СТРУКТУРА ИДЕНТИТЕТА И МИТОЛОШКА ПОЕТИКА РАСТКА ПЕТРОВИЋА

Transcript

1 УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ ФИЛОЛОШКО-УМЕТНИЧКИ ФАКУЛТЕТ Александра М. Петровић СТРУКТУРА ИДЕНТИТЕТА И МИТОЛОШКА ПОЕТИКА РАСТКА ПЕТРОВИЋА докторска дисертација Крагујевац, 2015

2 ИДЕНТИФИКАЦИОНА СТРАНИЦА ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ I. Аутор Име и презиме: Александра М. Петровић Датум и место рођења: године, Јагодина Садашње запослење: наставник српског језика и књижевности у Гимназији Светозар Марковић у Јагодини II. Докторска дисертација Наслов: Структура идентитета и митолошка поетика Растка Петровића Број страница: 343 Број слика: 0 Број библиографских података: 167 Установа и место где је рад израђен: Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу Научна област (УДК): Petrović R.(043.3) Ментор: проф. др Драган Бошковић III. Оцена и одбрана Датум пријаве теме: године Број одлуке и датум прихватања докторске дисертације: 27/12 од године Комисија за оцену подобности теме и кандидата: Ментор: проф. др Драган Бошковић, редовни професор, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, ужа научна област Српска књижевност Чланови комисије: 1) проф. др Александар Јерков, ванредни професор, Филолошки факултет, Београд, ужа научна област Српска књижевност 2) проф. др Гојко Тешић, редовни професор, Филозофски факултет, Нови Сад, ужа научна област Српска књижевност Комисија за оцену докторске дисертације: Ментор: проф. др Драган Бошковић, редовни професор, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, ужа научна област Српска књижевност Чланови комисије: 1) проф. др Александар Јерков, ванредни професор, Филолошки факултет, Београд, ужа научна област Српска књижевност 2) проф. др Гојко Тешић, редовни професор, Филозофски факултет, Нови Сад, ужа научна област Српска књижевност Комисија за одбрану докторске дисертације: Ментор: проф. др Драган Бошковић, редовни професор, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, ужа научна област Српска књижевност Чланови комисије: 1) проф. др Александар Јерков, ванредни професор, Филолошки факултет, Београд, ужа научна област Српска књижевност 2) проф. др Гојко Тешић, редовни професор, Филозофски факултет, Нови Сад, ужа научна област Српска књижевност Датум одбране дисертације: 2

3 САДРЖАЈ Резиме... 5 Summаry... 7 I. УВОД... 9 II. ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА Теорије идентитета Антрополошко-митолошке позиције и идентитет Идентитет, мит и (авангардно-модернистичка) књижевност Идентитет, мит и стваралаштво Растка Петровића III. ПРОБЛЕМ ИДЕНТИТЕТА У ДЕЛУ РАСТКА ПЕТРОВИЋА Деконструкција идентитета: субјект и разлика Идентитет, моћ и дискурс Идентитет и власт Идентитет и маскулинитет Дискурс тишине: идентитет, ћутање и исповест Идентитет и Други Идентитет и род Идентитет и тело Антитетичко, ратно ја и смрт хуманог субјекта Идентитет и поетика IV. РАСТКО ПЕТРОВИЋ И МИТОЛОГИЈА Књижевно-антрополошка и поетичка (ре)митологизација Растка Петровића Поетика Растка Петровића и (ре)активирање архајских митова

4 4.2.1 Мит о рођењу Слобода за смрт Физиолошка коегзистенција са собом: откровење тела Језик и дух: симптом као говор тела Нови идентитет песничког субјекта V. ЗАКЉУЧАК ЛИТЕРАТУРА Примарна литература Секундарна литература Општа литература

5 Структура идентитета и митолошка поетика Растка Петровића Резиме У раду Структура идентитета и митолошка поетика Растка Петровића аналитички и херменеутички сагледавају се проблеми идентитета и мита у делу Растка Петровића. Постојећа литература о књижевном делу Растка Петровића претежно истражује сами феномен Расткове поетике, док се питањем (де)конструкције идентитета и преиначења митских образаца у стваралаштву авангардног песника и писца нико у целини није бавио. С обзиром на то да до данас, дакле, није написана обухватна студија којом би био сагледан начин на који се конструише, односно деконструише идентитет субјекта у Растковом књижевном опусу, дисертација Структура идентитета и митолошка поетика Растка Петровића отвара могућност потпунијег вредновања неистражених аспеката његовог стваралаштва. Узимајући за предмет анализе романе Растка Петровића Са силама немерљивим, Људи говори, Дан шести, његову донекле заборављену драму Сабињанке и путописно остварење Африка, у раду ће бити показан концепт дезинтегрисаног идентитета субјекта, који се градио и унутар себе разграђивао, у игри чврсто успостављених и владајућих идеолошких, психолошких, социолошких, кулуролошких, расних и родних дискурса, још од историјско-хуманистичког тренутка раномодернистичке начетости идентитета, па све до постструктуралистичког концепта смрти. Све те дискурзивне стратегије конституисања идентитета указаће на нецеловитост модерног субјекта у књижевном делу Растка Петровића. Интерпретација дискурзивних механизама и структуралног поретка, који одређује време у коме је живео и стварао Растко Петровић, има намеру, дакле, да укаже на значај 5

6 питања о природи субјективности у оквирима западне културе, односно на основу из које се, кроз књижевно дело, модерни субјект, након искуства Првог светског рата, нужно деконструисао, наиме, из-себеизместио. Проблем дезинтегрисаног идентитета субјекта биће преиспитан и у контексту песничке збирке Откровење, и то на плану: преиначења традиционалних митских образаца и успостављања индивидуалних митова, смисла у којем се рефлектује појам функције духа, симболике чулног доживљаја света и језика као симптома говора тела. Кључне речи: Растко Петровић, идентитет, мит, субјект, поетика, конструкција/деконструкција, индивидуална митологизација 6

7 Identity Structure and Mythological Poetics of Rastko Petrović Summаry The work Identity Structure and Mythological Poetics of Rastko Petrović considers, in analytical and hermeneutical terms, the problems of identity and myth in the opus of Rastko Petrović. The existing references to the literary works of Rastko Petrović are predominantly related to the complex manifestations of Rastko s poetics, whereas the question of identity (de)construction and the transformation of mythical patterns in the creations of this avant-garde poet and writer has not been treated in its totality so far. With regard to the fact that up to this day no comprehensive study has been written that would take into consideration the manner in which identity of the subject is constructed and deconstructed in Rastko s literary opus, the dissertation Identity Structure and Mythological Poetics of Rastko Petrović opens up a possibility of a fuller evaluation of those aspects of his creation that have not been researched before. The starting point is the analysis of Rastko Petrović's novels, ie. With Immeasurable Forces, People Speak, The Sixth Day, his somewhat forgotten drama The Sebane Women and his travel writing Africa. The work will represent the concept of the disintegrated identity of the subject which was composed and decomposed within itself in the game of the established and governing ideological, psychological, sociological, cultural, ratial and gender matrices, covering the time span from the hystorically-humanistic moment of the early modern identity crisis to the post-structuralist concept of its death. All these discursive strategies of identity establishment will indicate the lack of its totality in the modern subject in the literary opus of Rastko Petrović, its self-displacement that, amidst the complex impact of the recognisible disursive mechanisms, reveals itself as obligatory. The problem of the 7

8 disintegrated identity of the subject will be re-examined in the context of his poetry collection Revelation and on the following plan at that: the transformation of the traditional mythical patterns and establishment of individual myths, the sense in which the concept of the spiritual function is reflected, the symbolism of the sensory experience of the world and the language as the symptom of body language. Key words: Rastko Petrović, identity, myth, subject, poetics, construction/deconstruction, individual mythologisation. 8

9 I. УВОД У раду Структура идентитета и митолошка поетика Растка Петровића херменеутичком анализом покушаћемо да преиспитамо и сагледамо проблем идентитета и мита у делу Растка Петровића. Као што смо назначили у резимеу, постојећа литература о делу Растка Петровића махом се бавила истраживањем Расткове поетике као феномена, док се проблемом конструкције, односно деконструкције идентитета у књижевном делу српског песника и писца нико до сада у целини није бавио. Утолико овај рад може допринети потпунијем вредновању дела Растка Петровића. Узимајући за предмет анализе романе Са силама немерљивим, Људи говоре, Дан шести, његову драму Сабињанке и путописно дело Африка, у раду ћемо покушати да покажемо процес деконструкције идентитета субјекта и начин на који се представа о модерном субјекту мењала од његове раномодернистичке дезинтеграције па све до постстуктуралистичких и деконструктивистичких интерпретација субјективитета. Разумевање митолошке стварности, која се непобитно уписује у читав Растков литерарни опус, у досадашњим истраживањима било је у битној мери везано за роман Бурлеска господина Перуна бога грома. Анализа поступака преиначења митских образаца у песничкој збирци Откровење, усмериће ово истраживање ка испитивању процеса конфигурације и деконфигурације идентитета у оквиру поетске реконструкције митолошке слике света. Треба напоменути да роман Бурлеска господина Перуна бога грома неће, у постављеном теоријском контексту истраживања, бити 9

10 предмет наше анализе. Имамо, при томе, у виду да је ово дело по себи представљало један новаторски, авангардни пројекат раног стваралаштва Растка Петровића, изграђен на филозофији витализма, чији су заговорници, сваки на свој начин, били Ниче и Бергсон (Вучковић 2000: 119). Утолико занимљива и провокативна, ова дистопијска проза, поред филозофије витализма, у свој књижевни израз укључивала је и фолклор, што је за приповедаче на крају 19. и с почетком 20. века представљало доказ непосредног односа према животу који се огледао у афирмисању свега онога што је народно. Напуштајући постојеће занатске конвенције и миметички принцип обликовања (Вучковић 2000: 120), Растко Петровић се у Бурлески открива као писац дионизијског осећања живота. Тема овог романа пренета је у далеку словенску прошлост, при чему су домаћа народна прича и дух народа интонирани у вишеслојном уметничком изражавању. Примењујући технику вишедимензионалне нарације, (променљиви) наратори дочаравају атмосферу ведре, чулне распуштености словенског паганског раја (Деретић 2002: 1074). Отуда, према речима Радована Вучковића, Бурлеска, као и остали рани радови нашега песника и писца, представља дело чије су главне особености вишеперспективност у приповедању, конструктивистичка комбинаторика и национални фолклорни израз. И гротеска, и бурлеска и карневализација, у многим аспектима веома сличне (Јовић 2005: 229) формално-стилске особености, ово дело Растка Петровића у извесној мери одвајају од каснијих његових остварења. Са романом Са силама немерљивим његова проза помера интерес од спољашњег, фолклорног и колективног ка интимној, индивидуалној и унутрашњој драми појединца у којој се све одиграва. Такав ће тип прозе, сходно теми истраживања, бити предмет наше анализе. Збирка песама Откровење, премда је настала годину дана по објављивању романа Бурлеске господина Перуна бога грома, по речима Јована Деретића, представља остварење са разорном крајношћу у односу на дати роман. Наспрам атмосфере 10

11 ведрине и раскалашности и људи и богова у Бурлески, у појединим песмама Откровења влада мрачна атмосфера уништења, насиља и смрти (Деретић 2002: 1074), што је, заправо, и слика једне антрополошке драме субјекта. У првом делу рада пажња ће бити посвећена дијахронијској анализи теорија идентитета и антрополошко-митолошких теорија, чиме ће се успоставити научне теоријске предиспозиције које питање идентитета разматрају са једног хуманистичког аспекта, те, у том смислу, и антрополошко значење културе сагледавају тако што обухватају све људске активности и елементе друштвеног наслеђа. Дијахронијском анализом разматраћемо, потом, питање контекстуализације мита и идентитета субјекта у српској авангардној/модернистичкој књижевности, са посебним освртом на досадашњу рецепцију и теоријска читања Растка Петровића. Ослањајући се, дакле, на дијахронијску анализу теорија идентитета, њиховим успоређивањем и супротстављањем у оквиру теоријско-методолошких истраживања, покушаћемо у раду да покажемо како се развијао појам субјективитета и како се мењао начин на који се овај појам у литератури разумевао. Приликом анализе услова и начина на који се субјекат конституисао и деконституисао кроз историју, нужно ће бити разматрано питање слободе субјекта које се, на прелазу модерне у постмодерну, успоставља у односу на метафизичка промишљања о његовом јединству и целовитости, односно о његовој растемељености и дезинтеграцији. Две теоријске перспективе ће бити интерпретативни ослонац и методолошки оквир за ово истраживање: постструктурализам из кога ће бити издвојене теме о смрти модерног субјекта, контекстуализацији и дискурсу; и деконструкција која, у позиву на превредновање традиционалне метафизике, открива и разиграва један мисаони контекст који се успоставља од Шопенхауера до Хајдегера, и тако обликуе концепт дискурзивног идентитета субјекта и афирмише вредност разлике. Деконструктивни однос према традицији води порекло 11

12 још од Ничеа који је први указао на декадентни карактер метафизике и, позивајући на превредновање доминантних вредности, евидентирао довршење метафизичког идеализма и логоцентризма. Постмодерна, која, дакле, треба да уследи час после модерне, час после напретка, час после рационалности, логоцентризма и универзализма (Велш 2001: 193), свакако значи растанак од утопије, али истовремено значи и заступање утопије сасвим другачијег типа утопије мноштва. Питањем статуса модерног субјекта бавиће се најпре француски теоретичари и мислиоци 20. века, међу којима треба истаћи Мишела Фукоа, Жака Дериду, Жила Делеза, Гастона Башлара, Жана Бодријара, Пјера Бурдјеа, затим немачке теоретичаре Мартина Хајдегера и Петера Слотердајка, као и представнице теорија родног идентитета попут Елизабет Грос, Џудит Батлер, Лизе Иригерај, Јулије Кристеве и других. Тако, на пример, Мишел Фуко у својим студијама разоткрива механизме спровођења власти који почивају на односу знања и моћи, указује на технике омасовљавања које омогућавају облик владавине који Фуко назива биополитиком. Дисциплинарне мере, као вид контроле, које омогућавају реализацију биополитичке моћи, нису у рукама једне установе, јер центра више нема, већ су оне облик остваривања власти, техника дискурзивних поступака као технологија владања. Дисциплинска функција такве врсте контроле је сложена: она се не користи никаквим ригорозним мерама већ, насупрот томе, сходно Паноптичком моделу контроле, заклања појединцу поглед ка ономе који контролише, али тако да субјект све време бива свестан присуства контролора. Делујући глобалним механизмима како би се постигло глобално стање равнотеже и регуларности, технологија моћи, дакле, појављује се као власт регулације, па се модернистички сан о слободи испоставља као илузија. Искуство је ово позив на мишљење разлике којега сусрећемо на прелазу ка модернитету: још са Ничеовим перспективизмом, преко Хајдегерове деструкције, до Деридине деконструкције. (Вукашиновић 2012: 145) 12

13 Бодријарова је позиција изузетак, у оном облику у којем он евидентира дисконтинуитет у метаморфози ишчезавања реалитета и прозирности разлике (Вукашиновић 2012: 145). Жан Бодријар, дакле, позицију субјекта сматра сасвим неодрживом: објект је оно што је ишчезло на хоризонту субјекта и са дна овог ишчезнућа захвата субјект у своју фаталну стратегију; субјект, као талац самога себе, не зна како да се размени, па се сан о идентитету завршава у индиференцији. Док стање индиференције код Бодријара рачуна на прозирност разлике, па тиме и на непостојање смисла, дотле је за Дериду пресудно да смисао никада није присутан, већ је увек одгођен и расут. Уколико следимо кретање»différence«и»dissémination«, сазнаћемо да оно није кретање ускраћивања смисла, већ начин његовог конституисања. Смисао, дакле, постоји једино захваљујући том кретању разлике. Отуда и модернистички концепт бинарних опозиција и Хегелове дијалектике код Дериде бива деконструисан, а постструктуралистичко схватање ширења и динамике идентитета потврђује да у-себи-довршеног идентитета више нема. Укратко, на основу овога покушаја да се прати пут судбине субјекта на прелазу модерне у постмодерну, може се закључити да се од модерне до постмодерне постепено повећавао степен дискурзивности хуманистичког схватања субјекта у литератури, да би, у постмодерни, идентитет субјекта, схваћен у традиционалном смислу, био укинут. Даље, у првом делу рада, дијахронијским путем, изложићемо и међусобно упоредити низ антрополошко-митолошких теорија које су у своме раду изнели теоретичари попут Малиновског, Диркема, Леви- Брила, Клод Леви-Строса, Ернста Касирера, Мирчеа Елијадеа, Русоа, Ролана Барта и Жака Дериде. За Малиновског мит је у архаичним друштвима имао социјалну и психолошку функцију, па се на то становиште надовезује и Диркем, тумачећи и анлизирајући психологију колектива и специфичност појединих друштвених група. Он, наиме, долази до тезе о дуалистичком разумевању човека, којег карактерише као 13

14 индивидуално и социјално биће. Тако и целокупни модел света, Диркем истиче, почива на значајним логичким опозицијама. Опозицију сакралнопрофано Ернст Касирер преузима од Диркема, верујући при том да се читав космички поредак може објаснити посредством практичне функције мита и помоћу бинарних опозиција. Ни Елијаде не иступа из мишљења у виду бинарних подела, само што румунски теоретичар, као страствени заступник митотворства, са жаљењем утврђује да је историјско, профано искуство света учинило да станиште модерног човека изгуби своју свету, космолошку вредност. Отуда сматра да треба изнова модернизовати митску свест која би, као таква, имала снаге да се супротстави ужасима које нам историја испоставља. У том контексту, историја и вредности које су њоме успостављене подлежу једном од митова или метафизичких лукавстава, чије се схватање заснива на томе да је писмо увек на неки начин изван језика, спољашња претња којој се увек мора супротстављати уравнотежавајуће присуство говора (Норис 1982: 62). Преношена кроз дуго наслеђе, од Платона до Сосира, замисао, која је најупечатљивије изражена у русоистичким склоностима Клода Леви-Строса, заснива се на томе да писмо постаје облик изопачења које прети успостављеним вредностима заједнице заснованим на говору. Као и Русо, и Леви-Строс жали за изгубљеним примордијалним јединством говора пре писма. Он сматра, наиме, да се теме експлоатације и писма не могу подвајати, исто као и теме писма и насиља, управо имајући у виду историјски сукоб цивилизације и невине културе. У том смислу, Леви- Стросова анализа мита и ритуала почива на уверењу да иза свих површинских разноврсности различитих култура света постоје извесне дубинске правилности и обрасци који се могу открити структуралистичким истраживањима, чиме би се, на извесном нивоу апстракције, поништиле све разлике међу културама и народима. На крају овакве структуралистичке анализе Леви-Строс неретко проналази формуле које с математичком тачношћу и једноставношћу изражавају 14

15 логику на којој почива разнородни корпус митова. Деридино читање Леви-Строса сведочи о сосировском наслеђу»фоноцентризма«и русоовској жудњи за пореклом и присуством, пројектованих у дело нашег теоретичара. Према Дериди, Леви-Строс се служи лингвистичким и метафизичким фонологизмом који говор уздиже изнад писма. Одговор француског филозофа не састоји се у оповргавању насиља које Леви- Строс приписује писму, већ указује да је писмо увек и већ део друштвеног постојања и да се његовим почетком не може сматрати тренутак у којем је оно добило своје графичке конвенције. Према Дериди, дакле, не постоји ништа што је чиста изворност коју је уништила појава писма (на чему инсистира Леви-Строс), већ писмо постоји од почетка сваког друштвеног дискурса и, као такво, означава порекло сваке моралности, као и неморалности, не-етички зачетак етике. Присталице модернистичког, односно авангардног концепта књижевности у натурализму налазе реалност која је изгубила задовољство фикције (Адорно 1979: 54), те прибегавају Новом у уметности (в. Адорно 1979: 53-59). Једино у Новом долази до сједињења mimesis-a и рационалитета: сам racio, дакле, постаје миметичан у јези Новог. Положај модерне уметности према традицији мења се утолико што се врши промена унутар саме категорије традиције. Отуда модернизам није само негација претходних уметничких пракси, већ он негира традицију као такву, док се ауторитет Новог учвршћује на чворишној вези између субјекта и друштва. У тој мери појам модернизма само потврђује грађански принцип у уметности (Адорно 1979: 56), он интендира не-идентитет, али, захваљујући баш тој интенцији, ипак постаје идентичан. Стога ћемо у првом делу рада пажњу посветити и модернистичкој/авангардној комуникацији са митом, односно начинићемо теоретски осврт ка концепту идентитета и начину на који се он очитава у архајској и модернистичкој митологији. Узимајући у обзир теоријске поставке авангардне/модернистичке књижевности, 15

16 размотрићемо и у ком смислу идентитет, мит и књижевност међусобно кореспондирају. Антрополошко-митолошку поетику Растка Петровића посмараћемо у контексту авангардних тенденција, које условљавају актуелизацију антропоморфног сликања бића, што даље одводи до апокалиптичног поимања света у поетици српског песника и писца. Стога се чини важним извршити анализу досадашње рецепције и теоријског читања дела Растка Петровића, у оквиру које бисмо утврдили како се појам идентитета и мита у досадашњем тумачењу његовог дела, као такав, рецепирао. У поглављу које је насловљено Проблем идентитета у делу Растка Петровића, бавићемо се питањем идентитета у прозним остварењима нашег писца, утицајима традиције и модернизма на његово дело, односно одговорима које Растко Петровић даје на њих. Отуда ће ово поглавље најпре бити усмерено ка преиспитивању појма идентитета, онако како су га у 20. веку мислили Хајдегер, Дерида и Фуко. Вредновањем разлике се, посебно од поменутог Ничеовог перспективизма, препознаје прије свега, опредељеност метафизике на живот која се, у 20. вијеку, показује у једном, могло би се рећи, херменеутичком одмарању од идентитета и учења опстајања у разлици као димензији, као истовременој раздвојености и саприпадности (можда непризнатог, потиснутог, али ипак присутног) субјекта и свијета, те отварању проблема посредовања и свједочења на основу искуства немогућности успостављања апсолутног идентитета. (Вукашиновић 2012: 146) Разломљени идентитет субјекта у Растковој прози биће стога преиспитиван у контексту постструктуралистичких теорија идентитета, и то тако што ћемо покушати да укажемо на игру владајућих идеолошких, психолошких, социолошких, културолошких, расних и родних дискурса, у којима се Расткови јунаци и јунакиње романа (Са силама немерљивим, 16

17 Људи говоре, Дан шести), драме (Сабињанке) и путопса (Африка) суочавају са нецеловитошћу свога идентитета. Интерпретација ових дискурзивних механизама и структуралног поретка, који битно одређују природу субјективности у оквирима западне културе након Првог светског рата, у нашем раду обухватиће проблеме комплексних мрежа односа знања и моћи, односно доминације и субординације. Отуда би се позиција субјекта и природа његове субјективности сагледавале кроз призму односа власти и појединца, снаге маскулинитета уписане у идентитет субјекта и посредством говора ћутње, односно исповести, као оруђем владајућих структура за очување доминације и моћи. Основни проблем деконструисаног субјекта, према томе, сажет је у питању вредности разлике и његовог посредовања са собом, са Другим и са светом. У Дану шестом,утврдићемо позицију измичућег, антитетичког идентитета субјекта, суоченог са ратним страдањима, и указати на нужност његове смрти у 20. веку. Најзад, у последњем одељку овога поглавља, враћајући се приоритету активности самосвести писца и песника, покушаћемо да укажемо на један другачији повратак субјекту у смислу нужности његовог сталног приповједачког реконституисања (Вукашиновић 2012: 146). У том контексту бавићемо се феноменима слободе и истине у прозним делима Растка Петровића. Херемнеутичком анализом доћи ћемо до резултата који показују да се свака могућност поимања истине, у сложеној игри знања и моћи, бива отета субјекту, па уместо истине и слободе субјект живи ропство сопственог трајања. Супротно традиционалном разумевању феномена истине, које се базирало на чињеници да је она, по своме пореклу, сродна слободи, истина коју живи модерни субјект у делима Растка Петровића има другачије квалитете: она није слободна по природи ни ропски зависна погрешка, него је њено изношење на видело у својој целини прожето односима власти. Стога ћемо преиспитивати функционисање (фукоовске) мреже власти, дакле 17

18 методе надзирања и контроле, који се уписују у идентитет Расткових јунака и јунакиња, утичући тако на његову разградњу. У контексту родних теорија идентитета и културолошких теорија покренућемо и питање односа идентитета и родног-дискурзивног-другог. С тим у вези осврнућемо се на конципирање и очитавање друштвено наметнутог симболичког принципа, који признају и они који владају и они којима се влада, и то тако што за своје друштвене позиције налазе упориште у успостављеним друштвеним односима у којима се, у име симболичког принципа, утврђује логика владавине. Логика владавине има задатак да држи до друштвено утврђених разлика на плану мишљења, говорења, деловања и, општије, на плану својства које разликује по себи, демонтирајући процесе који су одговорни за претварање историје у природу, а културне самовоље у природну. Доминантна фигура оца у Растковом делу, дакле, бива универзално призната и потврђена у објективности друштвених структура и продуктивних и репродуктивних активности које се заснивају на полној подели производног рада и подели сходно биолошкој репродуктивности. Успостављене јединствене схеме мишљења и деловања, које, дате као такве, припадају свима, намећу се и сваком појединцу као супериорне. У центру практичне и доксичне опште сагласности јесте, дакле, мушкоцентрична представа биолошке и друштвене репродукције, која, као таква, налази своје упориште у здравом разуму. Положај жене у прозним остварењима Растка Петровића одређен је негативним симболичким коефицијентом одвајања у друштвеном простору. Установљене као негативна биће, Расткове јунакиње знају за врлине самоодрицања. Оне су најчешће помирене са судбином и ћутањем, примењујући на себе успостављене категорије оних који владају односима владавине и који имају за циљ да ти односи добију природан изглед. Тиме оне бивају одведене до граница самопотцењивања и самообезвређивања или се пак изнова потврђују кроз мајчинство, односно кроз припадање мушкарцу. Научене да живе 18

19 сопствену немоћ, хероине у Растковим делима непрестано трпе оно што Пјер Бурдје назива симболичким насиљем (в. Бурдје 2001: 51). С обзиром на покренута питања идентитета и власти, идентитета и маскулинитета, идентитета и рода, логично нам се намеће и питање које би се тицало проблема очитавања идентитета у оквиру социјално-роднодискурзивно Другог. У путописном остварењу Африка Растко Петровић, чини се, искорачује из културне политике која је пројектована као постав који полази од безупитног прихватања извјесности консолидованог идентитета (Вукашиновић 2012: 147). Захваћен ипак у битној мери европским идентитетом, субјект тежи његовом одржању посредством Другог, и парадоксално, у својој експанзији, нужно одлази у пропадање. У току даљег рада покушаћемо да у односу на песничку збирку Откровење Растка Петровића успоставимо опште митолошке обрасце и то у оквирима двадесетвековне (књижевно-антрополошке) ремитологизације и индивидуалне митологизације нашег песника. У том смислу треба деконструисати и изнова конципирати она места у песмама на којој почивају темељи Расткове поетике. У складу са авангардним кретањима и естетским превреднавањем многих појава, које су нужно захтевале један процес ресемантизације после искуства Првог светског рата, Растко Петровић раскида са традиционалном стваралачком праксом и чини заокрет ка есенцијално првобитном, ка изворном поретку којем супротставља изгубљене културне обрасце савременог човека. Покушаћемо да истражимо проблем усвајања/понављања (модерних) стереотипа хуманистичких дискурса као што су мит, историја, психологија, институције, хуманизам, религија, и начин на који се, у оквиру ових дискурса, идентитет као такав деконструише и уграђује у поезију Растка Петровића. Актуелизујући митопоетском логиком бројне симболе и фигуре и везујући их за архајски доживљај стварности, наш песник у својој збирци песама конструише књижевну реалност на 19

20 основима митског поимања простора и времена, да би такву једну реалност антропокосмизовао и тиме прожео песнички субјект обликованим светом, не занемаривши ни његову телесну нити духовну страну. Реактивирајући мит о телу, тако што дели судбину архајског човека, односно, по речима Мирче Елијадеа, homo religiosus-а, за песника тело постаје светост по себи, сам микрокосмос пребивања, што је оно уосталом представљало и за примитивног човека. Из једне хиперреалности пребивања свести песник, зато, призива и све оне модернистичке и утопистичке представе о целовитости и суштинском јединству тела, о његовим границама и могућностима које остају у оквирима тих граница. Промишљајући и певајући о свим најосетљивијим местима телесне, односно човекове егзистенције, као што су сексуалност, рођење, смрт, а онда и о физиолошким функцијама попут хркања, варења, подригивања, које измичу друштвеном надзору и друштвеној условљености уопште, песник прекорачује границе тела и проговара готово физиолошки обликованим језиком, творећи тако један нови вид егзистенције: физиолошку коегзистенцију са собом. Физиолошку коегзистенцију са собом треба разумети у оном виду у којем је субјект усмерен ка поновном придобијању изгубљеног идентитета и ка покушају изновног себе-успостављања у слободи стварности егзистенције. Преиначујући и реактивирајући, дакле, архајске митове о рођењу, смрти и сексуалности, Растко Петровић, наиме, путем антропокосмичке синтезе указује на присуство лунарног симболизма у својој поезији, што је за нашег песника вид опстајања субјекта који кореспондира са егистенцијом човека у космичком поретку ствари. Како је, међутим, језик стављен у функцију мишљења, модернистичко утопијско поверење у језик, а онда и у поезију, производи и веру у стварност духа. Отуда, неограничено поверење у језик бива истовремено и пут пропадања субјекта у вербалну јаву, која, као таква, 20

21 доводи и до његова одвајања од света живота. Пошто је интенционалност, у феноменолошком смислу, особеност која карактерише свест, свест не може бити усмерена само на појам, па је тело, у том смислу, и просторност која ситуира (и оријентише) субјект у свету. Тело тако истовремено и оријентише и свест, те језик поезије у песмама Растка Петровића има своју физиолошку условљеност. Он се објављује у виду конкретног и апстрактног покрета егзистенције, обједињујући и физиолошко и психичко стање песничког субјекта. Стога и разумевање поезије нашег песника обухвата и разумевање преласка поезије ка телесном, ка тренутку и ка доживљају у његовом песништву. Немогућност обнављања сусрета са чистом речју првобитног језика условљава, дакле, један другачији поступак искорачења из језика, који се открива као сабласт духа: изневеравање поезије и само-порицање субјекта, који се код нашег песника открива у расколу идентитета. У завршном делу рада, према томе, биће дат закључак у виду синтезе истраживања, која има задатак да покаже како субјект у Растковим делима, у својој вечној потрази за исцељењем, хранећи до исцрпљења субјективну илузију о слободи, остаје лишен спознаје света по себи и могућности да присвоји идентитет схваћен у традиционалном смислу. Зато ћемо у завршном делу рада начинити заокрет ка поетици идентитета Растка Петровића и начину на који се идентитет очитава најпре у Растковом Откровењу, да бисмо, потом, образлажући интерперетативна средства тумачења његових прозних дела у нашем раду, указали на деконструкцију идентитета у прозним остварењима писца, за која смо назначили да ће бити предмет наших истраживања. С обзиром на С обзиром на теоријске оријентире и планиране резултате истраживања, утврдићемо да се идентитет субјекта у поетици Растка Петровића у сусрету са светом утврђује као дискурзиван и, у својој основи, растемељен конструкт. Било да посеже за архајским извориштима самоуспостављања (што је случај са песничким субјектом 21

22 Откровења) или да је пак окренут реалитету живота у којем дели судбину обичног човека (у романима Са силама немерљивим, Људи говоре, у драми Сабињанке или путопису Африци) или пак судбину читавог човечанства (у Дану шестом), његова егзистенцијална стварност његова егзистенцијална стварност се конституише у самопорицању. Стога, закључујемо, да се Растко Петровић у своме делу, у складу са авангардном поетиком деконструкције, ослободио идеолошких матрица метафизичке мисли и да је, уносећи нихилистичко осећање разумевања и доживљаја стварности у своје стваралаштво, указао на дисконтинуирани идентитет модерног субјекта и позвао на мишљење разлике у књижевности, помоћу које би дошло до потпуног превредновања модернистичких представа о целовитости и тотатлитету. Утолико се чини важним да укажемо на сличности и разлике разумевања мита и идентитета између Растка Петровића и његових савременика, при чему бисмо на Растково литерарно дело указали као на највиталнију тачку превазилажења утврђених естетских концепата у српској књижевности на почетку 20. века. Тиме бисмо показали да се питање предвредновања српске књижевности од епохе модернизма па до савремених књижевних токова што може бити важна тема будућих истраживања, отвара и отпочиње са књижевним делом Растка Петровића. 22

23 II. ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА 2.1 Теорије идентитета Од Декарта па све до Хусерла и егзистенцијалиста филозофска мисао своју основу налази у cogitu. Последња велика филозофија свести, како то назначује Сретен Марић у свом есеју Егзистенцијалне основе структурализма, била је феноменологија. Феноменологија представља покушај да се свест, као жариште сазнања и творац света, очисти од произвољности психологизма, да се изгради метода сагледавања свести која ће омогућити визију суштина и научити нас да гледамо свет (Mарић 1971: 13). Хусерлов покушај да филозофију учини чистом науком показао се, међутим, узалудним. За разлику од Декарта, који је на својој страни имао Бога, Хусерл, према Марићевим речима, није поседовао никакво јемство за истинитост својих тврдњи или интуиција. Чињеница да су се многи егзистенцијалисти дистанцирали од феноменологије, говори о томе да феноменолошка мисао није могла да превазиђе границе својих апорија, да обичног смртног субјекта претвори у трансценденталног (Марић 1971: 13). Упркос томе што је несумњиво обогатила човекову свест о свести и тиме условила постојање велике разноликости човекових освешћења, феноменологија није успела да успостави и сазна јединство стварног, што је циљ сваке науке. Јер, за филозофију свести више није било места. Она је могла опстати док се још знало о којој свести је реч, који је тај декартовски здрав разум и његове интуиционисане очигледности (Марић 1971: 13), то јест све 23

24 дотле док није доведена у питање она свест западног човека која је имала свој континуитет у трајању од две хиљаде година, од грчке филозофске мисли наовамо. Од тренутка, дакле, када су се појам човека и култура којом је европски човек био одређен довели у питање, отпочиње и заоштрава се криза европске свести. Према речима Леви-Строса, то је онај моменат када је Европа почела оспоравати своју вековну филозофију cogita из»зле савести«(наведено према: Марић 1971: 14). Сходно томе, развој европске мисли захтевао је нове методе и у мишљењу субјекта. Трагом Хусерловог становишта, према којем се јединство стварности једино може мислити као тоталитет свега онога што та стварност јесте, дошло се до закључка да би, утврђивањем структура у феноменима људског живота, били успостављени тоталитети или јединства која би науку ослободила сваке субјективности, што значи и онда када би се тицала и мисли о човеку. Ако је мисао о човеку до појаве структурализма била субјективна или делимично произвољна, структурализам је, ослањајући се по природи ствари на лингвистику науку о језику као основну науку о човеку учинио ту мисао научном. Структуралистички метод, који је у другој половини 20. века привукао нарочиту пажњу теоретичара, јавио се још крајем 19. века као нова идеја у лингвистици, да би своју примену потом пронашао и у психологији, логици и математици. Зачетником структурализма сматра се Фердинанд де Сосир, који је питање категорија структуре први пут изложио у својим предавањима. За разлику од формалиста који су се, како тврди Џејмсон, у крајњој линији бавили начином на који се појединачно уметничко дјело (или parole) разликовно перципира на позадини књижевног сустава као цјелине (или langue), структуралисти су (...), утапајући ндивидуалну јединицу у langue, које је она дјеломични израз, поставили себи задатак да опишу организацију читавог знаковног сустава (Милосављевић 2000: 442). 24

25 Оно што је, дакле, структуралистима и формалистима зaједничко јесте успостављање онога што се подразумевало под parole, док разлике, како између формалиста и структуралиста или структуралиста и других мисаоних оријентација, тако и оне међу самим припадницима структуралистичке мисли, почивају на разумевању основне категорије категорије структуре. Латинска реч structura значи: начин грађења, склоп, састав, устројство, распоред (Милосављевић 2000: 443), а то на који начин је структура као таква одређена указује Жан Пијаже у својој књизи Структурализам наводећи три елемента која би је окарактерисала. Први елемент јесте тоталитет, који структуру одређује као ону која је сачињена од елемената, при чему су ти елементи подређени законима који карактеришу систем као такав. Други елемент који Пијаже издваја јесте трансформација, чиме се утврђује структурираност целине али и потреба да се елементи унутар ње изнова пребражавају у тежњи ка још већом кохерентношћу. И трећи је онај према којем структура тежи самоуређивању, и то у два правца: у правцу довршавања започете структуре и у правцу који је наметнут од стране шире структуре. Алтисер, који се, као и Пијаже и Сосир, залаже за испитивање структуре, верује да анализе структуралиста не треба да буду усмерена нити превасходно на субјект нити на објект, већ да је њихов предмет истраживања резултат интеракције субјекта и објекта, сам праксис, тачније логос тога праксиса. Он посредни објект између мишљења и збиље назива проблемским (Милосављевић 2000: 444), те је стога прави предмет структурализма, према Алтисеру, подручје између субјекта и објекта, оно што је човек створио и што се као створено може самостално испитивати (Милосављевић 2000: 444). Отуда није неприродно што се структурализам градио управо на пољу изучавања језика, јер језик је без сумње најзначанија људска творевина настала у интеракцији субјекта и објекта, као што се и може утврдити да нико од структуралиста не доводи у питање постојање структуре као такве у 25

26 човековом симболичком поретку, већ се њихови приступи предметима истраживања разликују у односу на то да ли структуре постоје независно од субјекта који их истражује или њихово постојање треба бити посведочено тек посредством субјекта, као и по томе да ли на структуре гледају статички или динамички (Милосављевић 2000: 445). Ако постоји нешто што обједињује разнородно поље структуралистичке мисли, онда је то начело које је први истакао Сосир да је језик диференцијална мрежа значења (Норис 1990: 43). Он сматра да не постоји очигледна и једнострука веза између»означитеља«и»означеног«, између изговорене или написане речи и појма који она одређује, већ верује да и једно и друго учествују у игри дистинктивних обележја у којој су разлике звука и смисла једини показатељ значења (Норис 1990: 44). Према томе, језик се може окарактерисати као дијакритичан, односно као онај који почива на структури разлика, при чему се помоћу малог броја лингвистичких елемената долази до широког спектра могућих значења, док се знак открива као произвољан ентитет. У произвољности знака, међутим, има још нечег што ваља назначити осим односа произвољности између ознаке и означеног. Језици се, наиме, не могу замислити као номенклатуре: они никако не представљају низ назива произвољно одабраних и припојених низу објеката или појмова нити на једноставан начин припајају имена постојећим категоријама, већ артикулишу сопствене организујући свет на другачији начин. Тврдњи, коју је Сосир изложио, иде у прилог чињеница која сведочи о променљивости појмова кроз историју: да би језик могао функционисати као номенклатура, појмови би морали остати постојани. Стога његова означена нису унапред дати појмови, већ променљиви и непредвиђени појмови који варирају од једног до другог стања језика (Kалер 1980: 23). Закључак који изводи швајцарски лингвиста, према томе, јесте да су и ознака и означено чисто релациони или диференцијални ентитети, одређени на основу својих односа према другим ознакама и означенима. 26

27 Систем бинарних опозиција тако постаје заједнички именитељ свеколике мисли (Kалер 1980: 105), док се субјект поставља у само средиште аналитичког подухвата. Он је кључни појам за разумевање језика: да би се знало у којој је мери нешто стварност, бар са становишта синхроничне анализе la langue, потребно је и довољно је да се испита у којој мери то постоји за свест субјекта (Kалер 1980: 93). Субјект је, дакле, онај који се путем ознаке креће ка означеном спрам онога што има у својој свести. Зато, према Сосиру, само звуци представљају значења присутна у свести говорника, док је писмо даљи и несавршенији облик који тек представља гласове, који су претходно посведочили мисли. Отуда он стално потврђује приоритет говорног језика пред писаним језиком и у писању види, сходно најбољој логоцентричној традицији, несавршено и изведено представљање. Овим увидом Фердинанд де Сосир поставио је темеље модерној лингвистици која се својим програмом косила са традиционалним мишљењем у два правца. Наиме, он прво занемарује дијахронијске методе историјског истраживања који су владали у лингвистици 19. века, те лингвистику научно заснива усвајајући синхронијски приступ, при чему језик посматра као мрежу постојећих структуралних односа у датом временском тренутку. Друго, он успоставља јасну разлику између појединачног говорног чина или говора (parole) и једног општег система уређених односа из ког је он изведен (la langue) (Норис 1990: 44). Такав систем, према Сосиру, чинио би основу свакој секвенци говора, он би говору претходио, јер значење настаје искључиво у складу са организујућим, учвршћеним правилима језика. У својој расправи Уметност у низу моделативних система Лотман, међутим, разликује знак од модела и то тако што упућује на модел који је у стању сврховито да замени знак у процесу сазнања или уређивања предмета. Уколико је, према томе, однос језика према денотату у природном језику историјско конвенционалан, онда је однос 27

28 према предмету одређен структуром моделативног система (Лотман 1991: 542). Указујући на језик уметности као на другостепени моделативни систем, Лотман препознаје разлику између односа језика и говора у уметности, са једне стране, и у лингвистичком систему, са друге. Наиме, према Лотману, уметност је посебна моделативна делатност у којој разграничење између практичних и условних поступака бивају избрисани у корист игре 1. У игри апсолутна или стварна ситуација замењена је условном, играном ситуацијом. Као таква, она је модел стварности, који карактеристике игре понавља тако што их преводи на језик њених правила и тиме подразумева истовремено остварење (а не постепено смењивање током времена!) практичног и условног понашања (Лотман 1991: 544). Постављајући човека истовремено у две ситуације у практичну и у условну, један те исти елемент игре укључује се у сваку од њих и, добијајући при том различита значења, почиње да се разликује од самога себе. Отуда сви елементи у моделу игре, као и игра у својој целини, представљају сами себе и једнако се од себе разликују, моделујући тако оно што би била случајност, вероватност појава или детерминисаност. Зато је логичко-сазнајни модел много погоднији за репродуковање сазнајног у језику, док модел игре репродукује сопствени говор, он је инкарнација материјала који је случајан у односу на језик (Лотман 1991: 545). Оно што је, према томе, 1 Како би објаснио специфичност уметности у низу других врста моделативних система Лотман успоставља разлику између остварења практичних поступака, којима се постижу практични резултати, и реализације условних поступака којима се стичу одређена знања. Он за пример узима ситуацију у којој један туриста користи географску карту, крећући се и заустављајући се по различитим местима. У поступцима туристе совјетски теоретичар утврђује два модела понашања: један је практични, други условни. Служење географском картом, као научно-сазнајним моделом деловања, реализује се од обичног, практичног. Нико ко се географском картом користи, запажа Лотман, не мисли да се при том заиста креће по географском простору. (в. Лотман 1991: 543) 28

29 за Лотмана модел игре, који би као такав био у стању да репродукује њен говор, то је за Сосира оно што се подразумева под parole, али са једном битном разликом: за разлику од Сосира и његовог инсистирања на успостављању бинарних опозиција језичког система у односу на који је постављен центрирани субјект, Лотман не изједначава знак са означеним, већ верује да је однос према предмету одређен структуром моделативног система. Тиме субјект престаје да буде тако важан, он није кључни и неопходни медиј између ознаке и означеног, већ његову улогу сада преузима моделативни систем. Бартови ставови о језику своје упориште налазе у његовим раним радовима, који су имали за циљ стварање једне свеобухватне науке о тексту заснованој на Сосировој лингвистици. У покушају да успостави универзалну граматику нарације, која је требало помоћу једног метајезика да изрази све кодове и конвенције постојећих књижевних текстова, Барт у својим Елементима семиологије (1967) у први план истиче структурализам као неку врсту главног кода или аналитичког дискурса језика (Норис 1990: 25). Према томе, структурализам је за Ролана Барта у првом маху био метод који је у стању да расветли и објасни све разноврсности језика и културе. Ако је, међутим, семиологија преузела улогу метајезика, другостепеног система који доминира језиком објектом, намеће се питање зашто она не би могла бити подвргнута даљим операцијама на вишем нивоу. Зашто, дакле, метајезик не би могао и сам постати језик објект неког новог метајезика? И то питање Барт је увидео, те, одричући се права на истину која би овакав процес зауставила, о структурализму проговара као о делатности отвореног процеса читања а не као о методу у чију тачност не треба сумњати. Осећајући потешкоће и противречности у покушају да се усаврши структуралистичка теорија, француски теоретичар стога успоставља известан отклон од сваке организоване теорије, а идеју о потпуној разумљивости, каква је структура у њеном металингвистичком 29

30 смислу (Норис 1990: 27), сврстава у фазу мишљења која је заслепљена сопственим појмовним метафорама (Норис 1990: 27). Овакав Бартов амбивалентан став према језику и структури имао је за последицу преиспитивање Сосирове идеје преимућства гласа у односу на текст. Наиме, преиспитујући појам текста у својим есејима Од дела до текста и Смрт аутора, Барт налази да је писање уништење свакога гласа. Као неутрални, сложени и посредни простор у којем субјект нестаје, писање, према француском теоретичару, представља оно негативно, где је сваки идентитет изгубљен, почевши од самог идентитета писања по себи. Упориште за своје тврдње он види у разликовању дела од текста. За разлику од дела које је затворено на означеном и делује као општи знак, текст, са друге стране, припада подручју означитеља: он примењује принцип бесконачног одлагања означеног, сам текст се одлаже и непрестано помера своје значење, образјујући тако игру која почива на преламању, варијацијама, са одсуством свеобухватне логике текста. Ако је дело, како вели Барт, умерено симболично, што значи да се његов симболизам исцрпљује, зауставља, онда је текст интегрално симболичан: на тај начин он је враћен језику, структуриран али изван центра, без знања о сопственом затварању. Плуралност, која га карактерише, сведочи не само о томе да текст има више значења, већ да он по себи представља пролаз значења. Са експлозијом значења, са дисеминацијом која га одређује, за разлику од дела које је ухваћено у процес порекла и чији је отац и власник сам аутор, текст се чита са одјецима, са анонимним цитатима којима се не може ући у траг, као међутекст некога другога текста без уписа Оца. Јер аутор је за Барта ништа друго до производ модерног друштва које је, израстајући из средњег века, са енглеским емпиризмом, француским рационализмом и посебном вером у реформацију, утврдило ауторитет појединца којем је позитивизам, као врхунац капиталистичке идеологије, посветио највећу пажњу. Преимућство гласа једне особе, аутора који нам се поверава, први је у 30

31 Француској довео у питање Маларме. За њега је језик онај који говори а не аутор: језик заузима место субјекта који је до тада био власник тога језика. Надреализам је, даље, допринео деградацији ауторитета субјекта поверавајући задатак руци (а не свести аутора) да пише о ономе чега сам субјект није свестан (аутоматско писање). Остављајући књижевност по страни, Барт наглашава да је лингвистика осигурала вредан аналитички инструмент за уништење аутора, којим се показује да је целина исказивања заправо празан процес, а да је лингвистички аутор једнак случају писања. Субјект у својој целовитости је, према томе, испражњен субјект којег је језик, сада у својој целости, потпуно исцрпео. Насупрот старој парадигми субјективност/објективност Барт, дакле, посредством идеје о смрти аутора као жељеном догађају који омогућава излаз из тираније субјективности, субјект опажа на неком другом месту одвојеног, помереног, деконструисаног: зашто не бих говорио о 'своме ја' кад то 'ја' више није 'моје'? (Наведено према: Норис 1990: 27) У то да се субјект не може идентификовати са говорником веровао је и француски психоаналитичар и теоретичар Жак Лакан, који је начином на који је мислио субјект извршио снажан утицај на поборнике постструктуралистичке мисли. Наиме, Лакан, као и Барт, полазиште за своја испитивања о положају субјекта и о целовитости његовог идентитета налази у језику. Како се у језику налази скуп диференцијалних особености, али не и обједињавајућа особеност, може се рећи да је језик сачињен од бесконачног низа ознака. У односу према субјективитету свака ознака може бити носилац истог процеса (Лакан 1988: 226), док скуп ознака представља оно што би се подразумевало под Другим. Насупрот обједињавајућој особености код целих бројева, постојање језика, према Лакану, омогућује стварање разлике и то тако што сама ознака не мора бити идентична са самом собом: тиме што имамо скуп ознака и што у том скупу једна ознака може, али и не мора означавати себе саму (Лакан 1988: 227), успостављен је парадокс према 31