Б а л к а н о л о г и ј а 2. - с к р и п т а

Универзите у Београду Филолошки факултет Катедра за неохеленске студије Б а л к а н о л о г и ј а 2 - с к р и п т а предметни наставник: др Предраг Мутавџић, доцент Београд, 2017. 1

Испитна питања: 1. Порекло и развој грчког алфабета. 2. Појава писмености код Јужних Словена. 3. Етнојезичка карта Балкана. 4. Балканословенски језици. 5. Македонски језик. 6. Бугарски језик. 7. Балканоромански језици. 8. Албански језик. 9. Вук и албанска проучавања. 10. Саракачани. 11. Власи и Цинцари. 12. Долазак Бугара на Балкан. 13. Албанци и њихово порекло. 14. Јужни Словени. 15. Путопис као књижевна врста. 16. Алберто Фортис. 17. Феликс Каниц. 18. Густав Вајганд. 19. Александар Фјодорович Гиљфердинг. 20. Евлија Челебија. 21. Франсоа Пуквил. Препоручена литература: Будимир, Милан. (1969). Са балканских источника. Београд: СКЗ, стр. 20-38. Ивић, Павле. (1986). Српски језик и његов народ. Књ. V (редактор издања Милорад Радовановић). Сремски Карловци-Нoви Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. стр. 115-185. Milosavljević, Petar. (1985). Ruski putešestvenici u Srbiji u prvoj polovini XIX veka, Balcanica XII. Beograd: Balkanološki institut SANU, str. 132-148 Пипер, Предраг. (1998). Увод у славистику 1. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 2

Плана, Шефћет. (1974). О раду Вука Караџића на укључивању албанске народне књижевности у европске оквире. Радови МСЦ 4, Београд: Филолошки факултет/међународни славистички центар. Sequi, Еros. (1974). Alberto Fortis, književnik i prirodnjak. Radovi MSC 4. Beograd: Filološki fakultet. Samardžić, Radovan. (1980). Les voyagers étrangeres dans le Sud-Est Européen du XVIe au XVIIIe siécle, Balcanica XI, Beograd: Balkanološki institu SANU, str. 107-114. Стојанчевић, Владимир. (1972). Рад Вука Караџића на албанолошким проучавањима. Gjurmime albanologjike I. Prishtinë: Instituti albanologjik. Обавезе студената Препорученa обавезa студената je редовно похађање наставе. Кратак опис завршног испита Студент на крају дослушаног семестра полаже писмени испит у форми теста (multiple choices) на основу градива предвиђеног за тај семестар. Сматра се да је студент је положио писмени испит уколико је остварио најмање 52% тачних одговора. У оквиру самог испита интегрисан је колоквијум који носи 30% од укупног броја питања на тесту. 3

1. Порекло и развој грчког алфабета Од када тачно постоји грчки алфабет научно још није сасвим прецизирано, с обзиром да је настао у периоду грчке историје познатим под називом мрачно доба (захвата приближно 1150-800. годину пре Христа). Недостатак поузданијих извора, а понајпре записа, и данас води научнике у разне спекулације. Сматра се да су се стари Грци сусрели са феничанским писмом (алфабетом, αλφάβητος) који век пре почетка првог миленијума пре Христа. Феничани су, као врсни поморци, у то време били један од најнапреднијих медитеранских народа који је развио снажну трговину са суседима и оснивао колоније по читавом Средоземљу. Са њиховим ширењем, ширила се постепено и њихова писменост. Херодот је у својој Историји изнео древну легенду која каже како су Феничани, предвођени Кадмом, основали своју насеобину на грчком тлу (Тебу /Θήβα/) у Беотији и како су у Грчку увели, поред осталог, и писмо. Сâм Херодот је био убеђен да Грци пре тога никада нису знали за писмо. Данас је познато да то није тачно. Херодот даље вели да су Грци користили на почетку исте знакове као и Феничани, а како је време пролазило и како су почели да певају на свом језику, дошло је и до промене облика слова. По њему, прво су се описмени Јонци управо онако како су их научили Феничани. Први њихов материјал за писање била је уштављена овчија и јагњећа кожа, претходница пергамента. Кадмо је тако омогућио Грцима да мешају гласове редом у обједињеној хармонији. Сви докази о настанку алфабете потичу са Блиског истока, из древне Феникије и Ханаана (око 1700-1500. пре Христа). Грци су усвојили феничанско писмо највероватније у периоду Х-IX век пре Христа и прилагодили су га својим гласовним одликама. Када је реч о алфабетском писму, данас се сматра да је оно зачето још раније, негде 2700. година пре Христа у старом Египту. У то доба су Египћани већ поседовали графички систем од двадесет два хијероглифа који су представљали слогове од којих је сваки почињао једним сугласником а следио га је одговарајући самогласник. Ови симболи коришћени су као знакови приликом изговора логограмâ, затим као граматички наставци и касније за означавање туђица и страних имена. Иако је овај систем био далеко бољи и прецизнији за писање, из непознатих разлога стари Египћани га никада нису даље развијали нити су га значајније примењивали. Током периода средњег брознаног доба, највероватније или нешто пре или око 1700. година пре Христа, настао је први алфабетски систем познат као протосинајски запис. Научници верују да су га изумили семитски радници у средишњем делу Египта и да су графички знаци изведени на основу египатских хијероглифа. До сада је тек један такав запис релативно успешно дешифрован.грчки допринос у развоју алфабетског писма био је изузетан. И поред тога што су преузели феничанско 4

консонантско писмо 1, суочили су се са једном потешкоћом: уколико постоје знаци само за сугласнике, шта ће бити са самогласницима? За разлику од семитских језика, који поседују свега три самогласника (а,е,и), у старогрчком је њихов број био дупло већи, а неретко два-три различита самогласника стоје један поред другог. Овај проблем су Грци сасвим ингенијално разрешили. У оквиру феничанког алфабета постојала су такозвана четири слаба сугласника āleph, hē, yōd и ayin за које у грчком нису постојали аналогни гласови. Да би прилагодили некако графички систем писања своме језику, стари су Грци преиначили ове сувишне симболе у одговарајуће самогласнике, добивши на тај начин алфу (= α), епсилон ( ситно или кратко и затворено е /ε/), јоту (= ι) те о, омикрон ( мало или кратко /о/). Међутим, стари Грци нису се само на томе зауставили. Феничански знак вав ( ) означавао је билабијализовани сугласник В, а њега су искористили да означи у грчком два различита гласа и самогласник У и његову консонантску билабијализовану варијанту W 2. Семитски ларингални 3 глас hēth грчких дијалеката да означи дуго отворено ē (= η). искоришћен је у већини Једини пронађен и дешифрован пример протосинајског писма. На почетку је грчки алфабет поседовао двадесет једну графему судећи према лингвистичким и графолошким анализама свих најстаријих натписа из VIII-VII века пре Христа. Неколико графема ће се касније изгубити у већини историјских дијалеката, попут F (гр. δίγαμμα, digamma, за билабијал вав ), (гр. κόππα, qōph, за к које се налазило само испред самогласника о или у, нпр: QΟΡΙΝΘΟΣ /Коринт/) и (гр. σάν, tsādē, за ц ). Исто тако, Грци ће обогатити преузети алфабет својим четири новим знаковним иновацијама: Ф (= ф), Ψ (= пс), Ω (= дуго отворено ō, ωμέγα, omega), Х (= х), док је феничанска графема (= с ) незнатно стилизована и дата јој нова гласовна вредност кс (Ξ = кс). Револуционарни карактер грчког алфабета постигнут је путем фонетских алтернација постојећих графема и увођењем нових. Отуда је први алфабет на 1 Код свих семитских народа (Феничана, Јевреја, Арапа...) развио се обичај записивања само сугласника, не и самогласника. Отуда се ова писма називају консонантским. 2 У већини грчких дијалеката је рано изгубљен. 3 Ларингални гласови су они који се артикулишу у гркљану (гр. λάρυγξ) и одлика су управо семитских језика. 5

свету био права визуелна представа свих фонетских елемената говора и у потпуности је задовољио фонетско начело пиши као што говориш, читај као што је написано. Од тренутка када је писменост заживела код старих Грка, развиле су се постепено две локалне форме старијег грчког алфабета: А) источногрчки тип (Јонија, Коринт, Мегара, Аргос) из ког ће се развити стандардни општегрчки алфабет; Б) западногрчки тип, познатији и као халкидски 4 (континентална Грчка и острво Еубеја), који се нарочито користио у грчким колонијама на Сицилији и у областима у Јужној Италији. Негде око 800. године пре Христа су га прихватили Етрурци, а највероватније преко њих и Латини. Тако је халкидски алфабет, који у матици није био дугог века, основица западноевропске писмености. Као најбољи доказ овом тврђењу може послужити подударност западногрчког и латинског гласа Х који се изговарају исто, кс. Етрурски алфабет, на основу свих сазнања, није познавао ову графему 5. Поједини истраживачи сматрали су да је грчки алфабет настао само из разлога да би се лакше писало по грнчарији, док историчари и археолози износе непобитне доказе да је развој грчког писма омогућио размену роба и јачање административних и трговачких активности. Контроверзе око првобитне функције и значења грчког алфабета започеле су 1949. и трају до данас. Те године је на свом предавању Вејд-Гери (L. A. Wade-Gery), под насловом Песник Илијаде (Тhe Poet of the Iliad), нагласио да је револуционарна фонетска прецизност грчког писма настала као својеврсна нотација грчког стиха чиме је донекле оспорио виђење историчара и археолога. Испрва одбачена, ова теза је временом стекла велики број следбеника у научном свету. Тако је класични филолог Роб (К. Robb) у свом кратком раду под насловом Поетски извори грчког алфабетa (The Poetic Sources of the Greek Alphabet) подржао ово мишљење, рекавши да је нужност појаве самогласника у грчком писму тесно повезана са њиховом важном улогом унутар грчког поетског метра: дактил, ког чине један дуг и два кратка самогласника, претпоставља постојање и самогласника и сугласника. По њему, све је то довело касније до јављања сложених епских композиција. Истраживач Пауел (B. Powell) је у свом раду Хомер и почетак (Homer and the Origin) формулисао теорију која сматра да је епско хексаметарско песништво једино одговорно за развој грчког алфабета. Усвојио је тезу о моногенези грчког алфабета: једна особа, а то је како каже и грчка легенда био Паламед (Παλαμήδης), усвојила је феничанско писмо, развила га врло брзо (тј. унапредила) и потом пренела даље. Пауел вели да је велики 4 Према Халкиди, главном граду Еубеје. 5 Графема Х је у етруском алфабету означавала глас с. 6

број алфабетских натписа записан у хексаметарским стиховима, а што су многа накнадна и детаљна истраживања заиста потврдила. Најважнији догађај у оквиру развоја грчког алфабета јесте позната реформа атичког правописа из 403-402. г. пре Христа спроведена под атинским архонтом Еуклидом (Ευκλήδης). Она се састојала у замени традиционалног атичког алфабета прецизнијим јонским. Овај алфабет је уведен у атичку државну праксу да би се исписивали законски и други званични текстови, а већ од IV века пре Христа постао је и општегрчко писмо, будући да су га прихватили други полиси по угледу на Атину. Званично, од тог тренутка грчки алфабет поседује двадесет четири словна знака која је задржао до данас. Најстарије грчко писмо увек се писало само великим словима једнаке висине у дволинијском систему. Слова су могла бити или угласта или заобљена. На најстаријим грчким натписима сусрећемо два начина писања: семитски, који иде здесна налево, и оригинални грчки, такозвани бустрофедонални (βουστροφηδόν γραφή), који иде слева надесно до краја реда, а онда здесна налево и тако надаље, до краја целог текста. У оба случаја никакви интерпункцијски знаци нису коришћени нити је постојао размак између исклесаних речи. Папируси из хеленистичког и позноримског периода некњижевног садржаја открили су адаптацију грчког писма у виду писаних слова (курзива) која су се користила за свакодневну употребу. Данашње штампане форме великих слова (на пример: Δ /д/, Φ, Π, Σ /с/, Ζ /з/) потичу из XV и XVI в, а настале су у италијанским хуманистичким штампаријама које су поново увеле монументалне епиграфске облике у употребу. Данашња мала штампана и писана слова (на пример: ρ /р/, θ /тхета, тита/, σ /с/, γ /г/, ξ /кс/) су адаптација византијске минускуле која се користила за писање и преписивање књига. Ова минускула је постала од IX в. и званично писмо византијске канцеларије и скрипторија, те је тако потиснула дотадашње унцијале. 7

2. Појава писмености код Словена Историјски посматрано, најмлађа писма у Европи јесу свакако словенска. Процес описмењавања Словена, међутим, није ишао одмах и глатко. Иако су Словени почели да бивају христијанизовани већ од VI века, ако не чак и раније, чини се да нису били почетно заинтересовани да се описмене. Разлог за овакав раширени став се може потражити у неколиким кључним чињеницама: - у то време није постојала ниједна самостална словенска држава, - тада није постојала ниједна аутокефална словенска црквена организација, - једино су странци водили бригу о свим световним, а посебно верским, духовним и црквеним питањима, - језик богослужења био је или грчки или латински, - један велики део Словена (Јужних и Западних) налазио се у вазалном односу. Калуђер Црноризац Храбар оставио је за собом прву словенску лингвистичку расправу, састављену у X веку, под називом СКАЗАНИЈЕ О СЛАВЈАНСКИХ ПИСМЕНЕХ у којој, на једном месту, вели следеће: Раније, док су још пагани били, Словени нису поседовали свога писма, већ су читали и писали цртама и урезима. А пошто су се покрстили, служили су се грчким и римским словима, али без икаквога реда. И тако је било дуго... Овај његов кратки навод указује на два главна елемента: 1) Словенско писмо, које је данас сасвим забораљено и од кога није ништа остало сачувано, изгледа да је било веома слично такозваном рунском писму Викинга. Сматра се у савременој лингистичкој науци да су, пошто су и један и други народ живели у шумовитим пределима и да им је дрво било једини материјал за писање, на исти начин и Словени и Викинзи писали у дрвету, урезујући одређене знаке у кору или у исечене дашчице, следећи урезе у дрвету, годове, унутрашње линије итд. Тако је постепено настајао текст. За разлику од руна, од тог словенског писма до данас ништа није остало, осим рабоша који је у неким крајевима Балканског полуострва (код искључиво старијег и неписменог становништва) још у активној употреби. 2) Констатација Црнорисца да су Словени користили грчка и римска слова без икаквога реда указује на покушаје да се словенски језик записује већ постојећим графичким системима. Без реда, заправо, значило је без правописа и, неретко, мешање оба система писања унутар једног текста, посуђивање одређених графема за ознаку некога гласа из једног писма итд. То су били и први конкретни покушаји да се пронађе најбољи систем писања словенског језика. Међутим, иако је све то имало и много својих мањкавости, 8

једна од највећих препрека била је дилема како на најадекватнији начин пренети графички гласовну вредност специфичних словенских гласова који нису постојали у грчком нити у западним језицима Европе. Ни грчки алфабет ни латинска абецеда нису били довољно савршени за записивање старословенског језика. На основу једног броја научних виђења, углавном руских, то је био кључни разлог зашто је христијанизација Словена текла дуго и споро. Прича о настанку првог словенског писма више је легендарног карактера, мада осликава и реалне (културне, историјске и друштвене) потребе Словена из онога периода. Док је са Запада долазило круто оспоравање држања богослужења на било ком језику, осим на латинском, дотле се у Византији на ову потребу гледало другим очима. Византија није била толико ригорозна у погледу питања избора језика њени цареви, посебно у периоду од 717. (крај Ираклијеве династије) па до 867. (када започиње период владавине Македонске династије), били су Азијати, тачније речено Јермени. Са друге стране, док су на политичком плану непрекидно вршене крупне промене, у смислу да је политичка идеја једнога цара нагло замењивана политичком идејом његовога наследника, црквена организација Византијског царства била је и остала у потпуности поштеђена таквих дешавања, бивајући изнутра непрекидно јачана, подређена снагом реда и беспоговорном послушношћу. Због тога је Црква имала далеко већи углед у друштву него што је то била институција цара. Сви историчари се једногласно слажу да је долазак патријарха Фотија I (Φώτιος А`, око 810-893) на васељенски престо 858. био крупан догађај за историју Цркве. Крајње енергичан, способан, добар организатор, прагматичан успео је да осредњи значај Цркве у византијском друштву подигне на далеко виши ниво и да јој омогући већу улогу у решавању свих световних ствари битних за опстанак државе. У то време су Бугари, под царем Борисом, а у савезништву са папом и царем Лудовиком, учествовали у ратном походу на византијске западне границе. Византијском цару Михаило III Пијаници (Μιχαήλ Γ ο Μέθυσος, 840-867) пошло је за руком да 864. успешно порази бугарску војску и да се наметне као њен главнокомандујући. Поражени Борис признао га је као свога господара и прихватио да буде покрштен, чиме је васељенски патријарх постао његов духовник. Велико покрштавање Бугара, крунисано 870. добијањем аутокефалности у виду Бугарске архиепископије, био је кључни догађај у ширењу утицаја и значаја Васељенске патријаршије ван граница Византијског царства. Уједно, то је значило да су нови обраћеници добили постепен приступ античкој мудрости, философији, политичким идејама итд. Међутим, главна брига била је и даље како пренети новим верницима Божју реч. Византија је одвајкада била вишејезична држава са главним језиком комуникације грчким. Према неким подацима, у XIII веку се у Цариграду могло чути око петнаест језика на улицама града, а неретко су и сами трговци знали да се споразумевају на пет-шест језика, неки на чак и више. Зато појава Словена и њиховог језика није била никаква новина. Већи је проблем био тај што је овај језик био многима сасвим стран и непознат. Словени су живели подаље од свих византијских градова, насеља и главних путева, а ретко су 9

напуштали своја места обитавања. Познато је да нису били вешти трговци и занатлије, али су их зато византијски цареви и великаши узимали редовно у своју војску као поуздане и добре ратнике. Донекле затвореност Словена и неприхватање новопридошлих варвара у византијско друштво, услед грчке егоцентричности и неповерења, као и још живог сећања на неколико великих опсада Солуна и Цариграда, условили су да се, историјски касно, појаве први преводи црквених књига на старословенски језик. О браћи Константину (Ћирилу) и Методију (Κύριλλος και Μεθόδιος) постоји веома мало сачуваних података. Зна се да су потицали из Солуна где су добили за оно време највећу могућу наобразовање. Од малена били су усмеравани ка духовном позиву, што се испоставило као прави поготак. Њихово порекло је и данас дискутабилно за Грке су то били Грци који су научили словенски језик, дружећи се са децом Словена из краја у коме су одрасли. У то време Словени, међутим, нису живели унутар зидина Солуна, само ван њих. То значи, по класичном словенском виђењу, да су браћа били Словени који су подједнако добро знали и словенски и грчки словенски као матерњи, грчки као језик културе и хришћанске вере којој су припадали. На основу сачуваних података познато је да су обојица имали високе положаје у црквеној организацији Ћирило је постао библиотекар у цркви Свете Софије и професор философије на Цариградском универзитету, Методије високи државни чиновник. Да је патријарх Фотије био свестан чињенице да Ћирило течно зна словенски језик, постоји један забележен податак о разговору извесног сељака са браћом на улици. Они су се међусобно споразумевали на неком неразумљивом језику, али који се Фотију учинио сасвим познатим. На питање на ком су то језику разговарали, Ћирило је одговорио на словенском. Када је, некако истодобно, моравски кнез Растислав упутио своју посланичку мисију цару Михаилу III Пијаници, са молбом да омогући ширење хришћанства међу придошлим Словенима, на Фотијев предлог избор је пао на Ћирила и Методија. Цар се без поговора сагласио и допустио им да обаве мисионарско дело. Година 863. узима се као почетна година описмењавања Словена. Негде почетком те године браћа су кренула из Солуна према Моравској са већ готовим преводима делова из Библије и из неких црквених литургијских књига. Поставља се питање да ли су браћа већ имала готово писмо за словенски језик или су га саставили тек након царевог именовања? По свему судећи, чини се да су радили дуже времена на словенском писму, тражећи најпогоднију графичку форму за словенске гласове. Приступ књигама и знању омогућио је Ћирилу да се упозна са старим писмима и алфабетима (клинастим, хебрејским, јерменским) те египатским хијероглифима, што га је навело на идеју да створи посебан графички систем за обележавање словенских гласова. Тако је настала глагољица. Овим поступком као да је Ћирило настојао да Словене прикаже посебним народом који се од осталих разликује и по своме писму. Анонимни састављач Житија Методијевог наводи да је сâм Бог открио словенски алфабет Константину, а истоветну ствар наводи и византијски цар Михајло III у подужем писму кнезу Растиславу, казујући му како је ово откриће веома 10

важно'' те да је Бог лично објавио Константину словенски алфабет да бисте и ви такође могли бити уведени у велике нације што Господа нашега на сопственоме језику славе''. Глагољица у потпуности покривала све гласовне (фонетске) вредности старословенског, па је у том смислу Константин први словенски филолог и лингвиста. Настала је (највероватније) од грчког курзивног писма уз додатак извесних графичких ознака преузетих из (ранијих или и даље постојећих) источњачких писама. Почетно је имала четрдесет графема, доцније тридесет осам, а названа је облом. Браћа су заједно превела са грчког језика: ВИЗАНТИЈСКИ ЕВХОЛОГИЈУМ те ЛИТУРГИЈУ СВЕТОГА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ. Константин је у Цариграду превео и четврто Јеванђење (по Јовану) и унео је посебан тематски састав, назван ПРОГЛАС, у коме стоји његова порука Словенима да бдију над књигама написаним на њиховом матерњем језику. Обла глагољица је имала највећу заступљеност у Рашкој, Бугарској, Хрватској и Далмацији. Глагољица Хрвати, посебно у Далмацији, ширили су у XII веку легенду како је велики латински отац, свети Јероним (умро 420), познати преводилац Библије на латински (реч је о такозваној Вулгати), био пореклом из далматинских крајева и како је он био заслужан за проналазак глагољице. У тој легенди се велило да је он лично превео латинску мису на словенски језик. Ово веровање је и папа Иноћентије IV 1247. потврдио својим посебним декретом, упућеном сењском бислупу Филипу. У њему је такође одобрио вршење богослужења на словенском језику. Енглески историчар и етимолог, Исак Тејлор (Isaak Taylor), изнео је 1880. године мишљење да је глагољица настала по угледу на грчки брзопис из IX века. Сматрао је да су Словени и пре појаве глагољице, користили грчки алфабет и да су комбиновали грчка слова (два-три, можда и више њих) како би записали своје гласове и речи. Он је био први који је дешифровао глагољицу управо на тај начин, а знаменити хрватски слависта и лингвиста Ватрослав Јагић (1838-1923), следећи Тејлора, наставио је на даљем раду на глагољици. Тако је протумачена скоро у целости. Међутим, код великог броја слова научници су наишли на препреку, будући да се грчки алфабет показао крајње недовољним. Трагање за извором глагољичких слова је било веома компликовано, јер се знало да је Ћирило био одличан познавалац више источњачких језика и њихових система писања. Из тог разлога су научници 11

изашли са претпоставкама да су за поједина слова узори налазили у авестијском, грузинском и јерменском писму, потом у јеврејском, коптском, самаританском. Руски научник Фортунатов је чак сматрао да је Ћирило направио стилизацију слова сходно коптском писму које је, опет, својеврсна стилизација изворног грчког алфабета. Највећи је број научника који су присталице тезе да су сва глагољичка слова проистекла само из грчког писма и да су прилагођена, посебно стилизована и украшена. Под утицајем готице, настала је у Хрватској угласта глагољица која се употребљавала све до XIII века, на Крку и до почетка ХХ. Најстарији писани споменик на глагољици јесте Винодолски законик, настао пре 900. године. Написан је Ћириловом (облом) глагољицом на чакавском дијалекту, а сачуван је само у облику преписа. На Крку је пронађена плоча у месту Башкој која се датира у 1102. годину. Писана је обло-угластом глагољицом и овај споменик се званично узима као најстарији хрватски споменик. Хрвојев мисал из 1405. године је највредније глагољичко дело било је састављено за војводу Хрвоја Вукшића Хрватинића, најутицајнијег босанског феудалца. Прва књига штампана глагољицом потиче из 1483. године објављена је у Венецији, а већ у наредним вековима појављује се већи број књига и разних религијских текстова на њој. У Задру, највећем глагољашком центру на Јадрану и Хрватској у XVIII веку, постојао је гласовити Змајевићев Семинар у коме су се сви његови полазници описмењавали на глагољици. Све до 40-тих година XIX века активност попова глагољаша нагло је опала захваљујући јакој аустријској пропаганди и подршци Римокатоличке цркве која је видела у њима потенцијалну јерес. На научној основи основана је на Крку 1903. Старославенска академија која је све глагољичке текстове проучавала и потом их објављивала у ћириличној транскрипцији. Њен рад су прекинули убрзо ратови. Значајно би било напоменути да Маријинско (или Маријино) јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан глагољичким писмом на пергаменту. Иако је језик јеванђеља старословенски, у њему се уочавају све одлике српског народног језика на основу којих ће се потом развити и српска редакција старословенског. Слависти су прилично сагласни како о времену (крај Х почетак XI века), тако и о месту његовог настанка (на основу свих језичких црта у питању је српско штокавско наречје). Овај изузетно вредан документ пронађен је случајно средином XIX века у једној маленој скити посвећеној светој Марији на Атосу, а данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Ватрослав Јагић је утврдио, након детаљне анализе рукописа, да је преписивач овог јеванђеља највероватније био Србин па отуда у делу постоји јасан низ српских језичких одлика. Стојан Новаковић је о месту и значају Маријинског јеванђеља надахнуто записао следеће: Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. То је Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе оно што је Јеванђеље 12

Остромирово за Русе, а од Остромирова јеванђеља без сумње старије, и свакојако не позније од самог почетка XI века. Својеручни записи Ћирила и Методија нису сачувани, пошто преводи њихових богослужбених књига датирају само у облику преписа из X и XI века. Два најстарија извора за познавање њиховог живота и рада су њихова житија те ПАНОНСКЕ ЛЕГЕНДЕ. Уколико верно следимо оно што нам житија казују, по њиховом доласку у Моравску, додељени су им одабрани ученици које су потом припремали за свештенике. Остали су око три и по године у Моравској, а онда су се запутили ка Риму да, највероватније, затраже од папе дозволу за вршење богослужења на словенском језику. У Венецији су се жестоко сукобили око забране словенског у цркви са бискупима и свештеницима. Око 867. папа Хадријан II приредио је браћи свечан дочек, јер су са собом носили мошти светога мученика Климента на поклон. Не зна се тачно како су издејствовали право на словенско богослужење поклоном или убеђивањем. У Риму је Константин убрзо и умро 869. (Методије 895. у Моравској као архиепископ). Њихов рад је посебно био трн у оку немачким свештеницима који су баш Методија неколико пута пред папом оптуживали да шири јерес. Како и где је тачно настала ћирилица, није сасвим познато. Раније се веровало да ју је Ћирило саставио за своје мисионаре из Моравске. Међутим, како се она нешто касније појавила, ово мишљење су научници одбацили. Посебна је чињеница да је, по Методијевој смрти, велики број његових ученика (ако не протеран, а оно прогнан из Моравске) дошао на Балкан, што је само подгрејавало ову тезу. Извесни научници су сматрали да је ћирилица Методијева, док су други мислили да је она производ неког Методијевог ученика. И место њеног настанка је остало сасвим дискутабилно данас се сматра да је настала у Бугарској крајем IX века као плод настојања да се словенско писмо упрости, учини читљивијим и лакшим за учење. Ћирилицу је саставио, по сада већ традиционалном веровању, владика охридски, Климент (умро 916. године). Данас све више међу лингвистима и научницима преовлађује мишљење да је ћирилица настала у чувеној Преславској књижевној школи (буг. Преславска книжовна школа) коју је кнез (кан) Борис основао 885. (или 886) у свом првобитном престоном месту, Плиски (североисточна Бугарска). Да је ћирилица била првобитни назив за глагољицу, сасвим сигурно посведоче сачувани ретки записи и текстови са почетка XIX века, насталих код далматинских Хрвата, у којима стоји да се глагољашки рукописи називају ћириличним. Ћирилица је настала из грчког писма унцијале (реч је о великим почетним заобљеним словима коришћеним за писање повеља, указа, званичних писама и књига) и садржавала је сва слова грчког алфабета као и четрнаест глагољичких знакова. Сходно свим постојећим сазнањима, поуздано је утврђено да најстарији ћирилични натпис потиче из 993. године. Реч је о запису на делимично оштећеној каменој надгробној плочи димензије 130 67 7 центиметра. Плоча је пронађена у цркви у селу Герман 1888. на обали Малог Преспанског језера на територији Грчке. Названа је Самуиловим натписом, а данас се чува у 13

Народном музеју у Софији. На основу уклесаног текста сазнајемо да је цар Самуило подигао гроб својој мајци и брату. Самуилов натпис Званичним уласком Републике Бугарске у Европску Унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће службено писмо уједињене Европе. 14

3. Етнојезичка карта Балкана На основу свих расположивих историјских и материјалних извора, сачуваних до наших дана, недвосмислено нам се указује да се на географском простору Балканског полуострва одвајкада налазила велика и шаролика језичка раслојеност и диференцијација. То хоће рећи да је у исто време упоредо постојало неколико језика различитих по своме генеалошком пореклу. За древне, цивилизоване, народе антике ти језици нису били ни од каквог значаја нити се сматрало да је о њима достојно расправљати. Били су то удаљени варварски језици мање вредни и далеко мање значајни од класичних. Додуше, требало би напоменути да су у овоме погледу стари Грци били много крући и непопустљивији него што су то били Римљани. Ту и тамо су превасходно грчки, а нешто потом и римски, историчари, географи и хроничари, бележили тек узгредне податке о неком (суседном) варварском језику. То се догађало обично онда када су желели да скрену пажњу на дотични варварски народ који је стварао проблеме било Грцима било Римљанима. О многим старим, такозваним палеобалканским, језицима данас не знамо ништа више од онога што нам одабрани и сачувани фрагменти антике нуде. Чак нам није познато ни колико је тачно било тих језика који су се активно говорили, како су изгледали те како и када су нестали. Осим у ретким случајевима, као што су фригијски и илирскомесапски надгробни натписи исклесани грчким алфабетом, никаквог другог дужег писаног трага немамо. Од оно мало расположиве писане грађе, а осврћући се на аутентичне записе и наводе античких аутора, лингвисти су дошли до закључка да су, у догледном историјском времену, на Балканском полуострву постојали следећи палеобалкански језици: 1. илирски; 2. трачки; 3. дачки; 4. фригијски; 5. језик Пеласта. Посебан проблем у научним круговима јесте питање старомакедонског језика који се, по грчким лингвистима, сврстава у дијалект старогрчког језика, а по страним је то био сасвим засебан, древан балкански језик. У потоњим вековима и периодима долазили су разни други народи и племена - Авари, Угри, Печенези, Хазари, Бугари, Словени, потом Арапи, Персијанци, Турци, Италијани, Млечани, Франци, Немци, касније Чеси, Словаци, Русини, Руси, Јермени, Јевреји из Шпаније и сви они су донели нешто своје, ново и специфично, чиме су постепено обогаћивали балкански језички речник. Колико данас постоји на Балкану језика јесте посебно питање и одговор на њега зависи искључиво од политичког става и гледишта. Ово се посебно 15

односи на подручје бивше СФРЈ након њеног распада, поред словеначког, као засебног јужнословенског језика, појављују се српски и хрватски, у Федерацији БиХ је на снази употреба бошњачког/хрватског/српског језика, у независној Црној Гори црногорског језика. Статус македонског у СФРЈ био је регулисан у виду службеног језика македонског народа, али непосредно по стицању незвасности државе Македоније настали су велики проблеми Грци и даље оспоравају како само име и територију државе, тако и име језика. Бугари су, са друге стране, почетно били признали македонски за засебан (словенски) језик, мада је и даље актуална бугарска теза о македонском као о западном дијалекту бугарског. Ову хипотезу скоро сви грчки лингвисти једногласно подржавају. Без обзира на све јужнословенске размирице, можемо слободно рећи да се, поред наведених, на Балкану говоре још и: мађарски, румунски, албански, турски, грчки, ромски, словачки, чешки, русински, немачки, украјински и, сасвим незнатно, хебрејски. Говорници последњих шест језика су малобројни у односу на све претходне поменуте, а што је и разумљиво, пошто су одвојени од своје матице и налазе се у сасвим друкчијем језичком окружењу. Њима се придружује и истрорумунски (подручје приобаља Истре на потезу од Фажане до Буја) са мање од 400 говорника, док је судбина аромунског (Македонија, Албанија, Бугарска, Грчка) и мегленорумунског (долина Вардара, Тесалија) далеко боља, имајући ипак на уму да је број говорника овог последњег језика у драстичном паду сваке године. Савремени балкански језици су, са протеком времена, успели да створе заједнички израз који се у највећој мери свуда подједнако манифестовао или је оставио убедљивог трага. О њему је посебно говорио румунски лингвиста Таке Папхаџи (Tache Papahagi, 1892-1977). Према његовом мишљењу, одлучујућу улогу у формирању тог заједничког израза одиграли су међусобни утицаји који су били нарочито јаки између савремених балканских језика у домену фонетике, морфологије, синтаксе и, свакако, лексике. Такозвани балкански израз састоји се од најразличитијих елемената који као да су убачени у исте, општеприхваћене језичке калупе (обрасце), схеме и моделе, при чему се поједини елементи доживљавају као туђице али, у својој сусштини, то више нису, будући одавно одомаћени. Тако су постали нераскидиви део сваког савременог балканског језика. На пример, ниједан балкански језик не би био сасвим комплетан без џепа (овај турцизам је ушао у све језике) нити кафеџије; слично је и са бројним германизмима у српском. Све те речи данас доживљавамо на сасвим друкчији начин, као део нашег укупног језичког блага и користимо их у одређеним говорним ситуацијама, не питајући се тада одакле је њихово порекло и када су тачно ушле у наш језик. Слично је, само далеко уочљивије, када је реч о заједничким балканским фразеолошким конструкцијама које се у сваком балканском језику лако препознају, будући да гласе безмало истоветно и да означавају исту ствар, исти појам 6. Навешћемо само неколико примера: 6 Међутим, ово би ипак требало узети са резервом, пошто сваки балкански језик има својих особености, укључујући ту и када је реч о фразеологизмима. Но, на први поглед се заиста чини 16

српски: румунски: албански: грчки: дошао ми црни m-a venit ziua më erdhi dita/e premtja μου ήρθε η μαύρη дан/петак neagră/ceas rău e zezë μέρα пустити /коме/ a-i cânta /cuiva/ ia fut pleshtat në βγάζω ψύλλους στα буву у ухо greierele în ureche vesh /dikujt/ αυτιά /κάποιου/ као гром из ведра ca un stăpan din si rrufeja në qiell σαν κεραυνός εν неба seren të kthjellët αιθρία Посматрајући овако, намеће се закључак да на Балканском полуострву постоји велика језичка хармоничност и уједначеност, али то баш и није тако. Сваки балкански језик, рецимо, осликава у већем или мањем обиму степен утицаја који је грчки, латински, млетачки (тј. италијански) те турски суперстрат имао у различитим историјским периодима те шта је од њих тачно преузео и сачувао. У сваком балканском језику наилазимо на распрострањене и опште заједничке: 1. грцизме: авлија, икона, пушка, поп, анђео, мирис, друм, талас, тепсија, калдрма...; 2. турцизме: сарма, калауз, бехар, хан, џезва, кафа, базар, бакшиш, чесма, будала, ћеф, кусур, (х)амал(ин), филџан, џада, џумле, џаба...; 3. италијанизме: пијаца, коноба, таверна, супа, барка, маренда, бонаца... Ваља увек имати на уму да, у зависности од језика, ове и овакве речи нису свуда подједнако заступљене и да не поседују исто значење. Алоглотских (односно међујезичких) додира, укрштавања и утицаја било је и између самих балканских језика, сигурно не у таквом обиму и јачини као када је у питању суперстрат, али били су сасвим довољно јасно испољени. Тако је: А) српски добио од албанског: шорати, њупати, олук, бур*, трем*, пљака* ; Б) албански под словенским утицајем: oborr, zakon, kompir, mrezhë, kërsh, lopatë, patkua, krastravec, bisedoj, potkë,..; В) српски из румунског: сокоћало, царина, чутура...; Г) румунски под словенским утицајем: slujbă, bolnav, da, a citi, iubirea, morcovi, brazdă, răsădniţă, castraveţe, vreme, prag, praf, a prăji...; Д) српски од мађарског: ђилкош, варош, паприкаш, гулаш, сатараш, салаш, бегеш, шамлица, фела, шатра, шантав, ашов, шаргарепа, ципела, чизма, соба, палачинка, лопов, мачка...; Ђ) мађарски од словенског: zsír, asztal, utca, beszed, ruha, bolha, séta, szomszed, brazda... да преовладава на општем (балканском) плану једна јединствена фразеолошка слика која је сасвим оделита од фразеолошке слике из западноевропских језика. 17

Е) из мађарског у румунски: fel, oraş, a gândi, cizme, a munci, şatră, pahar... Приликом посматрања језичких граница уочавају се нагли скокови између појединих језика, као што је то на бугарско-грчко-турској граници, потом румунско-српско-мађарској или на грчко-албанско-словенској. Разлози се налазе у оквирима очувања свих важних националних црта и карактеристика у језику, наслеђених и даље развијаних, као и у начину организовања мисли и стварности у свести говорног лица, без обзира што се, у исто време, одражавају и све прихваћене, усвојене балканске иновације. Оне су, уствари, секундарна појава, нешто што је уследило много касније у односу на појаву сваког савременог балканског језика понаособ. Сваки језик нужно показује степен утицаја претрпљен од суседног (и/или суседних), а што смо могли видети из прегледа само једног дела алоглотских утицаја и интерференција. Са друге стране, на Балкану се примећују и постепени прелази на осталим границама, попут: српско-бугарској, српско-македонској, српскобошњачко-хрватској, хрватско-бошњачкој, хрватско-словеначкој, где нема наглих скокова и прелаза, иако сваки језик исказује своје особености. Реч је и о томе да се јасно очитава и протеже словенска језичка нит и њене варијације у виду засебних језичких дискурса. 18

4. Балканословенски језици Словенски језици представљају засебну групу језика која је, по укупном броју говорника, на првом месту у Европи за њом следе германска и романска. Од посебне је важности и чињеница да су словенски језици у тесној вези са балтичким језицима (литванским и латвијским), пошто обе групе исказују висок ступањ подударности како на фонетском, морфолошком, синтактичком и лексичком плану тако и у оквирима грађења речи. С изузетком индо-иранске групе, не постоје друге индоевропске породице које су у толикој мери повезане између себе као што су балтичка и словенска. Индоевропеиста Меје (Paul Jules Antoine Meillet, 1866-1936) je 1922. изашао пред научну јавност са хипотезом о паралелном развоју балтичких језика и прасловенског. У њој каже да су се ови језици прво развили и да су тек накнадно дошли у међусобни додир, при чему су, секундарно, настале све уочене подударности (Meillet, 1965: 37). Овај став је и данас предмет многих лингвистичких расправа. У Х веку на територији од Македоније до Словеније постојао је један језик Јужних Словена старословенски који се назива још и староцрквенословеским, старомакедонским и старобугарским. Уз грчки и латински, представља један од најстаријих европских књижевних језика, а свакако је и најстарији записани словенски књижевни језик. У његовој основи лежи језик тадашњих Словена из околине Солуна, иако се у најстаријим сачуваним споменицима, од којих су неки написани глагољицом, а неки ћирилицом, уочавају и друге језичке црте, на пример моравске. Због своје старине, старословенски је значајан за лингвистичка проучавања свих словенских језика, како стога што је то језик који је по својој структури много ближи прасловенском него иједан други словенски језик, тако и због тога што је умногоме утицао на формирање бројних млађих словенских књижевних језика. Старословенски књижевни језик настао је као литургијски језик, па су прве књиге написане на њему биле богослужбене. У тој функцији старословенски се, у донекле измењеном облику, употребљава и данас у свим словенским православним црквама, а у славистици назива се црквенословенским. Овај језик се разликује од старословенског и по томе што садржи низ локалних народних црта, пошто су преписивачи у развијеним словенским преписивачким седиштима уносили у текстове промене својствене њиховим живим (тј. народним) говорима краја из ког су потекли или у ком су живели. Тако су се рађале редакције старословенског језика и писма српска и бугарска, потом руска, чешка, словачка, пољска, хрватска глагољашка, румунска. Улога црквенословенског језика у формирању појединих словенских књижевних језика није била увек иста, што је зависило од језичких, историјских, културних, политичких и других фактора. Када је реч о односу језик-народ, сви називи словенских језика поседују диференцијалну функцију и значај. Нешто слично се запажа и када је реч о појави језичких варијаната на јужнословенском географском простору. На 19

основу ове одлике се, на пример, српски испољава као различита језичка варијанта у односу на хрватски или на било који други балканословенски језик. Разлике између балканословенских језика се виде и у оквиру континуитета књижевнојезичког статуса. Док је старословенски најстарији, македонски и русински су стекли статус књижевног (стандардног) језика тек у другој половини ХХ века. Балканословенски језици се у традиционалној словенској лингвистици деле на две велике подгрупе, на: 1. западнојужнословенске словеначки, хрватски, српски, босански; 2. источнојужнословенске македонски, бугарски Број говорника свих јужнословенских језика, с изузетком црквенословенског, данас се креће око тридесет милиона. Црквенословенски је варијанта старословенског језика која је настала због литургијских потреба. У средњем веку разлике између живих народних говора и црквенословенског нису биле такве да се он није могао разумети и правилно схватити. Данас се употребљава руска редакција црквенословенског која је прихваћена прво код Срба а потом и Бугара са доласком руских литургијских књига од средине XVIII века. Тако су и заједнички црквени језик и заједничко писмо омогућили да се у једном краћем временском периоду превазиђу све језичке баријере између ових народа. Утицај рускоцрквенословенског на српски се огледао у томе да су малобројни учени Срби, посебно они из Војводине, покушавали да преобликују српски према том моделу чиме је настао славјаносерпски, односно својеврсна мешавина говорног рускословенског, рускоцрквенословенског и српског, као књижевни језик (употребљавао се све до победе Вукових идеја). Код Бугара је утицај рускоцрквенословенског допринео да се бугарски вокабулар обогати новим речима и појмовима. На српској редакцији старословенског настало је у Котору Мирослављево јеванђеље око 1185. које најверније осликава све језичке и гласовне промене које су већ биле извршене у српскословенском језику. Ово јеванђеље је посебна наруџбина захумског кнеза Мирослава за потребе његове задужбине цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Овом важном документу придружују се и писмо Стефана Немање Хиландару из истог периода као и Летопис попа Дукљанина. За њима следе: Вуканово јеванђеље (из ХIII века; данас се чува у Народној библиотеци у Санкт Петербургу), призренски препис Душановог законика, затим велики број српских средњевековних хагиографија и биографија као и Минхенски (српски) псалтир из XIV века. С историјске тачке, прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је Свети Сава приликом писања Карејског типика. У овом делу су слависти приметили да се пре осећа јасна српскословенска језичка норма него старословенска. Уједно, Свети Сава је извршио и прву реформу правописа сходно свим српскословенским језичким одликама: избацио је знакове за 20

назалне вокале (више се нису чули у живом говору, а писали су се по традицији) као и знак за дебело јер (ъ), док је задржао само танко јер (ь). Словеначким језиком (слов. slovenščina, slovenski jezik) као матерњим говори приближно два милиона говорника, од чега у Словенији око 1.800.000, у Аустрији 50.000 (Корушка и Штајерска), у Италији 100.000 (Бенешка Словенија, Трст, Гориција, Фурланија), у Истри око 25.000 и Мађарској (Прекомурје) око 3.700. Савремени словеначки језик представља веома успешну стандардизовану књижевноуметничку синтезу елемената из различитих дијалеката. Другим речима, како је реч о тежњи ка унификацији језика, у стандардном словеначком преовлађују општесловеначке карактеристике у фонетским и граматичким цртама. За разлику од осталих балканословенских језика, старословенски није имао никаквог утицаја на развој словеначке писмености и на почетке стварања словеначке књижевности и књижевног језика. Са друге стране, Словенци су у матици, и поред изузетно јаких западнохришћанских и германских утицаја, успели да сачувају властити језик, идентитет и културу. Брижински споменици (познатији и као Брижински листићи) из Х века су најстарији сачувани записи на словеначком језику, јер показују све типичне језичке одлике словеначког у његовом раном раздобљу, у тренутку када се почео развијати у засебан јужнословенски језик. Написани на свега четири листа пергамента, садрже два обрасца опште проповеди и једну дужу придику о греху и покори која је и најзначајнији њихов део. Ови рукописи, настали у околини Врпског језера, писани су такозваном каролиншком минускулом и датирају између 975. и 1039. Откривени су случајно 1803. у месту Фрајзинг у Баварској: били су увезани у један латински кодекс који се данас чува у Државној библиотеци Баварске у Минхену. Назив Брижински споменици дао је словеначки филолог из Карантаније Антон Јанежич (1828-1869) који је славизирао немачки назив града Фрајзинг у Брижињ. Уједно, он их је превео на словеначки 1854. Све до појаве немачке рефомације, на словеначком није ништа било објављено. Примож Трубар (1508-1586) поставио је основе словеначком (или како се онда називао виндском) језику тиме што је узео за стандард говор његовог родног краја, Рашице поред Љубљане, у нади да ће га сви Словенци разумети. Саставио је 1550. Катекизам са додатком песама, молитава и проповеди. Посебан додатак представљао је Абецедаријум, односно мали буквар, намењен описмењавању Словенаца. Обе књиге штампане су у Тибингену, као и Трубарових наредних двадесет, чиме је овај прегалац ударио главне темеље словеначкој књижевности. Следећи његов пут, свештеник Јурај Далматинац (1547-1589) ће превести и потом штампати целокупан превод Библије на словеначки 1584. године а уследиће и убрзо први речник словеначког Адама Бохорича (1520-1598) под насловом Зимски слободни часови (Articae horulae succisivae). 21

5. Maкедонски језик Крајем IX и почетком X века ученици Ћирила и Методија, Климент и Наум, основали су у Охриду један од најстаријих и највећих словенских културних центара. Књижевна активност је махом била преписивачка и преводилачка, а од оригиналних дела појавила су се похвална слова и проповеди. Како је језик те књижевности, старословенски, трпео бројне утицаје из локалног језика, неки текстови из Х-XII века показују одлике које их без сумње повезују са македонском средином. Једна од најбитнијих је замена јерова (тврдог, ъ, и меког, ь) у затвореним слоговима: првог са о (сон, сан), а другог са е (ден, дан), што је и данас одлика македонског језика. У Охридској школи употребљавала се глагољица чиме је настајала посебна књижевна традиција која се постепено одвајала од других словенских културних центара. Тако, рецимо, у Преславској школи на истоку Бугарске далеко су пре заживели и употреба ћирилице и сви књижевни новитети. Слависти подвлаче ову разлику и тврде да се утицај ове две школе даље ширио у различитим смеровима - прва је више утицала на културу у Србији и Хрватској, друга у Русији. Француски лингвиста и слависта Вајан (André Vaillant, 1890-1977) из тог разлога увео је називе старомакедонски и старобугарски да би означио двоструку писмену активност на овом поднебљу (Vaillant, 1938: 29). Разлике између ове две варијанте се можда понајбоље виде на примерима истог текста у обема верзијама, попут Савиног Јеванђеља и Јеванђелистар те Епифанове Хомелија. Руски научник Куљбакин издвојио je све македонске текстове према горепоменутој замени јерова са О, односно Е, указавши и на друге специфичности македонског језика. Тако код њега постоји прва подела на дијалекте у Македонији која је, грубо узевши, и данас актуелна (Кулбакин, 2005: 67-68). Српска редакција старословенског имала је велики утицај на македонску писмену традицију почев од XIV века па све до краја XVIII. Тај се утицај огледао у морфологији и понешто у фонетици. Природно, текстови на српској редакцији су мешавина тог стандарда и локалних македонских говора. У периоду туркократије настао је мали број писаних текстова. Међу најстаријим рукописима који довољно јасно изражавају карактеристике савременог македонског језика су две такозване грамоте са почетка XVI века: Калиманова и Сводна Зографова. То су, уствари, фалсификована документа којима се даје право бугарском манастиру Зографу са Свете Горе над извесним земљишним парцелама. За нас су битне, будући да указују на неке од основних одлика савременог македонског у вокабулару /на пример: надвор ( напоље ), јаз ( ја )/, затим на јединствен облик именице за изражавање падежних односа, потом на специфичан наставак иња за средњи род множине (долчиња), на појаву постпозитивног члана (дуганките) и на акценатске целине /на македонском целости/. 22

У једној јерменији написаној на рускоцрковнословенском са примесама македонског народног језика налази се кратак напис на народном језику. Овде ћемо га дати без апострофа на акцентованом вокалу у свакој речи, који је иначе у оригиналу обележен: Верникь со чпирто, како да правиш дасе сушить насенка. Земи и: драма чпирто, трипоти или четири преварено; и земи драма сантрака сакась истри ситно, тури во едно стакло со чпиртото заедно, посль згрей трементина венедичка драма єї. Посль клайго насолнце да стойт, посль земиго, удирай со фьрча на икона насолнце, наогонь натопли удри тако направи. Писац је Јанкула Силјанов из села Тресонче из Реканског краја. Језик је на фонетско-морфолошком и синтактичко-семантичком нивоу исти као и савремени македонски. Једине су разлике у правопису и понешто у речнику. Овај текст и текстови слични њему већ са краја XVII века представљају сведочанства да учени људи и свештеници почињу да и у писању користе народни језик. Утврђено је да се још у текстовима из XVI века сусрећу типичне македонске језичке одлике, као што је аналитички облик поређења придева (послатка, подобар, најблаго), замена сугласничке групе хв са ф (хвала фала, ухватим фатам) те да су се у писању користиле далеко више народне речи (нпр: мрша, кош, гној, опаш, дупка, благо /тј. слатко/, брак /тј. свадба/...). Ти текстови, названи дамаскини, настали под утицајем грчког епископа Дамаскина Студита (Δαμασκηνός Στουδίτης, 1577) у виду зборника приповедака и поука названих по његовом имену, писани су на народном или, боље речено, на језику блиском народном. У њиховој је основи и даље српска редакција црквенословенског језика. Иако то није прави народни језик, сама свест о његовом постојању и о потреби и природности његове употребе је значајна. Ова појава је свакако у вези с извесном демократизацијом цркве, која је настала у току турске владавине, и са жељом свештенства да привуче народ цркви, обраћајући му се разумљивим језиком. Међутим, грчки утицај је све до средине XIX века у неким крајевима, на пример у Охриду и широј околини, био толико јак, да је словенско писмо било готово заборављено. Димитар Миладинов (1810-1862), интелектуалац и просветитељ из Струге, ћирилицу је савладао тек у својим касним педесетим годинама. Грчки алфабет се користио у свакодневним потребама, али и у школским штивима. Чувени Четворојезичник (Λεξικόν τετραγλωσσόν) москопољског владике Данила, на пример, представља не толико речник колико уџбеник грчког језика, јер му је сврха била да помогне у хеленизацији Влаха, Албанаца и Македонаца. Изашао је у два издања, 1794. и 1802. у Венецији. Преводилац за македонски део био је извесни свештеник из Охрида по имену Стефан, па је македонски део речника препун карактеристика охридског дијалекта (вокабулар, типични наставци за презент и императив, типични итеративни глаголи и сл). Ствар са синтаксом је нешто другачија, односно 23

превод са грчког је дослован, реч по реч. Пошто је ово дело први штампани текст на македонском језику, он је од значаја и за македонску дијалектологију. Ови и овакви текстови су, супротно од намера, допринели даљем развоју македонског језика, пре свега његовог вокабулара, пошто се поставио проблем проналажења одговарајућих назива за оне речи које су коришћене у ученом грчком језику. Преводиоци махом нису владали традиционалним црквеним језиком те су пошли јединим могућим путем, а то је да преко расположивих средстава које нуди народни језик стварају одговарајуће изразе. Почетком XIX века се штампају књиге двојице македонских просветитеља, Јоакима Крчовског (1750-1820) и Кирила Пејчиновића (К. Пејчиновиќ, 1771-1845). Њихове књиге су црквено-поучне тематике, иако су написане на јасном народном језику. За оваквим књигама владао је велик интерес у народу, понајпре у градским, занатско-трговачким круговима. Овај слој људи био је битан покретачки фактор у тадашњем друштву када је реч о писању и штампању књига на македонском језику и о његовој употреби, мада још није постојала јасна тежња за стварањем јединственог књижевног језичког кода. Језичко питање у овом виду се поставило тек нешто касније, када су се појавили први образовани људи. Карактеристике језика Крчовског су, кратко речено, следеће: пише североисточним говором (Кратово) уз коришћење бројних елемената из црквеног језика и уз пуно примеса из бугарског. За разлику од његовог, језик Пејчиновића је знатно чистији и изворнији македонски, пошто му је основа тетовски говор са примесама централних говора. Од половине XIX века јача покрет против грчког језика у школама и јављају се две струје око тога који језик треба користити уместо грчког. Прва, коју је формулисао Партенија Зографски (1818-1876), први митрополит у Македонаца, јесте да тај језик треба да буде, како су га тада називали, средњи, односно мешавина бугарских и македонских језичких одлика, да никоме не буде криво. Део грађанства је сматрао да треба да се ради на заједничкој ствари чији би примарни циљ била црквена самоуправа. Они су такође инсистирали на аутономији по крајевима где су живели, плашећи се, пре свега, ширења бугарске трговине по македонским крајевима. С друге стране, бугарске присталице овог покрета су инсистирали на потпуном избацивању македонских говора и на узимању за основу источне бугарске говоре. Око овог питања су се затегли односи унутар македонског народа, а и данас, и поред тога што ова ствар припада прошлости, воде се жучне расправе око легитимитета македонског језика као таквог. Друга струја се водила идејом да језик који ће бити у службеној употреби треба бити македонски. И сâм Партеније Зографски је сматрао да треба да се напише граматика на македонском говору. Најближи остварењу те идеје је био кукушки учитељ Венијамин Манчуковски који је 1872. огласио да сакупља претплату како би објавио овакву књигу. Тај оглас је бугарска штампа из Истанбула оштро осујетила те је тако тај покушај пропао. Став македониста од 60-их година XIX века био je да треба да постоји македонски језик који би био изграђен на основу централних македонских 24

дијалеката. Ова њихова страмљења налазе свој израз у делима Ђорђа Пулевског (Ѓорѓија Пулевски, 1817-1893): Четворојезичнику (Речник од четири јазика), штампан у Београду 1873, Македонској песнарки, као и у првој граматици македонског језика, Слогници речовској. Он, ипак, није био стручно оспособљен за један овакав подухват те и ова књига има мању вредност као научно дело, а већу као остварење горепоменутих страмљења. Најзначајнији књижевници из тог периода су Константин Миладинов (1830-1862), Григор Прличев (1830-1893) и Рајко Жинзифов (1839-1877). Језик Миладинова је чисти струшки дијалекат. Жинзифов је био поклоник средњег, бугарско-македонског решења, а Прличев се носио с идејом о једној пансловенској држави и свој је књижевни језик градио на основу старословенске граматике. Од свега наведеног се види да је период од шездесетих до деведесетих година XIX века било време политичких превирања током ког је македонски језик тражио смер свог развоја. Деведесетих је политичка ситуација била још више затегнута, услед снажне бугарске пропаганде, али се већ усталио смер развоја језика и назив македонски. Године 1903, после једног од најбитнијих устанака против Турака у Македонији, изашла је у Софији књига О македонским стварима аутора Крста Петкова Мисиркова (1874-1926). У њој је анализирао разлоге пропасти устанка и посебно је место дао положају и развоју македонског језика. Сматрао је да је устаљивање македонског стандардног језика кључно за развој националне свести. Тај језик, по њему, треба да се изгради на основу централних македонских говора (Велес-Прилеп-Битољ-Охрид). Због тога је изнео и подробнији опис свих језичких аспеката, почев од лексикологије, фонетике па до синтаксе те је тиме кодирао македонски језик. Књига је, међутим, била забрањена, а један примерак пронашао је тек 1946. писац Коле Неделковски у Софијској народној библиотеци. После Првог балканског рата политика асимилације македонског становништва од стране суседа још јача. Најдаље у томе је отишла Грчка у којој је за време диктатуре генерала Јоаниса Метаксе (средином 30-тих година ХХ века) законом била забрањена упореба македонског језика чак и у кућама. У међувремену, македонска национална свест је достигла своју пуну зрелост и постала је фактор који се није могао више игнорисати. Тако је Коминтерна 1934. донела акт о признавању македонске нације независно од тога у којим све земљама Македонци живе. У раздобљу Краљевине Југославије негована је посебно македонска драма (Васил Иљоски, Ристо Крле, Антон Панов) и поезија (Коста Рацин, Венко Марковски, Коле Неделковски). Дела су сада готово искључиво писана на централним македонским говорима (велешки) с употребом лексичког блага осталих дијалеката. Македонци који су живели у Бугарској и Грчкој су преко својих организација такође покренули захтеве за признавање македонске нације и језика. Пре самог Другог светског рата и док је он трајао у Вардарској Македонији тај је покрет био веома јак, илегално су штампане новине и разни позиви на стандардизацију језика. Живе дискусије о македонском језику развијене су на Првом заседању АСНОМ-а 1944, а затим и на више састанака различитих институција где су 25

донета привремена правила о језику (стандардизација, писмо, правопис). Комисија за језик и правопис је маја 1945. донела коначну резолуцију, а оне су сажете у следећем: у македонском језику стандардне су оне одлике централних говора које су најприродније највећем делу становништва; језик се обогаћује вокабуларом свих дијалеката; писмо има онолико слова колико и гласова у језику. Правопис је прошао процедуру у Министарству народне просвете 7. јуна 1945. Нажалост, приликом кодирања стандардног македонског језика књига Крста Петкова није могла бити узета као предлог, јер је откривена нешто касније. Политичка ситуација у Македонији, од распада СФРЈ до данас, провоцира низ питања, између осталог и оно о језику, тачније речено, колико је стандардизација била под утицајем Комунистичке партије Југославије и српског језика, да ли недостају знаци за неке гласове у македонским дијалектима, да ли су неки говори и неки граматичари неправедно запостављени. Иако Македонци данас кроз медије упијају масовну културу на свим разумљивим језицима, а ту су пре свега српски, хрватски и бугарски, македонски језички код остаје стабилан и не може се говорити о утицајима из суседних језика. Већи проблем представља заборављање речи из дијалеката средина које умиру, минимализација језичког израза због услова рада на електронским уређајима, немогућност изражавања због недостатка вежби читања и писања. Интелектуална елита ипак инсистира на култури језика. Најобимнија и најквалитетнија граматика македонског језика је она Блажа Конеског (1921-1993), а најбољи једнојезични речник је речник Зоза Мурговског. Када је реч о грчким лингвистима, они се сви до једног прикључују бугарским славистима који македонски класификују као западни бугарски дијалект, с тиме што додају да је то посрбљен бугарски (Μπαμπινιώτης, 1999: 232; Γιαννακόπουλος, 2003: 56-58; Γεωργάκης, 2009: 110). Чињеница је да су донекле у праву, будући да је рад на савременом македонском језику почео 1944. са формирањем Народне републике Македоније из, превасходно, политичких разлога када је група македонских лингвиста почела да стандардизује национални језик Македонаца. Слависта Вајан записао је како је име Бугарин, у бити, етнички назив за Словена из Македоније (Vaillant, 1936: 34). Италијански индоевропеиста Пизани (Vittore Pisani, 1899-1990) децидирано је написао у свом Уводу у индоевропску лингвистику да је назив македонски језик чист производ политике (Pisani, 1975: 40; Pisani, 1988: 13). Савременим македонским се данас служи 2,5-3 милиона људи у Македонији, у суседним земљама као и у дијаспори. Македонски је признат као мањински језик једино у Албанији и у Србији, а као службени језик једино у општини Панчево у насељу Јабука у коме претежно живе македонски колонисти насељени после Другог светског рата. Централни положај македонског на Балкану омогућио је и додир са другим језицима и уплив утицаја, па зато има јединствен сплет и властитих и свих балканских језичких карактеристика. Академик Павле Ивић, посматрајући све одлике македонског језика, истакао је да су се на територији македонских дијалеката одвијали 26

посебни процеси гласовних промена који су били сасвим друкчији од бугарских, а који су се временом тако обликовали да су створили прелаз узмеђу источнојужнословенских и западнојужнословенских језика (Ивић, 1986). Што на основу њих, што на основу јасне морфолошке разлике између бугарског и македонског, без обзира на низ поклапања са бугарским језичким елементима, у србистици се истиче да је македонски засебан јужнословенски језик, док се у бугаристици и даље оспорава статус македонског као језика. Бугарски слависти виде македонски само као западни дијалект бугарског. 27

6. Бугарски језик Бугарски језик (български език) је индоевропски језик и припада источној групи јужнословенских језика. Званични је језик Републике Бугарске, а од 1. јануара 2007. је њеним уласком у Европску унију и један од двадесет три званична језика Европске уније. Осим у Бугарској, бугарски се говори још у Македонији, Украјини, Молдавији, Србији, Грчкој, Румунији и Турској као и у бугарској дијаспори. У Републици Србији бугарски има статус службеног језика у општинама Панчево (у месту Иваново ) и Димитровград. Процењује се да њиме говори приближно дванаест милиона говорника. Званично писмо у Републици Бугарској је ћирилица која има тридесет знакова. а, б, в, г, д, е, ж, з, и, й (= ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, щ (= шт), ъ (тврди полугласник, у интернационалној фонетици означава се као ə), ь (меки полугласник који се користи да би се умекшао изговор претходног гласа, обично сугласника), ю (= ју), я (= ја) Већина графема одговара једном гласу, па се због тога може рећи да је и код бугарског писма примењено фонетско начело које није спроведено до краја, јер постоје три знака која означавају два гласа: щ (= шт), ю (= ју), я (= ја), као и један диграм дж којим се означава један глас џ. У суштини, бугарско писмо у потпуности рефлектује савремену слику бугарског фонетског система и одговара свим његовим потребама. У одељку посвећеном доласку Бугара на Балкан рекли смо да је етногенеза Бугара везана за далеке пределе централне Азије и да су њихови преци били Протобугари. У литератури се може пронаћи да се они још називају и Прабугарима или Хуно-Бугарима. Према савременим бугарским историчарима, назив Прабугари означава искључиво Бугаре који нису славизирани. Резултат славизације и похришћавања у IX веку био је и преименовање назива Булгари у Бугари. Оригинални језик Прабугара је данас изумро. Постоје две теорије о пореклу бугарског језика. Према једној, научници сматрају да је потицао из групе туркијских језика чиме је одређен као бугарскотуркијски језик. Његов једини ближњи сродник је највероватније преживели чувашки језик који се још говори на Уралу. Како је изгледао језик Прабугара данас знамо на основу неколиких очуваних записа на камену. На њима се налазе уклесане речи оригиналним писмом названим протобугарске руне које потврђују турски извор прабугарског језика (попут: таркан, боритаркан, ичергубоил, кан). Друга теорија, такозвана иранска, говори о језику Прабугара као о сатемском и истиче да су Протобугари били аријевско (тј. иранско) племе које је попримило турцизме услед дуговековне војне потчињености Хунима. Бугарски лингвисти се више ослањају на ову теорију која је лингвистички боље 28

аргументирана. По њој, Прабугари су потицали са планинских венаца Хиндукуша и Памира. Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Словенски народи су христијанизовани у различито време, а од свих њих су Бугари примили најраније хришћанство, 865. године. Почетак словенских сеоба значио је почетну фазу раскида са древном словенском културом, укључујући и њену спиритуалну компоненту, и приближавање другој. За Словене су културне тековине хришћанства биле огромне, а посебног писменост. У одељку о почецима словенске писмености назначили смо да не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Основни изори за изучавање историје бугарског језика су први писани споменици који се могу поделити на две групе на глагољичке и на ћириличне. Глагољички споменици су у целости или делимично сачувани (Маријино, Зографско и Асеманиево јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски молитвеник, Клоцов зборник, Бојански палимпсест, Македонски и Кијевски листићи), док су ћирилични у целости познати (Савина књига, Супрасаљски зборник, Енински апостол). Периодизација развоја бугарског језика захвата четири велика раздобља: 1. период пре писмености oд VI до средине IX века, који траје од сеобе Словена на Балкан до мисије Ћирила и Методија; 2. старобугарски период (IX-XI век) у коме је настала бугарска редакција црквенословенског језика. На њој су настали најважнији писани споменици: Трактат Црнорисца Храброг, као и четири јеванђеља: Трновско, Бојанско, Врачанско и Јованово; 3. средњебугарски период (XII-XIV век); 4. новобугарски период (oд XV века до данас). Стварање савременог бугарског књижевног језика почело је у време бугарског просветитељства када је 1835. препородитељ Неофит Рилски (1793-1881) објавио прву Болгарску граматику која је означила важан преокрет у односу Бугара према своме језику. Национални препород у ХIХ веку је добио велики замах релативно касно, тек пошто се Бугарска 1878. ослободила петовековног турског ропства током ког је тежња за стварањем бугарског књижевног језика имала важну улогу у неговању и јачању бугарске националне свести. Основу бугарског књижевног језика чинили су североисточни, односно централнобалкански говори. У XX веку на бугарски књижевни језик нарочито су утицали западни говори на чијој се територији налази Софија. Велики допринос формирању и афирмацији бугарског књижевног језика дали су својим делима аутори на прелазу XIX-XX век - Христо Ботев (Христо Ботьов Петков, 1848-1876), Љубен Каравелов (Любен Стойчев Каравелов, 1834-1879), Иван Вазов (1850-1921), Елин Пелин (1877-1949) и други. 29

Иако је стварање књижевног језика започело у Бугарској крајем IX века, оно је врло брзо било прекинуто. У XI веку Бугарска је пала под власт Византије, што је имало за последицу потчињавање бугарске културе грчкој култури. Од почетка стварања бугарске државе била је карактеристична полиглосија: говорио се протобугарски језик (говорила га је статусно надређена мањина, у чијим је рукама био главни део државне власти), затим словенски језик (статусно подређене већине, са којом ће се та мањина измешати) те грчки. Захваљујући ауторитету византијске културе, византијски грчки је од првих година постојања бугарске државе добио статус првог државног и званичног језика. Током Х века (такозваног златног века бугарске средњовековне културе) грчки језик је потискиван у сферу богослужбене и административне употребе, да би у XI в, после потчињавања Бугарске Византији, поново добио на значају. Наредни векови донели су још већа искушења за бугарски народ и бугарску културу. Пошто је крајем XIV века Бугарска ушла у састав Османлијског царства, књижевни рад се готово сасвим угасио и требало је да прође неколико векова да дође до препорода бугарске културе и писмености. Све до краја XVIII века бугарски језик и култура били су у Европи практично заборављени. Тек тада, а још више почетком XIX века, када као посебна филолошка грана почиње да се издваја словенска филологија, наука је посветила већу пажњу бугарском као посебном словенском језику (за шта је, међу првима, био заслужан и Вук Караџић). У Бугарској је почетак обнављања бугарске писмености означила појава књиге Пајсија Хиландарског (Паисий Хилендарски, 1722-1772) Славјано-бугарска историја (Славянобългарска история) 1762. године. Од великог је културног и педагошког значаја било и објављивање првог бугарског буквара 1824. који је саставио лекар и педагог Петар Берон (такозвани Рибљи буквар, на бугарском Рибен буквар). Веза бугарског књижевног језика са црквенословенском традицијом била је у његовој новијој историји у два наврата обнављана посредством руског књижевног језика (који је у великој мери конституисан и на црквенословенској основи): први пут у XIX веку, у време стварања бугарског књижевног језика, а други пут после Другог светског рата. Истовремено, у последњих пола века у Бугарској се у склопу језичке политике велика пажња поклањана и афирмисању бугарске писмености најстаријег периода као и афирмација савременог бугарског језика у другим срединама. Бугарска књижевност имала је у време првог проглашења самосталности бугарске државе претежно црквени карактер Преславске школе у источној Бугарској и Охридске школе у Македонији. Почеци новије бугарске књижевности везани су ипак за XVIII век: поред Пајсија Хиландарског, и Софроније Врачански (Софроний Врачански, 1739-1813) писао је дела на народном језику. Књижевни препород, који је почео од друге половине XVIII века, створио је основу за развој бугарске књижевности на народном језику. Као и код свих балканских народа, и код Бугара је дошло до буђења националне свести крајем XVIII и почетком XIX века. Једна од главних особености националног буђења уједињења огледала се у тражењу изворног 30

језичког израза. Носиоци националне идеје јасно су захтевали да се постојећи књижевни језик модификује, класификује и прилагоди ондашњим савременим захтевима и, наравно, да се угледа на народни говор. Нема никакве сумње да је већ у Х веку постојала сасвим изражена бугарска редакција старословенског језика, будући да је старобугарски, трпећи значајне утицаје из грчког, румунског и српског језика, временом почео да доживљава гласовне, морфолошке и синтактичке промене које су му почеле давати обележје засебног јужнословенског језика. Чувена је била Трновска школа у којој је последњи бугарски патријарх Ефтимије спровео извесне правописне и језичке реформе. Након пропасти Другог бугарског царства и потпуног губитка црквене аутокефалности, у средњевековну Србију долазили су учени Бугари који су се укључили у рад Ресавске преписивачке школе на чијем челу се налазио Бугарин, Константин Философ. Поступно на територији Бугарске није бивало никога ко би се бринуо о језику и писму, па у писаним документима из ХVI века и надаље, упркос очитим настојањима за одржавањем традиционалне језичке основице, све суштинске одлуке новобугарског су још више избивале на површину. Писани споменици из периода XVI-XVIII век недвосмислено оцртавају сложену језичку ситуацију на терену језик се од краја до краја веома разликовао, а на њему се махом писало како је ко знао, мислио, умео и хтео. Истовремено, по истраживачу Цаневу, савремена бугарска књижевност зачела се током XVI-XVII века (Цанев, 1978: 578), док историчар Пенев (Боян Николов Пенев, 1882-1927) сматра да се о њој може говорити тек од Пајсија Хиландарског (Пенев, 1932: 16). Током XVII-XVIII века појавили су се први књижевни ствараоци који су се трудили да пишу на народном бугарском језику, али уз примесу многих елемената из црквенословенског језика руске редакције, управо у време када Ломоносов у Русији ослобађа руски књижевни језик од свих застарелих термина. Истовремено бугарски монаси на Атосу су тада имали своје гесло: Бугари, прихватите се свога језика и своје народности! Поред турског, Бугари су били изложени и грчком културном утицају црквени великодостојници у Бугарској беху Грци који нису нису марили за словенску литературу нити имали слуха за бугарске културне интересе, а још мање за језик. Сви црноморски градови били су уређени по грчком моделу, а многи Бугари по градовима и већим насељима су временом почели да се хеленизирају, између осталог и језички, а што је и Пајсије Хиландарски приметио, рекавши у једном свом писму следеће: Видео сам од многих Бугара да они... стране језике и обичаје преузимају, док свој матерњи језик потпуно занемарују. Отуда је његово дело имало за задатак да подстакне Бугаре и младе нараштаје да се присете своје некадашње величине, поноса и значаја. Подаци из из тог периода показују да је хеленизација била толико јака да је бугарски имућни слој по градовима и већим местима учио грчки и користио га у свакодневном животу, да је својој деци пружао грчко образовање, шаљући их у грчке школе и академије, те да је бугарско ћирилично писмо све више почињало да личи на грчки алфабет. Зато је писац прве упоредне Историје Бугара Константин Јиричек навео следеће: Сваки онај који није знао грчки или није 31

макар знао да подражава говор са грчким фразама и изрекама, није се сматрао образованим човеком у бугарској средини (Jireček, 1876: 398). На основу историјске грађе види се да је пред сами крај XVIII и почетак XIX века приватна кореспонденција између самих Бугара вршена као и вођење трговачких књига вршени су на грчком језику. Јиричек је напоменуо да се прави бугарски језик могао једино чути у породичним круговима, пошто ни женама ни женској деци никада није било дозвољено да похађају школе, са једне стране, односно да уче грчки језик са друге (Jiriček, 1876:421). Исто тако, Јиричек је забележио један запањујући податак сви Бугари из некадашњег престоног места, Великог Трнова, где се налазила и Трновска епископија, изјашњавали су се као припадници грчког народа, никако као Бугари и Словени (ibidem, 436). Код Грка је прелаз XVII-XVIII век обележен снажним националним сазревањем и тежњама к образовању, описмењавању, просвећености и продубљивању науке. Овај след је захватио и Бугаре, а посебно је био видљив код фанатичних хеленизираних патриота, Априлова (Васил Евстатиев Априлов, 1789-1847) и Прличева. Како је у народу сачуван низ изворних (језичкофолклорних) елемената који су омогућили и подстакли национално отрежњење, у језик су постепено улазили и елементи националне просвећености тако епископ Софроније Врачарски следи пут Пајсија Хиландарца, ударивши прве темеље 1806. савременом бугарском језику. Учињен је радикалан рез - све речи и изрази из црквенословенског бивају повраћене поступно, сви турцизми се задржавају, а сви грецизми се замењују у виду преведеница /такозваних калкова/ (на пример: христоитија благонравие). Колико је језички пуризам узео маха, види се и по томе што су тражене адекватне словенске речи за библиотеку, физику, хемију итд. У самом старту се запажала основна подела бугарског језика на учену сферу, где су грецизми чинили вештачки елемент и преовлађујући језички узор, и на народну сферу, где су турцизми били резервисани за свакодневни језик, живот и рад. Ово је, заправо, подела која је преузета од Грка сами Грци су делили свој језик и говор на високи (учени) и прости (ниски). У то време је просветитељ Фотинов објавио и први бугарски часопис Љубословије (Филологија) у Смирни где је деловао. Поведен стањем ствари у оквиру грчког, Фотинов говори о БЛАГОРЕЧЈУ (или о црквенословенском узвишеном) и о ПРОСТОРЕЧЈУ (или народном) језику и говору. Неофит Рилски је у својој граматици заступао, попут Адамантиоса Кораиса, средње решење, идеју о прочишћењу просторечја које се мора вратити на изворни, аутентични словенски ниво, мислећи на рускоцрквенословенски језик. Априлов се залагао да се целокупно хеленско културно наслеђе једноставно замени руским. Овакав преокрет настао је из практичних разлога живео је и радио у Одеси, где је првобитно ватрено подржавао Грке и грчку културу међу Бугарима, да би затим постао фанатични бугарски патриота сверуског и свесловенског усмерења. Посебна му је част указана када је 1835. отворио прву бугарску школу у месту Габров која је постала узором за све остале. Априлов се залагао за народни језик на коме је требало неговати и 32

развијати књижевни израз и за просвећење целокупног бугарског народа по узору на Италијане, Србе и Грке. Он сâм вели: Морамо народ следити и по његовом начину говора граматику стварати и тако између нас писати, пошто у противном пливамо уз струју. Такође, истакао је да се више није могло позивати на историјска правдања, а што је и угледни руски слависта Востокóв сматрао. Од тог тренутка присталице (руско)црквенословенског језика изгубиле су тло под ногама. Трагајући за изворним језичким изразом, дошло се до закључка да источни бугарски дијалект показује праве бугарске језичке одлике, те је тако узет за основицу савременог језика. Штавише, многи лингивисти виде у њему директног настављача старобугарског у који су у другој половини ХIХ в. нагло продрле руске речи. Овај активан процес је трајао све до пада Берлинског зида и нестанка бугарског комунистичког система. Савремени бугарски књижевници и песници (Славејков, Јаворов, Јордан Јовков, Ботев) надахњивали су се народним песмама и изворним бугарским језиком, те су за кратко време превели бугарски језик из средњега века у савремене токове. 33

7. Балканоромански језици Романизација се одвијала на територији читавог Римског царства двојако: а) преко живог, латинског, језика; б) преко војске, администрације, образовања, цивилизацијско-културних и друштвено-политичких утицаја. Једино је у Дакији, последњој формираној римској провинцији ван данашње Италије 107, романизација извршена одоздо: како су у великој мери Дачани напустили своју домовину, цар Трајан је довео колонисте из целога царства, нудећи им повољне погодности, повластице и привилегије. Позноримски историчар, Еутропије (Eutropius), извештава нас о томе у своме делу Преглед историје од оснивања Рима (Breviarium ab Urbe condita historiae Romanae) из 396: Traianus victa Dacia ex toto orbe romano infinitas eo copias hominum trantulerat ad agros et urbes colendas. Насељеници били су, поред ветерана и римских легионара, трговци и колонисти из претежно нижих друштвених слојева. У Дакији није постојало ни културних, ни политичких, ни трговачких па ни поморских центара нити је до данас остало забележено да су се основале школе (оне су у то време већ увелике постојале у Галији, Хиспанији, Британији и Прованси свуда тамо где су постојале потребе). С упадима Гота у Романију и Дакију се нагло прекидају ионако слабе везе са матицом, па римски се живаљ у потпуности повлачи на десну обалу Дунава. Све ово указује да је у Дакији била на делу такозвана народна романизација која је најверније осликавала говор нижих слојева те да је румунски језик прави пример латинског језика из II-III века, уколико изузмемо све потоње утицаје, а поглавито из словенског, на њега. Долазак Словена на Балканско полуострво је и физички одвојио претке данашњих Румуна од романског становништва. Од тада и датира њихова постепена симбиоза, заједно са славизираним Бугарима, и почиње славизација која се може приметити не само у оквирима румунске лексике. Романско становштво сачињавали су искључиво пастири (у том домену је очувана јасна романска лексика), док обрада земље, предмети из материјалне културе и административно-верског домена одражавају словенске утицаје (на пример: slujbă, plug, vesel, trebuie, slugă, lopată, zid, jupân, citesc, bolnav, izbăvi...). И данас у румунском речи латинског порекла, не рачунајући све касније позајмљенице, односе се и на земљорадњу и на свакодневни живот, а све до историјски скорог времена у румунском није било речи ученог и апстрактног карактера, као у шпанском, италијанском или француском. Старешина манастира у Витлејему, Еусебије Хијероним (Eusebius Hieronymus, oкo 347-420), родом из римског града Емоне (данашња Љубљана), записао је, приликом исправљања латинских преписа превода Библије, да је 34

дошло до промене самог латинског језика, почевши од првог превода па надаље: Et ipsa latinitas quotidie et reginibus et tempore mutatur. To je недвосмислено указивало да су постојале приметне говорне варијације латинског језика чак и у време јединствене римске државе. Промене су временом захватиле све сегменте граматике (фонетику, морфологију, синтаксу, лексику), што је условило да се данас говори о разликама између књижевне латинске норме и разговорног (такозваног вулгарног, пучког) латинског језика. Све ово је водило даље, ка постепеној појави засебних романских језика. Питање када тачно настају неолатински језици јесте и данас права загонетка. Утврђено је да је вулгарни латински био једна јединствена појава која је, у догледном историјском периоду, почела да се рашчлањава на читав низ засебних језика. Ово је узело маха коначним падом Римскога царства 476, при чему је наступило и непосредно удаљавање самих локалних говора (један од другог), будући да више није било међусобних језичких додира који би омогућили њихово уједначавање. Због тога је класични латински остао језиком учених људи који је, индиректно, помагао да се романски језици усаврше, нарочито када су у питању учене речи. Оно што је значајно јесте да се нигде у романизованој Европи не види прави прелазак из латинског у романску фазу, па се зато романсити не слажу у погледу одређивања завршне епохе латинског језика и епохе настанка романских језика. Мишљења се крећу од времена римске доминације или од VIII века па надаље, када и бивају само узгредно забележени први романски текстови. На црквеном сабору у Турсу је 813. потврђено у завршном закључку бискупа: Et ut easdem omelias quisque aperte transferre studeat in rusticam Romanam linguam aut Thiotiscam, quo facilius cuncti possint intelligere quae dicuntur (И да се свако потруди да ове проповеди преведе искрено на народне романске језике или на немачки, да би тако сви лакше разумели оно што је у њима речено). Управо ова констатација недвосмислено указује на постојање свих крупних разлика између књижевног, црквеног латинитета, и оног народног, говорног, који је већ био присутан генерацијама уназад. Због тога је Црква званично и издала такво наређење. Колико има романских језика је засебно питање. Обично свака језичка класификација иде уз социолошку. Некадашња основица за поделу језика вршила се на основу фонетике, па је у ранијој лингвистичкој литератури говорено о источном и западном делу Романије. Затим је била актуална теза о књижевном значају неког језика или о његовој државности, али је и она одбачена, будући да постоје неки романски језици који се не говоре у сопственим државама. Како у лингвистици још не постоји сигурна метода за разликовање језика од дијалекта, немогуће је тачно прецизирати број романских језика. Из тог разлога се у оквирима романистике говори о следећим романитетима: 1. иберијском (оличавају га португалски, шпански, кастиљански, каталонски, 35

маљоркин дијалек и/или језик, ладино /језик шпанских Јевреја Сефарда); 2. галском (чине га француски, провансалски, франкопровансалски, гаскоњски); 3. алпском (представљају га италијански, реторомански, фурлански); 4. балканском. Када је реч о балканском романитету, румунски романисти говоре о постојању јединственог латинитета, такозваног проторумунског (româna comună), из ког су настали потоњи балканоромански језици. Данас, на основу свих расположивих података, романисти балкански латинитет сагледавају на основу историјских услова развоја романског и романизованог балканског становништа. Зато истичу да су у питању два релативно оштро оделита балканска романитета западни и источни, те да је сваки за себе доживео низ промена које су оставиле очитог трага и на преовладавајући словенски језички елемент. Западни балкански романитет био је далеко ближи матици, али није опстао, јер су пресудну улогу на Западу одиграли истовремено и млетачки дијалект и италијански језик. На истоку Балкана је романитет преживео уз нужне адаптације латинске основе. Те промене су видљиве у фонетици и, превасходно, у лексици. Али, ни источни романитет није остао до краја поштеђен тачније речено, и он је доживео даље потподеле и раздвајања на две кључне подгрупе. Долазак Бугара и, потом, Словена на Балканско полуострво, као и формирање њихових држава током IX-X век, условили су да се прекину све везе између северне и јужне групе Романа, тако да су се временом искристалисала два засебна романска језика: румунски (познатији у лингвистици и као дако-румунски) те аромунски (или цинцарски). Западни балкански романитет сачињавали су следећи језици: А) далматски (изумрли) - Говорио се у Далмацији, све до Боке Которске као и на већини јадранских острва (Крк, Црес, Раб). Научници сматрају да је настао врло рано, будући да је Далмација у време цара Диоклецијана (284-305) била административно везана за Апенинско полуострво, а по смрти Теодосија I (395. године) ушла је у састав Западног римског царства. Далматски је првобитно говорио старији романски слој, који је дуго одолевао аварским и словенским утицајима, али је на крају био потиснут млетачким језичким утицајима. Процењује се да је у Х веку њиме говорило приближно 30.000 људи. Захваљујући растућем броју Словена прво у јавном, а онда, нешто доцније, и у приватном животу, овај језик се све више повлачио. Први писани подаци о далматском потичу тек из средине XIII века у виду сачуваних трговачких писама и разних административних докумената. Реч је о такозваном дубровачком (јужном) дијалекту на коме је тоскански директор Дубровачке гимназије, Филип де Диверсис (Philippus de Diversis de Quartigianis), забележио 1440. 260 речи и израза. Тако он каже у записима да се на суду говори латински језик, али да хлеб (panis) зову пан, странку/страну (pars) ословљавају са 36

тета, господина (dominus) са кеса (chesa), да глагол чинити (facere) казују као факир (fachir), да берберина зову burbur итд. У Сенату града Дубровника далматски је говорен и у XV веку, а што потврђује његова одлука из 1472: Prima pars erat quod nullus possit ad arengarias uti lingua nisi latina ragusea, sub pena.... Иако је то чиста административна одлука, многи романисти су мишљења да је далматски већ у то време изашао из свакодневне употребе и да су оваквом одлуком покушали чланови Сената да га оживе. Далматски се задржао најдуже на северу на острву Крку (лат. Curicum) у облику такозваног вељотског дијалекта. Њега је италијански лингвиста Матео Бартоли (Matteo Giulio Bartoli, 1873-1946) забележио 1897, захваљујући последњем живом говорнику, Туонеу Удаинеу (Tuone Udaina, 1898). Међутим, иако далматски није био његов матерњи језик, већ га је научио док је слушао разговоре својих родитеља, Удаине је пружио Бартолију довољно лингвистичког материјала за истраживања. У регистру се налази преко 2800 речи, затим неколико народних прича као и приче из свакодневног живота. Бартоли је своја проучавања објавио тек 1906. на немачком језику у двотомном делу Далматски језик (Das Dalmatische). Романиста Петар Скок је, боравећи на Крку 1925, записао да нико из Удаинеове породице није више знао овај језик, а да је 80-годишња старица Рамбалдо знала, по навици, да запева старе вељотске песме. 2. Истриотски (или истрорумунски) је засебан језик кога су Млечани затекли још 1000. године након освајања Истре и северног приобаља Јадрана. Временом је млетачки постао говором романског живља. Један број романиста сматрао да је су Романи мигрирали у Истру из Трансилваније и да су се населили првобитно у непосредној близини Трста пре или око 1000. године. Данте је у својој De vulgari eloquentia уздржано убрајао истарски и фурлански говор у италијанске дијалекте: Forum iulii et ystria non nisi leve Italyae esse possint. Први забележени историјски податак о Романима у Истри потиче тек из 1329. Те године је настала једна српска хроника у којој стоји забележено да су Власи одавно насељени у Истри и да им је вођа био извесни Радул. Италијански лингвиста Асколи (Graziadio Isaia Ascoli, 1829-1907) је у своме делу Ретоморански огледи (Saggi ladini) из 1873. говорио о самопостојању романског говора у Истри, а око 1900. је записао оченаш на истрорумунском и објавио га у Тршћанском археографу, уз коментар да је словенски утицај био изузетно јак на овај језик: Ćaće nostru šti in ćer; svetija-se Te lume; verija ta kraljevstvo, Fia volja Ta, caši en ćer ši en pemint. Потоњи италијански лингвисти истрорумунски недвосмислено сврставају у дијалект италијанског језика. Петар Скок га је изједначио са вељотским 37

дијалектом, док новији хрватски истраживачи, Деановић и Павао Текавчић, виде у њему једну засебну целину, ако не и посебан романски језик. Према званичном попису становништва из 1921, у италијанској Истри је било 1.644 Истрорумуна (мада је румунски лингвиста Секстил Пушкариу само неколико година касније проценио да их је било око 3.000). На основу последњег пописа становништва у СФРЈ 1991, било је 811 Истрорумуна, док се 2001. на попису у Хрватског свега 137 особа изјаснило да им је истрорумунски матерњи језик. Аугуст Ковачец је објавио 1998. Istrorumunjsko-hrvatski rječnik s gramatikom i tekstovima (Glosar Istroroman-Croat cu gramatica si texte) где је навео да истрорумунски данас говори свега 170 становника Истре. Колико је тачно говорника истрорумунског није сасвим поуздано утврђено, а сходно подацима УНЕСКО-а се с правом каже да је ово најмања група говорника једног живог језика у Европи и да се истрорумунски убраја у групу изузетно угрожених језика, јер му прети у скорије време нестајање. Смањење броја говорника овог језика током ХХ в. се тесно везује за како мењање политичких прилика тако и за асимилацију Истрорумуна у Италијане и у Хрвате. Сви говорници истрорумунског живе у околини Ровиња, Фажане и Водњана и поседују висок диглосијски регистар из италијанског језика, док са нероманским становништвом комуницирају на хрватском или на словеначком.. Мусолинијева влада је 1922. одредила место Шушњевицу за главни истрорумунски центар у коме је узбрзо и отворена школа на истрорумунском. Аугуст Ковачећ је 1971. у чланку Опис данашњег истрорумунског записао да су задржани само неколики основни романски бројеви, док су сви остали словенски: истрорумунски: ur zi do, trei, patru zile pet, šest, sedam... dan румунски: o zi /један дан/ două, trei, patru zile cinci, şase, şapte... zile Источни балкански романитет представља три жива језика: дакорумунски, аромунски и мегленорумунски. Број говорника аромунског још није прецизно утврђен цифра се креће око 800.000, мада има процена и од милиона. Аромунски се може чути у Србији (само у траговима), Румунији, Бугарској, Републици Македонији (она је њихова матица), Грчкој (Тесалија и Епир) и у Албанији. Најмањи број говорника има мегленорумунски приближно 20.000. Мегленорумуни живе у долини реке Вардара, северно до Солуна и на обалама Дојранског језера. 3. Дако-румунски је најзаступљенији језик, пошто захвата највећи број говорника (Румунија, Србија, Мађарска, Молдавија, Украјина, Бугарска) преко двадесет пет милиона говорника. Дачани су живели у Бачкој, Банату и Румунији још од бронзаног доба до II века пре Христа. На тријумфалној капији код места Адамклисија, на Црном мору, рељефно је приказана борба између Дачана и Римљана. Овај је рељеф интересантан и по томе што приказује једног Дачанина како води за руку своју 38

жену обучену у сукњу од неке теже тканине и кошуљу с кратким рукавима од тањег платна. Овај податак етнографи узимају као веома важан, јер сведочи у прилог тези да су Дачани имали веома развијено занатство и културу. Последња римска провинција, Dacia Ripensis, основана је 271. из које су се повукли Римљани већ 275. на основу налога цара Аурелијана. Разлог повлачења крио се у чињеници да Римљани нису могли више да одоле нападима скитксог племена Парта. Становништво Балкана и Дакије је већ увелике почело примати хришћанство преко латинског језика, а што се јасно види и у оквирима савременог румунског језика: Dominus > Dumnezeu (Бог) dominica > duminică (недеља) basilica > biserică (црква) За лингвисте и истраживаче је то својеврсни доказ и романизације становништва Дакије и постепене христијанизације дачких племена пре доласка Словена. О настанку дако-румунског постоје три теорије: А) субдунавска као народ, Румуни су се оформили у јужним крајевима дунавског слива, а што и римски хроничари потврђују у својим записима. Тако је Флавије Вописк (Flavius Vopiscus, IV век) навео у Царским повестима (Historia Augusta) како се цар Аурелије 273. повукао на север Дакије приликом сеобе Гота на Балканско полуострво и да је распустио Трајанове колоније у које се, доцније, насељавају Румуни. Густав Вајганд, романиста, изнео је мишљење да су Румуни дошли са југа Балкана, из некадашње постојбине на потезу Ниш- Скопље-Софија. Б) континуитета по представницима ове тезе, Румуни су староседеоци Балкана. Њих је коначно покорио цар Аурелије, а након његовог повлачења из Дакије остале су неке римске колоније и насеобине у које су пристигли дошљаци, Дачани и други. Потоње мешање становништва условило је да се постепено рађа румунска нација. В) синтеза ову хипотезу углавном заступају ранији романисти (Бартоли, Росети и Штадмилер): порекло Румуна остаје и даље отворено питање, будући да су живели с обе стране Дунава и да је румунски језик, у својој суштини, прилично хомоген. По њима, процес формирања румунског језика се одвијао између V и VIII века. Разлоге оваквим супротним мишљењима треба тражити у недостатку адекватног писаног материјала и свих релевантних података који би указали на то како је историјски формирана румунска нација. О Румунима, нажалост, ништа не знамо скоро цео миленијум, од 275. до 1330, године када је званично основана прва румунска кнежевина Влашка (познатија и као Мунтенија). Тек 39

узгредни историјски подаци бацају светлост на тај непознати период. Познато је да су азијски Печенези муњевито заузели Влашку и да их је Византија, уз помоћ Кумрана, протерала одатле током ратова између 1074. и 1088. Скоро два века касније угарски краљ Андреја II (Jeruzsálemi II András/Endre, владао 1205-1212) позвао је крсташе на поход и на преобраћење свих држава источно и јужно од Карпата, чиме је започело снажно угарско ширење на Исток. Подаци показују да је у југозападној Молдавији основана 1227. куманска римокатоличка надбискупија, али да су домаћи (румунски) феудалци сачували висок ступањ самосталности и своју православну веру. Војвода Басараб Велики (Basarab cel Mare, 1317-1352) ратовао је успешно против Византијског царства, отерао је Монголе (тј. Татаре) из Бесарабије током жестоких борби између 1325-1328. године, а 1330. победом над угарском војском краља Карла Роберта Анжујског (Károly Róbert de Anjou, 1288-1342) код места Посада ослободио је и Влашку. У каснијим војним походима 1352-1353. Мађари су преотели Монголима Молдавију коју су организовали као своју пограничну државу, но 1359. домаћи властодршци устали су против мађарске власти и, на челу са војводом Александром Добрим (Alexandru cel Bun, владао 1400-1443), ослободили су је и прогласили нову кнежевину са војводом Богданом као њеним владарем. Све до уједињења са Влашком и Трансилванијом 1601. је била независна. Ово уједињење свих румунских земаља у једну јединствену државу спровео је Михаил Витеазул (Храбри). Из периода пре борби за независност и уједињење датира и први званични документ написан на румунском језику из јуна 1521. Открио га је еминентни румунски историчар Николае Јорга у Архиву града Брашова почетком ХХ века. Написан је румунском ћирилицом. Саставио га је извесни Њакша Лупу (Neacşa Lupu) из влашког места Кампулунга, а упутио га је Јоханесу Бенкнеру, судији и градоначелнику трансилванијског пограничног градића Брашова. У њему га извештава о походу султана Сулејмана Величанственог на Дунав из правца Софије. Заглавље и поздрав дати су на словенском, док је целокупно писмо састављено на румунском језику 7. Званични (службени) језик у румунским земљама и језик цркве био је словенски (limba slavonă) све до 1860, а писмо ћирилица. Речи које означавају црквену хијерархију и звања као и речи које се односе на здања за молитву 7 Mudromu i plemenitomu, i čistitomu i Bogom darovanomu jupan Hanăş Bengner ot Braşov mnogo zdravie ot Nеacşu ot Dlăgopole. I pak dau ştire domnie tale za lucrul turcilor, cum am auzit eu că împăratul au eşit den Sofiia, şi aimintrea nu e, şi se-au dus în sus pre Dunăre. I pak să ştii domniia ta că au venit un om de la Nicopole de miie me-au spus că au văzut cu ochii lor că au trecut ciale corăbii ce ştii şi domniia ta pre Dunăre în sus. I pak să ştii că bagă den toate oraşele câte 50 de omin să fie de ajutor în corăbii. I pak să ştii cumu se-au prins neşte meşter' den Ţarigrad cum vor treace ceale corăbii la locul cela strimtul ce ştii şi domniia ta. I pak spui domniie tale de lucrul lui Mahamet beg, cum am auzit de boiari ce sunt megiiaş' şi de generemiiu Negre, cum i-au dat împăratul sloboziie lui Mahamet beg, pe io-i va fi voia, pren Ţeara Rumânească, iară el să treacă. I pak să ştii domniia ta că are frică mare şi Băsărab de acel lotru de Mahamet beg, mai vârtos de domniile voastre. I pak spui domniietale ca mai marele miu, de ce am înţeles şi eu. Eu spui domniietale iară domniiata eşti înţelept şi aceste cuvinte să ţii domniiata la tine, să nu ştie umin mulţi, şi domniile vostre să vă păziţi cum ştiţi mai bine. I bog te veselit. Amin. 40

имају словенско порекло. Колико је румунско-словенска симбиоза била јака види се и по томе што су латински глаголи из интимне сфере замењени словенским; тако је глагол amare замењен глаголом љубити - a iubi. Слично је и са потврдном афирмацијом da, такође преузетом из словенског, која је у свим осталим романским језицима углавном проистекла од латинског прилога sic. Романисти сматрају да је румунски, услед географске изолованости од матице, био први од романских језика који се одвојио од латинског и да је у том процесу издвајања одлучујућу улогу одиграо словенски језик чији се утицај рефлектовао, како смо већ назначили, у домену лексике, док су изворна романска синтакса и морфологија остале очуване. Отуда је улога словенског на територији румунских земаља била налик оној коју је у Средњем веку латински имао у Европи. Након турских освајања ову предоминацију словенског још више ће појачати многобројни српски, македонски и бугарски калуђери коју су потражили уточиште у румунским земљама. Они су са собом донели рукописне књиге које су преписивали у постојећим и новооснованим румунским манастирима. Најстарија рукописна књига на румунској територији јесте Словенски јеванђелистар из 1405. кога је преписао калуђер Никодим родом из Прилепа. Прва штампарија у Влашкој основана је 1508. по доласку монаха Макарија из Ријеке Црнојевића. Прва трансилванска штампарија ђакона Коресија основана је у Брашову 1557. у којој је прештампан Октоих као и један низ религиозних текстова преведених на румунски. Велики број сачуваних ћириличних документа настало је претежно на бугарској редакцији (приближно две трећине), док је на српској један мањи број (око једне трећине). Прелаз на латинично писмо био је под видним италијанско-француским утицајима, пре свега као реакција на преовладавајући словенски. Тиме је започет дуги и спори процес рероманизације румунског језика који и данас траје. И прелаз на латиницу и рероманизација румунског су плод рада Ердељске латинистичке школе (Şcoala Ardeleană) под вођством унијата, Самуила Микуа (Samuil Micu Klein, 1745-1806), Георга Шинкаија (Gheorghe Şincai, 1754-1816) и Петру Мајора (Petru Maior, 1756-1821). Саставили су, а њихови ученици објавили 1825. румунски речник (дело носи наслов Lesicon românescu-latinescuungurescu-nemţescu) у који су унели бројне учене романизме (италијанизме и гализме) као и латинске неологизме. Изворна латинска лексика сачињавала је тек петину ондашњег целокупног лексичког фонда у румунском језику, а садржавала је велики број речи одавно избугљених у другим романским језицима у тој употреби и значају; на пример: imperator > împărat (насупрот: re, roi) mas,-ris (мужеван) > mare (насупрот: grandis) miles > mire /женик/ (насупрот: fidanzato/sposo, fiancè) ovis (овца) > oaie (насупрот: pecora, brebis) vita (живот) > vită (говедо) 41

Иако је латинично писмо већ ушло у оптицај код Румуна од 1860. године, оно се базирало на етимолошком принципу. Титу Мајореску (Titu Liviu Maiorescu, 1840-1917), међутим, дао је предлог 1865. да се уведе латинично фонетизовано писмо по угледу на италијанску латиницу, уз додатак пет дијакритичких знакова који не постоје у италијанском. То су: 1) â, î - иако обе графеме имају исту гласовну вредност (одговарају руској графеми и фонеми ы), у речима се увек пишу под одређеним ортографским условима, 2) ă одговара енглеском, руском и албанском редукованом полугласу (у оквиру интернационалне фонетике обележава се знаком ə), 3) ş /= ш/, ţ /= ц/. По угледу на француски, графема Ј је усвојена као /ж/. Отуда данашњи румунски алфабет изгледа овако: тридесет једна графема обележава двадесет осам румунских гласова: а, ă, â, b, c, d, e, f, g, h, i, î, j, k, l, m, n, o, p, q, r, s, ş, t, ţ, u, v, w, x, y, z Румунски алфабет је 1982. допуњен са четири нове графеме (к, q, w, y) које се користе само у писању позајмљеница (попут: kilogram, quazar, watt, yoga, yogurt). 42

8. Албански језик Данас се у лингвистици сматра да је савремени албански језик (gjuha shqipe) једини настављач (односно, наследник) неког језика из палеобалканске епохе. Реч је о индоевропском језику који је, попут грчког, јерменског и изумрлог латинског, изолован, тачније језик који нема никакве блиске везе ни са једном позантом индоевропском језичком групом. Зато се назива језиком изолатом. Карактер албанског као индоевропског утврђен је средином XIX века захваљујући упоредним језичким, а пре свега етимолошким, истраживањима. Први научник који је још 30-тих година тога века указао на његово индоевропско порекло био је Ј. Ксиландер, али је заслуга што је албански коначно сврстан у групу индоевропских језика приписана немачком лингвисти Францу Бопу који је у својој упоредној студији из 1855. то посебно нагласио, указавши на неке од сличности и паралела. Порекло албанског језика и самих Албанаца дуги временски период био је нејасан, будући да нису постојали неки чвршћи и опипљиви подаци о њиховим прецима. Због тога је лингвистика, тачније речено етимологија, дала свој посебан допринос у расветљавању овог питања. У одељку о пореклу Албанаца изнећемо све релевантне теорије у вези са тиме и мораћемо се дотаћи и језичког питања. Онолико колико је тешко (било) утврдити порекло овог језика и народа, исто толико је (било) тешко утврдити и порекло њиховог самоназива, shqiptarët. Албанци се први пут наводе на географској карти александријског картографа Клаудија Птоломеја из 130. године као Албаноји/Алваноји (Αλβανοί) који живе у околини града (насеља) Албанолописа, данашње Крује. Под другим именом, Арванити (Αρβανίτες), именом такође древним, наводе се први пут у делу византијског хроничара Михаила Аталијата (Μιχαήλ Ατταλειάτης, средина XI века). Између осталог, назначио је да су Арванити чинили главнину војске узурпатора Георгија Манијакиса која је из Драча око 1085. кренула на Солун. Исто тако, записао је да су Арванити, као искусни ратници, претходно дошли из Италије. Са друге стране, Полибије (Πολύβιος, 203 120. пре Христа) навео је у свом делу Историја или успон Римског царства (Οι Ιστορίες ή Η Άνοδος της Ρωμαϊκής Αυτοκρατορίας) једно место у данашњем Епиру под именом Арбон (Άρβων) које је несумљиво албанског порекла, а становнике је прозвао Арбонитима (Αρβωνίται). Код других византијских историчара из XI и XII в. наилазимо на име тог места као Aрванон (Άρβανον) или Aрвана (Άρβανα). Назив Арванити се тако користио да означи становништво тог подручја и потом свих говорника албанског језика. У познијем византијском периоду називи Арванити и Албаноји су наизменично коришћени. Ана Комнина (Άννα Κομνηνή, 1083-1148) у своме спеву Алексијада (Αλεξιάδα, делови VI 7/7 и XIII 5/1-2) из 1148. наводи Албаноје и Арваните који су у кључном тренутку пристигли у помоћ њеном оцу, Алексеју I, у борбама за очување престола и унутрашњих прилика у земљи. Она је само узгред навела људе и догађаје из средње Албаније у периоду 43

1063-1118. и назначила да постоји област Албанон о којој није дала никакве друге подробније податке. У српским документима из читавог периода средњега века Албанци се наводе једино као Арбанаси. Током XIX и ХХ века званично је преовладао назив Албанци, док је облик Арванити остао више резервисан у говору код Грка и Муслимана у Грчкој и ван ње. Научна су виђења да се од XV века, а посебно од Скендербегових (Gjergj Kastrioti Skanderbeg, 1405-1468) устаничких активности, међу Албанцима сасвим усталио нов назив, Шћиптари (shqiptarët), који није био познат Албанцима из насеобина са југа Грчке. Византијски хроничар Аталијат назначио је да су Арванити дошли из Италије. У научним круговима постоји једна још недовољно потврђена хипотеза о миграцијама Албанаца. Сматра се да се њихова прапостојбина, Албанија, налазила на подручју Кавказа, на источним падинама ове планине, између Каспијског језера и самог врха Кавказа, на територији данашњег Азербејџана и Дагестана. Имали су једно веће насеље на језеру који се звало Албана (локација му је била између данашњих градова Дивичија и Дербенте) на основу ког је и цела област потом добила име. Из хеленистичких, али и римских, записа сазнајемо да је та земља била позната по великим и опасним псима те да је један албански владар таквог пса поклонио Александру Великом када је овај освајао Азију. Из записа се такође види да је то била кршевита и веома сиромашна земља, а за освајаче крајње непривлачна. Њено становништво се бавило једино сточарством. У VIII веку су Арапи запосели територију око Каспијског језера, а целокупно затечено становништво су преобратили у ислам и повели са собом у нове освајачке походе. На Средоземљу су у то време биле учестане борбе између хришћана, Ромеја (Грка) и Арапа. Када су Арапи освојили један велики део Сицилије, да би ојачали утицај ислама, довели су један део становништва из кавкаске Албаније. За време Василија II (Βασίλειος Β', владао 976-1025) су Грци успели да поврате један већи арапски део и пошло им је за руком да затечено муслиманско становништво преобрате у хришћанство. Нормани су под Робертом Гвискардом заузели целу јужну Италији и арабљанску Сицилију средином XI века. Управо са Сицилије су планирали да се упуте према Истоку, ка већ ослабљеној Визанитији због унутрашњих ратова и тешке економске кризе која ју је погодила, а база за полазак им је била приобаље и унутрашњост данашње Албаније. Француски проучавац средњега века, Алан Диселије, лоцирао је Арбанон између река Девол и Мат. Познато је да се крајем XII века ово насеље налазило под влашћу извесног Прогона. Након IV крсташког похода, када су крсташи 1204. године освојили Цариград, Арбанон је добио политичку самосталност и постао прва држава која је понела албанско име. Данашњи самоназив Албаније, Шћиперија (Shqipëria), јесте новијег датума, а постоји неколико мишљења у вези са његовим пореклом. Доводи се у везу с албанском речју шћипоња (shqiponjë), у значењу орао, пошто је орао био у оквиру албанске митологије и фолкора тотем. Фактички, себе сматрају потомцима ове птице која се, у облику двоглавог орла, налази на званичној 44

застави Албаније. Друго тумачење дао је немачки албанолог Георг Хан који је везао овај самоназив за албански глагол шћиптој (shqiptoj) који значи говорити, причати, казивати. По његовом тумачењу, Албанци су себе тако назвали, јер се међусобно разумеју док слободно разговарају. За разлику од балканословенских језика, албански је забележен прилично касно, што представља једну од главних препрека за проучавање његових веза са иначе мало познатим старобалканским језицима. Најранији писани извори потичу из средине и са самог краја XV векa, а то су следећи: 1. Формула крштења (Formula e pagëzimit) из 1462. године чини тек jeдна кратка реченица која нa савременом албанском гласи: Unë të pagëzoj në emër të Atit e të Birit e të Shpirtit të Shenjtë. Крстим те у име Оца и Сина и Светога Духа. Њен аутор, надбискуп драчки Паљ Енђели (Pal Engjëlli), сачинио је овај превод из жеље да новорођенчад буду крштена онда када родитељи нису могли да их одведу у цркву (због сметова, ратова, болести итд). Овај документ је открио румунски историчар Николае Јорга 1915. у Централној библиотеци града Фиренце. 2. Речник Арнолда фон Харфа (Fjalori i Arnold fon Harfit) из 1496. (или 1497) године садржи двадесет шест забележених речи, осам израза и бројеве од 1 до 10, затим број 100 и 1000. Аутор је немачки ритер и путописац, Арнолд фон Харф (Arnold von Harf), који је на своме пропутовању према светим местима на Истоку боравио неко време међу Албанцима и из практичних разлога саставио себи мали подсетник са најфреквентнијим речима. Записао је у својој бележници, између осталог, да Албанци поседују свој језик који се не може добро записивати, јер немају своје писмо. Овај речник је по први пут објављен у Келну 1860. године, а на албанском тек 1932. 3. Одломци из јеванђеља по светом Матеју (Ungjilli i Pashkëve или Perikopeja) непознатог аутора пронашао је грчки истраживач Спиридон Ламброс 1906. године у Миланској библиотеци. Филолошким анализама је утврђено да су одломци настали или у XV или у XVI век. Реч је о преводу свега неколико редова назначеног јевађеља (27: 62-66). На другој страни налази се записана једна ускршња песма на албанском заједно са грчким текстом и мелодијом. Прва књига штампана у Венецији на албанском јесте Мисал (Meshari) римокатоличког свештеника Ђона Бузукуа (Meshari i Gjon Buzukut) из 1555. године. Појавила се у тренутку када је Римокатоличка црква спроводила своју контрареформацију и када је дозволила да се држе проповеди на народном језику. Уједно, шире посматрано, ова књига требало је да спречи ширење протестантизма и ислама међу Албанцима. Отуда је овај мисал збирка пригодно 45

одабраних литургијских текстова преведених са латинског. Бузуку је успеш да одштампа свега неколико примерака, а чини се да ју је и Инвкизиција ставила на црну листу, тако да је књига била заборављена. Књигу је пронашао Паљ Скирои (Pal Schiroi) тек 1910. у Библиотеци Ватикана, где се и данас чува. Изглед Мисала (насловна страница) Борба за савремени албански трајала је низ година. Главна препрека је била, како је и сâм фон Харф истакао, та што Албанци нису имали своје писмо. Историјски посматрано, користили су или грчки или латински алфабет или су мешали оба, а код Бузукуа можемо пронаћи и понеко ћирилично слово за ознаку специфичних албанских гласова. Од XVIII века Албанци мухамеданске вероисповести користили су и турски (арапски) алфабет. Један од првих просветитеља и идеолога албанског препорода (алб. Rilindja), Наум Већиљхарџи (Naum Veqilharxhi, 1767 1846), у жељи да се Албанци описмене и да се превазиђу религијске препреке које су условљавале употребу једног, другог и трећег алфабета, 1825. године је у Букурешту створио ново, сасвим оригинално писмо које се само угледало на курзивну ћирилицу. Овај алфабет имао је тридесет три графеме и на њему је настао први буквар (Еvetar) на албанском 1844. Међутим, писмо је било веома компликовано, тако да је брзо напуштено. Идеја о посебном албанском алфабету је уродила плодом: са једне стране, Албанци муслимани из централне и јужне Албаније инсистирали су на такозваном цариградском алфабету, латиничном прилагођеном албанском гласовном систему, у коме је поштован принцип фонетског начела сваком гласу једно словом, сваком слову један глас, док су Албанци са севера (римокатолици) захтевали примену неприлагођеног латиничног алфабета. Управо овај неспоразум је био извор многих сукоба који су престали након 1908. године када је одржан у Битољу Први правописни конгрес. На њему је одлучено да ће се албански алфабет заснивати на латиничном писму које је допуњено са девет диграма како би се означили посебни албански сугласници (dh, gj, ll, nj, rr, sh, th, xh, zh). У алфабет су уврштена и двe новe графеме - ç, ë. Структура албанског писма изгледа овако: 46

-седам самогласника: A, E, Ë, I, O, U, Y - од којих Ë представља полуглас, а Y помућени самогласник (одговара немачком ü); -двадесет девет сугласника: B, C, Ç (= ч), D, Dh, F, G, Gj (= ђ), H, J, K, L (= љ), Ll (= л), M, N, Nj (= њ), P, Q (= ћ), R, Rr, S, Sh )= ш), T, Th, V, X (као македонско ѕ), Xh (= џ), Z, Zh (= ж) од којих су два интердентали (звучно Dh и безвучно Th), док гемината Rr представља појачани вибрант (као у шпанском). У Скадру је 1916. године одржан скуп да се направи договор око заједничког књижевног језика Гега (Албанаца са севера) и Тоска (Албанаца са југа). Тежња је била да се превазиђу све дијалекталне разлике између њих, па је зато утврђен један такав стандард који није дуго опстао. Тек од 1972. је на Правописном конгресу у Тирани озваничен јединствен књижевни језик с основицом на јужном албанском дијалекту, али са многим примесама из северног. Албанским данас говори преко шест милиона људи у Албанији, на Косову и Метохији, у западним деловима Македоније, у Црној Гори, на северозападу Грчке и на југу Италије. Његову лексику чини око 2000 речи палеобалканског порекла, али су најбројније речи преузете из латинског, словенског и грчког језика. Са турским освајањем, у албански је ушао и велики број оријентализама. Најзначајнији слој представља латински, јер је он и најраспрострањенији. Речи су толико фонетски добро прилагођене да их је скоро решко разликовати од изворне албанске лексике. По мишљењу албанолога Ећрема Чабеја и Агније Десницке, те речи се више и не могу сматрати туђицама нити позајмљеницама, јер су ушле у албански фонд онда када су се вршиле корените промене граматичког система албанског језика које су одредиле његов данашњи изглед. Језик Албанаца са југа Италије разликује се поприлично од савременог албанског језика. Пре свега зато што је реч о сачуваној језичкој варијанти албанског из средине XV и почетка XVI века коју су пренели у Италију албанске избеглице из централне и јужне Албаније и са севера Грчке после смрти Скендербега. Напуљски краљ Фердинанд Арагонски им је пружио уточиште и населио их је углавном по ненастањеним и економски сиромашним пределима на југу Италије и Сицилије. Међутим, они су успели да сачувају своју културу, језик, традицију, не и вероисповест (ретки су они који још нису прешли у римокатоличанство). За разлику од Албанаца, себе искључиво називају Арбрешима (Arbëreshë) 8. Иако њихов језик није званично сврстан у језике мањина према италијанском Уставу, он ужива донекле статус званичног језика у Калабрији, Базиликати и у Молизеу. Оно по чему се арбрешки 8 Истакнути Арбреши су, на пример, политичар, оснивач италијанске Комунистичке партије и марксистички теоретичар културе, Антонио Грамши (Antonio Gramsci), и певачица Ана Окса (Anna Oxa, тј. Ana Hoxha) 47

разликује од савременог албанског јесте што садржи велики проценат грчких и италијанских речи (реч је о тоскијској форми италоалбанских дијалеката). За савремене албанологе, овај језик је права слика албанског језика пре доласка Османлија у Албанију. Често се износи следеће поређење: када савремени Албанац слуша арбрешки има исти доживљај као када Енглез слуша енглески којим је говорио и писао Шекспир. Италијански лингвиста Марио Пеи је у својој књизи Приповест о језику навео како је се као младић једном хвалио пред неким незнанцем како је знао и разумео баш сваки италијански дијалекат. Зато га је странац изазвао да покуша да разуме дијалект његовог места са југа Италије, Пеи је пристао и морао је на карју да призна да апсолутно ништа није разумео. Испоставило се да је говорник био Арбреш који је указао тако будућем научнику да нију постојали само италијански говори у Италији. 48

9. Вук и албанска проучавања Вуков рад на албанолошким проучавањима био је у центру пажње тројице научника Норберта Јокла (Вукова збирка албанских песама), Алојза Шмауса (Вук и балканска народна песма) и Хенрика Барића (Вук и албанско народно песништво), мада је било доцније и других истраживача, посебно Албанаца са Косова и Метохије, који су се детаљније бавили Вуковим односом према албанском језику и албанској народној поезији. Јокл, Шмаус и Барић недвосмислено су истакли како је Вук био први који је дао адекватне и одабране примере албанске народне поезије и албанског народног говора. Да би што боље изучио српску прошлост, Вук је компаративно приступио изучавању сличних појава код суседних народа. У једном писму Копитару 1826. године навео је да би хтео посетити Хрватску, Далмацију, Црну Гору, Боку и Херцеговину, а уједно би обишао и Мореју (Пелопонез), Албанију и Бугарску. Када је реч о Албанији, желео је да се што боље упозна са језиком, обичајима народа као и усменим благом Албанаца те да сакупи довољно грађе за географију и статистику Балкана. Намеравао је да напише арнаутску граматику и да састави један речник што би финансирала Руска академија наука. У писму председнику Академије, Шишкову, Вук је изнео молбу да му се изда руски пасош ради сигурнијег путовања по Турској. Вук је албански сврстао у један од десет сродних језика, у породицу индоевропских језика. Знао је и за Четворојезични речник (Λεξικόν τετραγλωσσόν) ког је саставио цинцарски владика Данило за тај речник је Вук рекао да је састављен како би Власи, Бугари и Арнаути оставили своје варварске језике и постали Грци. Успео је да претплати руског конзула у Дуборнику, Гагића, на Житије Ђорђа Кастриота чији је превод урађен са немачког језика. Основни циљ књиге био је да укаже на заједничку албанскосрпску борбу против турске најезде средином ХV века. Вук је 1818. безуспешно покушавао да пронађе у Бечу примерак књиге Георгије Кастриот, последњи краљ албански за Симу Милутиновића Сарајлију. Вуково знање албанског није било велико њиме није владао, али је поседовао извесна сазнања о њему. Тражио је од преводиоца Британског библијског друштва, Ливса (Leeves), примерак Светог писма на албанском за Копитара који је у том тренутку вршио интензивна проучавања балканских језика. Ливс је превео Библију на албански, а 1827. штампао је Нови Завет на Крфу с упоредним текстом на грчком језику. Један примерак је Копитар добио 1830. ради компаративног изучавања албанског језика уз помоћ српског превода Новог Завета (објављеног 1824), а други Вук. Сакупљање народних песама на албанском је Вук отпочео по Копитаревом подстицају. Октобра 1829. изашао је у Општинским новинама чланак о албанским и српским песмама о коме Копитар извештава Вука у писму из фебруара наредне године. Ту се директно обраћа Вуку следећим речима: Зар не бисте Ви могли први објавити албанске народне песме? Како би било лепо 49

када бисте Ви сами обделавали овај виноград Господњи, као што сте и почели? Ово указује да је по својој прилици Вук већ отпочео са сакупљањем албанских песама. Априла 1830. послао је Копитару две краће песме једну од седам и другу од свега три стиха. Обе песме је записао од неког калуђера из Пећи у Крагујевцу, а у писму је Копитару напоменуо да у Арнаута нема јуначкијех пјесама дугачких као у нас, него ће им од прилике све пјесме бити као новогрчке. Током тог лета забележио је десет нових песама најдужу од тридесет, најкраћу од четири стиха и заједно са неколиким српским их послао Копитару. Већ од 1831. као да у потпуности замире свака активност обојице усмерене ка албанској народној поезији. Највероватније је да је Копитар у међувремену добио довољно материјала, мада су забележене песме биле више као забавна и етнографска литература него научна. Љубомир Стојановић, Вуков биограф, штампао је прве две забележене песме у књизи Вукова преписка 1907, а преосталих једанаест је филолошки обрадио Норберт Јокл. Те песме и његови коментари објављени су 1921. Од једанаест песама, девет су епске, три лирске и једна је питалица. Лорд Бајрон је у своме Витезу Харолду, на пример, унео свега две албанске народне песме са југа, док је Вук записао песме са севера, баш као и Милош Милојевић који је 1835. године забележио једну лирску и три епске албанске песме Гега. Вуков рад је у међувремену допунио и Алекса Богосављевић који је, поред једне епске песме и једне тужбалице с преводом, дао и многобројне елементе из историје и обичаја Албанаца. Из свега расположивог се може закључити како Вук није знао за албанске јуначке песме (këngë trimash), али да су му биле познате грчке хајдучке (клефтске) песме те да је правилно уочио њихову сродност с албанским. Боравећи у Црној Гори током 1835-1836, обишао је све крајеве око Скадарског језера и имао је прилике да види албански живот, да добије обавештења о Арнаутима, о њиховим обичајима, вери, одевању итд. Сва своја сазнања са терена проследио је чувеном француском географу, Амију Буеу, а 1844. је кориговао мишљење немачког историчара, Леополда Ранкеа, о одликама албанских Гега и Тоска. Вук је само кратко написао Ранкеу следеће: Тоске и Геге мало се разликују у језику, али нешто више у облачењу и по оружју. У своме Рјечнику из 1852. дао је далеко детаљнију и прецизну дефиницију ко су Арнаути, односно Геге и Тоске: Гега јесте Арнаутин из сјеверних крајева, са десне стране ријеке Шкумбије, а они са лијеве зову се Тоске. Они се разликују мало и по говору, а и по одијелу и по оружју: Тоске носе широке кошуље, кратке антерије, бијеле џоке и на глави фесове, а Геге чакшире, доламе (сељаци бјелаче као Црногорци) и око главе шаруке; а и дуге су им пушке у Гега су пушке арнаутке (какове су и у Црној Гори и Херцеговини), а оне дуге пушке, какове носе Тоске, у Србији се зову тоске. Геге су закона турскога и римскога, а међу Тоскама има и закона грчкога. 50

10. Саракачани Заједно са Власима, Саракачани (Σαρακατσάνοι) 9 су били до средине ХХ века најмање познато номадско-сточарско становништво Балкана. И данас су концентрисани у високим и тешко приступачним планинским пределима на северу Грчке (Епир, Тесалија, Македонија, Тракија) и у Бугарској, где су познати као Каракачани (према попису из 2001. има их 4100). Простор на коме су се некада кретали био је много већи и шири, али од 1923. године, када су и званично успостављене административне и државне границе између свих балканских земаља, Саракачани су у највећем броју остали у оквиру Грчке. Окупљени у велике, обично бројне породице, у којима је сваки члан имао своје одговарајуће место и улогу у свакодневном обављању послова, наставили су да живе својим вековима неометаним полуномадским начином живота, у потпуном складу са сменама годишњих доба почетком пролећа одлазили су у планине богате пашњацима (обично око Ђурђевдана), а најесен су се спуштали са стадима у долине (на светог Димитрија). Подизали су привремена станишта, звана конаци, која су склапали и преносили на товарним животињама до наредног згодног места било за презимљавање, било за насељавање. На исти начин поступали су и са торовима и свим другим пратећим помоћним објектима у којима се вршила прерада вуне, коже, млека и меса оваца и коза. Од Саракачана потиче општераширена балканска реч за обитавалиште људи на пропланцима и висовима, колиба (καλύβα), баш као и устаљени систем њеног подизања који се вековима није променио и кога су прихватили сви остали балкански народи. Подизали су два главна типа колиба: -у облику круга које су се при врху сужавале, творећи тако конусну куполу. Из даљине су наликовале на кошнице сачињене од трске; - у виду паралелограма те су тако подсећале на мале сеоске куће. Све колибе грађене су искључиво од пуног дрвета (од балвана и/или пажљиво тесаних и обрађених дасака), што значи да нису користили метал (ексере, закивке итд) за учвршћивање, али ни камени или циглу као изолационе и грађевинске материјале. Колибе су без прозора и унутрашњих врата. Да би обезбедили термоизолацију унутрашњих просторија (обично је у тим колибама било или две мање просторије или само једна већа), зидови и врата покривани су густо тканим пољавама, ћебадима и прекривкама. Велики број етнографа и етнолога мишљења је да је народна рукотворина код Саракачана била главни узор за све потоње народне радиности код осталих балканских народа, па и шире. Временом су постали изузетно вешти мајстори за обраду и прераду вуне 9 У Бугарској и источном делу Македоније познатији су под именом Каракачани. Било да је реч о Саракачанима или Каракачанима, лингвисти сматрају да им име потиче од турских речи kara (црн) и kaçan (бегунац), односно у слободном преводу онај који бежи (склања се) у необрађене пределе (Μπαμπινιώτης, 1998). 51

као и дрвета. Вештина ваљања, ткања, плетења и упредања вуне, израда свих одевних предмета (ношње) за рад и за оне свечане прилике, као и израда разних ситних и употребних украсних предмета од вуне и козје длаке (такозване кострети), достигла је праву уметност и непоновљивост израде. Посебно се истичу карактеристичне шаре на свим тим предметима и њихове комбинације у махом двема основним бојама белој и црној. Изглед саракачанске колибе Први који је о Саракачанима говорио са научне тачке гледишта био је шведски етнолог Карстен Хег (Carsten Høeg, 1896-1961). У својој студији Саракачани, грчки номади (Les Saracatsans I, Париз, 1925) иступио је са мишљењем да је реч о изузетно древном грчком племену чији су корени дубоки и да досежу чак у преантичку историју Грка. То племе је успело да преживи некатнуто и да опстане, сачувавши се у целости у културном, језичком и духовном смислу. Чак су и сви грчки етнолози, историчари, фолклористи једногласни у овој оцени истичући њихову старину. У сваком облику и сегменту њиховог живота и рада, по њима, исказују се елементи раног (неразвијеног градског) облика грчке културе и свести. Они се и данас истичу по посебном чувању части, поноса, строгих моралних начела која су до пре само једног века били обавезујући за све грчке планинске заједнице. Зато је истраживач Кавадијас изнео тврђење да су Саракачани сачували све оне друштвене одлике, постулате и морална начела које је Хомер у својим спевовима навео као важеће и обвезујуће за све Хелене (Kabbadias, 1965:79-81). Из тога је извео закључак како су Саракачани важан и нераскидив део општег хеленског света тиме што су задржали и очували све изворне, првобитне особености. Проучавајући Саракачане са свих аспеката, можемо боље сагледати, разумети и проучити древну преткласичну мисао, начин живота и културу. Бугарски етнолози су веома подељени једна група научника приклања се тези о изворном грчком пореклу Саракачана (Нешев, 1998:21), док друга сматра да су то хеленизовани потомци древних Трачана од којих су све сачували, осим језика (Павлов, 1994:56). Румунски научници заступају такође два виђења тезу о древности Саракачана као засебног палеобалканског племена које је временом постало хеленизовано (Capidan, 1924:28), односно став да су то некада били велики делови романског балканског становништва 52