ИСОКРАТ И ГРЧКА ПАИДЕЈА

Годишњак Педагошког факултета у Врању, књига VII, 2016. Проф. др Бранко ГОРГИЕВ Филозoфски факултет Универзитет у Нишу УДК 1:82.085:37 - прегледни научни рад - ИСОКРАТ И ГРЧКА ПАИДЕЈА Сажетак: Чувени атински беседник и учитељ реторике Исократ, синтетички је помирио две супротстављене тенденције у беседништву: реторичку и филозофску. Једну, на челу са Горгијом, Продиком и софистима, који су ширили идеју општег образовања ради успешнијег бављења државним пословима, и другу, на челу са Сократом, Платоном и Аристотелом, који су сматрали да образовна парадигма која не води рачуна о истини и врлини, већ само о допадљивој речи и тренутном успеху на јавној сцени, не заслужује никакав респект ни поштовање. И док је прва више одговарала демократичности атинског друштва, друга се више залагала за традиционалне вредности. Ове две струје у разумевању образовања понављаће се често током историје као дилема, а понављају се и данас. Уместо да учитељи и ученици вежбају на безначајним темама, Исократ је захтевао беседничку обраду важних и узвишених тема, и то у адекватнијој уметничкој форми. Тако се зачела нова образовна парадигма, тзв. грчка paideia, а може се слободно рећи да је њен духовни отац био Исократ. Кључне речи: беседништво, образовање, реторика, филозофија, синтеза, Исократ, паидеја. Чини се да није само наше време оптерећено жељом за бољим образовањем, за бољом или новом образовном парадигмом. Раздобље V и IV века старе ере по много чему подсећа на наш XIX и XX век. Као што ми данас трагамо за моделом најбољег образовања, па у то име пристајемо на свакојаке реформе образовног система (иначе феномен присутан не само код нас, већ и у скоро читавом свету), тако су у поменутом периоду готово све грчке државице, полиси, нарочито оне са демократским уређењем, трагале за истим циљем. Политичка демократизација грчког друштва у V и IV веку ст. е, као и демократизација наших друштава у XIX и XX веку, произвеле су исту дилему и поставиле исто питање: које је најбоље образовање? Век о коме је реч избацио је у први план потребу за јавним говором пред Скупштином (ekklesía), пред Већем, или на суду, где је од умешности беседниковог владања речима (од његове убедљивости: péithein) зависило да ли ће ствар бити прихваћена или одбијена. Више није био довољан само беседнички таленат, била је потребна школа која ће избрусити оно што је природа дала човеку. 11

Горуће питање о најбољем образовању створило је две супротстављене стране. На једној страни су били славни софисти Продик (око 465 415. год. ст. е.) и Горгија (око 483 око 376. год. ст. е.), који су сматрали да је беседничкој вештини нужно потребан један шири образовни оквир којим би употпунили и побољшали вештину бесеђења и тиме створили ефикаснијег беседника. Са тих позиција су заступали идеју општег образовања, ширили исту идеју широм Хеладе, сматрајући да испуњавају важну и племениту мисију у грчким полисима. Но проблем је био у томе што су ово опште образовање третирали као средство које би употпуњивало беседништво, док само беседништво није имало други циљ осим да убеди (péithein) друге у истинитост или ваљаност предмета за коју се беседник залаже без обзира на његову стварну истинитост и ваљаност. Циљ је био произвести истиноликост и истиноподобност у исказима, која се може добро пласирати у свим приликама, а не праву истинитост и подобност, која је иначе врло лоше пролазила на суду, у Скупштини, уопште, у јавним, политичким и државним стварима. Једном речи, циљ је био победа у дискусији; што значи збунити и поразити сабеседника, добити парницу на суду, придобити публику у јавном животу за своју ствар, и то уз помоћ добро увежбаних беседничких трикова. То је била визија њиховог новог образовања, на томе је била заснована њихова нова образовна парадигма. Ова злоупотреба уметничке речи удружена са систематским срозавањем и релативизирањем истине створило је опозитну, другу страну, коју се предводили Сократ (470/469 399.) и Платон (427 347. ст. е). Образовна парадигма која не води рачуна о истини, правди, добру, врлини, не заслужује никакав респект ни поштовање, већ само презир и критику. Управо то су и радили Сократ и Платон, прозрели су и презрели ове учитеље лепе речи, подвргнувши сва њихова начела бескомпромисној али аргументованој критици. Дела као што су Ијон, Протагора, Еутидем, Горгија, Менексен, Софист итд, само су део ширег Платоновог литерарног корпуса који сведочи о томе. Порука коју су хтели да пошаљу је била следећа: не може образовање да иде мимо моралних норми, или чак у супротности са њима. Штавише, циљ највишег образовања мора бити спознаја истине, и то оне натчулне апстрактне Истине, која се остварује у идеји Добра, Лепоте, Врлине. Све оно што нас спутава и скреће са тог пута мора бити склоњено или стављено у други план. Ако су ометајући фактор наше практичне животне делатности, тзв. praxis (лат. vita activa), које нас бацају кроз живот тамо-амо, увек у потрази за ухлебљењем и у једној константној забринутости за тело, онда је разумљиво да треба тежити theoria, тј. теоријском или контемплативном животу (лат. vita contemplativa), као једино достојном, ваљаном и исправном путу. У том погледу Сократ, Платон и Аристотел уопште се и не разликују. Њихова образовна парадигма има исту пирамидално постављену структуру, која врхуни у спознаји истине или врлине. У суштини ова парадигма је аристократска по духу, у оном најбољем смислу речи, јер тежи ка идеално-типском, ако не и архетипском, ка оном најбољем у човеку, дакле, 12

божанском. Ова иста идеја биће касније развијана у хришћанству кроз концепт обожења (theosis), који ће бити крајњи циљ (telos) хришћанске паидеје. Да је креирање ове образовне парадигме остало само у домену филозофа, можда би тако и изгледало класично образовање. Ипак, стварност и потребе времена налагале су извесно приземљење и ревидирање овог концепта. Не толико на плану структуре и крајњег циља, telos-а, како би рекли стоици, колико на плану skopos-а (ближег циља), који је захтевао да буде задовољен и онај другостепени план, тзв. praxis (vita activa), где је реторика била незамењива. Био је нужан компромис у виду плодотворног и креативног решења које би уважило и стварност потребе времена, и идеал потребу за вечношћу. То је и понудио чувени атински беседник и учитељ реторике Исократ (436 338. ст. е). Будући да су му узори били и Продик и Горгија, подједнако колико Платон и Сократ, вероватно је био и сам у дилеми којој страни и ком моделу да се приклони. Оном софистичком, демократском, популарном, који је наступао под девизом образовање за све, и који је био у складу са демократизацијом друштва V/IV века, или оном филозофском, аристократском, коме је на срцу још увек био стари аристократски, па и витешки идеал правде и вечне истине. Уместо непомирљивог дисјунктивног начела или или, Исократ се у решавању овог проблема определио за далеко плодотворнији, конјунктивни приступ типа и и, дакле и реторика и филозофија. Али не на еклектички и механички начин, спајајући оно што се не дâ спојити, већ на један креативан начин, где би оно најбоље, како из реторике, тако и из филозофије, што више дошло до изражаја. Уместо да се ученици и њихови учитељи губе, како би рекао М. Флашар, у изучавању механичких реторских поступака и увежбавању сваковрсних беседничких трикова, и то на нереалним митолошким темама, па и сасвим безначајним темама (Флашар, О класичним студијама у Карловачкој гимназији, 1998: 13), Исократ је захтевао од васпитаника беседничку обраду предмета важних и узвишених, и то у форми која је оваквим предметима примерена. (Исто:14). Од тренутка када је филозофија понудила виши смисао и удахнула живот реторици, а реторика као техника и теоријска дисциплина уметничке речи препустила своје тело филозофији, зачела се нова образовна парадигма, тзв. грчка paideia. Може се слободно рећи да је њен духовни отац био Исократ. Али до њеног пунолетства, како би она стекла доцнији назив класична или традиционална образовна парадигма, дакле стандардизована и широко примењива у школском курикулуму, требало је да прођу најмање стотину година. Услов је био да и однос према литерарној, уметничкој речи, довољно сазри и доживи свој пунолетни облик. Допринос Исократа на овом плану је био можда и већи и значајнији, будући да је уметничка прозна реч са њим достигла врло висок ниво и самим тим успоставила врло високе стандарде генерацијама ученика после њега. У погледу језика надмашио је и свог учитеља Горгију и Ксенофонта, а у погледу стила достигао је савршену меру између прикладне мисли и прикладног облика, и то по законима 13

еуритмије и мелодичности. Он је не случајно творац тзв. епидеиктичке, свечане беседе, која, за разлику од оне практичке: политичке и судске беседе која жели да задобије слушаоца за некакав тренутни, ближи циљ и то уз помоћ лепих говорних фигура и израза, Исократова реч тежи ка томе да покрене слушаоце самом лепотом беседе у целини чији је крајњи циљ да произведе лепо и племенито држање и владање. Колико је био велики беседнички углед Исократа признаје и сам Аристотел, који га прилично често (16 пута) помиње у делу Реторика. Управо под Исократовим утицајем Аристотел и уводи реторско образовање у наставни план своје високе школе Ликеј. Мада су Сократ и Платон видели у њему будућег филозофа, њихова надања су се, како вели М. Ђурић, изјаловила (Ђурић, Историја хеленске књижевности, 1984: 621), јер је Исократ био и, рекли бисмо, остао ретор, дакле, истински учитељ беседништва. Поставља се питање како је успео да се наметне својим савременицима, зашто га је Аристотел толико ценио, чиме је успео да толико снажно утиче на правац и дух античког образовања у целини. Поред несумњиве чињенице да Исократу припада нејвећа заслуга у томе што је усавршио хеленску уметничку прозу (Исто: 621), постоје и други неуметнички разлози за овај његов утицај, као што су: 1) успешност у послу којим се бавио, 2) трајање и 3) систематичан и школски приступ материји. Како каже Цицерон: Из Исократове школе као из Тројанског коња изишле су само прве главе (De orat. II 99) и Исократова кућа била је радионица речитости за целу Хеладу (Brut 32), чиме се потврђује мишљење да је он био један од највећих учитеља хеленске омладине (Ђурић: 621). И он сам био је свестан утицаја који има на друштво, па ће зато на једном месту и рећи да је имао више ученика но сви његови супарници заједно ( V 30 s, 41). Како вели М. Ђурић: Његов идеал образованости није био само практично беседништво него све што је лепо и племенито, тј. општу образованост, ἐπιπόλαιος παιδία (XV 190), и он тај идеал, као и своју методу и циљ, и објашњава списима, при чему обраћа пажњу више на познавање историје уопште и историје културе него ли на познавање природних наука. У такмичењу с другим беседницима и философима, он је у борби за свој идеал образованости однео победу: својим учитељским утицајем, вршеним више од педесет година, постигао је да беседничко образовање постане први и битни део општег образовања у хеленском свету (Исто: 621). И не само то, Исократ је био први мислилац који је говорио да је хеленско име више ознака духовне образованости (паидеје), него ли етничког порекла (Исто; Paneg. 50), чиме је наговестио идеју универзалне, надетничке просветне заједнице, коју ће касније остварити Александар Македонски. Вероватно је изневерио очекивања Платона у погледу филозофије, јер је реторика за Исократа била права философија у којој је налазио најпоузданије мерило за разликовање просвећена човека од непросвећена (Исто), али је такође и успео да укрсти практичко реторичко образовање са философским идеалима. Па ипак, што се тиче примене поменутог конјунктивног 14

образовног начела и реторика и философија, можда се оно више односи на Исократовог савременика и супарника, Алкидаманта из Елеје, чији је идеал био, као и Платону и Питагори пре њега, филозофски образован државник, тј. у удруживању политичке моћи са филозофском образованошћу. У том смислу Алкидамант је био далеко ближи Платону него Исократу, а у одређеним идејним сегментима, као што је рецимо Алкидамантово заступање права слабијег, вероватно превазилазио и једног и другог. Исократа извесно, јер док је Алкидамант у изгубљеној Месенској беседи препоручивао Лакедемоњанима да пусте на слободу заробљене Месењане, Исократ је у Архидаму препоручивао супротну мисао. Славна је Алкидамантова мисао у којој каже: слободне је све пустио бог; никога робом није природа учинила (= ἐλευθέρους ἀφῆκε πάντας θεός οὐδένα δοῦλον πεποίηκεν) (Schol. Arist. Rhet. I 13, 1373 b 18). Па ипак, мада је Алкидамант био филозофичнији од Исократа, а у погледу заштите људског достојанства и слободе далеко више унапредио развој етичког сазнања, Исократ је имао више утицаја на образовну парадигму Хелена и на развој грчке паидеје уопште. Два су разлога за то. Прво, зато што је Исократ боље артикулисао онај Алкидамантов широки космополитски дух, упрегнувши га у један конкретан филхеленски и свехеленски оквир, који би био реализован под једним вођом. Другим речима, Исократ је више осећао дух времена које долази, а Филип и Александар биће најбоља потврда тога. Друго, Алкидамант и Исократ припадали су Горгијиној школи, у којој су начелно била заступљена два реторичка правца: један базиран на импровизацији, и други на брижљиво и унапред припреманом говору. Алкидамант, као и славни беседник Продик, заступао је и подучавао први тип беседе импровизацију (ἀυτοσχεδιαστικόσ λόγος). За разлику од њега, Исократ је заступао и подучавао други тип брижљиво и унапред припремљену беседу. Можда је то било и кључно. Као врстан стилиста и посвећени учитељ, Исократ је темељним, школским и готово научним радом временом довео учену беседу до савршенства, тако што је саме речи по закону еуфоније слагао у мање целине, чланове (κῶλα), да би исте стављао у веће антитетичке, еуритмичне и симетричне целине, такозване периоде (περίοδοι) у којој би владала правилна равнотежа свих делова (Исто: 622). Показало се да је брижљиви рад на добром уметничком (прозном) изразу био кључан елеменат у успостављању доброг и ваљано конципираног образовног и васпитног модела. То је била база, темељ грчке паидеје, док су филозофски и етички идеали који су били инкорпорирани унутар ње имали улогу смернице ка васпитно-образовном циљу васпитаника. Стога, филозофија је, како је речено, улила свој дух, поставила своје највише идеале античкој образовној парадигми, реторика је спремно прихватила нови живот, нови задатак у образовању, али је њен главни предмет, уметничка реч и однос према њој морао да буде у знатној мери трансформисан на један, с аспекта филолошке науке, виши план. Било је нужно да уметничка реч, која се у преткласично доба само усмено преносила кроз 15

предање и традицију, најпре преточи у писани облик, да постане књижевност, затим уобличи у тело које називамо књигом, а тек онда да исто добије и своју теоријску рефлексију. Сликовито речено, требало је да уметничка реч из области несвесног и чистог спонтанитета пређе у домен свесне, рефлексивне, теоријске мисли, како би постала део образовног, научног и сходно томе, школског система. Историјски гледано, хеленска књижевност је доживела две такве трансформације. Прва је започела на прелазу између архајског у класично раздобље (између VI и V века ст. е), када је хеленска књижевност, која је још увек била заснована на усменом, спонтаном и несвесном традиционализму, започела да добија свој писани облик, не би ли у класичном раздобљу (V и IV век ст. е), како каже М. Флашар, почео да се разлама и убрзо је потиснут тај несвесни, нерефлексивни, теоријски неутемељени традиционализам (Флашар: 7). Доба софиста, Сократа, Платона, као и Алкидаманта и Исократа најбоље су сведочанство ове прве трансформације хеленске књижевности. Друга трансформација, далеко значајнија на плану теоријског поимања уметности речи и књижевне праксе, започела је у деценијама око 300. године старе ере, када је у Александрији, најзначајнијем центру учености птоломејског Египта, започела да се конституше систематска филологија, која је омогућила развој трију важних књижевно-теоријских области: а) критика текста, б) херменеутика и в) критика уметничке речи. Две су важне последице ове друге трансформације хеленске књижевности: а) рађа се филологија као наука о језику, чији је предмет и грађа књижевног текста и б) јављају се учени песници, филолози, који су се бавили списатељским радом. Од тог времена песник ће бити неко ко је књижевно образован и теоријски довољно утемељен да би могао уопште да се компетентно бави уметничком речи. Време Хомера и лутајућих рапсода, који су преносили уметничку реч и васпитавали омладину уз лиру, формингс и гусле, давно је прошло. Наступило је доба учености. Исократова образовна парадигма је стекла све услове да матурира, класична школа је тријумфално закорачила у историју. У прва три века најпре се консолидују и устаљују наставни методи и школски предмети хеленистичког средњег и вишег образовања на Истоку, затим и на римском Западу. Класични курикулум постаје највиши васпитни и образовни стандард најпре на Медитерану, а затим и широм Европе. Систем artium sive doctrinarum liberalium (слободних наука или вештина), такозвани тривиум, који је обухватао реторику, граматику/поетику, и њима надређена дијалектика/филозофија, неће бити битно мењан више од 21 век. Једина значајнија промена догодила се доласком хришћанства на историјску сцену када је овом тривиуму, уместо филозофије/дијалектике, постала надређена теологија. Мада је било одређених тежњи да филозофија, уосталом као и сва паганска литература, буде потиснута у други план, па и укинута, то се никада није догодило. Ипак су преовладала она здравија 16

мишљења по којима је филозофија била сматрана природном објавом истине (јер је дело људског разума), за разлику од теологије, која је уживала виши статус, с обзиром на натприродно порекло објављене божанске речи и истине. Овоме је значајно допринело и опште уверење тог времена по коме филозофија и теологија имају исти циљ познавање људских и божанских ствари и остварење живота утемељеног на врлини. У суштини, то се није косило ни са Аристотеловим виђењем филозофије, која врхуни у метафизици, то јест теологији, како ју је он први пут и назвао (види: Met. VI; 1026 a), нити са Платоновим и Сократовим виђењем врлине као истинским знањем. Неко драстично, суштинско разликовање између теологије и филозофије, како се чини, више припада новом него старом веку. Све док ово мишљење није завладало свешћу људи, традиционална трочлана лествица класичног образовања остала је неизмењена. Но како је она успела да опстане толико дуго у готово неизмењеном облику, то јесте питање које заиста завређује пажњу. Одакле уопште њена виталност, жилавост, па и отпорност према свим заводљивим променама? То јесу питања која завређују пажњу, али овом приликом се нећемо бавити њима. У сваком случају, једно је несумњиво: Исократов рад на уметничкој речи у великој мери је утицао на виталност паидеје и трајност модела класичног образовања. Али чини се да његова посвећеност, љубав и рад са ученицима, није мање важна. Занимљиво је да Исократ није словио за славног беседника, штавише, постоје сведочанства по којима се чак и клонио јавних наступа. Међутим, још је занимљивији његов одговор на питање како може да прави добре беседнике а да сам то није: Ни тоциљ вели додуше, не може да сече, али оштри железо да сече. Поука и порука овог учитеља свим потоњим учитељима који ће доћи после њега је заиста савремена, свевремена и универзално драгоцена. На истом фундаменталном нивоу је и његова друга драгоцена мисао у којој каже: Корен образовању горак је, али плод му је сладак. На овом месту намеће нам се питање: да ли је то био разлог што смо од XIX века почели да напуштамо концепт класичног образовања и да су, сходно томе, сва савремена кретања у образовању само покушај да створимо некакав нови гмо корен који би био једнако сладак као и плод!? Ко зна како би одговорио Исократ данас на ово питање: ако је и могуће, то не значи и да је добро!? За разлику од њега, ми морамо, само је питање како!? Можда у духу великих античких учитеља, беседника, философа и њихове васпитно-образовне паидеје? Литература 1. Aристотел 1973: W. Jaeger, Aristotelis Metaphisica; recognovit brevique adnotatione critica instruxit W. Jaeger, Oxford. 2. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, ЗУНС, Београд, 1986. 3. Цицерон 1911: Clark, Albert Curtis: in Oxford Classical Texts, M. Tulli Ciceronis Orationes vol.vi Oxford University Press. 17

4. Квинтилијан 1967: Kvintilijan M. F., Obrazovanje govornika, Sarajevo, Veselin Masleša. 5. Лаертије 1958: Diogenes Laertius, De vitis dogmatis et apophtegmatis clarorum philosophorum, William Heinemann ltd London, Harvard University Press Cambridge, Massachusetys. 6. Платон 1962: Burnet. J.: Plato, Opera. Recognovit brevique adnotatione critica instruxit I. Burnet. Tomus I IV, Oxford. 7. Флашар 1998: Флашар, М., О класичним студијама у Карловачкој гимназији, Зборник МС за класичне студије, Нови Сад, МС, стр. 5-34. Branko Gorgiev, Ph.D. ISOCRATES AND GREEK PAIDEIA Summary: The famous Athenian orator and teacher of rhetoric Isocrates, synthetic reconciling two conflicting tendencies in rhetoric: the rhetorical and philosophical. One, led by Gorgias, Prodicus and sophists to spread the idea of general education in order to successfully deal with the affairs of state and another, led by Socrates, Plato and Aristotle, who believed that educational paradigm that takes no account of truth and virtue, but only the appealing words and the current success on the public stage, does not deserve any respect nor reverece. While the first Athenian democracy more responsive society, the second one advocated traditional values. These two currents in the understanding of education will be repeated often throughout history as a dilemma, and repeated today. Instead of teachers and students practice on trivial topics, Isocrates demanded retorical processing important and lofty themes and it is more appropriate art form. Thus began a new educational paradigm, the so-called Greek paideia, and one might say that her spiritual father was Isocrates. Key words: oratory, education, rhetoric, philosophy, synthesis, Isocrates, paideia. * Примљено: 24. 7. 2015. године. Одобрено за штампу: 4. 1. 2016. године. 18