Svetlosna zračenja nisu sva iste talasne dužine, nego se radi o nizu zračenja različitih talasnih dužina koja zajedno čine kompleksnu belu svet-

Transcript

1 Umetnost fotografije Fotografija je slikanje svetlošću. S jedne strane, slika koja podleže svim kriterijumima koji se postavljaju u likovnim umetnostima, a s druge strane, kao sredstvo komunikacija i obaveštavanja, fotografija je postala samostalna umetnost, koja je stekla svoje sopstvene, specifične kriterijume. Fotografija, ipak, ostaje slika koja, doduše, nije naslikana četkom na platnu, nego uz pomoć optičkog instrumenta. Prema tome, organizacija površine, forma, ritam, svetlotamno, boja, stilizacija, apstrakcija - elementi su fotografije, kao i slike i grafike. Fotografija ima svoja sredstva i svoj put, svoje načine i ciljeve, ali pri tom ostaje u velikoj porodici umetnosti izražavanja optičkim senzacijama. Likovne umetnosti izgrađuju u čoveku jedan način posmatranja i tom načinu se podjednako podvrgavaju i slika, i fotografija, arhitektura i plakat, oglas i spomenik, ma kako nam se činilo da živimo u epohi u kojoj nema vladajućeg stila. Jedna vizuelna kultivisanost, likovna kultura, svakako obuhvata i fotografiju, kao i ostale manifestacije vizuelnih umetnosti. Može se reći da fotografija, film i televizija kao veoma masovni medijumi mnogo doprinose kulturi gledanja y savremenom društvu. Fotografija, ma kako bila stvar trenutka, dokumenat događaja, ostaje slika u tome što velike fotografije ne može biti bez jedne autentične i stvaralačke koncepcije prostora, površina, odnosno samog grafizma slike. Povodom svojih fotografija iz Kine na jednom mestu Kartije-Breson (Cartier-Bresson) se izrazio: Video sam Peking u malim isečcima stotog dela sekunde, ali te su fotografije plod jednog dugog saznavanja i jednog kratkog iznenađenja". Često se postavlja pitanje o tome da li čovek mora da zna mnogo o tehnici fotografije da bi pravio dobre fotografije. Na to pitanje ne može se dati direktan odgovor. Na pitanje šta fotograf mora da prouči da bi mogao da pravi dobre fotografije, Andreas Fajninger (Andreas Feininger) odgovorio je da je u svakom slučaju neophodno proučiti listić u kutijicama u kojima je upakovan film (podaci o osetljivosti i vrsti senzibilizacije). Taj isti Fajninger napisao je niz odličnih knjiga o tehnici i umetnosti fotografije. Njegova izjava o listiću iz kutijice za film je neosporna, a njegove knjige o fotografiji su bestseleri. O čemu se, zapravo, radi? Istina je i tu i tamo. Može se fotografisati bez ikakvih teorijskih i praktičnih priprema, mogu se tako postići i dobri rezultati; međutim, mnogo je veća verovatnoća da će se rezultati postići posle upoznavanja kako same tehnike fotografije i njenih izražajnih mogućnosti, tako i problema koji su opšti za izražavanje jezikom likovnih umetnosti. Fotografija u svakom slučaju više nije zanat, sa procesima i zahvatima koje treba uvežbavati i učiti od majstora, niti je čuvana tajna što se prenosi od oca na sina. Fotolaboratorije više nisu alhemičarske laboratorije u malom, u kojima vladaju tajne recepture i u kojima se počinje od spravljanja emulzije i završava uramljivanjem slika. Ne mora se biti ni profesionalac da bi se postizao kvalitet. Za savremenog fotografa sam zanat više ne predstavlja problem. Starija generacija današnjih vodećih fotografa u svetu je skoro bez izuzetka došla do fotografije studirajući slikarstvo. Nova generacija koja preuzima savremenu fotografiju uglavnom je prošla kroz fotografsko-dizajnerske škole. Uopšte, u savremenoj fotografiji i grafici javlja se jedan nov stručni profil, grafičar - fotograf, koji stvara grafička rešenja za knjige, časopise, oglase i ostale grafičke poslove vezane za štampu, kome je za ostvarivanje vizuelnih ideja podjednako priručna četkica i olovka, kao i fotoaparat. Aleksej Brodovič (Alexey Brodovitch), dizajner, fotograf, umetnički direktor Narper's Bazaara, učitelj mnogih fotografa koji su danas vodeći u američkoj fotografiji, zahtevao je od svojih učenika da u tražilu aparata gledaju gotovu stranu časopisa. U savremenom načinu života fotoaparat je postao upotrebno sredstvo, kao što su pisaća mašina, automobil, telefon. Da bi se čovek služio tim sredstvima, nije potrebno da postane daktilograf, šofer, elektroničar. Tehnika fotografije je u svom usavršavanju prilazila običnom čoveku u onoj nameri od koje je pošla - da omogući onome ko nije slikar da pomoću jednog jednostavnog postupka mehaničkim putem dobije sliku. Današnji fotoaparati su tako napravljeni da čovek može tu sliku dobiti sa minimumom znanja. Čitav niz automatizovanih uređaja u kameri omogućuje potpunom laiku da stekne upotrebljivu sliku onoga što mu je potrebno. Između ostalog, postale su rasprostranjene Polaroid land kamere koje, gotovo istog trenutka pošto je fotograf pritisnuo obarač, izbace gotovu sliku bez laboratorije, razvijanja i kopiranja. Ovo je, međutim, problem gledan s jedne strane. Sa svim mogućnostima koje nam pruža automatizam u nastajanju fotografske slike i mogućnostima da svako dobije fotografiju bez posebnog studiranja pojavljuje se drugi problem. Svetlomer daje prosečno osvetljenje, film se u servisu standardno razvija, snimak ima standardnu oštrinu, standardnu gradaciju. Kao zbir svih tih standardnih elemenata, nužno je da i rezultat bude standardan, prosečan. Da bi se 1

2 postigla fotografija koja je iznad proseka, potrebno je da iza svih tih instrumenata koji rade automatski stoji ličnost sa određenom idejom i namerom, koja instrumentima daje zadat ke. Da bi se stvorila fotografija određenih kvaliteta, mora se jedna određena zamisao na određen način sprovesti kroz proces nastajanja slike. To nikako ne znači da se treba odreći usluga automatizma i instrumenata; naprotiv, treba se njima koristiti, ali se kroz njihovo funkcionisanje mora sprovesti određena vizuelna ideja. Drukčije rečeno, treba mehanizam kontrolisati, dati mu zadatke koje on treba da ispuni. Da bi se to moglo, mora se poznavati proces nastajanja slike. Svetlost Pojava svetlosti spada među talasna kretanja koja se u fizici nazivaju elektromagnetskim vibracijama. Ovih vibracija ima bezbroj, veoma različitih talasnih dužina i osobina, od onih čije se talasne dužine izražavaju u milijarditim delovima milimetra do onih čije se talasne dužine mere kilometrima. Osim svetlosnih zračenja u elektromagnetske vibracije spadaju još i kosmički zraci, gama-zraci, ultravioletni, infracrveni, kao i radiotalasi. Sva ova zračenja kreću se kroz prostor istom brzinom, km u sekundi. Vibracije, odnosno talasanje ovih zračenja je transverzalno u odnosu na njihov pravac kretanja. Ona zračenja koja mi vidimo i nazivamo svetlošću samo su jedan veoma mali deo elektromagnetskih vibracija - onaj vidljivi deo. Talasne dužine vidljivih zračenja - svetlosti kreću se između 400 i 700 nanometara. Putanja svetlosnog zraka. A Amplituda. X Pravac talasanja. t Pravac prostiranja. λ Talasna dužina. Svetlosna zračenja nisu sva iste talasne dužine, nego se radi o nizu zračenja različitih talasnih dužina koja zajedno čine kompleksnu belu svetlost. Odmah uz spektar vidljivih zračenja, po talasnim dužinama, nalaze se nevidljivi ultravioletni zraci, kraćih talasnih dužina od vidljivih. S druge strane spektra, nevidljivi zraci dužih talasnih dužina od vidljivih su infracrvena zračenja. Iako su i jedni i drugi zraci nevidljivi za ljudsko oko, oni spadaju u one kojima se bavi fotografija, jer se određena snimanja obavljaju uz pomoć ultravioletnih (UV) zraka, kao i infracrvenih. U prirodi je svetlost kompleksna. To znači da se nikad ne pojavljuje zračenje jedne talasne dužine, odnosno boje svetlosti, nego uvek više zračenja različitih talasnih dužina, ili kao što je to slučaj sa belom Sunčevom svetlošću svih sedam boja zajedno. Da je bela svetlost kompleksne prirode, ustanovio je Ajsak Njutn (Isaak Newton) godine na taj način što je svetlosni zrak, koji je prolazio kroz jedan prorez u zamračenoj sobi propustio kroz optičku - staklenu prizmu. Optička prizma prelama svetlosne zrake, menja im pravac i pri tom ih razlaže na sastavne delove, svetlosni spektar duginih boja. Svetlosni zraci se razlažu zato što oni koji su kraćih talasnih dužina više skreću s pravca od onih dužih. Prelamanje i razlaganje kompleksne bele svetlosti pri prolasku kroz optičku prizmu. S Kompleksna bela svetlost. R Pregrada sa prorezima kroz koje prolaze dva snopa svetlosnih zraka. PR Optička prizma. BS Snop bele svetlosti. SP Snop svetlosti koji se pri prolasku kroz prizmu prelama i razlaže. E Ekran na kome se po prelamanju mogu videti sedam spektralnih boja od plave (1) do tamnocrvene (7). Spektar bele kompleksne svetlosti sastoji se od zračenja crvene, narandžaste, žute, zelene, plave i violetne boje. Kada se zraci koji su propuštanjem kroz optičku prizmu i tako razloženi na spektar još jednom propuste kroz prizmu, oni još jednom promene pravac ali se dalje više ne razlažu, što znači da su ove spektralne boje od kojih se sastoji bela svetlost osnovne, činilac koji se ne može dalje razlagati. 2

3 Svetlosni zraci koji su razloženi prelamanjem kroz prizmu mogu se pomoću sočiva ponovo skupiti u jedan snop. Na taj način ponovo nastaje bela kompleksna svetlost. Talasna dužina Frekvencija Crvena Narandžasta Žuta Zelena Plava Indigoplava Violetna koja je posledica difuznog reflektovanja od okolnih tela, a takođe i difuzujuće refrakcije koja je posledica atmosfere. Najtamnije su senke kad je nebo čisto, bez oblaka, kad nema u vazduhu isparenja ili prašine, kao što je to često na moru ili planinama. U takvim ambijentima senke su ponekad tako tamne da je skoro nemoguće dobiti fotografiju sa fino modeliranim senkama i polusenkama. Kada se svetlosni spektar, prema talasnim dužinama, podeli na tri dela, dobije se deo plave boje, deo zelene i deo crvene boje. Svetlosni snopovi ovih triju boja, spojeni u jedan, čine belu svetlost. Tri osnovna dela spektra, plava svetlost, zelena i crvena jesu primarne boje. Proporcija zračenja spektralnih boja u beloj kompleksnoj svetlosti nije uvek ista. Ujutro i uveče Sunčeva svetlost sadrži veći deo crvenih i žutih zračenja, a na planinama i u senci plavih. Svetlost električnih sijalica je druge boje od sunčeve, dnevne svetlosti. Proporcija zračenja spektralnih boja u beloj, kompleksnoj svetlosti izražava se temperaturom svetlosti. Temperatura svetlosti izražena u Kelvin stepenima je ona koju treba da ima jedno bezbojno telo da bi zračilo određenom bojom svetlosti. Temperature najčešćih izvora svetlosti u prirodi Svetlost pri vedrom nebu u senci Dnevna svetlost pri oblačnom nebu Zastrto nebo - providni oblaci Vedro nebo+sunčeva svetlost, elektronski fleš Sunčeva svetlost između 9 i 15 sati Sunčeva svetlost pre 9 i posle 15 sati Bele fleš-lampe Nitraphot BR sijalice Električne sijalice od 100 do 500 W od do K od do K od do K od do K od do K od do K od do K od K od do K Temperatura svetlosti može se odrediti pomoću instrumenta kelvinometra. U optički homogenoj sredini rasprostiranje svetlosti je pravolinijsko. Svetlosni izvori zrače svetlost u svim pravcima kroz prostor. Pravolinijsko prostiranje svetlosti je vidljivo po senkama koje stvaraju tačkasti izvor svetlosti. Svetlosni izvori, međutim, nikad nisu tačke, nego tela, odnosno površine koje emituju svetlost (Sunce, vlakno sijalice). U tom slučaju senke nemaju čiste ivice, nego se produžavaju u polusenke. U prirodi senke takođe nikad nisu potpuno bez svetlosti, jer su redovno osvetljene difuznom svetlošću Senka i polusenka. TS Tačkasti izvor svetlosti. PS Površina kao izvor svetlosti. A Neprovidno telo koje stvara senku. O Senka. PO Polusenka. S Površina - ravan na kojoj se stvara senka. Izvori svetlosti su primarni i sekundarni. Sunce, električna sijalica, usijana tela su primarni izvori svetlosti. Svetlost primarnih izvora osvetljava predmete, kao što su oblaci, papir, ekrani, reflektori, ogledala, a ovi je predmeti mogu odbijati, prelamati i difuzovati. Ova odbijena, prelomljena ili difuzovana svetlost takođe osvetljava druga tela. Tela koja sama ne emituju svetlost, ali je reflektuju na druga tela nazivaju se sekundarnim izvorima svetlosti. Sekundarni izvori svetlosti indirektno osvetljavaju ostala tela. Usled toga su atmosfera i nebo osvetljeni jednim opštim osvetljenjem koje je posledica višestrukog odbijanja, prelamanja i difuzovanja svetlosti. Ovakvo osvetljenje se u fotografiji naziva svetlošću ambijenta. Bez svetlosti ambijenta 3

4 senke bi bile sasvim crne, bez ikakvog traga svetlosti. Opšte indirektno osvetljenje je ujedno i uslov vidljivosti objekata. Kada bi svi predmeti potpuno reflektovali svu primljenu svetlost, bili bi nevidljivi analogno idealno čistom ogledalu koje se samo ne vidi nego se vide samo predmeti koji se u njemu ogledaju. Svetlost koja se difuzno odbija od objekta dolazi do oka ili objektiva fotoaparata i pretvara se u sliku koja se registruje na mrežnjači ili fotoemulziji. Na isti se način vide i boje. Objekat koji ravnomerno odbija sve komponente kompleksne bele svetlosti vidi se kao beo. Predmet koji odbija samo plavi deo svetlosti a ostale upija, vidi se kao plav. Isti je slučaj i sa svim ostalim bojama. Vazduh, voda, staklo su tela kroz koja lako prolazi svetlost. Ova tela apsorbuju minimalnu količinu svetlosti koja prolazi kroz njih i na taj način dopuštaju da se kroz njih vide predmeti. To su providna tela. Često, međutim, providna tela ne propuštaju podjednako sve komponente bele svetlosti, nego pojedine boje prigušuju a pojedine propuštaju sa minimalnom apsorpcijom. To su obojena providna tela, kao n.pr. obojeno staklo. U fotografiji se takva obojena providna tela sreću kao filtri. Poluprovidna tela i prozirna tela su ona koja, kao na primer mat-staklo, opalin i dr. propuštaju svetlost ali je difuzuju, pa se na taj način kroz njih ne mogu jasno videti predmeti. Neprovidna tela, što je karakteristično za metale, ne propuštaju svetlost. Potrebno je, međutim, imati na umu da je pojam providnosti i neprovidnosti relativan. Providna tela, vazduh, voda itd. jesu providna do određene mase. U veoma debelim slojevima i ova tela su neprovidna. Isti je slučaj sa neprovidnim. Veoma gusti metali, kao zlato ili bakar, u ekstremno tankim slojevima su providni. Osvetljenje jedne površine je snop svetlosnih zraka koji ona prima po jedinici. Osnovno pravilo je: Intenzitet osvetljenja je obrnuto proporcionalan kvadratu odstojanja. To znači da jedna površina udaljena od lampe 2 metra dobija intenzitet osvetljenja od 1/4 luksa. Na udaljenosti od 3 metra 1/9 luksa, od 4 metra 1/16 luksa itd. Zakon o proporciji intenziteta svetlosti i odstojanja od izvora važi samo za svetlosne izvore koji su beskonačno mali, tačkaste izvore svetlosti. U prirodi izvori svetlosti nikad nisu tačkasti nego su to ili tela ili površine koje emituju svetlost. Ovaj zakon, zbog toga, važi samo približno. Ovaj zakon, isto tako, ne može da se primeni na osvetljenje reflektorima koji daju usmerenu svetlost spotova, koji pomoću ogledala i sočiva svetlost, sijalice usmeravaju tako da se zraci prostiru skoro paralelno. Sunčevu svetlost treba shvatiti kao paralelnu, pošto je Sunce praktično beskonačno daleko. Intenzitet svetlosti i odstojanje od izvora svetlosti. S Tačkasti izvor svetlosti. E Ekran na odstojanju od 1 m. E Ekran na odstojanju od 2 m. E Ekran na odstojanju od 3 m. Geometrijska optika Geometrijska optika operiše pojmovima svetlosnih zraka koji se potčinjavaju poznatim zakonima prelamanja, odbijanja i uzajamne nezavisnosti, zasniva se na principu pravolinijske propagacije svetlosti u svim homogenim sredinama. Geometrijska optika apstrahuje talasno kretanje svetlosti i zanemaruje fenomene difrakcije i interferencije; prema tome, ona rešava optičke probleme uprošćenim putem. Međutim, u vrlo velikom domenu pitanja koja imaju važan praktičan značaj, naročito u slučajevima kada se radi o stvaranju likova i formiranju svetlosnih snopova, ovim uprošćenim putem, pomoću geometrijske optike, dobijaju se zadovoljavajuća rešenja. Zrak svetlosti koji nailazi na jednu površinu reflektuje se po zakonima refleksije pod uslovima da je ta površina idealno uglačana. U takvom slučaju je reč o pravilnoj refleksiji. Nepravilna refleksija nastaje kada zrak svetlosti pada na površinu koja nije uglačana nego neravna ili matirana. U tom slučaju se zraci reflektuju u različitim pravcima. Ova se pojava može nazvati i difuzijom. 4

5 Zakon pravilne refleksije glasi: Upadni zrak koji je pao na ravnu površinu, odbijeni zrak od ravne površine, kao i normala nad tačkom upada nalaze se u jednoj ravni. Ugao Uog kojim jedan zrak pada na ravnu površinu jednak je uglu odbijenog zraka od te površine. Pojava refleksije se u optici manifestuje kod ogledala. Ogledala su tela sa površinama koje su veoma uglačane, ona mogu biti ravna, sferična, parabolična itd. Ravna ogledala su uglačane metalne površine. Ravna ogledala proizvode upravnu i simetričnu sliku čije su strane okrenute naopako. Ovakva slika se u optici naziva imaginarna slika; ona se može videti i fotografisati. Refrakcija svetlosnih zraka koji prelaze iz optički ređe u optički gušću sredinu. IS Svetlosni zrak koji pada na površinu A - V. N Normala nad tačkom upada. RS Delimično reflektovani zrak. M Optički ređa sredina. M' Optički gušća sredina. Reflektovanje svetlosti. IS Svetlosni zrak koji pada na površinu A - V. N Normala nad tačkom upada. 0 Tačka upada. RS Reflektovani svetlosni zrak. 1 - r Uglovi koje sa normalom čine upadni reflektovani zrak. Svetlosni zrak pri prolazu kroz sredine različitih gustina menja svoj pravac, lomi se. Ova se pojava naziva refrakcijom. Pri prolazu iz optičke ređe sredine u gušću, svetlosni zrak se prelama ka normali nad tačkom upada. Pri prolazu iz gušće sredine u ređu, svetlosni zrak se prelama od normale nad tačkom upada. Upadni zrak, prelomljen zrak i normala nad tačkom upada nalaze se u jednoj ravni. Odstupanje svetlosnog zraka od prvobitnog pravca pri nailasku na gušću optičku sredinu je u proporciji sa optičkom gustinom sredine koja prelama zrak. Optička gustina jednog materijala je utoliko veća ukoliko on svetlosti pruža veći otpor pri prolasku kroz njega. Ukoliko je optička gustina materijala veća, utoliko svetlost koja kroz njega prolazi ima manju brzinu prostiranja. Optička gustina izražava se u indeksu refrakcije. Ukoliko materijal više usporava brzinu kretanja svetlosti, utoliko ima veći indeks prelamanja. Svaka optički homogena sredina ima svoj konstantni indeks prelamanja. Ugao za koji će upadni zrak svetlosti promeniti svoj pravac zavisi od indeksa refrakcije određene sredine i od ugla prema normali nad tačkom upada na tu sredinu. Odstupanje od prvobitnog pravca svetlosnog zraka koji nailazi na optički gušću sredinu nije proporcionalno samom uglu između zraka i normale nad tačkom upada nego njegovom sinusu. Indeks refrakcije svetlosti jednog materijala različit je za svetlosti različitih talasnih dužina, odnosno različitih boja. Zraci kraćih talasnih dužina se više prelamaju od zraka dužih talasnih dužina, to jest zraci plave svetlosti se više prelamaju od zraka crvene svetlosti. Ovaj fenomen se naziva hromatska disperzija. Svetlosni zrak nailazeći na površinu koja deli dve sredine različite optičke gustine delimično se reflektuje, a delimično refraktuje. Pri prolasku svetlosti iz vazduha u staklo, svetlost se jednim delom odbija (reflektuje) a jednim delom prelama (refraktuje). Isto se događa i pri izlasku svetlosnih zraka iz stakla u vazduh: jedan deo se refraktuje a 5

6 jedan reflektuje. U određenom slučaju, zavisno od ugla pod kojim svetlosni zrak izlazi iz gušće sredine u ređu, neće se dogoditi refrakcija nego samo refleksija. Ukoliko pri izlasku iz stakla u vazduh svetlosni zrak padne na površinu stakla pod uglom prema normali većim od 41 stepen i pedeset minuta, neće se više prelamati, nego samo potpuno reflektovati, odnosno vratiti u staklo. Ovaj se fenomen naziva totalna refleksija. i od indeksa prelamanja materijala od kojeg je prizma napravljena. Optička prizma je vrlo čest element u fotografiji i optici. Primenjuje se na fotoaparatima kod telemetara, optičkih tražila, penta-prizama i refleksnim kamerama, a i kod dogleda i niza optičkih instrumenata. Zrak kompleksne bele svetlosti pri prolasku kroz optičku prizmu razlaže se na taj način što se zraci dužih talasnih dužina manje prelamaju od zraka kraće talasne dužine. Pri prolasku svetlosnog zraka kroz optičku prizmu, osim prelamanja, događa se i fenomen hromatske disperzije. Optička prizma. Svetlosni zrak pri prolasku kroz optičku prizmu dva puta se prelama, oba puta ka bazi prizme. Jedan put ka normali nad tačkom upada, drugi put od normale nad tačkom upada. S Svetlosni zrak. N Normala nad tačkom upada. Za razliku od obične refleksije nastale odbijanjem od uglačanih površina, koja je uvek delimična, totalna refleksija je to u potpunosti, svi se zraci potpuno reflektuju. Kritični ugao pod kojim nastupa totalna refleksija zavisi od indeksa prelamanja određene sredine. Totalna refleksija ima veliku primenu u optici i fotografiji. Primenjuje se kod prizmatičnih ogledala, optičkih tražila, telemetara, penta prizama kod refleksnih kamera itd. Da bi se izbeglo suviše tvrdo osvetljenje, svetlost električnih lampi se difuzuje pomoću ekrana i širmova, kao i pomoću mat-stakla na samim sijalicama. Mat-staklo koje u fotoaparatu služi da se uhvati slika koju daje objektiv, takođe je površina koja proizvodi difuziju. Prizma je providno telo čije se dve ravni seku pod uglom i sa trećom čine prizmu. Ugao dveju ravni kroz koje prolazi svetlost je ugao prizme. Zrak svetlosti koji nailazi na prizmu prelama se ka normali nad tačkom upada. Pri izlasku iz prizme taj se zrak prelama još jedanput, ovoga puta od normale nad tačkom upada. Oba se puta prelama ka bazi prizme. Ugao pod kojim će se prelomiti svetlost pri prolazu kroz prizmu zavisi od ugla strana prizme, a takođe Prelamanje svetlosnih zraka kroz sistem prizmatičnih prstenova. Sočivo se može zamisliti kao isti takav sistem prizmatičnih prstenova čiji je broj beskonačno veliki. Sabirno bikonveksno sočivo. F Žiža. f Žižna daljina. Po zakonima refrakcije više se prelamaju zraci svetlosti kraćih talasnih dužina, plavi i ljubičasti, a manje zraci dužih talasnih dužina, crveni i žuti. Usled toga, snop svetlosnih zraka koji na optičku prizmu naiđe kao kompleksna bela svetlost iz prizme izađe razložen na sedam spektralnih boja. Sočivo je optičko telo čije su površine sferične ili je jedna sferična a druga ravna. Sočivo se može predstaviti kao jedan beskonačno veliki broj prstenova čiji je presek prizmatičan. Svaki od ovih prstenova 6

7 refraktuje svetlost menjajući joj pravac ka svojoj prizmatičnoj bazi. Na taj način se kod sabirnog sočiva svi zraci stiču u jednoj tački, žiži. Sabirna, pozitivna sočiva imaju tanje ivice nego sredinu, baze njihovih prizmatičnih prstenova su okrenute prema sredini sočiva, pa se zraci svetlosti koje oni prelamaju sabiraju prema osi sočiva, odnosno postaju konvergentni. Rasipna, negativna sočiva imaju deblje ivice nego sredinu, baze njihovih prizmatičnih prstenova su okrenute prema obodu sočiva, pa se zraci svetlosti koje oni prelamaju, savijaju od ose sočiva, postaju divergentni, rasuti. Sočiva se prave od optičkih stakala. Postoji veliki broj tih stakala sa različitim osobinama u pogledu indeksa prelamanja, kao i u pogledu hromatske disperzije. Optička osa prolazi kroz centre sfernih krivina sočiva. Ako je jedna od površina sočiva ravna (plankonveksno ili plankonkavno sočivo), optička osa je upravna na tu ravnu površinu. Snop svetlosnih zraka koji iz beskonačne daljine dolazi ka objektivu paralelno sa njegovom optičkom osom, pri prolazu kroz njega prelama se i skuplja u jednu tačku koja se naziva žiža (fokus), a na crtežima i šemama se označava sa F. Odstojanje od žiže do optičkog centra objektiva naziva se žižna daljina. Označava se sa f. Žižna daljina se obično daje u milimetrima, na primer, f = 50 mm. Ukoliko bi bio promenjen smer kretanja svetlosnih zraka, pa paralelan snop zraka došao u objektiv s desna ulevo paralelno sa optičkom osom objektiva, dobila bi se još jedna žiža, koja se naziva žiža objekta. Sočiva se upotrebljavaju u fotografiji za objektive. Redovno su objektivi sastavljeni od više komada sočiva. Radi jednostavnijeg snalaženja u šemama objektiva i konstruisanju slike geometrijskim putem, u optici su prihvaćene konvencije. Prostor u kome se nalaze objekti nalazi se uvek levo od optičkog centra objektiva. Objekti koji emituju ili reflektuju svetlost takođe se nalaze s leve strane objektiva. Prostor stvarne slike nalazi se uvek desno od optičkog centra objektiva. Stvarne slike nastale presecanjem zraka po prelamanju kroz sočivo nalaze se pored objektiva s desne strane. Stvarna slika nastaje presecanjem zraka. Stvarnu sliku je moguće uhvatiti na mat-staklu ili registrovati na osetljivoj emulziji. Imaginarnu sliku koju stvaraju rasipna sočiva, kao pravu i umanjenu, možemo videti, takođe i fotografisati. Imaginarnu sliku stvaraju i sabirna sočiva u slučaju kada se objekt nalazi između objektiva i njegove žiže. Rasipna sočiva stvaraju imaginarne slike, nezavisno od odstojanja objekta do sočiva. Te slike su uvek prave i umanjene. Žiže i žižne daljine kod prostih ispupčenih sočiva. Ispupčenije sočivo ima kraću žižnu daljinu, veću dioptriju, sa istim prečnikom veću svetlosnu jačinu. Odstojanje jedne žiže od optičkoj centra objektiva je jednako odstojanju druge žiže od optičkog centra objektiva, a obe žižne daljine, sa obe strane objektiva su jednake. Svetlost čiji se izvor nalazi u žiži objekta biće pri prolasku i prelamanju kroz objektiv pretvorena u snop paralelnih zraka sa osom objektiva, recipročno od paralelnog snopa zraka koji se po prelamanju kroz objektiv skupljaju u jednu tačku - žižu. Dve ravni koje prolaze kroz žiže upravno na optičku osu objektiva su fokalne ravni. Na fokalnoj ravni objektiv stvara sliku objekata koji su beskonačno daleki od objektiva, tj. čiji zraci dolaze u objektiv paralelno sa optičkom osom. Čest je slučaj u optici da se sočiva označavaju dioptrijama. To je redovno kod stakala za naočari. Dioptrija je vrednost koja se dobija kada se 1 m podeli žižnom daljinom sočiva. Prema tome, sočivo dioptrije 2 ima žižnu daljinu 50 cm, dioptrije 4 do 25 cm itd. Dioptrija se označava kao pozitivna za sabirna sočiva, a negativna za rasipna. Svetlosna jačina Bitna karakteristika jednog objektiva, svetlosna jačina ili, kako se to često kaže, jačina optike izražava se u razlomku žižne daljine i prečnika 7

8 objektiva. Prema tome, svetlosna jačina objektiva označava koliko se puta prečnik objektiva sadrži u žižnoj daljini. Kada se žižna daljina objektiva podeli njegovim prečnikom, dobija se svetlosna jačina koja se uvek izražava kao 1/i, pri čemu 1 označava žižnu daljinu a p koliko se puta prečnik objektiva u njoj sadrži. To ujedno znači da ukoliko je n manja brojka, utoliko objektiv ima veću svetlosnu jačinu, i obratno. Objektiv 1 : 2 ima veću svetlosnu jačinu od objektiva 1 : 4. Kod prvog je otvor objektiva jednak polovini žižne daljine, a kod drugog četvrtini. Svetlosna jačina izražena indeksom l/n je ista za bilo koji objektiv, bilo koje konstrukcije ili dimenzije. Cifra kojom se izražava svetlosna jačina dobija se na taj način što se žižna daljina sočiva podeli njegovim prečnikom. Na crtežu se prečnik sočiva sadrži četiri puta u žižnoj daljini, što znači da je svetlosna jačina 1 : 4. PR Prečnik sočiva. F Žiža. f Žižna daljina. Na većini savremenih objektiva prsten kojim je učvršćeno prednje staklo objektiva nosi sve njegove podatke. Na primer, Elmar f = 50 mm 1:2:8 Ernst Leitz Gmbh Wetzlar Nr Na ovom primeru je Elmar tip objektiva, 50 mm njegova žižna daljina, 1 : 2,8 svetlosna jačina, Ernst Leitz Gmbh Wetzlar naziv proizvođača, a Nr redni broj u proizvodnji. Veoma često ove oznake sreću se u skraćenom obliku, na primer: Nikkor Auto 24 mm / 2,8. Isto tako i 2,8/24. U svakom slučaju, one označavaju ovaj karakterističan odnos žižne daljine i svetlosne jačine kao l/n. Predstavljanje slike koju stvara sabirno sočivo geometrijskim putem je veoma korisno za razumevanje osnovnih principa ovog dela geometrijske optike koji se direktno odnosi na fotografsku praksu. Karakteristični pravci svetlosnih zraka pomoću kojih se geometrijskim putem predstavlja stvaranje slike kod sabirnog sočiva. Zrak koji prolazi kroz sredinu sočiva ne menja svoj pravac. Zrak koji prolazi kroz sočivo paralelno s optičkom osom po prelamanju prolazi kroz žižu slike. Zrak koji na putu do sočiva prolazi kroz žižu objekta po prelamanju nastavlja kretanje paralelno sa optičkom osom sočiva. Paralelni zraci koji prolaze kroz sočivo po prelamanju se stiču u jednoj tački na fokalnom planu. Karakteristični pravci svetlosnih zraka pomoću kojih se geometrijskim putem predstavlja stvaranje slike kod sabirnog sočiva. Zrak koji prolazi kroz sredinu sočiva ne menja svoj pravac. Zrak koji prolazi kroz sočivo paralelno s optičkom osom po prelamanju prolazi kroz žižu slike. Zrak koji na putu do sočiva prolazi kroz žižu objekta po prelamanju nastavlja kretanje paralelno sa optičkom osom sočiva. Paralelni zraci koji prolaze kroz sočivo po prelamanju se stiču u jednoj tački na fokalnom planu. Za geometrijsko konstruisanje slike koju daju sočiva, kao i za jednostavna izračunavanja u praktičnoj optici pretpostavlja se da sočivo nema debljinu. Na isti način se postupa i kada su u pitanju kombinacije sočiva u objektivima. Ova pretpostavka kojom se 8

9 zanemaruje debljina sočiva, očigledno ne odgovara stvarnosti ni kad je reč o običnim meniskusima, još manje kada su u pitanju objektivi, koji sastavljeni od više sočiva imaju znatnu debljinu. Međutim, za većinu fotografskih zahteva u optici ova aproksimativnost u konstruisanju i računanju je dovoljno tačna da daje zadovoljavajuće rezultate. U osnovi geometrijskog predstavljanja stvaranja slike nalaze se sledeća osnovna pravila prelamanja svetlosti pri prolasku kroz sočivo: Zraci koji prolaze kroz optički centar sočiva nastavljaju svoje kretanje ne menjajući svoj prvobitni pravac. Zraci koji prolaze kroz žižu objekta (F), po prelamanju kroz sočivo, nastavljaju svoje kretanje paralelno sa optičkom osom sočiva. Zraci koji nailaze na sočivo u pravcu koji je paralelan sa optičkom osom sočiva, po prelamanju prolaze kroz žižu slike (F ). Snop svetlosnih zraka koji dolazi iz beskonačnosti (R ) prelama se na taj način što se pretvara u konvergentan snop zraka koji se stiče u tački na fokalnom planu, na onom mestu u kome se sa fokalnim planom seče zrak koji je prošao kroz optički centar sočiva. karakteristična pravca: Zrak koji prolazi kroz optički centar sočiva. Zrak koji prolazi kroz žižu objekta (F). Zrak koji se kreće paralelno sa optičkom osom sočiva. Na osnovu ovih pravila o prelamanju svetlosnih zraka kroz sočivo, dolazi se, bilo putem geometrijske konstrukcije, bilo izračunavanjem, do karakterističnih odnosa odstojanja između objekta i sočiva i između sočiva i slike. svi odnosi su veoma važna instrukcija za fotografsku praksu a njihova geometrijska konstrukcija je odlična ilustracija ovih odnosa. Kada se objekt snimanja nalazi u prostoru između beskonačnosti i dvostruke žižne daljine objektiva (2f), što je u fotografiji uobičajen i najčešći slučaj, slika objekta se formira u prostoru između žižne daljine (f) i dvostruke žižne daljine (2f). Slika je obrnuta i manja nego objekt. Kada se objekt nalazi na odstojanju jednakom dvostrukoj žižnoj daljini (2f), slika se takođe nalazi na odstojanju jednakom dvostrukoj žižnoj daljini u Prostoru slike, obrnuta je i iste veličine kao objekt. Ovaj slučaj se u fotografskoj praksi naziva dvostrukom izvlakom. Ako se objekt nalazi na odstojanju manjem od dvostruke žižne daljine sočiva, slika se stvara na odstojanju većem od dvostruke žižne daljine, obrnuta je i veća nego objekt. Objektiv Geometrijsko predstavljanje stvaranja slike kod prostog ispupčenog sočiva. Y Objekt. Y Slika objekta. f Žižna daljina sočiva. F Žiža sočiva na strani objekta. F Žiža sočiva na strani slike. r Odstojanje od objekta do sočiva. r Odstojanje od sočiva do slike. FP Fokalni plan na strani objekta. FP Fokalni plan na strani slike. h Odstojanje od objekta do fokalnog plana. h Odstojanje od fokalnog plana do slike. 2f Dvostruka žižna daljina objektiva. Da bi se konstruisala slika tačke R nekog objekta, potrebno je upotrebiti zrake koji dolaze iz ova tri Objektivi u fotografiji su specijalno prostudirana sabirna sočiva koja imaju za cilj da na negativu ostvare što svetliju, što oštriju i pravilniju sliku. U fotografiji postoji veliki broj raznih objektiva zato što fotografija ima veoma raznovrsnu primenu, a objektivi različitih osobina nalaze svoju primenu za određene fotografske zadatke. Jednostavno sabirno sočivo - meniskus, koje se u fotografiji naziva još i monokl-objektiv, ne daje korektnu sliku u pogledu oštrine usled aberacija, fizičkih pojava koje se manifestuju u neoštrini slike i zakrivljavanju linija slike. Zbog toga su objektivi redovno sastavljeni od više sočiva raznih oblika i sastava stakla, spojenih u jedan optički sistem, radi postizanja korekcije grešaka koje nastaju usled aberacija. U konstruisanju savremenog objektiva potrebno je postići korekciju aberacija, oštrinu, pri velikoj svet- 9

10 losnoj jačini. Ova korekcija nikad nije apsolutna nego se zasniva na kompromisu. Savršen univerzalan objektiv ne postoji. Postoje samo objektivi koji mogu dobro da ispune određene zadatke. To je razlog što postoji veliki broj objektiva koji su specijalizovani: jedni se koriste za reprodukcije, drugi za opšte fotografije, portrete, povećavanja, projekcije, makro- i mikro- fotografiju, vazduhoplovnu fotografiju, kinematografiju itd. Kod nekorigovanog objektiva postoje dve osnovne grupe aberacija, grešaka u stvaranju slike: hromatska, koja se manifestuje pri upotrebi složene svetlosti, i sferna, koja je posledica oblika sočiva i njegove debljine. Sferna aberacija. Aberacija žiže. Zraci koji padaju bliže periferiji sočiva više se prelamaju i imaju kraću žižnu daljinu od zraka koji padaju na sočivo bliže njegovoj sredini. F F F Žiže zraka koji su pali na sočivo na različitim odstojanjima od sredine sočiva. f f f Žižne daljine zraka koji su prošli kroz sočivo na različitim odstojanjima od sredine sočiva. Sferne aberacije nastaju usled toga što sočivo ima sferičan oblik i debljinu, pa svi zraci koji paralelno dolaze u objektiv ne mogu da se prelome pod istim uslovima, te se, prema tome, ne stiču u jednoj tački - žiži. Sferna aberacija nije jedna nego ih ima više. U sferne aberacije spadaju: aberacija kosih zraka, aberacija žiže, aberacija veličine, koma, astigmatizam, distorzija. Hromatska aberacija prostog ispupčenog sočiva. Zraci koji imaju kraću talasnu dužinu stvaraju žižu na kraćem odstojanju od sočiva nego zraci koji imaju dužu talasnu dužinu. FB Žiža plavih zraka. FR Žiža crvenih zraka. fb Žižna daljina plavih zraka. fr Žižna daljina crvenih zraka. Hromatske aberacije su posledica disperzije svetlosti. Zraci svetlosti prilikom prelamanja kroz sočivo ponašaju se isto kao i pri prelamanju kroz prizmu: prelamaju se i razlažu. Posledica toga je da objektiv koji nije korigovan na hromatsku aberaciju nema samo jednu žižu, nego svaka boja od koje je sastavljena bela kompleksna svetlost ima svoju žižu i žižnu daljinu. Hromatska aberacija se relativno lako otklanja upotrebom kombinacije od dva sočiva, od kojih jedno ima veći indeks prelamanja a drugo osobinu da stvara veću disperziju. Praktično tako da je jedno sočivo od stakla zvanog Crown (kron), a drugo od stakla zvanog Flint (flint). Obično su ta dva sočiva pomoću kanadabalzama slepljenih ujedno, čime se izbegavaju dve nepotrebne površine vazduh-staklo. Takvo sočivo se naziva ahromatski dublet. Sferne aberacije su utoliko izraženije ukoliko objektivi imaju veće otvore - svetlosne jačine. Sferne aberacije se otklanjaju kombinovanjem više sočiva raznih oblika, sabirnih i rasipnih, u jedan objektiv; pri tom je, prirodno uračunata i korekcija hromatske aberacije. Ukoliko je jedan objektiv svetlosno jači, utoliko su veći problemi za njegovu korekciju, pa je, nužno, ukoliko je objektiv veće svetlosne jačine, utoliko je komplikovaniji po konstrukciji. Svetlosno jaki objektivi, usled toga, redovno imaju u svom sastavu više sočiva, pet, šest, sedam a ponekad i znatno više. Nedostaci objektiva nastali usled sfernih aberacija umanjuju se zatvaranjem dijafragme - blendovanjem, dok u pogledu nedostataka nastalih usled hromatske aberacije slika ostaje nepromenjena, bilo da se snima velikim ili malim otvorom dijafragme. Optička stakla su u principu, daleko osetljivija od običnog stakla za prozore i čaše. Pojedine vrste se mogu veoma lako zaparati i oštetiti. Optička stakla se takođe lako oštećuju od vlage i nekih isparenja kojih ima u atmosferi. Objektive može da ošteti i nagla promena temperature a visoka temperatura može da prouzrokuje odlepljivanje elemenata sočiva u objektivima. Ovo odlepljivanje može da se dogodi i usled potresa objektiva koji su posledica pada. 10

11 Objektivi su redovno snabdeveni poklopcima sa prednje i sa zadnje strane, i kad god nisu u upotrebi, treba da budu tim poklopcima zatvoreni. Na svaki način treba izbegavati dodirivanje objektiva prstima. Na rukama se uvek nalaze neznatne količine ostataka znoja na koži, koji sadrži kiseline veoma štetne za optičko staklo. Objektiv koji je zaprašen ili zaprljan mora se čistiti sa veoma velikom pažnjom. Za čišćenje se upotrebljavaju određeni materijali, kao što su lanena tkanina, jelenska koža, vata i pirinčani papir. Nije dobro suviše često čistiti objektiv. Antirefleksni sloj, koji se nalazi na svim modernim objektivima, je još osetljiviji na trljanje od optičkog stakla, tako da se prekomernim trljanjem može skinuti sa površine objektiva. Minimalna količina prašine na objektivu neće smetati rezultatima snimanja, dok he se preteranim čišćenjem objektiv oštetiti. Antirefleksni sloj Objektivi koji su sastavljeni od više elemenata sočiva imaju veliki broj površina (površina vazduhstaklo) koje reflektuju svetlost. Ovo reflektovanje, osim što štetno utiče na korekciju slike koju stvara objektiv, prouzrokuje smanjenje svetlosti koju objektiv propušta. Zato se na površinu stakala objektiva nanosi antirefleksni sloj koji znatno povećava učinak objektiva, time što ga čini providnijim, umanjuje unutrašnje reflekse u objektivu i otklanja parazitske slike nastale usled unutrašnjih refleksija. Objektivi prevučeni antirefleksnim slojem daju mnogo više detalja u osenčenim delovima slike. Savremeni objektiv Za savremene objektive karakteristično je da imaju veliki dijapazon mogućnosti, tako da je mnogo manje objektiva koji su specijalizovani za određene svrhe. Pri svemu tome i pored mnogo većeg dijapazona upotrebe savremenih objektiva, ostaje na snazi činjenica da ne postoji najbolji objektiv za sve svrhe, nego samo objektivi koji u određenim uslovima daju najbolje rezultate. Određenom formatu kamere, pre svega, pripada određeni objektiv po svom vidnom uglu, odnosno po svojoj sposobnosti da korektnom slikom pokrije površinu negativa. Postoje objektivi različitih žižnih daljina koji su po sposobnosti pokrivanja isti. Na taj način za isti format negativa možemo imati objektive različitih žižnih daljina. Ovo znači da za određeni format kamere postoje objektivi drugih žižnih daljina, teleobjektivi, normalne žižne daljine, standardni objektivi i objektivi kratkih žižnih daljina, širokoujaoni objektivi. Kao standardni objektiv smatra se onaj čija je žižna daljina približno jednaka dijagonali formata negativa ili najčešće nešto veća od dijagonale, 1,2:1. Ovi standardni objektivi su redovno i univerzalni, za portret, arhitekturu, pejzaž, tehničke snimke itd. Kod kamera malih formata standardni objektivi imaju najveću svetlosnu jačinu. To je posledica toga što se kod objektiva velikih svetlosnih jačina ne može istovremeno postići i korekcija uz veliki vidni ugao, tako da širokougaoni objektivi redovno imaju veliki vidni ugao na račun svetlosne jačine koja je manja. Teleobjektivi takođe nemaju veliki svetlosne jačine. Objektivi dugih žižnih daljina imaju manju dubinsku oštrinu, pa se njima snima sa manjim otvorima dijafragme, zbog toga bi bilo besmisleno graditi objektiv velikih svetlosnih jačina, osim toga kada bi se i gradili, oni bi bili veoma glomazni. U pogledu slike koju daju objektivi različitih žižnih daljina, razlike su u veličini objekta na slici, vidnom uglu, i u stvaranju perspektive na snimku. Ukoliko se sa istog odstojanja snima jedan objekat objektivima različitih žižnih daljina, slika objekta biće utoliko veća ukoliko je upotrebljeni objektiv duže žižne daljine. Pri tom će u istoj proporciji i vidni ugao objektiva biti manji. Suprotno tome, ukoliko se jedan objekt snima objektivom kraće žižne daljine, njegova he slika biti na snimku manja uz veći vidni ugao. Na primer: kamera sa standardnim objektivom postavljena je u prostor na taj način da snimak zahvata jednu zgradu sa nešto okoline itd. Ako se sa istog mesta napravi snimak širokougaonim objektivom, zahvatiće se znatno više prostora oko zgrade koja će prirodno biti proporcionalno sitnija. Ako se zatim, na kameru stavi teleobjektiv, neće se moći zahvatiti snimkom cela zgrada nego samo njen deo koji će na snimku biti znatno krupniji nego u prethodna dva slučaja. Pri posmatranju snimka prilikom takvog poređenja, stiče se utisak da teleobjektiv približava predmete slično dogledu, dok ih širokougaoni objektiv udaljava. Uticaj vidnog ugla objektiva veoma je veliki u pogledu perspektive. Dugožižni objektiv ispravlja perspektivu dok je širokougaoni potencira. To se najviše izražava prilikom snimanja enterijera, kada širokougaoni objektivi daju snimke sa rascrtanom perspektivom. Pri posmatranju takvog snimka stiče se utisak da je prostor veći nego što je u prirodi. Ovaj efekat se koristi na filmu gde se blagodareći širokougaonim objektivima postiže utisak velikog prostora i time štedi na dekoru. U fotografiji, a još više u kinematografiji, primen- 11

12 juju se objektivi sa promenljivom žižnom daljinom tzv. zoom objektivi. Njihova korisnost je, pre svega, u kinematografskim snimanjima gde se može u kontinuiranom snimanju preći sa totala na krupni plan objekta, a da se ne menja odstojanje od objekta do kamere. U fotografiji ovi objektivi takođe mogu da budu izvanredno korisni, jer jedan takav objektiv zamenjuje nekoliko objektiva različitih žižnih daljina. Mora se, međutim, primetiti da su ovi objektivi veoma složeni optički instrumenti i da usled ove složenosti (11-15, pa i više sočiva), ne mogu imati korekciju i sposobnost razlaganja dobrih objektiva koji nemaju promenljivu žižnu daljinu. Zoom objektivi redovno imaju i manju svetlosnu jačinu. Za snimanje portreta je neophodno primeniti objektiv, čija je žižna daljina dva do tri puta duža od dijagonale formata na koji se snima. Ovo je potrebno za to da se može snimati krupan plan lica, a da se ne mora snimati sa malog odstojanja, što prouzrokuje perspektivne deformacije. Isto tako je potrebno da objektiv za portret ima veću svetlosnu jačinu, čime se omogućuju kratke ekspozicije obavezne pri snimanju živih objekata. Nezamenljivi objektivi u fotografskoj praksi su širokougaoni objektivi. Veoma je čest slučaj u tehničko-arhitektonskoj fotografiji, a i u svim ostalim vrstama fotografske delatnosti da je potrebno snimkom zahvatiti širok prostor sa malog odstojanja. U ovu svrhu se upotrebljavaju širokougaoni objektivi velikog vidnog ugla i kratke žižne daljine. Ovi objektivi proizvode se za sve formate i tipove kamera. Snimci rađeni širokougaonim objektivima imaju karakterističan izgled u pogledu perspektive jer daju veoma rascrtanu, potenciranu perspektivu. Takođe, zato što imaju kratke žižne daljine imaju veliku dubinsku oštrinu. Usled naglašene perspektive na snimcima širokougaonim objektivima, pojavljuje se veoma velika razlika u veličini prednjeg plana u odnosu na zadnji. Tipičan primer je kada je snimljena ljudska figura koja drži ispruženu ruku ka kameri. U takvom slučaju usled potencirane perspektive ta ruka se na snimku pojavljuje enormno velika. Isti je slučaj kod snimanja skokova u baletu ili sportu, kada je ljudska figura u višem nivou nego kamera. Usled takve potencirane perspektive, skok izgleda neverovano visok. Uopšte, snimci snimani širokougaonim objektivima daju utisak prostornosti, pa su usled toga, veoma omiljeni u modernoj fotografiji. Mnogi fotografi služe se širokougaonim objektivima za većinu svojih snimaka a ne samo u onim karakterističnim situacijama kada je potrebno snimati širok prostor sa malog odstojanja. Vidni ugao širokougaonih objektiva redovno je veći od 60, često a ima ih kod kojih vidni ugao dostiže i svih 110. Za refleksne kamere proizvode se širokougaoni objektivi sa retro-fokusom, što znači da je njihova žižna daljina znatno kraća nego što je odstojanje od centra objektiva do filma. Ovo je kod ovog tipa kamera nužno zato što objektiv mora ostaviti prostor u kameri, u kome se kreće pomično ogledalo. Posebna vrsta širokougaonih objektiva čiji je vidni ugao , pa i 220 stepeni, su Fish-Eye objektivi. Ovo su objektivi koji po primeru ribljeg oka, po kome su i nazvani, zahvataju prostor u sliku pod velikim uglom sa karakterističnom deformacijom slike. Snimak napravljen Fich-Eue objektivom izgleda kao slika koja se vidi ogledanjem od staklene kugle. Linije su zakrivljene, a predmeti bliži objektivu su veoma povećani i izbočeni. Objektivi čija je žižna daljina dva, tri ili više puta duža od dijagonale formata na koji se snima, jesu dugožižni objektivi ili teleobjektivi. Optička konstrukcija teleobjektiva je najčešće izvedena od konstrukcija standardnih objektiva, kao što je to slučaj sa objektivima Tele-Tesar firme Zeiss i Tele-Elmarit firme Leitz. Tele-objektivi obično nisu sastavljeni od mnogo članova, pošto kod objektiva dute žižne daljine i malog vidnog ugla nije toliko izražena sferna aberacija, dok je velika pažnja poklonjena otklanjanju hromatske aberacije koja je kritična kod objektiva dugih žižnih daljina. Teleobjektivima se snima u slučajevima kada se želi imati krupan plan objekta koji je udaljen, a kome se ne može prići bliže. To je čest slučaj u reportažnoj fotografiji, takođe kod snimanja životinja, posebno ptica itd. Teleobjektivima se takođe koriste mnogo i sportski fotografi. Kod snimanja portreta i figura u modnoj fotografiji takođe se dosta radi sa teleobjektivima, čija je žižna daljina dva do tri puta duža nego dijagonala formata. Snimci načinjeni teleobjektivom imaju karakterističan izgled. Perspektiva deluje kao da je ispravljena a prostor komprimiran. Kod veoma dugih žižnih daljina teleobjektiva pojavljuje se jedan zanimljiv fenomen: naopaka perspektiva. Veoma udaljeni objekti snimljeni u krupnom planu su u veličini izjednačeni, a kako je oko naviknuto da je dalji objekt manji nego prednji, u takvoj izjednačenoj proporciji oni izgledaju kao da se zadnji objekt povećao. Ovaj se fenomen često vidi kod snimaka, na primer, auto-trka, snimljenih veoma jakim teleobjektivima, spreda. Kod teleobjektivskih snimaka dolazi do znatnog 12

13 izražaja takozvana vazdušna perspektiva. Ovaj fenomen je posledica vadušnog sloja između aparata i objekta koji se snima. S obzirom na to da teleobjektiv komprimira prostor, vazdušni sloj između pojedinih planova odvaja u gradaciji sivih tonova prednje od zadnjih planova. Ova vazdušna perspektiva može proizvesti veoma plemenite efekte ali sam vazdušni sloj po sebi i velike smetnje. Uglavnom za tehničke potrebe i grafičke poslove u štamparstvu, ali i za fotografiju u svrhu reprodukcije, proizvode se posebni reprodukcioni objektivi. Ovo su objektivi za snimanja koja zahtevaju veliku preciznost, ne samo u pogledu oštrine nego i proporcije objekta, tačne reprodukcije vertikalnih i horizontalnih linija itd. Ovo su objektivi malih svetlosnih jačina, u reprofotografiji su redovno snimanja statična, kod kojih je posebna pažnja posvećena korekciji hromatske aberacije radi korektne reprodukcije i selekcije boja. Kao znak da je objektiv posebno korigovan na hromatsku aberaciju najčešće se u nazivu objektiva nalazi reč ARO (apohromat). Za povećavanje fotografija proizvode se objektivi koji su posebno namenjeni apratima za povećavanje. i njegovog okvira na kome su ugrađeni podeoci, kojima se izražava vrednost otvora dijafragme. Dijafragma svojim otvorom sužava ili proširuje snop svetlosnih zraka koji prolaze kroz objektiv i osvetljavaju negativsku emulziju. Veći otvor, prirodno, propušta širi snop svetlosti, pa u tom slučaju za isto vreme ekspozicije negativska emulzija primi veću količinu svetlosti. Otvor dijafragme određuje se prema određenim uslovima. Sam otvor prednjeg stakla objektiva naziva se stvarni otvor. Prečnik otvora dijafragme koja se nalazi između stakala objektiva naziva se efektivni otvor. Za snimanje se uzima u obzir za izračunavanje ekspozicije relativni otvor, koji je jednak tzv. korisnom otvoru. Kad se objektiv posmatra sa prednje ili zadnje strane, u njemu se vidi otvor dijafragme, obično malo uvećan, pošto su najčešće prednja i zadnja grupa sočiva optički sistemi sa konvergentnim dejstvom. Površina otvora dijafragme koja se vidi u objektivu naziva se pupila objektiva. Zavisno od toga da li se radi o prednjoj ili zadnjoj strani objektiva postoji ulazna pupila ili izlazna pupila objektiva. Izlazna pupila je približno jednaka korisnom otvoru objektiva. Dijafragma Otvor dijafragme. a Stvarni otvor. b Efektivni otvor. d Otvor dijafragme. O bjektivi redovno imaju ugrađenu irisnu dijafragmu (blendu). To je prstenast uređaj smešten između stakala objektiva, koji pomoću tankih metalnih listića može da koncentrično smanjuje i povećava otvor objektiva. Dijafragma je uvek smeštena u optičkoj sredini objektiva, tako da njegove sastavne delove, sočiva, deli na dve grupe - prednju i zadnju. Dijafragma je sastavni deo konstrukcije objektiva Oznaka n kojom se obeležava otvor dijafragme označava koliko se puta prečnik korisnog otvora sadrži u žižnoj daljini objektiva. Njegova recipročna vrednost l/n naziva se relativni otvor. Ukoliko je p u ovom odnosu manja vrednost, utoliko je veća svetlosna jačina otvora. Relativni otvor objektiva ograničen je u dva smisla. On ne može da bude neograničeno veliki, jer bi u tom slučaju rad na konstruisanju korektnog objektiva naišao na nepremostive teškoće, dok bi snimanje sa tako velikim otvorima imalo za posledicu ekstremno mali prostor dubinske oštrine. Relativni otvor, s druge strane, ne može da bude ni neograničeno mali, jer bi se time povećala difrakcija 13

14 svetlosti, pojava koja se javlja pri prolaženju svetlosti kroz veoma male otvore, u ovom slučaju kroz veoma mali otvor dijafragme. Relativni otvor je jednak za sve vrste objektiva, bez obzira na njihov tip, dimenziju i sl. Potpuno je nezavisan od žižne daljine objektiva i formata aparata, pa je prema tome i određivanje ekspozicije potpuno isto za isti relativni otvor za svaki aparat ma kog tipa ili formata on bio. Skala na okviru objektiva označava veličine relativnih otvora dijafragme, l/n. Na skali se radi preglednosti izostavlja jedinica, pa se samo vrednostima n označava veličina relativnog otvora. Otvor 1 : 4 znači da se prečnik ovog otvora četiri puta sadrži u žižnoj daljini objektiva, na skali se označava samo kao 4. Oznake na skali 2,8; 4; 5,6; 8; 11; prema tome su relativni otvori 1 : 2,8; 1 :4; itd. Oznake otvora dijafragme su na skali tako postavljene da svaka sledeća oznaka znači smanjenje površine prethodnog otvora za polovinu. Prečnik otvora D, na sledećem otvoru postaje manji u proporciji 1 : V2 što zaokruženo iznosi 1 :1,414. Prema tome, svaka sledeća oznaka na skali dijafragme u pogledu svetlosne jačine predstavlja dvostruko manju vrednost. Otvor dijafragme 4 (1:4) dvostruko je veća vrednost od otvora 5,6 (1 : 5,6). Negativ osvetljen uz otvor objektiva 4 dobiće dvostruko veću količinu osvetljenja, nego negativ osvetljen uz otvor 5,6. Dalje, otvor 5,6 je dvostruko svetlosno jači od otvora 8, četvorostruko od otvora 11, osmostruko od otvora 16 itd. Uopšte, kad se krećemo po skali dijafragme, za svaki podeljak treba vrednost ekspozicije pomnožiti ili podeliti sa dva, zavisno od toga u kome se pravcu skale krećemo, da bismo dobili istu osvetljenost emulzije. Internacionalna skala: 1:1,4 1:2 1:2,8 1:4 1:5,6 1:8 1:11 1:16 1:22 1:32 1:45 Ako se zna vreme ekspozicije koje odgovara jednom otvoru dijafragme, lako se može ustanoviti vreme ekspozicije za bilo koji drugi. Ako se, na primer, ima vreme ekspozicije za otvor 4 i ono iznosi 1 sekundu, odgovarajuća ekspozicija za otvor 5,6 biće 2 sekunde, pošto je otvor 5,6 dvostruko manje svetlosne jačine od otvora 4. U istom primeru ekspozicija za otvor 8 biće 4 sekunde, za otvor 11 osam, za 16 šesnaest sekundi itd. Nije neophodno uvek to obračunavati idući po skali. Na sledećoj tabeli mogu se videti uporedne vrednosti za veći deo skale sa otvorima dijafragme i ekspozicijama koje im odgovaraju za istu vrednost osvetljenja negativske emulzije. 1:1,4 1:2 1:2,8 1:4 1:5,6 1:8 1:11 1/8 1/4 1/ sek sek sek sek sek sek sek U ovoj tabeli svaka kombinacija otvora dijafragme sa ekspozicijom upisanom ispod nje predstavlja istu vrednost ekspozicije. Na tabeli se pri tom vidi da i skala trajanja ekspozicije ima istu osobinu, kao i skala dijafragme, da je svaki naredni podeljak dvostruko veća vrednost od prethodne. Otvaranjem i zatvaranjem dijafragme, povećava se ili smanjuje količina svetlosti koja prolazi kroz objektiv i osvetljava negativ. Kako zatvarač na aparatu, odnosno dužina ekspozicije, takođe određuje količinu osvetljenja koju primi negativska emulzija, uloga dijafragme pretežno se vezuje za pojam dubinske oštrine na snimku. Oštrina i dubinska oštrina Kad je riječ o pojmu oštrine, neoštrine i dubinske oštrine, treba imati na umu da je pojam oštrine jedan čisto fotografski pojam. Na crtežu ili slici detalj ili postoji ili ne postoji, tj. ili je nacrtan, odnosno naslikan ili nije. U fotografiji, međutim, predmet može biti oštar, ili više ili manje neoštar, i to je jedan od bitnih elemenata fotografskog izražavanja. Kod određenih fotografskih zadataka ni na jednom dijelu slike ne može se tolerisati neoštrina. Na starinskim fotografijama, kada je stil i izgled fotografije bio veoma vezan za slikarstvo, fotografi su svim silama nastojali da im slika bude uvjek u svim detaljima maksimalno oštra. U savremenoj fotografiji, nalaženjem specifično fotografskog načina izražavanja, pojam oštrine i neoštrine spada u jednu od karakterističnih izražajnih mogućnosti. Oštrina nije sama sebi svrha i ideal, nego sredstvo kojim se manipuliše u zavisnosti od koncepcije fotografa. Ukoliko umije da ih svrsishodno primjeni, oštrinom i neoštrinom fotograf se može veoma sugestivno izražavati, učiniti svoju sliku plastičnijom, zanimljivijom i originalnijom, bilo da oštrinom od neoštrine odvoji jedan plan od drugog, ili da neoštrinom nastalom usled kretanja prikaže brzinu pokreta, bilo da postavljanjem oštrine na određen plan i mjesto u prostoru usredsredi pažnju i upravi pogled posmatrača na određeni objekat koji ima najznačajniju funkciju na slici. Neoštrinom se mogu sa slike ukloniti detalji, koji na njoj nisu funkcionalni, može se ukloniti prednji ili zadnji plan i 14

15 postići niz veoma ekspresivnih efekata u fotografskoj slici. Suprotno onome što se često misli - da je slika utoliko plastičnija ukoliko je oštrija po cijelom snimljenom prostoru - upravo neoštrinom u određenim planovima je moguće efikasno sugerisati prostornost. Naravno da ima snimaka, što je slučaj sa tehničkom i dokumentarnom fotografijom, snimcima arhitekture itd., na kojima je neophodna puna oštrina u svim planovima. Sa rijetkim izuzetcima, svi slučajevi primjene oštrine i neoštrine su stvar shvatanja fotografa, njegovog načina izražavanja i koncepcije slike. Da bi se ovim tako značajnim izražajnim sredstvom fotograf mogao efikasno služiti u izgrađivanju svoje slike, neophodno je da dobro poznaje zakone nastajanja oštrine i dubinske oštrine, kako bi mogao kontrolisati kameru da ona u maksimalnoj mjeri ostvari njegovu zamisao. Da bismo lakše shvatili pojam dubinske oštrine, dobro je sjetiti se toga kako ljudsko oko funkcioniše pri posmatranju predmeta, tj. kako oko vidi prostor, oštrinu i neoštrinu. Oko se umnogome može uporediti sa fotografskom kamerom kojoj je očno sočivo objektiv, zenica dijafragma, a mrežnjača film. Kod fotoaparata uoštravanje se vrši odmicanjem i primicanjem objektiva od i do filma, dok se kod oka uoštravanje vrši mijenjanjem krivine očnog sočiva, mijenjanjem njegove žižne daljine, ili kako se to naziva - akomodacijom oka. U fotografiji je pitanje oštrine nešto drukčije zbog toga što se proces uoštravanja ne postavlja automatski i nesvjesno kao kod oka, nego se mora odrediti uoštravanjem aparata, i to ne samo odstojanje na kome će biti postavljena oštrina nego i prostor koji treba da njom bude zahvaćen, tj. odakle dokle će se pružati prostor dubinske oštrine. Da bi bila jasna pitanja dubinske oštrine, treba, prije svega, definisati šta je u fotografiji oštrina ili, kako se to fotografskim žargonom kaže šarf, šta je prostor dubinske oštrine i šta raspodjela oštrine na slici. Ppr Plan od koga počinje prostor dubinske oštrine Pzd Plan u kome se završava prostor dubinske oštrine Tpr Prostor dubinske oštrine ispred plana oštrine lzd Prostor dubinske oštrine iza plana oštrine Svjetlosni zraci se reflektuju od objekata i po prelamanju kroz objektiv stvaraju sliku na odstojanju koje zavisi od odstojanja od objekta do objektiva, kao i njegove žižne daljine. Oštro reprodukovana slika je ona koju daje objektiv na filmu na taj način što se zraci koji prolaze od predmeta koji se snima, po prolazu kroz objektiv, presjecaju u onoj ravni u kojoj je film. Da bi se zraci koji prolaze od snimanog objekta prelomili kroz objektiv i presjekli tačno na filmu, potrebno je podesiti odstojanje od objektiva do filma, uoštriti aparat. U principu, uoštravanje se vrši pomjeranjem objektiva na kameri, njegovom izvlakom, čime se podešava njegovo odstojanje do filma, i time podešava oštrina na odrećeni plan. Teorijski uzeto, dobija se oštra slika samo onog mjesta u prostoru na koje je uoštrena kamera, odnosno samo onog plana čija se slika stvara presjecanjem zraka na filmu. Drugim riječima, imaće se oštra slika samo onog plana čije odstojanje odgovara odstojanju od objektiva aparata do filma. Ukoliko kamera nije sasvim uoštrena, udaljenje filma od objektiva odstupa od odstojanja na kome se presjecaju zraci koji dolaze od objektiva. Tačka objekta u tom slučaju neće biti tačka, nego difuzni kružić. Slika stvorena od takvih difuznih kružića biće više ili manje neoštra, zavisno od stepena odstupanja udaljenosti filma od odstojanja na kome je puna oštrina i, prema tome, od prečnika difuznog kružića. Ukoliko je ovo odstojanje veliko, slika će biti potpuno neoštra. Ako je, međutim, ovo odstojanje malo, difuzni kružić će biti mali. Ako je ovo odstojanje minimalno, difuzni kružići će biti tako mali da ih oko ne može razlikovati od oštrih tačaka. Na taj način se dobija jedan prostor u kome teorijski nije oštrina, ali je neoštrina praktično toliko mala da se može shvatiti kao oštra slika. Odstojanje u kome se stvara slika sa tako malim difuznim kružićima naziva se tolerancija oštrine. Ako se sada ovo shvati drukčije, pa cijela situacija tretira u prostoru, dobijaju se sledeći rezultati. Uoštravanjem na jedno odstojanje, na primjer na jedan plan koji je pet metara udaljen od objektiva, tačke predmeta na tom odstojanju biće reprodukovane kao oštre tačke, nastale presjecanjem zraka, koje formiraju sliku tog predmeta na mat staklu ili filmu. Ako je, međutim, predmet nešto udaljeniji, na primjer, 5,20 m njego- 15