Зборник радова Византолошког института L, 2013 Recueil des travaux de l Institut d études byzantines L, 2013 УДК: 347.26(495.02:497.11)"04/14" DOI: 10.2298/ZRVI1350003S СРЂАН ШАРКИЋ (Правни факултет Универзитета у Новом Саду) СЛУЖБЕНОСТИ У ВИЗАНТИЈСКОМ И СРПСКОМ СРЕДЊОВЕКОВНОМ ПРАВУ На почетку рада се најпре износе схватања римских правника о службеностима, а потом правила која су преузета у византијском и српском средњовековном праву. Српски правни споменици сведоче нам да су у Србији биле познате и сеоске (водовађе, сечење дрва, појење стоке, прелаз и паша) и личне службености (коришћење и плодоуживање). Кључне речи: servitutes, сеоске, градске и личне службености, водовађе, прелаз, појење стоке, сечење дрва, плодоуживање, коришћење, Прохирон, Синтагма. In the first part of the work we find the Roman concept of servitudes, and then the rules on servitudes taken from Roman law to Byzantine and Serbian mediaeval law. Serbian legal sources knew the following rustic servitudes: rights of way, rights of pasture, rights to water and watering one s cattle. Among the personal servitudes we find ususfructus and usus. Keywords: servitudes (praedial, rural, urban, personal), rights of way, rights of pasture, rights of water, watering one s cattle, ususfructus, usus, Procheiron, Syntagma. I Према схватањима римских правника, службености (servitutes) су стварна права коришћења туђе ствари (iura in re aliena) чији је титулар одређено лице или власник одређене непокретности. 1 Зависно од начина одређивања титулара, службености се деле на личне службености (servitutes personarum), које су увек установљене у корист одређене особе, и земљишне службености (servitutes 1 Латински израз servitutes указује на чињеницу да титулару службености туђа ствар служи. Чини нам се да је хрватски термин служност прецизнији, јер термин службеност, који се користи у српској правној науци и пракси, може да асоцира и на вршење неке службе.
1004 ЗРВИ L (2013) 1003 1012 praediorum или servitutes reales), које се установљавају на терет једног (praedium serviens, служеће земљиште или послужно добро) у корист другог (praedium dominans, господујуће земљиште или повласно добро) земљишта. Земљишне службености неограничено трају, личне се гасе смрћу титулара. У класичном римском праву под појмом службености подразумевале су се само земљишне службености, док су поделу на земљишне и личне службености начинили тек Јустинијанови правници. Земљишне службености могу бити сеоске и градске: сеоске службености (servitutes praediorum rusticorum) везане су за село, дакле за земљу, док су градске (servitutes praediorum urbanorum) везане за град, то јест за зграде. 2 Основне сеоске службености су биле службености пута и водовода, међу којима се као најстарије помињу четири: 1) iter, право прелажења преко туђег земљишта пешке, на коњу или у носиљци; 2) actus, право да се тера стока и вуку кола преко туђег земљишта; 3) via, шире право пролажења, па и натовареним колима, путем који има прописану ширину, и 4) aquaeductus, право вођења воде каналима преко туђег земљишта. Поред тих службености, развиле су се касније службености црпења воде (servitus aquaehaustus), напајања стоке (servitus pecoris ad aquam adpulsus), право испаше (servitus pecoris pascendi), право вађења камена (servitus lapidis eximendi), креде (servitus cretae eximendae) и песка (servitus arenae fodiendae) на туђем земљишту, право печења креча (servitus calcis coquendae), право сечења дрва за огрев (silva caedua), складиштење и друге. 3 Градске службености биле су следеће: 1) право одвођења кишнице и канала преко суседног земљишта, и то натапањем кишнице на туђу земљу (servitus stillicidii), одвођењем у млазовима (servitus fl uminis) или одвођењем измета јарцима преко туђег земљишта (servitus cloacae); 2) право служења туђим зидом или ваздушним простором код грађења, тј. право ослањања своје грађевине о туђи зид (servitus oneris ferendi власник зида је био дужан да га одржава у исправном стању), право да се избочи балкон или тераса над туђим земљиштем (servitus proiciendi) или протегне настрешница крова на туђе земљиште (servitus protegendi); 3) службеност ваздуха и видика, тј. право да сусед не сме градити преко одређене висине (servitus altius non tollendi) или затворити повласној згради приступ светла и видика (ne luminibus, ne prospectui offi ciatur). 4 2 D. VIII, 1,1, Marcianus libro tertio regularum: Servitutes aut personarum sunt, ut usus ut usus fructus, aut rerum, ut servitutes rusticorum praediorum et urbanorum. 3 D. VIII, 3,1, Ulpianus libro secundo institutionum: Servitutes rusticorum paediorum sunt hae: iter actus via aquae ductus. Iter est ius eundi ambulandi homini, non etiam iumentum agendi. Actus est ius agendi vel iumentum vel vehiculum: itaque qui iter habet, actum non habet, et iter habet etiam sine iumento. Via est ius eundi et agendi et ambulandi: nam et iter et actus in se via continet. Aquae ductus est ius aquam ducendi per fundum alienum. In rusticis compudanda sunt aquae haustus, pecoris ad aquam adpulsus, ius pascendi, calcis coquendae, harenae fodiendae. Traditio plane et patientia servitutium inducet officium praetoris.трећи титулус осме књиге Јустинијанових Дигеста (која је иначе цела посвећена службеностима), под насловом De servitutibus praediorum rusticorum садржи 38 фрагменат из дела римских правника, посвећених сеоским службеностима. 4 Други титулус осме књиге Јустинијанових Дигеста, под насловом De servitutibus praediorum urbanorum, садржи 41 одломак из дела римских правника посвећен градским службеностима.
СРЂАН ШАРКИЋ: Службености у византијском и српском средњовековном праву 1005 Класично римско право познаје две личне службености: плодоуживање (ususfructus) и употребу (usus). 5 Према Пауловој дефиницији, плодоуживање је право коришћења туђе ствари и прибирања плодова, без кварења њене суштине. 6 Стварно право употребе туђе ствари, које класични правници означавају термином usus, даје титулару право непосредног коришћења ствари. 7 За све службености вреде следећа начела: 1) За сопственика ствари која је оптерећена службеношћу, из службености не настаје обавеза чињења, већ само трпљења и уздржавања од одређених радњи; 8 2) Службеност ограничава сопственика у вршењу његових права и због тога се право титулара службености увек рестриктивно тумачи и своди на разумну меру; 9 3) Вршење службености мора имати економско и рационално оправдање. Када оно нестане, службеност се гаси; 10 4) Титулар службености нема овлашћење да своју службеност оптерећује новом службеношћу у корист трећег лица, јер би је тиме проширио на штету сопственика оптерећене ствари, што Паул изражава речима службеност службености није могућа. 11 5 Према схватању класичних римских правника касније самосталне врсте личних службености, становање (habitatio) и употреба туђег роба или животиње (operae servorum vel animalium), спадале су такође у usus. 6 D. VII, 1,1, Paulus libro tertio ad Vitellium: Usus fructus est ius alienis rebus utendi fruendi salva rerum substantia. Ово је, иначе, једна од ретких дефиниција римских правника, пошто је према њиховом схватању свако дефинисање у грађанском праву било опасно (D. L, 17, 202, Iavolenus libro undecimo epistularum: Omnis definitio in iure civili periculosa est). 7 Гај подвлачи да се код ове службености ради о голој употреби, тј. без плодова (constituitur etiam nudus usus, id est sine fructus), што потврђује и Улпијан (cui usus relictus est, uti potest, frui non potest). Пошто из ове службености проистиче само овлашћење на непосредно коришћење, титулар нема право да предмет употребе уступи трећем на кришћење. Ипак, тамо где из природе ствари и коришћења произилази да у употребу морају бити укључени и чланови породице, то се допушта. Улпијан тим поводом каже: Ако је жени остављена употреба куће, први је Квинт Муције допустио да она може становати и с мужем, да јој брак не би био покварен уколико жели да користи кућу (Mulieri autem si usus relictus sit, posse eam et cum marito habitare Quintus Mucius primus admisit, ne ei matrimonio carendum foret, cum uti vult domo). Улпијан ово решење проширује на крвне и тазбинске сроднике (D. VII, 8,1; VII, 8,2; VII, 8,4). 8 D. VIII, 1,15, Pomponius libro trigensimo tertio ad Sabinum : Servitutium non ea natura est, ut aliquid faciat quis, veluti viridia tollat aut amoeniorem prospectum praestet sed ut aliquid patiatur aut non faciat (Суштина службености се не састоји у томе да неко нешто уради, на пример, коси травњак или створи леп амбијент већ у томе да нешто трпи или не чини). 9 Тако, на пример, Целз каже да онај који има службеност прогона стоке не може своју стоку терати средином винограда, ако то може учинити и другим делом имања с једнаком удобношћу, а уз мању штету за послужно добро (D. VIII, 1, 9, Celsus libro quinto digestorum: Si cui simplicius via per fundum cuiuspiam cedatur vel relinquatur, in infinito, videlicet per quamlibet eius pertem, ire agere licebit, civiliter modo: nam quaedam in sermone tacite excipiuntur, non enim per villam ipsam nec per medias vineas ire agere sinendus est, cum id aeque commode per alteram partem facere possit minore servientis fundi detrimento). 10 Тако, на пример, службеност пута преко суседовог земљишта се гаси, ако након пробијања новог пута власник повласног добра добије прилаз својој парцели. Cf. D. VIII, 1,5, Gaius libro septimo ad edictum provinciale: Usus servitutium temporibus sacerni potest, forte ut quis post horam tertiam usque in horam decimam eo iure utatur vel ut alternis diebus utatur. 11 D. XXXIII, 2,1, Paulus libro tertio ad Sabinum: Nec usus nec usus fructus itineris actus viae aequaeductus legari potest, quia servitus servitutis esse non potest (Не може се установити право употребе или уживања пешачког или колског пута или водовода јер службеност службености није могућа).
1006 ЗРВИ L (2013) 1003 1012 Ово су само најважнија правила везана за службености, која су у делима римских правника детаљно разрађена, 12 а којима је посвећена и опширна литература. 13 Шта је од оволиког броја правила и законских текстова из римског права, посредством византијских правних споменика, продрло у средњовековну Србију? II У византијским правним споменицима римски израз servitutes (службености) преводи се термином δουλεία, мада та реч означава истовремено и ропство, 14 али и тежак (робовски) рад. Редактори српских правних збирки користе израз rabote, који такође има више различитих значења. 15 12 Редактори Јустинијанових Дигеста сврстали су правила о плодоуживању и употреби у седму књигу, која се састоји од девет титулуса и укупно 177 одломака из дела римских правника. Правила о плодоуживањима и употреби налазе се и у другом и трећем титулусу тридесет треће књиге (укупно 50 одломака). Цела осма књига посвећена је службеностима и састоји се од 6 титулуса и укупно 163 одломка. У Јустинијановим Институцијама, треће, четврто и пето поглавље друге књиге садржи наслове О службеностима (De servitutibus), О плодоуживању (De usu fructu) и О употреби и становању (De usu et habitatione). Јустинијанов Кодекс, трећа књига, тридест трећи титулус, под насловом De usus fructu et habitatione et ministerio servorum садржи седамнаест закона донетих од 199. до 531. године. Наредни титулус исте књиге, под насловом De servitutibus et de aqua, наводи четрнаест закона донетих у раздобљу од 211. до 531. године. У Гајевим Институцијама правила о службеностима нису систематизована на једном месту, мада се о њима говори углавном у другој књизи. Паулове Сентенције у седамнаестом титулусу прве књиге, сасвим концизно помињу службености, док се плодоуживање узгред помиње у трећој и петој књизи. Улпијанове Регуле, помињу praedia rustica и ususfructus у поглављима XV, 1 и XIX, 1. Детаљном анализом сигурно би се пронашла још нека правила везана за службености, али то превазилази оквир овог рада. 13 Најважнији радови посвећени службеностима су: S. Solazzi, Requisiti e modi di costituzione delle servitù prediali, Napoli 1947; S. Solazzi, Specie ed estinzione delle servitù prediali, Napoli 1948; B. Biondi, Le servitù prediali nel diritto romano, Corso di lezioni, Milano 1954; G. Grosso G. Dejana, Le servitù prediali, Torino 1955; E. Bunde, Begriff und Einteilung der Servitutem im römischen Recht, Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte, romanistische Abteilung, 73 (1956) 154 219; G. Grosso, Usufruto e figure affini nel diritto romano, Torino 1958; M. Bretone, La nozione romana di usufrutto, II Da Diocleziano a Giustiniano, Napoli 1967; C. Sanfi lippo, Corso di diritto romano. Servitutes personarum 2. Parte, Catania 1969; M. Kaser, Zum Fruchterwerb des Ususfructuars, Studi Scherillo 1, Milano 1972, 405 426. Основни подаци о службеностима могу се наћи и у многобројним уџбеницима римског права, од којих наводим неколико најновијих, писаних на српском и хрватском језику: D. Stojčević, Rimsko privatno pravo, Beograd 1966, 138 142; I. Puhan, Rimsko pravo, Beograd 1974, 235 243; M. Horvat, Rimsko pravo, Zagreb 1976, 154 164; M. Boras L. Margetić, Rimsko pravo, Zagreb 1980, 123 126; A. Romac, Rimsko pravo, Zagreb 1981, 181 192; А. Маленица, Римско право, Нови Сад 1995, 209 215; О. Станојевић, Римско право, Београд 2002, 221 228; М. Милошевић, Римско право, Београд 2008, 291 299; Ж. Бујуклић, Римско приватно право, Београд 2012, 267 274. Врло користан је и A. Romac, Rječnik rimskog prava, Zagreb 1975, 512 517. 14 Видети M. Th. Fögen, Das Lexikon zur Hexabiblos aucta, Forschungen zur byzantischen Rechtsgeshichte, Fontes minores VIII, Lexica iuridica byzantina, ed. L. Burgmann, M. T. Fögen, R. Meijering, B. H. Stolte, Frankfurt am Main 1990, 171: Δουλεία ἐστὶν ἐθνικοῦ νόμου διατύπωσις (Ропство је установа општенароднога права). Ова дефиниција је превод познатог одломка из уџбеника римског правника Флорентина (D. I, 5,4), који гласи: Servitus est constitutio iuris gentium. Cf. С. Шаркић, Гајева подела лица у средњевековном српском праву, Зборник Матице српске за класичне студије 4 5 (2002 2003) 107 112. 15 Видети одредницу Работе велике и мале (М. Благојевић) у Лексикону српског средњег века, Београд 1999, 609. Међу различитим значењима израза работе аутор није навео службености.
СРЂАН ШАРКИЋ: Службености у византијском и српском средњовековном праву 1007 Правила о службеностима продрла су у средњовековно српско право још у XIII веку, када је Свети Сава у свој Номоканон или Законоправило (глава 55) унео превод целокупног текста Прохирона Василија I. Поглавље XXXVIII Прохирона, под насловом Περὶ καινοτομιῶν (О новотаријама), садржи различитe oдредбе о службеностима, 16 измешане са полицијским правилима о зидању нових зграда. 17 Вероватно да су из тог разлога српски редактори то поглавље насловили О ӡdanxi novxhь domovь. i w postavьlönîi vetьhxhь. i wniħhь vħщehь (О изградњи нових кућа, о обнови старих и о другим стварима). 18 Од 64 одредбе, колико их садржи XXXVIII поглавље Прохирона, Матија Властар је у свој Синтагмат уврстио само 18, и начинио кратку главу К 3, под истим насловом Пερὶ καινοτομιῶν 19 (O novotvorenxhь, у српском преводу). 20 Она садржи, поред различитих наредби и забрана управних органа, и поједине градске службености (rabote), које могу бити установљене и промењене посебним споразумима (sьglasiö, συμφώνον). Ради се о следећим правилима: Једна зграда у граду (пропис се пре свега односио на Цариград), не може другој да заклања видик на море. 21 Овде се ради о добро познатој забрани затварања повласној згради приступа светла и видика (ne luminibus, ne prospectui offi ciatur), краће називаној servitus prospectus (δουλεία άπόψεως, rabota otь vidħnîa). Али, ова забрана се не односи на вртове, ако је раздаљина између зграда већа од сто стопа (ἐὰν δὲ ῤ ποδῶν ἐν μέσω τῶν δύο οίκων είη διάστημα; a te li æe stomь nogamь mħædou dvħma hramoma östь rastoónîe). 22 Забрањено је испуштати дим из пећина на суседну зграду, изузев ако неко не располаже посебним правом да то чини (εἰ μὴ ἂρα δίκαιον εῖχεν ἐκεῖσε τὸν καπνὸν εἰσπέμπειν; raºvħ oubo a te pravinou imħlьöstь tamo dxmь ispou tati). 23 Нико не може бацати ђубре око суседовог зида, осим ако не располаже одговарајућом службеношћу (Οὐδεὶς δύναται κόπρον πλησίον τοῦ ἀλλοτρίου 16 Prochiron Basilii, Constantini et Leonis AAA, ed. J. Zepos, P. Zeposoba, Ius graecoromanum, Athina 1931 (reprint Aalen 1962), vol. II, 206 216. 17 А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка, Београд 1928, 128 = Класици југословенског права, књига 16, Београд 1998, 436. 18 Н. Дучић, Књижевни радови, књига 4, Београд 1895, 380 397; Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис 1262. година, фототипија, приредио М. Петровић, Горњи Милановац 1991, 315 б 321 б. 19 Издање G. A. Ralles M. Potles, Μαθαίου τοῦ Βλαστάρεως Σύνταγμα κατὰ Στοιχεῖον, Αθήναι 1859, 312 314. 20 Издање С. Новаковић, Матије Властара Синтагмат, Београд 1907, 330 332. О новим грађевинама у преводу Т. Суботин-Голубовић на савремени српски језик, Матија Властар, Синтагма, Београд 2013, 239. 21 Prochiron XXXVIII, 5, Zepos, II, 206 = Harmenopuli Hexabiblos II, 4, 46; Синтагма К-3, 4, ed. Ralles Potles, 312; Новаковић, Синтагмат, 331. 22 Ibid. 23 Prochiron XXXVIII, 18, Zepos II, 208 = D. VIII, 5,8,5: Ulpianus libro septimo decimo ad edictum: Aristo Cerellio Vitali respondit non putare se ex taberna casiaria fumum in superiora aedificia iure immitti posse, nisi ei rei servitutem talem admittit; Синтагма К-3, 12, ed. Ralles Potles, 313; Новаковић, Синтагмат, 332.
1008 ЗРВИ L (2013) 1003 1012 τοίχου ῤίπτειν, εἰ μὴ τοιαύτην ἔχει δουλείαν; niktoæe moæetь gnoi bliºь touædeѥ stħnx pomħtati, raӡvħ a te takovou imatь rabotou). 24 Забрањено је, приликом градње нове куће, зазидати суседу прозор, осим ако уговором није установљена одговарајућа службеност (εἰ μὴ ἅρα δουλείαν ἔχοι κατᾲ συμφωνίαν... raӡvħ a te rabotou imatь po sьglasiü). 25 Од сеоских службености Матија Властар помиње само неколико правила која је сврстао у главу Н 8, под насловом Ο пастви (Περὶ νομῆς, O pastvħ): 1) Ако неко има службеност коришћења воде или напасања оваца на туђем имању, може на њему подићи и колибу (Imħöi rabotou öæe napaóti i pasti na selħ tvoömь ovce, moæetь steæati rabotou öæe vь nömь tvoriti kou tou); 2) Ако неко, са знањем власника, преводи воду преко туђег поља, стиче ту службеност након законом прописане три године, а власник имања не може да га омета (Iæe po touædemou selou vedx vodou, vedou tou gospodinou sela, steæavaötь na selħ rabotou vь ouzakonönnomь trilħtîa vrħmeni, ne vьzbraniv ou ömou gospodinou sela). 26 У српским правним споменицима помињу се само неке сеоске службености (водовађа, сечење дрва, појење стоке, прелаз и паша), а од личних употреба (usus) и плодоуживање (ususfructus). 27 У повељи краља Милутина манастиру Светог Ђорђа код Скопља помиње се водовађа (aquaeductus): I kto vadi vodomь koó se izvodi otьcrьkvna mħsta glave, da podastь crьkvi otь rala kьblь vodova tinou, i otьvrьta.v. dinara. Ako li bezь igoumnova blagoslovlönió povede kto otьcrьkvne glave vodou, da plati.v. perperь ou carinou, a crьkvi dvoinou da dastь. Ako li sь ouprosomь vodou povede, a vodova tinou oudræi, da plati.g. perpere. 28 Ова службеност установљена је уговором, јер се цркви плаћа надокнада за коришћење воде. 29 24 Синтагма К-3, 14, ed. Ralles Potles, 314; Новаковић, Синтагмат, 332; Prochiron XXXVIII, 22, Zepos II, 209 = D. VIII, 5, 17, 2. Ради се о servitus sterquilini римскога права. 25 Prochiron XXXVIII, 4, Zepos II, 206; Синтагма К-3, 2, ed. Ralles Potles, 312; Новаковић, Синтагмат, 330. Суботин-Голубовић, Синтагма, 240. Ово питање детаљно регулише један врло опширан закон из времена владавине цара Зенона (без ознаке године доношења, дакле између 474. и 491), који се у Јустинијановом кодексу налази у поглављу насловљеном De aedifi ciis privatis (VIII, 10, 12). 26 Синтагма H-8, ed. Ralles Potles, 401; Новаковић, Синтагмат, 422. Суботин-Голубовић, Синтагма, 308. У другом случају мало сам одступио од превода Т. Суботин-Голубовић. Правила су преузета из Василика LVIII, 3 ; LVIII, 7. 27 Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави III, Историја грађанског права, Београд 1934, 98 = Класици југословенског права, књига 12, Београд 1996, 638. Од личних службености аутор помиње само ужитак, мада на основу података из извора нисмо увек сигурни да ли се радило о коришћењу или плодоуживању. 28 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, 618, LIV. Видети и 612, XXVI и 613, XXVII. 29 Право вођења воде преко туђег имања (aquaeductus) среће се и у једном византијском документу из 1373. године: Ана Палеологина, уз сагласност свога супруга великог доместика Димитрија Палеолога, продаје имање названо Мариана у Каламарии, које је било део њеног мираза, манастиру Дохијариу. У документу се каже да се на купца преносе сва права која је продавац некада уживао, укључујући и службеност коришћења воде, вероватно из неке реке. Actes de Docheiariou, éd. N. Oikonomidѐs, Archives de l Athos, XIII, Paris 1984, no 42, 235 239. Cf. L. Bénou, Pour une nouvelle histoire du droit byzantin, Théorie et pratique juridiques au XIVᵉ siѐcle, Paris 2011, 253, n. 56.
СРЂАН ШАРКИЋ: Службености у византијском и српском средњовековном праву 1009 Сечење дрва помиње се у истом документу, одмах у наредном члану: I kto lħsь sħħe ili drьva ou crьkovnomь brьdħ da daö crьkvi Ħetvrьto drьvo. Ako li bezь igoumnova blagoslovlönió sħħe to lübo, da plati.v. perperь ou carinou, a crьkvi lħsь vьsь da mou ouzme. 30 Службеност појења стоке срећемо у хрисовуљи цара Душана манастиру светих Арханђела Михајла и Гаврила код Призрена: A napoiщa Goloubov cem ne tnesmo ou Boudislalihь koukьь 31 Као што се види, владар није одузео службеност напајања катуну Голубовци. Иста хрисовуља даје Љубижњанима право на прогон стоке у планину (actus римскога права) као и да је напасају: i dolħ opetь do megö Kori ke i do Svetago Petra, da si imaü Lübiæ nóne progonь ou planinou, i da pasou Lübiænóne sь Skorobiщi kako sou i prħgö pasli. 32 Право слободног пролажења путем (servitus itineris ac viae) срећемо у уговору којим Доброслава с децом продаје своју кућу у Призрену Ману, Драгичину брату (често називан и Призренска тапија): [Pу]tь dvora toga svobodьnь s kolovozomь. 33 Службеност паше у жупи била је регулисана Душановим закоником, тако што су сва села у жупи имала право да напасају стоку на жупским пасиштима. То се јасно види из члана 74: Selo sь selσmь da pase koude edno selo toude i drougo. razvħ zabelь zakonitihь. i livadou da ne pase nikto (Село са селом да пасе; куде једно село туде и друго, разве забел законитих. И ливаду да не пасе никто). 34 Дакле, било је забрањено само напасати стоку на законом одређеним забранима и ливадама, док су жупска пасишта била, вероватно, свима добро позната на основу обичајног права. На ову одредбу надовезује се члан 75: @oupa æoupe da ne pase dobitkom ni ta. akoli se Σbrħte edno selo ou Σnoizi æoupe ou koga lübo vlastelina, ili öst carьstva mi, ili crьkovьno selo ili vlasteliħika Σnomьzi selou nikto da ne zabrani pasti da pase koude i æoupa (Жупа жупе да не попаса добитком [стоком] ништа. Ако ли се најде једно село у то-зи жупе у кога љубо властелина, или јест царства ми, или јест црковно село, или властеличића, оному-зи село никто да не забрани пасти, да пасе куде и жупа). 35 Од личних службености посебан вид коришћења туђих ствари представљала је пронија, али како она садржи и јавноправни елемент (обавеза вршења војничке службе), и пошто је о њој много писано и расправљано, то питање остављамо по страни. Право коришћења туђих ствари, са чисто приватноправном садржином, срећемо углавном у повељама издатим у корист цркава и манастира: владар или неко приватно лице, поклањајући земљу манастирима и црквама, установљавао је доживотно уживање за поједина лица, што се најчешће изражавало формулама da si oblada do nögova æivota;svoe vse da drьæi do smrьti, a po smrьti ögo da 30 Новаковић, Законски споменици, 618, LV. И ова службеност установљена је уговором. 31 С. Мишић Т. Суботин-Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003, 103. 32 Ibid., 91. 33 А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд 1926, 148; Ново издање документа приредио је Ђ. Бубало, Српски номици, Београд 2004, 250 (прилог II). 34 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354, Београд 1898. (репринт 2004), 59 и 191; Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Београд 1960, 57 и 110. 35 Новаковић, Законик, 60 и 191; Радојчић, Законик, 57 и 110.
1010 ЗРВИ L (2013) 1003 1012 östь crьkovno; óko do æivota svoga, и слично. 36 Ипак, у два случаја није се радило о праву коришћење туђе ствари, установљеног поклоном: 1) Краљ Милутин поклонио је некој властелинки Радослави, Милшиној жени, манастир Светог Георгија и село Улитишта, а тај дар потврдили су краљеви Стефан Дечански и Душан. Али, краљ Душан, из недовољно јасних разлога, одлучује између 1333. и 1337, да Радославино имање поклони Хиландару, а властелинки оставља право плодоуживања што изражава речима: I da se hrani Radoslava, Mil ina æena, do nö smrьti a po nö smrьti da ne oblada mħstomь tħmь ni sxnь ni dь ti, ni kto otь roda 37 У овом случају владар је самовољно лишио властелинку права приватне својине (одузевши и њеним потомцима право наслеђивања), 38 оставивши јој само доживотно плодоуживање; 2) У уговору којим Радослава Мирковић продаје своју кућу у Трепчи манастиру Светог Павла (19. јануар 1438), стоји: A za moga æivota... da imamь wt kуkö ed nь kölarь gde kü pribħgnуt s sestromь. 39 У овом случају право доживотног коришћења једног собичка за Радославу и њену сестру установљено је купопродајним уговором. ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ LIST OF REFERENCES Извори Primary Sources Actes de Docheiariou, éd. N. Oikonomidѐs, Archives de l Athos, XIII, Paris 1984. Basilicorum Libri LX, Scolia, edd. H. J. Scheltema, N. Van der Wal, D. Holwerda, Groningen 1953 1988. Constantini Harmenopuli Manuale Legum sive Hexabiblos, ed. G. E. Heimbach, Leipzig 1851 (reprint Aalen 1969). Corpus Iuris Civilis, editio stereotypa septima: Volumen primum, Institutiones, ed. P. Krüger; Digesta, ed. Th. Mommsen. Volumen secundum, Codex Iustinianus, ed. P. Krüger, Berolini 1895 (reprint Clarck, New Jersey 2010). Das Lexikon zur Hexabiblos aucta, ed. M.Th. Fögen, Lexica Iuridica Byzantina, edd. L. Burgmann, M.Th. Fögen, R. Meijering, B.H. Stolte, Forschungen zur byzantinische Rechtsgeschichte, Fontes Minores VIII, Frankfurt am Main 1990. Gai Institutionum Commentarii, издање са преводом на српски О. Станојевић, Београд 2009 [Gai Institutionum Commentarii, izdanje sa prevodom na srpski O. Stanojević, Beograd 2009]. Iulii Pauli Sententiae ad filium, izdanje s hrvatskim prevodom A. Romac, Zagreb 1989. Κωνσταντίνου Aρμενοπούλου Πρόχειρον νόμος ἢ Ἑξάβιβλος, ed. C. Pitsakis, Athina 1971 [Kōnstantinou Armenopoulou Procheiron nomos ē Hexabiblos, ed. C. Pitsakis, Athina 1971]. Μαθαίου τοῦ Βλαστάρεως Σύνταγμα κατἀ Στοιχεῖον, edd. G. A. Ralles M. Potles, Athēnai 1859. Матије Властара Синтагмат. Азбучни зборник византијских црквених и државних закона и правила. Словенски превод времена Душанова, издао С. Новаковић, Београд 1907 [Matije Vlastara Sintagmat. Azbučni zbornik vizantijskih crkvenih i državnih zakona i pravila. Slovenski prevod vremena Dušanova, izdao S. Novaković, Beograd 1907]. 36 Новаковић, Законски споменици, 408, I, III; 411, II; 581, II. Видети и примере које наводи Тарановски, нав. дело III, 96 98. 37 Новаковић, Законски споменици 405, III. 38 Т. Тарановски, нав. дело, III, 95, сматра да се у овом случају не ради о самовласној повреди приватне својине од стране краља, већ о некој врсти експропријације у јавном интересу, мада ни повод ни мотиви те експропријације нису познати. 39 Соловјев, Одабрани споменици, 206; Ђ. Бубало, Српски номици, 260 (прилог VI).
СРЂАН ШАРКИЋ: Службености у византијском и српском средњовековном праву 1011 Матија Властар, Синтагма, са српскословенског превела Т. Суботин-Голубовић, Београд 2013 [Matija Vlastar, Sintagma, sa srpskoslovenskog prevela Т. Subotin-Golubović, Beograd 2013]. Мишић С. Суботин-Голубовић Т., Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003 [Mišić S. Subotin-Golubović Т., Svetoarhanđelovska hrisovulja, Beograd 2003]. Морачка Крмчија, Књижевни радови Нићифора Дучића, књига 4, Београд 1895, 200 414 [Moračka Krmčija, Književni radovi Nićifora Dučića, knjiga 4, Beograd 1895, 200 414]. Новаковић С., Законик Стефана Душана цара српског, 1349. и 1354, Београд 1898 (репринт 2004) [Novaković S., Zakonik Stefana Dušana cara srpskog, 1349. i 1354, Beograd 1898 (reprint 2004)]. Новаковић С., Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912 [Novaković S. Zakonski spomenici srpskoh država srednjega veka, Beograd 1912]. Радојчић Н., Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Београд 1960 [Radojčić N., Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354, Beograd 1960]. Соловјев А., Одабрани споменици српског права, Београд 1926 [Solovjev A., Odabrani spomenici srpskog prava, Beograd 1926]. Ulpiani Regularum Liber singularis, izdanje i hrvatski prevod A. Romac, Zagreb 1987. Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис 1262. година. Фототипија, приредио М. Петровић, Горњи Милановац 1991 [Zakonopravilo ili Nomokanon Svetoga Save, Ilovički prepis 1262. godina. Fototipija, priredio M. Petrović, Gornji Milanovac 1991]. Zepos J., Zepos P., Jus graecoromanum, vol. II, Athinai 1931. (reprint Aalen 1962). Литература Secondary Works Bénou L.,Pour une nouvelle histoire du droit byzantin, Paris 2011. Biondi B., Le servitù prediali nel diritto romano, Corso di lezioni, Milano 1954. Благојевић М., Работе велике и мале, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 609 [Blagojević M., Rabote velike i male, Leksiskon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999, 609]. Boras M. Margetić L., Rimsko pravo, Zagreb 1980. Bretone M., La nozione romana di usufruto, II. Da Diocleziano a Giustiniano, Napoli 1967. Бубало Ђ., Српски номици, Београд 2004 [Bubalo Đ., Srpski nomici, Beograd 2004]. Бујуклић Ж., Римско приватно право, Београд 2012 [Bujuklić Ž., Rimsko privatno pravo, Beograd 2012]. Bunde E., Begriff und Einteilung der Servitutem im römischen Recht, Zeitschrift der Savigny- Stiftung für Rechtsgeschichte, romanistische Abteilung, 73 (1956) 154 219. Grosso G. Dejana G., Le servitù prediali, Torino 1955. Grosso G., Usufruto e figure affini nel diritto romano, Torino 1958. Horvat M., Rimsko pravo, Zagreb 1976. Kaser M., Zum Fruchterwerb des Ususfructuares, Studi Scherillo 1, Milano 1972, 405 426. Маленица А., Римско право, Нови Сад 1995 [Milošević А., Rimsko pravo, Novi Sad 1995]. Милошевић М., Римско право, Београд 2008 [Milošević M., Rimsko pravo, Beograd 2008]. Puhan I., Rimsko pravo, Beograd 1974. Romac A., Rječnik rimskog prava, Zagreb 1975. Romac A.,Rimsko pravo, Zagreb 1981. Sanfi lippo S., Corso di diritto romano. Servitutes personarum, 2. Parte, Catania 1969. Solazzi S., Requisiti e modi di costituzione delle servitù prediali, Napoli 1947. Solazzi S., Specie ed estinzione delle sevitù prediali, Napoli 1948.
1012 ЗРВИ L (2013) 1003 1012 Соловјев А., Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд 1928 = Класици југословенског права, књига 16, Београд 1998 [Solovjev A., Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, Beograd 1928 = Klasici jugoslovenskog prava, knjiga 16, Beograd 1998]. Станојевић О., Римско право, Београд 2002 [Stanojević O., Rimsko pravo, Beograd 2002]. Stojčević D., Rimsko privatno pravo, Beograd 1966. Шаркић С., Гајева подела лица у средњовековном српском праву, Зборник Матице српске за класичне студије 4 5 (2002 2003) 107 112 [Šarkić S., Gajeva podela lica u srednjovekovnom srpskom pravu, Zbornik Matice srpske za klasične studije 4 5 (2002 2003) 107 112]. Тарановски Т., Историја српског права у немањићкој држави, Београд 1931 34 = Класици југословенског права, књига 12, Београд 1996 [Taranovski T., Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi, Beograd 1931 34 = Klasici jugoslovenskog prava, knjiga 12, Beograd 1996]. Srđan Šarkić (University of Novi Sad Faculty of Law) SERVITUDES IN BYZANTINE AND SERBIAN MEDIEVAL LAW A servitude was said to exist where X possessed rights in rem over the property of Y. Servitudes might be praedial or personal and praedial servitudes could be rustic (iura praediorum rusticorum) or urban (iura praediorum urbanorum). Praedial servitudes were rights over immovables. These rights were exerted by the owner of a praedium dominans (dominant tenement) over a praedium serviens (servient tenement). Such servitudes were of two types: rural or rustic and urban. Praedial servitudes were held by virtue of the ownership of a house or land; personal servitudes did not depend on such ownership. The most important personal servitudes were: ususfructus, usus, operae servorum vel animalium, habitatio. Roman terms servitudes were translated in Byzantine legal sources as δουλεία and in Serbian mediaeval law as работє (rabote). Both terms had different meanings. Chapter XXXVIII of Procheiron contains 64 rules on servitudes, under the title Περὶ καινοτομιῶν (On novelties). As Saint Sabba s Nomocanon contains the whole of the Procheiron, Serbian lawyers translated the chapter XXXVIII as well, under the title On construction of the new buildings, on repair of the old, and on different metters. However, Matheas Blastar and his Serbian translator, took only 18 rules from the Procheiron in the Syntagma, under the same title Περὶ καινοτομιῶν. The short chapter K 3, contains only four rules on urban servitudes and two rules concerning rural or rustic servitudes. Serbian legal sources knew the following rustic servitudes: rights of way, rights of pasture, right to water and watering one s cattle. Among the personal servitudes, we find ususfructus and usus.