PDH (Plesiochronous Digital Hierarchy) систем

2.2.2.1. PDH (Plesiochronous Digital Hierarchy) систем Импулсно кодно мултиплексирање (РСМ) и хијерархијски комуникациони систем који је објашњен често се назива и PDH систем ( plesiоchronous digital hierarchy). Дигитална мрежа приближне синхронизације (PDH), како би се у слободном преводу могло превести, је технологија која се користи у телекомуникационим мрежама за пренос велике количине података преко дигиталних телекомуникационих медија, као што су оптички и микроталасни радио-системи. Термин потиче од грчке речи плесио, што значи близу, и Хроносвреме, и односи се на чињеницу да PDH мреже раде у различитим деловима мреже готово, али не баш савршено, синхронизовано. PDH обично замењују синхронизоване дигиталне хијерархијске мреже (Synchronous Digital Hierarchy-SDH) или синхроно оптичко умрежавање ( SONET) у већини телекомуникационих мрежа. PDH омогућава пренос података каналима који номинално раде на истој брзини, али омогућава и неке варијације брзине око номиналне вредности. По аналогији, било која два сата номинално раде са истом брзином такта до 60 секунди по минути. Међутим, што је врло вероватно, један ипак ради мало брже од другог, што кориснику није много битно. Основна брзина преноса података је 2048 kbit/s. За пренос говора, користи се тридесет канала са брзином 64 kbit/s по каналу плус два канала за сигнализацију и синхронизацију са брзином 64 kbit/s. Алтернативно, цео пропусни опсег може да се користи за неговорне сврхе, на пример за пренос података. Брзина преноса података је под контролом сата у опреми која генерише податке. Дозвољено је да брзина варира ± 50 ppm на 2.048 Mbit/s. То значи да пренос различитих података може да се одвија са незнатним међусобним разликама у брзинама. Да би се пренео већи број података са једног места на друго, они су мултиплексирају у групама од по четири. То се чини тако што се користи 1 bit за стримовање податка број 1, затим 1 bit податак број 2, онда број 3, а затим број 4. За предају из мултиплексера додају се додатни битови како би се омогућио пријем демултиплексера за декодирање који бит припада којем податку, и тако правилно реконструише оригиналне податке у каналу. Ови додатни битови се зову "justification" или "stuffing" битови. Због тога што се сваки од четири податка по каналу не преноси обавезно са истом брзином, морале су се увести одређене компензације. При емитовању мултиплексер комбинује четири податка по каналу под претпоставком да се сваки преноси максимално дозвољеном брзином. То значи да повремено (осим ако није стварна тренутна брзина 2 Mbit/s) мултиплексер може пратити и наредни податак. Ово омогућава да сва четири примљена податка мултиплексер може правилно реконструисати у оригиналне податке са брзином од 2 Mbit/s. Укупна брзина преноса података из горе наведеног процеса износи 8.448 kbit/s (око 8 Mbit/s). Слична техника се користи и за даље комбиновање: четири 8 Mbit/s, заједно, плус за "stuffing", даје 34 Mbit/s, четири 34 Mbit/s даје 140, а четири 140 даје брзину од 565 Mbit/s. 565 Mbit/s је брзина која се обично користи за пренос података преко оптичког система за међуградску комуникацију и комуникацију на већа растојања. Недавно, телекомуни-

кационе компаније су замениле своју PDH опрему SDH опремом добијајући много већа брзине преноса од 2048 Mbit/s, 8448 Mbit/s, 34368 Mbit/s и 139264 Mbit/s. 2.2.2.2. Синхронизована дигитална хијерархија (SDH) SDH хијерархија представља једну од три хијерархије са синхронизованим дигиталним мултиплексирањем. Осим ње, у ту категорију спадају још и Т1 и ISDN (о којем ће бити речи у Приступним мрежама). Хијерархија приближне дигиталне синхронизације (PDH) је развијенa као стандард за мултиплексирање рамова (фремова) вишег реда. PDH је омогућио већи број канала при мултиплексирању по европским стандардима од 30 канала по TDM фрему. Ово решење је примењивано неко време, али како PDH има неколико пратећих недостатака то је резултирало развојем синхроне дигиталне хијерархије (SDH). Разлози који су омогућили развој SDH су следећи: - синхронизована-сви сатови у систему морају да се ускладе са референтним тактом; - сервисно-оријентисана - SDH мора усмерити саобраћај од једног до другог краја преносног система између две централе без обзира на пренос између њих, где ће проток бити одржан на истом нивоу током одређеног временског периода; - да дозволи фремове било које величине да буду отклоњени или уметнути у SDH фрем било које величине; - једноставно руковање са могућношћу управљања преносом података преко везе (линка); - обезбеђивање високог нивоа опоравка од грешака; - обезбеђивање високог протока мултиплексираних података било које величине рама, ког ограничава сама технологија; - смањење грешака битова. SDH је тако постао главни протокол за пренос у већини PSTN мрежа, јер омогућава проток од 1.544 Мbit/s, а у циљу стварања већег SDH преко тога се врши мултиплексирање фремова познатих као Синхрони Транспортни модули (STM). SТМ-1 рам се састоји од мањих протока који су мултиплексирани да остварују рамове брзине 155,52 Мbit/s. Тако SDH могу мултиплексирати пакете фремова за Етернет, PPP и ATM. И док је SDH предвиђен за пренос протокола (Слој 1 у ОSI референтном моделу), он такође обавља и неке функције свича, као што је наведено у једном од разлога његове примене. Најчешће додатне функције SDH хијерархије су: - SDH проспајање(crossconnect) - је SDH верзија време-простор-време пролазног прекидања. Он повезује било који канал са било којег од његових улаза на било који канал од било којег од својих излаза. SDH проспајање се користи у пролазним централама, у којој су сви улази и излази повезани са другим централама; - SDH Add-Drop мултиплексер (АDМ) може да дода или уклони сваки мултиплексирани рам мањи од 1.544Мit. Испод овог нивоа, стандардни ТDМ може се извршити. SDH АDМ-

ови могу да изврше задатак SDH проспајања и користе се на крају централе где се канали од претплатника повезују на језгро PSTN мреже. SDH мреже су повезане помоћу оптичких влакана високе брзине, јер оптичка влакна користе светлосне импулсе за пренос података. Модерна оптичка влакна за пренос користе таласно мултиплексирање (WDМ), где се сигнали преносе преко оптичког влакна различитим таласним дужинама, стварајући додатне канале за пренос. То повећава брзину и капацитет линка, што заузврат истовремено смањује и величине и укупне трошкове. Структура SONET/SDH сигнала Синхроне дигиталне мреже SONET (Synchronous Optical Networking-по америчком ANSI стандарду) или SDH (Synchronous Digital Hierarchy по европском ETSI стандарду) често користе различите термине за описивање исте функције или функција. Ово може да доведе до конфузије и претераних разлика. Уз неколико изузетака, SDH се може посматрати као надскуп за SONET. Протокол је изузетно тешка мултиплексирана структура са заглављем уметнутим и преплетеним (интерливираним) између података на сложенији начин, што има за циљ омогућавање заокруженим подацима да имају свој ниво фрема и да буду у стању да круже у односу на структуру фрема и нивоа SDH/SONET. Ово преплитање омогућава веома ниску латентност заокруженим подацима. Подаци који пролазе кроз опрему могу каснити највише 32 микросекунде у односу на фрем од 125 микросекунди и многи протоколи пре слања приближавају податке на најмање један оквир или пакет. Екстра повећање дозвољава мултиплексираним подацима кретање у оквиру целокупног фрема, јер започиње у другом тренутку од основног фрема. Одлука да се ово дозволи на већини нивоа мултиплексираних структура чини протокол сложеним, али даје високе свеукупне перформансе. Основна јединица фремирања у SDH је STM-1 (Дигитални канал ниво а 1), која ради брзином од 155,52 Мbit/s. SONET користи ознаку основне јединице STS-3c (synchronous transport signal 3 concatenated, тј синхрони пренос сигнала 3 уланчан), али висина нивоа функционалности, величина фрема и ниво бит-а су исти као и SТМ-1. SONET нуди и додатну основну јединицу преноса, STS-1 ( synchronous transport signal 1, тј синхрони пренос сигнала - 1), која ради на 51,84 Мbit/s - тачно трећина од STM-1/STS-3c. То је у SONET вези OC-3 сигнал састављен од три STS-1s (или, више коришћен пакет преноса, OC-3 сигнал носи један уланчани STS-3c). Неки произвођачи такође подржавају еквивалент SDH јединици SТМ-0. Фремирање - У пакет оријентисаном преносу података као што су Етернет пакети, фрем се састоји од заглавља и "корисног терета" (садржаја). Заглавље се прво преноси, а затим и садржај (и евентуално претраживач, као што је то CRC). У синхроним оптичким мрежама то је незнатно измењено. Заглавље се назива overhead и уместо да се преноси пре садржаја, он је интерливиран са њим током преноса. Прво се преноси део заглавља, па део садржаја, а онда следећи део заглавља, па онда следећи део садржаја док се цео фрем не пренесе. У случају STS-1 фрем је величине 810 октета, док је STM-1/STS-3c фрем величине 2430 октета. За STS-1, фрем се преноси као 3 октета за заглавље и 87 октета садржаја, што се понавља девет пута док се не пренесе 810 октета за 125 микросекунди. У случају STM- 1/STS-3c, који ради три пута брже од STS-1, прво се преноси 9 октета заглавља, а прати га

261 октет садржаја. Ово се такође понавља девет пута, што даје 2,430 послатих октета за 125 микросекунди. И за SONET и за SDH то је нормалан начин фремирања, који би се графички могао приказати као блок од 90 колона и 9 редова за STS-1 и 270 колона и 9 редова за STM-1/STS-3c. Овај пример поравнат је колоном заглавља, тако да заглавље изгледа као гранични блок и за садржај. Унутрашња структура заглавља и садржаја у раму незнатно се разликује код SONET и SDH, а различити термини се користе у стандардима да се опишу ове структуре. Међутим, њихови стандарди су веома слични у примени, што олакшава заједнички рад SDH и SONET у посебним пропусним опсезима. У пракси, термини STS-1 и ОC-1 се понекад користе наизменично, иако се ОC-N формат односи на сигнал у оптичком облику. Због тога је погрешно рећи да ОC-3 садржи 3 ОC-1s, али се може рећи да ОC- 3 садржи 3 STS-1s. SDH фрем SТМ-1 фрем (слике 14. и 15.) је основни преносни формат код SDH или основни рам или први ниво Синхроне Дигиталне Хијерархије (SDH). SТМ-1 фрем се преноси за тачно 125 микросекунди, због тога што постоји 8000 фремова у секунди на фибер-оптичком колу означеним са ОC-3 (Optical Carrier -3). SТМ-1 фрем се састоји од заглавља и поинтера (показивача) плус информација садржаја. Првих 9 колона сваког фрема чине структура заглавља секције (Section Overhead SOH) и поинтери административних јединица (Administrative Unit Pointers-АU поинтери), а 261 наредна колона чине информације садржаја фрема. Поинтери (H1, H2, H3 бајтова) идентификују административне јединице (А U) у оквиру информација садржаја. Слика 14.-Делови SDH фрема

Слика 15.-Структура SТМ-1 фрема У оквиру информационог садржаја, који има сопствени фрем структуре од 9 редова и 261 колону, налазе се административне јединице означене као информација садржаја од стране показивача. У саставу административних јединица је један или више виртуелних контејнера ( VC), који садрже секције заглавља пута ( Рath overhead-рон) и VC садржај. Прва колона је за пут, њу прати садржај контејнера, који може да носи и друге контејнере. Административне јединице могу да имају било које фазно поравнање у STM фрему, и то поравнање је означено поинтером у четвртом реду. Заглавље секције SТМ-1 сигнала (SОH) је подељено на два дела: заглавље регенератора секције (RSОH) и заглавља мултиплексa секције (М SOH). Заглавља садрже информације о самом систему, које се користе за широк спектар функција управљања, као што је праћење квалитета преноса, откривање кварова, управљање алармима, подацима комуникационог канала, сервиса канала итд. STM фрем је континуиран и преноси се у серијском моду бајт по бајт, ред по ред. STM 1 фрем садржи: 1 октет = 8 bit укупно : 9 x 270 октета = 2430 октета заглавље : 8 редова x 9 октета поинтери : 1 ред x 9 октета садржај : 9 редова x 261 октета Период трајања : 125 μsec Брзина преноса : 155.520 Mbps (2430 октета x 8 bitа x 8000 фремова/s ) или 270*9*64Kbps = 155.52Mbps Стварни капацитет преноса података: 150.336 Mbps (2349 x 8 bitа x 8000 фремова/s) Пренос фремова врши се ред по ред, са лева на десно и одозго на доле.

Заглавље преноса се користи за сигнализацију и мерење грешака при преносу и састоји се од: - заглавља секције - назване RSOH (регенератор секције) у SDH терминологији: 27 октета који садрже информације о структури фрема потребне терминалне опреме; - заглавља линије - назване МSOH (заглавље мултиплекса секције) у SDH: 45 октета који садрже информације о аларму, одржавање и исправљање грешака које се могу наћи у оквиру мреже и - поинтера - који показују положај Ј1 бајта у садржају фрема. Подаци се преносе са једног краја на други, a пут којим се преносе назива се пут података, који се састоји од две компоненте: - заглавља пута (POH): користи се 9 октета за сигнализацију и грешке мерења од једног до другог краја и - садржаја, тј. корисничких података (774 бајта за STM-0/STS-1, или 2340 октета за STM- 1/STS-3c) За STS-1, садржај се назива енвелопа синхроног садржаја (synchronous payload envelope- SPE), који има 18 додатних бајтова, што доводи до тога да STS-1 има капацитет од 756 бајтова. STS-1 садржај је дизајниран тако да носи пуни PDH DS3 фрем. Када DS3 приступа у SONET мрежу, заглавље пута се додаје, а SONET мрежни елемент (NE-network element) одређује и прекида пут. SONET NE укида линију ако је процесуирано заглавље линије. Треба имати на уму да где год се линија или путања прекида, секција се такође прекида. SONET регенератори прекидају секцију, али не и путање или линије. STS-1 садржај може бити подељен у 7 виртуелних притока групе VTG (virtual tributary group). Такође, сваки VTG може да се подели на 4 VТ1.5 сигнала, од којих сваки може да носи PDH DS1 сигнал. VTG може бити подељен на 3 VТ2 сигнала, од којих сваки може да носи PDH Е1 сигнал. SDH еквивалент VTG је ТUG2, VТ1.5 је еквивалент за VC11, а VТ2 је еквивалент VC12. Три STS-1 сигнала могу бити мултиплексирана временским мултиплексирањем тако да формирају следећи ниво SONЕТ хијерархије, OC-3 (STS-3), тако да ради на 155,52 Мbit/s. Мултиплексирање се изводи преплитањем бајтова (интерливингом) три STS-1 фрема тако да формира један STS-3 фрем, који садржи 2430 бајтова и пренос у 125 микросекунди. Веће брзине се добијају сукцесивном агрегацијом више споријих протока, а њихова брзина се може одмах очитати са самих ознака. На пример, четири STS-3 или АU4 сигнала могу се сакупити тако да формирају 622,08 Мbit/S сигнал, означен као ОC-12 и SТМ-4. Највећа брзина која се обично користи је са ознаком ОC-192 и SТМ-64, која износи нешто мање од 10 Gbps. Брзине преко 10 Gbps су технички могуће и пред усвајањем. (Неколико произвођача већ нуде SТМ-256, са брзинама скоро 40Gbps). На местима где је оптичко влакно преоптерећено, више SONЕТ сигнала може се преносити преко више таласних дужина за шта је неопходно вршити мултиплексирање по таласној дужини, укључујући мул-

типлексирање снопа таласне дужине (DVDМ- dense wavelength division multiplexing) и грубо мултиплексирање таласне дужине ( CVDМ- coarse wavelength-division multiplexing). DVDM кола су основа за све савремене трансатлантске кабловске системе и остале протоке на велику удаљеност. SONET/SDH и веза са 10 Gbit Ethernet-ом Још један тип преноса података је 10 Гигабитни Етернет (10GbЕ). Гигабитна Етернет Алијанса креирана је са две 10 Гигабитне Етернет варијанте: локалне варијанте (LAN PHY) са брзином линије од 10,3125 Gbit/S, и широкопојасне варијанте (WAN PHY) са истом брзином као и брзином ОC-192/SТМ-64 од 9,953,280 kbps. VAN PHY варијанта обједињује етернет податке користећи "лагани" SDH/SONЕТ фрем како би били компатибилни на ниском нивоу са опремом дизајнираном за ношење SDH/SONЕТ сигнала, док LAN PHY варијанта обједињује етернет податке користећи 64B/66B кодирање линије. Међутим, 10 Гигабитни Етернет не пружа експлицитно никакву подршку на нивоу битстримовања других SDH/SONЕТ система. Ово се разликује од WDМ система транспондера, укључујући и друге облике WDМ система (CWDМ, DWDМ), који подржавају проток ОC-192 SONЕТ сигнала, a који подржавају танки SONЕТ урамљени 10 Gb Етернет. SONET/SDH нивои брзина У следећој табели приказани су упоредни нивои брзина и ознаке за SONET и SDH: Брзина од 160 Gbit/s ОC-3072/SТМ-1024 још није стандардизована, због високе цене примопредајника и могућности јефтинијег мултиплекса таласне дужине од 10 и 40 Gbit/s. Физички слој Физички слој се састоји од великог броја слојева, од којих је само један оптички/преносни слој (који укључује протоке, jitter спецификације, спецификације оптичких сигнала

итд.) SONET и SDH стандарди подразумевају и могућности изоловања и идентификације и порекла недостатака сигнала. SONET/SDH протоколи мрежног управљања SONET опрема се често управља са ТL1 протоколом. ТL1 је традиционални телеком језик управљања и реконфигурације SONЕТ елемената мреже. ТL1 (или било који други језик управљања SONЕТ мрежним елементима) мора се извршити од стране других протокола управљања, укључујући и SNMP, CORBA и ХМL. SDH углавном користи Q3 интерфејс. Најновије имплементације такође користе ТL1 са конвергенцијом SONЕТ и SDH елемената мрежне архитектуре. Постоје неке особине које су прилично универзалнe код управљања SONЕТ мрежом. Пре свега, већина SONЕТ NЕ имају дефинисан ограничен број интерфејса за управљање. То су: Електрични интерфејс. Електрични интерфејс (најчешће 50 Ω) шаље SONЕТ ТL1 команде за локално управљање мрежом, а SONЕТ NЕ мрежни елементи физички се налазе у централи. Ово је за "локално управљање" мрежним елементима ( NЕ) а, евентуално, и за даљинско управљање других SONЕТ NЕ; Craft интерфејс. Локалним "craftspersons" може се приступити SONET мрежним елементима на "craft port" и издати команде преко "немих" терминала или терминала са емулацијом програма који ради на лаптопу. Овај интерфејс може бити прикључен на конзолу сервера и омогућава даљинско управљање и пријављивање. SONET и SDH имају изведене канале за комуникацију података (DCC-data communication channels) унутар заглавља секције и линије за управљање у саобраћају. Генерално, заглавље секције (регенератор секције у SDH) је од велике користи. Према IТU-Т G.7712, постоје три начина за управљање: - IP-only stack, преко PPP као data-link; - OSI-only stack, преко LAP-D као data-link и - Dual (IP+OSI) stack преко PPP или LAP-D са функцијама тунеловања за комуникацију између стекова. Интересантна чињеница о савременим мрежним елементима је та да за обраду и управљање свих канала и сигнала већина NE садржи рутер за рутирање мрежних команди и основних података протокола. Основне функције управљања мрежом укључују: - Мрежну и НЕ резервацију. Да би се извео проток кроз мрежу, сваки NE мора бити конфигурисан. Иако се ово може извршити на локалном нивоу, помоћу craft интерфејса, обично се врши путем система за управљање мрежом (постављањем на виши слој) па се управљање мрежом ипак изводи преко SONЕТ/SDH мреже; - Надоградњу софтвера. NE надоградња софтвера се у модерном NE врши углавном преко SONЕТ/SDH управљања мрежом;

- Управљање перформансама. NЕ имају веома велики скуп стандарда за управљање перформансама. PМ критеријуми за праћење омогућавају не само исправност појединих NЕ, него и изолацију и идентификацију већине недостатака или прекида мреже. Софтвер за управљање и мониторинг вишеслојне мреже омогућава правилно филтрирање и решавање проблема у целој мрежи, тако да недостаци и прекиди целе мреже PМ могу бити брзо идентификовани и решени. ОПРЕМА Са скорашњим напретком SONET и SDH чипова, традиционалне категорије мрежне опреме се руше. И поред тога, као и мрежне архитектуре, остале су релативно константне, а чак и новија опрема (Укључујући и "Мултисервисне Резервационе Платформе") може се испитати у светлу подршке архитектури. Дакле, у том погледу и даље се упоређује нова (као и традиционална) опрема према старијим категоријама. Регенератори Традиционални регенератори окончали су заглавље секције, али не и линију или путању. Регенератори су продужили преносне путеве на начин сличан већини регенератора, претварањем у оптички сигнал који се до тада преносио на даљину у електричном формату, а затим се ретрансмитовао регенерисани сигнал велике снаге. Од касних 1990-их, регенератори су у великој мери замењени оптичким појачавачима. Такође, и неке од функција регенератора су пренесене на транспондер за мултиплексирање таласне дужине система. Add-drop multiplexer Add-drop мултиплексери (ADM) су најчешћи тип NЕ. Традиционална АDМ били су дизајнирани за подршку једне од мрежних архитектура, мада системи нове генерације често могу да подржавају више архитектура, понекад и истовремено. АDМ традиционално имају "странице велике брзине" (где је подржана пуна брзина сигнала линије) и "странице мале брзине", који могу да се састоје од електричног и оптичког интерфејса. Страница мале брзине узима малом брзином сигнале које су мрежни елементи мултиплексирали и шаље их на страницу велике брзине и обрнуто. Дигитални проспојни (crossconnect) систем Садашњи Дигитални систем за проспајање (DCS или DXC) подржавају бројчано велике брзине сигнала и омогућавају проспајање DS1, DS3 па чак и STS-3s/12c и тако даље, из било ког улаза на било који излаз. Напредни DCS може истовремено да подржава и наспрамне прстенове. МРЕЖНЕ АРХИТЕКТУРЕ Тренутно, SONET и SDH имају ограничен број дефинисаних архитектура. Ове архитектуре омогућавају ефикасно коришћење пропусне моћи, као и заштиту (тј. могућност пре-

носа чак и када је део мреже неисправан), као и могућност разумевања и употребе SONET и SDH широм света. Три основне архитектуре су: - Линеарни АPS (automatic protection switching-аутоматска заштита комутације), такође познат као 1+1: Ово укључује 4 влакна: 2 радна (по 1 у сваком смеру), и два за заштиту влакана. Комутација је базирана на линији стања и може бити једносмерна, у сваком смеру комутација је неовисна о другом смеру, или двосмерна, где су NЕ на сваком крају преклопљени, тако да се саобраћај у оба смера углавном обавља по истом пару влакана. - UPSR (unidirectional path-switched ring-једносмерни пут-комутиран прстен): У UPSR две редудантне копије (на нивоу пута) заштићеног саобраћаја се шаљу у оба смера око прстена. Бирач на изласку чвора одређује квалитетније копирање и бира за коришћење најбоље копије, тако да ако у једном примерку настане слабљење због пуцања или грешке у влакну превазилази проблем. UPSR има тенденцију да стоји близу краја мреже и као такав се понекад назива "колектор прстенова". Зато што се исти подаци шаљу око прстена у оба смера, укупан капацитета UPSR једнак је брзини линије N ОC-N прстена. На пример, ако имамо ОC-3 прстен са 3 STS-1s који се користи за пренос 3 DS-3s од улаза чвора А на излаз чвора D, онда 100% пропусног опсега прстена (N = 3) се користи за проток од чвора А до D. Било који други чворови прстена, рецимо B и C могу само да делују као пролазни чворови. SDH аналогија UPSR -у је унутар заштите подмреже (SNCP-subnetwork connection protection), али SNCP не намеће топологију прстена, иако се може користити у мрежној топологији. - BLSR (bidirectional line-switched ring-двосмерна линија-комутиран прстен): BLSR се јавља у две варијанте, BLSR са 2-влакна и BLSR са 4-влакна. BLSR прекидач је на слоју линије. За разлику од UPSR, BLSR не шаље сувишне копије из улаза на излаз. Уместо тога, чворови прстена при грешкама преусмеравају саобраћај на "дужи пут" око прстена. BLSR је скупљи и сложенији по ефикасности широкопропусног опсега, као и способности за подршку "екстра саобраћаја", која може бити непотребна када се изврши заштита комутације. BLSR могу да раде у оквиру градског региона или, чешће, за комутацију у саобраћају између градова. Због тога што BLSR не шаље сувишне копије од улаза на излаз укупни пропусни опсег који може подржати BLSR није ограничен на брзину линије N ОC-N прстена, а чак може бити и већи од N у зависности од тренутног протока у прстену. У најбољем случају то је кад се одвија сав саобраћај између суседних чворова, а у најгорем када је сав саобраћај на прстену потекао из једног чвора, односно када BLSR служи као колектор прстена. У овом случају подржани проток у прстену једнак је брзини линије N ОC- N прстена. То је ретко и само онда када је постављен као колектор прстена, али се често примењује у прстену између централа. SDH еквивалент BLSR-у се назива Мултиплекс Секције-дељење заштите прстена (МS-SPRING, тј. Multiplex Section- Shared Protection Ring).

СИНХРОНИЗАЦИЈА За синхронизацију у телекомуникационим мрежама користи се сат на изворишту, који се оцењују по квалитету, обично под називом "stratum" ниво. Типично, мрежни елемент (NE) користи најквалитетније stratum-е на располагању да би се могло утврдити праћење синхронизације статуса поруке (SSМ) одабраним сатом. Што се тиче синхронизације изворишта на располагању мрежним елементима су: - Локални екстерни тајмер. Ово је атомски сат направљен од Цезијума или сателитски сатни уређај у истој централи као и NЕ. Интерфејс је често DS1, са статусом SSМ која се добија од сата и ставља у заглавље DS1. - Линијски одвојени тајмери. NЕ може да се изабере (или да буде конфигурисан) да одвоји своје време са линијског нивоа, праћењем стања S1 синхронизације бајтова како би се обезбедио квалитет. - Holdover. Као последње средство, у недостатку квалитетнијег тајмера, NЕ могу да иду у "holdover" док квалитетнији екстерни тајмер не буде поново доступан. У овом режиму, NЕ користи сопствени тајмер као референтни. Временска петља Временска петља се ствара када сваки NE у мрежи преузима своје време од других NE, без тога да је било који од њих "главни" извор временског одређивања. Ова мрежна петља види своје текуће време одвојено од било које спољне мреже, због чега настају непознате грешке и на крају, у најгорим случајевима, масивни губитак саобраћаја. Извор ове врсте грешака може бити тешко дијагностикован. У принципу, мрежа које је исправно конфигурисана никада не би требала да се нађе у временској петљи, али неке класе тихих грешака могу ипак проузроковати овај проблем. СЛЕДЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА SONET/SDH SONET/SDH развој је првобитно био одређен потребом за пренос више PDH сигнала према DS1, Е1, Е3 DS3 мултиплексираних заједно са другим групама брзином 64 kbps импулсно-кодне модулације говорног саобраћаја. Могућност асиметричног АТМ преноса била је једна од најранијих апликација. У циљу подршке великих пропусних опсега АТМа, развијена је техника уланчавања, при чему су мањи мултиплексирани контејнери (нпр., STS-1) обрнуто мултиплексирани како би се добили већи контејнери (нпр., STS-3c) који су оријентисани ка подршци великих протока података. Међутим, један од проблема са традиционалним уланчавањем је нефлексибилност. Зависно од саобраћаја мешаних података и говора који се морају извршити, не преостаје много неискоришћеног опсега, због фиксне величине уланчаног контејнера. На пример, уградња контејнера од 100 Мbit/s Етернет везе унутар 155 Мbit/s STS-3c доводи до значајног смањења опсега. Још важнија је потреба да сваки средњи NЕ даје подршку новоуведеним величинама ланаца. Овај проблем је касније превазиђен увођењем виртуелног уланчавања. Виртуелно уланчавање (VCAT-Virtual concatenation) омогућава више произвољних склопова за мултиплексирање контејнера нижег реда, уградњу већих контејнера прилично про-

извољне величине (на пример 100 Мbit/s), без потребе да средњи NЕ даје подршку овом облику уланчавања. Виртуелно уланчавање повећава моћ Х.86 или протокола Процедуре стварања фремова (GFP-Generic Framing Procedure) како би се садржаји било којег протока могли мапирати у практично уланчани контејнер. Линк Капацитетног подешавања шеме (LCAS-Link Capacity Adjustment Scheme) омогућава динамичку промену протока преко динамичког виртуелног уланчавања, мултиплексирање контејнера на основу краткорочних потреба пропусног опсега у мрежи. Скуп следеће генерације SONЕТ/SDH протокола омогућава етернет пренос који се назива Етернет преко SONET/SDH (ЕoS-Ethernet over SONET/SDH). ЛИНКОВИ ЗА ЛИТЕРАТУРУ: The Queen's University of Belfast SDH/SONET Primer (http://www.pcc.qub.ac.uk/tec/courses /network/sdh-sonet/sdh-sonet.html) SDH Pocket Handbook from Acterna/JDSU (http://www.jdsu.com/united_kingdom /technical_resources/pocket_guides/sdh_guide1.html) SONET Pocket Handbook from Acterna/JDSU (http://www.jdsu.com/united_kingdom /technical_resources/pocket_guides/sonet_guide.html) The Sonet Homepage (http://www.sonet.com) SONET Interoperability Form (SIF) (http://www.atis.org/atis/sif/sifhom.htm) Network Connection Speeds Reference (http://www.ertyu.org/steven_nikkel/netspeeds.html) Next-generation SDH and MSPP (http://fibers.org/articles/fs/9/3/3/1) The Future of SONET/SDH (http://img.lightreading.com/heavyreading/pdf/hr20031114_esum.pdf) (pdf) Стандарди: Telcordia GR-253-CORE, SONET Transport Systems: Common Generic Criteria (http://telecominfo.telcordia.com/site-cgi/ido/docs.cgi?id=search&document=gr-253&) Telcordia GR-499-CORE, Transport Systems Generic Requirements (TSGR): Common Requirements (http://telecom-info.telcordia.com/site-cgi/ido/docs.cgi?id=search& DOCUMENT=GR-499&) ANSI T1.105: SONET - Basic Description including Multiplex Structure, Rates and Formats (http://webstore.ansi.org/recorddetail.aspx?sku=t1.105-2001) ANSI T1.119/ATIS PP 0900119.01.2006: SONET - Operations, Administration, Maintenance, and Provisioning (OAM&P) - Communications (http://webstore.ansi.org/recorddetail.aspx?sku=atis-pp-0900119.01.2006) ITU-T recommendation G.707: Network Node Interface for the Synchronous Digital Hierarchy (SDH) (http://www.itu.int/rec/t-rec-g.707/) ITU-T recommendation G.783: Characteristics of synchronous digital hierarchy (SDH) equipment functional blocks (http://www.itu.int/rec/t-rec-g.783/) ITU-T recommendation G.803: Architecture of Transport Networks Based on the Synchronous Digital Hierarchy (SDH) (http://www.itu.int/rec/t-rec-g.803/)