Космогонија или присуство у историји улога Логоса у Јн. 1,3

Космогонија или присуство у историји улога Логоса у Јн. 1,3 Др Дарко Крстић ролог Јовановог Јеванђеља (Јн. 1,1-18) почиње са описом односа Логоса (Речи) са Богом (Јн. 1,1-2). Јеванђелист утврђује карактер наведеног односа пажљиво бирајући речи и изразе, који асоцирају како на Пост. 1 (ἐν ἀρχῇ) 1), тако и на софиолошку представу о Премудрости (Софија) у Изр. 8,23 2). Јеванђелисти Јовану је истовремено асоцирање на стварање света (Пост. 1,1) и на софиолошку представу о Премудрости (Изр. 8,23) олакшано како наглашеном улогом Софије у стварању света (Изр. 8,22-23.30), тако и функционал ним поистовећењем Логоса и Софије у каснијој софиолошкој књижевности (Прем. Сол. 10-19) 3). Није погрешно закључити да софиолошка интерпретација 1) Види Ν. Δαμάλας, Ερμηνεία εις το κατά Ιωάννην Ευαγγέλιον, Αθήναι 1940, 49-50; C. K. Barrett, St. John s Prologue, London 1957, 6; M. E. Boismard, St. John s Prologue, Aquin Press, London 1957, 6;; P. N. Tarazi, The New Testament: An Introduction (Volume III)- Johannine Writings, Saint Vladimir s Seminary Press, New York 2004, 131; Σ. Αγουρίδης, Το κατά Ιωάννην Ευαγγέλιο Α (κεφ. 1-12), Ερμηνεία Καινής Διαθήκης 4, Πουρναρά, Θεσσααλονίκη 2005, 178.187. Исправно примећује Бултман (види R. Bultmann, Das Evangelium nach Johannes, Goettingen 1953, 6) да је тешко замислити да Пролог Јовановог Јеванђеља почиње са ἐν ἀρχῇ без намерне асоцијације на Пост. 1,1, иако тема Пост. 1,1 није опис ипостасног Логоса већ стварање света. На ово се надовезује Борген (види P. Borgen, Observations on the Targumic Character of the Prologue of John, New Testament Studies 16 [1970], 290) који одбацује приговор да појам логоса (речи Божије) у Пост. 1,1 није апсолутан и не приказује се као ипостас, наводећи као доказ Филона, код кога је логос из Пост. 1,1 представљен као персонификовано биће. За супротно мишљење, дакле да Јн. 1,1 није асоцијација на Пост. 1,1 види М. Томасовић, Бог Логос-Генеза идеје о Логосу у светлости библијско-светоотачког поимања, Београд-Атина 2000, 127-129. 2) Изр. 8,23: πρὸ τοῦ αἰῶνος ἐθεμελίωσέ με ΕΝ ΑΡΧΗ, где је израз ἐν ἀρχῇ превод јеврејског,שארמ где именица שאר има исти корен као и именица תישאר у Пост. 1,1. О Изр. 8,23 као теолошкој позадини Јн. 1,1 види R. Bultmann, The History of Religions Background of the Prologue to the Gospel of John, у J. Ashton, The Interpretation of John, Fortress Press, Philadelphia 1986, 25; Β. Τσάκωνας, Η Χριστολογία του κατά Ιωάννην Ευαγγελίου, Αθήναι 1969, 28; B. Lindars, The Gospel of John, Marshall, Morgan & Scott, London 1972, 83-84; S. Schulz, Das Evangelium nach Johannes, Goettingen 1972, 18; J. Ashton, The Transformation of Wisdom: A Study of the Prologue of John s Gospel, New Testament Studies 32 (1986), 169; Χ. Καρακόλης, Η θεολογική σημασία των θαυμάτων στο κατά Ιωάννην Ευαγγέλιο, Πουρναρά, Θεσσαλονίκη 1997, 364-365. за супротно мишљење, дакле да Јн. 1,1 нема везе са софиолошком представом Премудрости види T. Tobin, The Prologue of John and Hellenistic Jewish Speculation, Catholic Biblical Quarterly 52 (1990), 256; Σ. Αγουρίδης, исто, 180. 3) Поистовећивање Логоса и Софије је видљиво нарочито у Прем. Сол. 18,15, где се после дугачког описа активности Софије у историји човечанства, и нарочито Изабраног Народа, DR DARKO KRSTI" KOSMOGONIJA ILI PRISUSTVO U ISTORIJI 101

Пост. 1,1 представља библијски оквир разумевања Јн.1,1-2 4). У овом, изразито софиолошки обојеном, контексту потребно је разумети и стих Јн. 1,3 ( πάντα δι αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἕν ) 5), који представља логично развијање идеја из прва два стиха. Тек пошто је утврдио ауторитет Логоса из Његовог односа са Богом, као предвечног Логоса (Речи) Божијег представљеног по слици Софије, Јеванђелист прелази на Логосов однос са твари. Другим речима, ако је у Јн. 1,1-2 представљен Логосов однос са Богом, онда је у Јн. 1,3 на основу и у контексту тог односа представљен однос Логоса са твари. Ако се запитамо за значење стиха Јн. 1,3 чини се да је одговор веома лако дати. На први поглед изгледа да у стиху Јн. 1,3 наилазимо на једно од најјаснијих сведочанстава Новог Завета о стваралачкој улози Логоса (Софије), идентификованог са Исусом Христом (Римљ. 11,36; 1. Кор. 8,4-6; Кол. 1,15-20; Јевр. 1,1-3). Ово тумачење изгледа сасвим природно у светлу старозаветног предања о стварању света и стваралачкој улози Речи Божије (Пост. 1,1-30; Пс. 33,6; Прем. Сол. 9,1-2). Овоме треба додати да и у самом тексту Пролога Јовановог Јеванђеља налазимо израз који је врло лако, нарочито у ушима хеленистичког света првог века, могао да се протумачи као сведочан ство о стваралачкој улози Логоса при космогонији. Када у Јн. 1,10 читамо да свет кроз Њега (Логоса) постаде (καὶ ὁ κόσμος δι αὐτοῦ ἐγένετο), заиста постаје разумљиво зашто већина тумача, како патристичких 6) тако и савремених 7), тумаче стих Јн. 1,3 у космолошком, у космогонијском смислу. Циљ овог чланка је да испита тачност преовлађујућег тумачења стиха Јн. 1,3, по коме се, као што смо видели, наведени стих тумачи одједанпут уводи Логос као субјекат на место Софије. Да је у мисли писца Логос функционално изједначен са Софијом види се из описа Логоса, који неодољиво подсећа на ранији опис Софије. И Логос (18,15: παντοδύναμος λόγος) и Софија (7,23: πνεῦμα παντοδύναμον) су свемогући, небеска су бића која силазе са небеског трона на коме обитавају (18,15: ἀπ οὐρανῶν ἐκ θρόνων βασιλειῶν ἥλατο γῆς// 9,4: δός μοι τὴν τῶν σῶν θρόνων πάρεδρον σοφίαν). Више о паралелама између Логоса и Софије, као и њиховом функционалном изједначавању види D. Winston, The Wisdom of Solomon, The Anchor Bible 43, Doubleday, Garden City, New York 1979, 317-318. 4) Види B. Witherington III, Jesus the Sage, T & T Clark, Edinburgh 1994, 284. 5) Овде ћемо се ограничити на краћу верзију текста, дакле ону где се трећи стих завршава са οὐδὲ ἕν, мада принципијелно за нашу тему текстуални проблем стиха Јн. 1,3 не игра никакву улогу. 6) За исцрпну листу патристичких текстова у којима се Јн. 1,3 тумачи као сведочанство о стварању света треба консултовати Π. Ν. Τρεμπέλας, Υπόμνημα εις το κατά Ιωάννην Ευαγγέλιον, Αθήναι 1969, 43-45. Уосталом, једна од основних карактеристика Трембеласових коментара је изузетна верзираност у светоотачком тумачењу новозаветних текстова. 7) Импресивну листу савремених тумача, који тумаче космолошки Јн. 1,3, чине између осталих H. Strack-P. Billerbeck, Kommentar zum Neuen Testament aus Talmud und Midrasch (zweiter Band), Muenchen 1924, 356-357; R. Bultmann, Das Evangelium nach Johannes, Goettingen 1953, 20; M. E. Boismard, наведено дело, 10; E. Haenchen, Probleme des johanneischen Prologs, Zeitschrift fuer Theologie und Kirche 60 (1963), 316-317; R. Schnackenburg, Das Johannesevangelium (1-4), 102 VIDOSLOV VASKRS 2009

као сведочанство о централној улози Логоса при стварању света. Ово ће се истраживање базирати пре свега на лингвистичкој и теолошкој анализи појмова и израза у Јн. 1,3. При томе, потребно је нагласити a priori да је стваралачка улога Логоса (Софије) једна од имплицитних димензија софиолошки обојене логосологије; циљ овог чланка је да испита да ли се у Јн. 1,3 експлицитно представља теологија о стваралачкој улози Логоса. Α. Πάντα и τὰ πάντα 8) Јеванђелиста у стиху Јн. 1,3 користи реч πάντα за означавање објекта универзалног посредништва Логоса. Међутим, проблем са космолошким тумачењем стиха Јн. 1,3 је у чињеници да је реч πάντα крајње неодговарајући термин за означавање створеног света. Да је намера Јеванђелисте Јована била да недвосмислено упути читаоце на улогу Логоса у стварању света онда би било много природније да користи израз τὰ πάντα, који како у Септуагинти тако и у Новом Завету представља terminus technicus за означавање створеног света. Израз τὰ πάντα је присутан у горе наведеним класичним сведочанствима Новог Завета о стваралачкој улози Логоса. У 1. Кор. 8,6 налазимо формулацију о стваралачкој улози Логоса, која је истоветна са стихом Јн. 1,3, само што се уместо речи πάντα користи класични израз за означавање целокупности креације τὰ πάντα 9) : εἷς κύριος Ἰησοῦς Χριστὸς ΔΙ ΟΥ ΤΑ ΠΑΝΤΑ. Исти израз, са предлогом διά и синтагмом τὰ πάντα користи се и у Јевр. 2,10, где се говори о посредничкој и телеолошкој улози Логоса (Исуса Христа) при стварању света: δι ὃν ΤΑ ΠΑΝΤΑ καὶ ΔΙ ΟΥ ΤΑ ΠΑΝΤΑ. Исту ситуацију имамо и у Кол. 1,16: ΤΑ ΠΑΝΤΑ ΔΙ ΑΥΤΟΥ καὶ εἰς αὐτὸν ἔκτισται, са том Freiburg 1965, 215-217; R. E. Brown, The Gospel according to John (I-XII), Anchor Bible 29, Doubleday, Garden City, New York 1966, 25; J. Blank, Der Prolog: Jo 1,1-18, Bibel und Leben 7 (1966), 114; C. Demke, Der sogennante Logos-hymnus im johanneischen Prolog, Zeitschrift fuer die neutestamentliche Wissenschaft 58 (1967), 53-54; P. Borgen, наведено дело, 290; S. Schulz, наведено дело, 19; B. Lindars, наведено дело, 19; E. Freed, Theological Prelude to the Prologue of John s Gospel, Scottish Journal of Theology 32 (1979), 264; M. Theobald, Im Anfang war das Wort: Textlinguistische Studie zum Johannesprolog, Verlag Katholisches Bibelwerk, Stuttgart 1983, 18; J. Painter, Christology and the History of the Johannine Community in the Prologue of the Fourth Gospel, New Testament Studies 30 (1984), 465; O. Hofius, Struktur und Gedankengang des Logoshymnus im Joh. 1,1-18, Zeitschrift fuer die neutestamentliche Wissenschaft 78 (1987),4-5; T. Tobin, исто, 259-260; D. A. Carson, The Gospel according to John, Eerdmans, Grand Rapids, Michigan 1991, 118; U. Wilckens, Das Evangelium nach Johannes, Goettingen 1998, 28; Σ. Αγουρίδης, наведено дело, 189-190. 8) Семантичка разлика између πάντα и τὰ πάντα није уочљива у српском преводу, јер у српском језику не постоји одређени члан. Наведена разлика је видљива једино у грчком тексту Пролога Јовановог Јеванђеља. 9) Види W. Bauer- W. F. Arndt- F. W. Gingrich, A Greek-English Lexicon of the New Testament and Other Early Christian Literature, The University of Chicago Press, Chicago 1957, 638. DR DARKO KRSTI" KOSMOGONIJA ILI PRISUSTVO U ISTORIJI 103

разликом што се у овој изузетно значајној ранохришћанској химни (Кол. 1,15-20) посредништво Логоса у стварању потврђује и коришћењем глагола κτίζειν. У стиху Римљ. 11,36 ( ἐξ αὐτοῦ καὶ ΔΙ ΑΥΤΟΥ καὶ εἰς αὐτὸν ΤΑ ΠΑΝΤΑ ) истим изразом се описује Божије стварање света, али је та мисао инкорпорирана у софиолошку позадину химне Римљ. 11,33-36 10). На истом фону се налази и Јевр. 1,3 ( φέρων τε ΤΑ ΠΑΝΤΑ τῷ ῥήματι τῆς δυνάμεως αὐτοῦ ), где се експлицитно тврди да се стварање света од стране Бога одиграло посредством Божије Речи (Логоса). Из наведених примера можемо да закључимо да се у ранохришћанској проповеди идеја о Божијем стварању света Речју (Логосом) Божијом изражавала предлогом διά и коришћењем синтагме τὰ πάντα. У том случају, избегавање одређеног члана и коришћење само речи πάντα од стране Јеванђелисте Јована, уз истовремено коришћење традиционалног предлога διά, упућује нас на закључак или да Је ванђелист није био свестан семантичке разлике између τὰ πάντα и πάντα, или намерно није користио одређени члан јер му намера није била да говори о посредничкој улози Логоса при стварању света. Како прва могућност не изгледа вероватна, с обзиром на теолошки геније Јеванђелиста, остаје да претпоставимо да у Јн. 1,3 Јеванђелиста Јован није желео да прикаже посредништво Логоса при космогонији 11). Исто тако, оправдано је претпоставити да коришћењем само πάντα, без одређеног члана, Јеванђелист Јован је могао да очекује да ће и његови читаоци приметити и разумети ову суптилну промену традиционалне ранохришћанске формуле о посредничкој улози Логоса при стварању света ( τὰ πάντα δι αὐτοῦ ) у израз који не носи поруку о улози Логоса у космогонији. Да у Јн. 1,3 коришћење речи πάντα није случајно види се из чињенице да се у целокупном Јовановом Јеванђељу никада не употребљава израз τὰ πάντα 12). Са речју πάντα у остатку Јеванђеља се описују или догађаји (Јн. 4,29.39.45; 5,20; 10,41; 15,21; 18,4; 19, 28) или целина објеката (Јн. 3,35; 4,25; 10,4; 13,3; 14,26; 15,15; 16,15.30; 17, 7.10; 21,17). Логично је претпоставити да ће и у Јн. 1,3 коришћење речи πάντα имати исто значење, а не да ће бити ознака за створени свет. 10) Упореди почетак химне Римљ. 11,33: Ὦ βάθος πλούτου καὶ σοφίας καὶ γνώσεως θεοῦ. Више о софиолошкој позадини химне у Римљ. 11,33-36 види J. A. Fitzmyer, Romans, The Anchor Bible 33, Doubleday, New York 1993, 632-635. 11) Види T. E. Pollard, Cosmology and the Prologue of the Fourth Gospel, Vigiliae Christianae 12 (1958), 149-150; J. Ashton, The Transformation of Wisdom: A Study of the Prologue of John s Gospel, New Testament Studies 32 (1986), 171-172. 12) Колико је у умовима тумача уврежена предрасуда о космолошкој улози Логоса у Јн. 1,3 најбоље се види на примеру Шнакенбурга. Иако јасно уочава да се par excellence космолошки израз τὰ πάντα никада не појављује у Јовановом Јеванђељу, Шнакенбург ипак не може да се одвоји од тумачења да се у Јн. 1,3 говори о стварању света. Види R. Schnackenburg, исто, 214. 104 VIDOSLOV VASKRS 2009

Б. Ἐγένετο Ако Јеванђелист Јован свесним избегавањем одређеног члана у πάντα није желео да прикаже посредничку улогу Логоса приликом стварања света, онда то исто важи и за коришћење глагола γίνεσθαι у стиху Јн. 1,3. Овде још једном морамо да приметимо да би коришћење овог глагола у контексту теологије о стварању света било у најмању руку необично. Глагол γίνεσθαι је један од изузетно вишезначних глагола старогрчког језика 13). Да је Јеванђелиста Јован хтео да нагласи створеност света кроз посредништво Логоса имао је на располагању глаголе који једнозначно и недвосмислено упућују на стварање света. То што у Јн. 1,3 не користи нити κτίζειν (Кол. 1,16) нити ποιεῖν (Јевр. 1,2; Пост. 1,1), већ глагол γίνεσθαι, потврђује нашу претпоставку да му намера није била да у Јн. 1,3 представи својим читаоцима посредништво Логоса при стварању света. Потврду за нашу претпоставку о некосмолошком карактеру употрeбе глагола γίνεσθαι налазимо у чињеници која није остала неопажена од стране научника, наиме да се у Кумранском спису 1 QS 11,11 среће израз који неодољиво подсећа на Јн. 1,3 14). Геза Вермеш, у свом чувеном енглеском преводу Кумранских списа, преводи на следећи начин 1 QS 11,11: All things came to pass (היהנ) by His knowledge He establishes all things by His design And without Him nothing is done 15). Нифал глагола hjh (היה) одговара у потпуности глаголу ἐγένετο у Јн. 1,3. Као и његов грчки еквивалент γίνεσθαι, и јеврејски глагол света, се користи за описивање догађаја у историји 16), а не стварања היה за које се користе други глаголи (הנק,הסע,רצי,ארב) 17). Конкретно, у наведеном одељку из Кумранских рукописа изражава се једна од основних идеја водиља Кумранске Заједнице, наиме да Бог промишља све догађаје и нарочито ток људске историје. 13) It is a verb which is vague rather than specific, and it can mean many things- to become, to come into existence, to come to pass, to happen and so on (Pollard, исто, 150). 14) Види Pollard, исто, 151; J. A. T. Robinson, The Relation of the Prologue to the Gospel of St. John, New Testament Studies 9 (1963), 128; E. Freed, Some Old Testament Influences on the Prologue of John, у зборнику чланака H. N. Bream, R. D. Heim, C. A. Moore, A Light unto My Path, Old Testament Studies in Honor of Jacob M. Myers, Philadelphia 1974, 146; J. Ashton, исто, 171; P. Lamarche, The Prologue of John, у зборнику J. Ashton, The Interpretation of John, Fortress Press, Philadelphia 1986, 40-41; Σ. Αγουρίδης, исто, 57. 15) G. Vermes, The Comlete Dead Sea Scrolls in English, Penguin Books, New York 1997, 116. 16) За детаљну филолошко-теолошку анализу овог јеврејског глагола види T. Boman, Hebrew Thought Compared with Greek, Norton, New York-London 1970, 38-51. 17) Више о наведеним класичним јеврејским глаголима, као и о другим, ређе употребљиваним, који се користе у Старом Завету за описивање стварања света види W. Brueggemann, Theology of the Old Testament, Fortress Press, Minneapolis,1997, 146-149. DR DARKO KRSTI" KOSMOGONIJA ILI PRISUSTVO U ISTORIJI 105

У контексту сличности између 1QS 11,11 и Јн. 1,3, као и из анализе коришћења речи πάντα и ἐγένετο за опис универзалне посредничке улоге Логоса, можемо да закључимо да у Јн. 1,3 Јеванђелист Јован не жели да опише посредничку улогу Логоса при стварању света, већ посредништво и присуство Логоса у целокупној историји човечанства. На овај начин Јеванђелиста Јован описује универзално посредништво Логоса не у космолошком смислу, већ у светлу касније мудросне књижевности, и то нарочито књиге Премудрости Соломонове. У другом делу Премудрости Соломонових, у поглављима 10-19, описује се присуство Софије (Премудрости) у целокупној историји Израиља, почевши од праоца Адама, чиме присуство Софије у људској историји поприма универзални карактер, иако се писац концентрише пре свега на присуство Софије у историји Израиља. Исту теологију, дакле софиолошки обојену христологију, развија и Апостол Павле у 1. Кор. 10,4. Претходно поистоветивши Исуса Христа са Софијом (Премудро шћу) Божијом (1. Кор. 1,24) 18), Апостолу је лако да представи Исуса Христа са карактеристикама и функцијама Софије. Тако у 1. Кор. 10,4 софиолошки представља Христа као присутног у догађају Изласка из Египта. Из ове сличности Јн. 1,3 и 1. Кор. 10,4 можемо да закључимо да Јеванђелист Јован, описујући универзално посредништво Логоса не при стварању света већ у људској историји, у целини свих историјских догађаја, јасно следи софиолошки обојену христологију ранохришћанске проповеди. В. Χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἕν Пажљиво развијајући мисао у стиху Јн. 1,3, Јеванђелист изражава универзално посредништво Логоса кроз брижљиво конструисани антитетски паралелизам јеврејске поезије. Док у Јн. 1,3а афирмативно описује Логосово универзално посредништво, у Јн. 1,3б кроз антитезу излаже исту мисао, наиме да без Логоса ни једно не постаде. Пажљива конструкција стиха Јн. 1,3 се огледа не само у антитетском паралелизму његових полустихова, већ и у њиховом хијастичком редоследу. А) πάντα Б) δι αὐτοῦ ἐγένετο Б1) χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο Α1) οὐδὲ ἕν 19). За нашу тему значајно је да Јеванђелиста користи предлог χωρὶς као антитетски предлог предлогу διά, иако наместо δία логично 18) 1. Кор. 1,23-24: ἡμεῖς δὲ κηρύσσομεν Χριστὸν θεοῦ σοφίαν. 19) Види O. Hofius, исто, 5-7. Занимљиво је да Хофиус као антипод сегменту А наведеног хијазма (πάντα) види израз οὐδὲ ἕν ὃ γέγονεν, а не приридније само οὐδὲ ἕν. 106 VIDOSLOV VASKRS 2009

би било очекивати предлог μετά као антитезу предлогу χωρὶς 20). Предлог χωρὶς не користи се често у Јовановом Јеванђељу. Од две његове употребе ван Пролога (Јн. 15,5; 20,7), од нарочитог значаја је стих Јн. 15,5, који показује велику текстуалну сличност са Јн. 1,3. Зато је потребно узети га у обзир при разматрању теолошке поруке стиха Јн. 1,3. Поређење два стиха показује на најбољи начин њихову текстуалну блискост: Јн. 1,3: χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἕν Јн. 15,5: χωρὶς ἐμοῦ οὐ δύνασθε ποιεῖν οὐδέν У параболи о истинском чокоту (Јн. 15,1-8: ἡ ἄμπελος ἡ ἀληθινὴ), Исус користи Језекиљеву представу о Израиљу као бескорисном чокоту (Јез. 15,2: ἡ ἄμπελος), који не доноси плода и чије дрво није ни за какву употребу, осим да се уништи у ватри. Користећи Језекиљеву представу о Израиљу као чокоту у контексту суда 21), Исус представља себе као истинити чокот који ће омогућити лози да донесе много плода. Као што лоза без чокота не може донети плода, тако исто и ученици Христови без Њега не могу ништа чинити (Јн. 15,5). Значајно је да се наведени израз у стиху Јн. 15,5, који неодољиво подсећа на Јн. 1,3, користи за описивање једног догађаја, и то догађаја односа верних са Исусом. Према томе, ако се у Јн. 15,5 описује присуство Исуса, као истинског чокота, са својим ученицима, дакле без икаквог космолошког значења, није нелогично претпоставити да ће слично значење имати и скоро истоветан израз у стиху Јн. 1,3. Г. Зн ач е њ е Јн. 1,3: к у м ул ат и в н и д о к а з На основу свега што је речено, теолошку анализу стиха Јн. 1,3 можемо сумирати у следећем: Израз πάντα се никада не користи за означавање створеног света; глагол ἐγένετο такође није нормативни глагол за описивање стварања света; израз из Јн. 1,3б, на основу паралеле са Јн. 15,5, врло је могуће протумачити као описивање присуства Христа у историјским догађањима, са посебним акцентом на Његове ученике и све верне генерално. Имајући у виду сваку од ове три чињенице посебно, као и њихову кумулативну вредност на основу присуства у стиху Јн. 1,3, није тешко извести закључак да у стиху Јн. 1,3 Јеванђелист Јован не описује универзалну посредничку улогу Логоса при стварању света, већ софиолошки обојену посредничку улогу Логоса у догађајима историје. 20) Природну и очекивану антитезу предлогу χωρὶς, дакле предлог μετά, налазимо у Јн. 20,7: καὶ τὸ σουδάριον οὐ μετὰ τῶν ὀθονίων κείμενων ἀλλὰ χωρὶς ἐντετυλιγμένον εἰς ἕνα τόπον. 21) Види D. A. Carson, наведено дело, 517. DR DARKO KRSTI" KOSMOGONIJA ILI PRISUSTVO U ISTORIJI 107

Д. По с л е д и ц е н е к о с м ол о ш к о г т у м ач е њ а Јн. 1,3 на остатак Пролога Ако у Јн. 1,3 Јеванђелист Јован не жели да представи космолошку димензију Логосовог посредништва, већ Његово, у сваком случају софиолошки обојено, присуство у целокупној историји, онда ово тумачење Јн. 1,3 има значајне последице за разумевање остатка Пролога Јовановог Јеванђеља. Ако се πάντα у Јн. 1,3 не односи на целокупност створеног света, већ на целокупност историјских догађаја, на континуитет историје у којој је увек присутан Логос, онда се под πάντα своде сви догађаји у наративној целини Пролога. Ти догађаји, који се карактеришу присуством и одлучујућом посредничком улогом Логоса, су пажљиво назначени од стране Јеванђелиста Јована коришћењем глагола γίνεσθαι. Оваквих догађаја има шест у Прологу Јовановог Јеванђеља (Јн. 1,6.10.12.14.15.17) и ниједан од њих се не би догодио да није било посредничке улоге Логоса (Софије). Овде, наравно, није место за детаљну анализу ових стихова, већ само за наративне и теолошке импликације некосмолошког схватања Јн. 1,3 на остатак Пролога Јовановог Јеванђеља. Први одељак је Јн. 1,6, где се уводи на сцену Јован Крститељ као сведок за Исуса. Ἐγένετο ἄνθρωπος ὄνομα αὐτῷ Ἰωάννης има изразито наглашен старозаветни наративни стил којим почиње историјско приповедање (1. Самуилова 1,1; Јов. 1,1) 22). Из овога није тешко извести закључак, као што су то учинили одређени истраживачи 23), да је можда управо овим стихом оригинално почињало Јеванђеље по Јовану. На тај начин би Јеванђелист Јован почео Јеванђеље по угледу на Марково Јеванђеље, које такође почиње са Јованом Крститељем. Иако ова претпоставка има логике у себи, јер указује на непобитан старозаветни узор стиха Јн. 1,6, текстуална сведочанства је не подржавају, јер није нађен ниједан рукопис Јовановог Јеванђеља који почиње са Јн. 1,6. То значи да Јованово Јеванђеље никада није ни планирано да почне на уобичајени начин, коришћењем класичне старозаветне уводне формуле, већ да је њој постављен увод у виду Јн. 1,1-5. На тај начин, Јеванђелист Јован презентује посланство Јована Крститеља, као традиционални почетак евангелија, у светлу универзалног посредништва Логоса у свим историјским догађајима. Другим речима, ἐγένετο ἄνθρωπος 22) 1 Самуилова 1,1: Ἄνθρωπος ἦν ὄνομα αὐτῷ Ἑλκανὰ ; Јов 1,1: Ἄνθρωπος τις ἦν ᾧ ὄνομα Ἰώβ. Занимљиво је да у оба наведена стиха се у масоретском тексту користи јеврејски глагол γίνεσθαι, за представљање Елкане и Јова и да се у Септуагинти не користи очекивани глагол היה већ εἰμί. Можемо да закључимо да Јеванђелист Јован, користећи ἐγένετο у Јн. 1,6 за превод глагола,היה верније одсликава старозаветни наративни контекст од Септуагинте. 23) Види J. A. T. Robinson, исто, 120-129; B. Lindars, исто, 88. 108 VIDOSLOV VASKRS 2009

ὄνομα αὐτῷ Ἰωάννης (Јн. 1,6) не представља више апсолутни почетак Јеванђеља као књижевне врсте, већ постаје подређено стиху πάντα δι αὐτοῦ ἐγένετο (Јн. 1,3) и у светлу Јн. 1,3 треба да се тумачи. Догађај појаве Јована Крститеља, ἐγένετο Јована Крститеља, представља само један (Јн. 1,3: ἕν ) од целине свих догађаја ( πάντα ἐγένετο ) који су се догодили посредништвом и присуством Логоса у њима. Други догађај који се описује са γίνεσθαι је стварање света у Јн. 1,10 (ὁ κόσμος δι αὐτοῦ ἐγένετο). На први поглед ова мисао би се могла протумачити у космогонијском смислу, али коришћење глагола γίνεσθαι у ту сврху је, као што смо видели, крајње неадекватно. Поред тога, појам света (κόσμος) у Јовановом Јеванђељу је семантички врло богат и разноврстан појам. У стиху Јн. 1,10 са речју космос означавају се очигледно људска бића, јер само су она способна за познање ( γινώσκειν ) Логоса. Другим речима, негативан став света према Логосу је разумљив једино ако се под појмом κόσμος разумеју људи, човечанство 24). Ово се потврђује и непосредним контекстом стиха Јн. 1,10, јер се у Јн. 1,9 говори о πάντα ἄνθρωπον и логично би било очекивати да се иста тема описује и у Јн. 1,10. Да се у Јн. 1,9-10 ради о истом субјекту ( πάντα ἄνθρωπον, κόσμος ) види се и по томе што су у Јовановом Јеванђељу појмови света и човечанства паралелни и истоветни по значењу (уп. Јн. 3,19: αὕτη δέ ἐστιν ἡ κρίσις ὅτι τὸ φῶς ἐλήλυθεν εἰς τὸν κόσμον καὶ ἠγάπησαν οἱ ἄνθρωποι μᾶλλον τὸ σκότος ἢ τὸ φῶς ). Можемо да закључимо да појам κόσμος у Јн. 1,10 описује човечанство у својој различитости од Божије сфере. Појам света метонимијски описује човечанство у његовом непријатељству према Богу и као такав нема космолошко значење. У Прологу Јовановог Јеванђеља не постоји космолошки и космогонијски интерес, већ се појам κόσμος схвата антрополошки 25). У овом некосмолошком, антрополошком контексту стиха Јн. 1,10 треба разумети израз ὁ κόσμος δι αὐτοῦ ἐγένετο и протумачити га кроз призму Јн. 1,3. Један од догађаја целокупне историје ( πάντα ) је и стварање људи, и у том догађају је био присутан Логос (Јн. 1,3). Овакво разумевање улоге Логоса у стварању човека је изразито софиолошки обојено, јер је Софија у мудросној књижевности приказана као творац људи 26). То се нарочито види у Прем. Сол. 10,1: Αὕτη πρω- 24) Види J. Ashton, The Transformation of Wisdom, 173. 25) Види G. E. Ladd, A Theology of the New Testament, Eerdmans, Grand Rapids, Michigan 1977, 225-226; R. Bultmann, Das Evangelium, 33; R. E. Brown, The Community of the Beloved Disciple, Paulist Press, New York 1979, 65; C. K. Barrett, The Gospel according to John, SPCK, London 1960, 135. 26) Види Прем. Сол. 9,1-2: Θεὲ πατέρων καὶ Κύριε τοῦ ἐλέους ὁ ποιήσας τὰ πάντα ἐν λόγῳ σου καὶ τῇ σοφίᾳ σου κατεσκεύασας ἄνθρωπον. Овај стих је веома значајан за нашу тему из три разлога. Прво, стварање света се описује на класичан начин, помоћу глагола ποιεῖν и обележавањем творевине уобичајеном синтагмом τὰ πάντα. Као друго, представља као паралелне DR DARKO KRSTI" KOSMOGONIJA ILI PRISUSTVO U ISTORIJI 109

τόπλαστον πατέρα κόσμου μόνον κτισθέντα διεφύλαξε, где се види нарочита брига о праоцу Адаму 27), па самим тим и присуство Софије/ Логоса при стварању првоствореног праоца. Трећи догађај који се описује са глаголом γίνεσθαι је давање власти верујућима да постану деца Божија (Јн. 1,12: τέκνα θεοῦ γενέσθαι ). И овде, γίνεσθαι деце Божије је условљено са πάντα ἐγένετο (Јн. 1,3), јер представља само један догађај од целине историјских догађаја у којима је Логос присутан. Присуство Логоса у постанку деце Божије се види у Његовој улози у овом догађају, наиме у чињеници Његовог примања од стране верујућих (Јн. 1,12: ὅσοι δὲ ἔλαβον αὐτόν, ἔδωκεν αὐτοῖς ἐξουσίαν τέκνα θεοῦ γενέσθαι ). Четврти догађај где се користи глагол γίνεσθαι је оваплоћење Логоса (Јн. 1,14: ὁ λόγος σὰρξ ἐγένετο ), које омогућује Његово обитавање као Шекине ( ἐσκήνωσεν ἐν ἡμῖν ) међу децом Божјом. И овај догађај треба протумачити у светлу Јн. 1,3, иако се присуство Логоса у Јн. 1,14, као активног субјекта, подразумева. Пети догађај који се описује глаголом γίνεσθαι је представљен у оквиру сведочанства Јована Крститеља о Исусу и говори о временском и аксиолошком односу између Јована Крститеља и Христа. Ово сведочанство Јована Крститеља у Јн. 1,15 се не разликује тематски већ контекстуално од његовог сведочанства у Јн. 1,6. У Јн. 1,15 ово сведочанство се ставља у оквире Цркве, у оквиру исповедања вере деце Божије (Јн. 1,12-14). На тај начин сведочанство Јована Крститеља постаје сведочење Цркве, тј. Јован Крститељ иступа испред и сведочи у име Цркве 28). Однос првенства се у Јн. 1,15 представља просторно. Јован Крститељ сведочи да је Исус ὁ ὀπίσω μου ἐρχόμενος. Пошто је значење грчког идиома ἔρχεσθαι ὀπίσω τινός 29) да описује следовање некоме, и у преносном смислу бивање учеником некога 30), можемо да закључимо да овим изразом Јеванђелист Јован описује Исуса као функције Логоса и Софије, антиципирајући Прем. Сол. 18,15. Као треће, показује, кроз шему синонимног паралелизма јеврејске поезије, да се појам стварања света не посматра само као космолошки, већ пре свега као антрополошки догађај. Другим речима, у мудросној књижевности временски блиској Јеванђелисти Јовану догађај стварања света не посматра се per se, али пре свега у антрополошком контексту. 27) Занимљиво је да се праотац Адам у Прем. Сол. 10,1 описује као отац света ( πατήρ κόσμου ), што значи да се у овом софиолошком тексту појам света схвата као човечанство. 28) Види E. Haenchen, Probleme des johanneischen Prologs, Zeitschrift fuer Theologie und Kirche 60 (1963), 327.333; E. Kaesemann, The Structure and Purpose of the Prologue to John s Gospel, у књизи истог, New Testament Questions of Today, Fortress Press, Philadelphia 1969, 165; Y. Ibuki, Offene Fragen zur Aufnahme des Logos-hymnus in das vierte Evangelium, Institute Annual of the Japanese Biblical 5 (1979), 113; R. E. Brown, The Community of the Beloved Disciple, Paulist Press, New York 1979, 30. 29) Мт. 16,24; Мк. 8,34; Лк. 9,23; 14,27; Јн. 1,27.30. 30) Види C. H. Dodd, Historical Tradition in the Fourth Gospel, Cambridge 1963, 273-274. 110 VIDOSLOV VASKRS 2009

следбеника Јована Крститеља. Управо у овом моменту писац користи глагол γίνεσθαι да би означио промену односа између учитеља и ученика, вршећи тако аксиолошку реинтерпретацију њиховог односа. Иако ученик, Исус по речима Јована Крститеља ἔμπροσθεν μου γέγονεν. То значи да је бивши ученик постао учитељ свом бившем учитељу, тј. да је Јован Крститељ сада следбеник Исусов. Овај, у сваком случају неуобичајени, обрт у односу учитеља и следбеника дело је посредништва Логоса (Јн. 1,3), дакле представља један догађај од πάντα који кроз Њега постадоше. Јеванђелист Јован у Јн. 1,15 не користи, међутим, само просторни однос Јована Крститеља и Исуса као симбол њиховог односа. Када објашњава ову необичну промену, Јеванђелист даје временско објашњење изразом πρῶτός μου ἦν. На тај начин привидни оксиморон 31) стиха Јн. 1,15 превазилази се теологијом о преегзистенцији Логоса/Исуса. Иако преегзистентан, Логос/Исус се по Јеванђелисту Јовану појављује на историјској сцени као следбеник Јовановог ваптистичког покрета 32), да би универзалним посредништвом Логоса постао аксиолошки супериорнији од Јована Крститеља. И у овом случају постоји истоветност између посредника и субјекта догађаја, јер је то Логос/Исус. На крају, шести догађај који је описан глаголом γίνεσθαι је постанак благодати и истине кроз Исуса Христа (Јн. 1,17б). Ова тврдња је представљена као део антитетског паралелизма између Мојсија и Исуса Христа, који умногоме формално подсећа на стих Јн. 1,3. Као у Јн. 1,3, тако се и у Јн. 1,17 посредништво (Мојсија и Исуса Христа) описује предлогом διά. Као у Јн. 1,3, тако је и стих Јн. 1,17 структуиран као антитетски паралелизам. На тај начин, како тематски тако и формално Јеванђелист Јован жели да укаже на везу између стихова Јн. 1,3 и Јн. 1,17, тј. упућује нас да сагледамо Јн. 1,17 кроз призму универзалног посредништва Логоса (Јн. 1,3). Према томе, како догађај давања Закона преко Мојсија, тако и постанак благодати кроз Исуса Христа постају догађаји који се одвијају посредништвом и присуством Логоса. Од суштинске је важности запазити да је једино постанак благодати и истине кроз Исуса Христа описан глаголом γίνεσθαι, док је давање Закона кроз Мојсија описано као passivum divinum класичног израза νόμον δίδοναι (уп. Гал. 3,21) 33). Израз ἡ χάρις καὶ ἡ ἀλήθεια, који описује стварност посталу кроз Исуса Христа, представља превод 31) Види Κ. Νικολακόπουλος, Καινή Διαθήκη και Ρητορική, Τέρτιος, Κατερίνη 1993, 178-179. 32) Види Јн. 3,27, где се Исус представља да крштава по угледу на свог бившег учитеља Јована Крститеља. Занимљиво је да само неколико стихова даље, у Јн. 4,2 покушава се да се избегне слика о Исусу као крститељу објашњењем да није Исус лично крштавао, већ Његови ученици. Види C. K. Barrett, The Gospel according to John, SPCK, London 1960, 192. 33) Види C. K. Barrett, The Gospel of John and Judaism, SPCK, London 1975, 26. DR DARKO KRSTI" KOSMOGONIJA ILI PRISUSTVO U ISTORIJI 111

јеврејског израза tmaw dsj (chesed wemeth) из Изл. 34,6. Ако су благодат и истина, као атрибути презентације Бога у Изл. 34,6, постали ( ἐγένετο ) кроз Исуса Христа то значи да у теолошкој мисли Јеванђелисте Јована старозаветне епифаније Бога су биле епифаније Логоса/Исуса Христа (уп. Јн. 12,39-41) 34). На овај начин се не доводи у питање Мојсијево боговиђење, али објекат Мојсијевог виђења није био Отац, већ Логос/ Исус Христос 35). У овом случају је наглашена истоветност између посредника и субјекта догађаја у Јн. 1,17. Логос, који је у Јн. 1,14 описан као πλήρης χάριτος καὶ ἀληθείας, је посредник догађаја у коме χάρις καὶ ἀλήθεια постају ( ἐγένετο ) кроз Исуса Христа/Логоса. Ђ. За к љ у ч а к Стих Јн. 1,3 се обично схвата од стране тумача, како патристичких тако и модерних, у космолошком и космогонијском смислу. Лингвистичка и теолошка анализа стиха је показала проблеме са овим тумачењем, предлажући истовремено да стих Јн. 1,3 треба схватити као сведочанство Јеванђелиста Јована о универзалној посредничкој улози и присуству Логоса у свим догађајима људске историје, по угледу на представу касније софиологије о присуству Премудрости Божије у људској историји. Практична последица оваквог схватања стиха Јн. 1,3 је да се сви догажаји у Прологу Јовановог Јеванђеља схватају у склопу посредништва/присуства Логоса. Пошто је Пролог (Јн. 1,18) само почетак Јеванђеља, онда се и сви догађаји у Јеванђељу, као и само Јованово Јеванђеље морају схватити као проузроковани универзалним присуством Логоса у њима. 34) Види Χ. Καρακόλης, Jesus as Yahweh of the Old Testament Epiphanies: Aspects of Jesus Divinity in the Fourth Gospel, Δελτίο Βιβλικών Μελετών 21-22 (2002-2003), 57-59. 35) Види A. Hanson, John I. 14-18 and Exodus XXXIV, New Testament Studies 23 (1977), 95-96. 112 VIDOSLOV VASKRS 2009