ЈОВАН ЈЕРУСАЛИМСКИ ИЛИ ЈОВАН ДАМАСКИН

Transcript

1 Зборник радова Византолошког института LI, 2014 Zbornik radova Vizantološkog instituta LI, 2014 УДК: (093) 07 : DOI: /ZRVI P ЈОВАНА ПАВЛОВИЋ (Универзитет у Београду Филозофски факултет, Одсек за класичне науке) ЈОВАН ЈЕРУСАЛИМСКИ ИЛИ ЈОВАН ДАМАСКИН Беседа Против Константина Кабалина погрешно је приписана Јовану Дамаскину у већини изворних преписа. Детаљном језичком анализом проверили смо основаност претпоставке да је монах Јован Јерусалимски, представник тројице источних патријарха на VII васељенском сабору, написао ову иконофилску беседу. Стилска сличност говора Јована Јерусалимског на VII васељенском сабору и беседе Против Константина Кабалина могла би да укаже да је иста личност аутор поменутих дела. Кључне речи: утврђивање ауторства, беседа Против Константина Кабалина, Јован Дамаскин, Јован Јерусалимски, Седми васељенски сабор Most of original manuscripts wrongly claim authority of the treatise Adversus Constantinum Caballinum to John of Damascus. We applied the method of detailed linguistic analysis in order to check the hypothesis that Jerusalem monk John, the representative of three eastern patriarchs on the Second Council of Nicaea, wrote this iconophile work. Stylistic resemblance between the speech that John of Jerusalem held on the Second Council of Nicaea and sermon Adversus Constantinum Caballinum could indicate the same person as author. Keywords: determining authorship, sermon Against Constantinum Caballinum, John Damascene, Jerusalem monk John, the Second Council of Nicaea Ауторство Беседе против Константина Кабалина (у даљем тексту: Против Константина) до данас није утврђено. 1 Постоји пет преписа овог иконофилског дела. У наслову преписа Reg. 1829, Bodl. 274 и Caesar. 144 наводи се да је аутор Јован Дамаскин: Ἰωάννου τοῦ Δαμασκηνοῦ λόγος ἀποδεικτικὸς περὶ τῶν ἁγίων καὶ σεπτῶν εἰκόνων πρὸς πάντας 1 Ἰωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος ἀποδεικτικὸς περὶ τῶν ἁγίων καὶ σεπτῶν εἰκόνων πρὸς πάντας Χριστιανούς, καὶ πρὸς τὸν βασιλέα Κωνσταντῖνον τὸν Καβαλῖνον, καὶ πρὸς πάντας αἱρετικούς, изд. J.-P. Migne, Patrologiae cursus completus, XCV, Paris 1864, 309А 344В.

2 8 ЗРВИ LI (2014) 7 15 Χριστιανούς, καὶ πρὸς τὸν βασιλέα Κωνσταντῖνον τὸν Καβαλῖνον, καὶ πρὸς πάντας αἱρετικούς. Основни текст издања у Патрологији (PG 95, 309A 344B) је препис некадашње Краљевске библиотеке, данас француске националне библиотеке (Reg. 1829) са малобројним разночтенијима. За сада другог издања нема. Према преписима Reg и Reg дело је написао Јован, јерусалимски архиепископ. Наслов преписа Reg гласи: Ἐπιστολὴ Ἰωάννου Ἱεροσολύμων ἀρχιεπισκόπου τῆς αὐτῆς ἁγίας πόλεως. πεμφθεῖσα Κωνσταντίνῳ βασιλεῖ τῷ Καβαλίνῳ. ἢ πῶς δεῖ πιστεύειν τοὺς ὀρθοδόξους χριστιανούς (Reg. 2428). У заглављу преписа Reg стоји: Συνοδικὸν Ἰωάννου ἀρχιεπισκόπου Ἱεροσολύμων στηλιτεῦον τοὺς κατὰ τὴν ἄοικον καὶ ἀκέφαλον ψευδώνυμον ἑβδόμην σύνοδον. 2 Већи број изворних преписа указује на дело којем припада важно место у иконофилској књижевности. У српскословенској традицији приписано је Јовану Дамаскину. Истраживања потврђују садржинску везу ове иконофилске беседе са трима беседама Јована Дамаскина, Поукама старца о светим иконама Георгија Кипранина и званичним говором Јована Јерусалимског на VII васељенском сабору. 3 У беседи се дају подаци који би могли да јасно укажу када је дело написано. У одељку (332С 333D) критикује се иконоборачки Сабор из 754. године. Дело је настало сигурно после 767. године, јер нас обавештава да је патријарха погубио цар који га је именовао (333А):,,Μάθε ὅτι τὸν αὐτὸν πατριάρχην τὸν ἀνάξιον τοῦ πατριαρχεῖν ὃν ἐποίησεν, ἀπέκτεινε. Цар Константин V поставио је Константина II за патријарха 754. године и погубио га 8. октобра 767. године. Б. Мелиорански (Б. Мелиоранский) примећује да је за аутора беседе непоштовање икона прошлост. Царски декрет против икона више није на снази (337С) :,,Μετὰ γὰρ τὸ κρατῆσαι αὐτὸν τὸ κράτος τῆς βασιλείας, ἡ αὐθάδεια αὐτοῦ πᾶσι πρόδηλος ἐφάνη. πρόγραμμα γὰρ ἐξέπεμψε κατὰ πᾶσαν ἐξαρχίαν τὴν ὑπὸ χειρὸς αὐτοῦ, πάντας ὑπογράψαι καὶ ἀμύναι τοῦ ἀθετῆσαι τὴν προσκύνησιν τῶν σεπτῶν εἰκόνων. Омражени цар више није жив (340А). Тражећи одговор на питање о ком цару је реч у наведеном одељку, узима се у обзир да је излагање о Лаву III завршено у претходном пасусу (337А). Дакле, наведена реченица се односи на његовог наследника, Константина V ( ). Одатле следи закључак да је ово иконофилско дело написано после смрти цара Константина V (775. године), али пре VII васељенског сабора (787. године), када је успостављено привремено поштовање икона. 4 Писац нас обавештава да живи и ствара у потпуно другачијим црквеним приликама:,,καὶ καθάπερ ἡμεῖς, ὦ φίλοι, σήμερον λέγομεν. Ἀπέλθωμεν εἰς τὴν 2 J. P. Migne, M. Lequien, Patrologiae cursus completus, XCV,, Paris 1864, Н. Рaдошевић, Словенски превод византијске беседе у заштиту икона,,аdversus Constantinum Caballinum, З Ф Ф 14 (1979) Б. Мелиоранский., Георгий Кипрянинъ и Іоаннъ Іерусалимлянинъ, два малоизвѣстныхъ борца за православие въ VIII вѣкѣ, С. Петербургъ 1901.

3 ЈОВАНА ПАВЛОВИЋ: Јован Јерусалимски или Јован Дамаскин 9 παναγίαν Θεοτόκον τοῦ προσεύξασθαι. (337С). Ово потврђује претпоставку Б. Мелиоранског. Б. Мелиорански сматра да дело није написано непосредно након смрти Константина V, већ мало касније, у раздобљу између 780. године и 787. године. 5 У беседи Против Константина нема података који би упутили на место живота аутора. Само је једном споменута је Црква Св. Софије у Цариграду (337В):,, ἐβαπτίζετο ὑπὸ τοῦ ἀρχιερέως καὶ ποιμένος ἡμῶν Γερμανοῦ εἰς τὸν ναὸν τῆς ἁγίας Σοφίας. Утврђено је да је спис настао после 775. године, а пре VII васељенског сабора. Дакле, приписивање дела Јовану Дамаскину у преписима Reg. 1829, Bodl. 274 и Caesar. 144 није тачно, јер је он преминуо 749. године. Јован Дамаскин је против иконоборачке политике Лава III саставио три беседе. 6 У предговору издања у Патрологији М. Лекиен (M. Lequien) следећим аргументима доказује се да Јован Дамаскин није аутор беседе: 1. Постоје бар два преписа у чијем наслову се као аутор наводи Јован, јерусалимски архиепископ; 2. У Против Константина коришћене су сложене именице (нпр. ἀνδρόγυνα, σεπτομόρφων, σαρκομοιομόρφῳ), а сложенице тог типа нису својствене језику Јована Дамаскина; 3. Писац је из Цариграда, јер познаје Цркву Св. Софије и патријарха Германа; 4. Јован Дамаскин је био практичан теолог и писао је искључиво против иконобораца (,,πρὸς τοὺς διαβάλλοντες τὰς ἁγίας εἰκόνας ), а не против свих јеретика, како стоји у наслову преписа Reg. 1829, Bodl. 274 и Caesar Стереотипни изрази у Против Константина могли би да буду додатни аргумент да Јован Дамаскин није написао беседу. Наводимо примере: τὰς ἱερὰς καὶ τὰς τιμίας εἰκόνας (312 D), τὰς τιμίας καὶ τὰς ἱερὰς εἰκόνας (324 B), τῶν ἁγίων καὶ σεπτῶν εἰκόνων (332 B), τιμῶ καὶ ἀσπάζομαι (312 D), τιμῶνται καὶ προσκυνοῦνται (313 A), τιμᾶσθαι καὶ προσκυνεῖσθαι (317 B), τιμᾶσθαι καὶ ἀσπάζεσθαι (329 B), προσκυνῶ καὶ ἀσπάζομαι (324 B), προσκυνεῖσθαι καὶ ἀσπάζεσθαι (329 B). Ових формула у трима беседама о иконама Јована Дамаскина нема. Интересантно је да уз појам иконе Јован Дамаскин никада не ставља епитет. Трећи аргумент М. Лекиена је споран. Спомињање Цркве Св. Софије и патријарха Германа I Цариградског ( ) не мора да указује на писца из Цариграда ако се узме у обзир да су ово детаљи познате анегдоте приликом крштења Константина V. 8 5 Исто, Ἰωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος πρῶτος, δεύτερος, τρίτος πρὸς τοὺς διαβάλλοντας ἁγίας εἰκόνας, изд. J.-P. Migne, Patroloigiae cursus completus, XCIV, Paris 1864, J. P. Migne, M. Lequien, Patroloigiae cursus completus, XCV, A. Kazhdan, The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford 1991.

4 10 ЗРВИ LI (2014) 7 15 С друге стране, беседа Против Константина веома је слична са трима беседама о иконама Јована Дамаскина. На почетку беседе Против Константина препознатљив је топос увода. 9 Писац поседује знања која га обавезују да напише дело у одбрану икона:,,ἀναγαῖον ἡγησάμην, ἀγαπετοὶ, ταῦτα μὴ κρύψαι τῇ ὑμῶν τιμιότητι (309А). Затим се алегоријом исказује силина јереси иконобораца:,,μὴ τρέπεσθαι ἒνθεν κἀκεῖθεν, καθάπερ ἀνέμου περιφερομένη (309А). Увод Прве беседе о иконама Јована Дамаскина је сличан:,,οὐκ εὐλόγον ἡγησάμην σιγᾶν, καὶ δεσμὸν ἐπιθεῖναι τῇ γλώσσῃ (1232А), односно:,,ὁρῶ τὴν Ἐκκλησίαν...βαλλομένην ὥσπερ θάλαττα κλύδωνι (1232А). Беседа Против Константина завршава се следећим речима:,, Ἧς γένοιτο πάντας ἡμᾶς ἐπιτυχεῖν, χάριτι καὶ φιλανθρωπίᾳ τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ (344 B). На крају Треће беседе о иконама Јована Дамаскина готово су исте речи:,,ἧς γένοιτο ἐπιτυχεῖν τῇ αὐτοῦ χάριτι αἰωνίως αὐτὸν δοξάζοντας (1360А). У Другој беседи о иконама 1313B цитиран је одељак из хомилије Јована Златоустог. Прва реченица из тог одељка:,,ἐγὼ καὶ κηρόχυτον ἠγάπησα γράφην, εὐσεβείας πεπληρωμένην употребљена је и у беседи Против Константина на местима 316B и 321D. Слично је и са наводом из Еἰς τὸν νιπτῆρα Јована Златоустог:,,Ὄταν βασιλικοὶ χαρακτῆρες εἰς πόλιν εἰσέρχωνται και οὐ σανίδα τιμῶντες, καὶ ὑπαντῶσιν αὐταῖς ἄρχοντες καὶ δήμοι μετ εὐφημίας καὶ φόβου, οὐ σανίδα τιμῶντες, οὐ τὴν κηρόχυτον γραφὴν, ἀλλὰ τὸν χαρακτῆρα τοῦ ἐπιγείου βασιλέως. Налази се у глави 317А и у Трећој беседи о иконама Јована Дамаскина 1408 C. У Трећој беседи о иконама (1401А) цитиран је одељак из Говора о четрдесет мученика Василија Великог. Из њега је преузето карактеристично место:,,ἐπειδὴ καὶ λογογράφοι πολλάκις διασημαίνουσιν οἱ μὲν τῷ λόγῳ κοσμοῦντες, οἱ δὲ τοῖς πίναξιν ἐγχαράττοντες (316В). У обради ових резултата следили смо смерницу Д. Лихачова ( Д. Лихачоев) за утврђивање ауторства:,,има аутора који никада нису понављали сами себе и тада сличност дела са другима, која се приписују том истом аутору, пре може говорити у корист атетезе, него у корист атрибуције. 10 Сматрамо да сличан почетак и крај дела указују да Јован Дамаскин није написао беседу Против Константина V. Три беседе о иконама вероватно су биле њен идејни предложак. Писац Против Константина читао је три беседе о иконама сасвим сигурно. Претпостављамо да је у свом делу по сећању цитирао карактеристичне реченице из одломака на које се Јован Дамаскин позива. Заједнички цитати који се често јављају у иконофилској литератури нису узети у разматрање. Такав пример је наредба дата преко Мојсија (1236D и 324А):,,Οὐ ποιήσεις πᾶν ὁμοίωμα, ὅσα ἐν τῷ οὐρανῷ καὶ ὅσα ἐν τῇ γῇ или сведочанство црквених отаца о светим иконама, канон LXXXIII Шестог васељенског 9 Д. Живковић, Речник књижевних термина. Институт за књижевност и уметности, Београд 1984, Д. С. Лихачов, Текстологија, прев. Љубица Штављанин-Ђорђевић, Београд 1966,

5 ЈОВАНА ПАВЛОВИЋ: Јован Јерусалимски или Јован Дамаскин 11 сабора (319D 321А, 1417 D 1420А):,,Ἒν τισι τῶν σετπτῶν εἰκόνων γραφαῖς ἀμνὸς δακτύλῳ τοῦ Προδρόμου δεικνύμενος ἐγχαράττεται, ὃς εἰς τύπον παρελήφθη τῆς χάριτος, τὸν ἀληθινὸν ἡμῖν διὰ τοῦ νόμου πρου ποφαίνων ἀμνὸν Χριστὸν τὸν Θεὸν ἡμῶν. Τοὺς παλαιοὺς τύπους καὶ τὰς σκίας, ὡς τῆς ἀληθείας σύμβολα τε καὶ προχαράγματα παραδεδομένους τῇ Ἐκκλησίᾳ κατασπασάμενοι, τὴν χάριν προτιμῶμεν καὶ τὴν ἀλήθειαν, ὡς πλήρωμα νόμου ταύτην ὑποδεξάμενοι. Ὡς ἂν οὖν τὸ τέλειον κᾶν ταῖς χρωματουργίας ἐν ταῖς τῶν πάντων ὂψεσιν ὑπογράφοιμεν, τὸν τοῦ αἵροντος τὴν ἁμαρτίαν τοῦ κόσμου, ἀμνοῦ Χριστοῦ τοῦ θεοῦ ἡμῶν, κατὰ τὸν ἀνθρώπινον χαρακτῆρα καὶ ἐν ταῖς εἰκόσιν ἀπὸ τοῦ νῦν, ἀντὶ τοῦ παλιοῦ ἀμνοῦ ἀναστηλοῦσθαι ὠρίσαμεν, δι αὐτοῦ τὸ τῆς ταπεινώσεως ὓψος τοῦ Θεοῦ Λόγου κατανοῦντες, καὶ πρὸς μνήμην τῆς ἐνσάρκου πολιτείας, τοῦ τε πάθος αὐτοῦ καὶ τοῦ σωτηρίου θανάτου αὐτοῦ χειραγωγούμενοι, καὶ τῆς ἐντεῦθεν γενομένης τοῦ κόσμου ἀπολυτρώσεως. 11 У уводном делу рада наведен је податак да је у бар два преписа (Reg. 2428, Reg. 2951) беседа Против Константина приписана архиепископу Јовану Јерусалимском. Прво разматрамо титулу која је приписана Јовану Јерусалимском. Одлуком Четвртог васељенског сабора, јерусалимском епископу дата је титула патријарха. Дакле, требало би утврдити да ли је у VIII веку неки јерусалимски патријарх носио име Јован. То би могао да буде Јован V ( ) или Јован VI ( ). Међутим, ниједна од ових личности није написала беседу, јер су преминули пре историјских догађаја који су посведочени у беседи. После Јована VI на патријаршијски престо Јерусалима долазе Теодор ( ) и Елије II ( ). У новијим радовима на ову тему изнесена је претпоставка да је монах Јован Јерусалимски, представник тројице источних патријарха на VII васељенском сабору, аутор беседе коју истражујемо. 12 О њему нисмо нашли никаквих података. Његово једино сачувано дело је говор који је са папира (,,διὰ χάρτου ) читао у име источних патријарха на Сабору. 13 Јован Јерусалимски сигурно није био само обичан монах, јер је заступао највиша црквена лица на Истоку. Он је највероватније носио титулу синђела (σύγκελος), чија ћелија (κἐλλιον) се налазила поред епископске. Током заједничког живота синђел упознаје савест и намере епископа, те постаје његов први саветник. 11,,На неким сликама светих икона нацртано је јагње на које прстом показује Претеча. Оно је узето за симбол милости јер нам канонски приказује истинско јагње, Христа Бога нашега. Премда прихватамо старе слике и сенке као симболе и знакове истине који су предати Цркви, милости дајемо првенство и истини јер милост тумачимо као остварење Божијег закона. Да бисмо испуњено пророчанставо ликовним средствима свима предочили, одлучили смо да се слика Исуса Христа, Господа нашег, јагњета које узима на себе грех целог света, од сада на иконама прикаже у свом људском лику уместо некадашњег јагњета да би кроз њега спознали колико је понизност Бога - Слова узвишена и да бисмо у себи будили сећање на земаљски живот Његов: Његово страдање и спаситељну смрт која је донела искупљење света. 12 Н. Радошевић, Словенски превод византијске беседе у заштиту икона, Ἰωάννης ὁ ἱεροσολύμιτος μοναχός, Ιωάννου εὐλαβέστατου τοῦ ἱεροσολυμίτου μοναχοῦ διήγησις, изд. Immanuel Bekker, Theophanes Continuatus, Bonn 1838,

6 12 ЗРВИ LI (2014) 7 15 Његов говор је документ који сведочи о арапском и јудејском пореклу иконоклазма у Византији. 14 Наслов дела је: Ιωάννου εὐλαβέστατου τοῦ ἱεροσολυμίτου μοναχοῦ διήγησις. Јован Јерусалимски га је одржао у име источних патријарха на петој седници Сабора (4. октобра 787. године). Б. Мелиорански верује да је говор састављен пре 787. године. Пошто нам се чини да је претпоставка овог научника потпуно основана, прихватамо његов предлог да је Јованов говор настао 764. године. Неки научници оспоравају ауторство Јована Јерусалимског. Г. Острогорски (Г. Острогорский) нпр. приметио је да се умерени иконофилски став у беседи на месту 324А (,,Καὶ σὺ, εἰ μὴ θέλεις αὐτὰς προσκυνεῖν, οὐδεὶς σε ἀναγκάζει. τέως μὴδε ἀτιμάζης αὐτὰς, μὴδε λέγῃς αὐτὰς εἲδωλα, καὶ ἀπόλῃς τὴν ψυχὴν σου ) потпуно разликује од радикалног саборског захтева да се поштују иконе. 15 С. Геро (S. Gero) сматра да је Јован Јерусалимски ову нерадикалну изјаву касније избацио. 16 То тумачење поткрепљује Н. Радошевић запажањем да је и у српскословенском преводу беседе реченица са помирљивим ставом изостављена. 17 Сматрамо да аргумент Г. Острогорског није довољан за атетезу Јована Јерусалимског од беседе Против Константина. Позивамо се на Д. С. Лихачова:,,Код атрибуције и нарочито код атетезе неопходно је у односу на идејне ознаке имати у виду да се ауторови погледи могу мењати и, најзад, да аутор може бити недоследан у својим судовима. 18 За разлику од Г. Острогорског, чини нам се да идејна анализа беседе, у суштини, иде у прилог атрибуције Јовану Јерусалимском, јер је у њој читаво поглавље (333В 336А) посвећено јеврејском пореклу иконоборства. У говору на Сабору изнесени су такође слични детаљи попут тог да је јеврејски вођа, врач Сарандопихус, владару Јазиду II ( ) обећао тридесет година власти ако буде уклонио све иконе и слике живих људи. Важно је да се истраживач питања о ауторству не ослони само на један тип доказа. Циљ овог рада је да се утврди да ли језичка анализа оспорава или потврђује претпоставку да је Јован Јерусалимски, представник источних патријараха, написао беседу. Детаљно смо испитали степен језичке и стилске сличности говора на Сабору и беседе ауторство утврђујемо. Досадашњи радови на тему ауторства беседе Против Константина тражили су одговоре искључиво идејном анализом дела и ни у једном нису дати језички докази. 14 А. Vasiliev, Dumbarton Oaks Papers 9 10, Harvard University Press 1955, Г. Острогорски, Сабрана дела, Београд 1970, S. Gero, Byzantine iconoclasm during the Reign of Leo III, with particular attention to the oriental sources, Corpus scriptorium christianorum orientalium, Vol. 346, Subsidia tomus 41 (1973) 41, 62 sq. 17 Н. Радошевић, Словенски превод византијске беседе у заштиту икона. 56. Н. Радошевић је анализирала сам препис САНУ. Додајемо да је ова реченица изостављена и у осталим преписима. 18 Д. С. Лихачов, Текстологија. 42.

7 ЈОВАНА ПАВЛОВИЋ: Јован Јерусалимски или Јован Дамаскин 13 Узели смо у обзир да је Јован јерусалимски свој говор пред Сабором прочитао са папира да не би изоставио важне детаље јер су га замолили да му излагање буде сажето. Полазимо од претпоставке да је он сигурно саставио увод (481А 482 В) и закључак (484 D). Излагање чињеница (482В 484С) у средишњем делу говора можда нису његове речи. Утврдили смо да говор пред Сабором и беседа Против Константина имају следећа заједничка језичка и стилска својства: фигуру хендијадиоин, конструкцију глагола ἒχω са именицом или поимениченим инфинитивом уместо глагола, именицу у генитиву са предлогом μετὰ у служби прилошке одредбе и поименичени инфинитив. 19 У уводном делу говора на Сабору Јована Јерусалимског препознали смо стилску фигуру хендијадиоин:,,βούλομαι ἐγὼ μέτριος καὶ πάντων ἔσχατος ἀποδεῖξαι μετὰ πάσης ἀληθείας ἐπὶ τῆς παρούσης ταύτης ἁγίας ὑμῶν καὶ ἱερὰς συνόδου ὃπως ἔσχε τὴν ἀρχὴν ἡ κακίστη καὶ θεοστυγὴς αὕτη τῶν Χριστιανῶν, μᾶλλον δ εἰπεῖν ἀληθέστερον κατηγόρων καὶ εἰκονομάχων αἱρεσις ( ). У иконофилској беседи Против Константина такође се јавила стилска фигура хендијадиоин. Уз појам иконе стоје два епитета сличног значења:,,τῶν ἁγίων καὶ σεπτῶν εἰκόνων (309Α, 332 B). У говору је уместо глагола употребљена конструкција глагола ἒχω са именицом:,,ὃπως ἔσχε τὴν ἀῤχὴν (481). Ова конструкција понавља се у беседи:,,τί εἰχομεν ἀνάγκην (321 B), τί εἶχε ἀνάγκην (321D),,,εἶχον αὐτὰς εἰς ψῆφον ( 321 C),,,ἒχω τὸ δύνασθαι (340 B). Издвајамо из говора предлошко-падежну конструкцију:,,μετὰ πάσης ἀληθείας (481) и поименичени инфинитив:,,πρὸ τοῦ φθάσαι (483C),,,τοῦ μὴ καταστρέψαι (483С). Одговарајући примери у Беседи су:,,μετὰ φόβου καὶ τρόπου (323 C),,,μετὰ δόξης (324 C); односно:,,πρὸς τὸ μὴ ἁρπαγῆναι ( 309 C),,,πρὸς τὸ δέξασθαι (325 C) зато,,μετὰ γὰρ τὸ κρατῆσαι (337C). Ниједну наведену језичку појаву нисмо пронашли у обимном делу Јована Дамаскина. Конструкција глагола ἒχω са именицом уместо глагола, именица у генитиву са предлогом μετὰ у служби прилошке одредбе и поименичени инфинитив коришћени су у Поукама старца о светим иконама Георгија Кипранина. Издвајамо стилску фигуру хендијадис јер није употребљена ни у Поукама старца о светим иконама Георгија Кипранина, нити у трима беседама о иконама Јована Дамаскина. 20 Дакле, ово стилско средство постаје језички доказ који би могао да укаже на то да иста личност стоји иза говора на Сабору и беседе Против Константина: монах Јован Јерусалимски. 19 О фигури хендијадион: Д. Живковић, Речник, Γεώργιος ὁ Κύπριος, Νουθεσία γέροντος περὶ τῶν ἁγίων εἰκόνων, изд. Мелиоранский, Георгий Кипрянинъ и Іоаннъ Іерусалимлянинъ, 6 39; Ἰωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος πρῶτος, δεύτερος, τρίτος,

8 14 ЗРВИ LI (2014) 7 15 Још је занимљивије запажање да су три од четирју заједничких својствâ која смо уочили (конструкција глагола ἒχω са именицом уместо глагола, именица у генитиву са предлогом μετὰ у служби прилошке одредбе и фигура хендијадиоин) концентрисана на почетку говора. Већ смо напоменули да у уводу Јован Јерусалимски пред Сабором представља себе и тему коју излаже. Дакле, сасвим сигурно га је он писао. У овом раду су оспорена два кључна аргумента за атетезу Јована Јерусалимског од беседе Против Константина. Писац не мора да буде из Цариграда, јер спомиње Цркву Св. Софије и патријарха Германа у оквиру анегдоте. Показали смо и да је одрицање ауторства на основу једног става (324А) методолошки неосновано. На основу свих изнесених чињеница закључујемо да је беседа Против Константина тачно приписана Јовану Јерусалимском у барем два преписа. Приписивање Јовану Дамаскину у осталим преписима објашњавамо заменом надимка мање познатог аутора оним који је познатији. Јован Јерусалимски се активно борио против иконоклазма у периоду када је беседа највероватније написана (од 775. године до 787. године). Наш закључак се подудара са основном претпоставком Г. Бека (H. G. Beck). 21 О Јовану Јерусалимском можемо рећи да је сигурно имао виши црквени чин од монашког, али није био патријарх Јерусалима. Био је активан у Цркви на Истоку већ од 760. године. Присуствовао је VII васељенском сабору 787. године. Читао је три беседе о иконама Јована Дамаскина и из њих преузео: почетак дела, крај и цитате. Преузимао је и бројне одељке из Поука старца о светим иконама Георгија Кипранина. 22 Његов стил се издваја по стереотипним изразима и фигури хендијадиоин. ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ LIST OF REFERENCES Извори Primary Sources Γεώργιος ὁ Κύπριος, Νουθεσία γέροντος περὶ τῶν ἁγίων εἰκόνων, изд. Мелиоранский, Георгий Кипрянинъ и Іоаннъ Іерусалимлянинъ, два малоизвѣстныхъ борца за православие въ VIII вѣкѣ, С. Петербургъ 1901, Ἰωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος πρῶτος, δεύτερος, τρίτος πρὸς τοὺς διαβάλλοντας ἁγίας εἰκόνας, изд. J.-P. Migne, Patroloigiae cursus completus, XCIV, Paris 1864, Ἰωάννης ὁ Δαμασκηνός, Λόγος ἀποδεικτικὸς περὶ τῶν ἁγίων καὶ σεπτῶν εἰκόνων πρὸς πάντας Χριστιανούς, καὶ πρὸς τὸν βασιλέα Κωνσταντῖνον τὸν Καβαλῖνον, καὶ πρὸς πάντας αἱρετικούς, изд. J.-P. Migne, Patroloigiae cursus completus, XCV, Paris 1864, Ἰωάννης ὁ ἱεροσολύμιτος μοναχός, Ιωάννου εὐλαβέστατου τοῦ ἱεροσολυμίτου μοναχοῦ διήγησις, изд. Immanuel Bekker, Theophanes Continuatus, Bonn 1838, H. G. Beck, Kirche und Theologische Literatur im Byzantinischen Reich, Mu nchen 1959, Б. Мелиоранский., Георгий Кипрянинъ и Іоаннъ Іерусалимлянинъ. 1901, Петербургъ

9 ЈОВАНА ПАВЛОВИЋ: Јован Јерусалимски или Јован Дамаскин 15 Литература Secondary Works Beck H. G., Kirche und Theologische Literatur im Byzantinischen Reich, Mu nchen 1959, 479. Vasiliev А., Dumbarton Oak Papers 9 10, Harvard University Press 1955, Gero S., Byzantine iconoclasm during the Reign of Leo III, with particular attention to the oriental sources, Corpus scriptorium christianorum orientalium, Vol. 346, Subsidia tomus 41 (1973) 41, 62 sq. Kazhdan А., The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford Лихачов Д. С., Текстологија, прев. Љубица Штављанин-Ђорђевић, Београд 1966, Мелиоранский Б., Георгий Кипрянинъ и Іоаннъ Іерусалимлянинъ, два малоизвѣстныхъ борца за православие въ VIII вѣкѣ, С. Петербургъ Migne J. P., M. Lequien, Patroloigiae cursus completus, XCV, Paris 1864, Острогорски Г., Сабрана дела, Београд 1970, Радошевић Н., Словенски превод византијске беседе у заштиту икона,,аdversus Constantinum Caballinum, Зборник Филозофског факултета 14 (1979) Живковић Д., Речник књижевних термина. Институт за књижевност и уметност, Београд 1984, Jovana Pavlović (University of Belgrade Phaculty of Philosophy, Department of Classical Studies) JOHN DAMASCENE OR JERUSALEM MONK JOHN The treatise Against Constantinum Caballinum is an important iconophile source written between the years AD 775 and 787. The authorship has not been established yet. In the introduction to the edition in Patrologia Graeca (PG ) F. Lequien noticed that this work was wrongly attributed to John Damascene in manuscripts Reg. 1829, Bodl. 274 and Caesar This work denies the authorship of John Damascene on following remarks: 1.Frequent formulas in sermon Adversus Constantinum Caballinum have not been found in Three Apologetic Treatises Against those Decrying the Holy Images 2. John Damascene would not repeat himself with this short treatise. The assumption of the author's Constantinople origin based on his mentioning of Church of St. Sophia and patriarch German is disputable as well. All the details concerning anecdote that the infant Constantine defecated into the baptismal fountain were well-known in iconodule circles along the Empire. Three Apologetic Treatises Against those Decrying the Holy Images were model for Against Constantinum Caballinum. By Manuscripts Reg and Reg. 2951, the treatise is attributed to Jerusalem archibiscop John. The hypothesis that it was Jerusalem monk John, the representative of three eastern patriarchs on The Seventh Ecumenical Council, who wrote the sermon, was confirmed by linguistic comparison of Adversus Constantinum Caballinum and the speech Jerusalem monk John held in front of the Council 787AD. Hendiadyoin as a figure of speech was used in both works in exactly the same words. This stylistic device is not common to Iconophile literature.