Династија Комнина ( )

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, Περίληψη : По свој прилици пореклом из Мале Азије, византијски род Комнина на историјску позорницу ступа за владе цара Василија II (976-1025), а то значи да се нису одликовали старином као неке друге ромејске породице. Током XI века тече њихов постепени успон, тако да је Алексије I Комнин, припадник треће генерације ове породице, постао византијски цар и основао династију која је Царством владала од 1081. до 1185. године. Премда је Алексијев стриц Исак I Комнин био цар од 1057. до 1059, његова владавина представља само једну епизоду. Даљем успону рода Комнина веома је допринела Ана Даласина, удовица Јована Комнина, чији је син Алексије у пролеће 1081. године постао византијски цар и био прави оснивач династије. Следећих сто година Византијом су владала тројица великих царева: Алексије I (1081-1118), Јован II (1118-1143) и Манојло I (1143-1180). Вредновања династије Комнина у византологији иду од оштрог оспоравања до каткад претераног величања. Κύρια Ιδιότητα династија (1081-1185) 1. Увод Комнини су царска породица која је у два маха владала Византијом: први пут сасвим кратко (1057-1059), а други пут више од једног столећа (1081-1185). Реч је о пет генерација и шесторици владара ове династије: Исак I, Алексије I, Јован II, Манојло I, Алексије II и Андроник I. Овај аристократски род води порекло из села Комне, које поједини истраживачи смештају у подручје Тракије, а неки, чини се са више разлога, повезују са источним деловима Византијског царства и лоцирају на подручје Мале Азије. 1 2. Почеци Почеци рода Комнина сежу у епоху цара Василија II Бугароубице (976-1025). Тада је патрикије Манојло Комнин Еротик презиме Еротик носио је по мајци - био стратег автократор на Истоку, а протоспатарије Нићифор управљао Васпураканом, облашћу и југоисточној Јерменији. То значи да су Комнини били млађи род од Аргира, Дука, Склира, Вријенија, Вотанијата, па чак и Вурциса, који су били познати из ранијег периода. Средином XI века поседи породице Комнина налазили су се на подручју Кастамона у малоазијској области Пафлагонији. Дакле, успон овог рода одвијао се у источним областима Византије у којима се и налазила основа њихове политичке и економске моћи. Своје синове Исака и Јована, Манојло Комнин Еротик је пред смрт поверио на старање цару Василију II, па су они дечаштво провели у Цариграду. Чињеница да се василевс лично побринуо за васпитање своја два млада поданика указује на углед који је родоначелник Комнина уживао за владе великог цара. После боравка у манастиру Студион и овладавања тајнама ратне вештине, браћа су започела своје каријере, напре у царским хетеријама, одредима који су улазили у састав царске гарде, а онда су своје службовање наставили у провинцијама Царства. Уопште, у XI веку Комнини су углавном били земљопоседници и војни команданти. Попут браће Исака и Јована, који је био доместик схола, и припадници следеће генерације Комнина текли су војничку каријеру. Тако је Јованов син Исак такође био доместик схола; други Јованов син, Манојло, био је протостратор, а трећи Алексије постао је византијски цар 1081. године. Једна од веома важних година за породицу Комнин била је 1057. када је побуна источних стратега, дакле најугледнијих представника војних кругова тога времена, на престо довела Исака I Комнина (1057-1059), што речито казује да је он у међувремену знатно напредовао и стекао завидан углед војсковође. Ипак, у време побуне из 1057. Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 1/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, Комнини нису предњачили у односу на друге византијске родове, а може се рећи да је Исак Комнин од себи равних изабран за византијског цара. Премда кратка, владавина Исака није била сасвим безначајна за породицу Комнина у следећим деценијама. Међутим, било би погрешно и прецењивати њен значај. Када је у врло сложеној унутрашњој ситуацији одлазио са престола и спремао се да постане монах, Исак I Комнин је претходно за свог наследника одредио пријатеља и сарадника Константина Дуку, што је изазвало неслагање појединих чланова рода Комнина, пре свега Исакове супруге Катарине, али и Ане Даласине, супруге његовог брата Јована. Истина, Исак I је првобитно желео да трон остави брату Јовану, али је овај из непознатих разлога одбио ту почаст. Одлучујући се за Константина Дуку, Исак I је првенствено на уму имао уверење да ће он водити бригу и о интересима рода Комнина и њиховој безбедности. Како било, сам цар Исак I Комннин није успео да створи ни клицу стварне династије Комнина, нити довољно снажну идејну основу која би могла послужити као разлог његовим братанцима да управо за свој род захтевају круну Константина Великог. Отуда се за правог оснивача династије сматра Алексије Комнин, син Јована Комнина и Ане Даласине. 3. Комнини без круне (1059-1081) 3.1. Стратегија брака У годинама после 1059, а нарочито након смрти Јована Комнина (1067), вођ породице постаје веома способна Јованова удовица Ана Даласина. Управо тада је отпочело веома спретно и поступно родбинско повезивање Комнина са осталим угледним аристократским родовима, нуклеус из кога ће нићи породични клан Комнина. Они су, пре свега, били у брачним везама са породицама Дука и Даласина, а касније су се ородили и са многим другим аристократским родовима. С тим у вези, потоње царске династије Анђели (1185-1204) и Палеолози (1259-1453) гордо су истицали своју родбинску повезаност са Комнинима. Уз то, поједини чланови породице Комнин женили су се и страним принцезама: Исак I је био у браку са бугарском принцезом Катарином, ћерком Јована Владислава, последњег владара Самуиловог царства, док је Ирина, супруга Исака, старијег брата Алексија I, дошла из владарске куће у Грузији. Та пракса настављена је и пошто су завладали Византијом: цар Јован II био је ожењен угарском принцезом Ирином-Пирошком, а његов син Манојло I најпре немачком а затим француском невестом, Бертом од Зулцбаха, односно Маријом Антиохијском. 3.2. Положај Исака и Алексеја Комнина Неопходно је нагласити да је породица Комнина својом унутрашњом историјом објединила најснажније тежње развоја византијског друштва XI века, симболишући врхунац окупљања сродника у борби за остваривање надмоћи над супарничким родовима. Унутрашња породична слога, али и здруженост блиских и родбински међусобно повезаних родова, свој коначни израз добили су у заједничкој успешној побуни браће Алексија и Исака Комнина против власти Нићифора III Вотанијата (1078-1081) и Алексијевом освајању царске круне. Претходно су Исак и Алексије текли успешне каријере, а млађи Алексије се прославио угушивањем неколико узурпација уперених против Нићифора III. Уз то, за разлику од осталих оновремених претендената на ромејски трон, Алексије је био не само најбољи војсковођа, него и једини прави политичар. Проценивши да је куцнуо час да се Комнини попну на византијски престо, браћа Алексије и Исак су у фебруару 1081. напустили Цариград и после два месеца се тријумфално вратили, па је на Ускрс 4. априла 1081. године Алексије Комнин крунисан за цара Византије. 4. На цариградском престолу (1081-1185) Изузетно место у византијској историји заузимају три прва представника династије Комнина, Алексије I, Јован II и Манојло I који су Царством укупно владали 99 година. Ваља нагласити да је византијски XII век био веома стабилан Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 2/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, изузев супариштва које је постојало унутар царског дома Комнина. 4.1. Алексије I Комнин (1081-1118) Алексије I (1081-1118) je у првим годинама по ступању на престо успео да угуши неколико узурпација које су његову владавину стављале на велика искушења, потом му је пошло за руком да укроти опасне нападе Нормана, Печенега и Селџука, да уреди односе са учесницима Првог крсташког рата, цветом западноевропског феудализма и снажном латинском солдатеском, да подржава провинцијске градове и у ред доведе њихову трговину, да среди државну администрацију, да доста учини за оздрављење византијског новца, да много уради за византијску цркву, премда је у једном тешком тренутку, због недостатка новца, био приморан да се одлучи на врло тешку и непопуларну меру - да посегне за њеним драгоценостима. Један облик приватизовања Царства, које је са Алексијевим доласком на престо ушло у своју завршну фазу, најочитије се испољавао у преузимању укупног византијског управног и бирократског апарата у руке ограниченог круга аристократа родбински повезаних са царем. Изласком породице из уско приватних оквира и њеним прерастањем у средство владања Царством, започето је стварање клана Комнина, чврсте и хијерархијски уређене структуре у чијем је правилном функционисању почивала сва моћ тренутног василевса из рода Комнина. Једна врста приватизовања Царства која је Алексијевим зацарењем ушла у своју завршну фазу, имала је најочигледнију последицу у преузимању укупног византијског управног и бирократског апарата у руке ограниченог круга аристократа родбински повезаних с василевсом. Отуда је савремени писац Јован Зонара о Алексију I забележио следеће: Своје дужности он је испуњавао не као јавне или државне, а себе је видео не као управитеља него као господара, сматрајући и именујући државу сопственом кућом. 2 Важно је нагласити чињеницу у подједнакој мери као што су Комнини и припадници њиховог широко схваћеног клана преузели сву политичку власт у Царству, они су са сличном свеобухватношћу подредили породици и њеним интересима и византијску историографску и укупну литерарну продукцију. Комнини су након једне деценије Алексијеве владавине - после 1091. године, када се последњи пут чују савремени дисонантни тонови у чувеним критикама цара Алексија из пера Јована Оксита, титуларног анртиохијског патријарха - успели да у потпуности загосподаре културним и духовним животом царства, успостављајући своје моделе као владајуће, можда и више него преузимајући и прилагођавајући уобичајене постулате царске идеологије специфичностима свога рода. 4.2. Јован II Комнин (1118-1243) Премда се најмање зна о владавини Јована II (1118-1243), који је водио успешне походе како на Истоку тако и на Западу, неки истраживачи га сматрају највећим међу Комнинима (ο μεγαλύτερος από τη δυναστεία των Κομνηνών). 3 Када је реч о династији, постоји мишљење да је он био најсвеснији и породично најодговорнији владар ове царске породице. 4 Η στρατηγική του να οργανώνει προσεκτικές ετήσιες εκστρατείες και επιδρομές, χωρίς μεγαλεπήβολους στόχους, απέδωσε τόσο στο Βορρά, όπου ουσιαστικά έθεσε τέρμα στην απειλή των Πετσενέγων για τα εδάφη της αυτοκρατορίας, όσο και στη Μικρά Ασία, όπου αντιμετώπισε με επιτυχία τους Σελτζούκους, ανέκτησε εδάφη και επέβαλε τη βυζαντινή επικυριαρχία στα σταυροφορικά κράτη και τους ηγεμόνες τους. Καθώς ήταν παντρεμένος με την ουγγρικής καταγωγής Πιρόσκα Ειρήνη, βρέθηκε αναμεμειγμένος στις ουγγρικές δυναστικές διαμάχες και χρειάστηκε να αντιμετωπίσει την ουγγρική εισβολή στα Βαλκάνια το 1128. Ωστόσο, και σε αυτή την περίπτωση κατόρθωσε να επιβληθεί έπειτα από μια επιτυχημένη διετή εκστρατεία. Τέλος, ο Ιωάννης προσπάθησε να άρει τα πλούσια προνόμια που είχε παραχωρήσει ο πατέρας του Αλέξιος στους Βενετούς εμπόρους στην Κωνσταντινούπολη, δημιουργώντας έτσι σημαντικές εντάσεις στις σχέσεις του με τη Βενετία. Όμως υπό την πίεση των βενετικών επιδρομών σε νησιά του Αιγαίου, που εξελίσσονταν σε σημαντικό αντιπερισπασμό για τις υποθέσεις του Βυζαντίου, ο Ιωάννης Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 3/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, αναγκάστηκε να υποχωρήσει και να επικυρώσει τη συνθήκη του 1082, καθώς επιπλέον η αυτοκρατορία βασιζόταν στα βενετικά πλοία για την ενίσχυση του ναυτικού της. 4.3. Манојло I Комнин (1143-1180) Његов син Манојло I (1143-1180), храбар и витешки настројен, који је предводио велики број похода на свим ратиштима, најопречнија је личност међу Комнинима. Државник неспорних квалитета и одважних и замашних замисли, он је био надахнут идејом универзалног царства која се сукобила са сличним стремљењима немачког цара Фридриха I Барбаросе (1152-1190). За Манојлове владавине Византија је претрпела знатан утицај из латинског света западне Европе. Тако су у византијско друштво све више и одлучније продирале нове вредности рутерског друштва, а на цариградском двору је некадашњу традиционалну уштогљеност величанствених светковина сменила ведра и понешто лежернија атмосфера. Ипак, никако не би требало прецењивати западни утицај на Византију јер се он углавном исцрпљивао на вишим круговима византијског друштва. 4.4. Алексије II Комнин (1180-1183) и Андроник II Комнин (1183-1185) Ο Αλέξιος Β Κομνηνός διαδέχτηκε τον πατέρα του Μανουήλ σε ηλικία μόλις δέκα ετών. Επίτροπος ανέλαβε η μητέρα του, η Μαρία της Αντιοχείας, η οποία παραγκώνισε το γιο της από την εξουσία προς όφελος του πρωτοσέβαστου Αλεξίου, ο οποίος ήταν ενδεχομένως εραστής της. Οι υποστηρικτές του νεαρού αυτοκράτορα ξεσήκωσαν το λαό της Κωνσταντινούπολης σε εξεγέρσεις, αλλά η παράταξή τους ηττήθηκε. Ωστόσο η αναταραχή έδωσε την ευκαιρία στον Ανδρόνικο Κομνηνό, θείο του Αλεξίου Β, να επέμβει και να ανατρέψει τη Μαρία της Αντιοχείας, αναλαμβάνοντας ο ίδιος επίτροπος του ανήλικου αυτοκράτορα, τον Απρίλιο του 1182. Ο Ανδρόνικος βασίστηκε στα αντιλατινικά αισθήματα του λαού της Κωνσταντινούπολης για να βρει υποστηρικτές στο πραξικόπημά του και, με την ανάληψη της εξουσίας, επέτρεψε εκτεταμένες βιαιότητες και σφαγές κατά των Πισατών και των Γενουατών της Κωνσταντινούπολης, οι οποίοι είχαν συγκεντρώσει μεγάλο μέρος της εμπορικής δραστηριότητας στα χέρια τους. Στη συνέχεια, ο Ανδρόνικος οργάνωσε τη δολοφονία όχι μόνο της Μαρίας της Αντιοχείας, αλλά και της αδελφής του Αλεξίου Β Μαρίας Κομνηνής και του συζύγου της, οι οποίοι ήταν ηγέτες της αντιπολιτευόμενης στη Μαρία της Αντιοχείας παράταξης. Το Σεπτέμβριο του 1183 ο Ανδρόνικος στέφθηκε συναυτοκράτορας, διέταξε τη δολοφονία του Αλεξίου Β και έμεινε μόνος αυτοκράτορας. Στο διάστημα των δυναστικών αυτών διαμαχών, η αυτοκρατορία αντιμετώπισε τις επιθέσεις των Ούγγρων στα Βαλκάνια και των Σελτζούκων στη Μικρά Ασία. Ο Ανδρόνικος δεν πέτυχε να τις αντιμετωπίσει και στράφηκε για ενίσχυση στους Βενετούς, γεγονός που δυσαρέστησε τους Βυζαντινούς. Επίσης, πήρε μέτρα για τον περιορισμό της δύναμης της αριστοκρατίας, όμως η πολιτική του εκτράπηκε σε τρομακτικούς διωγμούς, που έστρεψαν φυσικά τους ισχυρούς αριστοκράτες εναντίον του. Τελικά, υπό την πίεση της νορμανδικής απειλής, ο λαός της Κωνσταντινούπολης τον ανέτρεψε στις 12 Σεπτεμβρίου 1185. Ο Ανδρόνικος Α βρήκε φρικτό θάνατο και στο θρόνο ανέβηκε ο Ισαάκιος Β Άγγελος, σημαίνοντας το τέλος της δυναστείας των Κομνηνών στο θρόνο της Κωνσταντινούπολης. 5. Αποτίμηση της δυναστείας 5.1. Κοινωνικοπολιτικές αλλαγές Пошто су се устоличили на византијском царском престолу, Комнини и припадници породица које су са њима биле у родбинским везама домогли су се готово свих највиших положаја у држави и обдаривани су најугледнијим титулама, а на тај начин је створен клан Комнина. Према неким подацима у периоду од 1118. до 1180. године деведесет процената византијске елите чинили су чланови породице Комнин и њихови рођаци. 5 Били су активни провинцијски управници у Киликији и на Балканском полуострву. Прилично ретко су се налазили у цивилној служби, а и они који су били - паракимомен Јован за владе Јована II, велики друнгарије Стефан, пинкерни Алексије и Константин - били су далеки рођаци цара. Само један представник Комнина био је високи црквени функционер: Адријан Комнин, братанац Алексија I, под монашким именом Јован постао је охридски архиепископ 1142. године. Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 4/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, Као што су Комнини и припадници њиховог широко схваћеног клана преузели целокупну политичку власт у Византији, речено је, тако су себи и својим интересима подредили и византијску историографију и свеукупну књижевну продукцију. Никада се у част царева није јавно изговарало толико китњасто срочених и удворичких говора. С друге стране, никада цареви нису толико смело мешали у компетенцију свештенства, наступајући и улози богослова, и канониста, конфискујући црквене ризнице, господарећи имањима јерарха ради добробити државе и јачања војске. У свом додворавању познати канонист XII века Теодор Валсамон је отишао толико далеко да је тврдио како се власт цара простире и на душу и на тело византијских поданика, док власт патријарха обухвата само душу. 6 5.2. Духовни и културни живот Када је реч о улози династије Комнина и културном животу Византије треба нагласити да се њени представници појављују као оснивачи неколико цркава и манастира. То су, на пример, Богородица Космосотира у трачком граду Вира, коју је подигао Исак, син Алексија I, затим Богородица Кехаритомени у Цариграду, задужбина Ирина Дукене, супруге Алексија I и, напослетку, знаменити манастир Пантократор у Цариграду чији је ктитор био цар Јован II. Литерарном делатношћу међу Комнинима бавили су се Алексије I и његов старији брат Исак, али је најдаровитија ипак била Ана Комнина, чији је историјски спис Алексијада, посвећен очевој валадавини, право ремек-дело византијске књижевности. Веома је важна улога појединих чланова династије као покровитеља неких песника и уопште интелектуалаца. Међу њима је и Ирина Комнина, жена севастократора Андроника, старијег брата Манојла I, која је подржавала писце Теодора Продрома, Продрома Манганског, Јована Цецеса, Константина Манасиса. Премда се може рећи да су поједине уметности и књижевна продукција процветале за династије Комнина, термин комнинска ренесанса, који се среће у научној литератури, остаје донекле споран. 7 5.3. Пад и наредне углед династије У завршним деценијама XII века, делом и због антиаристократске политике Андроника I, дошло је до опадања моћи Комнина и до њиховог свргавања са цариградског престола у септембру 1185. године. И у очима савременика смрт Манојла I, у септембру 1180. године, задобила је значај кобне прекретнице. Тако је Евстатије, митрополит Солуна, записао: Чини се као да је божјом вољом решено да заједно са царем Манојлом Комнином умре све здраво у царству Ромеја и да са заласком тог сунца сви ми будемо потопљени у непрозирну таму. 8 Познато је да је већ недуго после Манојлове смрти раздор и сукоб најближих крвних сродника из рода Комнина избио на површину. Он је јасно и недвосмислено указао на изумирање и последњих остатака међусобног заједништва царевих потомака и, истовремено, означио нестанак јаке породице као и гашење породичног идеала из комнинске идеологије. Упркос томе, име Комнина сачувало је своју привлачност и касније је било широко коришћено код разних династија почев од касног XII века: Анђели, Ватаци, Палеолози. Поједини представници рода Комнина појављују се и у другој половини XIII века, али достижу релативно скромне положаје: на пример, велики доместик Теодор Анђео Комнин или севаст Георгије Дука Комнин. Једна грана породице Комнин се утемељила у Иконијском султанату, држави Селџука, што потврђује један натпис. 9 Посебно треба нагласити да су браћа Алексије и Давид, унуци Андроника I, који су се називали Великим Комнинима, 1204. године на јужним обалама Црног мора створили Трапезунтско царство, државу која ће потрајати четврт миленијума и чак надживети Византију. Мехмед II Освајач је 1461. срушио малену црноморску царевину последње грчко царство. Вредновања династије Комнина у византологији нису истоветна. Неки истраживачи су предложили теорију према којој је прихватањем западног феудализма она уништила самосвојне византијске институције и проузроковала опадање Царства, 10 док други истрајавају на позитивним ефектима њене политике. 11 Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 5/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, 6. Занимљивости о Комнинима Занимљиво је упоредити просечан животни век владара породице Комнина са неком династијом из латинског света западне Европе. Према прорачунима, просечан животни век царева династије Комнина (1081-1118), ако са разлогом изузмемо младог Алексија II који је убијен као четрнаестогодишњак, износио је 61 годину. Упадљив је контраст у поређењу са члановима Саксонске династије (919-1024) у Светом римском царству чији је просечан животни век био само 40,5 година, дакле две деценије мањи. С друге стране, владари из породице Комнина су нешто дуже живели него цареви неких других византијских родова: василевси Македонске династије (867-1056) просечно су живели 59, а владари последње византијске династије Палеолога (1259-1453), 60 година. 12 Када је реч о неким занимљивим појединостим о владарима царског дома Комнина, треба рећи да је Алексије I волео да игра шах и да је био одличан беседник и да му у расуђивању и изношењу доказа није било равног. Међутим, имао је потешкоћа са изговарањем слова р, а то је котрљајуће, односно француско р. Како пише Ана Комнина, тада би му језик мало запињао, док је остала слова изговарао потпуно течно. 13 Алексијев унук Манојло I имао је неуобичајено тамну кожу за једног Византинца. То су, наравно, знали Венецијанци, па су се током једног рата са Византијом грубо нашалили са царем. Они су у поморском окршају заробили царски брод у којем се налазила Манојлова кабина украшена златотканим завесама и пурпурним теписима. Онда су у цареву одају увели неког ништавног човечуљка, црнпурастог Етиопљанина, и, украсивши га блиставим венцем, свечано водали и поздрављали као византијског цара. 14 Манојло I, који је дознао за ову епизоду, никада Млечанима није опростио увреду коју су му том приликом нанели. Никита Хонијат записује о једном занимљивом уверењу цара Манојла I Комнина. Он објашњава како је василевс дао име сину којег је после дугог чекања добио 1169. године. Име за које се одлучио, реч је о Алексију, није изабрао по жељи или по имену свог деде Алексија Комнина, него имајући у виду једно предсказање. Оно се тицало питања колико ће трајати род Комнина на цариградском престолу и било је збијено у једну реч αίμα. Када се појединачно чита, свако слово означава почетно слово имена владара из царског дома Комнина. Тако слово α означава оснивача династије Алексија I, слово ι његовог наследника Јована II, док слово μ представља Манојла I. Последње, четврто слово α у загонетној формули αίμα (крв) требало је да буде почетно слово имена Манојловог наследника. Са тих разлога, наглашава Хонијат, василевс је дао име сину Алексије. 15 Ваља напоменути да је ова формула имала дугу традицију у Трапезунтском царству у којем је владала династија Великих Комнина, потомака византијског цара Андроника I. 16 1. О читавом питању в. Κατζαρος, Β., Το πρόβλημα της καταγωγής των Κομνηνών, Βυζαντιακά 3 (1983), 111-123 2. Ioannis Zonarae Epitomae historiarum, tomus III, ed. Th. Bütner-Wobst (Bonnae 1897), 766. 3. Ostrogorsky, G., Ιστορία του Βυζαντινού κράτους, τόμ Γ (Αθήνα 1981), 43. 4. Stanković, V., Komnini u Carigradu (1057-1185). Evolucija jedne vladarske porodice (Beograd 2006), 296. 5. Sorlin, I., Publications soviétiques sur le XIe siècle, Travaux et Mémoires 6 (1976), 374. 6. Литаврин Г. Г. Византийская империя во второй половине VII XII в., Культура Византии (вторая половина VII - XII век) ред. З. В. Удальцова, (Москва 1989), 59-89 Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 6/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, 7. Kazhdan A. Brand C. M., s.v. ʺKomnenosʺ, ʺKomnenos, Isaacʺ, Kazhdan A. (ed.) The Oxford Dictionary of Byzantium 2 (New York Oxford 1991), 1143 44 8. Eustazio di Tessalonica, La espugnazione di Tessalonica, έκδ. S. Kyriakides (Palermo 1961), 18, 13-15. 9. Wittek, P., L épitaphe d un Comnène à Konia, Byzantion 10 (1935), 505-515. 10. Васильевский В. Г., Из истории Византии в XII веке. Союз двух империй (1148-1155). - Славянский сборник, т. П. СПб., 1877, reprint in «Трудах» - т. IV, Ленинград., 1930, 18-138 и Ostrogorsky, G., Ιστορία του Βυζαντινού κράτους, τόμ Γ (Αθήνα 1981), σ. 46-62, као и унеколико модификовано гледиште Lemerle, P., Cinq etudes sur le XIe siècle byzantin (Paris 1977), σ. 309-312. Такође в. Kazhdan A., s.v. "Komnenos", Kazhdan A. (ed.) The Oxford Dictionary of Byzantium 2 (New York Oxford 1991), 1143 11. Каждан А. П. Загадка Комнинов (Опыт историографии), Византийский Временник 25 (1964) σ. 53-98.; Lilie, R.-J., Des Kaisers Macht und Ohmacht, Varia, I (Bonn 1984), σ. 9-120. 12. Talbot, A.-M., Old Age in Byzantium, Byzantinische Zeitschrift 77 (1984) σ. 269. 13. Annae Comnenae Alexias, έκδ. D. R. Reinsch A. Kambylis (Berolini et Novi Eboraci 2001) σ. 30. 14. Nicetae Choniatae Historia I, έκδ. J. A. van Dieten (Berolini 1975), σ. 86. 15. Nicetae Choniatae Historia I, έκδ. J. A. van Dieten (Berolini 1975), σ. 169. 16. Shukurov, R., AIMA: the blood of the Grand Komnenoi, Byzantine and Modern Greek Studies 19 (1995) σ. 161-181. Βιβλιογραφία : Ostrogorsky G., Ιστορία του Βυζαντινού Κράτους, 1-3, Αθήνα 1989, Παναγόπουλος, I. (μτφρ.) Polemis D., The Doukai. A Contribution to Byzantine Prosopography, London 1968, University of London Historical Studies 22 Brand C.M., Cutler A., Grierson P., "Alexios I Komnenos", Kazhdan, A., The Oxford Dictionary of Byzantium 1, New York-Oxford 1991, 63-64 Ahrweiler H., Byzance et la mer. La marine de guerre, la politique et les institutions maritimes de Byzance au VIIe-XVe siècles, Paris 1966 Nicol D.M., The Despotate of Epiros, Oxford 1957 Cheynet J.-C., Pouvoir et contestations à Byzance (963-1210), Paris 1990, Byzantina Sorbonensia 9 Brand C.M., Byzantium confronts the West, 1180-1204, Cambridge 1968 Nicol D.M., Byzantium and Venice. A study in diplomatic and cultural relations, Cambridge 1988 Χριστοφιλοπούλου Α., Εκλογή, αναγόρευσις και στέψις του βυζαντινού αυτοκράτορος, Αθήνα 1956 Krsmanović B., Uspon vojnog plemstva u Vizantiji XI veka, Beograd 2001 Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 7/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, Lemerle P., Cinq études sur le XIe siècle byzantin, Paris 1977 Βαρζός Κ., Η γενεαλογία των Κομνηνών 1-2, Θεσσαλονίκη 1984, Βυζαντινά Κείμενα και Μελέται 20 Κατσαρός Β., "Το πρόβλημα της καταγωγής των Κομνηνών", Βυζαντιακά, 3, 1983, 111-122 Каждан А. П., Социальный состав господствующего класса Византии в XI-XII вв, Москва 1974 Skoulatos B., Les personnages byzantins de l Alexiade. Analyse prosopographique et synthèse, Louvain 1980, Université de Louvain, Recueil de Travaux d Histoire et de Philologie 6e série, fasc. 20 Angold M., Church and Society in Byzantium under the Comneni 1081-1261, Cambridge 1995 Chalandon F., Les Comnènes, 1. Alexios I Comnène (1081-1118), 2. Jean II Comnène (1118-1143) et Manuel Comnène (1143-1180), Paris 1900-1912 Talbot A.M., "Manuel I Komnenos", Kazhdan, A. (ed.), The Oxford Dictionary of Byzantium, 2, Oxford New York 1991, 1.290-1.291 Vryonis S., The Decline of Medieval Hellenism in Asia Minor and the Process of Islamization from the Eleventh through the Fifteenth Century, Berkeley Los Angeles London 1971 Day G.W., Genoa's Response to Byzantium, 1155-1204. Commercial Expansion and Factionalism in a Medieval City, Urbana Chicago 1988 Каждан А. П., "Загадка Комнинов (Опыт историографии)", Византийский Временник, 25, 1964, 52-98. Каждан А. П., Два дня из жизни Константинополя, Москва 2002, Византийская библиотека, СПб., Алетейя Литаврин Г.Г., "Политическая теория в Византии с середины VII до начала XIII в.", З.В. Удальцова, Культура Византии (вторая половина VII - XII век), 1989 Москва, 11-36 Литаврин Г.Г., "Византийская империя во второй половине VII XII в.", З.В. Удальцова, Культура Византии (вторая половина VII - XII век), Москва 1989, 59-89 Lamma P., Comneni e Staufer. Richerche sui rapporti fra Bisanzio e l Occidente nel secolo XII, I-II, Roma 1955-1957 Jurewicz O., Andronikos I Komnenos, Amsterdam 1970 Lilie R.J., "Des Kaisers Macht und Ohnmacht. Zum Zerfall der Zentralgewalt in Byzanz vor dem vierten Kreuzzug", Lilie R.J. - Speck P. (ed.), Varia l [= Poikila Byzantina 4], Bonn 1984, 9-120 Makk F., The Árpáds and the Comneni. Political relations between Hungary and Byzantium in the 12th Century, Budapest 1989 Kazhdan A., "Komnenos", Kazhdan A. (ed.), The Oxford Dictionary of Byzantium 2, New York Oxford 1991, 1143-1145 Mullet M. Smythe, D. (eds), Alexios I Komnenos. Papers of the second Belfast Byzantine International Colloquium, 14-16 April 1989, Belfast 1996 Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 8/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, Hill B., "The Ideal Komnenian Imperial Women", Byzantinische Forschungen, 23, 1996, 7-18 Stanković V., Komnini u Carigradu (1057-1185). Evolucija jedne vladarske porodice, Beograd 2006 Chalandon F., Essai sur le règne d Alexis I Comnene (1081-1118), Paris 1900 Radojčić N., Dva poslednja Komnena na carigradskom prijestolju, Zagreb 1907 Δικτυογραφία : А.А. Васильев. История Византийской империи (Время от крестовых походов до падения Константинополя). Глава 1 http://www.hrono.info/libris/lib_we/vaa213.html Πηγές Annae Comnenae Alexias, Reinsch, D.R. Kambylis, A. (επιμ.), (Berolini et Novi Eboraci 2001). Nicéphore Bryennios, Histoire, Gautier, P. (επιμ.), (Bruxelles 1975). Ioannis Zonarae Epitomae historiarum 3, Bütner-Wobst, Th. (επιμ.), (Bonnae 1897). Ioannis Cinnami rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis gestarum, Meineke, A. (επιμ.), (Bonnae 1836). Nicetae Choniatae Historia I-II, van Dieten, J.A. (επιμ.), (Berolini 1975). Michaelis Choniatae Epistulae, Kolovou, F. (επιμ.), (Berolini et Novi Eboraci 2001). Σάθας, Κ.Ν., Μεσαιωνική Βιβλιοθήκη VII (Βενετία Παρίσι 1894). Theodori Prodromi de Manganis, Bernardinello, S. (επιμ.), (Padova 1972). Constantini Manassis Breviarum chronicum, Lampsidis, O. (επιμ.), (Athenis 1996). Die byzantinische Kleinchroniken I, Schreiner, Ρ. (επιμ.), (Wien 1975). Wittek, P. (επιμ.), L épitaphe d un Comnène à Konia, Byzantion 10 (1935), σελ. 505-515. Prosopographisches Lexikon der Palaologenzeit, vol. 5 (Wien 1981) Nos 12056-12123, σ. 219-231. Παραθέματα Јован Зонар о Алексију I Комнинос Ο μὲν οὖν τοιοῦτος ἦν, ταῦτα δὲ καλὰ μὲν καὶ πῶς γὰρ οὔ; ἰδιώτῃ δʹ ἀποχρῶντα πρὸς ἔπαινον, οὐ μήν γε καὶ βασιλέα δεικνύντα τὰ πάντα χρηστόν. οὐ γὰρ αἱ αὐταὶ βασιλέως καὶ ἰδιώτου γένοιντʹ ἂν ἀρεταί ἰδιώτῃ μὲν γὰρ ἀπόχρη καὶ μέτριον ἦθος καὶ ἐπιείκεια καὶ τὸ πρὸς θυμὸν οὐκ εὐκίνητον καὶ τὸ σῶφρον τὸ πρὸς τὴν δίαιταν. βασιλεῖ δὲ πρὸς τούτοις καὶ ἡ τῆς δικαιοσύνης φροντὶς καὶ ἡ τῶν ὑπηκόων προμήθεια καὶ ἡ τῶν παλαιῶν ἠθῶν τοῦ πολιτεύματος τήρησις. τῷ δὲ μέλημα μᾶλλον ἡ τῶν ἀρχαίων ἐθῶν γέγονε τῆς πολιτείας ἀλλοίωσις, καὶ τὸ μεταλλάξαι ταῦτα ἔργον ἦν αὐτῷ Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 9/10

Για παραπομπή : Radic Radivoj, "", 2008, σπουδαιότατον, καὶ τοῖς πράγμασιν οὐχ ὡς κοινοῖς οὐδʹ ὡς δημοσίοις ἐκέχρητο καὶ ἑαυτὸν οὐκ οἰκονόμον ἥγητο τούτων, ἀλλὰ δεσπότην, καὶ οἶκον οἰκεῖον ἐνόμιζε καὶ ὠνόμαζε τὰ βασίλεια. Ιωάννης Ζωναράς, Επιτομή Ιστοριών, L. Schopen (ed.), Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum libri iv, vol. 3, Corpus scriptorum historiae Byzantinae (Bonn: Weber 1832) p. 766 Χρονολόγιο 976 1025 : појава родоначелника рода Комнина. 1057 : Долазак на престо Исака I Комнина. 1059 : Замонашење Исака I. 1067 : Смрт Јована Комнина. 1059 1081 : Време великог утицаја Ане Даласине. 1081 : Долазак на престо Алексија I. 1082 : Трговачки уговор са Венецијом. 1083 : Рођење Ане Комнине. 1091 : Алексије I побеђује Печенеге код Лебуниона. 1096 1099 : Први крсташки рат. 1118 : Смрт Алексија I. 1118 1143 : Владавина Јована II. 1122 : Победа над Печенезима. 1127 1129 : Јован II победио Србе и Угре. 1143 1180 : Владавина Манојла I. 1147 1149 : Други крсташки рат. 1176 : Селџуци побеђују Византију код Мириокефалона. 1180 1183 : Владавина Алексија II Комнина. 1183 1185 :Владавина Андроника I Комнина. 1185 : Нормани освајају Солун. 1185 : Долазак на престо династије Анђела. 1204 : Алексије и Давид, унуци Андроника I, оснивају Трапезунтско царство. Δημιουργήθηκε στις 25/9/2017 Σελίδα 10/10