MERE PREDOSTROŽNOSTI (PRECAUTIONS)

Transcript

1

2 MERE PREDOSTROŽNOSTI (PRECAUTIONS) 1. Autorska prava Upotreba snimljenog materijala bez dozvole nosioca autorskih prava je nelegalna ukoliko nije za ličnu upotrebu. 2. AC osigurač Osigurač unutar kućišta uređaja ne smeju popravljati korisnici. Ako ne možete da uključite uređaj, pozovite Vašeg Onkyo prodavca. 3. Zaštita Povremeno bi trebalo obrisati prašinu sa mekom krpom. Za uporne mrlje, upotrebite meku krpu natopljenu blagim rastvorom deterdženta i vode. Odmah osušite sa čistom krpom. Ne koristite abrazivne krpe, alkohol, ili bilo koji drugi hemijski rastvor jer to može oštetiti završni sloj ili izbrisati slova. 4. Napajanje UPOZORENJE! PRE PRVOG UKLJUČIVANJA DOBRO PROČITAJTE SLEDEĆE! Voltaže u utičnicama se razlikuju od države do države. Proverite da li voltaža u Vašoj odgovara navedenoj na poleđini uređaja (prim. AC 230 V, 50 Hz ili AC 120 V, 60 Hz) Priključak strujnog kabla se koristi za isključivanje uređaja iz strujne utičnice. Pristup priključku treba da bude slobodan u svakom trenutku. Pritiskom [ON/STANDBY] dugmeta, prilikom odabira Standby režima ne isključuje u potpunosti uređaj. Ako ne želite da koristite uređaj duži period vremena, iskopčajte kabl iz strujne utičnice. 5. Sprečavanjee gubitka sluha Preveliki zvučni pritisak iz slušalica može izazvati gubitak sluha 6. Baterije i izlaganje toplotnim izvorima Baterije (komplet ili ugrađene) ne smeju biti izložene prekomernoj toploti kao što su sunčeva svetlost, vatra i sl. 7. Nemojte nikada dodirivati uređaj mokrim rukama Ako su Vam ruke mokre ili vlažne, ne dodirujte uređaj ili strujni kabl. Ako voda ili bilo koja druga tečnost dospe u uređaj, odnesite ga ovlašćenom servisu. 8. Rukovanje uređajem Ako transportujete uređaj, koristite originalnu ambalažu kako bi najbolje zaštitili uređaj Ne ostavljajte gumene ili plastične predmete na uređaju duži vremenski period, jer mogu nastati oštećenja i tragovi na kućištu. Gornji i zadnji panel se tokom duže upotrebe mogu zagrejati. To je normalno. Ako niste koristili uređaj duži vremenski period, možda neće funkcionisati sledeći put kada ga uključite, zato ga povremeno koristite. Za Evropske modele Deklaracija saglasnosti Mi, ONKYO EUROPE ELECTRONICS GmbH LIEGNITZERSTRASSE 6, GROEBENZELL, GERMANY Objavljujemo na sopstvenu odgovornost, da je ONKYO proizvod opisan u ovom uputstvu u saglasnosti sa odgovarajućim tehničkim standardima kao što su EN60065, EN55013, EN55020 i EN , GROEBENZELL, GERMANY (POTPIS JAPANCA) K. MIYAGI ONKYO EUROPE ELECTRONICS GmbH

3 TEHNIČKE KARAKTERISTIKE TX-NR KANALNI KUĆNI BIOSKOP - RISIVER 100 W/ po kanalu, 6 Ω, 1 khz Direktna digitalna konekcija za ipod/iphone, prednji-panel USB Port HDMI verzija 1.4, Podrška za 3D video formate, Audio povratni kanal (Audio Return Channel (ARC)), koji omogućava transfer zvuka iz TV uređaja do risivera, odnosno Home theater audio sisema, bez potrebe za povezivanjem TV uređaja i sistema putem dodatnog kabla, Deep Color, x.v.color, LipSync, Dolby TrueHD, DTS-HD Master Audio, DVD-Audio, Super Audio CD, Multichannel PCM, CEC Dolby TrueHD, DTS-HD Master Audio, Dolby Digital Plus, DTS-HD High-Resolution Audio Decoding Optimum Gain Volume Circuitry - osigurava čist zvuk i sprečava nastanak šuma Poboljšana i precizna tehnologija konvertovanja signala iz digitalnog u analogni-cleaning Circuit Audyssey 2EQ za korekciju akustike prostorije Audyssey Dynamic Volume za održavanje optimalnog nivoa zvuka i dinamičku preraspodelu zvuka Audyssey Dynamic EQ za korekciju jačinu zvuka Zone 2 Liniski-izlaz za reprodukciju zvuka u drugoj prostoriji Univerzali Port za Onkyo Dock za ipod/iphone (UP-A1) ili DAB+ Radio Tjuner (UP-DT1) Firmware Updates - putem Ethernet-a i USB-a Sertifikat kompatibilnosti sa Windows 7 i DLNA Version 1.5 Technology S/PDIF Audio TI Burr-Brown 192 khz/24-bit DACs za sve kanale H.C.P.S. (High Current Power Supply) Masivno, izolovano napajanje, dizajnirano da reprodukuje dinamiku zvuka Moćno i precizno 32-bitno procesuiranje DSP 4 DSP gejming modula rada: Rock, Sports, Action, RPG Music Optimizer - opimizator (pri slušanju i puštanju fajlova kompresovanih ekstenzija) Direct Mode Dupli bass funkcija CinemaFILTER Funkcija "Theater-Dimensional Virtual Surround" Non-Scaling Configuration - Konvencionalni risiveri koji koriste Dolby Digital tehnologiju, skaliraju LFE (niske frekfencije) signal kada se subwoofer ne upotrebljavlja, što dovodi do distrorzije zvuka. Sa Onkyo non-scaling konfiguracijom, ovo je izbegnuto, putem konvertovanja svih kanala u analogne, pre spajanja LFE signala sa desnim i levim kanalom. A-Forma slušanja (režim memorije) 4 Digitalna Audio Ulaza (2 Optička i 2 Koaksijalni) 6 analognih Audio ulaza (1prednji i 5 zadnjih) i 1 izlaz Banana utičnice i terminali označeni odgovarajućim bojama 4 HDMI ulaza i 1 izlaz HDTV-kompatibilan (720p/1080i) komponentsko video prebacivanje (2 ulaza i 1 izlaz) 5 kompozitnih Video ulaza (1 prednji/4 zadnja) i 2 izlaza Zvučnik A/B Terminali Subwoofer i Surround pred izlaz Izlaz za Slušalice Crossover -podešavanja (40/50/60/80/100/120/150/200 Hz) A/V funkcija sa kontrolom sinhronizacije (Up to 400 ms at 48 khz) Tonska Kontrola (Bas/Visoki) -Za prednje L/R Kanale 3-modula rada displej dimera (Normal/Dim/Dimmer) RDS (PS/RT/PTY/TP) 40 FM/AM preseta Onkyo RIHD za sistemsku kontrolu Kompatibilan sa RI (Remote Interactive)-Dok za ipod Full-Function RI Sve funkcije na Daljinskom Upravljaču

4

5

6 A/V RISIVERI TERMINOLOGIJA: AUDIO ULAZI 1. Digitalni koaksijalni ulaz Priključak koji prihvata signal u obliku niza bitova (bitstream) ili PCM (Pulse Code Modulation) signala od strane CD ili DVD plejera. Ovi priključci su standardnog RCA tipa (činč). 2. Optički digitalni ulaz Po nameni isti kao digitalni koaksijalni, ali se veza uspostavlja pomoću optičkog kabla i Toslink priključka. Razlika u kvalitetu između ova dva tipa digitalne audio veze je stvar otvorena za diskusiju, jer oba vida prenosa digitalnog signala imaju svoje mane i svoje prednosti. 3. Stereo audio ulazi Uvek u belo-crvenoj kombinaciji i koriste RCA (činč) priključke, ovi ulazi služe za prijem analognog stereo signala. Kao izvor zvuka može poslužiti bilo koji stereo uređaj, ali i višekanalni uređaj kao npr. DVD plejer, samo što se i u tom slučaju prenosi samo stereo signal. 4. Šestokanalni ulazi Služe za prijem analognog multikanalnog audio signala iz DVD-Audio/SACD plejera, kod kojih se dekodiranje signala visoke rezolucije vrši u DVD/SACD plejeru. Takođe, služi za prijem signala na izlazu iz procesora, odnosno dekodera za višekanalni surround, kao što su Dolby Digital ili DTS. 5. AM/FM ulazi Prisutni su samo na risiverima, a namenjeni priključivanju eksterne radio-antene. ULAZNI I IZLAZNI VIDEO PRIKLJUČCI 6. Kompozitna veza Video veza najnižeg kvaliteta, koristi jedan RCA (činč) priključak i treba je izbegavati ukoliko je moguće. Ipak, može poslužiti za povezivanje konzole za igru ili VHS rikordera. Priključke ove vrste imaju mnogi A/V risiveri i na prednjem panelu, zbog lakšeg povezivanja. 7. S-Video veza Veza standardnog kvaliteta, prenosi video signal sadržan u dve komponente preko četvoropinskog priključka. Može predstavljati solidnu vezu ekrana sa DVD ili S-VHS plejerom ili video kamerom. Posebno praktična u nedostatku RGB skart priključka, ali nedostatak je nepostojanje prenosa audio signala. 8. Komponentna veza Video priključci najvišeg kvaliteta, koji prilikom transporta raščlanjuju signal na osnovne komponente, radi dobijanja čistije i oštrije slike. Ukoliko posedujete DVD plejer i TV sa progressive scan funkcijom, ova veza je apsolutno neophodna. 9. HDMI veza High Definition Multimedia Interface je najnoviji standard, koji predstavlja sam vrh kvaliteta u prenosu audio i video signala. Nastao je kao alternativa DVI-D vezi u domenu kućne video tehnike. HDMI veza prenosi video signal u digitalnom obliku, ali takođe i višekanalni audio signal, pa i signal visoke rezolucije, kao što je slučaj sa DVD-Audio i SACD formatima. Da biste ostvarili HDMI vezu moraćete da izdvojite više novca, zbog visoke cene HDMI kabla, ali i malog broja (skupljih) uređaja sa ovim standardom.

7 IZLAZNI AUDIO PRIKLJUČCI 10. Zvučnički terminali Apsolutni standard za povezivanje zvučnika sa pojačalom, odnosno risiverom. Njihov dizajn obično podrazumeva navoj, tako da prihvataju gole provodnike, ali na kvalitetnijim uređajima imaju i mogućnost prihvatanja banana priključaka prečnika 4 milimetra. 11. Stereo audio izlazi Namenjeni prenosu analognog stereo signala do uređaja za snimanje (VCR, MD, kasetni dek...). U pitanju je audio izlaz koji je identičan tape-out priključku na stereo pojačalima. Nivo izlaznog signala je konstantan, nezavisan od drugih podešavanja na uređaju. 12. Subwoofer izlaz Kao što mu i naziv govori, isporučuje signal (low level) za subwoofer i predstavlja famozni ".1" kanal. Signal je regulisan od strane potenciometra za pojačavanje, da bi omogućio praćenje pojačanja ostalih zvučnika u sistemu. Nivo ovog signala može se podešavati nezavisno od nivoa signala ostalih kanala u 5.1 sistemu, da bi se ostvarila usklađenost jačine zvuka sa ostatkom sistema. 13. Predizlazi Namenjeni prenosu direktnog (nepojačanog) signala, kako bi isti bio pojačan u odvojenom pojačalu snage. Predstavljaju zgodnu opciju ukoliko želite da naknadno dodate vašem sistemu pojačalo snage. Ovi izlazi regulisani su od strane potenciometra za pojačavanje, kao i putem individualnog elektronskog podešavanja pojedinačnih kanala. 14. Digitalni optički izlazi Predviđeni za povezivanje uređaja koji imaju mogućnost snimanja digitalnog signala, poput MiniDisc rikordera. Ovim priključcima prenosi se samo stereo audio signal. 15. i.link (FireWire) Alternativni High-End digitalni audio priključak, namenjen povezivanju DVD-Audio ili SACD plejera. Eliminiše upotrebu šestokanalnog audio ulaza/izlaza. TERMINI U VEZI SA ZVUČNICIMA 16. "Prebacivanje" zvučnika (speaker switching) Većina AV risivera sposobna je za povezivanje i pogonjenje dva para zvučnika (A + B). Uobičajeno je da se na A poziciji nalazi primarni sistem kućnog bioskopa, dok B može služiti za stereo zvučnike smeštene u drugoj prostoriji. Kod nekih slabijih uređaja nije moguće koristiti istovremeno A i B par zvučnika. 17. Priključci sa oprugom (spring-clips) Zvučnički priključci lošeg kvaliteta, prisutni kod low-end risivera i jeftinih "all-in-one" kompleta. Kod nas se popularno nazivaju žabice, a jedino opravdanje za prihvatanje ovakvog kompromisa može biti ograničen budžet.

8 OSNOVE KUĆNOG BIOSKOPA Kućni bioskop predstavlja sistem za reprodukciju audio i video materijala, odnosno simuliranje bioskopskog doživljaja u domu korisnika. Postavljanje kućnog bioskopa korišćenjem manjih sistema može biti jednostavan proces, ali može prerasti i u prilično komplikovanu proceduru ukoliko korisnik želi masivan set zvučnika, snažan AV risiver i veliki ekran za projekciju slike. Zvuci okruženja su prva i osnovna stvar koja razdvaja tradicionalno gledanje televizije od home theater aplikacije. Višekanalni izvori zvuka, kakav je na primer DVD, reprodukuju se putem tri zvučnika u ravni posmatranja slike i dodatnih surround zvučnika zaduženih za reprodukciju zvukova okruženja. Rezultat ovakvog načina reprodukcije je prenošenje gledaoca u svet koji posmatra i stvaranje osećaja aktivnog učestvovanja, nasuprot osećaju pasivnog posmatranja. Dolby Digital Vodeća tehnologija za zvuke okruženja naziva se Dolby Digital. Ovo je zapravo metod smeštanja digitalnog audio signala na kompaktne visokokvalitetne medije koji se mogu lako prenositi. Materijali kodirani Dolby Digital tehnologijom smeštaju se na DVD diskove, digitalnu televiziju (DTV), digitalnu satelitsku i kablovsku transmisiju. Dekodiranje ovom tehnologijom licencirano je od strane kompanije Dolby Laboratories proizvođačima opreme za reprodukciju ovog tipa materijala. Uređaji i mediji koji koriste ovu tehnologiju dekodiranja obično imaju na sebi zvaničan Dolby logo. HDMI High Definition Multimedia Interface, skraćeno HDMI, predstavlja trenutno najkvalitetniji, potpuno digitalni standard prenosa nekompresovanog audio i video signala. Ovaj standard nastao je iz želje da se video izvori visoke definicije povežu sa digitalnim uređajima za reprodukciju (plazma ekrani, LCD TV i projektori...) bez gubitaka u kvalitetu signala. U osnovi, ovo je derivat DVI (Digital Video Interface) standarda, koji je kompjuterska industrija razvila za digitalno povezivanje personalnih računara sa digitalnim ekranima. Iako postoje digitalne IEEE 1394 (FireWire) i USB 2.0 konekcije, njihov nedovoljan kapacitet ne omogućava prenos digitalnog signala bez kompresovanja. Sa druge strane, DVI je, opterećen HDCP (High Definition Content Protection) sistemom za zaštitu signala, bio prilično komplikovan i glomazan. Iz tih razloga započet je razvoj konekcije koja će ponuditi tražene kvalitete, nedostatke svesti na minimum, a sve to po prihvatljivoj ceni. Spoljne dimenzije HDMI konektora iznose samo 21 x 5 milimetara, a povezivanje je obezbeđeno 29-pinskom vezom. Iako opremljen standardnim kablom dužine 5 metara, posebni kablovi omogućavaju prenos signala bez gubitaka na daljinu od 500 metara. HDMI standard razvijen je kao univerzalni dvosmerni konektor, koji omogućava povezivanje AV risivera, surround procesorskih jedinica, video displeja, zvučnih sistema i DVD plejera samo jednim tipom konekcije. Zahvaljujući brzini prenosa od 5Gbps, HDMI standard dozvoljava prenos i najzahtevnijeg HDTV signala (2,2Gbps) bez kompresovanja i gubitka kvaliteta, kao i multikanalnog audia u kompresovanom (Dolby Digital, EX, DTS, DTS EX) i nekompresovanom (PCM) formatu. Osim toga, konekcija istovremeno prenosi i komandni signal i omogućava međusobnu komunikaciju povezanih uređaja. Svako ko je bar jednom povezivao sistem kućnog bioskopa se pre ili kasnije suočio sa šumom različitih kablova zaduženih za prenos jednosmernih signala među jedinicama. Sa HDMI konekcijom stvari izgledaju malo drugačije. Naime, u tom slučaju su svi uređaji vezani redno, jedan za drugim. To praktično znači da kabl ide iz DVD plejera u AV risiver, iz risivera u TV/projektor i tako redom... Jedinice će se međusobno prepoznati i svaka će očitavati signal koji je namenjen samo njoj, a pritom putuje čitavim kablom. Takođe, dvosmerni prenos signala omogućava i bukvalnu komunikaciju među jedinicama, tako što će npr. TV poslati DVD plejeru podatke o optimalnoj rezoluciji, a DVD plejer će onda svoj video signal uskladiti sa dobijenim informacijama. Dakle, više ne morati praviti izbor između kablova, naravno uz uslov da posedujete uređaje sa HDMI konektorima. Ovim standardom povezivanja se kućni bioskop po kvalitetima i mogućnostima izjednačava sa drastično skupljim

9 profesionalnim sistemima, a u pojedinim segmentima čak postaje superiorniji. Naime, za razliku od većine profesionalnih sistema, koji u pojedinim segmentima još uvek moraju da digitalni signal konvertuju u analogni i obratno, sistem povezan HDMI konekcijom sve vreme zadržava digitalni format signala i - samim tim - ne dolazi ni do gubitaka neminovnih u procesu konverzije. POVEZIVANJE ZVUČNIKA Bez obzira koju vrstu konekcije koristimo, postoje osnovna pravila kojih se treba pridržavati ukoliko želimo da dobijemo adekvatan kvalitet zvuka. Na mestima predviđenim za povezivanje sa zvučnicima nalaze se oznake koje simbolizuju polarnost ("+" i "-"), i te su oznake obojene crvenom i crnom bojom. Ukoliko ne koristite potpuno ogoljene žice, trebalo bi da svaki kabl, pri vrhu, bude označen jednom od te dve boje. Procedura je jednostavna: treba povezati crveni kabl sa crvenim priključkom, odnosno crni sa crnim. To pravilo važi za sve zvučnike u sistemu. Ukoliko se desi da jedan ili dva zvučnika povežete obratno, neće doći do otkazivanja istih ili do oštećenja elektronike u Hi-Fi uređaju, ali će zato ti zvučnici biti u suprotnoj fazi u odnosu na ostale, a kvalitet zvuka (naročito basova) će biti znatno lošiji. Žabice (Spring-clips) Njih uglavnom srećemo na jeftinijim modelima pojačala, kao i na ulazima jeftinih zvučnika. Sve funkcionišu po manje-više istom principu. Prvo se ručica (ili preklopnik) pomeri, kako bi se napravilo mesta, a potom se ogoljena žica iz zvučnika, sa prethodno dobro uvrnutim nitima, postavi unutra. Nakon toga se ručica ili preklopnik otpuste, čime je uspostavljena električna veza relativno male dodirne površine. Žabice se obično instaliraju na Hi-Fi sistemima maksimalne snage do 100 vati.

10 POREĐIVANJE ZVUČNIKA KOD SURROUND SISTEMA Treba imati u vidu da nijedno od pravila koja slede nije "uklesano u kamen", odnosno da svaki sistem i svaka prostorija poseduju dozu individualnosti i ekscentričnosti, i zahtevaju jedinstven pristup i modifikacije. Ipak, osnovni principi postoje, i preveliko udaljavanje od njih, kako se u praksi pokazalo, stvoriće više štete nego koristi. Prednji par zvučnika Kod surround sistema zvučnici bi trebalo da okružuju televizor, i to tako da formiraju ugao od 45 stepeni ukoliko su namenjeni "slušanju" filmova, odnosno 60 stepeni za slušanje muzike. Njihov položaj bi trebalo da bude simetričan u odnosu na TV, a oni sami postavljeni na istu podlogu. Visina bi trebalo da bude takva da postavlja visokotonce u ravan sa ušima slušalaca/gledalaca. Pored toga, svakom zvučniku "prija" da bude odmaknut od zidova, a poželjno je i da se ovaj par zvučnika nađe u liniji sa televizorom. Naravno, navedeni saveti ne važe ukoliko su u pitanju zvučnici predviđeni za montažu na (u) zid, i u tom slučaju najbolje je pratiti uputstva proizvođača. Centralni zvučnik Najvažnije pravilo za pozicioniranje centralnog zvučnika glasi: što bliže ekranu! Ali, čak i ovo jednostavno pravilo ima svoje specifičnosti, prvenstveno u zavisnosti od tipa ekrana. Ukoliko se u okviru sistema nalazi televizor koji dozvoljava postavljanje centralnog zvučnika ispod ekrana, nikakve dalje korekcije nisu potrebne. Po pravilu, visokotonac centralnog zvučnika bi trebalo da bude na približno istoj visini kao i visokotonci prednjeg surround para (u visini ušiju slušalaca), a na ovoj poziciji to obično i jeste slučaj. Takođe, frontu koji formiraju prednji zvučnici i ekran treba priključiti i ovaj zvučnik. I ponovo, simetrija je veoma važna, tako da rastojanje između centralnog i okružujućih prednjih zvučnika treba da bude jednako. Ako je u pitanju projektorski TV, stvari su malo drugačije. Zbog svoje glomazne tehnike, kod ovog tipa televizora pozicioniranje centralnog zvučnika ispod ekrana često nije moguće, tako da je jedino rešenje postavljanje iznad istog. Iako pojedini projektorski televizori imaju prostor ispod ekrana namenjen smeštanju video ili DVD plejera, ovo nije dobro rešenje i za centralni zvučnik. Naime, taj prostor je po pravilu tesan, što veoma loše utiče na reprodukciju, i zatvoren je sa svih strana osim s prednje, što je još gore, ukoliko je bas-refleks otvor smešten na zadnju stranu zvučnika. Zatim, ukoliko je TV previsok, a centralni zvučnik postavljen iznad njega, kvalitet reprodukcije teško da će biti zadovoljavajuć. U tom slučaju koriste se dva centralna zvučnika, i to tako da je drugi pozicioniran ispod ekrana. Takvom postavkom dva zvučnika formiraju "fantomski" centralni kanal, uz efekat kao da zvuk dolazi iz samog ekrana, što je i najbliže idealnoj visini. Generalno posmatrano, sa projektorskim televizorima treba dobro isplanirati prostor, jer zbog svoje veličine mogu stvoriti probleme u adekvatnom pozicioniranju čak i prednjeg para zvučnika, ukoliko je sistem postavljen u nedovoljno velikoj prostoriji. Treći tip ekrana je klasičan (dvodelni) projektor, koji reprodukuje sliku na odvojenu površinu. Kod projektora važe ista pravila kao i kod običnog televizora, dakle: ispod ekrana, odnosno, u ovom slučaju, ispod projekcione površine. Međutim, ukoliko je ta površina toliko velika da uslovljava postavljanje centralnog zvučnika na pod (daleko ispod idealne visine), moraćemo da primenimo sistem "fantomskog" centralnog kanala, opisan u vezi s projektorskim televizorima. Ali, ovde postoji još jedno rešenje, daleko elegantnije i jeftinije. Reč je o postavljanju centralnog zvučnika iza projekcione površine, a to je moguće ukoliko je ta površina akustički transparentna (platno i sl.). Jedino o čemu ovde moramo voditi računa jeste razmak između platna i zida, kako bi zvučnik imao dovoljno prostora "da diše." Ovakva postavka pruža vrhunsku sinhronizaciju zvuka i slike, a pored toga rasterećuje prostor i ublažava vizuelni utisak "natrpanosti", što je veoma česta pojava kada se projektor i surround sistem nađu u istoj prostoriji. Poslednji slučaj su predstavnici LCD i plazma televizora. Kako su ti uređaji po dimenzijama najsličniji projektorskim ekranima, i kod njih se primenjuju isti principi pozicioniranja centralnog zvučnika, naravno uz izuzimanje postavke iza ekrana.

11 Surround zvučnici Surround zvučnici su najzaslužniji za smeštanje slušaoca u trodimenzionalno zvučno okruženje bez mogućnosti preciznog određivanja pravca iz kojeg zvuk dolazi. Jednostavnije rečeno, ovi zvučnici su zaduženi da zvuk bude svuda oko nas, i da se na trenutak osetimo delom filma koji gledamo ili muzike koju slušamo. Ključ dobre postavke predstavlja uspešan balans između jasne prisutnosti svih zvukova i nemogućnosti njihovog preciznog lociranja, i stoga je pozicioniranje surround zvučnika ozbiljan izazov u postavljanju čitavog sistema. Situaciju dodatno komplikuju brojne mogućnosti postavke, tip i broj upotrebljenih surround zvučnika, kao i karakteristike same prostorije. Ranije su ovi zvučnici bili manjih dimenzija i inferiorni u odnosu na prednji surround par, ali danas to više nije slučaj. Razlog tome su filmovi snimljeni u surround tehnici, koji sve češće zahtevaju snažne efekte upravo od zadnjih surround zvučnika. Isti slučaj je i sa višekanalnim muzičkim materijalom, jer muzički producenti i inženjeri sve kanale tretiraju ravnopravno. Svakako najrasprostranjenija verzija surround ozvučenja danas je 5.1 sistem. Ako su u pitanju monopolni surround zvučnici, najbolje je postaviti ih visoko na bočne zidove (dosta iznad visine ušiju) i blago iza pozicije slušaoca, kako ne bi svojom direktnošću dozvolili lako lociranje i skretanje pažnje na sebe. Ukoliko ova pozicija nije moguća, postavite ih ka zadnjem zidu, ali se potrudite da obezbedite dobru reflektivnu površinu. Eksperimentisanje je ovde svakako dozvoljeno, jedino je važno izbegavati postavljanje u primarnoj zoni za slušanje/gledanje. Kod 5.1 sistema namenjenih prvenstveno slušanju muzike situacija je malo drugačija. Idealna postavka predviđa 110 stepeni u odnosu na liniju slušalac - centralni zvučnik, a takođe nije neophodno zvučnike postaviti visoko. Složeniji surround sistemi (6.1 i 7.1), zahvaljujući većem broju kanala, donose bogatiji zvuk, ali njihovo postavljanje nije previše komplikovano. Kod 6.1 sistema surround back zvučnik montirajte na sredinu zadnjeg zida, a ako je u pitanju 7.1 sistem svaki od dva zadnja zvučnika montirajte na po trećinu zida (po vertikali). Po visini, u oba slučaja, pozicija treba da odgovara visini bočnog surround para. Ukoliko za surround kanale koristimo dipolne zvučnike pozicioniranje po visini je isto kao za monopolne zvučnike, uz napomenu da direktno ka primarnoj zoni slušanja treba da bude okrenut središnji deo zvučnika (bez zvučničke jedinice na sebi). Ista pravila važe i za hibridne surround konfiguracije, sačinjene od kombinacije navedena dva tipa surround zvučnika. Subwoofer Subwooferi jesu najteža kategorija u surround sistemu, ali ne samo po gabaritima i kilaži već i po određivanju idealne pozicije. Naime, većina nas želi bogatstvo jasnih i snažnih dubokih tonova pri reprodukciji, zaglušujuće eksplozije i potmulu tutnjavu moćnih mašina. Svako ko se ikada bavio postavljanjem kućnog bioskopa zna koliko je teško postići da sve to zvuči zaista dobro. Teorija kaže da ljudsko čulo sluha nije u stanju da precizno odredi pravac iz kojeg dolaze niske frekvencije - to je tačno, ali nikako ne znači da je svejedno gde ćemo izvor tih frekvencija postaviti. Pravilno pozicioniran subwoofer pružiće kvalitetan i snažan bas, koji je pritom dobro uklopljen u ostatak sistema, i neće svojom grmljavinom remetiti čujnost viših frekvencijskih opsega. Velika je verovatnoća da ćemo najveću količinu dubokih tonova dobiti smeštanjem subwoofera u ugao prostorije, mada i tu treba biti obazriv, jer se može desiti da odbijeni zvučni talasi ponište originalni signal. U skladu s tim, postavljanje ovog zvučnika u centar prostorije pružiće nam najmanje basa. Kada je kvalitet zvuka u pitanju, idealna lokacija subwoofera je različita za svaku prostoriju, različita je i za svaku poziciju unutar jedne prostorije! Naravno, u tu svrhu postoje adekvatni test signali, uređaji koji mere varijacije u odzivu, analajzeri... Isprobajte sve pozicije subwoofera koje vam prostor dozvoljava. Ovo definitivno zahteva vreme i angažovanje, ali je rezultat vredan truda. Dakle, osnovni principi postoje, ali ih se ne treba slepo pridržavati. Kao i svuda, i na polju akustike improvizacija može doneti veoma dobre rezultate, naravno ukoliko nije dijametralno suprotna od glavnih smernica. Takođe, danas sve veći broj A/V risivera već u osnovnoj opremi sadrži sve što je potrebno za automatsku kalibraciju surround sistema, što celu proceduru dramatično pojednostavljuje.

12 AKUSTIKA PROSTORIJE: Zvučnike je nemoguće posmatrati izdvojeno od okruženja, te tako prostor predstavlja četvrti (uz drajvere, skretnice i kućište) ravnopravan faktor u kvalitetu dobijenog zvuka Ukoliko niste zadovoljni zvukom vašeg stereo/surround audio sistema, probajte da pomerite zvučnike za, recimo, petnaestak centimetara. Već i navedeno minimalno pomeranje zvučnih kutija može drastično izmeniti njihovu interakciju sa okruženjem i stvoriti razliku veću od one koja bi nastala zamenom pojačala ili neke druge komponente. Kako bismo što bolje odabrali, a zatim i rasporedili zvučnike u prostoriji, neophodno je da tu prostoriju prvo dobro akustički proučimo. Uporedo sa povećanjem broja zvučnika u sistemu komplikuje se i njihovo pravilno raspoređivanje, a kako je svaka soba neuporedivo manja od bioskopske sale, javlja se i problem nedostatka prostora. Pre nego što pređemo na principe raspoređivanja zvučnika u kućnim uslovima, navešćemo nekoliko osnovnih činjenica o surround sistemima. Najveći problem koji se postavlja pred jedan surround sistem je: rasporediti zvuk što ravnomernije u celoj prostoriji, kako bi svi gledaoci/slušaoci podjednako uživali u zvučnim efektima. Stoga se srednje i visoke frekvencije moraju veoma široko rasprostirati u prostoru, jer u suprotnom većina publike neće čuti mnogo od onoga što su im režiser i inženjeri zvuka namenili. Zvučni efekti koji zahtevaju niske frekvencije (grmljavina, eksplozije...) takođe su veoma zahtevni, jer sistem mora da pokrene veliku količinu vazduha kako bi efekat u potpunosti uspeo. Pored svega ovoga, sistem mora da se izbori sa prelamanjem i odbijanjem zvuka, izazvanim sudaranjem zvučnih talasa sa nameštajem i zidovima prostorije. "Gluve" sobe Jedna od najvećih zabluda, glasi: "Najbolja reprodukcija zvuka postiže se u prostoriji u kojoj nema odjeka". U takvoj prostoriji, po definiciji, nema prelamanja i odbijanja zvučnih talasa, odjeka i stojećih talasa (ili su bar svedeni na minimum). Ova zabluda je potekla iz želje da muzika, u trenutku slušanja, zvuči upravo onako kako su njeni autori, producenti i inženjeri zamislili. Međutim, iako na prvi pogled deluje privlačno, ova ideja je zapravo prepuna nedostataka. Kao prvo, to bi morala biti prostorija lišena svakog komfora, što je nespojivo sa zadovoljstvom slušanja muzike ili gledanja filmova. Zatim, odsustvo odjeka kod većine ljudi izaziva nelagodnost, jer nam odbijanje zvučnih talasa služi i za orijentaciju u prostoru. Svi smo mi konstantno okruženi različitim zvukovima i njihovim refleksijama, na šta smo navikli u tolikoj meri da to i ne primećujemo. Jednostavno, to je normalno, prirodno stanje stvari. Ali, pokušajte da zamislite život u prostoriji čiji zidovi "upijaju" svaki zvuk i koja pritom u sebi nema ni jedan komad nameštaja. To bi bilo jedno veoma neprijatno iskustvo, i iz tog razloga je ideja "gluve" sobe pogrešna. Opet, po definiciji, suprotnost takvoj prostoriji je soba u kojoj se zvučni talasi beskonačno odbijaju o zidove. A istina je, kao i obično, negde između, jer praktična iskustva govore da je najbolja prostorija za slušanje muzike (ili gledanje i slušanje filmova) ona u kojoj je refleksija zvuka tolika da nam omogući da se u njoj osećamo prijatno, ali ne i da ozbiljno izmeni tonalitet i prostorne karakteristike izvorne reprodukcije. Refleksija Čak i najmanji zvučnici rasprostiru zvuk preko prilično velikog područja. Ovo izaziva udaranje zvučnih talasa u prepreke (zidovi, nameštaj...) i njihovo odbijanje ka našim ušima, što svakako utiče na kvalitet i prirodu zvuka koji čujem. Problem refleksije je naročito izražen u manjim prostorijama, jer mala vremenska distanca između pristizanja originalnog zvuka i njegovog odjeka može izazvati zvučnu konfuziju i gubljenje detalja u reprodukciji. U velikim prostorijama, poput koncertnih ili bioskopskih sala, zbog većeg prostora odjek kasni za originalnim zvukom dovoljno da bi ga ljudski um mogao registrovati upravo kao odjek, a ne kao smetnju unutar originalnog signala. Bitno je znati i da su različiti muzički pravci, pa čak i instrumenti, ovim problemom pogođeni na različite načine i različitim intenzitetom. Na primer, u delima klasične muzike će deonice sa puno povezanih dubokih tonova (violončela, fagoti i sl.) ovim problemom biti pogođene na drugačiji način nego brzi i odsečni tonovi perkusionista. Ako se sve ovo uzme u obzir, jasno je kakvi se izazovi postavljaju pred jedan surround sistem namenjen reprodukciji filmskog zvuka, naročito ukoliko je u pitanju sistem kućnog bioskopa. Na sreću, za većinu problema postoji rešenje, ili bar metod koji će neželjene efekte ublažiti. U ovom slučaju koriste se metode apsorpcije (upijanja) i difuzije (rasipanja) zvuka.

13 Apsorpcija Zvučni talas se ne može odbiti nazad u prostoriju ukoliko ga nešto apsorbuje. Ulogu tog "upijača", kad je zvuk u pitanju, najbolje obavlja debela i teška tkanina (draperija, tapiserija...) ili akustički paneli. Masivna draperija je, po svom sastavu, dovoljno mekana da onemogući direktno odbijanje zvučnog talasa o njenu površinu, a opet dovoljno gusta da prilično uspori (i čak potpuno zaustavi) molekule vazduha koji pokušavaju da kroz nju prođu. Konkretno, u trenutku udara zvučnog talasa o apsorpcionu površinu molekuli vazduha bivaju u tolikoj meri usporeni da se njihova mogućnost odbijanja od te površine skoro potpuno gubi, a kinetička energija koju su imali pretvara se, usled trenja, u toplotnu. Pored toga, najbolji rezultati sa tkaninama se postižu ukoliko su one okačene na desetak centimetara od zida. Na taj način se između tkanine i zida stvara vrlo statičan vazdušni jastuk, koji potpuno zaustavlja zvučne talase koji su nekako uspeli da se probiju kroz tkaninu. Takođe, moramo imati u vidu da nemaju sve tkanine isti sastav i efekat, pa tako obična, tanka sobna zavesa (najčešće postavljena veoma blizu zida/prozora) neće imati gotovo nikakav uticaj na zvučne talase. U proceni "koeficijenta apsorpcije" pojedinog materijala pažnju obraćamo na dve stvari: sposobnost razređenja i usporenja zvučnih talasa i opseg frekvencija na koji dati materijal najviše utiče. Precizne informacije o uticaju različitih tipova tkanina i materijala na zvučne talase mogu se naći samo u stručnim knjigama o akustici, ali dva najvažnija pravila u vezi sa apsorpcijom zvuka jesu: što deblja i što gušća tkanina i ostavljanje prostora između tkanine i zida. Difuzija Difuzija, u ovom slučaju, predstavlja proces rasipanja primarnog zvučnog talasa na manje talase, slabijeg intenziteta. Iako sami principi postizanja difuzije nisu toliko složeni, njeno postizanje u praksi može biti problematično. Svaki udar zvučnog talasa o tvrdu površinu dovodi do određenog stepena difuzije, ali je taj efekat daleko veći ukoliko je ta površina nepravilnog oblika. Po tipu, difuziona površina može biti konveksna ili konkavna. Konveksna (ispupčena) površina je izuzetno difuzivna, jednostavna za postavljanje i generalno vrlo preporučljiva. Nasuprot njoj, konkavna (udubljena) površina teži fokusiranju zvučnih talasa, te je treba po svaku cenu izbegavati. Pored ovih, jednostavnih načina postizanja difuzije, postoje i takozvani "kompleksni difuzori." Pojedine kompanije bave se istraživanjem i proizvodnjom ovih difuzora, koji su izuzetno efikasni, ali i srazmerno skupi. Njihovo projektovanje se vrši namenski, zavisno od tipa prostorije kojoj su namenjeni, pa čak i od vrste muzike koja će u toj prostoriji dominirati. Ali, kako svaki od navedenih zahvata, bar u našim uslovima, zahteva ozbiljnije investicije, možemo se poslužiti nekim od oprobanih trikova starih audiofila: na primer, ukoliko je u istoj prostoriji sa stereo/surround sistemom smeštena i kućna biblioteka, poređajte knjige tako da ne budu u liniji, već da vire u skladu sa svojom veličinom. Ovo je jednostavan, jeftin i svakako originalan način dobijanja difuzione površine, koji uz to daje i sasvim solidne rezultate. Ukoliko ovako "složenoj" biblioteci dodate i draperije na zidovima, pored vizuelnog, znatno ćete doprineti i audio kvalitetima vaše prostorije za uživanje. Veličina prostorije i stojeći talasi Pored raznih vidova prelamanja i odbijanja zvuka, u svakoj prostoriji dolazi i do pojave takozvanih stojećih talasa. Suština je u sledećem: svaka prostorija, kao zasebna i zatvorena celina, u velikoj meri podseća na kabinet zvučnika, odnosno predstavlja jednu veliku rezonantnu kutiju. U unutrašnjosti te kutije javljaju se aksijalni, tangencijalni i dijagonalni stojeći talasi, i oni najviše pogađaju niske frekvencije. Kako se sve prostorije, naročito stambene, razlikuju po svojoj veličini, proporcijama i sadržaju, tako će i pojava stojećeg talasa u svakoj od njih biti unikatna. Ako se tome doda da zvučnik u toj postavci predstavlja rezonator u rezonatoru, pa se na to nadovežu prethodni pasusi (refleksija, difuzija...), glavobolja je zagarantovana. Ali, ipak postoji nešto što možemo učiniti kako bismo negativne efekte stojećih talasa što više ublažili. U pitanju je odabir prostorije u koju ćemo postaviti audio sistem. Nažalost, malo ko od nas je u mogućnosti da zaista bira tu prostoriju, ali bar da vidimo da li se nešto može učiniti sa onim što nam je na raspolaganju. Prvo i najvažnije pravilo glasi: apsolutno izbegavati kockaste sobe! Ni sobe "na ugao" nisu ništa bolje, tako da ove varijante treba prihvatiti samo ako zaista nemamo izbora. Ono čime se treba voditi jeste zapravo odnos između dimenzija prostorije, odnosno njene proporcije. Iako se akustičari ne slažu baš u potpunosti oko toga koji je odnos idealan, slažu se oko generalnih proporcija koje su preduslov za dobru akustiku. A te proporcije, u većini slučajeva, zadovoljavaju prostorije čija je površina u osnovi pravougaona. Osim činjenice da su najbrojnije (što nije zanemarljivo), pravougaone sobe dozvoljavaju lakše pronalaženje zadovoljavajuće pozicije za zvučnike i bolju razdaljinu između audio/video sistema i gledalaca/slušalaca. Kao "olakšavajuću okolnost", treba imati na umu da nijedna prostorija nije

14 savršena, pa čak ni one koje su namenski dizajnirane za izuzetnu akustiku. Takođe, iz svega navedenog jasno je da veličina prostorije zapravo i nije mnogo bitna, i treba je razmatrati samo prilikom odabira pojačala i zvučnika odgovarajuće snage. Ukoliko zaista želimo da naš stereo ili surround sistem bude potpomognut akustički kvalitetnim prostorom, neophodno je bar minimalno poštovanje svih pravila navedenih u ovom tekstu.