ЗЛОСТАВЉАЊЕ У ДЕТИЊСТВУ И АДОЛЕСЦЕНЦИЈИ КАО ФАКТОР РИЗИКА ЗА ПОВЕЋАНУ СКЛОНОСТ ОДРАСЛЕ ОСОБЕ КА ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ. Др Марија Митковић

ЗЛОСТАВЉАЊЕ У ДЕТИЊСТВУ И АДОЛЕСЦЕНЦИЈИ КАО ФАКТОР РИЗИКА ЗА ПОВЕЋАНУ СКЛОНОСТ ОДРАСЛЕ ОСОБЕ КА ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ Др Марија Митковић

ЗЛОСТАВЉАЊЕ У ДЕТИЊСТВУ И АДОЛЕСЦЕНЦИЈИ КАО ФАКТОР РИЗИКА ЗА ПОВЕЋАНУ СКЛОНОСТ ОДРАСЛЕ ОСОБЕ КА ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ Ауторка: Др Марија Митковић Издавач: Пројекат Борба против сексуалног и родно заснованог насиља Управа за родну равноправност Министарство рада и социјалне политике Коче Капетана 35, Београд +381 11 3860 672 Пројекат Борба против сексуалног и родно заснованог насиља финансира Влада Краљевине Норвешке а спроводи се у оквиру Управе за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике и у сарадњи са Програмом Уједињених нација за развој За уреднице: Весна Јарић и Данијела Ранковић Лектура и коректура: Данијела Ранковић Дизајн и припрема за штампу: Графонин доо Дизајн корица: Ненад Бјеговић Штампа: Графонин доо Београд, Вилине Воде 47 Тираж:500 Мишљења изнета у овој публикацији су мишљења ауторке и не представљају нужно ставове Програма Уједињених нација за развој, Министарства рада и социјалне политике или Владе Краљевине Норвешке.

Пројекат Борба против сексуалног и родно заснованог насиља Управе за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике у сарадњи са Програмом Уједињених нација за развој и уз финансијску подршку Владе Краљевине Норвешке, објављује магистарску тезу Злостављање у детињству и адолесценцији као фактор ризика за повећану склоност одрасле особе ка злостављању деце, магистарке Марије Митковић. Магистарска теза је одбрањена 2009. године на Медицинском факултету Универзитета у Београду а менторка је била проф. др Душица Лечић Тошевски. Овај истраживачки рад награђен је на конкурсу за најбољи завршни рад на последипломским студијама са темом из области сексуалног и родно заснованог насиља одржаног у оквиру пројекта СРЗН у 2010. години. Једногласну одлуку да се овај рад награди објављивањем у штампаној форми донела је Научна комисијa у саставу: проф. др Анђелка Милић, председница комисије, проф. др Викторија Цуцић и проф. др Гордана Гасми.

Овај рад, као и истраживање које је у њему представљено, не би били могући без помоћи и надахнућа које су ми пружили други. Дугујем неизмерну захвалност својој мајци Гордани, оцу Милораду и брату Милану за пружену безграничну љубав, помоћ и подршку на сваком кораку мог пута, од дечјих до оних који се тичу стварања овог рада. Захваљујем се професору Џоелу Милнеру (Northern Illinois University, САД) и доценту Дejвиду Бернстајну (Fordham University, САД) на њиховој племенитој помоћи око инструмената кључних за ово истраживање. Захвалност дугујем и другим бројним колегама широм света који су ми великодушно прилагали своју ауторску литературу од важности за ову тему. Желела бих да се захвалим својим рођацима и пријатељима на несебичној помоћи и посвећености коју су ми пружили у прикупљању података и техничкој обради овог рада. За топлину и подршку током својих првих сусрета са стручним и научним радом захваљујем се и својим колегама из Клинике за заштиту менталног здравља, Клинички центар Ниш, на челу са проф. др Грозданком Грбешом. Захвалност на великој подршци и срдачности дугујем и својим колегама и сарадницима из Клинике за децу и омладину Института за ментално здравље. Посебно се захваљујем доц. др Смиљки Поповић-Деушић, проф. др Вероники Ишпановић-Радојковић и асист. др Милици Пејовић-Милованчевић које су имале важну улогу у мојој љубави и усмерењу ка психијатрији развојног доба. Највећу захвалност за настанак овог рада дугујем особи која својим јединственим духом и умећем континуирано усмерава моје кораке ка изворима знања и инспирације у психијатрији али и ван ње, правом учитељу, мом ментору, проф. др Душици Лечић- Тошевски. У Београду, 4.12.2008.године Марија Митковић

САДРЖАЈ Сажетак... 10 Summary............................................................ 11 I ТЕОРИЈСКИ ДЕО... 13 УВОД... 13 ОПШТИ ОСВРТ НА ЗЛОСТАВЉАЊЕ ДЕЦЕ... 13 Историја феномена... 13 Дефиниција... 14 Епидемиолошки показатељи... 15 Злостављање као клинички феномен појавни облици... 17 Физичко злостављање... 18 Емоционално злостављање... 19 Сексуално злостављање... 20 Занемаривање... 21 Етиологија... 23 Вишефакторски модел злостављања... 23 Пробабилистички модел злостављања... 24 Склоност ка злостављању деце: дихотомна категорија или континуум?... 26 Последице... 28 ТРАНСГЕНЕРАЦИЈСКИ ЦИКЛУС ЗЛОСТАВЉАЊА ДЕЦЕ... 30 Појам «трансгенерацијског циклуса злостављања»... 30 Механизми трансгенерацијског преношења злостављања деце... 30 Психолошки механизми или шта се догађа у «софтверу»... 31 Психодинамске теорије... 31 Теорије учења... 33 Системска... 35 7

8 Друге теорије... 36 Биолошки механизми или шта се догађа у «хардверу»... 37 Неуропсихолошке теорије... 37 Генетске теорије... 39 Психички поремећаји као медијатор трансгенерацијског злостављања... 42 Настанак психијатријских поремећаја као последица злостављања у детињству... 42 Злостављање деце као последица психичких поремећаја родитеља... 45 Обим трансгенерацијског понављања злостављања деце... 46 II ИСТРАЖИВАЧКИ ДЕО... 48 ЦИЉ РАДА... 48 ХИПОТЕЗЕ... 48 МЕТОД... 49 Сетинг истраживања... 49 Узорак... 49 Инструменти... 50 Варијабле у истраживању... 55 Статистичка обрада података... 57 РЕЗУЛТАТИ... 58 ИСТОРИЈА ЗЛОСТАВЉАЊА У ДЕТИЊСТВУ... 58 Дескриптивни параметри - учесталост, интензитет и типови злостављања... 58 Социодемографски корелати злостављања у детињству... 61 СКЛОНОСТ ОДРАСЛИХ КА ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ... 65 Дескриптивни параметри склоности ка злостављању... 65 Социодемографски корелати повећане склоности ка злостављању... 66 ЗЛОСТАВЉАЊЕ У ДЕТИЊСТВУ КАО ФАКТОР РИЗИКА ЗА ПОВЕЋАНУ СКЛОНОСТ ОДРАСЛИХ КА ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ... 73 Разлике у склоности ка злостављању, њеним чиниоцима и величина ризика.. 73

Интензитет, број типова и тип злостављања у детињству као корелати склоности ка злостављању... 74 ДИСКУСИЈА... 80 ИСТОРИЈА ЗЛОСТАВЉАЊА У ДЕТИЊСТВУ... 80 Шта говоре бројеви?.............................................. 80 Који су социодемографски корелати злостављања у детињству?... 84 СКЛОНОСТ КА ЗЛОСТАВЉАЊУ ДЕЦЕ... 87 Какве су вредности склоности ка злостављању у односу на друге средине?... 87 Који су социодемогафски корелати склоности ка злостављању?... 88 ТРАНСГЕНЕРАЦИЈСКО ПРЕНОШЕЊЕ ЗЛОСТАВЉАЊА ДЕЦЕ... 92 Да ли је злостављање у детињству фактор ризика за повећану склоност одраслог ка злостављању деце?... 92 Колики је ризик да особа злостављана у детињству буде склона злостављању деце у одраслом добу?... 94 На који начин је злостављање у детињству повезано са склоношћу родитеља ка злостављању?... 95 Да ли је склоност одраслог ка злостављању деце повезана са квантитетом и квалитетом злостављања у детињству?... 99 Разноврсност и интензитет злостављања... 99 Тип злостављања... 100 Емоционално злостављање као специфичан предиктор склоности ка злостављању хипотезе о механизмима... 104 Да ли остали типови злостављања у детињству утичу на поједине чиниоце склоности ка злостављању?... 107 КО ЈЕ ПОД РИЗИКОМ ДА НАСТАВИ ЦИКЛУС ЗЛОСТАВЉАЊА?... 109 ОГРАНИЧЕЊА У ИСТРАЖИВАЊУ... 112 ЗАКЉУЧАК... 114 ПРЕДЛОГ МЕРА... 116 ЛИТЕРАТУРА... 119 СПИСАК СКРАЋЕНИЦА... 138 БИОГРАФИЈА... 139 9

Сажетак Увод: Феномен понављања злостављања деце кроз генерације предмет је контроверзних дискусија у литератури. Бројне студије говоре у прилог овом феномену, али је мало оних које су проучавале појединачну предиктивну вредност различитих типова злостављања у односу на ризик родитеља да злостављају своју децу. Циљ овог истраживања био је да се испита повезаност актуелне склоности одрасле особе ка злостављању деце и присутности и карактеристика историје злостављања у детињству. Метод: Истраживање је дизајнирано као студија пресека, у којој је 142 родитеља (35.2% мушкараца, 64.8% жена, просечне старости 44.95 ± 10.27 година) попунило: 1) општи упитник, о социо-демографским подацима; 2) Упитник о трауматским искуствима у детињству (Childhood Trauma Questionnaire CTQ), који испитује тип и интензитет злостављања и занемаривања у детињству; и 3) Упитник о склоности ка злостављању деце (Child Abuse Potential Inventory CAPI), који мери склоност одраслих особа ка физичком злостављању деце. Резултати: Родитељи злостављани у детињству имали су значајно већу склоност ка злостављању деце у односу на оне без историје злостављања. У предиктивној анализи, једини тип злостављања у детињству значајно повезан са склоношћу ка злостављању било је емоционално злостављање. Описани су социо-демографски корелати злостављања у детињству и склоности ка злостављању. Анализиран је и социодемографски профил родитеља који имају склоност да наставе циклус злостављања у следећој генерацији. Закључак: Резултати говоре у прилог теорији трансгенерацијског циклуса злостављања, и указују на потенцијалну важност емоционалног злостављања као специфичног фактора ризика. Наведено може указивати да је потребно посебну пажњу усмерити ка спречавању, препознавању и интервенцијама у домену емоционалног злостављања, као и у оквиру ризичних социо-демографских профила родитеља. 10

Summary Introduction: Child abuse repetition through generations has been the subject of controversial discussion in the literature. The findings of numerous studies suggest that this phenomenon exists, but the predictive value of each of the maltreatment types for the child abuse risk in adulthood has been understudied. The aim of this study was to investigate the relationship between the child abuse potential of the adult with the presence and characteristics of childhood abuse history. Method: The research was designed as a cross-sectional study, including 142 parents (35.2% males, 64.8% females, average age 44.95 ± 10.27 years) who filled out 1) the general questionnaire, that collects the socio-demographic data; 2) Childhood Trauma Questionnaire CTQ, that assesses the type and the intensity of the childhood abuse history; and 3) Child Abuse Potential Inventory CAPI, that measures the risk in adults of perpetrating child abuse. Results: The parents who had been abused as children showed significantly stronger child abuse potential comparing to those without the history of abuse. In predictive analyses, the only childhood abuse type significantly related to the child abuse potential in parents was the emotional abuse. Socio-demographic correlates of childhood abuse and child abuse potential are described, as well as the socio-demographic profile of the parents at risk to continue the abuse cycle in the next generation. Conclusion: The findings of the study are in accordance with the hypothesis of transgenerational child abuse cycle, and they emphasize the possible importance of emotional abuse as a specific risk factor. This may imply that special attention should be focused at prevention, recognition, and intervention in cases of emotional child abuse, and targeted to specific socio-demographic profile of parents. 11

Дете је отац човеков. William Wordsworth, 1802 I ТЕОРИЈСКИ ДЕО УВОД ОПШТИ ОСВРТ НА ЗЛОСТАВЉАЊЕ ДЕЦЕ Историја феномена Одрастање је процес великих потенцијала, у чији је развој потребно адекватно и деликатно улагати од стране одраслог. Социјална позиција детета је, сходно томе, уникатног квалитета. Кроз историју она се мењала онако како се мењала резултанта могућности одраслог да задовољи, и ризика да осујети посебне развојне потребе детета. Све до друге половине двадесетог века, дете се посматрало као субјект ограничених друштвених потенцијала и права. Његовим се животом располаже (до VI века пре нове ере), и експлоатише се његов рад (до XIII века). Амбивалентан став према детету, као корак даље, присутан је до XVII века, а у XVIII веку јављају се замеци хуманог, развојно адекватног односа, који потенцира улогу родитеља у задовољавању потреба детета, обезбеђивању услова и који савремено приступа социјализацији детета. Тек педесетих година XX века, у фокус интересовања долазе благостање, права и интереси детета, затим подршка и разумевање од стране одраслих као есенцијални састојак за постизање претходног. Контраст између идеалног односа према детету, и оног који је део свакодневне реалности, постаје све више друштвено видљив, тако да у пажњу јавности долази лоше поступање према деци од стране оних који о њима брину, како на нивоу поједница, тако и у друштвеним институцијама и глобалној заједници [1]. Резултат тога су бројне студије, практични пројекти, волонтерске организације и удружења, чији је циљ откривање, превенција и заштита деце жртава различитих врста насиља [1, 2]. Осамдесетих и деведесетих година, многе јавне кампање и медији масовне комуникације скрећу пажњу читаве јавности на проблеме насиља над децом и подстичу низ колективних активности; рађају се специјализовани едукативни, превентивни програми, расте број релевантних публикација. Дефинишу се «Права детета», базирана на принципима основних Људских права, и постају званични императив који се мора познавати, разумети, прихватити, поштовати и за који се морају обезбедити гаранције [3]. 13

Кроз историју наших простора, лоше поступање према деци регистровано је још из доба турске окупације, кроз «крвави данак», затим кроз радну експлоатацију, и многе друге видове насиља о којима се ћутало [1]. Почетком XX века јављају се прве критике и јавно негодовање на примену кажњавања у образовним институцијама [1, 4]. Средином осамдесетих година, истраживања феномена злостављања деце упозоравају професионалну јавност на потребу темељних и доследних праћења и изучавања ове појаве [1, 5]. Крајем осамдесетих година, уочава се пораст насиља над женама и децом те се развијају први видови институционалне заштите ових категорија, у виду дежурних телефона, саветовалишта, центара за помоћ и подршку. Међутим, ови су видови заштите насиљем угрожених категорија имали парцијални приступ и бавили су се само екстремно манифестним, директно пријављеним облицима насиља над децом и ургентним санирањем њихових последица. Ипак, они су допринели стварању повољне климе и дестабилизацији чврсто укорењеног табуа који се тицао евидентирања и интервенисања над насиљем које «остаје у кругу породице». Као резултат наведеног, крај претходног и почетак новог миленијума у нашој средини обележава појава стручних и научних саопштења о насиљу над децом [1, 6], тематских саветовања, и обуке професионалаца за рад на санирању овог, по појединца и друштво малигног проблема. Дефиниција Универзално присутан и веома распрострањен феномен злостављања деце је тешко прецизно и јасно дефинисати. Од када је злостављање уочено и интерпретирано као проблем од посебног значаја, ова појава сагледавана је на разноврсне начине, кроз формулације различитог карактера - дескриптивног, парцијалног, унидисциплинарног, оперативног [1]. Највећи број дефиниција је практичног и применљивог типа, и полази од негативних последица злостављања, које су лакше препознатљиве и привлаче пажњу јавности, како стручне и научне, тако и друштвене. Неки од примера дефиниција су: Злостављање деце представља изостанак активности (пропуст, нечињење) или вршење активности (родитеља или старатеља) које се процењују као неприкладне или штетне за дете, сходно постојећим друштвеним вредностима и знању стручњака [7]; Злостављање деце сачињава све оно што појединци, институције или процеси чине или не чине, а што директно или индиректно шкоди деци или оштећује њихове изгледе за безбедан и здрав развој ка одраслом добу [8]. 14

У Општем протоколу за заштиту деце од злостављања и занемаривања [9] прихваћене су дефиниције злостављања деце, које је усвојила Светска здравствена организација (СЗО) на Консултацији о спречавању злоупотребе деце у Женеви, 1999. године [10]. Ове дефиниције прихватило је и Међународно удружење за превенцију злостављања и занемаривања деце (ISPCAN) у документу «Интерсекторски приступ злостављању деце» 2003.године [11]. Општа дефиниција злостављања деце коју је усвојила СЗО гласи: «Злоупотреба или злостављање детета обухватају све облике физичког и/или емоционалног злостављања, сексуалну злоупотребу, занемаривање или немаран поступак, као и комерцијалну и другу експлоатацију, што доводи до стварног или потенцијалног нарушавања здравља детета, његовог преживљавања, развоја или достојанства у оквиру односа који укључује одговорност, поверење или моћ«[10]. Епидемиолошки показатељи У прилог распрострањености феномена злостављања говори податак да је 25-оро од 1000 деце злостављано или занемаривано [12], и да је тај број у порасту у односу на претходне године [13]. Који су специфични показатељи у појединим државама? Истраживање учесталости злостављања деце у САД током 2005. године открило је 3.6 милиона пријављених случајева злостављања, док је 1460-оро деце изгубило живот од последица злостављања и занемаривања (стопа специфичног морталитета деце износила је 1.96/100.000) [14]. Претпоставља се да ће свака од 3 до 4 девојчице, и сваки од 7 до 8 дечака бити сексуално злостављан до узраста од 18 година [15]. Према подацима из Велике Британије једно до два детета недељно умре због директног насиља или због неадекватне неге родитеља. Од тог броја у 10% случајева ни након обдукције није могуће утврдити узрок смрти детета а сумња се на злостављање односно занемаривање. Показано је, такође, да се код 60% физички злостављане деце злостављање понови у наредних годину дана [16]. Какве су светске размере? Међународна студија злостављања показује да је 53000 деце широм света током 2002. године умрло због злостављања; 80 до 98% у кућним условима доживљавало је физичко кажњавање при чему је трећина деце имала искуства тешке физичке казне која је укључивала употребу предмета. Ова масовна студија показала је, такође, да је током 2002. године код 150 милиона женске и 73 милиона мушке деце 15

(испод 18 година) широм света било евидентирано сексуално злостављање; 1.8 милиона деце било је подвргнуто проституцији и порнографији током 2000. године [17]. Какви су подаци из наше средине? У нашој земљи, подаци о размерама злостављања и занемаривања још увек су инсуфицијентни. Прецизних и комплетних података о размерама злостављања још нема због недостатка интегрисане базе података, и тешкоћа поређења резултата из различитих сектора. Индиректни показатељи говоре да се 18% свих физичких напада у породици дешава између родитеља и деце; да су физичке тегобе са карактеристикама суспектним на злостављање присутне код 4% испитиване деце, док је о нежељеном додиру или миловању саопштавало 8% предшколске деце [1]. Квалитативно истраживање над испитаницима узраста 10 до 19 година у 7 општина испитивало је опажања и уверења младих о злостављању а резултати су упућивали на то да је свако дете бар једном искусило злостављање, да 50% деце трпи бар једну врсту злостављања, док 10% припада жртвама више различитих форми злостављања [18]. У истраживању које је спровео Југословенски центар за права детета у сарадњи са УНИЦЕФ-ом међу адолесцентима узраста од 14 до 18 година у Србији и Црној Гори, 70% њих сматрало је да деца и млади нису довољно заштићени од насиља родитеља и других одраслих. Једна трећина испитаника навела је да одрасли још увек верују у изреку батина је из раја изашла и оправдавају је као васпитну стратегију [18, 19]. Према подацима Тима за заштиту деце од злостављања и занемаривања, у оквиру Института за ментално здравље у Београду, који постоји од 2000. године, до средине 2001. године пријављено је 325 случајева деце и адолесцената са тешким облицима злостављања и занемаривања. Највећи број случајева упућен је Тиму из регионалних Центара за социјални рад (24,8%) или је самоиницијативно пријављен од стране мајке (24%). Само нешто више од половине свих случајева (54,3%) обратило се за помоћ са већ основаном сумњом на злостављање, док је чак 45,7% случајева регистровано током терапијског рада [19]. Сви наведени показатељи, како они директни са иностраних територија, тако и индиректни из наше земље, говоре да је злостављање деце распрострањена појава. Ипак, права преваленца представља енигму а постоје индиције да су пријављени случајеви само врх леденог брега чије се размере тек назиру. Разлози за то су ограничења која чине да случајеви злостављања често остану недетектовани или непријављени, односно: 1) неповерење према исказу детета; 2) недовољно разумљиви начини саопштавања деце најмлађег узраста; 3) недовољно јасна дефиниција овог феномена у друштву, посебно варијабилна у различитим социо-културним контекстима и 4) недовољна свесност и познавање проблема. 16

Злостављање као клинички феномен појавни облици Злостављање се манифестује кроз појавне облике физичког, сексуалног, емоционалног злостављања и занемаривања. Десета ревизија међународне класификације болести која се односи на менталне поремећаје и поремећаје понашања (МКБ-10) [20, 21], укључује наведене облике злостављања, без обзира на узраст, и то на следећи начин: Т74 Синдроми лошег поступања (злостављања) Т74.0 Запостављеност или одбаченост Т74.1 Физичка злоупотреба Т74.2 Сексуална злоупотреба Т74.3 Психолошка злоупотреба Т74.8 Други синдроми лошег поступања Т74.9 Синдром лошег поступања, неозначен Ова класификација издваја и једну посебну категорију, спецификовану на негативне животне догађаје у детињству, под следећим ознакама: З61 Проблеми са негативним животним догађајима у детињству З61.0 Недостатак љубави у детињству З61.1 Одвајање од куће у детињству З61.2 Измењени породични односи у детињству (долазак нове особе) З61.3 Догађаји који изазивају губитак самопоуздања у детињству З61.4 Проблеми повезани са наводном сексуалном злоупотребом детета од стране особе која је у групи за пружање примарне подршке З61.5 Проблеми повезани са наводном сексуалном злоупотребом детета од стране особе која је изван групе за пружање примарне подршке З61.6 Проблеми повезани са наводном физичком злоупотребом детета З61.7 Лично искуство везано за страховање у детињству З61.8 Други негативни догађаји у детињству З61.9 Негативни животни догађаји у детињству, неозначени 17

Физичко злостављање Физичко злостављање представља чињење које за последицу има физичко озлеђивање или смрт детета, када постоји сазнање или разумна сумња да је такво чињење изазвано или свесно није спречено [22, 23]. У овај облик злостављања спадају следећа чињења: ударање, трешење, бацање, дављење, гушење, тровање, паљење, попаривање, и др [22, 23]. Посебни облици физичког злостављања су [22]: Синдром индуковане болести («Munchausen by proxy»), који подразумева намерно изазивање симптома болести код детета од стране родитеља или стараоца; Синдром протресене бебе ( Shaken-baby синдром), који подразумева различите повреде (субдуралне и ретиналне хеморагије, оштећење кичмене мождине и врата, преломи ребара и других костију, и др.) настале насилним трешењем новорођенчади и одојчади. Физичко злостављање може се евидентирати кроз различите телесне показатеље (Табела А1) [23]. Табела А1. Показатељи физичког злостављања a 1. Интракранијално крварење у одсуству тешке документоване повреде; 2. Преломи лобање без података о одговарајућој случајној повреди, интраабдоминална траума у одсуству тешке документоване повреде; 3. Повреде меког ткива: а. вишеструке модрице различитог стадијума старости на великој површини тела, маснице, ране, подеротине (нарочито код деце која нису проходала) на местима која нису кошчата; б. трагови везивања: повреде на врату, скочном или ручном зглобу, подеротине од конопца, повреде које настају гутањем или запушењем уста, модрице кружног облика од везивања, отисци или подеротине кружног облика који сугеришу изазвану повреду; в. повреде ока без одговарајућег објашњења о случајној или другој повреди, хеморагије мрежњаче, нарочито уколико су остали докази о намерном повређивању у пределу главе присутни, модро око, одвојена мрежњача, крварења ока, катаракта, напрасни губитак оштрине вида, зенице фиксиране, проширене или нереактивне на светлост, очи не прате покрете; a Подаци из табеле преузети су из Жегарац Н, Мијановић Љ, Обретковић М, Пејаковић Љ, Симовић И, Стевановић И. Заштита детета од злостављања. Београд: Југословенски центар за права детета; 2001. 18

г. повреде ушију без одговарајућег објашњења: напрасни губитак слуха, «карфиолско» уво, модрице на ушима или подручју око ушију, петехијална крварења у уху или крв у ушном каналу; д. повреде носа без одговарајућег објашњења: девијантни септум, свежа или згрушана крв у ноздрвама, корен носа савијен или отечен; ђ. повреде уста без одговарајућих објашњења: зуби који су поломљени или недостају услед удараца у уста, модрице у угловима уста, подеротине френулума, горње и доње усне или језика, петехије у ноздрвама, око носа, или близу углова уста; 4. Повреде скелета: а. вишеструки преломи различитог стадијума старости, поновљени преломи исте кости, спирални преломи (нарочито бутне кости, голењаче, рамене кости или костију подлактице); б. преломи код деце која нису проходала; в. прелом ребара, нарочито код деце млађе од 3 године; г. комади кости лакта или колена, изазване тргањем или трешењем; 5. Опекотине, нарочито од цигарета, или чији облик указује на употребљени предмет, јасних граница, дубоке, занемарене/инфициране. Емоционално злостављање Емоционално злостављање подразумева понављана чињења или нечињења родитеља или старатеља, која могу имати озбиљне и трајне понашајне, когнитивне, афективне и друге менталне сметње у дететовом развоју; затим манипулација дететовим осећањима, посебно осећањима кривице и мање вредности [22, 23]. Овај вид злостављања обухвата следеће облике [23]: одбацивање/деградација односи се на вербалне или невербалне акте родитеља или старатеља према детету који развијају осећај безвредности, понижења и ускраћеног достојанства; застрашивање подразумева понашања или претње родитеља или старатеља које ствара климу страха да ће дете или детету блиска особа или ствар бити повређена, убијена, напуштена, или доведена у опасну ситуацију; изолација представља понашање које истрајно спречава дете у успостављању 19

развојно уобичајених социјалних веза са децом и одраслима у оквиру домаћинства и/или ван њега; експлоатација/корупција подразумева навођење на социјално неприхватљиво и деструктивно понашање (аутодеструктивно, антисоцијално, криминално, девијантно или друго маладаптивно понашање), као и развојно неодговарајуће понашање (парентификација или инфантилизација детета); игнорисање представља ускраћивање детету есенцијалне стимулације, емоционалне размене и расположивости од стране родитеља или старатеља. Сексуално злостављање Сексуално злостављање деце је навођење или приморавање детета или младе непунолетне особе на учешће у сексуалним активностима [22, 23]. Укључује вагинални, анални, или орални однос, као и остале форме контакта са малолетником који се спроводи у сексуалне сврхе (нпр. сексуално додиривање). Односи се и на неконтактна чињења као што су визуелно излагање детета сексуалним активностима, воајеризам, приказивање порнографског материјала или навођење детета на сексуализовано понашање. Сексуална експлоатација односи се на коришћење деце за проституцију, порнографију или друге сродне активности. Сексуалном злоупотребом сматра се и свака активност која се спроводи са дететом ради задовољавање сексуалних потреба одраслих, независно од тога да ли је дете свесно природе тих радњи. У ову врсту злоупотребе спада и сексуални контакт између адолесцента и млађег детета уколико постоји знатна разлика у узрасту, развојном стадијуму или снази. Када се сексуално злостављање догађа између крвних сродника назива се инцестом [23]. Показатељи сексуалног злостављања могу се пронаћи како кроз физички преглед детета, тако и кроз евидентирање промена у његовом понашању (Табела А2) [23]. 20

Табела А2. Физички и понашајни показатељи сексуалног злостављања b Физички показатељи сексуалног злостављања а. Гениталне или аналне повреде и крварења б. Генитални бол или свраб и венеричне болести в. Повреда аналног, оралног, или гениталног ткива г. Поцепана или флекава одећа (мрље од крви) д. Поремећаји спавања ђ. Губитак апетита поремећаји исхране е. Енуреза, енкопреза ж. Тешкоће при ходању или седењу. Понашајни показатељи сексуалног злостављања а. Испољавање бизарног, софистицираног, или неуобичајеног сексуалног понашања или знања б. Испољавање знакова депресије, сниженог самопоштовања, лоше представе о сопственом телу в. Когнитивне тешкоће и дисторзије, развојна регресија, инфантилно понашање г. Страхови, већа потреба за утехом него обично, фантазирање претеривање или причање измишљотина д. Неспособност концентрације, непажња при изради задатака или немарност према раније блиским пријатељима, пад успеха у школи ђ. Тајновито понашање, алузије о проблемима код куће, страх од додира е. Компулзивно понашање (претерано купање, скупљање залиха) ж. Сексуални промискуитет и заводничко понашање проституција тинејџера з. Злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци и. Самодеструктивно понашање, суицидалне мисли, поступци, самоповређивање. Занемаривање Занемаривање подразумева истрајно запостављање базичних физичких и/или психолошких потреба детета, које може изазвати озбиљна оштећења здравља и развоја [22, 23]. Занемаривање може бити намерно али и ненамерно, односно може бити акт родитељског незнања или незаинтересованости. Основне форме занемаривања су [23]: b Подаци из табеле преузети из Жегарац Н, Мијановић Љ, Обретковић М, Пејаковић Љ, Симовић И, Стевановић И. Заштита детета од злостављања. Београд: Југословенски центар за права детета; 2001. 21

физичко (необезбеђивање хране, одеће, смештаја, одмора, хигијене, заштите од повреда или опасности); едукативно (спречавање или пропуштање школовања деце до нивоа образовања одређеног законом); здравствено (необезбеђивање здравствене заштите - обавезне имунизације, прописаних лекова, препоручених операција или озбиљних интервенција у случају озбиљне болести или повреде); емоционално (психолошка недоступност родитеља или стараоца детету тј. запостављање базичних емоционалних потреба привржености, припадања, сталности, сигурности); васпитно (неконтролисан процес социјализације, излагање или препуштање детета непримереним васпитним утицајима); неадекватан надзор (остављање детета без надзора или са надзором који не одговара узрасту и специфичним потребама детета); напуштање детета (потпуно и/или релативно трајно остављање детета без старања родитеља или одговарајућих неговатеља). Физички и понашајни показатељи занемаривања приказани су у табели (Табела А3) [23]. Табела А3. Физички и понашајни показатељи занемаривања c Физички показатељи занемаривања Понашајни показатељи занемаривања 1. Стална глад, потхрањеност 2. Хигијенска запуштеност, неодговарајуће облачење 3. Неадекватан смештај 4. Одсуство стандардне педијатријске неге (нередовне вакцинације, непримање терапије) 5. Неоргански застој у расту 6. Случајна повређивања 7. Стално одсуство надзора 8. Напуштање 1. Знаци кашњења психомоторног развоја 2. Неодговарајуће тражење наклоности 3. Раван афекат 4. Подозривост, омаловажавање себе 5. Прекид школовања, спорадично или ретко похађање школе 6. Преузимање одговорности и брига одраслих 7. Прошња и/или крађа хране c Подаци из табеле преузети из Жегарац Н, Мијановић Љ, Обретковић М, Пејаковић Љ, Симовић И, Стевановић И. Заштита детета од злостављања. Београд: Југословенски центар за права детета; 2001. 22

Етиологија Од када је злостављање деце уочено и дефинисано као проблем од општег значаја, расте број и разноврсност покушаја научне јавности да реши загонетку иза које се крију узроци овог феномена. Први етиолошки модели били су једноставни и следили су линеарно логичко правило узрок-последица, њихов фокус био је узак и оријентисао се само на особине родитеља [24]. Ови модели су били ограничени, јер су испитивали само изоловани сет личних карактеристика које би могле утицати да родитељи злостављају или занемарују своје дете. Овакви модели, такође, нису успели да у обзир узму различите форме злостављања код једног детета. Истовремено, имали су малу моћ објашњавања вредности различитих фактора ризика, па није било велике тачности у предвиђању будућих случајева злостављања деце. Вишефакторски модел злостављања Корак даље у односу на једноставне, једнофакторске моделе учинили су они који су поред фактора везаних за родитеља разматрали и факторе који се односе на друге елементе укључене у феномен злостављања деце. Зирполи, који је проучавао карактеристике злостављане деце (посебно оне са развојним ограничењем и хендикепом) овори о четири есенцијалне групе фактора који фаворизују настанак злостављања [25]: Родитељски фактори (самохрани, млади, жртве злостављања у детињству, са ниским самопоштовањем, са претераним очекивањима према детету, са претераном применом система казни, пореклом из конфликтних и разведених бракова, необразовани, ментално болесни, зависници од ПАС). Социокултурални фактори (ниски приходи, незапосленост, социјална изолација, многобројна породица). Средински фактори окружења у којима се догађа (породица, институције, школа, зоне рата). Фактори везани за само дете (нежељено, превремено рођено, хронично болесно, физички неугледно, немирно дете које мало спава и непрестано плаче, дете лишено родитељског старања, хендикепирано дете). Даље напредовање истраживања у овој сфери истиче динамичку димензију вишефакторског модела. Резултат је «еколошки» модел злостављања, који посматра 23

злостављање кроз систем ризичних и заштитних фактора, наглашавајући значај њихових међусобних интеракција [26, 27, 28]. Један од динамичких вишефакторских модела приказан је графички (Дијаграм 1) [29]. Дете Родитељ Хендикеп Мала телесна тежина Проблеми храњења Перзистентно плакање Непланирана/ нежељена трудноћа Млада, незрела необразована особа Злостављањe/ насиље у детињству Недостатак самоконтроле, copingвештина Културално насиље Злоупотреба супстанци Психички проблеми Економски стрес Изолација/недостат ак социјалне подршке Сиромаштво Ниски друштвени ресурси ЗЛОСТАВЉАЊЕ ДЕЦЕ Дијаграм 1. Пут настанка злостављања деце [29] Пробабилистички модел злостављања У новије време, због несагласних налаза регресионих анализа података са различитих подручја и пронађених значајних предиктора, јављају се алтернативни модели, међу којима је пробабилистички модел [30], заснован на математичкој вероватноћи злостављања деце у зависности од различитих фактора. Полазне претпоставке о утицају појединих фактора на злостављање базирају се, не искључиво на директној опсервацији, као претходни модели, већ доминантно на принципима логичког закључивања и, у мањој мери, досадашњим сазнањима. Овај модел предлаже следеће факторе: 24

1. Доступност детета: Што је доступност, тј. време проведено са дететом веће, то је злостављање вероватније. Дакле, вероватноћа злостављања (А p ) директно је сразмерна времену проведеном са дететом (t): (А p ~ t); 2. Број старатеља: Што је већи број оних који о деци брину, то ће потенцијални злостављач бити инхибиранији присуством оних који немају тенденцу ка злостављању. Дакле, вероватноћа злостављања (А p ) обрнуто је сразмерна броју оних који брину о детету (А p ~ 1/n); 3. Старост детета: Млађа деца имају већу шансу да буду злостављана, али та веза није линеарна (емпиријски, разлика у степену злостављања деце узраста 12-15 година и деце од 16 и 17 година много је већа, у односу на разлике између млађих узрасних група деце [31]). Стога, вероватноћа злостављања (А p ) сразмерна је релативистичкој корекцији линеарне корелације узраста детета (а): А p ~ 1 (а/18) 2 4. Мотивација за злостављање: Разлог који би наводио одраслог да злоставља дете посматран је у функцији количине стреса и емпатије. Што је емпатија мања, а стрес већи, то особа има већу тенденцију занемаривања туђих, а преувеличавања својих потреба и тешкоћа [32]. Стрес се, међутим, не посматра као засебан фактор, већ као резултанта других фактора. Због тога, овај модел предлаже следеће подфакторе мотивације за злостављање: а. Снага мреже социјалне подршке (познато је да што је већа социјална подршка, то је дистрес мањи [33], па је мања вероватноћа злостављања); б. Тешкоће детета (деца са хендикепом представљају потенцијални узрок стреса за родитеља тако да су чешће злостављана; она су, такође, «слабија» због мање могућности одбране, пријављивања, и због веће зависности од старатеља [25]); в. Ментално здравље (способност емпатије) родитеља (логички је закључено и емпиријски утврђено да је способност емпатије компромитована у многим психичким поремећајима родитеља како због специфичне природе појединих поремећаја и нарушеног увида, тако и због окупираности сопственим тегобама и мање доступности [30]); г. Родитељске вештине (родитељске вештине подразумевају интелектуалне способности и практична знања која се тичу бриге о детету; што су родитељске вештине на завиднијем нивоу, злостављање има, природно, мању вероватноћу догађања). 25

Када су подфактори мотивације (М а ) за злостављање (снага социјалне подршке s n, способност детета а c, ментално здравље старатеља - m а и родитељске вештине p а ) интерактивно пробабилистички сагледани, добијен је следећи математички модел вероватноће злостављања (А p ) [30]: А p ~ М а = е - sn x ac x pa 5. Тенденција избегавања злочина (d ct ); Према Сиглу [34], када неко одлучује да почини злочин, он евалуира а) ризик откривања, б) озбиљност очекиване казне, ц) вредност криминалног добитка, и д) јачину своје потребе за криминалним добитком. Ове се компоненте одлучивања могу применити и када је у питању злостављање деце, односно, вероватноћа злостављања је сразмерна избегавању злостављања (D a, где је D a =e -dc ) : А p ~ D a. Тенденца избегавања злостављања и мотивација за злостављање су две супротне тенденце, па је злостављање сразмерно њиховој заједничкој функцији: А p ~ F(D a, M a ), где је F(D a, M a )=0 ако D a > M a ; и F(D a, M a )=1 ако D a < M a. Закључно, злостављање је у пробабилистичком моделу представљено кроз: 1) вероватноћу догађања злостављања (А p ), једначином која обухвата све наведене факторе А p = (t x 1/n) x 1 (a/18) 2 x F(D a, M a ), и кроз 2) интензитет злостављања (I a ), који представља однос мотивације за злостављањем и тенденције избегавања злостављања: I a = M a / D a. Наведени модел је теоријски валидиран, али још увек нема довољно емпиријских доказа који би га подржали. Иако су за неке прорачуне вероватноће искоришћени познати истраживачки резултати, ипак, он остаје као теоријски конструкт који се не супроставља постојећим емпиријским доказима (није емпиријски оповргнут, али није ни довољно емпиријски поткрепљен). Потребно је валидирати и изградити инструменте који ће мерити сваки од наведених фактора у циљу прикупљања поткрепљујућих емпиријских података. Оно у чему овај модел доприноси проблему злостављања деце јесу информације о природи интервенције када је злостављање у питању: родитељу који показује један ризичан фактор из описаног модела, може се помоћи манипулацијом и модификовањем других есенцијалних фактора, према дефинисаним односима [30]. Склоност ка злостављању деце: дихотомна категорија или континуум? 26 Када је злостављање деце постало предмет научног истраживања, први методолошки приступ укључивао је детектоване, односно одговарајућим службама пријављене

случајеве злостављања. Тако су се у раним истраживањима појављивали починиоци оних најевидентнијих форми злостављања: сексуалног и екстремног физичког [35]. Суптилније форме, као што су емоционално злостављање, затим занемаривање, биле су запостављене. Још један од проблема ретроактивног приступа истраживању овог феномена била је и дихотомна перспектива сагледавања злостављања. Постојале су само две групе испитаника: они који су злостављали децу, и они који нису (односно за које то још није доказано [35]). То је онемогућило сагледавање злостављања као континуума који, с обзиром на то да људски потенцијали нису дигиталног карактера, неминовно постоји. Један од важних маскирајућих фактора за детекцију потенцијалних злостављача јесте и чињеница да је злостављање вишефакторски феномен [25] и да ако околности и средински фаворизујући фактори актуелно то не дозвољавају, особа под психолошким ризиком да злоставља дете не мора нужно тај свој ризик да испољи, што не значи да до испољавања неће доћи када се за то створи погодна клима. На тај начин, особа примарно детектована као незлостављајућа, кроз неко време може свој статус променити, што значајно утиче на научна сазнања стечена из дихотомне перспективе. Из наведених разлога родила се потреба за испитивањем склоности ка злостављању која би овај феномен описала као континуалну величину проистеклу из линеарног модела особина родитеља који злоставља [24]. Ова величина не би само служила у истраживачке сврхе и омогућила бољу контролу методологије и прецизнији увид, већ би била и средство од непроцењиве важности за скрининг и селекцију индивидуа које раде или су на други начин у контакту са децом, као и за евалуацију успешности терапијских интервенција. Милнер је 1980. године склоност ка злостављању деце дефинисао као мерљиву величину, уз конструкцију адекватног мерног инструмента (детаљније је описан у поглављу Метод) [36]. Овај инструмент детектује особе које су под повећаним ризиком да злостављају децу и то чини путем детекције атрибута и ставова високо повезаних са злостављањем. Издвојене особе, дакле, имају персоналне и интерперсоналне карактеристике сличне онима нађеним код особа код којих је злостављање доказано. То су особе преосетљиве на различите стимулусе (везане или не за децу), са ниским самопоуздањем, сиромашном представом себе саме, мање задовољне својим животом. Оне су анксиозне, депресивне, у њима доминира осећање беса. Имају мање адекватне асертивне вештине и ниже развијене когнитивне способности. Показују збуњујуће шаблоне мишљења, имају јединствену перцепцију света. Испољавају интензивне 27

тешкоће у интерперсоналним релацијама, посебно у оквиру породичне средине. Мање су доступни својој деци и исказују слабу способност да прате промене понашања деце кроз време. Ригидни су у очекивањима од деце, често их називају лошом, више користе вербалне увреде и физичку дисциплину [37]. Склоност ка злостављању је, дакле, мера заступљености елемената модела личности карактеристичног за починиоце злостављања, и она може бити присутна чак и ако до тог чињења још увек није дошло. Аутор инструмента је главну скалу назвао скалом склоности ка физичком злостављању (Child Physical Abuse Potential Scale), али је показано да је ова склоност у вези и са испољавањем вербалне, односно емоционалне агресије [38], као и са тенденцијом ка занемаривању [39]. Дефинисање и мерење склоности ка злостављању померило је границе и отворило врата новим сазнањима од посебног теоријског и практичног значаја. Последице Последице које напред наведени облици злостављања остављају по дете могу досећи размере екстремно озбиљних поремећаја функционисања, у оквиру домена физичког и психичког здравља, као и социјалног функционисања. Када је у питању физичко здравље, најозбиљнија последица је смрт детета. У прилог томе говори податак да је 2005. године 1460-оро деце изгубило живот од последица злостављања и занемаривања (стопа специфичног морталитета деце износила је 1.96/100.000) [14]. Међу децом злостављаном у детињству чешћи је трајни физички хендикеп [40]. Јављају се бројне, напред описане повреде свих органских система. Чести су различити соматски поремећаји, као последица хроничне физичке трауме и занемаривања [6, 41], затим заразне венеричне болести као последица сексуалног злостављања [15]. Као последица сексуалног злостављања може се јавити и малолетничка трудноћа [23]. Проблеми психичког здравља изазвани злостављањем детета су разноврсни, почев од измењеног когнитивног (ретардација, развојне дисхармоније, интелектуална инхибиција, тешкоће у концентрацији) [6, 15] и психолошког функционисања у детињству (депресивност, страх, стрепња, агресивност, бес, непријатељство, кривица, стид, измењен доживљај себе, самодеструктивно и суицидално понашање, посттрауматски стресни поремећај) [6, 15, 42], па све до менталних поремећаја у одраслом добу од 28

којих су најзначајнији поремећаји личности, депресија, болести зависности, анксиозни поремећаји и др. [43, 44] (о настанку психијатријских поремећаја у одраслом добу детаљније у поглављу Трансгенерацијски циклус злостављања). Као последице психолошких промена, јављају се и тешкоће социјалног функционисања. Жртве злостављања у детињству често развијају поремећаје личности, међу којима је и антисоцијални поремећај. Као последица овог поремећаја, јавља се криминогено понашање. Доказ за то је податак да су млади који су злостављани у детињству, у млађем узрасту и чешће хапшени у односу на незлостављану популацију, као и да чине просечно два пута већи број злочина [45]. Деца злостављана у детињству нису само склонија да постану починиоци агресивног и насилног понашања, већ чешће постају и жртве нове злоупотребе [46]. Посебно значајну последицу представља могућност да се створи зачарани круг трансгенерацијског преношења образаца насилничког и злостављајућег понашања. Овај круг самог себе одржава, узимајући све веће размере и учвршћујући механизме репетиције. Невина жртва злостављања у детињству постаје злостављач у одраслом добу, у односу на брачног партнера, друге одрасле чланове породице, и у односу на оне најнезаштићеније - децу. 29

ТРАНСГЕНЕРАЦИЈСКИ ЦИКЛУС ЗЛОСТАВЉАЊА ДЕЦЕ Појам «трансгенерацијског циклуса злостављања» Проучавање фактора ризика који воде злостављању указало је да је међу починиоцима злостављања деце значајан број оних који су у детињству и сами били жртве злостављања. Овакав феномен помиње се деценијама уназад [47, 48, 49], а међу првима о појму «трансгенерацијског циклуса злостављања» званично говори Елис Милер [50, 51]. Прве опсервације тицале су се доминантно физичког и сексуалног злостављања, јер су то биле најуочљивије категорије. Упркос научној пажњи коју је овај феномен иницирао, он ипак није потпуно заживео као потврђена парадигма, како због методолошких ограничења у истраживањима, о којима ће касније бити речи, тако и због емпиријских података да већи број особа злостављаних у детињству, у одраслом добу ипак не злоставља своју децу. Механизми трансгенерацијског преношења злостављања деце Уочавање преношења злостављања деце кроз генерације представља почетну карику расветљавања овог значајно деструктивног феномена. Као корак даље ка његовом откривању и тражењу мете за интервенцију, постављене су различите хипотезе о могућим механизмима настанка овог трансгенерацијског преноса. Прве хипотезе тицале су се узрочно-последичних веза у оквиру познатих теоријских модела личности, и специфичног утицаја овог раног токсичног искуства на промене «софтвера» људског ума, односно психолошког функционисања. Каснија разматрања овог феномена кретала су се ка расветљавању промена у «хардверу», односно онога што се дешава у биолошким системима човека (генетским и неуроанатомским). Потребно је наставити са научним потрагама за детаљима који недостају. Финале у откривању правих механизама трансгенерацијског злостављања отпочеће интеграцијом досадашњих сазнања и хипотеза о «софтверским» и «хардверским» променама, величини утицаја наслеђа и средине, и њихове међусобне интеракције. 30

Психолошки механизми или шта се догађа у «софтверу» Психодинамске теорије Први предложени модели механизма настанка трансгенерацијског циклуса злостављања потекли су из психодинамског округа. Као доминантни механизам трансмисије наводи се идентификација са агресором [52]. Злостављано дете у одбрани прави расцеп родитељског објекта. Хостилну страну родитељског објекта замагљују дететово осећање зависности и регресивне тежње према родитељу. Стога, мржња постаје лишена свог супстрата, тако да кривица снажно пробија кроз замену улога са следећом генерацијом. Бивша жртва из пасивне улоге објекта претње, преузима активну улогу онога који прети, односно идентификује се са агресором [52, 53], ослобађајући, тако, своју кривицу пројективном идентификацијом са новим жртвама. Патолошки однос даље се одржава путем истрајног, константног расцепа [53]. Сматра се да је један од путева трансгенерацијске трансмисије злостављања и идентификација са жртвом, која се јавља код деце злостављане у детињству [54], посебно у особа женског пола. Овај процес имплицира неспособност родитеља да дете заштити од злостављања које се одвија од стране другог родитеља, или страног починиоца (пасивно злостављање) [54, 55], што потврђује податак да је незлостављајући родитељ у 60% случајева упознат са оним што се под породичним кровом одвија [56]. Према Е. Милер, трансгенерацијско злостављање представља «несвесну компулзију понављања» која се наставља све док одрасла особа, жртва злостављања у детињству, свесно не оживи своје трауме [51]. Интелектуално разумевање да је физичко насиље према детету штетно, није довољно да спречи злостављање јер се потреба за понављањем одвија на несвесном нивоу. Жртве су «осуђене» да понављају злостављајуће сцене из свог детињства услед несвесног напора да поврате моћ коју су једном изгубили од својих родитеља. Браун и Финкелхор [55] идентификовали су четири фактора који креирају трауму код деце као резултат сексуалног злостављања, који се појављују и у другим формама злостављања. Ови фактори названи су факторима трауматогене динамике, и то су: трауматска сексуализација, издаја, беспомоћност и стигматизација. Сваки фактор одређује усвајање различитих образаца реаговања. Трауматска сексуализација објашњава повећан ризик за улазак у проституцију [57, 58, 59]; стигматизација је праћена злоупотребом супстанци, криминалном активношћу и проституцијом [60], 31

самоповређивањем и суицидом [61, 62, 63]; издаја резултира вулнерабилношћу ка односима који укључују физичко, психолошко и сексуално злостављање [61, 62, 63] и води хостилности и бесу [61, 64]; беспомоћност резултира страхом и анксиозним реаговањем, оштећењем осећања самоефикасности и coping-вештина, ревиктимизацији или екстремној потреби за контролом и доминацијом [55]. Резултујући обрасци, дакле, зависе од доминантног фактора трауматогене динамике, а тзв. «издајничка траума» сматра се најзаслужнијом за наставак злостављања кроз генерације [65], услед њеног најјачег утицаја на психолошко функционисање јер компромитује основно поверење [66]. Ова врста трауме изазива потискивање сопствених сећања (жртва највише заборавља трауму која је најтежа), ствара врсту «слепе мрље» како за сопствену издајничку трауму, тако и за лично учињену или споља перципирану, која би другом посматрачу деловала очигледно. У вези са претходним, поједине студије говоре о дисоцијацији као о једном од кључних феномена који повећавају вероватноћу настављања циклуса злостављања [67, 68]. Наиме, када је опасност извесна или је насиље у току, јављају се дисоцијативне реакције као заштита его функције смањењем доживљаја активног учешћа у ситуацији. Када особа овлада поступцима одвајања од ситуације и емоционалне регулације, користи их у поновљеним стресним ситуацијама као посебан начин превладавања стреса [69]. Одсуство везе родитеља са сопственом патњом због трауме из детињства, довешће до смањеног капацитета да осети емотивно искуство своје жртве детета [70, 71]. Мајка која користи негирање и потискивање емоција услед сопственог трауматичног искуства из детињства, користиће исте механизме да преброди емоције које код ње изазива насиље које она чини над сопственим дететом [72]. Она, такође, поред немогућности емпатије бива и мање доступна свом детету услед сопствене емоционалне конфузности [73]. На развој дисоцијације у одраслом добу утичу озбиљност злостављања [67, 74, 75], узраст [74,75], број агресора [76, 77], трајање [75], недостатак социјалне подршке [67], док се протективним факторима сматрају подвргавање психотерапији током живота, приврженост макар једног родитеља, стабилан и заштитнички однос неке одрасле особе током одрастања [78], као и квалитетан однос са партнером у одраслом добу [79, 80]. Још један од начина којим се објашњава могући механизам преноса злостављања кроз генерације јесте динамика стила привржености (енг. attachment ). Наиме, Болби и Еинсворт [81, 82] утврдили су да младунче сисара, па и људско, испољава специфичан инстинктиван сет понашања који за циљ има успостављање стабилне везе са мајком (или другом одраслом фигуром која о њему 32