (ibid., сл. 81.6 et al.). 43 За сликаре из села Линотопи v. Μ. Χατζηδάκης, Ε. Δρακοπούλου, Έλληνες ζωγράφοι μετά την άλωση (1450 1830) II, Αθήνα 1997, 132, 192, 193, 235, 237, 238; Α. Τούρτα, Οι ναοί του Αγίου Νικολάου στη Βίτσα και του Αγίου Μηνά στο Μονοδένδρι, Αθήνα 1991, 41 45. V. такође Μ. Π. Σκαβάρα, Το έργο των Λινοτοπιτών ζωγράφων Μιχαήλ και Κωνσταντίνου στην Επισκοπή Δρυϊνουπόλεως Βορείου Ηπείρου. Συμβολή στη μελέτη της μνημειακής ζωγραφικής τον 17ο αιώνα, Ιωάννινα 2011, 47 50, са новијом библиографијом. V. такође Τσάμπουρας, op. cit., 62 108. 183

ЗОГРАФ 41 (2017) [169 188] 184 Сл. 20. Царске двери. Византијски музеј у Костуру Fig. 20. Royal Doors. Byzantine Museum of Kastoria

Цигаридас Е. Н.: Иконе из Костура сликара Јована из Грамосте подручју Охрида, Прилепа и Демир Хисара у периоду од 1534/5. до 1542/3, а можда и до 1550. године, где се истичу многе фреске и иконе из његовог сликарског опуса. 44 Његова активност у наведеним крајевима временски се подудара са столовањем охридског архиепископа Прохора (1525 1550), али и српског властелина из Кратова Димитра Пепића. Сликарево име и порекло су нам познати са једне престоне иконе Христа Пантократора у манастиру Светог Јована Претече у Слепчи, у Демир Хисару, на којој је забележена 1534/5. година и потпис: χειρ Ιωά(ννου) ζωγράφου ιού πα(πά) Θεοδώρου / Γραμμο/στινού ΖΜΓ. 45 Јован из Грамосте такође је сликао икону Богородице Одигитрије сличну оној која се данас налази у Националном музеју у Скопљу. 46 Приписује му се и девет икона са сценама из дванаест Великих празника са епистила слепчанског иконостаса, 47 као и друге три иконе. 48 Ова дела, која чине исту уметничку целину, датују се у 1534/5. годину. Сликар Јован из Грамосте је фрескама осликао нартекс цркве Светог Николе, католикона Топличког манастира (1534/5) у Демир Хисару, где се и потписао: χειρ ζωγράφου Ιω(άννου). Недуго затим осликао је наос (1536/7) и параклис истог храма, где је насликао портет властелина Димитра Пепића. 49 У уметничку активност Јована из Грамосте такође се може уврстити један епистил са Деизисним чином са целим фигурама светитеља (1534/5), који се налази у цркви Светог Николе у селу Зрзе код Прилепа. 50 44 За уметничку делатност Јована из Грамосте v. Машниќ, Јован зограф, op. cit., 69 90, сл. 1 17β, са старијом библиографијом; Mašnić, op. cit., 355 366; Nikolovski, op. cit., 72 89, сл. 67 90. V. и Ε. Δρακοπούλου, Έλληνες ζωγράφοι μετά τήν άλωση (1450 1850) III, Αθήνα 2010; Τσάμπουρας, op. cit., посебно 35 43 и 284 296, сл. 1 22, 23β, 27β (иконе), сл. 28 64 (фреске). 45 Машниќ, Јован зограф, 72, сл. 7 8; Mašnić, Jean zographe, 355 357; Ε. Δρακοπούλου, Ζωγράφοι από τον ελληνικό στον βαλκανικό χώρο. Οι όροι της υποδοχής και της αποδοχής, in: Zητήματα μεταβυζαντινής ζωγραφικής στη μνήμη του Μανόλη Χατζηδάκη, ed. Ε. Δρακοπούλου, Αθήνα 2002, 108, сл. 3; Nikolovski, op. cit., сл. 67 (фοтографија у боји); Τσάμπουρας, op. cit., 35 36, сл. 1. 46 Машниќ, Јован зограф, op. cit., 73, сл. 9; Popovska- -Korobar, op. cit., 225 226, бр. 20 и Nikolovski, op. cit., сл. 68. 47 Машниќ, Јован зограф, сл. 3 4; Nikolovski, op. cit., сл. 69 77. Поменуте иконе данас се налазе у Националном музеју у Скопљу (v. Popovska-Korobar, op. cit., бр. 21 29; v. и сл. 21 22). Све ове иконе Поповска-Коробар приписује атељеу Јована из Грамосте. Из ове групе икона К. Балабанов публиковао је икону Богојављења, коју приписује зографу Димитру из села Леуново (cf. Балабанов, op. cit., 217, бр. 53; v. и ibid., LVI, бр. 54 56, 61, 64, 67, где истом сликару приписује и друге иконе, које новија истраживања уврштавају у опус Јована из Грамосте). 48 На овим иконама, које се данас налазе у Националном музеју у Скопљу, представљени су Педесетница, Деизисни чин и Успење Богородице у пратњи светог Јована Дамаскина и светог Козме Мајумског [v. Балабанов, op. cit., LVI, бр. 49 (Деизис); Машниќ, Јован зограф, 72, εικ. 2 (Успење Богородице); Nikolovski, op. cit., сл. 78 80 (Педесетница, Успење Богородице, Деизис)]. V. и Popovska- -Korobar, op. cit., бр. 30 32, која ове три иконе, којима придодаје и икону Оплакивања Христа, приписује радионици Јована из Грамосте (cf. Машниќ, Јован зограф, 72 74; Nikolovski, op. cit., сл. 66). Приписује му се такође и живопис у цркви Светог Атанасија у Слоештици у Демир Хисару [cf. Машниќ, Јован зограф, 72, n. 16 supra, 75; A. Serafimova, Mediaeval painting in Macedonia (9th 18th centuries), Skopje 2000, 98]. Тај живопис се своди само на олтарску апсиду. 49 Машниќ, Јован зограф, 73 74; Τσάμπουρας, op. cit., 286 290. 50 Машниќ, Јован зограф, 72, 74, сл. 15α, 16α, 17 α ; Nikolovski, op. cit., сл. 81.2 81.8. Осим икона из манастира Светог Јована Претече у Слепчи и оних из цркве Светог Николе у селу Зрзе, Јовану се приписује још неколико икона које потичу из манастира Светог Николе Топличког у Демир Хисару. Реч је о три престоне иконе: Христа Спаситеља, Богородице Одигитрије и Светог Николе, једном епистилу са Деизисним чином, као и две мале иконе са сценама Великих празника. Све ове иконе, које се данас чувају у Битољској митрополији и Музеју, датују се у 1542/3. годину, 51 према натпису сачуваном на икони Христа Спаситеља. 52 Опусу истог сликара приписују се такође једна икона Христа Спаситеља (1534/5) из цркве Светог Јована Канеа у Охриду, данас у Галерији икона у истом граду (сл. 5), 53 три иконе Богородице Одигитрије, данас у цркви Светог Ђорђа у Струги (сл. 10), као и иконе у цркви Светог Атанасија у селу Црнчари, у близини Ресна, и оне у Музеју Онуфрија у Берату. 54 Наведеним делима придодаје се и петнаест икона једног епистила са Деизисним чином (1534/5) у цркви Ваведења Пресвете Богородице у селу Бучин у Демир Хисару, 55 надомак села Слепче. Истом сликару, или по нашем мишљењу, његовој радионици, припада и икона Христа Спаситеља и Праведног Судије (сл. 7), која се налази у Националном музеју средњовековне уметности у Корчи, али потиче из цркве Светог Ђорђа у селу Виткуки. 56 М. Машнић такође приписује Јовану зографу једне царске двери из Музеја у Флорини. 57 О овим дверима, које потичу из цркве Светог Атанасија у Светом Герману у Преспи и носе ознаку за 1527/8. годину, исказали смо став да су дело анонимног зографа који прати иконографске типове такозване костурске школе, 58 а не Јована из Грамосте. 51 Машниќ, Јован зограф, 72 74, сл. 1, 10, 11 i 5b, 15a, 15c; Nikolovski, op. cit., сл. 82 84; Mašnić, Jean zographe, 355, 361 362. 52 Машниќ, Јован зограф, 72 74, сл. 1, 10, 11 i 5b, 15a, 15c; Nikolovski, op. cit., сл. 82 84; Mašnić, Jean zographe, 358 359, сл. 4. 53 Машниќ, Јован зограф, 75, сл. 12; Jean zograph, 355 357. За фотографију у боји v. Nikolovski, op. cit., сл. 87 и Балабанов, op. cit., бр. 57. 54 Машниќ, Јован зограф, 75, сл. 13, 14; Галериа, сл. 5 (фотографија у боји); Mašnić, Jean zographe, 363 364, сл. 9, 11. 55 Машниќ, Јован зограф, сл. 15b (Матеј), 16b (Богородица), 17b (Лука); Nikolovski, op. cit., сл. 90 (Јаков, Марко). Е. Дракопулу (Δρακοπούλου, op. cit., 108) наводи да се иконе са епистила налазе у селу Црнчари. 56 Masnić, Jean zographe, 358 360, сл. 3, 4. V. n. 9 supra; n. 15 supra. 57 М. Машниќ, Две новоатрибуирани дела на големите сликари од XVI век, Онуфриј од Аргос и Јован од Грамоста, Зборник. Средновековна уметност 3 (2001) 147 152, сл. 5 6. М. Машнић приписује Јовану још три иконе: Христа Животодавца, светог Атанасија Александријског и светог Атанасија Александријског на трону, које се налазе у Националном музеју средњoвековне уметности у Корчи (Mašnić, Jean zographe, 361 363, сл. 5, 6 и 8). Мишљења смо да је приписивање ових икона Јовану у најмању руку проблематично. На крају крајева, икону Христа Животодавца Е. Дракопулу датује у деценију између 1540 1550. године и приписује је, мада не сасвим убедљиво, Франгосу Кателаносу, док друге две иконе светог Атанасија Александријског датује око 1600. године и у прву половину XVII века. V. Εικόνες από τις Ορθόδοξες Κοινότητες της Αλβανίας, ed. Α Τούρτα, Θεσσαλονίκη 2006, бр. 7, 25, 26. 58 Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Εικόνες της «σχολής» Καστοριάς, ΔΧΑΕ 33 ((2012) 369. Икона је наведена по месту порекла Преспи. 185