ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ

Драган Товаришић, дипл.инж.ел. Скрипта за предавања из предмета ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ за IV разред смера Електротехничар телекомуникација Суботица, 2010.год. ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 1

1. ПОЈАМ И ВРСТЕ ПРИСТУПНИХ МРЕЖА Под термином приступна мрежа подразумева се део медијума за пренос информација од (нпр.у фиксној телефонији) централе, где се врши даља обрада сигнала за комутацију и пренос на веће даљине, до претплатника. Та мрежа може да се остварује: - путем бакарних парица; - путем коаксијалних каблова; - путем оптичких каблова или - преко бежичних система преноса 1.1. Мрежа путем бакарних парица Изградња приступне мреже путем бакарних парица користи се у фиксној телефонији. Од телефонске централе "креће" претплатнички кабл са великом бројем (више стотина) парица или четворки. Кабл се удаљавајући се од централе грана као неко дрво. Код прикључивања кабл се засеца и одређен број парица се уводи у сваку зграду на путу. При томе, се увек уводи приближан или већи број парица него што има станова у згради. У већим насељеним местима претплатнички кабл се полаже кроз кабловску канализацију која на одређеним растојањима има отворе (кабловска окна) шахтове или кабловске галерије. Мон-тери за извођење прикључака улазе у та окна, отварају каблове, врше одређена повезивања и поново затварају каблове тако да спој и каблови буду водонепропусни. Тамо где нема кабловске канализације кабл се полаже директно у земљу. Раније је била далеко више коришћена техника полагања, боље рећи вешања каблова на бандере. Ти каблови су у себи имали уграђену челичну сајлу која је служила као носач кабла (јер би се кабл урађен само од бакра од тежине истегао или прекинуо). Зато се такви каблови и зову самоносиви каблови. Поред тога што су изложени много више атмосферским утицајима, ови каблови често страдају и од вандалских напада, па се њихова употреба избегава. Приликом уласка у индивидуалну кућу или зграду са више станара, кабл се уводи у телефонски ормарић у коме се налазе реглете где се врши ранжирање кабла. Ормарић се обично налази у подруму, приземљу или на тавану зграде, у зависности од врсте мреже и пута којим кабл долази до куће (надземна или подземна мрежа). Део мреже од централе до ормарића се назива примарна мрежа и њу гради и одржава (тренутна ситуација) Телеком Србија. Део мреже од ормарића до телефонског апарата претплатника назива се секундарна мрежа и обично је гради (финансира и одржава) претплатник. Развој телекомуникација у XX веку одвијао се тако што је за сваки сервис грађена посебна инфраструктура. Тако је настала (јавна) мрежа за телефонски сервис, телеграфски сервис и сервис за пренос података. Веза између телефонских претплатника и "њихових централа" највећим делом је ишла преко бакарних парица. Тако је до краја 2001. године у свету било инсталирано око милијарду телефонских линија (бакарних водова-парица). Узимајући у обзир огромна улагања у такву локалну инфраструктуру и нарасле потребе корис- ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 2

ника за новим сервисима (видео на захтев, видео конференције, рад од куће, телемедицина, учење на даљину, интерактивне мрежне игре, радио и ТВ, мрежна куповина) било је логично очекивати развој телекомуникационих услуга у правцу коришћења постојеће инфраструктуре. Први корак је била ISDN технологија, али се средином последње декаде XX века, са експанзијом Интернета, јавила потреба за нечим што би омогућило велике протоке података од и ка крајњем кориснику услуге. Томе захтеву је одговорила нова xdsl технологија. Она омогућава да се по постојећој инфраструктури (бакарним парицама) пружи крајњем кориснику како приступ фиксној телефонској мрежи и услугама које она пружа, тако и приступ Интернету са великим брзинама протока (теоретски 8.192 Mbit/s). Упоредо с новим системима развијао се телекомуникациони саобраћај путем коаксијалних и посебно оптичких каблова, као и бежичним путем. 1.2. Мрежа путем коаксијалних и оптичких каблова Ова мрежа, познатија под називом кабловски дистрибутивни систем (КДС), представља мрежу која, поред дистрибуције ТВ и радио сигнала, омогућује пружање великог броја разноврсних телекомуникационих сервиса корисницима као што су брзи интернет, видео надзор, телеметрија, видео на захтев, ИП телефонија... Основне компоненте КДС-а су - Главна КДС станица; - Подстаница (опционо само у већим градовима); - Оптички чвор и - Коаксијални појачивач. Захваљујући двосмерном преносу сигнала од главне станице ка претплатнику и од претплатника ка главној станици поред преноса ТВ и радио сигнала ка кориснику могућ је и пренос сигнала од корисника ка главној станици што омогућава и примену других услуга, пре свега интернета. У главној станици, која је обично смештена на врху посебно високе зграде а по потреби се користи и додатни антенски стуб, врши се пријем земаљских и сателитских ТВ и радио сигнала. Потом следи обрада тих сигнала: демултиплексирање, преарасподела сигнала на нове позиције у фреквентном спектру, поновно мулиплексирање и, уколико се користи оптички кабл као медијум, претварање електричног сигнала у светлост. Овај комплексан сигнал се путем оптичких каблова доставља, преко подстаница (ако постоје) до оптичких чворова. У оптичким чворовима се поново врши конверзија сигнала у електрични и посредством коаксијалних каблова и појачавача сигнала, дистрибуира до корисника. Примена оптичких каблова омогућује веома квалитетан пренос сигнала без деградације што обезбеђује високи квалитет ТВ слике и радио сигнала. Обзиром на веома мало слабљење сигнала у оптичким кабловима, могућ је пренос сигнала на велика растојања. Ова особина оптичких каблова омогућиће да се уместо по једне главне станице у сваком граду, формира једна главна станица за целу државу. Примена оптичких каблова такође омогућује ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 3

да се ТВ и радио сигнали достављају из ТВ студија у главну станицу са студијским квалитетом сигнала. Дистрибуција ТВ и радио сигнала корисницима се може вршити и путем система старије концепције тзв. ЦАТВ. Као врста додатне услуге коју нуди оператер кабловске телевизије јавља се кабловски интернет. Оператер нуди услугу повезивања корисника са Интернетом преко мреже кабловске телевизије, а сам кабловски оператер обезбеђује везу са понуђачем интернет услуга. Да би ова услуга била могућа потребно је да: корисник има, инсталисан и конфигурисан, кабловски модем; да је изграђена мрежа кабловске телевизије двосмерна, тј. да омогућава пренос сигнала између главне станице и корисника у оба смера; да се у мрежи користе оптички каблови и да у главној станици постоји опрема потребна за раздвајање радио и ТВ сигнала од сигнала интернета. Да би се кориснику омогућило да користи услуге интернета посредством КДС-а, исти у стану мора имати и кабловски модем. Функција кабловског модема је да раздвоји делове спектра који се односе на пренос радио и ТВ сигнала од података који се односе на Интернет. Кабловски модем има најмање три прикључка. Први прикључак је стандардни F-port конектор, односно контектор за коаксијални кабл који је сличан конектору на полеђини ТВ апарата или видео рекордера. Кабловска телевизија се прикључује на тај порт. Други и трећи интерфејс су Ethernet (мрежни) и USB конектори, којим се кабловски модем повезује са рачунаром. Предности кабловског интернета су поред већих брзина и стално слободне телефонске линије, ослобађање од недостатака телефонске претплатничке линије као што су заузета линија, прекид везе и сл. Предност кабловског интернета у односу на АДСЛ је боља искоришћеност везе између главне станице и корисника, тј. мањи су губици у преносу, могућност већег протока од корисника према главној станици (аплоад) итд. Мана коришћења интернета преко кабловске везе је дељење једног физичког кабла и једног пропусног опсега од стране свих корисника који се налазе на једној грани, односно не постоји непосредна веза из главне станице до сваког корисника. Резултат је да се тражена брзина саобраћаја лако остварује у ситуацији када је мали број корисника интернета, али повећањем броја корисника преко неке границе се не може обезбедити пропусни опсег који гарантује понуђач. Уз добру искоришћеност мрежних ресурса и примену савремене технологије (DOCSIS 2.0 и/или DOCSIS 3.0) овај проблем може бити у великој мери или у потпуности превазиђен. За пријем услуга типа гледај сад, плати касније" (Pay per wiev) или видео на захтев" (Video on demand) корисник мора да има сет топ бокс (Set top box). Постоји могућност да сет топ бокс и кабловски интернет модем буду интегрисани у једно кућиште ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 4

1.3. Мрежа бежичним путем Почетак бежичног пријеноса информација је обиљежио Ђуљемо Маркони који је почео да ради са радио таласима. Маркони је 1896. патентирао изуме и основао бежичну телеграфску и сигналну компанију, која ће бити прва "радио фабрика" у свету. Никола Тесла на вест о Марконијевом успеху изјавио је како "Маркони користи седамнаест његових патената". Теслина тужба за примат решена је тек након смрти обају изумитеља. Врховни суд Сједињених Америчких Држава 1943. године је у питању заслуга за изум радија (тј. припадности одговарајућих патената) ипак пресудио у корист Николе Тесле. Већ до 1901. први радио сигнали су послати преко Атлантика. Овај изум је преузела и војска, која је још додатно осигуравала податке енкрипцијом, а пуни замах ће радио техника доживети у Другом светском рату. Прва комерцијална радио телефонска мрежа ће бити доступна раних 1950-тих година од стране Бел компаније, иако је мрежа могла да поднесе мањи број корисника и била је веома ограничена. Ипак, 1971. године је Хавајски Универзитет развио први WLАN, односно бежичну локалну мрежу названу ALOHAnet. У САД-у је од 1982. AMPS спецификација била стандард за мобилне мреже, док су и друге државе развијале своје сопствене бежичне мреже где је на крају преовладао GSM стандард који се и данас користи у већини држава. NCR Corporation/АТ&Т су 1991. развили тадашњи WaveLAN, који ће касније постати Wi-Fi (Wireless-Fidelity). Од тада, Wi-Fi постаје главни начин умрежавања данашњих модерних личних рачунара. С друге стране развијају се и други системи бежичних комуникација као што су: Бежични МАN - градске мреже Бежични LAN - локалне мреже Бежични PAN - личне мреже GSM - Светски стандард за мобилну комуникацију GPRS - General Packet Radio Service, унапређени сервис унутар GSM-а UMTS - Universal Mobile Telephone Service, треćа генерација мобилних телефонских мрежа, темељних на W-CDMA Wi-Fi - Wireless Fidelity, коришћен за бежични LAN, темељен на IЕЕЕ 802.11. WiМАX - Решење за широкопојасни бежични приступ, задовољава IЕЕЕ 802.16 стандарде. Осим ових система, за бежични пренос података кратког домета користи се Bluetooth, а за велики домет сателити. ЗАКЉУЧАК: У локалним мрежама се користе четири основна преносна медија: коаксијални кабл, упредена парица, оптички кабл и бежични пренос. Сваки од ових медија има своје предности, као и мане у смислу цене, брзине и могућности ширења мреже. У већини првих локалних мрежа користили су се коаксијални каблови. Коаксијални кабл се састоји од једне или две проводне жице енкапсулиране у неколико слојева за изолацију и заштиту. Коаксијални ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 5

каблови омогућавају велику брзину преноса са ниским стопама грешки. Упредене парице (телефонска парица) је јефтинија од коаксијалног кабла, може одржати брзине преноса уобичајене за већину личних рачунара и лако се инсталира. Оптички кабл је преносни медиј који се бира за мреже у којима је потребно одржати велике брзине преноса, почев од 100 мегабита у секунди. За представљање података оптички кабл користи светлосне импулсе. Пошто светлосни сигнали нису искривљени електричним и магнетним пољима, нуде велику толеранцију на грешке. Недостаци оптичких каблова су њихова висока цена и тешкоће приликом додавања и уклањања радних станица из мреже. У бежичним локалним мрежама поруке се преносе кроз ваздух као радио таласи. Локалне бежичне мреже је врло лако проширивати. 2. ИМПУЛСНО КОДНА МОДУЛАЦИЈА (РСМ) Импулсна кодна модулација (енгл. Pulse-code modulation - PCM) или скраћено РСМ, је поступак претварања континуалног облика сигнала у дигитални облик ради даље обраде, преноса или чувања. Врши се у дигиталним уређајима са импулсно кодном модулацијом и он представља један од начина да се аналогни (континуални) сигнал изрази преко низа импулса, односно бројева (дигита). Поступком одмеравања и квантификовања континуалног облика сигнала добија се коначан низ одмерених и заокружених вредности. 2.1. Поступак ПЦМ-а Да би се континуални сигнал могао изразити низом бројева (дигита), односно претворио у низ импулса који представљају јединице и нуле, потребно је извршити три основне операције: - Одмеравање (узимање узорака) sampling; - Квантовање (квантизација, заокруживање) quanting и - Кодирање (превођење) coding. Слика 1.-Одмераваое и квантификпваое синуснпг пблика сигнала ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 6

Одмеравање Узимање узорака представља процес дискретизације континуалног сигнала по времену који се врши у дефинисаним тренуцима при чему се добија поворка импулса чија анвелопа чини оригиналан сигнал. Временски интервал између узетих узорака мора бити коначан, и при томе не сме долазити до губитака информација. Да би се то обезбедило потребно је да спектар континуалног сигнала будеограничен. Ако је горња гранична вредност континуалног сигнала једнака f, тада, на основу теореме о узимању узорака, фреквенција узимања узорака мора бити већа или једнака од 2f, те је интервал између два узастопна узорка мањи или једнак од 1/2f. Иако се спектар телефонског говорног сигнала налази у опсегу од 0.3 до 3.4 khz, фреквенција узимања његових узорака је једнака 8 khz. То је из разлога што филтри који се користе за ограничавање спектра говорног сигнала немају довоњно стрму карактеристику. Временски интервал између два узастопна узорка говорног сигнала је 125 μs. Квантизација Радни опсег амплитуда континуалног говорног сигнала је подељен на коначан број интервала који се називају интервали квантизације. Сваком од њих одговара једна вредност амплитуде која се назива ниво квантизације. Под радним опсегом се подразумева довољни опсег вредности амплитуда континуалног сигнала у коме уређаји предвиђени за његову обраду могу да раде. Све поменуте вредности изван радног опсега биће одсецане и смештене у интервале квантизације који се налазе на границама радног опсега. Квантизација је процес при коме се величина узорка класификује у један од поменутих интервала квантизације, а потом се заокружује на вредност нивоа квантизације која одговара том интервалу. Кодирање У пракси се поступак компресије обавља у кодерима. ИТУ-Те је препоручио два сегмента закона компресије: "А" закон и "ми" закон. Кодирање је поступак генерисања кодних речи које изражавају вредности заокружених узорака након квантизације. Они се састоје од дигита, који се, уколико узимају вредности из бинарног скупа (вредности 0 и 1), називају битима. Процесом кодирања се комплетира поступак импулсно кодне модулације, а разлог зашто је он важан лежи у чињеници да је далеко једноставније преносити бите од импулса који могу имати 2 n различитих вредности. Како је 2 8 = 256, то свака кодна реч говорног сигнала садржи по 8 бита. Пример система преноса са импулсно кодном модулацијом дат је на следећој слици: ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 7

2.2. Варијанте РСМ-а Слика 2.- Пренос помоћу РСМ модулације Током развоја, а ради побољшања карактеристика импулсно кодне модулације, настало је више њених варијанти, као што су: PCM-Δ (РСМ-delta), SDM (sigma-delta modulation), DPCM (differential pulse-code modulation), ADPCM (Adaptive Differential PCM) итд. 2.2.1. РСМ-delta модулација Делта модулација (DM или Δ модулација) је аналогно-дигиталнa и дигитално-аналогнa техника за конверзију сигналa која се користи за пренос гласовних информација, где квалитет сигнала није од примарног значаја. Делта модулација је најједноставнији облик диференцијалне импулсно кодне модулације (DPCM) где је разлика између узастопних кодираних узорака n-битова стрима података. У делта модулацији пренос података своди се на 1-битни стрим (ток) података. Главне карактеристике делта модулације су: - аналогни сигнал се апроксимира са низом сегмената; - сваки сегмент апроксимираног сигнала пореди се са оригиналним аналогним таласом како би се утврдило повећање или смањење амплитуде; - утврђивање стања узастопних битова се врши поређењем; - само промена информације се емитује, то јест, само повећавање или смањивање амплитуде сигнала из претходног узорка се емитује док непромењено стање изазива модулисани сигнал да остане у истом стању (0 или 1) претходног узорка. Да би се постигао висок ниво односа сигнал-шум, делта модулација мора користити технику преузорковања (oversampling), то јест, аналогни сигнал се семплује на ниво неколико пута виши од нивоа Никвиста. ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 8

Принцип рада: Уместо да квантизира апсолутну вредност аналогног сигнала на улазу, код делта модулације се врши куантизација разлике између тренутног и претходног корака, као што је приказано на блок шеми на слици 3.: Слика 3.- РСМ-Δ модулација Модулатор је сачињен од квантизатора који конвертује разлику између улазног сигнала и просека у претходним корацима. У свом најједноставнијем облику, квантизатор се може реализовати са компаратором величина у односу на 0 (квантизатор са два нивоа), чији излаз је 1 или 0 ако је улазни сигнал позитиван или негативан. То је такође једнобитни квантизатор јер се врши квантизација само једног бита у исто време. Демодулатор је једноставно интегратор (као онај у повратној петљи), чији излаз расте или опада са сваком примљеном 1 или 0. Сам интегратор представља нископропусни филтер. Преносна карактеристика делта модулисаног систем је Сигнум функција, јер квантизација има само два нивоа и један бит у исто време, што је приказано на слици 4. Слика 4.-Преносна карактеристика делта РСМ модулисаног сигнала ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 9

У делта модулацији не постоји ограничење по питању амплитуде сигнала таласног облик, јер број нивоа није фиксан. С друге стране, постоји ограничење на стрминама сигнала таласног облика које се мора поштовати, посебно ако постоји поновно учитавање сигнала које треба избегавати. Међутим, ако сигнал споро мења таласни облик, номинално постоји ограничење по питању снаге сигнала који се треба пренети. Ако комуникациони канал има ограничен пропусни опсег, постоји могућност интерференције таласа (мешања) са другим системом дигиталне модулације или РСМ-ом, јер раде на истом једнобитском нивоу. Изведени облици делта модулације се непрекидно мењају и усавршавају, па се користе и Сигма-делта модулација, диференцијална модулација итд. 2.2.2. Сигма-делта модулација (SDM) Заменом делта модулатора у Сигма-Делта модулатор могу се елиминисати горњи проблеми. Развој Сигма-делта модулације (SDM) почео је 1960, у циљу превазилажења ограничења Делта симулације. Сигма-Делта систем квантизира разлику (делта) између тренутног збира (сигма) и збира претходне разлике (то је систем са затвореном петљом повратних информација). Интегратор се налази на улазу квантизатора, амплитуда сигнала је константна за различите учестаности (слично фреквентној модулацији, FМ). SDM је такође познат и као модулатор густине импулса (PDM, који је еквивалентан са PWD). На исти начин као и PCМ SDM квантизира сигнал директно, а не његову разлику као у случају делта модулације. Тако квантизациони опсег зависи од максималне амплитуде сигнала, а не од спектра сигнала. Да би се постигле високе резолуције као што је код PCМ, потребан је висок ниво узорковања (семпловања). SDМ има предност при обликовању шума, јер елиминише његове високе фреквенције. Слика 5. приказује у првом реду (Интегратор) SDM енкодер. На улазу у квантизатор доводи се разлика између улаза и излаза квантизације. Разлика између улазног и излазног сигнала тежи нули, а средња вредност излаза прати улаз. Интегратор у облику нископропусног филтера разлику сигнала ниске фреквенције преко повратне петље враћа поново на квантизатор. Ово враћање информација за резултат има смањење шума на ниским (in-band) учестаностима. За разлику од PCM и DM, шум није у потпуности очишћен, али је зато пре свега добијена добра високопропусна карактеристика. У пракси, шум на ниским учестаностима није од превасходне важности код SDМ-a. Слика 5.-Принципска шема SDМ модулације ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 10

За приказ карактеристике SDМ а (слика 6.) узећемо исти пример као код делта- модулатора. То је сигнал на узорку од 1.5kHz семплован на 4kHz, амплитуде -1V до 1V и 16x оверсамплован. Слика 6.-Преносна карактеристика SDМ модулације 2.2.3. DPCM (differential pulse-code modulation) модулација DPCM или диференцијална импулсно кодна модулација је начин кодирања сигнала која користи основни PCM, али има и неке додатне функције на основу предвиђања узорака сигнала. Улазни сигнал може бити аналогни или дигитални. Ако је на улазу непрекидан аналогни сигнал, потребно га је прво семпловати, тако да се на улазу DPCM енкодера ипак узоркује дискретни сигнал. При DPCM модулацији користе се две варијанте: - Варијанта 1: узимају се вредности од два узастопна узорка; ако су аналогни примерцима, врши се њихова квантизација и одређује се разлика између првог и следећег. На излазу је количник разлике сигнала која се може даље кодирати. - Варијанта 2: уместо узимања разлике као у првој варијанти, прави се разлика у односу на излаз локалног модела процеса декодирања. У овом случају разлика се може квантизирати, што представља добар начин да се укључи и контролисани губитак у кодирање. ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 11

Варијанта 1.- У овој варијанти (слика 7.) енкодер има улогу диференцијатора (пре квантизатора треба да се одреди разлика приказана бројчано), а декодер служи као акумулатор. Квантификатор (Q) смањује број битова док обрнута квантификатора (Q - 1 ) обнавља број битова оригиналног почетног дискретног сигнала. Слика 7.- DPCM модулација са стварањем разлике између два узастопна сигнала Варијанта 2.- Овде се врши уградња декодера унутар енкодера (слика 8). Прво се сигнал анализира, а након тога се врши његова синтеза. Слика 8.- DPCM модулација по принципу "Analysis-by-synthesis" Применом једног од ова два процеса, краткорочне редундантности (позитивна корелација приближних вредности) сигнала се елиминишу, компресија реда величине од 2 до 4 може се постићи ако се разлике ентропије накнадно кодирају, због ентропије разлика сигнала је много мања него код оригиналних дискретних сигнала јер се узорци третирају као независни. Иначе, DPCM је пронашао C. Chapin Cutler из Bell Labs још 1950. године, а његов патент обухвата обе варијанте. ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 12

2.2.4. АDPCM (Аdaptive differential pulse-code modulation) модулација Адаптивна диференцијална импулсно кодна модулација (ADPCM) је варијанта диференцијалног РСМ. Разликују се по величини корака квантизације, чиме се постиже даље смањење предвиђеног опсега шума сигнала. Типично, прилагођавање статистике сигнала помоћу ADPCM састоји се само од адаптације Фактора пре квантизирања разлика у DPCM енкодеру. ADPCM је развијен у раним 1970-им годинама у Бел Лабс за кодирање говора од стране П. Камискија, Н.С. Џајанта и Џејмса Л. Фланагана. У телефонији, стандардни аудио сигнал за један телефонски позив се кодира као аналогни 8000 узорака (семплова) у секунди, сваки по 8 бита, дајући дигитални сигнал од 64 kbit/s познат као DC0. Подразумевана компресија кодираног сигнала по DC0 је μ-стандард (МIстандард) PCM (Северна Америка и Јапан), или А-стандард PCM (Европа и већина остатка света). То су логаритамске компресије системима у којима 13-, или 14-битни линеарни PCM бројчане узорке мапира у 8-битне вредности. Овај систем је прописан од стране међународног стандарда G.711. На местима где су трошкови опреме високи а губитак квалитет тона прихватљив, понекад има смисла да се компресија гласовног сигнала изврши још више. ADPCM алгоритам се користи за мапирање низа од 8 бита по семплу PCM -а у низ од 4 бита по ADPCM семплу. На овај начин капацитет линије се удвостручава. Техника је детаљно представљена у G.726 стандарду. Неки принципи ADPCM технике се користе у VoIP комуникацијама, а ADPCM је такође коришћен од стране Асоцијације Интерактивних Мултимедија за развој аудио кодека познатих као ADPCM DVI, IMА ADPCM или DVI4, почетком 1990-их година. Раздељени или појасни ADPCM G.722 је ITU-Т стандард кодека за широкопојасни говор који ради на 48, 56 и 64 kbit/s, на принципу појасног кодирања са два канала и ADPCM кодирања сваког. Пре него што се изврши дигитализација, преузима се аналогни сигнал и дели се у фреквенцијским опсезима помоћу КМF филтера (quadrature mirror filters) да би се добила два појаса (subbands) сигнала. Када ADPCM изврши битстримовање сваког појаса, резултати се мултиплексирају. Следећи корак је складиштење или пренос података. Декодер мора да изврши обрнути процес, то јест, демултиплексирање и декодирање сваког појаса битстрима и њихово рекомбиновање. Коришћењем процеса кодирања, у неким апликацијама са кодирањем гласа, који укључује појасно кодирање са више бита од других, врши се смањивање величине датотеке. Слика 9.-Принципјелна блок-шема појасног ADPCM -а ПРИСТУПНЕ МРЕЖЕ И УРЕЂАЈИ Page 13