38/ децембар

Transcript

1 38/ децембар

2 АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање Чланови уредништва Главни и одговорни уредник Технички уредници Секретар Издавачки савет ИАУСа Председник Заменик председника Секретар Листа рецензената Лектура Дизајн часописа и прелом Корице вињете Издавач За издавача Адреса редакције Штампа Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Ружица Богдановић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Glazgov Александар Иванчић, Barcelona Strategic Urban Systems, Barselona Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд Нађа Куртовић-Фолић, Факултет теничких наука, Нови Сад Игор Марић, ИАУС, Београд Миленија Марушић, ИАУС, Београд Дарко Марушић, Београд Нада Милашин, ИАУС, Београд Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање, Београд Божидар Стојановић, Институт Јарослав Черни, Београд Мила Пуцар Мила Пуцар Марија Бербеља Милена Милинковић Мила Пуцар, ИАУС, Београд Јасна Петрић, ИАУС, Београд Тамара Маричић, ИАУС, Београд Бранислав Бајат, Универзитет у Београду, Грађевински факултет, Београд Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Драгана Базик, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд, Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Glazgov, Славка Зековић, ИАУС, Београд, Игор Марић, ИАУС, Београд, Дарко Марушић, Београд, Нада Милашин, Београд, Зорица Недовић Будић - University College Dublin, School of Geography, Planning and Environmental Policy, Dablin, Марија Николић, Београд Владимир Папић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд Ратко Ристић, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Београд Ненад Спасић, ИАУС, Београд, Божидар Стојановић, Институт Јарослав Черни, Београд Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије, Београд Драгутин Тошић, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд Милорад Филиповић, Универзитет у Београду, Економски факултет, Београд Марија Максин, научни саветник, ИАУС, Игор Марић, виши научни сарадник, ИАУС Миленако Станковић, редовни професор, Архитектонско-грађевинског факултета у Бањалуци, Мила Пуцар, научни саветник, ИАУС, Снежана Петровић, професор, Универзитет Унион Никола Тесла, Факултет за градитељски менаџмент, Владимир Лојаница, редовни професор, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Дијана Милашиновић Марић, доцент, Универзитет у Приштини, Факултет техничких наука, одсек Архитектура, Косовска Митровица, Драгутин Протић, доцент, Универзитет у Београду, Грађевински факултет Бранислав Бајат, ванредни професор, Универзитет у Београду, Грађевински факултет Марина Ненковић Ризнић, научни сарадник, ИАУС Дафина Жагар Марија Бербеља Стамбени објекат Инфинитy, Добрачина 6, Београд, Аутор: Миодраг Мирковић, Фото: Ђорђе Алфиревић Цртежи из књиге Река и градски простори у Србији, аутор: Мирослава Петровић Балубџић Институт за архитектуру и урбанизам Србије Игор Марић, директор ИАУС-а Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Архитектура и урбанизам Београд, Булевар краља Александра 73/II Телефони: 011/ , , факс , mp@iaus.ac.rs, milenam@iaus.ac.rs ЈП Службени гласник 38 Београд, децембар Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. У финансирању часописа учествовало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

3 САДРЖАЈ Уводник...Мила Пуцар НАУЧНИ РАДОВИ Резиденцијалне преференције ка градским и приградским подручјима и повезаност са њиховим демографским карактеристикама...јасна Петрић Оригинални научни рад рад примљен: новембра 2013, рад прихваћен: децембра Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију...татјана Мрђеновић Прегледни рад рад примљен: јула 2013, рад прихваћен: децембра Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења (равномерног) развоја Србије...Весна Јокић Прегледни рад рад примљен: новембра 2013, рад прихваћен: децембра Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње...мирјана Секулић, Бојана Станковић, Милица Јовановић Поповић Прегледни рад рад примљен: децембра 2013, рад прихваћен: децембра Београдски стан...ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић Кратко или претходно саопштење рад примљен: октобра 2013, рад прихваћен: новембра Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи... Александар Вучковић Научна критика рад примљен: октобра 2013, рад прихваћен: новембра СТРУЧНИ РАДОВИ Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија...Матија Брковић, Вишња Сретовић Брковић Стручни рад рад примљен: новембра 2013, рад прихваћен: децембра Отворени или затворени стан...михаило Чанак Стручни рад рад примљен: августа 2013, рад прихваћен: новембра Интегрална одрживост као базични предуслов (урбо)иновација...марија Д. Лалошевић, Слободан Покрајац, Марко Милош Стручни рад рад примљен: децембра 2013, рад прихваћен: децембра ИНТЕРВЈУИ Има ли експресионизма у српској архитектури? Интервју са Миодрагом Мирковићем...Ђорђе Алфиревић АКТУЕЛНОСТИ Urban Incubator featuring Архитектонски факултет...tатјана Мрђеновић НОВЕ КЊИГЕ Река и градски простори у Србији Аутор: Мирослава Петровић Балубџић...приказ Ружица Богдановић Садржај III

4 У ВОДНИК Панчево, трврђава цртеж из xv века

5 УВОДНИК Демографске промене у Србији на почетку 21. века наставак су негативних тендеција започетих у последњој деценији 20. века, које су значајно подстакнуте политичким и друштвеноекономским процесима. Оне су обележене изразитом депопулацијом, слабљењем демографских потенцијала и старењем становништва. Неравномерност у просторном размештају становништва (драстично пражњење сеоских и неразвијених подручја) и старосна структура становништва значајно утичу на неравномерни развој Србије. С друге стране, долази до неконтролисане урбанизације и ширења градова. Који су узроци и последице ових појава и која су могућа решења теме су којима се баве аутори радова у овом броју часописа. Различити аспекти одрживог просторног и урбанистичког планирања и одрживе изградње највише окупирају ауторе који, из броја у број у овом часопису, објављују резултате својих истраживања. Један од основних принципа одрживог развоја свакако је интегрално планирање које повезује четири развојна сектора: економију, друштво, животну средину и институционални развој. У оквиру урбане регенерације значајна је повезаност стручњака са локалном самоуправом. Резултати рада у овој области у доброј мери зависе од организационо-комуникационих капацитета локалне заједнице. Формирањем модела за мерење капацитета локалних самоупрва за интегралну урбану регенерацију остварује се идеја ефикасног урбанистичког планирања. Критеријуми одрживе изградње као део методологије вредновања зграда већ се увелико примењују, како у иностраној, тако и у домаћој пракси. Ова методологија се спроводи путем различитих система сертификације и сложених механизама процене који укључују бројне критеријуме одрживости, како еколошке, тако и економске и друштвене. Она је заснована на својствима која доприносе побољшању одрживих карактеристика бројних аспеката проблематике грађења, међу којима су: уштеда енергије и воде, еколошка равнотежа грађене средине, квалитет непосредног окружења, итд. Истраживања, анализе, расправе на тему становања и организације стана у вишепородичним стамбеним зградама су многобројне. У научној литератури појам београдски стан означен је као креативан и аутентичан тип организације стана у вишепородичном и колективном становању. Међутим, овај појам још увек није довољно истражен и објашњен. У раду објављеном у овом броју часописа аутори износе резултате својих истраживања чији је циљ да се потврди теза о постојању аутентичних концепција београдског стана у одређеним периодима. Аутори сматрају да је основна карактеристика београдског стана тежња ка формирању централног простора који се користи за породична окупљања, што представља важан део српске традиције. Мила Пуцар Demographic changes in Serbia in the early 21st century are the continuation of negative trends from the last decade of the 20 th century fueled by political and socioeconomic processes. They are characterized by a marked depopulation, weakening of demographic potentials and ageing. Non-uniform population spatial distribution (depopulation of rural and underdeveloped areas) and age structure have a significant influence on imbalanced development in Serbia. On the other hand, this has led to uncontrolled urbanization and expansion of cities. Authors of papers published in this issue of the Journal deal with causes and consequences of these phenomena and possible solutions. Different aspects of sustainable spatial and urban planning and sustainable construction are topics which preoccupy the authors, who regularly publish their research results in this Journal. Integrated planning which links four development sectors: economy, society, the environment and institutional development, is certainly one of the main principles of sustainable development. Linking professionals with local self/ government within urban regeneration is important. Results of papers in this field depend to a large extent on organizational and communication capacities of local community. The idea about an efficient urban planning is achieved by creating models for measuring capacities of local communities for integrated urban regeneration. Editorial Sustainable construction criteria as a part of methodology for evaluating the buildings are widely used in both foreign and domestic practices. This methodology is implemented through different certification systems and complex assessment mechanisms which include numerous sustainable criteria, both environmental and economic and social ones. It is based on features which contribute to improving sustainable characteristics of a number of aspects of problem area of construction, amongst which water and energy savings, ecological balance in the built environment, quality of immediate environment, etc. There is a plethora of research, analyses and discussions about housing issue and organization of apartments in multifamily residential buildings. The concept of Belgrade apartment is designated in scientific literature as a creative and authentic type of apartment organization in multifamily and collective housing. However, this concept has not been sufficiently explored and explained yet. In papers published in this issue, the authors present their research results with the aim to confirm the thesis on the existence of authentic concepts of Belgrade apartments in certain periods of time. In the opinion of authors, the tendency to the formation of a central space for family gatherings, which is an important part of Serbian tradition, is the main characteristics of Belgrade apartment. Mila Pucar Уводдник 1

6 Н АУЧНИ РАДОВИ Ваљево, тврђава, план Ваљева из године

7 Научни радови РЕЗИДЕНЦИЈАЛНЕ ПРЕФЕРЕНЦИЈЕ КА ГРАДСКИМ И ПРИГРАДСКИМ ПОДРУЧЈИМА И ПОВЕЗАНОСТ СА ЊИХОВИМ ДЕМОГРАФСКИМ КАРАКТЕРИСТИКАМА RESIDENTIAL PREFERENCES TOWARDS URBAN AND SUBURBAN AREAS AND THEIR RELATIONSHIP WITH DEMOGRAPHIC CHARACTERISTICS Јасна Петрић* рад примљен: новембра 2013, рад прихваћен: децембра UDK BROJEVI: :711.4(497.11) ; :711.4(497.11) ID BROJ: Оригинални научни рад, DOI: /a-u Апстракт Неконтролисано ширење градова је, између осталог, последица вољног или подстакнутог пресељавања становништва из ужег градског језгра на периферију, односно досељавања из других насеља у периферне делове града. С обзиром на њихов утицај на субурбанизацију, у овом раду је тежиште на резиденцијалним преференцијама и анализи избора подручја становања и тенденција одређених група становништва ка приоритизацији живљења у предграђу, односно живљења у граду. Изложена теоријска разматрања полазе од компоненти резиденцијалних преференција и тезе о променама преовлађујућих мотива за избор пребивалишта породице и појединца током животног циклуса. Потом су анализирани подаци о становништву на основу најновијег пописа у два пилотподручја урбаног и субурбаног типа у Београду. Даља истраживања резиденцијалних преференција почивају на формирању засебног упитника који ће омогућити примену напреднијих техника статистичке анализе, а нарочито већу употребу мерних скала које могу послужити за формирање модела предвиђања резиденцијалних преференција код различитих група становништва у градским и приградским срединама. Кључне речи: град, предграђе, резиденцијалне преференције, становништво Abstract Urban sprawl is, among all, also the result of voluntary or induced resettlement of population from the inner city to urban periphery, or by in-migration to peripheral parts of cities where the origin of migrants is in other settlements. The focus of this paper is on the influence that residential preferences have on suburbanization, with the emphasis on analysis of the residential choice and certain population groups tendencies to prioritise living in suburbs or the inner-city living. Theoretical considerations which are set in this paper initiate with residential preference components and the hypothesis of change in dominant motives for residential choice throughout family and individual s lifecycle. Then, the demographic data have been analysed according to the latest Census results in the two pilot-areas of urban and suburban type in Belgrade. Additional research on residential preferences are founded on preparation of specific questionnaire which would enable application of more powerful statistical techniques, especially a wider use of measuring scales for the variables deriving from the questionnaire, and formulation of a model for prediction of different population groups residential preferences in urban and suburban settings. Key words: city, suburb, residential preferences, population Увод Следећи планске пропозиције Европске уније у погледу одрживог урбаног развоја, урбана форма насеља треба да тежи већој компактности, односно таквом начину употребе земљишта којим ће се остварити веће густине насељености, мешовите намене, већи квалитет јавних градских простора и реализација свих предности које живот у граду може да пружи, укључујући квалитетно функционисање јавног превоза. Неконтролисано ширење градова/ урбано расплињавање (енгл. urban sprawl), представља супротност основним постулатима одрживог урбаног развоја. Међутим, упркос примени политика за ограничење неконтролисаног ширења већих европских градова, овај процес је и даље на снази. Генерално посматрано, заједнички именитељи неконтролисаног ширења градова су: ниже густине насељености у новим (планираним, дисконтинуираним или диспергованим) подручјима на периферији градова, висока зависност од употребе приватног аутомобила, као и недостатак јавних простора и услуга јавног сектора (Ebrahimpour- Masoumi, 2012). Чињеница је да је у последњих 40 год. вршено неупоредиво више истраживања развоја предграђа у САД-у него ма где другде у свету, али треба имати у виду да обрасци који прате неконтролисано ширење градова у Северној Америци, Аустралији или у Западној Европи нису у свему подударни искуствима субурбанизације у другим деловима света (Harris, 2010, Ebrahimpour-Masoumi, 2012). 3 * др Јасна Петрић, виши научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, jasna@iaus.ac.rs

8 Јасна Петрић, АУ38/2013/страна 3-8/Резиденцијалне преференције ка градским и приградским подручјима... 4 У западном свету, карактеристике неконтролисаног ширења градова су зонирана подручја у којима преовлађује једна намена са ниским интензитетом коришћења земљишта, а урбана морфологија утиче на слабу повезаност и приступачност (недостаци различитих видова превоза), као и на релативну униформност стамбеног избора и смањене могућности за пешачење (Ewing et al., 2002). Неконтролисано ширење европских градова се одвија на рачун околног пољопривредног и шумског земљишта, с тим да просторно-временске анализе ширења предграђа у постсоцијалистичким и другим земљама Европе указују на одређене диференцијације међу њима (Slaev & Nikiforov, 2013, Harris, 2010). У земљама бившег социјалистичког уређења, у које се сврстава и данашња Србија, ширење приградских подручја се одвијало под окриљем недовољне урбанизације и прилива досељеника из руралних подручја на периферију града, а у потрази за запослењем у индустријском сектору који је доживљавао експанзију. Са почетком транзиције, процес субурбанизације код њих се и даље принципијелно разликовао у односу на земље Запада. Према истраживањима Крисјане и Берзинса (Krisjane & Berzins, 2012), у транзиционим друштвима део становништва нижег социоекономског статуса напушта градове у потрази за јевтинијим становањем и лакшим долажењем до стамбеног простора у предграђу, док субурбанизација на Западу тече углавном под утицајем пресељавања виших и средњих слојева становништва у приградска подручја због трагања за вишим квалитетом живљења и остварењем снова о становању у индивидуалној кући у власништву. Међу бројним факторима који утичу на неконтролисано ширење градова, посебно место заузимају резиденцијалне преференције (давање предности одређеном виду становања), што се у контексту урбаног развоја може посматрати као преференција ка урбаним или субурбаним подручјима. С тим у вези, утицај резиденцијалних преференција може бити двојаког карактера, тј. такав да стимулише даљу субурбанизацију, уколико већи удео становништва тежи да се насели ван урбаног подручја, или такав да утиче на веће настањивање у централним градским подручјима, тј. на реурбанизацију. Без обзира на место у коме људи живе (град, предграђе, село), њихова очекивања од те средине су умногоме подударна и односе се на економску стабилност (запослење) и напредак, квалитетно становање и функционисање јавних служби, привлачно окружење и осећај сигурности које место живљења треба да им пружи. Међутим, људи су у исто време склони чињењу компромиса при избору места живљења, па је важно проучити факторе који утичу на формирање резиденцијалних преференција код одређених група становништва у одређеним животним стадијумима. Потом, значајно је истражити шта људи у одређеној локалној средини траже од идеалног места за живот и где најпре могу наићи на место које има такве жељене карактеристике (Seo, 2002). Са становишта постизања веће флексибилности, оваква сазнања могу утицати на то да се места становања прилагоде променама које њихово становништво жели. ФОРМИРАЊЕ РЕЗИДЕНЦИЈАЛНИХ ПРЕФЕРЕНЦИЈА И ЊИХОВА ЦИКЛИЧНОСТ ТОКОМ ЖИВОТНОГ ДОБА ПОЈЕДИНЦА Општи утисак о подручју становања као и његова укупна просторна структура резултат су сложених узајамних веза низа чинилаца, међу којима значајно место заузимају и резиденцијалне преференције (Petric, 2003a). Квалитет живљења у одређеној средини се одражава на физичко, ментално и емотивно здравље појединца. Стога, одређена места могу деловати грубо и безлично уколико појачавају осећај нелагодности својим житељима, или, напротив, могу пружати и подстицати осећај сигурности, комфора и повезаности са осталим становницима у том крају. Теоријска разматрања и анализе резиденцијалних преференција урбаног, односно субурбаног, становништва почивају на њиховим кључним компонентама, а то су: везаност за дато подручје (која може бити емотивна или везаност која почива на рационалној оцени), социјални контекст и окружење и елементи просторног и урбанистичког планирања (Talen, 2001). Када је реч о везаности за место становања, емпиријска истраживања настоје да утврде како субјективни осећаји и чињеничне процене варирају према социоекономским карактеристикама становништва као и према различитим типовима места у којима људи живе (Petric, 2003b). Социјални контекст и окружење су компоненте резиденцијалних преференција које се сагледавају кроз комшијске везе, осећај сигурности, тип стамбеног простора, инфраструктурну и комуналну опремљеност места живљења и др. Елементи просторног и урбанистичког планирања односе се на мешовитост намена, јавне просторе, приступачност, растојања која прелазе дневни мигранти и др., и с тим у вези су критички усмерени према неконтролисаном ширењу града (Talen, 2001). Код истраживања резиденцијалних преференција становништва под различитим околностима, тежиште је углавном на вези стамбених подручја и социопсихолошких фактора, стадијума у животном циклусу породице, дужине боравка у том подручју итд. Са друге стране, истраживања променљивих које утичу на ниво задовољства резиденцијалним подручјем, везана су за квалитативне карактеристике које се односе на амбијент (степен одржавања, мир), ангажованост (сигурност и безбедност, пријатељски настројен комшилук) и могућност избора (пожељност подручја за становање, сличности у стилу живљења) (Brower, 1996, Petric and Petric, 2009). Мотиви пресељења становништва, посебно на релацији град предграђе, у тесној су вези са квалитетима које становници приписују идеалном месту становања и (не) остварљивости истих у постојећем окружењу. Шири контекст оваквих малих миграција је економско стање и друштвенополитичко уређење, што фигуративно речено, представља квасац за економске и психолошке узроке пресељења, с тим да је онај последњи импулс који преломи одлуку људи

9 за пресељењем често одраз случајности (Cvijić, 2000:149). Просторна покретљивост је такође условљена навикама становништва да се сели. Поредећи пример становника САД који се током живота у просеку сели 11,7 пута, становник Србије показује далеко мању мобилност, на основу које се налази у оквирима европског просека од 2 4 промене пребивалишта током животног века појединца (Hansen, 2013, Bonin et al., 2008). Јасна Петрић, АУ38/2013/страна 3-8/Резиденцијалне преференције ка градским и приградским подручјима... РЕЗИДЕНЦИЈАЛНЕ ПРЕФЕРЕНЦИЈЕ И РЕЗИДЕНЦИЈАЛНА МОБИЛНОСТ Мотив Атрибути Величина и квалитет стамбеног простора 1. Становање Трошкови куповине и одржавања некретнине Власништво Квалитет животне средине 2. Окружење / Сигурност Суседство Социјално окружење (миље) Социјална и техничка инфраструктура Организован јавни превоз Близина места рада Близина образовних, здравствених, установа културе и социјалне заштите Близина трговина 3. Приступачност Зелене површине Одржавање веза са породицом и пријатељима Величина домаћинства и старосна доб чланова домаћинства 4. Стадијум у Промена брачног статуса животном циклусу Рођење детета Промена запослења и одлазак у пензију Табела 1. Мотиви и атрибути који утичу на формирање резиденцијалних преференција У Табели 1. приказани су неки заједнички мотиви (разлози) и кореспондирајући атрибути који утичу на резиденцијалне преференције становништва, односно на његово пресељење или задржавање у одређеној средини. Тежња становништва да живи у граду (било да су то већ урбани житељи или да су они који станују у предграђу, а желели би да се преселе ближе центру) често се анализира кроз животни циклус појединца, односно породице. Стадијуми животног циклуса везани су за промене материјалног и имовинског стања, запослења, типа домаћинства и заснивање породице. Према хипотези о цикличности резиденцијалних преференција током животног доба, млађа самачка домаћинства ће по правилу дати предност урбаном живљењу уколико финансијски аспект не представља критично ограничење. Типично, животни циклус породице се посматра од тренутка када пар одлучи да живи заједно, најчешће у подстанарском статусу у оквиру вишепородичне зграде. За многе, критичан моменат у овом циклусу наступа када се роди прво дете. Урбана средина, која је дотад деловала привлачно и занимљиво по својој разноврсности, почиње да се доживљава као потенцијално скучена (мањак стамбеног простора) и недовољно безбедна за одгајање потомства. Са друге стране, присуство и квалитет школских и здравствених установа у резиденцијалном окружењу игра важну улогу у избору места становања за парове са децом, а то говори више у прилог резиденцијалним преференцијама ка урбаним срединама. Следећи стадијум у животном циклусу породице је када остане тзв. празно гнездо, тј. деца која су се осамосталила напуштају родитељски дом. Приступачност различитим услугама које задовољавају потребе старијих грађана почиње да игра важну улогу у њиховим резиденцијалним преференцијама уз могуће жеље да се пређе у мањи стамбени простор. Оваква трајекторија понашања није универзална, и самим тим нису сви парови чија су деца одрасла склони да бирају живот у граду уместо у предграђу, односно на селу, јер то што је домаћинство мање не значи нужно да су му потребе за стамбеним простором мање нити да са одласком у пензију неки неће пожелети да се трајно изместе из градске вреве. Старија, попут млађих самачких домаћинстава, поново могу бити наклоњенија становању у граду, првенствено због боље приступачности услугама које су прилагођене потребама старијих грађана. Оваква општа хипотеза о променама резиденцијалних преференција током животног циклуса појединца захтева тестирање у различитим контекстуалним условима, јер је претпоставка да поједине компоненте резиденцијалних преференција имају променљив примат, како код различитих популационих група, тако и у срединама са различитим културолошким и социополитичким наслеђем. 5

10 Јасна Петрић, АУ38/2013/страна 3-8/Резиденцијалне преференције ка градским и приградским подручјима... 6 ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ГРАДСКИХ И ПРИГРАДСКИХ ПОДРУЧЈА Одређивање референтног оквира истраживања резиденцијалних преференција ка урбаним и субурбаним подручјима неизоставно обухвата прелиминарну анализу њихове постојеће демографске слике. На томе се делимично заснива провера хипотеза о резиденцијалним преференцијама различитих типова домаћинстава у различитим стадијумима животног циклуса. За потребе детерминисања друштвеног оквира унутар кога се формирају аспирације становништва ка живљењу у граду, односно у предграђима, за српско транзиционо друштво узет је пример Београда, односно његових типичних унутарградских и приградских подручја у које се сврставају општине Стари град и Гроцка (Сл. 1). Сл.1. Општине ширег метрополског подручја Београда Општина Стари град, територијално и функционално заузима централни део града, а на њеном подручју од 4,35 km 2 живи становника (Попис 2011). Број становника у дужем периоду опада, при чему у последњем међупописном периоду то смањење износи око 13%. С друге стране, као пример приградског подручја посматрана је општина Гроцка, где на територији од 289 km 2 према последњем попису живи становника, што је за око 11% становника више него што је на истом подручју живело године. Густина насељености у општини Стари град је готово 40 пута већа него у Гроцкој. У овој унутарградској општини апсолутно доминира становање у стамбеним зградама са три или више станова (чак 98%), док у анализираном субурбаном подручју преовлађује индивидуално становање, са готово 60%. Прелиминарна анализа демографских профила општина Стари град и Гроцка обухватила је старосно-полну структуру становништва, структуру домаћинстава, тип породице, школску спрему и економску активност. Према просечној старости становништва, општина Стари град (45,4 године) предњачи не само у односу на Гроцку (40,1), већ и у односу на све општине метрополског подручја Београда. Самим тим, удео деце и омладине до 19 година старости је мањи на Старом граду (око 15%, на основу Пописа 2011) него у општини Гроцка (око 21%). Разлика између анализираних подручја је и у погледу заступљености старог становништва (преко 60 година старости) којег има готово 30% у популацији Старог града, а у Гроцкој је заступљено са 21%. У полној структури становништва Старог града превагу носе жене (55%), што је у корелацији са већом заступљеношћу старог становништва, док је у општини Гроцка изједначен однос мушкараца и жена. Путем анализе садашње структуре домаћинстава у пилот-подручјима, може се закључити да самачка и двочлана домаћинства имају већи удео у Старом граду (са 35% и 27%, респективно), док вишечлана домаћинства (нарочито са четири и више чланова) носе примат у општини Гроцка (са око 40%). Посредно, ово потврђује хипотезу да родитељи са децом, вољно или стицајем различитих околности, чешће настањују субурбана подручја Београда, док се самци, у релативном смислу, више настањују у његовом ужем градском подручју. Интересантна је повезаност ових података са типовима породица које настањују општине Стари град и Гроцка. У Гроцкој је нешто веће учешће парова без деце (око 29%) него на Старом граду (око 27%), што говори о томе да парови из предграђа чија су деца одрасла и напустила дом не морају бити наклоњенији повратку становању у граду. С друге стране, веће учешће двочланих домаћинстава у урбаној

11 Јасна Петрић, АУ38/2013/страна 3-8/Резиденцијалне преференције ка градским и приградским подручјима... средини каква је општина Стари град може се објаснити већом заступљеношћу самохраних родитеља са децом (чак 29,5% породица) у односу на општину Гроцка, где их је нешто мање од 15%. Додатне анализе које се односе на економску структуру становништва у два пилот-подручја указују на већу заступљеност високообразованог становништва у ужем градском подручју (чак 40% становништва Старог града које је старије од 15 година има завршен факултет у поређењу са свега 6% високообразованих у приградској општини Гроцка). Предграђе, у овом случају, углавном привлачи становништво за завршеном средњом школом (око 58%), а није мало учешће ни оних који имају само основно образовање (око 21%). Активно становништво оба типа подручја чини нешто више од 40% респективне популације, а запосленост њиховог активног становништва се креће око 83%. Неактивно становништво у градском и приградском подручју се разликује према учешћу пензионисаних лица, која су доминантна у неактивном становништву Старог града (51%), док у општини Гроцка чине око 35% неактивних. Такође, значајне разлике између два подручја су присутне и у погледу учешћа лица која обављају само кућне послове у домаћинству. У приградској општини Гроцка је далеко већа заступљеност ових особа (нарочито жена), које учествују са 23% у неактивној популацији. Насупрот томе, удео жена које обављају само кућне послове у домаћинству на подручју Старог града је око 7%. Анализиране демографске и социоекономске карактеристике приказују садашњу слику стања, али који су стварни узроци да се одређене групе становништва у већој мери насељавају у конкретној резиденцијалној средини, односно који скуп променљивих може послужити предикцији резиденцијалних преференција становништва, предмет је посебног истраживања на основу анкетног упитника и моделовања. МОДЕЛОВАЊЕ ПРЕДИКЦИЈЕ РЕЗИДЕНЦИЈАЛНИХ ПРЕФЕРЕНЦИЈА СТАНОВНИШТВА У ЦЕНТРУ И НА ПЕРИФЕРИЈИ ГРАДА Предности или недостаци које одређено градско подручје има у односу на приградско могу се посматрати као (не) могућности да се у њему остваре одређене преференције становништва (Pušić, 2005: 385). Унапређење емпиријских истраживања о рационалној процени релативних предности и недостатака живљења у конкретном подручју изискује формирање одговарајуће мерне скале, која је именована као Скала укупног задовољства ареалом становања (СУЗАС). У претходним истраживањима резиденцијалних преференциja становништва два подручја градског и приградског типа у Глазгову (Шкотска) већ је тестиран пример једне такве скале (видети: Petric, 2003а). Предложена СУЗАС се састоји из 7 вредности (погодна локација; присна заједница/пријатељски настројена околина; опремљеност и погодности подручја становања и вредности стамбеног простора; мир и сигурност; добар комшилук; квалитетан јавни градски превоз; квалитетна животна средина и степен чистоће). Свака од ових вредности може бити оцењена од 1 до 7 (1= нимало се не слажем; 2= не слажем се; 3 = делимично се не слажем; 4= неутралан/немам став; 5 = делимично се слажем; 6= слажем се; 7 = у потпуности се слажем). При формирању мерне скале попут СУЗАС, најважнија је њена поузданост, тј. њена унутрашња сагласност или степен до којег вредности које чине скалу мере исти припадни атрибут (степен до којег су међусобно повезане). Унутрашња сагласност скале се може измерити на више начина, али се за то најчешће употребљава Кронбахов (Cronbach) коефицијент алфа. Да би се СУЗАС сматрала поузданом код мерења на узорку, потребно је да овај коефицијент буде већи од 0,7. Са испуњењем овог захтева, СУЗАС може да се користи најпре за утврђивање разлика између урбаног и субурбаног подручја становања у погледу процене њихових становника о предностима и недостацима живљења у датом подручју. Наредни корак је тестирање хипотеза о везама одређених независних променљивих са једне стране и укупног задовољства ареалом/подручјем становања са друге. Ове независне променљиве су претходно дефинисане кроз литературу и обухватају: дужину становања у садашњем стамбеном простору (до 5 година и 6 година и дуже), чиме се мери стабилност подручја становања; власништво над стамбеним простором у ком се живи; доживљај сличности са комшијама; задовољство контактима са комшијама; доживљај сигурности у подручју становања; задовољство јавним градским саобраћајем у том подручју; задовољство укупном опремљеношћу подручја становања и доживљај недостатка одређених елемената опремљености подручја становања (Adams, 1992). Након спровођења тестова којима се проверава да ли постоји статистички значајна повезаност појединачних горенаведених променљивих са укупним задовољством подручјем становања мереним СУЗАС-ом, интересује нас да ли је на основу скупа независних променљивих могуће предвидети значајан део варијабилитета зависне променљиве, што је у овом случају укупно задовољство подручјем становања. Статистички тест који се том приликом примењује је стандардна (истовремена) вишеструка регресија. Помоћу ове методе могуће је не само да се моделује предикција укупног задовољства резидената унутарградским и приградским подручјем становања, већ и да се идентификује која је независна променљива из овог скупа његов најбољи предиктор. Имајући у виду шири контекст истраживања који се односи на утицај резиденцијалних преференција на урбано расплињавање, могућност предвиђања флексибилности и адаптибилности резиденцијалних преференција различитих група становништва ка приградским, и што је још важније, ка унутарградским подручјима, може послужити као кључни индикатор онога шта становништво или поједине његове групе очекују од одрживог места становања и који су услови и средства да се та могућност реализује. 7

12 Јасна Петрић, АУ38/2013/страна 3-8/Резиденцијалне преференције ка градским и приградским подручјима... 8 ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА Различите резиденцијалне преференције становништва се осликавају на мозаику градских и приградских подручја на широј територији града, вршећи велики утицај на његово неконтролисано ширење. Одређене правилности размештаја становништва се могу уочити на основу демографских профила типичних градских, односно приградских подручја. Међутим, при детерминисању стварних разлога који опредељују поједине групе становништва ка одређеном типу и подручју становања потребно је спровести анкету на репрезентативном узорку, тј. формирати посебан упитник који ће обухватити различите компоненте резиденцијалних преференција. Опште су претпоставке да ће становништво увек дати приоритет живљењу у подручју са: нижим степеном криминала, мањим загађењем средине, квалитетним и лако приступачним здравственим, образовним и другим услугама, нижим трошковима живљења, добрим међусуседским односима и сл. Овакве аспирације нису искључиво антиурбане и подложне су утицају компромиса који се врше на нивоу домаћинства у погледу придавања већег значаја бољој снабдевености и квалитету услуга које градско подручје пружа у односу на потенцијално мање загађење и већу сигурност становања у предграђу. С обзиром на то да истраживање резиденцијалних преференција становништва може да буде подложно субјективној оцени и интерпретацији, како би се овакве потенцијалне опасности избегле, потребно је, након пажљиво формираног упитника, добијене одговоре подвргнути одговарајућим статистичким анализама уз коришћење свих предности које доноси примена одговарајућих мерних скала попут описане СУЗАС. Реализација резиденцијалних преференција је директно повезана са материјалним могућностима становништва. На тај начин различите цене некретнина у унутрашњим и периферним деловима града могу утицати на модификацију доминантних преференција. С тим у вези, правац будућих истраживања треба оријентисати на испитивање повезаности цене становања (укључујући и тржишну цену стамбеног простора) и преференција домаћинстава код којих је дошло до промене (раста или опадања) броја чланова. Афилијација истраживања Овај рад је настао као резултат истраживања у оквиру научног пројекта Просторни, еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и климатске промене међусобни утицаји (ев. бр. ТР 36035) који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије у периоду од до год., и као резултат истраживања у оквиру међународног пројекта TURаS, број уговора , финансираног под окриљем Седмог оквирног програма Европске комисије у оквиру теме ENV Литература: 1) Adams, R. E. (1992) A tale of Two Cities: Community Sentiments and Community Evaluation in Indianapolis and Pittsburgh, Sociological Focus, 25(3), pp ) Bonin, H., W. Eichhorst, C. Florman, M. Okkels Hansen, L. Skiöld, J. Stuhler, K. Tatsiramos, H. Thomasen, K. F. Zimmermann (2008) Geographic Mobility in the European Union: Optimising its Economic and Social Benefits, IZA Research Report No. 19, Swedish National Labour Market Board (AMS), NIRAS Consultants. 3) Brower, S. (1996) Good Neighbourhoods: A Study of In-Town & Suburban Residential Environments, Westport, Connecticut London, PRAEGER. 4) Cvijić, Ј. (2000) Antropogeografski i etnografski spisi, 3. izd., Beograd, SANU. 5) Ebrahimpour-Masoumi, H. (2012) Urban sprawl in Iranian cities and its differences with the Western sprawl, SPATIUM International Review, 27, pp ) Ewing, R., R. Pendall, D. Chen (2002) Measuring sprawl and its impact, Washington DC, Smart Growth America/USEPA. 7) Hansen, K. A. (2013) Geographical Mobility, Preuzeto sa: cps.ipums.org/cps/resources/cpr/5_ps.pdf [ ]. 8) Harris, R. (2010) Meaningful types in a world of suburbs, in: Mark Clapson and Ray Hutchison (eds.) Research in urban sociology. Volume 10: Suburbanization in global society, United Kingdom North America Japan India Malaysia China, Emerald, pp ) Krisjane, Z. and M. Berzins (2012) Post-socialist Urban Trends: New Patterns and Motivations for Migration in the Suburban Areas of Rīga, Latvia, Urban Studies, 49(2), pp ) Petric, J., J. Petric (2009) Achieving sustainable urban goals: analysis of urban and suburban residential preferences/ Logrando objetivos urbanos sostenibiles: Análisis de preferencias residenciales urbanas y suburbanas, u: Yves Schoonjans et al. (eds.) Readings on sustainability and heritage/ Ensayos sobre sustentabilidad y patrimonio, Brussels/Ghent Belgium: School of Architecture Sint-Lucas & Rio de Janeiro, Brazil, PROURB, pp ) Petric, J. (2003a) Residential Preferences Meeting Sustainable Urban Goals. An Analysis of the Variability of Urban and Suburban Preferences, PhD Thesis, Department of Architecture and Building Science, University of Strathclyde, Glasgow, UK. 12) Petric, J. (2003b): Urban and Suburban Preferences Decomposed for a Sustainable Synthesis, PRoBE Conference Proceedings, Glasgow, Glasgow Caledonian University, pp ) Pušić, Lj. (2005): O prednostima života u Novom Sadu: Mišljenje stanovnika Vojvodine, Sociološki pregled, XXXIX, 4, str ) Seo, J.-K. (2002) Re-urbanisation in Regenerated Areas of Manchester and Glasgow: New Residents and the Problems of Sustainability, Cities, 19 (2), pp ) Slaev, A. D., I. Nikiforov (2013) Factors of urban sprawl in Bulgaria, SPATIUM International Review, 29, pp ) Talen, E. (2001) Traditional Urbanism Meets Residential Affluence. An Analysis of the Variability of Suburban Preference, Journal of the American Planning Association, 67 (2), pp

13 Научни радови UDK BROJEVI: : (497.11) ID BROJ: Прегледни рад, DOI: /a-u ПРОБЛEМАТИКА КАПАЦИТЕТА ЛОКАЛНИХ САМОУПРАВА ЗА ИНТЕГРАЛНУ УРБАНУ РЕГЕНЕРАЦИЈУ CAPACITY ISSUES IN LOCAL COMMUNITIES FOR INTEGRAL URBAN REGENERATION Татјана Мрђеновић* рад примљен: јула 2013, рад прихваћен: децембра Апстракт Предмет истраживања у ширем смислу представља организационо- комуникациони капацитет локалних самоуправа у Србији са аспекта одрживе урбане регенерације. У том контексту испитиваће се адекватност Фалудијевог модела мултипланерских агенција и колаборативног приступа за ефикасно и ефективно планирање у ширем процесу урбане регенерације. Уже, предмет истраживања је веза између организационих структура локалних самоуправа у Србији, односно њихов потенцијал да обезбеде адекватну комуникацију да би се добиле интегралне информације за урбану регенерацију. Проблемски оквир истраживања односи се на ефикасно и ефективно креирање решења, односно политика, планова, развојних оквира и пројеката. У конкретним условима у Србији проблемски оквир представља неадекватност наслеђеног система управљања и планирања локалном заједницом, пре свега са аспеката нивоа и врсте учешћа интересних страна у процесу креирања решења. Хипотеза коју ово истраживање проверава односи се на успостављање везе између броја и врсте комуникационих канала које организациона структура локалних самоуправа омогућава и ефикасности и ефективности процеса урбане регенерације. Другим речима, хипотеза је: број и врста комуникационих канала (варијабла А) утиче на ефикасност и ефективност планирања за одрживу урбану регенерацију (варијабла Б). Циљеви истраживања су усмерени ка идентификовању законитости међу варијаблама. Очекиван резултат истраживања је формирање модела за мерење капацитета локалних самоупрва за интегралну урбану регенерацију. Кључне речи: одржива урбана регенерација, интегрално урбано планирање, капацитет локалних самоуправа Abstract The subject of the research in wider sense is organizational-communication capacity of local communities in Serbia in the frame of sustainable development. Along with this, the paper will explore potentialities of Faludi s model of multiplanning agencies as well as Healey s collaborative theory for better efficiency and effectiveness of planning in the process of urban regeneration. Specifically the paper will research relation between organizational structure of local communities in Serbia and their potentialities to provide adequate communication towards integral information for urban regeneration. Research is framed with a problem of efficiency and effectiveness in creating urban regeneration policies, strategies, designs, and technical solutions. The problem will be focused to Serbian context; characterized with inadequate, transitional, system of governance that is moving from centralistic towards decentralist model. This will be further explored through level and type of participation in the process of urban regeneration. The hypothesis of the research explores the nature of the relation between number and types of communication channels, provided by organizational structure of local communities that should enable effectiveness and efficiency of urban regeneration. In other words the hypothesis is: number and types of communication channels (variable A) influences the effectiveness and efficiency of urban planning for sustainable urban regeneration (variable B). The aims of the paper are identification of the regulations between the variables. Expected result is establishing the model for measuring the capacity of local communities for integral urban regeneration. Key words: sustainable urban regeneration, integral urban planning, capacity of local communities 9 др Татјана Мрђеновић, Универзитет у Београду - Архитектонски факултет. tmrdjenovic@arh.bg.ac.rs

14 Татјана Мрђеновић, АУ38/2013/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију 10 Увод Развој заједница у глобалном, плуралистичком, ризичном и мрежном друштву, какво је оно данас 1, а у односу на ограниченост ресурса са којима располажемо (нарочито необновљивих), све више је у претходном периоду придобијао атрибут одрживог. Забринутост на глобалном нивоу, пре свега за природне и необновљиве ресурсе, надаље се проширује и на остале секторе развоја, какви су социјални, економски, културни, технолошки итд. Већ широко распрострањена дефиниција одрживог развоја, по којој он представља бригу о будућим генерацијама на начин трошења ресурса оним темпом који је у складу са циклусом обнављања њих самих или њихових супститута, у протеклим годинама бива све више појашњена кроз документе на глобалном нивоу, пре свега од стране Уједињених нација. Тако се у Агенди 21 одрживи развој представља као интеграција сва три доминантна сектора развоја: економије, друштва у смислу једнакости и окружења природног и створеног (UN, 1992). Ауторка сматра: Данас се концепт најчешће тумачи, и у литератури назива, као концепт 3Е (economy, equity and environment), где се успостављање уравнотежења три групе фактора, еколошких, економских и социјалних, сматра основом за развијање одрживих политика, планова и програма (Bajić-Brković, 1999). Д. Ривс (Reeves) објашњава да постоје различита тумачења концепта овакве интеграције и наводи да је у онима који су највише прихваћени заступљена интеграција три, односно четири, сектора развоја (институционална одрживост) (Reeves, 2005). Србија се Националном стратегијом одрживог развоја определила за Венов дијаграм одрживог развоја, подразумевајући све принципе интеграције (Влада РС, 2009). Значај примене концепта одрживог развоја у проблемима планирања и урбане регенерације локалних заједница постаје све више актуелан у домаћем контексту који карактеришу транзициони процеси. Иако овај рад нема за тему нити за циљ да дефинише врсте транзиционих процеса који се одвијају у Србији, они свакако представљају садашњи локални контекст. У околностима специфичног постсоцијалистичког контекста урбаног реструктуирања, којег одликује недостатак развијених институција и одговарајућих процедура, тешко је очекивати примену прописаних процедура и вертикалну и хоризонталну хармонизацију политика просторног развоја (Маруна, 2012: 50). У том смислу, рад ће се ослонити на транзиционе процесе у организационом смислу са планерског и управљачког аспекта, пре свега транзиције централизованог ка децентрализованом моделу планирања и управљања развојем за урбану регенерацију у циљу интеграције нашег друштва у европске и глобалне токове. Очекивани резултат се на теоријском нивоу огледа у успостављању модела за мерење организационо-комуникационог капацитета локалних самоуправа у циљу интегралног планирања за урбану регенерацију. Метод истраживања се базира на 1 По Е. Гиденсу (Giddens) и Кастелсу (Castells) (Giddens, 2003; Castells, 2000) мултидисциплинарном приступу, обзиром на то да се ради о сложеном проблему који излази из оквира планерске дисциплине и залази у поље организационих наука, политике, комуникологије, информационих технологија. Извори истраживања су писани материјали, као што су књиге, интервјуи, часописи, локални, национални и међународни документи, политике, закони, планови. Структура истраживања одражава основну проблематику рада. У другом поглављу разматраће се појмови ефикасног и ефективног планирања у контексту одрживог развоја и урбане регенерације, односно у контексту друштвеноекономских кретања данас, нарастајућих ризика и неизвесности, конфликата, развоја модерних технологија и све веће међузависности између развојних аспеката. У трећем поглављу дефинисаће се мерљивост варијабли и постављене хипотезе. Резултат овог поглавља је поставка модела за мерење капацитета локалних самоуправа за интегрално планирање у процесу урбане регенерације. ИНТЕГРАЛНО ПЛАНИРАЊЕ У ПРОЦЕСУ УРБАНЕ РЕГЕНЕРАЦИЈЕ ПРОБЛЕМАТИКА ЕФИКСНОСТИ И ЕФЕКТИВНОСТИ Циљ овог поглавља је дефинисање појмова ефикасног и ефективног планирања у контексту одрживог развоја и урбане регенерације, односно у контексту друштвено-економских кретања данас, нарастајућих ризика и неизвесности, конфликата, развоја модерних технологија и све веће међузависности између развојних аспеката. Промењени економски, технолошки и друштвени оквири доводе до повратних реакција у градском простору који покушава да се прилагоди (не)очекиваном убрзању модерног живота и другачијем схватању улоге урбаног окружења (Stupar i Đukić, 2009: 3). Као кључан принцип одрживог развоја издваја се интеграција. У Агенди 21 говори се о различитим врстама интеграције: (1) интеграција три сектора развоја; (2) интеграција политика, акција, програма и планова развоја на локалном, регионалном, националном и наднационалном нивоу; (3) интеграција активности, односно њихова координација на већ поменутим управљачким нивоима; (4) интеграција свих интересних група и индивидуа у процесе доношења одлука о проблемима и темама који се тичу задовољења или угрожавања њихових интереса; (5) интеграција акција и ефеката таквих акција на окружење у смислу природног и друштвеног и економског окружења, што подразумева повратну спрегу и праћење ефеката реализације планова и политика дефинисаних кроз различите сетове индикатора (нпр. индикатори Миленијумских циљева развоја); (6) интеграција података и информација који потичу из различитих сектора развоја, као и интеграција просторних и непросторних података, кроз интегрисане базе података које обезбеђују брзу, тачну, поуздану и интегралну информацију

15 Татјана Мрђеновић, АУ38/2013/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију коришћењем савремених ИКТ алата за управљање територијом, као што је нпр. Географски информациони систем (UN, 1992). Такође, ауторка Перић сматра: Како би се достигла оптимална просторна организација неопходна је координација свих активности (Perić, 2013: 2). Ако усвојимо једну од дефиниција планирања по којој оно представља процес доношења одлука (Bajić-Brković, 1992), онда се интегрално планирање може дефинисати као процес доношења одлука који је оријентисан ка одрживом развоју, те захтева различите врсте интеграција, како између различитих дисциплина, тако и између учесника у доношењу одлука и између различитих нивоа управљања. Везано за урбану регенерацију, интегрално планирање представља једну од дисциплина која доводи до бољитка у одрживој урбаној регенерацији. Заправо, урбана регенерација представља процес ре-генерисања и осмишљавања нових вредности у циљу интеграције различитих рационалности у плуралном и мрежном друштву (Аутор 1, 2013; Аутор 1, 2011) По Бајић- Брковић: Одржива урбана организација и одрживи урбани дизајн креирају места особеног карактера која испуњавају стандардне захтеве функционалности, а истовремено привлаче и плене посебношћу, атмосфером или лепотом. Таква места повезују људе и простор, кретање и урбану форму, природно и створено окружење, она представљају одговор који произилази из посебности окружења или које је комплементарно окружењу (Bajić-Brković, 2009: 49). У том смислу, одржива регенерација не може бити рутинизирана активност, пре свега што подразумева изналажење нових начина доласка до циљева, те она у том случају захтева креативно мишљење, које уз помоћ великог броја комуникацијских канала увећава наше знање о реалности, односно ствара холистичку слику у Ландријевом (Landry) креативном миљеу (Landry, 2005). Заправо, знање о реалности није у домену једне струке, симплификовано једне индивидуе, те планирање није индивидуална активност (Bajić-Brković, 1992). Стицање знања подразумева нову информацију чији су носиоци учесници у планирању и која је продукт анализе фактографије о реалности. У том смислу, да би планирање било заиста активност кроз коју стичемо знање, односно да би од рутинизираног прерасло у креативно, неопходни су партиципација различитих учесника у планирању, као и адекватан информациони систем о реалности, његово успостављање и надградња. Oдносно, интегрално планирање за урбану регенерацију подразумева: (1) колаборативан приступ обезбеђује: интеграцију различитих интереса у плуралистичком друштву; (2) стратешки приступ обезбеђује: интеграцију вредности, циљева, програма и акција; (3) системски приступ управљању обезбеђује: интеграцију циљева, програма, акција различитих сектора развоја и њихових ефеката, интеграцију података о окружењу и из окружења. Са друге стране, интеграција сва три, односно четири, сектора развоја у одрживом планирању може умањити ефикасност и ефективност планирања. С тим у вези, највећи аргумент који иде у прилог планирању одозго на доле јесте управо ефикасност у доношењу одлука. Сама интеграција различитих интересних група у планерском процесу може изазвати бројне конфликте и значајно успорити процес. Овај сукоб интереса може довести до нарастања конфликата чак и до нивоа поларизације, сегрегације и насиља, када стране у конфликту више нису у могућности да комуницирају, самим тим ни да креирају решења. Да би интегрално планирање било ефикасно и ефективно, у самом процесу планирања мора се управљати конфликтима у циљу обезбеђења Хабермасове (Habermas) отворене комуникације (Habermas, 1984) између интересних страна на начин: правовремене и што потпуније информисаности интересних страна о предмету расправе, као и адекватног вођења процеса комуникације 2 између интересних страна. Комуникација у таквом процесу треба да буде отворена кроз обезбеђивање различитих комуникационих канала, где је сваки интерес препознат и проблеми и решења аргументовани на адекватним подацима 3. Врсте комуникационих канала у оквиру предметних приступа планирању можемо дефинисати у оквиру Фалудијевог (Faludi) модела на основу начина функционисања мултипланерских агенција (Faludi, 1984), a у Хејлиној (Healey) теорији 4 на основу процеса изградње консензуса (Healey, 1997). Заједнички именитељ за обе теорије јесте стратешко планирање и креативно мишљење, стога се комуникациони канали дефинишу и стављају у њихову функцију, односно разликујемо врсте комуникационих канала који су у функцији креативног мишљења, односно креативног планирања. У том контексту, ако се кроз креативно мишљење, односно планирање, интегришу различите вредности, циљеви и интереси, онда је само интегрално планирање, поред тога што је стратешко, системско и колаборативно, у основи креативно. Функционисање мултипланерских агенција можемо упрошћено подвести под дефинисање коначног поља алтернативних акција на свеобухватан и рационалан начин у односу на средства и циљеве. То подразумева дефинисање проблема и могућности, постављање циљева, начина њиховог достизања и евалуације (Faludi, 1984). Стога, можемо рећи да је у основи функционисања планерских агенција стратешко планирање. Такође, Хејли карактерише колаборативно планирање као стратешко, са битним разликама у односу на рационалан приступ планирању. Она каже да се вредности и циљеви као и начини њиховог достизања морају изнаћи кроз процес социјалног 2 Постоје различите дефиниције комуникације. За овај рад значајне су две: Комуникација је процес преношења мисли, идеја, жеља, осећања, са једног субјекта на други; Комуникација је процес сталне непрекидне размене информација (Tomić, 2003). 3 Према Агенди 21 адекватни подаци подразумевају: ажурност, валидност извора и тачност (UN, 1992). 4 Изабране су ове две теорије јер представљају репрезенте системскопозитивистичког и инкрементално-колабортивног приступа урбаном развоју. 11

16 Татјана Мрђеновић, АУ38/2013/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију учења, односно кроз интерактивни приступ у стратешком планирању. Под стратешким планирањем Хејли подразумева креирање оквира за акцију, а не дефинисање коначног поља алтернативних акција (Healey, 1997). Иако је заједнички именитељ ова два приступа стратешко планирање, постоје разлике у самом процесу креирања стратегија и у врсти комуникационих канала које ова два приступа обезбеђују (Таб. 1). Таб. 1. Различитости у креирању стратегија позитивистичкосвеобухватан и колаборативан приступ, Аутор 1 по Хејли Tab. 1. Differencies between creating strategies in positivisticcomprehensive and collaborative approach, Аuthor 1 according to Healey КРЕИРАЊЕ СТРТЕГИЈА РАЦИОНАЛНО СВЕОБУХВАТАН ПРИСТУП КОЛАБОРАТИВАН ПРИСТУП Циљ креирања Коначно дефинисано поље акцију Дефинисање оквира за акцију стратегије Врста знања Објективно знање Социјално знање Врста веза Веб мреже Социјалне мреже Улога планера Улога креирања стратегије приступ Врста простора и места Где се креирају стратегије Планер као консултант доносиоцима одлука у репрезентативној демократији Рационална оцена између начина постизања циљева и самих циљева Проблеми, чињенице, циљеви и вредности долазе из објективног знања Институционални простор Јавне агенције Планер као фасилитатор 5 у социјалном учењу кроз изградњу консензуса Креирање стратегија је начин да се трансформишу структуре и промене односи моћи Проблеми, чињенице, циљеви и вредности долазе из социјалног знања Заједнички, дељен простор (shared place) Социјалне арене Могући простор за интеграцију 12 Преглед дат у Таб. 1. може послужити за формирање модела интеграције комуникационих канала који задовољавају оба приступа, при чему ће се основна интеграција извршити у пољу простора за креирање стратегија. По Фалудијевом моделу тај простор је дефинисан успостављањем јавних агенција, односно мултипланерских агенција које се повезују у мрежну организацију помоћу различитих облика веб мрежа (Faludi, 1984). У Хејлином приступу овај простор је окарактерисан кроз социјалне арене у којима се кроз различите облике дебата остварује отворена комуникација и укључивост (интеграција) различитих интересних група у сам процес креирања стратегија (Healey, 1997). Сумирано, у Фалудијевом моделу комуникациони канали су институционализовани и формирају се унутар и између јавних агенција и надаље самог окружења, док у Хејлином приступу комуникациони канали се креирају према потребама и предмет су уједно и чврсте и меке инфраструктуре. Стога, модел за интеграцију ове две врсте комуникационих канала вршиће се доминантно у оквиру мултипланерских агенција, односно увођењем социјалног простора, односно социјалног знања у њихово функционисање. (Сл. 1):

17 Татјана Мрђеновић, АУ38/2013/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију Сл.1. Модел за формализовање дивергентног мишљења кроз просторе за изградњу консензуса око конфликтних интереса у виду социјалних арена. (Аутор 1, на основу Faludi Сл. 6.1, стр. 119) Fig. 1. Model for formalizing divergent thinking using social arenas as spaces for building up consensus among conflicts (Author 1 according to Faludi 1984, fig pp. 119) МОДЕЛ ЗА МЕРЕЊЕ КАПАЦИТЕТА ЛОКАЛНИХ САМОУПРАВА ЗА ИНТЕГРАЛНО ПЛАНИРАЊЕ Циљ овог поглавља је да се дефинише мерљивост варијабли и постављене хипотезе. Резултат овог поглавља је поставка модела за мерење капацитета локалних самоуправа за интегрално планирање кроз сет критеријума и индикатора који су у међусобним релацијама и кроз исходе из препознатих варијабли. У циљу извођења законитости између варијабли у постављеној хипотези биће дат приказ могућих критеријума за сваку од њих. За подсећање, варијабла А се односи на број и врсту комуникационих канала који могу варирати од случаја до случаја, у зависности од организационог модела локалне самоуправе, постојећих процедура, протокола, употребе савремених ИКТ алата, итд. Са друге стране, варијабла Б се односи на ефикасност и ефективност планирања који се огледају кроз ниво заступљености интегралног планирања у контексту одрживог развоја и урбане регенерације. У том смислу, постављене варијабле можемо мерити на основу следећих критеријума (Шема 1): 13

18 Татјана Мрђеновић, АУ38/2013/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију Варијабла А Варијабла Б број и врста комуникационих канала ефикасност и ефективност планирања Мерљивост у односу на процедуре, протоколе и употребу ИКТ-а: Број протокола о размени података; Постојање и развијеност ИКТ инфраструктуре, Постојање ИКТ одељења, Интеграција података, Постојање координационог тела Дискусионе групе Шема 1: Веза варијабли, критеријума и индикатора Scheme 1: Relation between variables, criterias and indicators Мерљивост у односу на ниво заступљености интегралног планирања: 1. колаборативан приступ: а) ниво партиципације у изради планских докумената, б) врста партиципације у изради планских докумената, в) број и врста планова и пројеката иницираних из приватног и цивилног сектора. 2. стратешки приступ: а) методологија израде планских докумената, б) број нових пројеката и планова који су произашли из постојећих, в) врста нових пројеката и планова који су произашли из постојећих. 3. системски приступ: а) коришћење ГИС алата у доношењу развојних одлука, стратешких опредељења и у праћењу њихових ефеката на окружење, б) врста плана (секторски свеобухватни). 14 Мерљивост варијабле Б је дефинисана кроз осам критеријума који се односе на основна три принципа интегралног планирања. У том контексту критеријуми Б1, који се односе на принцип колаборације у интегралном планирању, дефинисани су кроз ниво и врсту партиципације приликом израде планских докумената. Ниво партиципације ће се разматрати у односу на активно пасивно учешће различитих интересних група. Врста партиципације ће се разматрати у односу на укључивост различитих интересних група у односу на предмет самог планског документа. Такође, један од критеријума у оквиру ове групе ће мерити број и врсту планских докумената који су иницирани од стране невладиног сектора како би се оценила флексибилност, односно отвореност локалне самоуправе ка потребама цивилног и приватног сектора. Следећа група критеријума у оквиру варијабле Б (Б2) односи се на стратешки приступ планских докумената и пројеката, односно на то да ли су плански документи окренути ка будућности развоју или решавају горуће проблеме у локалној самоуправи. Надаље, мери се број и врста планских докумената и пројеката који су проистекли из постојећих, у контексту развојности постојећих планских докумената. Последња група критеријума Б3. односи се на системски приступ планирању, односно управљању локалном заједницом. У овој групи критеријума разматра се употреба ГИС алата у изради и имплементацији планова и пројеката, са аспекта подршке доношењу развојних одлука које се заснивају на интегралној информацији 6. Такође, разматра се и врста планова у односу на то да ли су они свеобухватни или секторски и која је веза између секторских планова и свеобухватног плана развоја. Свеобухватност се односи на интеграцију четири поља одрживог развоја (економски развој, социјални развој, унапређење животне средине, институционални развој). Мерљивост варијабле А се поставља у односу на обезбеђење услова за ефикасно и ефективно планирање у контексту заједничког разумевања садашњег и будућег простора за акцију, односно кроз број и врсту комуникационих канала. У том смислу, комуникација се поставља као кључан фактор међусобног разумевања кроз: размену података и информација на ефикасан начин, њихову интеграцију, дискусије о кључним проблемима и развојним опредељењима итд. На тај начин критеријуми: А1. Број протокола о размени података обезбеђује услове за размену података између различитих одељења, јавних предузећа и институција; А2. Постојање и развијеност ИКТ инфраструктуре обезбеђује ефикасну комуникацију у смислу брзе размене података и информација; А3. Постојање ИКТ одељења обезбеђује координацију и развој информатичких активности; А4. Интеграција података обезбеђује адекватну информацију у контексту одрживог развоја; А5. Постојање одељења за развој обезбеђује координацију и иницијацију развојних активности; А6. и А7. Дискусионе групе обезбеђују креативно планирање кроз интеграцију идеја, вредности, интереса, циљева и изградњу консензуса, кроз отворену комуникацију и ефикасну комуникацију. У складу са претходним формиран је модел за мерење капацитета локалних самоуправа за интегрално планирање у процесу урбане регенерације (Дијаграм 1). 6 Интегрална информација је она која учествује у креирању новог знања на интегралан начин даје информацију о ефектима сва три сектора интегралног развоја (економија, животно окружење и друштво) (UN, 1992).

19 Татјана Мрђеновић, АУ38/2014/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију Варијабла А Број и врста конумикационих канала А1. Број протокола о размени података : д Б3.а,д А4. Ниједан Један Више А2. Постојање и развијеност ИКТ инфраструктуре : д Б3.а, д А4 Не постоји мрежа Постоји мрежа унутар општинске управе Постоји мрежа са једним ЈП Постоји мрежа са више ЈП Постоји мрежа са више ЈП и приватним сектором А3. Постојање ИКТ одељења -: д Б3.а, д А2, д А4 Не постоји Постоји ради на техничком одржавању хардвера и софтвера Постоји ради на развоју информатичких делатности А4. Интеграција података-: д Б1. б, д Б3.б На нивоу општинске управе На нивоу општинске управе и јавних предузећа На нивоу општинске управе, јавних предузећа и приватног сектора На нивоу општинске управе, јавних предузећа и цивилног сектора А5. Постојање одељења за развој д Б1. б, д Б1. в, д Б1. г, д Б2.a, д Б2.б, д Б3.б, д А3, д А6 Не постоји Постоји и бави се само економским развојем Постоји и бави се координацијом и усмеравањем економског, социјалног развоја, унапређења животне средине и институционалног развоја Постоји у другом или сличном облику А6. Постојање дискусионих група д Б1.a, д Б1. б, Не постоје Постоје и тематски се формирају, повремено Постоје као сталан облик усаглашавања мишљења и интереса А7. Врста дискусионих група д Б1.a, Округли сто Радионица Веб дискусионе групе Варијабла Б ефикасност и ефективност планирања Б1. колаборативан приступ a) Ниво партиципације у изради и имплементацији планских докумената информисање консултовање учешће у одлучивању Б1. колаборативан приступ б) Врста партиципације у изради и имплементацији планских докумената Интересне групе у оквиру општинске управе Интересне групе у оквиру општинске управе и јавних предузећа Интересне групе у оквиру општинске управе, јавних предузећа и приватног сектора Интересне групе у оквиру општинске управе, јавних предузећа, приватног и цивилног сектора Б1. колаборативан приступ в) Број планова и пројеката иницираних из невладиног сектора Ниједан Један Више Б1. колаборативан приступ г) Врста планова и пројеката иницираних из невладиног сектора Из сектора економског развоја Из сектора социјалног развоја Из сектора заштите и унапређења животне средине Из сектора институционалног развоја Б2. стратешки приступ а) Методологија израде планских докумената Санација постојећих проблема Развојно орјентисани (веза визија, стратегије, акције и имплементација) Б2. стратешки приступ б) Врста и број и нових пројеката и планова који су произашли из постојећих Из сектора економског развоја (број) Из сектора социјалног развоја (број) Из сектора заштите и унапређења животне средине (број) Б3. системски приступ а) Коришћење ГИС алата у доношењу развојних одлука, стратешких опредељења и праћењу њихових ефеката на окружење Не користи се или је у зачетку Користи се на нивоу општинске управе и једног јавног предузећа Користи се на нивоу општинске управе и више јавних предузећа Користи се на нивоу општинске управе и свих јавних предузећа Користи се на нивоу општинске управе, свих јавних предузећа и приватног сектора Користи се на нивоу општинске управе, свих јавних предузећа, приватног и цивилног Б3. системски приступ б) Врста плана, њихов број и веза са осталим плановима (секторски свеобухватни) Из сектора економског развоја (број и веза: не постоји веза, индиректно у ф-ји, директно у ф-ји) Из сектора социјалног развоја (број и веза: не постоји веза, индиректно у ф-ји, директно у ф-ји) Из сектора заштите и унапређења животне средине (број и веза: не постоји веза, индиректно у ф-ји, директно у ф-ји) Свеобухватни план интегралан развој сва три односно четири развојна сектора 15 Дијаграм 1: Модел за мерење капацитета локалних самоуправа за интегрално планирање у процесу урбане регенерације Diagram 1: Model for measuring capacities of local communities for integral urban planning in the process of urban regeneration Поставка модела за мерење подразумева дефинисане индикаторе у односу на критеријуме (елементе) постављених варијабли. Такође, препознате су везе између елемената варијабли које имају директан утицај. (коришћење различитих боја у успостављању релација је искључиво због боље прегледности)

20 Татјана Мрђеновић, АУ38/2014/страна9-16/Пробелматика капацитета локалних самоуправа за интегралну урбану регенерацију 16 ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА Ефикасност и ефективност планирања у контексту савремених друштвених, политичких и економских кретања које одликују глобализација, мрежно и плуралистичко друштво, посматра се у оквиру одрживог развоја. Као један од основних принципа одрживог развоја издваја се интеграција четири развојна сектора: економија, друштво, животна средина и институционални развој. У том смислу, ефикасно и ефективно планирање представља пресечни скуп ова четири развојна поља, односно побољшање у једном развојном сектору требало би да утичу на побољшања или барем да спрече нарушавање преостала три развојна сектора. С тим у вези, ефикасно и ефективно планирање може се окарактерисати као интегрално планирање, односно планирање усмерено ка одрживом развоју. Интегрално планирање подразумева: (1) колаборативан приступ обезбеђује: интеграцију различитих интереса у плуралистичком друштву, (2) стратешки приступ обезбеђује: интеграцију вредности, циљева, програма и акција, (3) системски приступ управљању обезбеђује: интеграцију циљева, програма, акција различитих сектора развоја и њихових ефеката, интеграцију података о окружењу и из окружења. Фалудијев и Хејлин приступ планирању говоре о две врсте интеграције у процесу планирања. Фалуди ставља акценат на интеграцију елемената процеса планирања и координацију активности у самом процесу планирања и имплементацији решења. Иако делује да је његов модел заснован на дедуктивном приступу, Фалуди говори о великом значају постојања хоризонталних веза које омогућавају размену мишљења, идеја, виђења, што води ка интеграцији различитих вредности и интереса, иако он не говори о самом процесу такве интеграције. За разлику од Фалудија, Хејли акценат ставља на изградњу консензуса, односно на процес интеграције различитих интереса у плуралистичком друштву, који доводи до ефикасног и ефективног креирања решења (политика, стретегија, програма акција, итд.). Фалудијеве планерске и мултипланерске агенције могу представљати модел за интегрално планирање у контексту одрживог развоја, с тим да се њихов комуникативни простор веб мрежа оплемени простором социјалних арена, што би адаптирало овај модел у контексту плуралистичког друштва, односно учесници у грађењу консензуса не би биле само планерске агенције, већ и све интересне стране у коегзистирајућем простору. Креирање стратешких циљева, програма и акција би се одвијало паралелно у два простора, социјалном и институционалном. Очекивани резултати истраживања били су усмерени ка препознавању законитости веза између броја и врсте комуникационих канала и ефикасности и ефективности планирања у процесу урбане регенерације. У том смислу, креиран модел за мерење организационо-комуникационог капацитета локалних самоуправа може послужити и за наредна истраживања овог типа, с тим да треба обратити пажњу на, сада већ чињеницу, да постоје двосмерне везе између елемената постављених варијабли, и то у случају врсте и нивоа партиципације у изради планских докумената, што представља један од елемената ефикасног и ефективног планирања, као и на интеграцију података, јер је у одрживом развоју свако корисник и носилац података и информација. С тим у вези, у наредним истраживањима овог типа, требало би употпунити постављени модел и преиспитати утицај интегралног планирања на број и врсту комуникационих канала. Захвалнице Истраживање представља резултат рада на научноистраживачком пројекту: ТР36035 Просторни, еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и климатске промене међусобни утицаји, финансираном од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Литература: Bajić-Brković, М. (1999) Održivost i grad, Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu Bajić-Brković, М. (1992) Predavanja iz urbanističkog i prostornog planiranja, Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu Castells, M. (2000) The Rise of the Network Society, Oxford, Blackwell Publishing Faludi, A. (1984) Planning Theory, Oxford, Pergamon press Giddens, A. (2003): Sociologija, Beograd, Ekonomski fakultet u Beogradu Habermas, Ј. (1984) The Theory of Communicative Action Volume One: Reason and the Rationalization of Society, Boston, Beacon Press Healey, P. (1997) Collaborative Plannig: Shaping Places in Fragmenteted Societies, London, MACMILLAN PRESS LTD. Landry, C. (2005)The Creative City: A Toolkit for Urban Innovators, London, Earthscan Mrđenović, T. (2011): Integrative Urban Design in Regeneration - Principles for Achieving Sustainable Places. Journal of Applied Engineering Science No. 9(2011)2, Mrđenović, T. (2013): Urban regeneration: Questioning the subject. TTEM-Technics Technologies Education Management, Vol 8, No3 Perić, A. (2013) The Review of Planning Practice in Brownfield Regeneration Some European Experiances, Journal of Applied Engineering Science, 1 8. Reeves, D. (2005) Planning for Diversity: Policy and Planning in a World of Difference, New York, Routledge Stupar, A., & A. Đukić (2009): Urbani menadžment od teorije do prakse, od vizije do realizacije, Arhitektura i urbanizam, 3-7. Tomić, Z. (2003) Komunikologija, Beograd, Čigoja UN (1992, June 14), Agenda 21, Retrieved 2004, from www. un.org/esa/dsd/agenda21. Bajić-Brković, М. (2009) Mogu li kreativne ekonomije da proizvode održiva rešenja? Neka evropska iskustva, Arhitektura i urbanizam, Valada RS (2009): Nacionalna strategija održivog razvoja. Održivi razvoj Srbije: Naša zajednička budućnost, Beograd, Republika Srbija, Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj i Kabinet potpredsednika Vlade za evropske integracije. Maruna, M. (2012) Regionalne strategije prilagođavanja klimatskim promenama: Smernice za urbanističko planiranje u Srbiji, Arhitektura i urbanizam,

21 Научни радови UDK BROJEVI: (497.11) 2002/2011 ; :711.4/.7(497.11) ID BROJ: Прегледни рад, DOI: /a-u ПРОСТОРНИ РАЗМЕШТАЈ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА КАО ФАКТОР ОГРАНИЧЕЊА (РАВНОМЕРНОГ) РАЗВОЈА СРБИЈЕ 1 SPATIAL DISTRIBUTION AND AGE STRUCTURE OF POPULATION AS THE LIMITING FACTOR FOR (BALANCED) DEVELOPMENT OF SERBIA Весна Јокић* рад примљен: новембра 2013, рад прихваћен: децембра Апстракт Становништво, (људски ресурси) носиоци су економског и социјалног развоја. Демографски развој обликован природном (рађање и умирање) и механичком компонентом (досељавање/ одсељавање), а представљен променама у броју и структурама становништва може да стимулише, успорава или буде ограничење економског, социјалног и укупног просторног развоја. Демографске промене у Србији у првој деценији 21. века представљају наставак негативних тендеција започетих у последњој деценији 20. века, значајно подстакнутих политичким и друштвено-економским процесима. У последњој деценији промене су биле интензивније, демографски развој су обележиле изразита депопулација, слабљење демографских потенцијала и старење становништва. Ово је за последицу имало и повећање неравномерности у територијалном размештају становништва (драстично пражњење сеоских и неразвијених подручја). Циљ овог истраживања је анализа демографских промена у Србији у последњем међупописном периоду, просторног размештаја и старосне структуре становништва као фактора развоја, односно ограничења равномерног развоја. Кључне речи: становништво, старосна структура, насеља, миграције, депопулација Abstract The population (human resources) is the bearer of economic and social development. The demographic development is shaped by natural (birth and death) and by migration components (immigration/emigration); when is presented by changes in the number and structures of the population, it can be stimulating, slowing down or can be a limitation for economic, social and spatial development. Demographic changes in Serbia in the first decade of the 21st century are a continuation of the negative tendencies which began in the last decade of the 20th century, substantially fuelled initiated by political and socioeconomic processes. In the last decade, the changes were more intensive and demographic development was marked by extremly depopulation, weakening of demographic potential and aging population. This has resulted in an increase disparity in the territorial distribution of the population (drastically discharge of rural and undeveloped areas). The aim of this research is to analyze the demographic changes in Serbia in the last intercensal period, spatial distribution and age structure of the population as a factor of development / constraints of balanced development. Keywords: population, age structure, settlements, migrations, depopulation. Увод Становништво, односно људски ресурси, представља значајну одредницу економског и социјалног развоја. Демографски, економски и социјални развој су међусобно повезани и условљени. Наиме, размештај и развој становништва и његових обележја (структура) су под дирекним или индиректним утицајима економског и социјалног развоја. Истовремено, промене у развоју становништва (кретање броја становника, размештај становништва, природни прираштај, миграције, демографске структуре) делују на економски и социјални развој, било да га стимулишу или успоравају. Демографски развој је један од главних изазова у остваривању одрживог/уравнотеженог развоја, посебно са становишта будуће организације друштва, расположивих ресурса радне снаге, социјалне и територијалне кохезије и општег економског и социјалног напретка заједнице. Концепт одрживог развоја подразумева постојање потребног степена демографске стабилности и уравнотежености функционалних контигената у друштвеној заједници и њеним регионалним подручјима. Овај концепт налаже да се у анализу укључе и социоекономски и структурни фактори, од којих зависи положај појединих територијалних група у коришћењу расположивих ресурса. Локална заједница, као непосредни корисник простора, треба да буде најзаинтересованији актер у утврђивању развојних програма и пројеката који се тичу њеног простора, посебно у погледу јачања хуманог капитала Рад је резултат истраживања спроведеног у оквиру научног пројекта ИИИ Улога и имплементација државног просторног плана и регионалних развојних докумената у обнови стратешког истраживања, мишљења и управљања у Србији, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, у периоду од до краја године. * мр Весна Јокић, истраживач сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Булевар краља Александра 73/II, vesna@iaus.ac.rs

22 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије 18 Крajeм 20. и пoчeткoм 21. вeкa, демографски развој, односно демографске промене, међу којима посебно старење становништва и његова просторна димензија, задобија све већу пажњу стручне и шире јавности. Територијална димензија неравномерности размештаја становништва (првенствено депопулација у руралними, неразвијеним и девастираним подручјима), која укључује не само бројност (величину популације) већ и старосну и остале структуре, покреће питања колико је, на којим деловима територије и у ком обиму демографски развој лимитирајући фактор економског и социјалног развоја заједнице. Ово захтева да свака земља, у зависности од социоекономске развијености и перспективе демографских промена, понуди и врло конкретне одговоре. У раду се даје преглед демографског развоја у Србији и анализирају промене/кретање броја њених становника у првој деценији 21. века, старосна структура и регионална дистрибуција, на основу које се сагледава дебаланс простора Србије у погледу расположивости потенцијала. Старосна структура становништва одражава континуитет из претходних периода, а у зависности од достигнутог степена процеса старења има последице на: демографски развој репродукција становништва, економски развој формирање радног контингента и социјални развој питање задовољавања повећаних здравствених, социјалних и других потреба и захтева реформе у многим областима. Због свега тога, питање старења становништва мора да буде високо рангирано у спровођењу популационих, економских и социјалних политика. ДЕМОГРАФСКИ РАЗВОЈ У СРБИЈИ Брза трансформација Србије из претежно аграрне у средње развијену земљу, после Другог светског рата, имала је значајне последице на просторни размештај и демографски развој. Процеси индустријализације, урбанизације и деаграризације одвијали су се у свим земљама, различитим темпом, модалитетима и последицама на просторну организацију. У Србији они су се одвијали стихијски и неконтролисано, што је условило јаке унутрашње миграције на релацији село град и у правцу неколико највећих градова (Београд, Нови Сад...) и проузроковало озбиљне поремећаје и неравнотеже, како у погледу структуре активности, тако и у погледу демографских обележја у регионалним подручјима. Политичко опредељење за развој индустрије и урбоцентрични развој, уз економску и социјалну маргинализацију села у којима је 50-их година прошлог века живело преко 70% становништва, просто су подстицали одлазак са села. Село је маргинализовано, остајући без потребне развојне подршке од стране државних и друштвених институција. Није постојао интерес власти ни развојних актера за разумевање социјалних процеса на тим просторима, нити за подстицање и коришћење њихових специфичних ресурса (Petovar, Vujošević, 1997). Становништво села било је маргинализовано и ускраћено у коришћењу неких од основних социјалних права, која су била доступна становницима градских насеља (доступна здравствена заштита, пензионо осигурање, квалитетно образовање и др.). Наиме, обавезно здравствено, пензионо и инвалидско осигурање за пољопривреднике уведено је тек године, и то селективно, само за оне који су се налазили у неком облику интеграције са задругом, пољопривредним комбинатом или неким другим државним предузећем. Решење је било запошљавање једног члана домаћинства (заснивање радног односа у друштвеном сектору), што је омогућавало и свим члановима ужег домаћинства здравствену и социјалну заштиту и право на породичну пензију. Последица је била трансфер пољопривредника у непољопривредна занимања (деаграризација) и трансфер пољопривредних у мешовита домаћинства (она у којима поред прихода из пољопривреде бар један члан остварује приход из радног односа). Овај вид организације домаћинства имао је и многе друге, развојно неповољне последице. Наиме, мешовит тип домаћинства је наметнуо сеоској жени огромно оптерећење због преузимања и дела традиционално мушких послова ( феминизација пољопривреде ), а да при томе жене у овим домаћинствима нису за узврат добиле никакву економску и социјалну сигурност нити самосталност, односно и даље су остале у пуној зависности од мужева, односно власника газдинства. Последица је била бег женске омладине из села, чиме је нарушена полна структура млађих старосних група сеоског становништва (Veselinov, 1987, Petovar, Vujošević, 1996). Процес преразмештаја становништва и депопулације, у првој фази инициран емиграцијом, а потом и под утицајем других фактора, као што је промена демографске структурe, како због старења тако и због великог одлива првенствено женске популације, имао је за последицу опадање наталитета и биолошку депопулацију у сеоским подручјима Србије. Емиграциона, претежно сеоска, подручја губила су хумани капитал, а тиме и основне развојне шансе и перспективу. Од до године број становника у градовима повећао се за преко два пута у Централној Србији, а нешто више од једног пута у Војводини, а у осталим насељима број становника је смањен, с тим што смањивање није подједнако захватило сва насеља. Само у периоду година у градове Централне Србије доселило се око становника (више од половине укупно досељених за три деценије). Истовремено, из осталих насеља иселило се близу милион људи, а најинтензивније исељавање из села (око пола милиона становника) било je у овом периоду ( ). У Војводини се од 60-их година прошлог века из сеоских насеља одселило око становника, док су градска насеља имала позитиван миграциони салдо до године. Дуго деловање миграција исцрпело је демографске потенцијале највећег дела сеоских насеља Централне Србије и Војводине, допринело је убрзаном старењу и одразило се на природни прираштај (у периоду године евидентиран је негативан природни прираштај од ) (Radovanović, 1995). Демографски проблеми у Србији, а посебно у појединим њеним деловима, све су сложенији и имају бројне негативне

23 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије последице на развој. У последњих педесет година, од демографски прилично равномерно насељеног простора, значајан део територије Србије постао је практично испражњен. Оваква ситуација демографски је одговор на вишедеценијско одсуство државне подршке економском и социјалном развоју руралних подручја (комунално и инфраструктурно опремање сеоских насеља, изградња локалне саобраћајне мреже и организовање локалног међунасељског јавног превоза, директне инвестиције у индустријске програме и др.). Последњу деценију 20. века обележило је симултано одвијања два типа транзиције: економске, која је у то време отпочела, и демографске, која је трајала деценијама пре тога (Manić, Azdejković, 2012: 117). Eкономски колапс привреде, вишеструко смањење друштвеног производа и дохотка по становнику, велика незапосленост, опадање стамбене изградње, урушавање система социјалне заштите и одговарајућих институција, главни су узроци негативних демографских кретања у Србији 90-их година 20. века (Jokić, Petovar, Vujošević, 1996). Тако је појава смањења укупног становништва Србије први пут регистрована у Попису године 2 (Табела 1). У Србији је године живело становника, што је за мање у односу на претходни Попис године (просечна годишња стопа 1.0 ). Овај период су обележиле и масовне миграције које су допринеле ублажавању степена/интензитета депопулације природни прираштај је био негативан ( ), а позитиван миграциони салдо 3 од ублажио је опадање броја становника изазваног природним кретањем. На подручју Војводине и Београда број становника се повећао (за , односно ) и то првенствено због миграционе компоненте, док је природни прираштај био негативан. У Централној Србији (Србија Југ по новој номенклатури) забележено је смањење броја становника за и при том су миграције имале доминантнији утицај ( ) у односу на природни прираштај ( ). КРЕТАЊЕ БРОЈА СТАНОВНИКА У СРБИЈИ У ПЕРИОДУ ГОДИНА Преглед кретања броја становника, као и утицаја природне и миграционе компоненте на демографске промене приказан је у Табели 1, а преглед по општинама за последњи међупописни период ( ) на сликама 1 3. Подаци у табели приказани су у складу са Номенклатуром статистичких територијалних јединица (НСТЈ или NUTS/Nomenclature des unités territoriales statistiques) 4. Резултати Пописа становништва године, као и подаци виталне статистике, указују да су у Србији током прве деценије 21. века не само настављени већ и убрзани негативни демографски процеси евидентирани током последње деценије 20.века. У односу на годину број становника се смањио за лица (просечна годишња стопа 4.2 ), тако да је године у Србији било становника. Целине Србија Север и Србија Југ имале су приближно исти број становника (по око 3,6 милиона), а у односу на годину у обе целине је забележено смањење укупног становништва. У целини Србија Север број становника се смањио за , а у целини Србија Југ много више, односно за Треба имати у виду да су становници албанске националности из Прешева и Бујановца одбили да учествују (бојоктовали) у Попису године. Тако да се може рачунати са још око становника у овом региону. У табелама за Пчињску област дати су подаци пописаног становништва (без процене о броју становника у Бујановцу и Прешеву). Разлике у кретању становништва у ове две целине су још израженије уколико се посматра двадесетогодишњи период ( ). Пре две деценије Србија Југ је имала преко пола милиона становника више ( ) него Србија Север, али до године становништво на Северу се повећало за , док се на Југу смањило за Посматрано према основним компонентама демографских промена, у последњем међупописном периоду, интензивније опадање природне компоненте обнављања становништва (просечна годишња стопа природног прираштаја 4,2 ) главни је разлог опадања становништва Србије, док је миграциони салдо, мада незнатан (648 лица), био позитиван. Север Србије имао је позитиван миграциони салдо ( лица), што је ублажило опадање броја становника због негативног природног прираштаја ( ), док Југ Србије бележи опадање по обе компоненте, али је негативан природни прираштај био доминантнији у односу на миграције/емиграције ( : ). Регионалне разлике Посматрано на нивоу статистичких региона НСТЈ 2 број становника године се кретао од око 1,6 милиона (Јужна и Источна Србијa и Београд) до око 2,0 милиона (Војводина и Шумадија и Западна Србија). У периоду година само је Београдски регион забележио пораст (за ), а остали региони смањење и то: најитензивније у Региону Јужне и Источне Србије (за ), мање интензивно и слично у Региону Шумадије и Западне Србије (за ) и 2 У Попису године примењена је нова методологија. Према овој методологији, становништво које борави у иностранству дуже од годину дана не рачуна се у стално становништво. У иностранству је године радило/боравило грађана Републике, дуже од годину дана лица и до годину дана (ова лица су рачуната у стално становништво). Треба имати у виду да је број лица у иностранству већи с обзиром на могући проблем приликом пописивања ових лица непотпуни обухват (сви чланови домаћинства су у иностранству, када се ради о лицима која већ дуго бораве у иностранству и сл.). Ради поређења демографских промена и за Попис године коришћени су подаци према новој методологији. 3 Претпоставља се да је године пописано између 400 и 480 хиљада лица која су дошла из других бивших југословенских република. Такође, око 122 хиљаде лица (102 из Централне Србије и око 20 из Војводине) су новоотишли радници на привремени рад у иностранство или код њих пристигли чланови домаћинства (Penev, Stevanović, 2002). 4 Уредба о номенклатури статистичких територијалних јединица усвојена је године (Sl. glasnik RS, br. 109/09 i 46/10). Овом номенклатуром дефинисане су статистичке функционалне територијалне целине, тј. три хијерархијска нивоа: НСТЈ 1 (две функционалне целине: Србија Север и Србија Југ), НСТЈ 2 (региони) и НСТЈ 3 (области). На нивоу НСТЈ 2 су дефинисани региони и то: у оквиру Србије Север су Београдски регион и Регион Војводине, а у саставу Србија Југ региони Шумадија и Западна Србија, Јужна и Источна Србија и Косово и Метохија. Статистички региони се састоје од целина нивоа НСТЈ 3 које су назване области и које се у потпуности (границе и називи) поклапају са постојећим управним окрузима. 19

24 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије Извор: Природно кретање становништва у Републици Србији , подаци по општинама, РЗС, Београд, ) Обухвата само пописано становништво. У општинама Прешево и Бујановац албанско становништво није учествовало у Попису године. Таб.1. Промена укупног броја становника, природног прираштаја и миграционог салда у периодима и година Tab. 1. Change of the total population, natural increase and migration balance in the period of and Региону Војводине (за ). Сви региони су забележили негативан природни прираштај, а само је Београдски регион имао позитиван миграциони салдо и то дупло већи ( лица) у односу на период година ( лица). Позитиван миграциони салдо су имале и области у којима се налазе велики градови/регионални центри: Нови Сад (Јужнобачка област), Ниш (Нишавска област) и Крагујевац (Шумадијска област), што је свакако резултат унутрашњих миграција усмерених ка овим центрима, али делом и резултат уписа у стално становништво интерно расељених лица са Косова и Метохије (у Попису године ова лица нису била уписана као стално становништво). Посматрано на нивоу области НСТЈ 3, у периоду година, смањење броја становника је евидентирано у 22 од 25 области, док је повећање становништва забележено у Београдској, Јужнобачкој и Рашкој области. У овим областима су два највећа, и за мигранте најпривлачнија, града у земљи Београд и Нови Сад, а у Рашкој области пораст бележе све општине осим Рашке највише општина Нови Пазар (за око 17%, и једина је општина која има позитиван и природни прираштај и миграциони салдо), знатно мање (око 4%) општине Тутин, Краљево и Врњачка Бања (претпоставка је да је у Краљеву и Врњачкој Бањи пораст забележен пописивањем лица расељених са Косова, која су се у Попису године водила као интерно расељена лица и нису била укључена у укупно/стално становништво општине). Убедљиво најинтензивније смањење бележи Борска област (за око 15%), затим Зајечарска и Пиротска (за око 13%), све

25 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије на подручју региона Јужне и Источне Србије. У областима на подручју региона Шумадије и Западне Србије опадање броја становника креће се од око 2% у Шумадијској области, око 6% у Поморавској и Моравичкој до око 10% у Колубарској и Мачванској. На подручју Војводине највеће смањење је у Западнобачкој области (око 12%), а најмање у Сремској и Јужнобанатској (за око7%). Од 168 општина, односно градова, повећање становника је остварено у свега 16 (11 на подручју Београдског региона), док су градска општина Лазаревац и град Пожаревац имали скоро исти број становника као године. Апсолутно највеће процентно смањење броја становника имају Црна Трава (за 35%) и Медвеђа (за око 30%), затим Бабушница, Гаџин Хан и Мајданпек (20 22%), а у 76 општина смањење износи 10% 20%. Такође, досадашња транзиција у Србији највише угрожава младо становништво у унутрашњости Србије, посебно у градовима бивших социјалистичких гиганата. Очигледан пример су Бор и Мајданпек. У периоду година број становника општине Бор смањио се за око 7.200, од тога градска популација за око 5.200, а број становника општине Мајданпек за око 5.000, односно градског становништва за око Ово је директна последица погоршања егзистенијалних услова (економски крах јединог развојног гиганта РТБ), чиме се интензивирало исељавање, углавном млађег образованог становништва, а значајно смањило досељавање (Prostorni plan opštine Bor, Prostorni plan područja posebne namene Borskomajdanpečkog rudarskog basena Koncept prostornog plana, IAUS, 2013). 21 Сл.1. Укупна просечна годишња стопа промена броја становника по општинама у периоду Fig. 1 The total average annual population change rate by municipalities in the period Сл. 2. Просечне годишње стопе природног прираштаја по општинама у периоду Fig. 2 The average annual natural population growth rate by municipalities in the period

26 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије Сл. 3. Просечне годишње стопе миграционог салда по општинама у периоду Fig. 3 The average annual migration balance rate by municipalities in the period Густини насељености по областима Испољене промене у првој деценији 21. века, инициране током последње деценије 20. века, имају значајне последице на демографски развој у Србији депопулација скоро читавог простора државе, одмакла просторна поларизација и диспропорција (миграције усмерене углавном ка Београду и Новом Саду) и изразита атомизација сеоских насеља (најинтензивнија у Региону Јужне и Источне Србије). У Београдској области, која чини око 4% територије Србије, живи (2011) скоро четвртина (23%) становништва Србије, а у јужнобачкој области око 9%, тако да у ове две области (9,3% територије Србије) живи око трећина (32%) становништва Србије (Графикон 1). С друге стране, у односу на годину повећао се број слабо насељених општина (до 50 st/km 2 ) са 51 на 62 (у укупној површини Србије учествују са 44%, а у њима живи 15,2% становништва) Београдска Западнобачка Јужнобанатска Јужнобачка Севернобанатска Севернобачка Средњобанатска Сремска Златиборска Колубарска Мачванска Моравичка Поморавска Расинска Рашка Шумадијска Борска Браничевска Зајечарска Јабланичка На велику демографску поларизацију Србије и регионалне и унутаррегионалне разлике указују и основни показатељи насељености (Табела 2) 5. На Северу Србије натпросечна је насељеност (145 st/km 2 ), два пута већа од насељености на Југу Србијe (68 st/km 2 ). На константно повећање разлика у насељености ових целина указују вредности из године када је тај однос био 142 : 77 st/km 2. Београдски регион је најнасељенији (518 st/km 2 ), а поређењем са осталим регионима и областима види се веома изражена поларизација и регионална диспропорција у размештају становништва на простору Србије. Овај регион је три пута насељенији од друге по густини насељеноси Поморавске области (163 st/ km 2 ), осам пута у односу на најмање насељен Регион Јужне и Источне Србије, а знатно више у односу на поједине уже територијалне целине у овом региону. У осталим регионима, веће густине насељености имају области у којима се налазе Графикон 1. Учешће становништва области у укупном становништву Србије (у %) Попис Graph 1. Share population of district in total population of Serbia(in%) Census Нишавска Пиротска Подунавска Пчињска Топличка 5 Вредности наведених показатеља зависе од просторне јединице мерења, односно прецизнији су што је просторна једница мања. Сасвим је извесно да на датим нивоима посматрања долази до упросечавња (не показује се право стање), али су индикативни за сагледавање односа насељености у овим просторним целинама.

27 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије Сл. 4. Густина насељености по општинама (st/km 2 ) Fig. 4. The population density by municipality (per km 2 ) велики градови/регионални центри Јужнобачка област (153 st/km 2 ) са градом Новим Садом (489 st/km 2 ), Нишавска (138 st/km 2 ) са градом Нишом (510 st/km 2 ) и Шумадијска област (124 st/km 2 ) са градом Крагујевцем (220 st/km 2 ). У односу на годину Београдска и Јужнобачка област забележиле су повећање насељености (са 484 на 518 st/km 2 и са 135 на 153 st/km 2 ), а Нишавска и Шумадијска опадање (са 143 на 137 st/km 2, односно са 128 на 124 st/km 2 ). Регион Шумадије и Западне Србије је насељенији од Региона Јужне и Источне Србије (77 : 60 st/km 2 ) и са знатно мањим унутаррегионалним разликама. Најмања густина насељености је у Златиборској области (47 st/km 2 ), док се у осталим областима креће од 70 до 91st/km 2. Регион Јужне и Источне Србије најмање је насељен у односу на површину коју заузима. У овом региону, године најмању густину насељености имале су Зајечарска и Пиротска област (по 33 st/km 2 ) 6, затим Борска (36 st/km 2 ), Топличка (41 st/km 2 ) и Браничевска област (48 st/km 2 ) 7. 6 Треба имати у виду да значајан део ових области чини планинско подручје (изнад 600 м. н. в.), које је практично ненастањено. 7 У Пчињској области просечна густина насељености од 45 st/km2 није реална, због неучествовања албанског становништва Прешева и Бујановца у Попису године. Број насеља и становника у насељима до 1000 становника Неколико региона у Србији има натпросечно учешће насеља са малим бројем становника. У Србији је године, од укупно насеља, 966 (свако пето) имало мање од 100 становника. Највећа концентрација ових насеља је у региону Јужне и Источне Србије 629 (32% од укупног броја насеља Региона) и то углавном у Јабланичкој (115, тј. 30% насеља ове области), Пиротској (128, тј. 60% насеља) и Топличкој области (143, тј. 54% насеља). У Региону Шумадије и Западне Србије у овој категорији је 330 насеља (16% насеља Региона), а у Војводини 12 насеља. Такође, у 211 насеља живело је до 20 становника (150 у Региону Јужне и Источне Србије и 61 у Региону Шумадија и Западна Србија), а 313 насеља имало је између 20 и 50 становника (215 у Региону Јужне и Источне Србије, 94 у Региону Шумадија и Западна Србија и четири у Војводини). Ако се додају насеља у којима има између 100 и 300 становника (1.176), следи да у скоро половини насеља (45,6%) на подручју Србије живи до 300 становника. Највеће учешће ове категорије насеља имају области у региону Јужне и Источне Србије: Пиротска (85% од укупног броја насеља у којима живи 16% становништва), Топличка (83% и 22% становништва), Зајечарска (68% насеља са 13% становника) и Јабланичка (59% и 10% становника области), док је у Подунавској области само два насеља у овој категорији. У Региону Шумадије и Западне Србије највеће учешће је у Рашкој (66% насеља и 9% становника) и Златиборској 23

28 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије Подручје Број насеља Број становника Просечно становника по насељу Површина (km 2 ) Број насеља на 100 km 2 Број становника на km 2 РЕПУБЛИКА СРБИЈЕ ,1 92,8 СРБИЈА СЕВЕР ,5 144,9 БЕОГРАДСКИ РЕГИОН ,9 517,9 РЕГИОН ВОЈВОДИНА ,2 89,5 Западнобачка област ,5 77,7 Јужнобанатска област ,2 68,6 Јужнобачка област ,9 153,0 Севернобанатска област ,1 63,3 Севернобачка област ,5 104,8 Средњебанатска област ,7 57,6 Сремска област ,1 89,6 СРБИЈА ЈУГ ,8 68,3 РЕГИОН ШУМАДИЈЕ И ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ ,0 76,7 Златиборскаобласт ,1 46,6 Колубарска област ,8 70,7 Мачванскаобласт ,0 91,3 Моравичкаобласт ,8 70,0 Поморавскаобласт ,3 82,0 Расинскаобласт ,1 91,0 Рашкаобласт ,2 79,0 Шумадијскаобласт ,4 123,8 РЕГИОН ЈУЖНЕИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ ,5 59,7 Борскаобласт ,6 35,7 Браничевскаобласт ,9 47,6 Зајечарскаобласт ,8 33,3 Јабланичкиаобласт ,1 78,1 Нишавскаобласт ,4 138,2 Пиротскаобласт ,7 33,5 Подунавскаобласт ,8 163,0 Пчињска област 1) ,3 45,1 Топличкаобласт ,0 41,1 1) 1) Обухвата само пописано становништво. учествовало У општинама Прешево у Попису и Бујановац албанско године. становништво није учествовало у Попису године. Обухвата само пописано становништво. У општинама Прешево и Бујановац Таб.2. албанско становништво није Основни показатељи насељености (стање 2011) Tab. 2 Basic indicators of population (2011) 24 области (62% и 12%). У Војводини је укупно 60, углавном у Јужнобанатској области (21 тј. 22% насеља са 1,3% становника) и Севернобанатској области (12, тј. 24% насеља у којима живи око 1,4% становништва ове области). Насеља до становника углавном карактерише исцрпљеност демографских потенцијала, како због негативног миграционог салда, тако и због недовољног биолошког обнав љања, као и неповољна старосна структура, и то су главни фактори њиховог економског, социјалног и просторног пропадања, а код мањих насеља (до 100 становника) и њиховог опстанка. Истовремено, у овим насељима/селима, односно подручјима са интензивном депопулацијом, системски су укорењени неразвијеност, заосталост, сиромаштво и социјална искљученост. Услови живота у овим насељима били су деценијама потпуно запостављена тема у политичком, стручном и медијском дискурсу. Прво веће истраживање које је показало да је у Србији сиромаштво распрострањеније у сеоским подручјима у поређењу са градским насељима била је Анкета о животном стандарду становништва спроведена године (LSMS, 2002). Сличне резултате дају истраживања која се спроводе последњих година у циљу праћења Стратегије за смањење сиромаштва, као и друга наменска истраживања. Дистрибуција насеља према величини (броју становника) и популацији која у њима живи дата је по регионима и областима у Табели 3, а њихово учешће по регионим на Графиконима 2а (учешће насеља) и 2б (учешће становника који у њима живе).

29 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије РЕПУБЛИКА СРБИЈЕ Београдски регион Регион Војводина Регион Шумадије и Западне Србије Регион Јужне и Источне Србије РЕПУБЛИКА СРБИЈЕ Београдски регион Регион Војводина Регион Шумадије и Западне Србије Регион Јужне и Источне Србије до 100 становника становника становника становника до 100 становника становника становника становника Графикон 2а. Учешће насеља одређене величине у укупном броју насеља у региону Попис Graph 2a. Share of settlement a certain size in the total number of settlements in the region Census 2011 Графикон 2б. Учешће становника насеља одређене величине у укупном броју становника региона Попис Graph 2b. Share of inhabitants in settlement a certain size in the total population of the region Census 2011 Подручје бр. насеља бр. насеља становника бр. насеља Укупно до 100 становника бр.становника бр. насеља бр.становника Насеља према броју становника становника становника бр.становника бр. насеља бр.становника бр.становника РЕПУБЛИКА СРБИЈЕ СРБИЈА СЕВЕР БЕОГРАДСКИ РЕГИОН РЕГИОН ВОЈВОДИНА Западнобачка област Јужнобанатска област Јужнобачка област Севернобанатска област Севернобачка област Средњебанатска област Сремска област СРБИЈА ЈУГ РЕГИОН ШУМАДИЈЕ И ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ Златиборска област Колубарска област Мачванска област Моравичка област Поморавска област Расинска област Рашка област Шумадијска област РЕГИОН ЈУЖНЕИ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ Борска област Браничевска област Зајечарска област Јабланичкиа област Нишавска област Пиротска област Подунавска област Пчињска област 1) Топличка област ) Обухвата само пописано становништво. У општинама Прешево и Бујановац албанско становништво није учествовало у Попису године. Таб. 3. Број насеља и становника према величини насеља до 1000 становника Попис Tab. 3. The number of settlements and population according to the size of settlement with 1000 inhabitans Census 2011

30 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије 26 (године) Просечна старост Стопа природног прираштаја Србија ЕУ-27 Бугарска Македонија Мађарска Румунија Словачка Словенија СТАРЕЊЕ СТАНОВНИШТВА Са просечном старошћу становништва од 42,2 године Србија спада у групу најстаријх земаља у Европи, поред Немачке (44,6), Италије (43,5), Бугарске (42,5), Грчке и Финске (42,1). Регионалне разлике су велике. Најстарију популацију има Регион Јужне и Источне Србије (43,3), затим регион Шумадије и Западне Србије (42,7), док је становништво Северног дела Србије нешто млађе од просека за Републику (41,8). Србија је, слично Бугарској, у неповољнијој ситуацији у односу на поједине европске и суседне државе, због биолошке депопулације (висока вредност негативног природног прираштаја), која убрзава процес старења (Графикон 3). Интензивна емиграциона кретања, смањење наталитета (константан негативан природни прираштај), као и процес старења, одразили су се на промене укупних потенцијала становништва по великим старосним групама на подручју Србије. Смањење броја становника забележено је у млађим старосним групама: старосној групи 0 19 година за око 15% (са на ) и година за око 5% (са на ), а повећање у старости године за око 28% (са на лица) и незнатно у старости изнад 65 година (са на лица). Овако велико смањење броја младог становништва директан је одговор на процесе из последње деценије 20. века, првенствено исељавање становништва (по проценама током 90-их година прошлог века из земље се иселило између сто хиљада и триста хиљада лица) и константно опадање наталитета. Потенцијали ове старосне групе на Северу Србије смањили су се за око 12% (са на ), а на Југу Србије чак за 22% (са на ). Стање потенцијала по великим старосним групама и достигнути ниво старења још су израженији на нивоу ужих просторних целина и према типовима насеља. Хрватска Црна Гора Чешка Графикон 3. Природни прираштај и просечна старост по земљама године Graph 3 Natural increase and the average age for the country in Извор: Извештај о развоју Србије 2012., Министарство за регионални развој и локалну самоуправу, сектор за стратешке анализе и истраживања, Београд 2013 Старосна структура становништва по областима и према типу насеља За потребе овог истраживања урађена је класификација (условна подела) насеља према типу у три категорије: 1) градска насеља и општински центри, 2) приградска насеља и 3) сеоска насеља. У прву групу сврстана су насеља која имају административни статус градског насеља (насеља са статусом града, градска насеља, као и насеља која имају функцију општинског центра, немају статус градског насеља, a у статистици су сврстана у групу остала насеља ). У другу групу су укључена насеља, односно катастарске општине, директно/територијално повезана са градским/општинским центром. Према многим обележјима, а пре свега условима привређивања и квалитета живота (посебно у погледу доступности услуга од јавног интереса) битно се разликују од сеоских, нарочито оних у рубним зонама општина. Неретко, ова насеља чине део континуално изграђеног градског ткива. У трећој групи остају сеоска насеља, која су нарочито у целини Србија Југ често изолована и неинтегрисана у мрежу насеља. Уз сав ризик који носи оваква класификација, она пружа бољи увид у разлике које постоје између овако груписаних/ класификованих насеља у неким битним демографским и социоекономским обележјима. Посматрано у апсолутним бројевима, према званичној статистичкој подели, у градским насељима живи (59,4%), а у осталим (40,6%) становника. Према модификованој класификацији, у градским насељима и општинским центрима живи (60,3%), приградским (17,5%), a у сеоским (22,2%) становника Србије. Графикон 4. Учешће становништва по великим старосним групама на нивоу функционалних целина и према типу насеља Попис године Graph 4 The major age population groups share by the level of functional units and by the type of settlement Census 2011.

31 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије Таб. 4. Становништво према старосним групама по регионима и областима Попис Tab. 4 The population according to age groups, regions and districts Census Подручје РЕПУБЛИКА СРБИЈА СРБИЈА СЕВЕР Београдски регион Регион Војводине Западнобачка област Јужнобанатска област Јужнобачка област Севернобанатска област Севернобачка област Средњобанатска област Сремска област СРБИЈА - ЈУГ Регион Шумадије и Западне Србије Златиборска област Колубарска област Мачванска област Укупан број становника по старосним групама Учешће у укупном становништву Индекс број преко 65 преко 65 становника старења* година година укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН

32 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије Подручје Моравичка област Поморавска област Расинска област Рашка област Шумадијска област Регион Јужне и Источне Србије Борска област Браничевска област Зајечарска област Јабланичка област Нишавска област Пиротска област Подунавска област Пчињска област Топличка област број становника по старосним групама Укупан број становника преко 65 година Учешће у укупном становништву преко година Индекс старења* укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН укупно ГОЦ ПН ОСН ГОЦ градскии општински центри; ПН приградска насеља; ОСН остала (сеоска) насеља * индекс старења однос становништва са 60 и више година и становништва до 19 година. 28 Старосна структура становништва Републике и две функционалне целине дата је према типу насеља на Графикону 4, а по регионима и областима у Табели 4. На подручју Републике, године, младо становништво (до 19 година) чинило је петину од укупног становништва, са сличним учешћем у градским и општинским центрима и приградским насељима (20,0% и 20,6%), али већим него у сеоским насељима (18,8%). Млађе средовечно становништво (20 39 година) било је заступљено са 26,6% и са знатно већим учешћем у градским и општинским центрима (28,3%) и приградским насељима (25,9%) него у сеоским насељима (22,5%), док је старије средовечно становништво (40 64 годинe) било најбројније 36,2% и са сличним учешћима у свим насељима. Становништво старије од 65 година је учествовало са 17,4%, а разлика између градских и општинских центара и приградских и сеоских насеља је већ веома велика (15,6% : 16,9% : 22,8%). У целини Србија Север учешћа старосних група су слична

33 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије као у Републици, са мањим разликама међу различитим типовима насеља, док су у целини Србија Југ разлике у учешћима младог и најстаријег становништва између градских и општинксих центара, приградских и сеоских насеља веома велике, посебно код старије популације. Тако је, године, око четвртине становништва у селима (24,3%) било старије од 65 година (у градским/општинским центрима 14,7%, у приградским насељима 18,0%). Регион Шумадија и Поморавље има нешто млађу популацију и са мањим разликама у учешћу појединих старосних контингената у различитим типовима насеља у односу на регион Јужне и Источне Србије. У овом региону најстарију популацију имају Поморавска област (индекс старења 1,4, у селима 2,0 и учешће становништва са 65 и више година 26,3%), Моравичка, Колубарска и Расинска област са индексима старења од 1,4 и сеоским насељима 1,8 и 1,7 (учешће старог становништва око 25%). Најмлађе становништво, не само у региону, већ и у Републици, има Рашка област индекс старења 0,8 (учешће младог становништва 25,6%, старог 14,3%), у градским/општинским центрима и приградским насељима 0,7 и селима 0,8 (однос младог и старог становништва 1,3 : 1,0). Најстарију популацију и највеће диспропорције у просторном размештају, првенствено младог становништва, има регион Јужне и Источне Србије. Старосна структура, односно Таб. 5. Насеља до 100 становника Tab. 5. Settlements up to 100 inhabitants учешће појединих старосних група у градским/општинским центрима, слична је као просек у Републици и у осталим регионима, становништво приградских насеља је нешто старије у односу на остала подручја, али је становништво сеоских насеља овог региона најстарије у Србији. Нешто више од четвртине (26,5%) становништва у селима има 65 и више година, а младо становништво до 19 година учествује са 17,5%. Посматрано по областима, најстарија села имају Пиротска и Зајечарска област. У Пиротским селима преко две петине (42,5%) чини становништво са 65 и више година, а сваки десети становник (10,2%) млађи је од 19 година, док у селима Зајечарске области 37,4% становника има 65 и више година, а младо становништво до 19 година учествује са 12,3%. Преко 30% старог становништва имају и села у Топличкој и Борској области. Демографски потенцијали села у осталим областима, изузев Подунавске области, такође су прилично исцрпљени. На основу података на нивоу области, може се претпоставити да је у Србији, првенствено на Југу, мали број села са повољном структуром становништва, као основом економског и социјалног развоја. Преглед стања у насељима до 100 становника и 100 до 300 становника (Табела 5 и 6) показује да она практично немају демографских потенцијала и да су у поодмаклој фази демографског одумирања, пре свега у Региону Јужне и Источне Србије. У 519 (око 83%) насеља до 100 становника у Региону Јужне и Источне Србије становништво са 65 и више година учествује са преко 30%, у 17 села (до 20 становника) сви становници Подручје Број насеља према учешћу становништва старијег од 65 година преко 75% Број насеља до 100 Укупна становника 100% 50-75% 30-50% 20-30% мање од 20 Број насеља према броју деце до 14 година без деце 1 дете и више Број насеља према учешћу млађе женске фертилне популације (20-39 година) 1 без и више жена РЕПУБЛИКА СРБИЈЕ СРБИЈА- СЕВЕР Београдски регион Регион Војводина СРБИЈА-ЈУГ РегионШумадије и Западне Србије РегионЈужне и Источне Србије Таб. 6. Насеља од 100 до 300 становника Tab. Табела Насеља од 100 до 300 становника Tab. 6. Settlements of 100 of 100 to 300 to 300 inhabitants Подручје Број насеља Укупна Број насеља према учешћу становништва старијег од 65 година становника 50-75% 30-50% 20-30% мање од 20 Број насеља према броју деце до 14 година без деце 1 дете и више Број насеља према учешћу млађе женске фертилне популације (20-39 година) 0 до 5% 5-10% 10-20% РЕПУБЛИКА СРБИЈЕ СРБИЈА- СЕВЕР Београдски регион Регион Војводина СРБИЈА-ЈУГ РегионШумадије и Западне Србије РегионЈужне и Источне Србије Преко 20% 29

34 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије су у овој старосној групи, а само у малом броју насеља (31) учешће старог становништва је мање од 20%. Такође, у 265 села нема деце предшколског и основношколског узраста, у 68 има само по једно дете, а у 175 између двоје и петоро деце. Без млађе женске фертилне популације (20 39 година) је 223 села (35%), а 118 села има само по једну жену ове старосне групе. У свему преовлађују села Пиротске, затим Топличке и Зајечарске области. Слична је ситуација и у селима од 100 до 300 становника, када је реч о региону Јужне и Источне Србије. Преко 30% становништва старијег од 65 година имало је 301 насеље (око 60%), без деце млађе од 14 година било је 7 насеља, а четвртина (26%) је имала мање од десеторо деце овог узраста, три села нису имала млађе женско становништво, а у 30% села ова старосна група жена је учествовала са мање од 10%. Ситуација у селима Шумадије и Поморавља је нешто повољнија. Нешто мање од трећине насеља је имало преко 30% становништва старијег од 65 година, а у четвртини је ова старосна група била заступљена са мање од 20%. Без деце предшколског и основношколског узраста била су два села, а 12% (79 насеља) је имало до десеторо деце овог узраста. Без млађе женске фертилне популације било је једно село, мање од 10% учешћа ове старосне групе је имало 49 села (8% од укупног броја), а преко 20% учешћа је имало око две петине села (241), углавном у Рашкој, и знатно мање у Златиборској и Мачванској области. Учешће жена у укупном становништву и према типу насеља Процес интензивног мигрирања млађих жена из сеоских насеља почео је крајем 60-их година 20. века. Међутим, тема миграција жена из сеоских насеља није била предмет систематских истраживања, обрађивана је у оквиру анализа општих миграционих токова из сеоских ка градским насељима, или између република бивше Југославије и миграција ван земље. Све је јасније да опстанак и оживљавање села и рурални развој у целини у великој мери зависе од жена и њиховог положаја. На националном нивоу у укупном становништву удео жена нешто је већи у односу на мушкарце (51,3% : 48,7%), што је и очекивано и слично демографској дистрибуцији у другим државама. Посматрано на нивоу функционалних целина, жене су знатно бројније од мушкараца на подручју Србија Север (52% : 48%), у односу на подручје Србија Југ (50,6% : 46,4%), што потврђује чињеницу да жене више мигрирају/емигрирају из економски неразвијених подручја. Разлике се јављају и у зависности од типа насеља, а највише по старосним групама (Табела 7). На нивоу Републике скоро две трећине жена (65,9%) старости година живи у градским насељима, што је за 4,3% више од просека зa укупну женску популацију Републике Србије. У приградским насељима живи 16,7%, што је слично републичком просеку (17,0%). Највећа разлика је у сеоским Подручје Тип насеља Укупно преко 65 РЕПУБЛИКА СРБИЈА СРБИЈА СЕВЕР Београдски регион Регион Војводине СРБИЈА - ЈУГ Регион Шумадије и Западне Србије Регион Јужне и Источне Србије градски и општински центри 61,4 61,0 65,7 62,4 54,6 пригрска насеља 17,0 18,1 16,5 17,1 16,7 остала (сеоска) насеља 21,5 21,0 17,8 20,6 28,6 градски и општински центри 70,7 68,6 73,4 70,6 69,3 пригрска насеља 18,6 20,2 17,4 18,7 18,5 остала (сеоска) насеља 10,7 11,2 9,1 10,7 12,3 градски и општински центри 81,9 79,5 83,1 81,8 82,7 пригрска насеља 12,7 14,6 12,4 12,7 11,0 остала (сеоска) насеља 5,4 5,9 4,5 5,4 6,3 градски и општински центри 60,8 59,6 64,1 60,7 58,0 пригрска насеља 23,8 24,8 22,3 24,0 24,7 остала (сеоска) насеља 15,3 15,6 13,6 15,3 17,3 градски и општински центри 51,9 53,5 57,0 53,9 41,0 пригрска насеља 15,4 16,0 15,4 15,3 15,1 остала (сеоска) насеља 32,6 30,5 27,6 30,8 43,8 градски и општински центри 50,2 51,0 54,6 51,9 40,5 пригрска насеља 15,0 15,7 15,2 14,9 14,0 остала (сеоска) насеља 34,9 33,3 30,1 33,1 45,6 градски и општински центри 54,3 57,0 60,1 56,5 41,7 пригрска насеља 16,0 16,3 15,6 15,8 16,5 остала (сеоска) насеља 29,7 26,7 24,2 27,7 41,8 Таб.7. Дистрибуција жена према типу насеља и старосној групи Попис Tab. 7. The distribution of women by type of settlement and age groups Census насељима у којима је заступљеност овог контингента 17,4%, односно за 4% мање од просека за укупну женску популацију у селима у Републици. Разлике су посебно велике на Југу Србије у градским и општинским центрима 5,1% више од просека за укупну женску популацију на овом подручју, а у сеоским 5% испод просека, и са већом разликом у региону Јужне и Источне Србије 5,8% изнад просека у градовима, а у селима 5,5% испод просека у региону. Такође, код две најстарије области у Србији Пиротска и Зајечарска највећи је дебаланс у просторном размештају жена старости година. У Пиротској области у градским и општинским центрима живи 71,9% жена ове старосне групе, односно 8,6% изнад просека за област (63,3%), а у селима 8,5% испод просека, док је у зајечарској области разлика већа у

35 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије градовима и општинским центрима 11,5% изнад просека (57,8%), а у селима 10,4% испод просека за укупно женску популацију (28,6%). Ове разлике илуструју и подаци о односу мушкараца и жена у овој старосној групи и према типу насеља (Табела 8). Жене су бројније од мушкараца у најстаријој старосној групи и то у свим типовима насеља, што је последица биолошке чињенице да жене дуже живе. Посебну пажњу завређује полна структура у сеоским насељима у старосном контингенту година, где је удео жена 46,5%, односно мушкараца 53,5%, при том, идентичан је однос у сеоским насељима у свим посматраним целинама. Последица појачане миграције жена из сеоских насеља је демографски дебаланс који се огледа у великом броју неожењених мушкараца без породице и наследника. Овакво стање угрожава репродукцију и опстанак пољопривредних и сеоских газдинстава уопште, а неминовно убрзава процес демографског нестајања/гашења насеља. Подручје Тип насеља Укупно преко 65 година градски и општински центри 52,2 48,6 50,3 53,0 58,5 РЕПУБЛИКА СРБИЈА пригрска насеља 50,1 48,5 47,6 49,5 57,1 остала (сеоска) насеља 49,7 48,5 46,5 47,8 57,0 градски и општински центри 52,7 48,7 50,7 53,4 59,6 СРБИЈА СЕВЕР пригрска насеља 50,3 48,5 47,6 49,8 58,3 остала (сеоска) насеља 49,9 48,7 46,4 48,7 58,7 градски и општински центри 53,2 48,7 51,5 54,3 59,2 Београдски регион пригрска насеља 50,2 48,4 48,6 50,7 54,8 остала (сеоска) насеља 50,0 48,8 47,3 49,3 56,1 градски и општински центри 52,1 48,6 49,7 52,5 60,1 Регион Војводине пригрска насеља 50,4 48,6 47,1 49,4 59,7 остала (сеоска) насеља 49,9 48,7 46,1 48,4 59,6 градски и општински центри 51,6 48,5 49,8 52,5 56,9 СРБИЈА - ЈУГ пригрска насеља 49,8 48,4 47,7 49,1 55,9 остала (сеоска) насеља 49,7 48,4 46,5 47,6 56,5 Регион Шумадије и Западне Србије Регион Јужне и Источне Србије градски и општински центри 51,8 48,6 50,0 53,0 57,0 пригрска насеља 49,9 48,2 47,9 49,6 56,1 остала (сеоска) насеља 49,6 48,7 46,6 47,7 56,4 градски и општински центри 51,3 48,4 49,6 52,0 56,9 пригрска насеља 49,7 48,6 47,4 48,4 55,8 остала (сеоска) насеља 49,8 48,0 46,5 47,4 56,7 ЗАКЉУЧАК Вишедеценијско избегавање/занемаривање просторне димензије развоја има за последицу поларизацију у Србији у сваком погледу (економском, социјалном, демографском). У првој деценији 21. века вишеслојна регионална поларизованост простора Србије још је више продубљена. У погледу демографског развоја овај период су обележиле изразита депопулација, слабљење демографских потенцијала, старење становништва и повећање неравномерности у територијалном размештају становништва (драстично пражњење сеоских и неразвијених подручја). Људски ресурси постају ограничавајући фактор развоја на све ширем простору, а старење становништва неминовно доводи до проблема недостатка радне снаге. Истовремено, Србија је у изештају Светског економског форума из године (World Economic Forum), рангирана међу првих десет земаља које су под утицајем одлива мозгова, што свакако има негативне последице на конкурентност, модернизацију и развој земље (Pejić-Sokić, Grečič 2012). Таб. 8. Учешће жена у укупном становништву и по старосним групама Попис Tab. 8. The share of women in the total population and by age group Census 2011 Са највећим проблемима суочавају се рурална подручја, деценијама маргинализована и ван сфере интересовања владајуће елите. Социјални и економски проблеми ових подручја идентификовани су у бројним националним стратегијама, а укључивање руралне популације у друштвене токове и процесе развоја од кључног је значаја с обзиром да у овим подручјима живи више од четвртине становника. Популациона политика у сеоским насељима морала би да се заснива и на одговарајућој, међусобно координисаној, економској, социјалној, руралној, регионално-развојној политици, битно различитој од досадашње која је младе људе, нарочито жене, просто истискивала из села. Међутим, како Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва наводи, реалне потребе руралног становништва и даље су углавном маргинализоване, а проблеми развоја руралних подручја у Србији још увек се не третирају као интегрални део укупног друштвено-економског развоја. Приступ решавању проблема руралних подручја још увек има секторски 31

36 Весна Јокић, АУ38/2013/страна 17-32/Просторни размештај и старосна структура становништва као фактор ограничења развоја србије 32 карактер, углавном кроз подршку пољопривреди (Budućnost sela Srbije, 2012: 64). Јачање капацитета ових локалних заједница је од суштинске важности и за њихов опoравак. У том смислу, потребно их је укључити у IPA програме ЕУ за регионални и рурални развој у области јачања људских капацитета. С друге стране, сасвим је извесно да услед деловања дуготрајних негативних демографских трендова немају сва насеља реалне шансе за опстанак. У Програму имплементације Просторног плана РС за период међу стратешким приоритетима је и студија о зонама и подручјима реално могуће демографске ревитализације у склопу одрживог регионалног развоја. Ово захтева системско и мултисекторско истраживање. У Србији је у последњој деценији усвојен велики број стратегија и акционих планова усмерен према различитим групама и категоријама становништва (жене, деца, омладина, стари, сиромашни). Међу њима је и Стратегија за подстицање рађања (усвојена године) са практичним мерама како би се зауставила изразита демографска ерозија. Усвајање Стратегије је тек први корак у одговору државе на изузетно низак фертилитет, а успех ће умногоме зависити од операционализације и спровођења предложених мера и активности. По први пут у Србији, Влада Републике Србије усвојила је године и Стратегију за управљање миграцијама (Sl. glasnik RS, br. 59/09). Како наводи Рашевић, највећи део овог документа се бави образлагањем контекста у коме се он доноси, а мањи део је посвећен циљевима државе везаним за миграторну политику и начин на који они могу да се остваре (Rašević, 2009: 61). Такође, по први пут је сачињен и документ Миграциони профил Републике Србије (усвојен на седници Владе Републике Србије фебруара године). Основна идеја Миграционог профила je да служи као инструмент који ће помоћи државним актерима у планирању адекватних миграционих политика, као и представницима цивилног друштва и академске заједнице у анализи актуелних миграционих токова. Према подацима у овом документу, у погледу унутрашњих миграција, у години настављен је тренд претежног досељавања у градска насеља (68% миграната, око лица), а према полној структури досељеног становништва, већину чине жене (56,8%). Какве ће резултате постићи примена усвојених докумената у подстицању природног раста становништва, задржавању становништва, пре свега млађе женске популације и привлачењу имигрантата, као и других развојних докуменaтa, умногоме зависи од економске ситуације, али и од међусобне координације демографског и регионалног концепта развоја Србије. Очигледно да до сада није постојала међусобна координација, као ни ефикасни инструменти за њихову примену. Литература: Budućnost sela Srbije 2012, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, kabinet potpredsednice Vlade za evropske integracije, Vlada Republike Srbije, Beograd, str Veselinov, V. (1987) Sumrak seljaštva, Beograd, Ekonomika Izveštaj o razvoju Srbije 2012, Ministarstvo za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, sektor za strateške analize i istraživanja, Beograd Jokić V., K. Petovar, M. Vujošević (1999) Demografski procesi u Srbiji devedesetih sa osvrtom na Kolubarski lignitski Basen, u: Korišćenje resursa, održivi razvoj i uređenje prostora 4, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, str Manić, S., D. Azdejković (2012) Potencijalni efekti demografske tranzicije na održivu konkurentnost, Ekonomski horizonti, maj avgust 2012, godište XIV, sv. 2, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, str ekfak.kg.ac.rs/sites/default/files/casopis/2012_2/sr/manic_ Azdejkovic.pdf Petovar, K., M. Vujošević (1996) Razmeštaj i kretanje stanovništva kao faktor održivog (regionalnog) razvoja Srbije, u: Korišćenje resursa, održivi razvoj i uređenje prostora, Posebna izdanja br. 30, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, str Petovar, K., M. Vujošević, (1998) Uticaj nekih demografskih faktora na ostvarivanje koncepta održivog razvoja u seoskim područjima Kosova i Metohije, u: Korišćenje resursa, održivi razvoj i uređenje prostora, posebna izdanja, br. 35, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, str Penev, G., R. Stevanović (2002) Smanjenje ili povećanje stanovništva? Prvi rezultati Popisa u Centralnoj Srbiji, Stanovništvo br. 1 4, Beograd Pejić-Sokić, P., V. Grečić (2012) Socijalni uticaji emigarcija i migracija selo grad u Centralnoj i Istočnoj Evropi, VT/2010/00, sažetak, Evropska Komisija GD za zapošljavanje, socijalne poslove i inkluziju ec.europa.eu/social/blobservlet?docid=88 25&langId=sr Prirodno kretanje stanovništva u Republici Srbiji , podaci po opštinama (2012), Beograd, Rebulički zavod za statistiku Srbije Program implementacije Prostornog plana RS za period , Republička agencija za prostorno planiranje (2011) Prostorni plan opštine Bor, Nacrt plana (2013), Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije Prostorni plan područja posebne namene Borsko-majdanpečkog rudarskog basena Koncept plana(2013), Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u godini, Uporedni pregled broja stanovnika 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, i godine po naseljima, knjiga 9, (2004), Beograd, RZS Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 2011 godini, Starost i pol po naseljima, knjiga 2 (2012), Beograd, RZS Radovanović, S. (1995) Stanovništvo gradova i sela u Srbiji posle Drugog svetskog rata, Glasnik Etnografskog instituta SANU, knj. XLIV, Beograd, str Rašević, M. (2009): Populaciona politika u Srbiji: stanje i očekivanja, Stanovništvo br. 2, Beograd, str Strategiju za upravljanje migracijama, Službeni glasnik RS, br. 59/09. Strategija za podsticanje rađanja, dokumenti_sekcija.php?id=45678

37 Научни радови Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње Evaluation of green roof characteristics in green building assessment Мирјана Секулић*, Бојана Станковић**, Милица Јовановић Поповић*** рад примљен: децембра 2013, рад прихваћен: децембра UDK BROJEVI: :69 ; 712.4:692.4 ID BROJ: Прегледни рад, DOI: /a-u Апстракт Методологија вредновања зграда по разноврсним критеријумима одрживе изградње већ увелико узима маха како у иностраној, тако и у домаћој пракси. Ова методологија се спроводи путем различитих система сертификације, сложених механизама процене који укључују бројне критеријуме одрживости, како еколошке, тако и економске и друштвене. Кровни вртови представљају један од императива савремене изградње која тежи да се класификује као одржива и верификује одређеним сертификатом. Ова парадигма заснована је, пре свега, на њиховим својствима која доприносе побољшању одрживих карактеристика бројних аспеката проблематике грађења, међу којима су уштеда енергије и воде, еколошка равнотежа грађене средине, квалитет непосредног окружења итд. Критеријуми којима се вреднује одрживост кровних вртова и њихов допринос квалитету зграде, саставни су део свих ових система, али се њихово формулисање, из кога произилази и начин примене при процени, разликује међу системима. У раду је приказана анализа критеријума везаних за проблематику кровних вртова и њиховог доприноса квалитету зграда три карактеристична система сертификације: LEED, BREEAM и CASBEE. Ови системи одабрани су пре свега због карактеристика методологије процене, али и заступљености примене и перспективе примене у домаћој средини. Закључци изведени из поређења ових критеријума пружају увид у најважније аспекте планирања и изградње кровних вртова од значаја за целокупну процену одрживости зграда. Кључне речи: кровни врт, сертификацијa одрживe градње, LEED, BREEAM, CASBEE Abstract Methodology of building evaluation based on green building characteristics is rapidly gaining momentum, mainly in foreign, but also in domestic building practice. This methodology is being carried out through different Green Building Certification Systems, which are complex evaluation mechanisms based on numerous criteria of sustainability, addressing both ecological issues, but also economic and social ones. Green roof represents one of the must have features of contemporary buildings aiming to gain green label. This paradigm is based on their numerous characteristics which contribute to different aspects of building sustainability, among which are savings in energy and water consumption, but also ecological balance and quality of built environment. Criteria used for evaluation of green roof solutions and their overall contribution to the building, are integral part of all of the mentioned certification systems, but the way they are structured and formulated inside each system varies significantly, hence causing differences in evaluation results. This paper presents the analysis of green roof related criteria of three characteristic green building certification systems: LEED, BREEAM and CASBEE. These systems are chosen primarily because of the different evaluation methodology, but also because of their market prevalence and perspectives of usage in the domestic practice. Conclusions driven from these analyses and comparisons provide insight into main aspect of green roof planning and construction which are relevant for the overall building sustainability assessment. Key words: green roof, Green Building Certification Systems, LEED, BREEAM, CASBEE Увод Системи сертификације 1 зграда по критеријумима одрживе изградње су сложени механизми за процену квалитета зграде, по сету бројних критеријума везаних за одрживе принципе грађења, и ефикасно допунско средство законске регулативе у развоју праксе одрживе изградње (Cole, 2003). Иако се процесом енергетске сертификације (Jovanović- Popović et al, 2008), којим се предвиђа увођење обавезних енергетских пасоша, као и новим правилником о енергетској ефикасности, пооштравају и редефинишу критеријуми везани за енергетску ефикасност и уводи нова пракса у процес изградње, недостају методи за детаљнију процену еколошких утицаја изградње, нарочито са аспекта грађевинских материјала (Jovanović-Popović et al., 2009). Теорија одрживог грађења показује да су у процени одрживости решења, као сложеног и вишедимензионалног проблема, најпогодније методе вишекритеријумске анализе. Системи сертификације зграда представљају начин свеобухватне процене еколошких карактеристика зграда по дефинисаном сету критеријума, а до њихове појаве није ни било објективног и адекватног начина да се истовремено процени испу њеност бројних еколошких захтева према јасно дефинисаним критеријумима и да се пружи преглед оствареног учинка (Cole, 2003). * Др Мирјана Секулић, дипл.инж.пеј.арх., ФТН - Универзитет у Новом Саду, Департман за архитектуру и урбанизам, sekulic.mirjana55@gmail.com ** Бојана Станковић, дипл.инж.арх. мастер - докторанд, Архитектонски факултет у Београду, stankovicarch@gmail.com ***Проф. др Милица Јовановић Поповић, дипл.инж.арх., Архитектонски факултет у Београду, milicajp@arh.bg.ac.rs 1 Системи сертификације зграда, односно Green Building Certification Systems, или Building Environmental Assessment Methods, представљају алате највишег степена еколошке процене (Ignjatović et al, 2011), којима, као доминантно тржишним алатима, основни циљ представља стимулисање развоја тржишта у правцу одрживе изградње, што се постиже једноставном структуром система и прегледним сетом информација које произилазе из процеса сертификације. 33

38 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње 34 Вегетабилни кровни систем уопштени је израз који се користи када се говори о свим типовима кровног зеленила (Crnčević i Sekulić, 2012). Најкраћи опис вегетабилног кровног система је кровна конструкција прекривена вегетацијом која егзистира на њеној површини. Код нас је заживела синтагма кровни врт и препоручујемо да се усвоји у значењу вегетабилног кровног система, као краћи, функционалнији и као израз који већ има широку употребу и у лаичкој и у професионалној свести. Кровни врт је сложена биофизичка структура која представља отворени простор, врт, који је скоро исти као и на терену, али је изграђен преко конструкције (одвојен од тла грађевином или неком другом структуром) и може да буде на висини или на коти терена (Sekulić, 2013). Критеријуми који су директно везани за проблематику кровних вртова постоје у свим системима сертификације, а груписани су на различите начине у зависности од тога на који аспект квалитета решења утичу. Карактеристике анализираних сертификационих система Процес сертификације подстиче еколошку свест у процесу грађења и поставља јасне смернице грађевинској индустрији у циљу одрживе изградње, тако што пружа оквир за структурисање базе података у вези са одрживим принципима грађења и даје реалну процену учинка и карактеристика зграда (Ding, 2008). Такође, подстицање тржишне утакмице кроз дефинисан оквир циљева и вредновања квалитета битно утиче на постизање врхунских еколошких перформанси (best practices), које често надмашују оквире законске регулативе (Larsson, 2000). Кроз пооштравање критеријума ових система постоји могућност утицаја и на развој законске регулативе, нарочито тамо где она озбиљно заостаје за потребама одрживог развоја изградње. Оно што је заједничко свим овим системима је (Cole, 2003): - структура, која се заснива на постојању одређених критеријума, - систем поентирања, - рангирање пројекта према освојеном броју поена и додела сертификата. На светском тржишту је данас у употреби мноштво различитих система сертификације, како појединачних, националних, тако и оних интернационалног карактера. Први систем сертификације, BREEAM (Building Research Establishment Environmental Assessment Method) појавио се год. у Великој Британији. Након тога је уследило ширење и усавршавање овог система али и развој нових система широм света. Најраспрострањенији такав систем развио се у оквиру америчког Савета одрживе изградње (U.S. Green Building Council, USGBC) формулисан као LEED (Leadership in Energy and Environmental Design). По тврдњама многих аутора, LEED систем представља најзаступљенији систем сертифкације широм света (Papadopoulos, Giama, 2007; Wu, Low, 2010). У процесу његовог креирања анализирани су многи други системи сертификације, а међу њима и BREEAM, са којим LEED систем има највише сличности. Прва верзија LEED система одобрена је год. (Version 1.0), након чега је покренут пилот програм чији је циљ био препознавање мана и унапређење система кроз пробне сертификације. Редовне ревизије система врше се на сваке две године, а пракса да се систем прво стави на увид јавности и јавну расправу, након чега следи још један круг ревизије, постала је обавезна. Сам процес сертификације у LEED систему врши се кроз процедуру регистрације пројекта и подношења одређених формулара (credit forms) на званичној интернет страници, и наплаћује се по дефинисаним тарифама, које зависе од типа и/или величине пројекта. LEED систем је у претходној деценији доживео експанзију (број сертификованих пројеката је са крајем год. порастао на крајем год.) и убрзано се шири на разна светска тржишта, међу којима су најзначајнија свакако кинеско и саудиарабијско, али и јужноамеричко (Бразил, Мексико) и европско (Италија је у потпуности преузела LEED систем). Такође, у многим земљама LEED је присутан паралелно са националним системима сертификације (Канада, Немачка, Француска, Шпанија). Покушај креирања интернационалног система сертификације, као и интернационализација постојећих локалних система и даље представља изазов за ширење праксе одрживе изградње. Неки аутори тврде да је ефикасније препознати пожељне карактеристике процене међу већ постојећим алатима и додатно дефинисати локалне специфичности у оквиру одабраног система, него креирати нови систем намењен широкој употреби (Wen, Y. C., 2005). У оба поменута система, као и у већини осталих који су у широкој употреби, постоји неколико група критеријума, у зависности од тога који аспект проблема одрживе изградње третирају. Тако у оквиру LEED система (прецизније LEED for New Construction and Major Renovation, скраћено LEED-NC) постоји шест категорија: одржив третман земљишта (sustainable site development, SS); уштеда воде (water savings, WE); енергија и атмосфера (energy and atmosphere, EA); материјали и сировине (materials and resources, MR); квалитет унутрашњег ваздуха (indoor environmental quality, IEQ); иновације у дизајну (innovation in design, ID). У свакој категорији постоји одређен број обавезних кредита (prerequisits) чије је критеријуме неопходно испунити да би се добио сертификат. Ти кредити се не вреднују поенима. Остали кредити се, у зависности од степена испуњености критеријума, вреднују одређеним бројем поена. Описана структура је илустрована чек-листом (Сл. 1): У BREEAM систему постоји 10 категорија и укупан сличан број критеријума као и у LEED систему: Управљање пројектом (Management), Здравље (Health & Wellbeing), Енергија (Energy), Транспорт (Transport), Вода (Water), Метеријали (Materials), Отпад (Waste), Третман земљишта и екологија (Land Use & Ecology), Загађење (Pollution), Иновација (Inovation). У оба

39 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње Сл. 1. Структура и групе критеријума LEED-NC система Fig. 1. Structure and criteria categories of LEED-NC system система је третиран сличан опсег тема одрживе изградње објеката, а основна разлика лежи у начину вредновања испуњености постављених критеријума. Док код LEED система пројектантски тим бира комбинацију критеријума које ће задовољити како би у збиру добили довољан број поена за жељени сертификат (основни, бронзани, сребрни, златни, платинасти), што значи да неке може потпуно да занемари, код BREEAM система, за сваки критеријум постоји праг испуњености за сваки степен сертификације (основни, добар, врло добар, одличан). CASBEE систем је развијен у Јапану и намењен је првенствено Јапанском тржишту. Rазвијао се кроз заједничку иницијативу од стране представника индустрије и власти у области грађења. Од год. кренули су са оснивањем савеза одрживих зграда коме су се придружиле разне истраживачке организације, са идејом да направе сертификациони систем којим би се истакле зграде са изузетним карактеристикама одрживости, и тиме дао пример и подстицај за развој одрживих пракси изградње. Систем је уједно требало да буде једноставан за употребу и примељив на разне типове пројеката, узимајући у обзир локалну проблематику и карактеристике градње. Развијена је јединствена методологија вредновања која се заснива на идеји процене односа између доприноса зграде квалитету окружења (Q, Building Environmental Quality & Performance) са једне, и оптерећења која зграда намеће окружењу (L, Building Environmental Loadings) са друге стране. Сликовито објашњено, посматрајући зграду као затворену целину, прве карактеристике, квалитет зграде, односе се на односе који владају унутар те целине, а друге, оптерећење наметнуто окружењу, односе се на утицај првих карактеристика изван граница те затворене целине (Сл. 2). Постигнут ниво сертификације одређује BEE (Building Environmental Efficiency) индикатор, који се добија као количник суме поена остварених у категорији Q и суме поена оставрених у категорији L (BEE= Q/L), што значи да што је квалитет зграде већи, а оптерећење наметнуто окружењу мање, вредност BEE индикатора се повећава, а тиме и остварени ниво сертификације. 35

40 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње Сл. 2. Илустрација односа између доприноса зграде квалитету окружења (група критеријума Q) и оптерећења која зграда намеће окружењу (група критеријума L) према методологији CASBEE система сертификације Fig. 2. Illustration of building Environmental Quality & Performance criteria (Q) and Building Environmental Loadings criteria (L) according to CASBEE certification methodology Сл. 3. Приказ резултата CASBEE сертификације по категоријама путем дијаграма Fig. 3. Radar chart of CASBEE certification results in different criteria categories 36 Сертификат се састоји од дијаграма (Сл. 3) на којима је графички јасно представљен резултат вредновања кроз различите критеријуме. Постоји шест главних категорија у које су груписани критеријуми по којима се оцењује зграда, где се по 3 групе односе на квалитет зграде (Q1, Q2, Q3) и на оптерећења наметнута окружењу (LR1, LR2, LR3). Критеријуми LEED система релевантни за проблематику кровних вртова Критеријуми везани за одрживост кровних вртова у LEED систему налазе се првенствено у оквиру категорија: Одрживост локације (SS), Уштеда воде (WE) и Енергија и атмосфера (ЕА). Иако неки аутори, као Обри Хек (Hake, 2007), наводе да се и критеријуми из категорије Материјали и ресурси (МА), везани за проценат рециклираног

41 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње садржаја у примењеним материјалима, као и за примену материјала локалног порекла, могу сматрати релевантним за проблематику кровних вртова, сматрамо да је акценат проблематике кровних вртова, ипак, ван ове категорије, пошто се проблематика материјализације односи подједнако на све аспекте изградње и сва примењена решења. Кроз категорију Одрживости локације вреднује се одрживо планирање и третман јавних, отворених и пејзажно урбаних структура, утицај на успоравање одлива атмосферских вода и смањење ефекта урбаних топлотних острва (УТО). Специфични критеријуми који се односе на кровне вртове су следећи: Заштита постојећих или поновно успостављање пејзажно-урбаних структура (SS 5.1: Site Development: Protect or Restore Habitat) је критеријум којим се дефинише опсег заштите постојећег биљног покривача на локацији, односно прописује минимални проценат површине парцеле који мора бити под биљним покривачем, где се у случају густо изграђеног градског ткива кровни вртови рачунају као равноправне пејзажно-урбане структуре. Повећање отворених простора (SS 5.2: Site Development: maximize open space) се односи на повећање процента отворених површина, у које се убрајају и кровни вртови, у односу на максималне дозвољене проценте заузетости парцеле. Квантитет атмосферских вода (SS 6.1: Stormwater Design: Quantity Control) вреднује стратегије којима се смањује проценат непорозних површина на парцели, и тиме успорава одлив атмосферских вода, међу којима је и стратегија уградње кровних вртова. Квалитет атмосферских вода (SS 6.2: Stormwater Design: Quality Control) вреднује решења кровних вртова као стратегију за пречишћавање атмосферских вода кроз инфилтрацију. Ефекат топлотних острва - ван крова (SS 7.1: Heat Island Effect: Non-Roof) критеријум је кроз који се подстиче смањење површина на парцели (пре свега елемената партера) које доприносе стварању ефекта топлотних острва, где се кровни вртови вреднују као једно од решења наткривања паркинга. Ефекат топлотних острва - крова (SS 7.2: Heat Island Effect: Roof) је критеријум најдиректније везан за примену кровних вртова, пошто је дефинисан захтев да 50% кровне површине буде решено као кровни врт, а додатни поени 2 су могући ако се целокупна кровна површина реши на овај начин. Пејзажно уређење које на ефикасан начин користи воду (WE 1: Water Efficient Landscaping) је критеријум који дефинише смањење потрошње пијаће воде за заливање за 50% (2 поена), или у потпуности елиминише потребу 2 Додатни поени су поени који се стичу кроз посебну категорију Иновације у дизајну (Innovation in Design), кроз опцију Изузетног учинка (Exemplary Performance) који постоји као опција за одређене критеријуме, уколико степен њихове испуњености надмашује основне захтеве. за заливањем (додатна 2 поена) избором биљних врста које не захтевају додатно заливање (вегетација адаптирана локалним климатским условима). Повећање енергетске ефикасности (ЕА 1: Optimize Energy Performance) је критеријум кроз који се вреднују све стратегије које доприносе побољшању енергетске ефикасности и носи највише поена од свих критеријума који постоје у LEED систему (и до 21 поен за неке верзије система). Степен уштеде, од кога зависи и вредновање, одређује се на основу симулације енергетских својстава зграде и поређења резултата симулације са базним случајем дефинисаним стандардом. Кроз симулацију се показује ефикасност свих примењених решења, па тако и уштеде настале као резултат примене кровног врта, пре свега због побољшаних термичких карактеристика тог дела термичког омотача, али и утицаја који потичу од смањења температуре ваздуха у зони крова, што може утицати на функционисање и енергетску ефикасност HVAC уређаја чије се спољне јединице налазе у зони кровних вртова, као и на већу ефикасност фотонапонских панела, као што је елаборирано у раду Мартина Келера (Köhler, 2007). Сви наведени критеријуми из категорије Одржив третман земљишта (SS) вреднују се са по једним поеном, што значи да је одговарајућом применом кровних вртова могуће освојити укупно 6 поена. Уз максимална 4 поена у категорији Уштеда воде (WE), то чини 10% од укупног броја могућих поена. Овде нису укључени поени који би били добијени у склопу поена за уштеду енергије (ЕА), пошто је процена утицаја кровних вртова на енегретску ефикасност још увек недовољно истражена кроз енергетско моделовање (Ansel, 2004), али на основу резултата истраживања у локалној средини (Sekulić, 2013: ) могу се узети у обзир уштеде од 5% у потребној енергији за грејање и до 10% у потребној енергији за хлађење, што у збиру доноси максимална 3 поена у оквиру ЕА1 категорије. Закључак је да утицај кровних вртова на резултат сертификације прелази 10%, што је значајно с обзиром на комплексност процене и број третираних принципа одрживе изградње. Као један од закључака истраживања које је за циљ имало дефинисање посебног сета критеријума везаних за проблематику кровних вртова у оквиру LEED система (Hake, 2007), јавља се и одбацивање могућности да се проблематика кровних вртова и критеријуми који би вредновали одрживост конкретних решења процењују одвојено од анализе и вредновања целокупног објекта, као део независног система, или подсистема у оквиру LEED-а (у истраживању је био предложен подсистем LEED for Green Roofs). Такође, иако је закључак да у LEED систему довољно критеријума покрива проблематику кровних вртова, поставља се питање да ли је, и поред тога што кроз освајање тих критеријума кровни вртови доприносе освајању поена и добијању сертификата, њихова одрживост заиста добро процењена, односно да ли је у неким случајевима пренебрегнута контрадикторност међу њима. Тако се фаворизовањем и инсистирањем на вегетацији која се 37

42 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње заснива на локалним биљним врстама, које захтевају дубљи слој субстрата и самим тим више коштају, занемарују решења екстензивних кровних вртова 3, која у неким случајевима представљају погодније решење, а због тога што су јефтинија могу определити инвеститоре за улагање у већу површину под кровним вртовима. Један од примера пројеката чији се основни архитектонски концепт заснива на примени кровног врта, који уједно постаје и један од основних примењених принципа одрживе изградње, што је потврђено кроз LEED Gold сертификат, је пројекат новог седишта 4 организације за заштиту дивљине (Wildlife Conservation Society) смештеног уз северну ивицу њујоркшког зоолошког врта у Бронксу (Сл. 4 и 5). Критеријуми BREEAM система релевантни за проблематику кровних вртова Иако и у BREEAM систему кровни вртови могу дати допринос сертификацији кроз критеријуме везане за смањење потрошње пијаће воде (Wat 01) и смањење емисије CO 2, кроз повећање енергетске ефикасности (Ene 01), у оба ова критеријума вредновање доприноса кровних вртова је посредно, а самим тим је тешко говорити о дефинисању тачног броја поена који се могу приписати кровним вртовима. Нешто је директнија веза са проблематиком кровних вртова код критеријума везаног за употребу ефикасних инсталација водовода и санитарних арматура (Wat 04:Water Efficient 38 Сл. 4 и 5. Центар за глобалну заштиту дивљих животиња, Зоолошки врт у Бронксу, LEED златни сертификат Fig. 4 and 5. Center for Global Conservation, Bronx Zoo campus, LEED-Gold certified 3 4 Екстензивни кровни врт користи плитак супстрат од 3-15 cm и представља лакши и јефтинији систем од интензивног кровног врта и првенствено се користи као еколошки кровни покривач. Проходност је ограничена или није дозвољена. Користе се биљке плитког корена: то су обично биљке ниског раста, покривачи тла и биљке које су толерантне на високе температуре, сушу, ветар и мраз. Формиран биљни покривач није захтеван за наводњавање, прехрањивање и одржавање, изузев у првој години (Sekulić, 2013). Center for Global Conservation, пројектни биро FXFOWL,

43 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње Equipment), у ком се третира и наводњавање кровних вртова, а правилан избор вегетације (која добро подноси сушу) и употреба кишних сензора на опреми за заливање наводи се као један од захтева за освајање одговарајућих поена за овај критеријум. Слично је и са категоријом Материјали и отпад, где постоји неколико критеријума кроз које је могуће вредновати одређене аспекте технологије кровних вртова, као што су Примењени изолациони материјали (Mat 01: Insulation) и Рециклиран агрегат (Wst 02: Recycled Agregates), кроз одговарајућ избор примењених материјала у складу са сертификацијом материјала и склопова које BREEAM систем подржава 5. Као и код LEED-NC система, сматрамо да је акценат проблематике кровних вртова, ипак, ван ове категорије. Највише критеријума који имају директну везу са кровним вртовима налази се у категорији Третман земљишта и екологија (Land Use & Ecology). Један од њих је и Ублажавање еколошког утицаја (LE 03: Mitigating ecological impact), кроз који се квалитет решења вреднује путем индикатора биодиверзитата који се израчунава на основу заступљености различитих типова вегетације 6 на локацији пре и после изградње. Опционо је, али се препоручује, ангажовање професионалног еколога (Suitably Qualified Ecologist, SQE) на основу чијег извештаја о типовима вегетације се израчунава тражени индикатор. Овим путем могу се освојити максимална 2 поена за овај критеријум, док је барем један обавезан. Критеријум Побољшање еколошких карактеристика локације (LE 04:Enchancing site ecology) је описног карактера и заснива се на ангажовању професионалног еколога (SQE) као члана пројектног тима, чији је задатак састављање плана очувања и побољшања еколошких карактеристика на локацији и њихово спровођење. За испуњење овог критеријума могуће је освојити до 3 поена, који се освајају ако се све предложене стратегије спроводе по плану и резултују повећањем 6 или више биљних врста на локацији након изградње. У категорији Загађење (Pollution), постоји критеријум Одлив атмосферских вода (Pol 03) за који нема обавезних захтева, а могуће је освојити максималних 5 поена. У оквиру овог критеријума кровни вртови нису посебно третирани. Критеријуми CASHBEE система релевантни за проблематику кровних вртова У склопу критеријума за смањење утицаја топлотних острва, који се вреднују кроз категорију Утицај на непосредно окружење (LR3: Off-Site Environment: Consideration of Local Environment), побројане су бројне стратегије са одговарајућим начином вредновања, као што су: позиционирање зграде тако да не представља препреку струјању ваздуха, избор фасадне облоге, моделовање којим се доказује утицај на смањење температуре на локацији и сл. Међу овим стратегијама вреднује се и избор кровног покривача, где је могуће освојити до максималних 3 поена за решење преко 40% кровне површине кровним вртом. Максималним испуњењем свих критеријума могуће је освојити укупно 27 поена, а за највиши ниво сертификације потребно је преко 20 поена у овој категорији, што само говори о значају проблема топлотних острва у Јапану и комплексном приступу његовом решавању. Утицај кровних вртова на енергетску ефикасност вреднује се на сличан начин као и у претходна два описана система, кроз свеукупне уштеде у складу са одговарајућим стандардом (JSBC, 2011: 175), у склопу критеријума Енергетске потребе зграде (LR1: Energy: Building Thermal Load). Највише критеријума везаних за проблематику кровних вртова налази се у категорији Отворени простори на локацији (Q3: Outdoor Environment on Site), у оквиру које се критеријуми Очување и креирање биотопа (Conservation & Creation of Bitope) и Побољшање термичког комфора на локацији (Improvement of the thermal environment on site) директно односе на допринос кровних вртова одрживости понуђених решења. У првом се проценат и квалитет пејзажно урбаних структура на локацији вреднују са максималних 7, од укупно могућих 15 поена, а за највиши ниво сертификације потребно је преко 13 поена. Квалитет вегетације или биљног покривача се процењује на основу врсте, где се предност даје локалним врстама, као и могућности за пружање склоништа ситним животињама. У другом критријуму се вреднује укупан проценат проходних кровних површина под вегетацијом или биљним покривачем, где се екстензиван кровни врт преко целе проходне површине вреднује са 3 поена, од укупно могућих 27 поена, док је за највиши ниво сертификације потребно преко 18 поена. Остале стратегије којима се могу освојити поени у овом критеријуму су: обрада површина у партеру, проценат партерних површина под сенком, положај зграде који омогућава проветравање локације, као и постављање спољних јединица HVAC уређаја на одговарајућу висину како би се избегло додатно загревање. Критеријуми везани за проблематику уштеде воде не третирају аспект кровних вртова, док се одлив атмосферских вода третира кроз критеријум 7 у истој категорији као и критеријум везан за смањење ефекта топлотних острва, а вреднује се кроз мерења којима се доказује смањење у односу на референтне границе одређене стандардима Green Guide представља базу података о еколошким карактеристикама материјала и конструктивних склопова и заснива се на методологији процене животног циклуса (LCA-Life Cycle Assessment) у склопу BREEAM система. Више информација доступно на: jsp?id=2126 broad habitat type су дефинисани типови вегетације у BREEAM систему, где је за сваки дата нумеричка вредност која одговара броју заступљених биљних врста (taxon richness), што чини основу израчунавања индикатора биодиверзитета којим се процењује еколошки утицај на локацији након изградње. LR3: Off-Site Environment: Load on Local Infrastructure: Reduction of Rainwater Discharge Loads)

44 М, Секулић, Б. Станковић, М. Ј. Поповић, АУ38/2013/страна 33-40/ Вредновање карактеристика кровних вртова у оквиру сертификације одрживе изградње 40 ЗАКЉУЧAK Иако Србија тренутно нема званични систем за сертификацију зграда, а процес увођења основних регулаторних мера, попут енергетских пасоша, је на самом почетку, на тржишту постоји знатно интересовање за сертификацију објеката. Недавно је додељен први сертификат ове врсте 8, а неколико пројеката је у фази сертификације по LEED систему. Критеријуми који су директно везани за примену решења кровних вртова, и који су од самог почетка развоја система сертификације нашли своје место у њима, само говоре у прилог томе да се савремена зграда грађена по принципа одрживе изградње не може замислити без њих. Све више критикован приступ проблему одрживог грађења, тзв. наношење мање штете (do less harm) приметан је и у третирању кровних вртова. Оно што се данас сматра одрживим решењем за десет или чак пет година чиниће се уобичајеним. Кровни вртови будућности више ће наликовати на живе организме него на кровне конструкције по којима су засађене биљке (Hake, 2007). Због тога се иновације у третирању и решавању кровних вртова морају охрабривати, што је понекад јако тешко у склопу сложених и компликованих система процене као што су сертификациони системи. Сувише уско дефинисани критеријуми и њихова међусобна искључивост могу представљати препреку даљем развоју и креативним приступима третмана зелених кровова. Захвалница Овај рад је урађен у склопу научног пројекта ТР под покровитељством Министарства науке и просвете Републике Србије. Литература: Ansel, W., & Appl, R. (2004) Future and sustainable green roofs in Germany, In Greening Rooftops for Sustainable Communities, Proceedings of the Second North American Green Roofs Conference, Portland, Toronto, The Cardinal Group BREEAM. New Construction Non-Domestic Buildings Technical Manual SD : Watford, United Kingdom: BRE Global; Ding, G. (2008) Sustainable construction: The role of environmental assessment tools, Journal of Environmental Management, Volume 86, Issue 3, pр Ebert, T., N. Eβig, G. Hauser, (2011) Green building certification systems, Institut für internationale Architektur- Dokumentation GmbH & Co. KG - A specialist book from Redaktion DETAIL, Munich Ignjatović, D., N. Ćuković- Ignjatović, B. Stanković, (2011) Architectural design energy efficiency assessment methods for building design and renovations, Proceedings: Building Services & Architecture 2011 International Conference, October , Belgrade, Serbia Jovanović-Popović, M., S. Kosanović (2009) Selection of building materials based upon ecological characteristics: priorities in function of environmental protection, Spatium 20, pр Jovanović-Popović, M., S. Samardžić, S. Kosanović, B. Marković, (2008) Unapređenje energetske efikasnosti gradova / zgrada kroz proces energetske sertifikacije, Međunarodni naučni skup: Održivi prostorni razvoj gradova, Beograd, januar 2008, Tematski zbornik radova: drugi deo, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, str JSBC. Comprehensive Assessment System for Built Environment Efficiency (CASBEE) for New Construction Assessment Manual: 2010 Edition. Tokyo, Japan: Japan Sustainable Building Consortium; Köhler, M., Wiartalla, W., and Feige, R. (2007). Positive interaction between PV-systems and extensive green roofs. Green Roof Infrastructure Monitor, 9, 1. Pp Larsson, N. (2000) Green Building: An Overview. Capacity_Building_-_MBRG/GB_policy_may_En.pdf pristupljenо Papadopoulos, A. M. and Giama, E. (2007) Rating systems for counting buildings environmental performance, In: M. Santamouris and P. Wouters (eds.) Proceedings of the 2nd PALENC conference and 28th AIVC conference building low energy cooling and advanced ventilation technologies in the 21st century, PALENC 2007, September, CRETE Island, Greece, pp Sekulić, М. (2013) Razvoj i transformacije krovnog vrta od nastanka do danas i njegova savremena primena, Doktorska disertacija, Novi Sad: FTN Departman za arhitekturu i urbanizam USGBC. LEED Reference Guide for Green Building Design and Construction: For the Design, Constructions and Major Renovations of Commercial and Institutional Buildings Including Core & Shell and K-12 School Projects: 2009 Edition. Washington DC: US Green Building Council; Hake, A. (2007) Promoting sustainable green roofs through Leadership in Energy and Environmental Design (LEED), Department of Landscape Architecture, University of Missouri - Columbia Cole, R. (2003) Building Environmental Assessment Methods: A measure of Success, Int. Electr. J. Construct, Special Issue on the Future of Sustainable Construction Crčević, Т. I Sekulić, М. (2012) Zeleni krovoi u kontekstu klimatskih promena - pregled novih iskustava,arhitektura i urbnanizam, br. 36, Beograd Wu, P., S. P. Low, (2010) Project Management and Green Buildings: Lessons from the Rating Systems, Journal of professional Issues in Engineering Education and Practice Wen, Y. C. (2005) Comparison of two sustainable building assessment tools applied to Holmen project in Stockholm, Master of Science Thesis in Built Environment Analysis, Stockholm, Royal Institute of Technology Извори илустрација: Сл.1: Сл. 2: Сл.3:Сл. 3: Сл. 4 и 5: larije/story/717/blue+center+-+prva+zelena+zgrada+u+srbiji.

45 Научни радови UDK BROJEVI:728(497.11) 19 ID BROJ: Кратко или претходно саопштење, DOI: /a-u БЕОГРАДСКИ СТАН BELGRADE APARTMENT Ђорђе Алфиревић*, Сања Симоновић Алфиревић** рад примљен:октобра 2013, рад прихваћен: новембра Апстракт Појам београдског стана везује се за два временска периода и феномена: а) концепт организације стана у вишепородичним стамбеним зградама у Београду између два светска рата ( ) и б) активности београдске школе архитектуре, формиране током 60-их и 70-их година XX века. Да би се одређени концепт организације стана могао назвати београдским, неопходно је да има јасно одређене карактеристике по којима се издваја од осталих типологија станова насталих у непосредном окружењу, или да је такав концепт организације стана поникао у Београду, па се затим даље проширио. До данас није истражено и појашњено у чему се огледају карактеристике београдског стана, с обзиром на то да је у научној литератури означен као креативан и аутентичан тип организације стана у вишепородичном и колективном становању. У истраживању су разматрани типови карактеристичних концепција просторних организација станова насталих у два периода, од до год. и од до године. Циљ истраживања је да се потврди теза о постојању аутентичних концепција београдског стана, које су се јавиле у поменутим периодима. Кључне речи: архитектура, београдски стан, салонски стан, господски стан, стан између два светска рата, београдска школа, проширена комуникација, најамна зграда * мр Ђорђе Алфиревић, дипл.инж.арх., Студио Алфиревић, djordje.alfirevic@gmail.com **Сања Симоновић Алфиревић, дипл.инж.арх., Институт за архитектуру и урбанизам Србије, sania.simonovic@gmail.com Увод Појам београдског стана је феномен који је у научној литератури веома мало истраживан. Са историографског аспекта, као значајнија истраживања, истичу се есеји Б. Несторовића Еволуција београдског стана и М. Ротер-Благојевић Облици вишепородичног становања крајем XIX и почетком XX века у Београду, у којима се јављају прва разматрања овог феномена. Б. Несторовић под појмом београдски стан подразумева стамбене типологије које су настале у Београду и мењале се кроз шест фаза, од Другог српског устанка (1815) до педесетих година XX века (Nestorović, 1955). Међутим, његова анализа не пружа одговор на појаву идентичног концепта организације стана и у другим већим градовима разматраног периода (Новом Саду и Нишу). Из изложеног се долази до закључка да је појам београдски стан у Несторовићевом есеју неадекватно употребљен и да је било правилније рећи еволуција стана у Београду. Са друге стране, М. Ротер- Благојевић наводи да је београдски стан појам који је везан за феномен господских станова у вишепородичним стамбеним зградама у Београду, који су грађени за богате трговце и чиновнике у периоду између два светска рата (Roter-Blagojević, 1998: 27 28). Попут Б. Несторовића, и М. Ротер-Благојевић поистовећује појам београдског стана искључиво са простором Београда и поред чињенице да су у Нишу и Новом Саду, али и у другим европским градским центрима, између два светска рата, постојали станови који су имали сличну концепцију организације просторија, попут станова у Београду, на шта скреће пажњу М. Бајлон у својим истраживањима (Bajlon, 1975: 23 24). У хабитолошким студијама М. Бајлона у више наврата је наведено да је београдски стан специфичан феномен организације стана настао у Београду 60-их година XX века, у оквиру београдске школе архитектуре, под којом се подразумевају активности архитеката који су се школовали на Aрхитектонском факултету у Београду и након тога пројектовали, током 60-их и 70-их година (Bajlon, 1979, 1975, 1972). Стога ће у овом раду акценат бити на сличностима и разликама између београдског стана између два светска рата и концепција стана из 60-их и 70-их година XX века. Аbстракт The term Belgrade apartment is related to two periods and two phenomena: a)the concept of apartment in multiple-family buildings in Belgrade between the two world wars ( ) and b)activities of Belgrade School of architecture, formed during the 60's and 70's of the twentieth century. In order for a certain concept of apartment organization to be called Belgrade, it had to have clearly defined characteristics which set it apart from other typology of apartments built in its immediate surroundings, or it had to be created in Belgrade, and then spread further. Until today it has never been researched or explained what these characteristics of Belgrade apartment were, as it has been defined in scientific literature as a creative and an authentic type of apartment organization in multiple-family buildings in collective housing. The research discussed types of characteristic concepts of room organizations in apartments built during the two periods, from 1918 to 1941 and 1960 to The aim of the research was to prove the hypothesis on the existence of the authentic concepts of Belgrade apartments which were designed in the mentioned periods. Key words: architecture, Belgrade apartment, saloon apartment, upper class apartment, apartment between two world wars, Belgrade school, widened communication, tenement. 41

46 Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић, АУ38/2013/страна 41-47, Београдски стан САЛОНСКИ СТАН У БЕОГРАДУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА Да би се размотрила теза о постојању аутентичне организације стана у Београду, која би могла да добије назнаку београдски стан, неопходно је да се претходно анализирају карактеристике салонског стана у Београду између два светска рата 1. Салонски стан је концепт просторне организације стамбене јединице у вишепородичним стамбеним зградама, који је, по Б. Несторовићу, пристигао из средње и западне Европе (Француска, Немачка, Беч и Будимпешта), посредством архитеката школованих на тамошњим факултетима (Nestorović, 1955: 252, 263). По З. Маневићу и У. Мартиновићу, београдски архитекти ( модернисти ) били су под утицајем архитектуре у Европи, али су тежили стварању сопственог развојног пута, који би био усклађен са животом, потребама и навикама људи у Београду (Manević, 1979: 211; Martinović, 1972). Један од кључних момената у еволуцији станова у Београду представља почетак XX века, када су по први пут уведени градски водовод (1892. год.) и канализација (1905. год.) у стамбене зграде (Nestorović, 1955: 248). Од тог периода су архитекти интегрисали просторе са инсталацијама у простор стана, и то најчешће у дворишном блоку зграде. Први примери салонског стана у Београду су реализације српских архитеката који су студирали у иностранству и који су се угледали, у примени модерног стила, на иностране примере (Minić, 1954: ). Међутим, архитекти су често покушавали да нађу савременија решења организације стана, са више хуманости, хигијене и удобности, што је довело до концепције стана са централним предсобљем (трпезаријом), за коју се сматра да представља аутентичну концепцију салонског стана у Београду између два светска рата или београдски стан ране модерне (Mecanov, 2010: 81). По Д. Мецанов, концепт београдског стана подразумева постојање централне просторије (предсобље-трпезарија), која чини језгро стамбене јединице или куће. Она сматра да су у периоду између два светска рата постојале три различите концепције београдског стана, које су изведене из једне основне схеме (Сл. 1а, б, в). Важно је напоменути да се појам београдског стана у свим тумачењима готово искључиво односи на феномен становања имућнијег дела становништва (богатијих трговаца и чиновника), док су почетком XX века, паралелно са салонским становима, били грађени и социјални станови за сиромашне раднике и чиновнике (Vuksanović Macura, 2011: 66). Типичан салонски стан који је настао у поменутом периоду подразумева постојање следећих обележја (Сл. 2): a) Предсобље репрезентативног карактера, које је централно позиционирано у стану и коришћено као трпезарија за породична окупљања, свечаности и славе; б) Салонски простор за пријем гостију и дружење, директно надовезан на предсобље и који се готово по правилу налази на уличној страни објекта; в) Помоћне просторије (кухиња, остава, тоалет, купатило, соба за послугу) су биле груписане у дворишном крилу зграде и директно или посредно осветљене путем светларника; г) Девојачка соба је најчешће била лоцирана уз кухињу и служила за одмор и смештај послуге; д) Помоћни улаз за послугу (лоциран непосредно поред главног улаза) служио је као посредна веза са кухињским делом и девојачком собом, преко простора терасе или лође, на дворишној страни објекта; ђ) Чисте спратне висине простора од 3 до 3,6 m, које су се јавиле као последица тежње ка постизању веће репрезентативности простора; е) Систем циркуларних комуникација, које су повезивале главне просторије стана у низ проточних простора; ж) Конструктивни систем састављен од масивних, носећих зидова од опеке и ситноребрасте таванице. Сл. 1(а, б, в). Типови салонског стана у Београду између два светска рата: а) са дворишним трактом уз суседну парцелу, б) са дворишним трактом уз централно степениште и в) без дворишног тракта 42 Fig.1 (а, b, v). Types of saloon apartments in Belgrade between two world wars: a)with yard tract next to neighboring lot, b)with yard tract along central staircase and v)without yard tract. 1 Салон је био чест и у једнопородичним објектима и вилама, а не само у вишепородичним. Међутим, концепт организације простора је код једнопородичних објеката ишао потпуно другим током и није дoстигао аутентичан, препознатљив образац организације попут салонског стана у вишепородичним објектима (Несторовић, 1955: 248).

47 Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић, АУ38/2013/страна 41-47, Београдски стан Најприближнија концепција просторној организацији салонског стана у Београду може се евидентирати у Нишу (Сл. 3а) и Новом Саду (Сл. 3б). Салонски стан између два рата у Нишу је готово идентичне концепције као у Београду, што по А. Кековићу указује на то да је концепт стана у једном тренутку пренет из Београда у Ниш, делатношћу архитеката (Б. Којића, А. Медведева, Г. Самојлова, А. Секулића, М. Борисављевића и др.), након чега су нишки архитекти наставили даље да га интерпретирају у својим пројектима (Keković, 2008: 75; Keković, Petrović, 2008, 2011; Keković, Čemerikić, 2007). У Новом Саду, који је након пада Аустроугарског царства год. био главни град Дунавске бановине, прилике су биле другачије. Сл.2. Салонски стан у Београду између два светска рата (1- Улаз, 2- Предсобље (Трпезарија), 3- Салон, 4- Соба, 5- Дегажман, 6- Купатило, 7- Тоалет, 8- Кухиња, 9- Девојачка соба, 10- Остава, 11- Лођа, 12- Балкон). Fig.2 Saloon apartment in Belgrade between two world wars (1-Entrance, 2-Hall (Dining Room), 3-Saloon, 4-Room, 5-Corridor, 6- Bathroom, 7-Toilet, 8-Kitchen, 9-Maid's room, 10-Pantry, 11-Loggia, 12- Balcony). Сл. 3 (а, б, в). Салонски стан у у Нишу, Новом Саду и Загребу између два рата (1- Улаз, 2- Предсобље (трпезарија), 3- Салон, 4- Соба, 5- Дегажман, 6- Купатило, 7- Тоалет, 8- Кухиња, 9- Девојачка соба, 10- Остава, 11- Лођа, 12- Балкон) Fig.3 (a, b, v) Saloon apartment in Nis, Novi Sad and Zagreb between two wars (1- Entrance, 2-Hall (dining room), 3- Saloon, 4-Room, 5- Corridor, 6 Bathroom, 7 Toilet, 8- Kitchen, 9- Maid s room, 10- Pantry, 11- Loggia, 12-Balcony). Иако је Војводина припојена Краљевини СХС, стамбена архитектура у Новом Саду је и даље, у значајној мери, била инспирисана Бечком школом и најамним зградама, које су у то време грађене у Будимпешти и Бечу. Но, и поред тога се јављају примери салонских станова који су релативно слични београдској концепцији, али у значајно мањем обиму. У Загребу је између два светска рата (Сл. 3в) стамбена архитектура била под утицајем концепције бечких најамних интерполованих кућа, које по Д. Кахлеу (Darko Kahle) воде даље порекло од париских најамних кућа, насталих почетком XIX века. У периоду од до год. у Бечу је саграђено око нових станова у програму социјалне најамне изградње, што је значајно утицало на концепт просторне 43

48 Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић, АУ38/2013/страна 41-47, Београдски стан Сл. 4 (а, б, в). Станови у најамним згардама у Паризу, Будимпешти и Бечу почетком XX века Fig.4 (a, b, v) Apartments in tenement buildings in Paris, Budapest and Vienna at the beginning of XX 44 организације стана у уграђеним (интерполованим) најамним зградама у Загребу, које су углавном пројектоване на сличан начин у периоду између два светска рата (Kahle, 2002: 157, 164; Kahle, 2003). За разлику од концепције београдског стана, стан у Загребу није имао централно репрезентативно предсобље, које је коришћено као трпезарија, већ се до просторија долазило путем омањег предсобља (често само ходника), што је и разумљиво, с обзиром да су Хрвати већином католичке вероисповести, код које не постоји обичај крсне славе. Стога се трпезарија у загребачким становима јавља само као једна од пратећих просторија, а улогу простора за окупљање преузима салон. Упоредном анализом карактеристичних концепција просторних организација станова који су пројектовани у непосредном окружењу и Европи, у периоду између два светска рата (Сл. 4а, б, в) може се приметити да је једна од кључних карактеристика београдског стана ране модерне постојање централне репрезентативне просторије (свечане трпезарије), која је била непосредно повезана са простором салона и која, по Б. Несторовићу, са једне стране, има корене у традиционалној оријенталној организацији централног хола у господским кућама, а са друге стране, у немачком класицизму и основама Паладијевих вила (Nestorović, 1955: 260). Непосредна повезаност улазног дела са предсобљем (трпезаријом) и салоном указује на јасну диференцијацију просторија које служе за повремени пријем гостију у стану, од осталих просторија које се константно користе за одвијање свакодневних активности укућана. Постојање репрезентативних просторија за пријем гостију и прослављање крсне славе, 2 у салонском стану у Београду између два рата може се протумачити као тежња домаћина да се прикаже у најбољем светлу пред гостима, тј. као израз нарочитог гостољубља и гостопримства, док је њихова свакодневна намена била везана за окупљање породице, а самим тим и јачање породичних веза. Крсна слава је у српској култури и традици веома значајна и њена прослава је вековима негована, а гости су веома поштовани и њиховом пријему се посвећивала посебна пажња, о чему говоре бројна социолошка и културолошка истраживања (Vasić, 2008; Ilić, 2007; Dvorniković, 1990 и др.). Стога се из приложеног може констатовати да је концепција салонског стана између два светска рата у Београду имала аутентичне одлике, које су је издвајале од осталих сличних примера из непосредног окружења, због чега се може закључити да је феномен београдског стана у периоду ране модерне постојао. БЕОГРАДСКА ШКОЛА И ЦЕНТАР ЗА СТАНОВАЊЕ ИМС Након Другог светског рата, током педесетих година, стамбена изградња у Београду првенствено је била оријентисана у правцу изградње стамбених колонија или павиљона (у Цвијићевој улици, на Новом Београду, у Железнику и на Миријевском путу), да би се током 60-их год. прешло на другачији систем финансирања стамбене изградње (из градских и општинских фондова и доприноса предузећа), што је утицало на убрзавање процеса урбанизације и стамбене изградње (Damnjanović, Gligorijević, 2010: 46; Furundžić, 1964; Dobrivojević, 2012). Током 60-их година у Београд је мигрирало више десетина хиљада становника из других крајева бивше Југославије, што је имало за ефекат повећану потражњу за стамбеним простором (Stojanović, 1970; Milašinović-Marić, 2011: 5). Индустријализација и технолошки развој довели су до развоја и практичне примене новог конструктивног система (ИМС) који је пружио могућност за експериментисање и другачији приступ просторној организацији станова. 2 Један од најкарактеристичнијих обичаја код Срба је слављење крсне славе, која поред тога што има верску, религијску и моралну снагу, има за циљ и да одржава и обнавља пријатељства, па самим тим представља и највиши вид гостопримства код српског народа (Ilić, 2007: 319).

49 У реферату М. Бајлона, на семинару ФАО одржаном год. у Београду, први пут је промовисана идеја о стварању заједничке зоне у стану, у виду проширене комуникације, која је требало да успостави континуитет са идејом београдског стана између и год. и да буде централно место за поставку породичног стола (Bajlon, 1979: 20 27). У условима органичених просторних могућности, проширена комуникација је имала улогу конститутивног простора у организацији стана, са трпезаријским столом као простором за породично окупљање (Lujak, 2010: 42). Почетком 60-их година XX века, јављају се прва истраживања на тему проширене комуникације, у студентским радовима у атељеу професора М. Бајлона 3 и на бројним архитектонским конкурсима (Bajlon, 1975: 34 36). Д. Мецанов истиче да је организација стана са централним предсобљем (из 60-их и 70-их год.) директно настала по узору на концепт београдског стана између два светска рата (Mecanov, 2008: 142; Mecanov, 2010: 87). Разматрајући типологије стамбених облика насталих 60-их и 70- их година XX века у Београду, могу се евидентирати две основне струје, чије су се активности одразиле на појаву креативних и аутентичних решења организације стана након Другог светског рата, али са другачијим просторно-организационим карактеристикама у односу на оне између и године. Кључни актери у настанку београдског стана након Другог светског рата су, са једне стране, група архитеката окупљених око професора М. Бајлона, 4 чија су предавања и хабитолошке студије постале основ за формирање београдске школе становања, 5 и, са друге стране, група архитеката испред Центра за становање ИМС у Београду, који су са својим истраживањима утицали на настанак Правилника о условима и нормативима за пројектовање стамбених зграда и станова године. 6 М. Чанак наводи да је концепција београдског стана потекла са Архитектонског факултета у Београду, од стране професора М. Бајлона, Б. Миленковића и Б. Алексића, али да је Центар за становање ИМС детаљно истражио пројектантске параметре, који су затим проверени у пракси и преточени у регулативу (Čanak, 2011: 41; Čanak, 2002). По Д. Марушићу, елементи идентитета београдске школе становања могу да се сведу на примену десет пројектантских принципа организације стана који су утицали на концепт београдског стана седамдесетих 7 а) Функционална подела простора у организацији стана на дневну и ноћну зону, која прати биолошки ритам и активности породице током дана; Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић, АУ38/2013/страна 41-47, Београдски стан б) Обедовање у оквиру проширене комуникације, подразумева измештање породичног стола из зоне кухиње и припајање просторима за комуникацију (предсобље, дегажман или ходник), чиме се постиже повећање њихове употребне вредности и формирање централног простора за породично окупљање у стану; в) Успостављање кружне везе или система циркуларних комуникација у стану, чиме се постиже осећај веће просторности ( текућег простора ) и комфора, а уједно спречава осећај клаустрофобичности; г) Формирање техничког блока као конститутивног мотива, доводи до груписања инсталација у стану у целовиту зону око које се лакше формира јединствен, текући, простор. д) Примена лође као конститутивног мотива, која представља просторни и визуелни продужетак једне од дневних просторија, најчешће дневног боравка или трпезарије; ђ) Формирање два центра према генерацијској подели, пружа могућност организовања и коришћења простора без генерацијских ометања (родитељи најчешће користе трпезарију са лођом, а млађи дневни боравак и спаваћи део); е) Флексибилитет простора, пружа могућност за слободан и вишенаменски третман појединих простора у стану; ж) Индивидуализација вишепородичног становања, пружа могућност живота у вишепородичној или колективној згради, са осећајем интимнијег становања, као у једнопородичној, што се постиже артикулацијом и повећаном квадратуром простора терасе или лође; з) Димензионална усклађеност функција стана и примењених конструктивних система, подразумева прилагођеност просторних габарита просторија у стану стандардним распонима и конструктивним системима; и) Методологија и процес пројектовања, подразумева итеративну примену индуктивног и дедуктивног приступа у процесу пројектовања, од општег ка посебном и обрнуто. Током 60-тих и 70-их година XX века, због велике експанзије станоградње и градитељства уопште, настао је велики број различитих и врло квалитетних типова станова (у Београду и шире), који су се ослањали на наведене принципе, а од којих 3 Сарадници у атељеу М. Бајлона били су: Б. Миленковић, Б. Алексић, Д. Настић, В. Твртковић и Б. Анђелковић. 4 Факултетску струју, која се бавила истраживањем феномена београдског стана представљали су професори: М. Бајлон, Б. Алексић, Б. Миленковић, док су пројектантске принципе на којима је заснована београдска школа становања, спроводили у дело архитекти: У. Мартиновић, Б. Алексић, А. Степановић, М. Лојаница, П. Цагић, Б. Јовановић, Д. Марушић, М. Марушић и др. 5 Тезу о постојању београдске школе становања, са аутентичним особеностима и својствима, поставили су М.Бајлон и Д. Марушић, међутим, она у научним истраживањима до сада није потврђена (Мarušić, 1975: 7). 6 Центар за становање ИМС постојао је од до год. и формиран је као самостална истраживачко-пројектантска јединица у оквиру Института за испитивање материјала (ИМС) у Београду. Центар су чинили архитекти: М. Чанак, Б. Јанковић, Б. Караџић, Ж. Карапешић, С. Ковачевић, М. Митић, П. Напијало, З. Луковић, Б. Гавриловић, В. Ђорђевић, В. Живић-Хаџић, Д. Симић и др. (Anonim, 1979; Čanak, 2011: 18 41). 7 Извод са предавања Д. Марушића одржаног на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 8. априла год., са темом Развој вишепородичне стамбене архитектуре у Београду прилог периодизације, у оквиру серијала предавања са општом темом Београдска школа становања на 5. Београдској интернационалној недељи архитектуре (БИНА 2010). 45

50 Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић, АУ38/2013/страна 41-47, Београдски стан се међу карактеристичне могу сврстати следећи (Сл. 5а, б, в): Уколико се упоредо анализирају концепције београдског стана из периода год. и стана са проширеном комуникацијом насталог током 60-их и 70-их год., може се констатовати следеће: Сл. 5 (а, б, в). Карактеристични примери београдског стана настали током 60-их и 70-их година XX века Fig.5 (a, b, v). Characteristic examples of ''Belgrade apartments'' formed during the 60's and 70's of the twentieth century. Београдски стан ране модерне ( ) Београдски стан позне модерне ( ) 1. Концепт стана проистекао из сталешких односа у друштву; 2. Зонирање просторија на стамбене (за укућане) и домаћинство (за послугу); 3. Постојање два улаза: за станаре и послугу; 3. Постојање једног улаза; 4. Репрезентативно предсобље у функцији свечане трпезарије; 5. Постојање салона за пријем гостију и девојачке собе за послугу; 6. Тераса се најчешће користи као економски пролаз и просторно и визуелно је одвојена од осталих садржаја; 7. Примена масивног конструктивног склопа и одсуство флексибилности; 8. Репрезентативност димензија (ширина и висина) просторија у ентеријеру. Таб.1 Упоредни приказ основних карактеристика београдског стана између два светска рата и током 60-их и 70-их година. Tab.1 Comparative presentation of basic characteristics of Belgrade apartment between two world wars in the 60's and 70's. 1. Концепт стана проистекао из социјалистичке једнакости у друштву; 2. Зонирање просторија према биолошком ритму породице, на дневне и ноћне ; 4. Проширена комуникација као простор за позицију и окупљање породице око трпезаријског стола; 6. Тераса као конститутивни мотив и просторни и визуелни продужетак дневних садржаја; 7. Примена скелетног конструктивног склопа и присуство флексибилности; 8. Функционалност и човекомерност у димензионисању просторија. 46 ЗАКЉУЧАК Из претходно изнетих ставова може се закључити да је концепт организације стана у Београду између два светска рата у значајној мери утицао на организацију стана шездесетих и седамдесетих година у Београду, те да се због својих јасно изражених карактеристика обе концепције могу назвати београдским станом. У раду је предложено да се концепција салонског стана, који се јављао у вишепородичним стамбеним зградама у Београду између два светска рата, назове београдски стан ране модерне, а да се концепција стана са проширеном комуникацијом, која је настала у Београду током 60-их и 70-их година XX века назове београдски стан позне модерне. Обе концепције стана, ако се посматра време у коме су настале, са једне стране су последица друштвених околности, тј. издиференцираних сталешких односа и јефтине радне снаге (послуге у кући) пре Другог светског рата, а са друге стране братства и јединства из социјалистичког периода 60-их и 70-их година. Међутим, кључна карактеристика која их обједињује, без обзира на различите периоде у којима су настајале, јесте тежња ка формирању централног простора (конститутивног мотива), који би се користио за породична окупљања, што представља важан део српске традиције.

51 Литература: Anonim (1979) Saradnici Centra za stanovanje IMS, Informacije 25, Bajlon, M. (1979) Stanovanje, Tema 1: Organizacija stana, Beograd, Arhitektonski fakultet Bajlon, M. (1975) Stan u Beogradu, Arhitektura i urbanizam, 74-77, Bajlon, M. (1972) Neka pitanja u vezi sa upotrebnom vrednosti stana, u: Jarić, M. (ur.) Stan i stanovanje (posebno izdanje), Beograd, Izgradnja, Čanak, M. (2011) Memento: Centar za stanovanje IMS ( ), Povodom 40-godišnjice osnivanja, ARD Review, 38, Čanak, M. (2002) Standardi minimalnog kvaliteta u stambenoj izgradnji, ARD Review 27, Damnjanović, D., Ž. Gligorijević (2010) Socijalno stanovanje: Prikaz stambenih politikasrbije i odabranih zemalja Evrope, Beograd, Palgo Center Dobrivojević, I. (2012) Stambene prilike u jugoslovenskim gradovima , Istorija 20. veka, 2/30, Dvorniković, V. (1990) Karakterologija Jugoslovena, Beograd, Prosveta Furundžić, B. (1964) Građevinska delatnost Beograda u periodu od do godine, Godišnjak grada Beograda, 11 12, Ilić, A. (2007) Pedagozi u Kraljevini Srbiji o naciji i nacionalnom vaspitanju, Pedagogija, 2/62, Kahle, D. (2003) Zagrebačka ugrađena najamna kuća u razdoblju od do godine, Prostor, 11, 1/25, Kahle, D. (2002) Zagrebačka ugrađena najamna kuća u razdoblju od do godine, Prostor 10, 2/24, Keković, А., M. Petrović (2011) Functional Zones of Flats in the Period of Art Moderne in Niš ( ), Facta universitatis, 3/9, Keković, А., M. Petrović (2008): Formative Characteristics of Moderne Style in Niš, Facta universitatis, 1/6, Keković, А. (2008) Stambena arhitektura Niša u pokretu moderna između dva svetska rata (doktorska disertacija), Univerzitet u Nišu, Građevinsko-arhitektonski fakultet Keković, А., Z. Čemerikić (2007): Most Significant Buildings of the Moderne Style Multy-Family Housing in Niš, Facta universitatis, 1/5, Lujak, M. (2010) Spatialization of social process vs singular object of architecture, Spatium 23, Manević, Z. (1979) Beogradski arhitektonski modernizam , Godišnjak grada Beograda, 26, Martinović, U. (1972) Moderna Beograda, Beograd, Naučna knjiga Мarušić, D. (1975) O nastanku broja (uvodni tekst), Arhitektura i urbanizam, 74 77, 6 7. Мarušić, D. (1975) Prikaz konkursnih projekata , Arhitektura i urbanizam, 74-77, Mecanov, D. (2010) Valorizacija arhitekture stambenih zgrada iz perioda moderne, Nasleđe, 11, Ђорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић, АУ38/2013/страна 41-47, Београдски стан Mecanov, D. (2008) Tipologija oblika stambene arhitekture pedesetih godina XX veka u Beogradu, Nasleđe, 9, Milašinović-Marić, D. (2011) Razvojni tokovi u srpskoj arhitekturi od do godine, Arhitektura i urbanizam, 33, Minić, O. (1954) Razvoj Beograda i njegova arhitektura između dva rata, Godišnjak grada Beograda, 1, Nestorović, B. (1955) Evolucija beogradskog stana, Godišnjak grada Beograda, 2, Roter-Blagojević, M. (1998) Oblici višeporodičnog stanovanja krajem XIX i početkom XX veka u Beogradu, u: Unapređenje stanovanja 98, Beograd, Arhitektonski fakultet, Stojanović, B. (1970) Posleratna beogradska arhitektonska izgradnja, Godišnjak grada Beograda, 17, Vasić, N. (2008) Atanasije Urošević o gostoprimstvu i gostoljublju u gnjilanskom kraju, Baština, 25, Vuksanović Macura, Z. (2011) Socijalni stanovi Beograda u prvoj polovini 20. veka, Nasleđe, 12, Илустрације: Сл. 1 Типови салонског (београдског) стана између два светска рата (Mecanov, 2008: 93) Сл. 2 Салонски стан у Београду између два светска рата (цртеж Ђ. Алфиревић) Сл. 3а Салонски стан у Нишу између два светска рата (Keković, 2008: 65) Сл. 3б Салонски стан у Новом Саду између два светска рата (претраживањем кључних речи на интернету) Сл. 3в Салонски стан у Загребу између два светска рата (претраживањем кључних речи на интернету) Сл. 4а Стан у најамној згради у Паризу почетком XX века (Bajlon, 1975: 24) Сл. 4б Стан у најамној згради у Будимпешти почетком XX века (Bajlon, 1975: 23) Сл. 4в Стан у најамној згради у Бечу почетком XX века (претраживањем кључних речи на интернету) Сл. 5а Стан из стамбеног комплекса у Булевару Војводе Степе у Београду (аутори: Б. Алексић, Н. Саичић), година (Marušić, 1975: 81) Сл. 5б Стан из стамбеног комплекса у насељу Сењак у Осијеку (аутор: В. Твртковић), година (Marušić, 1975: 60). Сл. 5в Стан из Блока 29 на Новом Београду (аутори: М. Чанак, М. Митић), година (Marušić, 1975: 51). 47

52 Научни радови UDK BROJEVI: 725.4(450) 18/19 ; 904:6(450) 18/19 ID BROJ: Научна критика, DOI: /a-u Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи Valorization of the industrial heritage in Italy on the example of sugar factories in Emilia-Romagna Александар Вучковић* рад примљен: октобра 2013, рад прихваћен: новембра Апстракт Циљ овог рада је представљање искуства које је Италија имала у домену очувања и вредновања индустријског наслеђа. Историографским приступком је објашњен развој концепта ове баштине, од Уједињеног Краљевства, које је било пионир, преко Француске да би се излагање завршило на Италији. Концепт индустријског наслеђа је постепено еволуирао и био праћен оснивањем различитих институција које су се њиме бавиле, постепено проширујући своје делатности од каталогизације остатака индустријске прошлости до активног учешћа у пројектима ревитализације. Везано за ову еволуцију, значајан је развој индустријске археологије као научне дисциплине која је пружала одговарајуће инструменте за вредновање индустријске баштине. Указано је на неке уобичајене грешке и заблуде у вези са овим наслеђем и на улогу коју би архитект требало да има у процесу валоризације. Анализирани случајеви су одабрани са простора региона Емилија-Ромања зато што је то био центар италијанске производње шећера, па самим тим и поседује највише материјалних остатака. Покушало се, путем избора примера, указати на различита искуства и сценарије елабориране од стране приватног и јавног сектора, као и на различите аспекте наслеђа, који су валоризовани са мање или више успеха. Кључне речи: индустријско наслеђе, индустријска археологија, валоризација, шећер, искуство Abstract The aim of this paper is to present the experiences that Italy has had in the domain of preservation and valorisation of the industrial heritage. By the means of the historiographical approach, the development of the concept of this patrimony will be explained, starting from United Kingdom, which was a pioneer, through France to conclude with Italy. The concept of the industrial heritage was gradually developed and it was followed with a foundation of various institutions, which expanded their activities from a cataloguing of remains of the industrial past to an active participation in revitalisation projects. Connected to this evolution is the development of the industrial archaeology as a scientific discipline which offered some instruments in the valorisation of the industrial patrimony. Some misconceptions and errors about this heritage have been put to light, and the role of the architect in this process has been explained. The analysed cases were chosen from the region of Emilia-Romagna because it was the centre of the Italian sugar production and, consequently, possesses a big quantity of material remains. Different experiences and scenarios, elaborated by private and public sector will be presented, also with some aspects of the heritage valorised with more or less success. Key words: industrial heritage, industrial archaeology, valorisation, sugar, experience Увод Очување и брига за остатке индустријске прошлости је прича пуна парадокса. Иако сама индустрија представља стваралчки процес и повезана је са растом и развојем, очување њеног наслеђа се сусретало и сусреће се врло често са деструкцијом. Тако није случајно што се за почетак проучавања ове баштине узима рушење улазног портала станице Јустон (Euston) у Лондону год., поступак који је наишао на велико негодовање и протествовање локалног становништва. Иако овај објекат, саграђен у дорском стилу, није поседовао обележја индустријске архитектуре нити је представљао део неког производног процеса, он је за локалну популацију био симбол друге индустријализације Енглеске у другој половини XIX века. Треба нагласити да почетак интересовања за овај тип баштине коинцидира са почетком процеса дезиндустријализације западноевропских земаља, директно изазваног измештањем производних погона великих корпорација у земље у развоју, првенствено због јефтинијег материјала и радне снаге. Велики број комплекса тако је остао напуштен, изложен крађама преосталих машина и утицају климатских услова. Потреба да се ови комплекси укључе у градско ткиво и да им се пронађе нова употреба довела је касније до првих планова урбане регенерације. * Александар Вучковић, д.и.а, Еразмус Мундус програм ТПТИ (Универзитет Париз 1 Пантеон-Сорбона, Универзитет у Евори, Универзитет у Падови) valeks86@gmail.com

53 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи Сл. 1. Рушење комплекса Les Halles Fig. 1. Destruction of the complex Les Halles Свест о значају овог наслеђа стиже касније до осталих европских земаља.. И поред искуства Уједињеног Краљевства и могућности да се избегну исти резултати, у Паризу ће од до год. доћи до рушења комплекса Les Halles. Део мегаломанских планова за трансформацију француске престонице тадашњег председника Жоржа Помпидуа (Georges Pompidou) коштао је град једног од задњих остатака индустријског развоја XIX века. Les Halles (фр. хале) су поседовале носећу конструкцију од челика (Сл. 1.) која је била врло слична онима употребљеним на железничким станицама Gare du Nord ili Gare d Est а служиле су као централна пијаца Париза. После рушења, на месту је остала ископина дубока 20 m за коју је град предвидео да служи за изградњу нове метро станице и тржног центра. Данас је у току извршење још једног плана, који је такође изазвао контроверзе, док се испод некадашњих хала налази највећа европска метро станица (Châtlet-Les Halles), где се укрштају 5 линија метроа и 3 линије RER-a 1. Међутим, иако туда прође путника дневно, мало је оних који знају да објасне зашто се тај део града зове Хале, а то је податак који објашњава како деструкција наслеђа представља брисање колективног сећања и идентитета. Италија ступа на ову сцену тек год., са првом интернационалном конференцијом у Ротонда дела Басана (Милано) и изложбом San Leucio: Archeologia, storia, progetto 2, коју је организовао Еуђенио Батисти (Eugenio Battisti) исте године. Италијански контекст је нешто другачији од евоцираних примера, а у наставку текста покушаћемо да објаснимо и зашто. Еволуција концепта валоризације индустријског наслеђа у Италији Први корак у борби за заштиту индустријског наслеђа се може објаснити као процес концентрације, који се пре свега односио на окупљање стручњака у прве институције. Тако год. настаје Centro di Documentazione e Ricerca Archeologica Industriale 3 који се повезује са радом Instituto Centrale del Catalogo 4. Примарна улога ових институција је била каталогизација индустријског наслеђа, и то првенствено непокретног. У међувремену, Антонело и Масимо Негри (Antonello Negri, Massimo Negri) дају потпунију дефиницију индустријске археологије као дисциплине чији је циљ изучавање комплетних физичких остататака који сведоче о организацији индустрије на одређеној територији (A. Negri, 1983). Важно је нагласити да се поменути остаци посматрају у две димензије. Просторна димензија подразумева физичко присуство објеката (мада се и из одсуства може пуно научити, како то Ан-Франсоаз Гарсон истиче 5 ), док се временска димензија односи на промене произашле из техничко-технолошких еволуција и рационализација у производњи, које константно остављају последице на различитим нивоима, почевши од саме фабрике до шире територије. На пољу индустријске археологије у Италији на националном нивоу делује само једна организација: Associazione Italiana per il Patrimonio Archeologico Industriale (AIPAI) 6. Она је подељена на регионалне секције и у сталном је контакту са владом, soprintendenza-ма, регионима, провинцијама, градовима, музејима, универзитетима и фондацијама, са циљем да се очува континуитет у истраживањима и анализи индустријског наслеђа у његовом регионалном контексту RER (Réseau express régional d Ille de France) је популарна скраћеница која се користи за субурбане возове који спајају Париз са осталим департманима престоничког региона. Он је састављен од 5 линија : A, B, C, D i E. 2 Више аутора (1977): San Leucio: Archeologia, storia, progetto. Milano, Formichiere 3 Центар за документацију и истраживања у индустријској археологији 4 Централни институт за каталогизацију 5 Коментар је преузет из личних белешки са предавања Histoire des techniques, одржаних на Université Paris 1 Panthéon-Sorbonne у зимском семестру школске 2011/ Anne-Françoise Garçon је редовни професор на овом универзитету, шеф катедре за историју науке и технике и главни координатор програма Erasmus Mundus TPTI : Tecniques, Patrimoine, Territoires de l Industrie.

54 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи 50 Како је индустријско наслеђе виђено очима закона? На овом пољу напредак је био најмањи и најспорији. Италија иначе поседује велику традицију у очувању културног наслеђа и квалитетан закон из год., још увек на снази и са одређеним побољшањима, који јасно дефинише улогу државе и других јавних и приватних ентитета у тутели културних добара. Међутим, јасна дефиниција индустријског наслеђа и шта се све под тим појмом подразумева јавља се тек у закону D.L. n. 62 из год., што је поприлично касно, с обзиром да су сви претходни услови за његово имплементирање испуњени много раније. Какве је последице закаснело доношење ове легислативе имало на баштину, видећемо на конкретним примерима. Карактеристике индутријске археологије, њен значај у валоризацији наслеђа и улога архитекте у овом процесу Индустријска археологија представља мултидисциплинарно изучавање материјалних и нематеријалних остатака индустријске прошлости (Celano, Chirico, 2011: 150). Ова дефиниција је, иако тако не изгледа, прилично комплексна. Мултидисциплинарност је, може се то слободно рећи, еволутивни корак у валоризацији, који се тек треба потпуно досегнути и прихватити у стручним круговима. Овај тип наслеђа је врло сложен и не може се ставити под одговорност само једне професије у питању је подела одговорности у оквиру партиципативног процеса у оквиру система које чине (или би требало да чине) историчари, архитекти, урбанисти, рестауратори, етнолози, антрополози, индустријски археолози. Понуђен списак струка, наравно, није комплетан и може варирати од једног процеса вредновања до другог. Архитекта је есенцијалан у овом процесу, али не и једини, већ представља део истраживачког тима и као такав мора прихватити да дели сцену са осталим стручњацима и да са њима активно учествује у елаборацији будућности баштине. Приказана комплексност је потребан предуслов за успешно вредновање једног културног добра, јер овај тим стручњака поседује потребне компетенције да би се бавио материјалном и нематеријалном димензијом наслеђа. Тако долазимо до наредног проблема, а то је извесна предност која се увек давала материјалној димензији, што је оправдано до одређене мере, јер морамо најпре перцепирати један објекат да бисмо му приписали одређену вредност, док је оцена једне праксе, технике или обичаја нешто тежа, јер укључује знање које се преноси оралним путем и показивањем, које се не може комплетно документовати. Тако се могу видети многи индустријски комплекси који су ушли у каталоге културних добара јер су поседовали карактеристаке локалне архитектуре, елементе који су били обележја културног идентитета града или региона у којима су се налазили, док се као главни аргументи валоризације место првог техничког трансфера или место првог великог штрајка радника врло ретко срећу. Социолошки аспекти индустријске производње такође представљају део истраживачког процеса и подједнако су значајни као архитектура објеката или економска историја једне фабрике. Једна од појава, на коју се мора указати, нарочито код архитеката, али и осталих струка које су укључене у пројекте везане за индустријску баштину, јесте везаност за естетску компоненту. Наиме, један комплекс има више могућности да буде стављен под заштиту државе или надлежне институције уколико поседује карактеристике неког историјског периода, без обзира да ли је у питању неки од неостилова или архитектура регионалних карактеристика. Везаност за естетску компоненту, или једноставно речено, за концепт лепо ружно може се схватити једино као хендикеп или као резултат непотпуног истраживања у пројекту валоризације наслеђа. Следећи ову логику, требало би задржати само оне комплексе који пружају пријатан естетски угођај посматрачима или онима који се баве њеним вредновањем, а порушити све напуштене рударске комплексе, јер су они лепи малом броју људи. Појава брисања колетивног сећања путем уништавања наслеђа или одабира оне баштине која одговара тренутном тренду, политичком режиму или естетској преференци одређене групације је појава која се постепено превазилази. Треба имати у виду да индустријски развој није био ни леп ни угодан, и да се заснивао на широко распрострањеним појавама као што су: експлотација радника, искоришћавање деце као радне снаге, штрајкови који су угушени у крви. Све ове негативне појаве представљају део идентитета једног индустријализованог друштва и као такве их треба прихватити и представити широј публици. Фабрике и остали производни погони би требало да сведоче и о тим догађајима, који су кључна компонента у листи разлога због којих би један комплекс требало да буде институционално заштићен. Према ауторкама Ћелано и Кирико (Celano, Chirico, 2011: 151), бављење индустријском археологијом представља истраживање о вредностима живота у одређеном периоду и не може бити ограничено само на архитектонски контекст, нити се њему може ad hoc давати примат у процесу валоризације. Имајући у виду претходно речено, можемо цитирати потпунију дефиницију индустријске археологије, коју даје Ђовани Луиђи Фонтана (G. L. Fontana, 2012: 10) : Предмет истраживања индустријске археологије је индустријско наслеђе, све последице људских активности које су биле промењене и које су еволуирале временом, све оно што је имало утицаја на околину и друштво. Према томе, индустријско наслеђе је састављено од бројних елемената различите природе; то је целина материјалних и нематеријалних компоненти, као што су документи, оруђа, архитектонски објекти и пејзажи на једној страни и знање, емоције и историја на другој страни. Када говоримо о архитектонским интервенцијама, треба нагласити чињеницу да се напуштање комплекса и фабрика не ограничава само на престанак производног процеса. Први елементи који нестају су машине врло често бивају продаване од стране тренутног власника, или, уколико су још

55 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи увек на месту на коме су инсталиране, бивају распарчаване и одношене од стране лопова, јер напуштени комплекси нису чувани. Кровни покривач врло лако пропада и открива унутрашњост објекта, остављајући изложену носећу конструкцију, често од челика, која полако оксидира и чија се носивост смањује, повећавајући ризик од комплетног колапса објекта. Прозори и врата су на реду након крађе машина, јер су и даље употребљиви. Ћелано и Кирико указују на крхку природу ове баштине и разлику у односу на утврђења или цркве, који су због природе материјала и градитељских техника много отпорнији и дуговечнији. Материјални остаци индустрије шећера у Италији и њихов значај У односу на друге европске земље, попут Енглеске, Француске и Немачке, производња шећера у Италији је започела прилично касно. У почетку, била је лимитирана на рафинацију и први комплекси рафинерије су се могли пронаћи у лукама попут Венеције и Ђенове, у које је стизао сиров шећер и где се одмах прерађивао. Скоро читав континент је дуго зависио од увоза шећера од шећерне трске, који је долазио из шпанских и енглеских колонија на Карибима. Енглеска се убрзо издвојила као монополиста у овој трговини и велики проценат шећера на европском тржишту долазио је управо из њених колонија. Континентална блокада, наметнута од стране Наполеона, имала је за последицу несташицу овог производа и континентална Европа је полако почела да тражи замену за културу шећерне трске, која је успевала у Европи на лимитираном подручју. Одговор је пронађен у шећерној репи, која је добро успевала у хладним климатима (Tonizzi, 2001). Италијанске државе, а од 70-их година XIX века и уједињено италијанско краљевство, тежило је да се ослободи поменутог увоза. Међутим, од 17 фабрика, колико је подигнуто у периоду између и год., свега две су имале нешто дужи радни век, а све остале су биле затворене због неповољних услова: мале површине под шећерном репом, недостатак технологије и стручног кадра да њима управља као и неповољне пореске политике (Severini, 2004). Тек од друге половине XIX века може се приметити узлазни ток у развоју. Тежиште производње се помера на исток, у јужни Венето и Емилија-Ромању. Избор није био случајан ови предели су били равничарски, са обиљем пловних речних токова и канала који су били неопходни из два разлога: због воде које је била коришћена у технолошком процесу и која је служила за превоз сировина (репа, угаљ, кречњак), а и због влажне климе и квалитета земљишта (Esposti, 2009). Задње деценије XIX века представљају период трансформација пејзажа ових региона, јер почиње изградња великих комплекса за производњу шећера, шпиритуса и алкохола, који су били лоцирани ван градских центара и окружени непрегледним пространствима шећерне репе (Сл. 2). Ови комплекси су често били подизани уз помоћ страног Сл. 2. Шећерана у Форлију Fig. 2. Sugar factory in Forli капитала или уз учешће странаца, тако да се у њиховој архитектури могу пронаћи елементи и технике конструкције који нису били типични за Италију, већ за друге земље, попут Немачке, Чешке или Белгије, из којих је пристизао поменути капитал и технологија (Esposti, 2009, Tonizzi, 2001). У вези са страним утицајима, незаобилазан је феномен индустријских насеља (енг. company towns, фр. cités ouvrières, ит. cità degli operai), подизаних од стране компанија за породице радника. Сем радничких станова, ова насеља су поседовала болнице, цркве, спортске објекте и радничке задруге и била потпуно независна од оближњих насеља. И архитектура радничког становања је показивала стране утицаје, што је и логично, обзиром да је индустријско насеље концепт, који је повезан са утопијском социологијом Роберта Овена (Robert Owen, ), који се прво проширио по западној Европи, да би касније био прихваћен и у осталим деловима континента. Присуство ове индустрије имало је великих последица на привредни и инфраструктурни развој региона. Због потреба производње, убрзано се граде и прве железничке линије, као што је Ровиго-Адриа-Кјођа године. Регион врло брзо постаје покривен пругама, јер је сваки комплекс додавао своје прикључке главним линијама. Електрификација у првим деценијама наредног века такође је директна последица задовољавања потреба ове индустрије. Опадање индустрије шећера у Италији је започело са енергетском кризом средином 70-их година, да би се број постројења смањивао све до краја деведесетих и до доношења Директиве Европске уније о производњи шећера. Тако је велики број фабрика временом постао напуштен, што је довело до образовања такозваних празнина у урбаном ткиву многих градова, од којих се истиче Ферара, која је поседовала четири постројења таквог типа у самом центру. Брига о индустријском наслеђу и жеља за урбаном регенерацијом и изналажењем нових функција за ове објекте довела је до стварања многих планова и пројеката, са различитим резултатима. 51

56 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи Примери валоризације фабрика шећера Шећерана у Ћезени (провинција Равене) Комплекс се налази на североистоку од историјског центра Ћезене и ограничен је са севера пругом а са запада реком Савио (Сл. 3). Био је третиран у саставу PRG-a 7 и предмет интервенција од стране јавног и приватног сектора у периоду између и године. Локална банка, Cassa di Risparmio di Cesena, постаје његов власник, да би у договору са општином уступила један део на коришћење истуреном седишту Универзитета у Болоњи, а остатак наменила становању. Оно чиме се руководио архитектонски биро Gregotti Associatti Internationa 8, као и приватни и јавни сектор који је учествовао у овом пројекту, било је дефинисање новог дела града. Постављене су две осе управне на Савио и са намером да кварт повежу за његовом другом обалом, и две осе које су приближно паралелене са реком. Простор је дефинисан кроз секвенце тракастих објеката и пјацета, од којих је једна полукружна, са центром у виду димњака некадашње фабрике, јединог преосталог дела комплекса који је у плану назван сведок прошлости овог места (A. Massarente, 2011: 117). Пројекат за регенерацију овог комплекса је сам по себи парадоксалан, јер ни једном делу производног погона није омогућено да добије нову функцију, имајући у виду да је преко 90% срушено. Ово је јасан пример наметања новог урбаног ткива, и то не само уништавањем постојећих простора и инфраструктуре, већ и самих објеката. Једини подсетник да је то некада било место неке производне активности је димњак, који је сачуван са лицемерним објашњењем о бризи за наслеђе, а стварним да није заузимао значајну површину у основи те се његовим рушењем не би значајно добило на површини за изградњу (Сл. 4 i 5). Овакав модел валоризације применом супституције примењује се тамо где се вредностима тржишта даје већа предност него осталим вредностима баштине. Директна последица је губитак трагова индустријске прошлости, изградњом нових објеката без идентитета и икакве везе са прошлошћу. Сл. 3. Шећерана у Ћезени пре интервенције Fig. 3. Sugar factory in Cesena before intervention; Сл. 4 i 5. Рушење фабрике шећера у Ћезени Fig. 4. and 5. Destruction of the sugar factory in Cesena 52 7 Piano Regulatore Generale- Генерални урбанистички план. 8 Интересантна је чињеница да је власник архитектонског бироа објавио текст о овом пројекту, који није укључен у ово разматрање, али га треба проучити због односа који архитекти имају према индустријском наслеђу. Дат је у саставу библиографије.

57 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи Шећерана у Парми Један од најпознатијих пројеката конверзије у Италији је дефинитивно простор некадашње шећеране Eridania у Парми, пре свега зато што је на њему учествовао један од најпознатијих италијанских архитеката, Ренцо Пиано (Renzo Piano). Комплекс датира из год., настао је на простору некадашњег бастиона Сан Ђироламо (San Girolamo) који је штитио североисточни део града. Производни процес је заустављен год., а већ наредне године остаје без машина и инфраструктуре. Био је напуштен до год., када постаје власништво општине Парма (Сл. 6). Пресудну улогу у очувању ове баштине је имала управо администрација општине, која је схватила значај ових урбаних празнина управо за смештање нових функција, кохерентних са постојањем историјских објеката овог великог парка индустријске археологије. Пројекат је подразумевао учешће приватног и јавног сектора, у складу са регионалним законом Nо. 19 од 3. јула год., на који се ослања и Piano di Riqualificazione Urbana 9, који предвиђа постојање приватних поседа у виду станова и јавних простора у виду зелених површина и јавних објеката. Читав комплекс је укључен у систем градских паркова и поседује: просторе за музичке манифестације, конгресе, изложбе, затим спортске објекте, део са становањем и полифункционални центар. Главни објекат шећеране је део пројекта конверзије којим је управљао Ренцо Пиано. Овај објекат, дуг 80 m, у време још активне производње поседовао је три етаже на којима се одвијао производни процес. Пиано се одлучио за уклањање међуспратних конструкција и креирање јединственог простора. Једна од бочних фасада, на којој се сада налази главни улаз, срушена је, а друга фасада, овог пута конструисана од стакла, увучена је у односу на линију стрехе, тако да је створена једна врста надстрешнице. Пиано је овакав поступак оправдао жељом да створи визуелни континуитет између унутрашњости објекта и његовог окружења. Поменути јединствени простор, настао уклањањем међуспратне конструкције, подељен је попречно стакленим преградама како би се задовољили захтеви акустике (Сл. 7 и 8). Сл. 6. Шећерана у Парми пре интервенције Fig. 6. Sugar factory in Parma before intervention Сл. 7 и 8. Главни улаз и ентеријер аудиторијума ;"Паганини" Fig. 7 and 8. Main entrance and interior of the concert hall «Paganini» 9 План урбане реквалификације или урбане регенерације. Читав пројекат је био доста хваљен од стране јавног мњења, због свог полифункционалног карактера и одабира адекватних функција, као и због креирања парка који преузима улогу система у урбаном контексту, у присуству нових функција које представљају у најбољем светлу нови идентитет простора (F. Irace, 2002: 44). Овај пример конверзије је индикативан, и по нашем мишљењу, заслужује да једна шира парентеза буде отворена. Велики број италијанских публикација говори о пројекту Ренца Пиана и позива се на њега као на референцу или угледни пример који би требало усвојити уколико се жели остварити једна успешна конверзија. Тешко се може оспорити чињеница да је архитект посветио пажњу репрезентативности 53

58 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи простора, његовој функционалности, термичком и акустичком комфору. Оставимо за тренутак естетску страну пројекта и усредсредимо се на патримонијалне вредности. Потези попут рушења читаве фасаде или уклањања свих међуспратних конструкција ради стварања слободног простора се чине као врло радикални потези ишли бисмо толико далеко да кажемо да је шећерана послужила као омот за Пианов пројекат, да у првом плану није било важно представити идентитет објекта као некадашње производне целине, већ да се пројекат окренуо величању архитектонских интервенција и нових материјала који су употребљени у том процесу. Зашто нудимо овакво тумачење пројекта? Није циљ овог разматрања да се доведу у питање Пианова способност да се бави конверзијама и његови пројекти у овој области, већ да се укаже на утицај који он као архитект светског реномеа има на едуковање младих архитеката. Недостатак објективног критицизма у вези са пројектима конверзије, претеран оптимизам, вредновање естетске компоненте и врло мало интересовање за патримонијалне вредности може дати (и даје) негативне последице. Критицизам стиже од стране историчара, али је врло дискретан и опрезан (како рећи нешто негативно о пројекту једног од ретких архитеката који представља италијанску савремену архитектуру у свету?). Тако своју критику о конверзијама у Италији, али и архитектима, даје Аугусто Витале (A. Vitale, 2012: 101): Ако и изгледа да су, у многим аспектима, блокиране операције рушења, остају у сваком случају неодговарајуће употребе простора, дискутабилне конверзије, промене функције које употребљавају реторику индустријске археологије да би створиле привид културе за спекулативне операције. Али највеће опасности са којма ћемо се суочавати у будућности јесу пропадање наслеђа услед небриге и интервенције свемоћних архитеката суперстарова. Шећерана у Класе (провинција Равене) Ова фабрика, према Алесандру Масарентеу, представља један од најинтересантнијих архитектонских комплекса (Сл. 9 и 10), пре свега због своје форме, позиције у односу на пругу Равена-Римини и улице Ромеа Векија и Класенсе, као и због близине базилике Sant Apollinario in Classe, која се налази на листи UNESCO-a као светска баштина (A. Massarente, 2011: 121; I. Zanier,1996: ). Комплекс је већ год. био обухваћен PRG-ом општине Равена са намером да прими Археолошки музеј, да би техничким нормама предвиђеним тим планом год. био подељен на 4 потцелине. Прва је обухватала главни објекат шећеране и била предвиђена за смештај главног изложбеног простора музеја са пратећим службама као што су депозити, каталогизација, простор за истраживачки рад, дидактику и културне активности (Сл. 11 и 12). Друга потцелина је обухватала простор некадашњих складишта за шећерну репу, полупроизводе и готове производе, а требало је да буде конвертована у изложбени, конгресни и комерцијални простор. Трећа потцелина је дата на коришћење општини Равена, док је четврта уступљена приватном сектору, за изградњу резиденцијалних комплекса и пратећих садржаја. Конверзија комплекса у Класе се сматра једним од најконзистентнијих пројеката у Емилија-Ромањи, због тога што је реализован уз коришћење урбанистичких инструмената и у складу са правцима развоја одређеним урбанистичком планификацијом. Највећим постигнућем овог пројекта сматра се чињеница да је јавном сектору припао најзначајнији део комплекса и да је он имао контролу над процесом, користећи се инструментима планирања просторног развоја, али и остваривањем сарадње са приватним сектором (A. Massarente, 2011: 125). Сл. 9 и 10. Напуштена шећерана у Класе Fig. 9. and 10. Abandoned sugar factory in Classe 54

59 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи Шећерана Eridania у Ферари Комплекс је дефинисан пругом Падова Болоња, По ди Воланом и обилазницом око Фераре (Сл. 13). Његова конструкција је започела год. да би већ следеће године започео са производњом. Напуштен је год. (R. Roda, F. Guerzoni, 1992: 77 84). Тек год., након скоро две деценије од напуштања, развија се пројекат за његову регенерацију, промовисан од стране општине Ферара и Fondo Regionale per le Infrastrutture Economiche e Territoriali 10, са намером да се некадашња шећерана користи као сајамски простор. Основна идеја је била да се главни објекат подели у више нивоа и да се таквом фрагментацијом обезбеди више простора за различите активности. План је такође предвиђао очување инфраструктуре, као што су биле велике каде од армираног бетона, раније коришћене за прање репе пре њеног уласка у фабрику. Првобитни план никада није остварен, јер год. Универзитет у Ферари долази у посед комплекса и мења његову будућу намену. Наиме, представници Универзитета, у складу са општином Ферара, елаборирају нови мастер план, који је израђен од стране исте пројектантске групе која је израдила и план са сајамском употребом. Међутим, испоставило да су два плана аналогна и да се не разликују, и сам ректор, Виторио Дал Пиац (Vittorio Dal Piaz) подсећа, на једној конференцији посвећеној валоризацији баштине индустрије шећера, на неприлагођеност новог плана будућој функцији, која би била седиште техничких факултета и нови технолошко-истраживачки центар (Del Piaz, 2009). Сл. 13. Шећерана у Ферари након напуштања Fig. 13. Sugar factory in Ferrara before abandonment сл. 11 и 12. Пројекат за археололошки музеј у Класе-рендеринг Fig. 11 and 12. Project for the archaelogical museum in Classe-3D model После ангажовања новог пројектног тима и финализације финалног плана, који је испунио очекивања свих учесника, приступило се његовој елаборацији. Прва варијанта је подразумевала конструкцију објеката у облику лука једну врсту тампон-зоне између постојећих и нових објеката. У том луку би се налазиле servizi 11 : aula magna 12, библиотека, универзитетски ресторан, бар и канцеларије администрације. Радијално постављени на овај лук надовезивали би се нови објекти различитих департмана и лабораторије (Rebecchini, G., 2006: 62 71). Друга варијанта је била креирана услед економских ограничења. Позиција нових објеката је задржана, док су функције из међузоне, између департмана и шећеране, претрпеле промену у виду могућности смештаја у већ постојеће објекте. Међузона је дефинисана као једна авенија са дрворедима, како би се јасно нагласила разлика у историјском развоју локације. У међувремену, објекти из тампон зоне нису реализовани. Улога Универзитета у овом случају се сматра пресудном. Користећи своје капацитете као и стручни кадар, ова инстутуција се показала довољно јаком и утицајном у дијалогу са приватним и јавним ентитетима, са јасно дефинисаним циљем да обезбеди нову социјалну функцију комплекса и укључи га у његов урбани контекст (Сл. 14). 10 Регионални фонд за економску и територијалну инфраструктуру. 11 Servizi су на италијанским факултетима секундарне функције. 12 Aula magna је централни и највећи амфитеатар, који се користи за конференције или предавања са великим бројем студената. Сл. 14. Шећерана у Ферари након конверзије Fig. 14. Sugar factory in Ferrara after the conversion 55

60 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи 56 Закључна разматрања Посебне вредности и стратегије за регенерацију комплекса шећерана Анализом случајева са подручја Емилија-Ромање, пре свега у односу на различит опсег интервенција и стратегија реквалификације, могуће је дефинисати различите вредности. Тако се издвајају: пејзажне вредности, које произилазе из припадности одређеном културном пејзажу или одређеној материјалној култури; амбијенталне или еколошке вредности, настале напуштањем комплекса и настањивањем одређених животињских врста или враћањем биљних врста које су биле потиснуте индустријским развојем; архитектонске вредности, које се огледају у постојању компатибилности комплекса у функцији могућих стратегија трансформација; историјске и културне вредности, које омогућују стварање архива и документационих центара, који би могли да помогну у очувању преосталих остатака као што су документи, научна и технолошка знања, машине и архитектонски комплекси. Оно што издваја регион коме припадају изучавани примери су управо локалитети самих комплекса. Они се у великом броју случаја налазе ван густо изграђених градских центара, у срцу пољопривредног подручја. Чак и данас су видљиви трагови инфраструктурне мреже, тј. везе са системом железничког и друмског саобраћаја, као и са хидрауличким системом канала који прожима територију. Тако се комплекси налазе у самом средишту једног комплексног система, који је физички и симболички у исто време. То је културни пејзаж, који обухвата такође домен симболике, због вредности које му друштво приписује, а то се огледа у препознатљивом културном идентитету који се може пратити од локалног ка националном нивоу (Biancardi, E., 2005: 27 35). Интересантно је приметити какву улогу напуштени комплекси могу имати у очувању животне средине, или прецизније речено, како брига за околину и брига за баштину могу имати заједнички и позитиван епилог. Такав је био случај са шећераном у Кодигороу (Codigoro), где се група грађана и асоцијација окупила око заједничког циља очувања новоствореног (или обновљеног) екосистема. Наиме, услед дугог периода колико је шећерана била напуштена, вегетација је полако прекрила парцелу, док су велике каде за истовар и прање шећерне репе биле испуњене атмосферским падавинама и тако постале уточиште за птичје врсте. Тако је шећерана постала део центра за очување фауне Garzaia di Codigoro. Шећеране поседују сопствене архитектонске вредности које се идентификују преко њима својствених морфолошких кодова. Тако имамо различите димензије објеката, диктиране управо особинама машина које су се користиле у технолошком процесу, следи шематска носећа конструкција, са елементима који се понављају и подсећају на серијску производњу, којој је супротстављена варијабилност у екстеријеру, тј. присуство различитих типологија објеката, као што су: машинска хала, магацини, силос, високе пећи, Интересантно је типолошко поређење које аутор Алесандро Масаренте прави између класичне и индустријске архитектуре, доводећи последњу на компаративни ниво и дајући јој заслужену вредност. Он главну халу пореди са главним бродом катедрале; магацини подсећају својим празнинама на хипостилне дворане египатских храмова; димњаци, високе пећи и силоси на куле средњовековних италијанских градова (Massarente, A., 2011: 135). Треба имати у виду да очување ових елемената често доприноси само делимично очувању сећања на некадашњу функцију, јер су документација, машине и знање потребно да се њима управља изгубљени, уништени, а у најбољем случају расути. Валоризација ове баштине се може реализовати и преко креирања такозваних путева баштине искуство које је већ дало резултате у оквиру програма ERIH 13. На овај начин могло би се приступити ревитализацији објеката и презентацији технологије, некадашње и актуелне, са циљем да се формира мрежа ових објеката. Сама њихова локација то омогућава, обзиром да се комплекси налазе у приобалном подручју уз Јадранско море у регионима Венето, Емилија-Ромања, Марке и Молизе. Универзитет у Ферари и Департман за архитектуру су се већ ангажовали у овом погледу, што се може видети и у пројекту TranStory Travelling through History. Thematic routes in the Adriatic cultures. Циљ је био стварање културних итинерарија који би омогућили кретање туриста од балнеарских места ка унутрашњости, коришћењем пловних путева попут река и канала, што би довело до диверсификације културне понуде и одрживог туризма. Мало опширнија анализа изложених примера доводи нас до још једног проблематичног питања, а то је улога урбанизма и његових инструмената у процесу урбане регенерације. Могуће је уочити да је у неким примерима процес трансформације био последица интеракција и преговора између јавног и приватног сектора. Улога јавне администрације је била да доноси и намеће регулаторни оквир за будуће акције, као и да буде гарант тутеле и очувања најважнијих делова комплекса, у одређеним случајевима постајући њихов власник. Врло често саме технике или смернице које су биле предвиђене пројектом конверзије или регенерације нису могле да обезбеде квалитет интервенције, пре свега зато што се нису користиле оним прелазним методама између плана и пројекта (као што су шеме или мастерпланови). Употреба ових инструмената може значајно допринети рафинацији стратегија трансформације напуштених комплекса и успешности архитектонских интервенција. Мастерплан се показао као један од есенцијалних инструмената у партиципативном процесу, у оквиру којег се решавају конфронтације између учесника као што су различити промотери, јавна администрација, надлежне институције, асоцијације и носиоци разних интереса у димњаци и каде за шећерну репу. 13 European Routes of Industrial heritage. Више информација на :

61 Александар Вучковић, АУ38/2013/страна 48-57, Валоризација индустријског наслеђа у Италији на примерима фабрика шећера у Емилија-Ромањи локалној заједници. У читавом процесу, улога истраживачких институција при универзитетима је веома важна, јер оне могу идентификовати управо она интердисциплинарна знања која су значајна за тутелу и валоризацију наслеђа. Ова афирмација нас поново враћа на значај интердисциплинарног присуства у процесу вредновања наслеђа. Желео бих да се захвалим Јелици Јовановић из Групе архитеката, Београд и Рифату Куленовићу, шефу Заштите индустријског наслеђа у Музеју науке и технике у Београду, на њиховом ентузијазму, доброти и помоћи које су ми пружили приликом мог студирања у иностранству и у мом истраживачком раду. Литература: Biancardi, E. (2005) Le radici della dolceza. La bieticoltura e l industria saccarifera nel Veneto del 900, Rovigo, Minelliana, pp , Bondoni, A., G. Callegari, C. Franco, L. Gibello (2005) Stop & Go. Il riuso delle aree industriali dismesse in Italia. Trenta casi di studio, Firenze, Alinea, pp Celano, E., S. Chirico (2011) Industrial archaeology and Creativity for the Restauration of Abandoned areas, Redige No. 2, pp Dal Piaz, V. (2008) Gli spazi per la ricerca e i programmi di riqualificazione dell università, Presentato nel ambito del Workshop Internazionale: Zuccherifici: conoscenza, valorizzazione, riuso. Le fabbriche trasformate: i casi studio degli zuccherifici di Ferrara. Da edificio produttivo a complesso fieristico e infine a polo per la didattica e la ricerca universitaria: il caso del complesso dell ex-eridania a Ferrara, Ferrara Franz, G. (2001) Trasformazione, innovazione, riqualificazione urbana in Italia, Milano, Franco Angeli Gelsomino, L., P. Orlandi (2003) Forme e traccie dell abitare, Bologna, Editrice Compositori, pp Gregotti, V. (1997) Metafore di etternità, Domus No. 795, luglio agosto Irace, F. (2002) Spazio acustico e scatole sonore: Renzo Piano e l archittetura musicale, In. Rossi, A.: Renzo Piano. La fabbrica della musica. L Auditorium Paganini nella Città di Parma, Editrice Abbitare Segesta, Milano, pp , 36, 44, 46, 65. Massarente, A. (2011) Gli zuccherifici in Emilia-Romagna. Riflessioni attomo a modelli, strumenti e tecniche per la valorizzazione di un patrimonio in corso di trasformazione, In: Fontana, M. T. e Chirigu, E.: Il patrimonio industriale dell Emilia- Romagna. Atti del convegno di Bologna (2 dicembre 2009), Bologna, Crace editrice, pp Morpurgo, G. (2004) Gregotti Associatti, Ginevra Milano, Rizzoli-Skira, Negri, A., M. Negri (1978) Archeologia industriale, Firenze, D Anna Rebecchini, G. (2006) Frammenti di architettura italiana, Firenze, Pasigli Editori, pp Roda, R., G. Guerzoni (1992) Il tempo delle ciminiere. Censimento fotografico del patrimonio storico industriale della provincia di Ferrara. Parte prima: Vol.1., Padova, Interbooks, pp Sibra, G. (2009) Gli zuccherifici di Cecina e Sermide. Progetti dolci in sistemi territoriali complessi, Settimo Milanese, Stampamatic, pp Vari autori (1977) San Leucio: Archeologia, storia, progetto. Milano, Formichiere Vitale, A. (2012) Luci e ombre sulla gestione del patrimonio industriale dismesso, Techne No. 2, p Zannier, I. (1996) Viaggio nell archeologia industriale della provincia di Ravenna, Ravenna, Longo Editore, pp , 64 65,

62 С ТРУЧНИ РАДОВИ Ужице, трврђава, реституција године

63 стручни радови UDK BROJEVI: : ; : ID BROJ: Стручни рад, DOI: /a-u Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија City information and communication networks as means of incrising participation: case study of municipality of inđija, serbia Матија Брковић* Вишња Сретовић Брковић** рад примљен: новембра 2013, рад прихваћен: децембра Апстракт Градске информационе мреже (ГИМ) су облик локалне online заједнице намењене становницима одређеног града, градској управи и различитим институцијама града, његовим посетиоцима, инвеститорима и другим заинтересо ваним. Овај рад посматра ГИМ пре свега са становишта потенцијалног доприноса повећању учешћа грађана у урбаном планирању и управљању и анализира предности и мане примене овакве технологије. У оквиру овог рада биће приказан и анализиран ГИМ који је општина Инђија радила за своје потребе. Општина је год. направила план стратешког развоја у оквиру којег је значајно место заузимала реформа локалне администрације, а једна од основних метода побољшања рада управе било је увођење интегралног информационог система који је омогућио електронску управу и развој ГИМ-а. Кључне речи: градске информационе мреже, партиципација, Инђија Apstract City information and communication networks are specific form of local online communities, designed for inhabitants of particular city, its administration, municipality service providers, investors, tourists, as well as any others interested party. This paper studies the potential of such networks to assist public participation in city planning and management. It explores the benefits and potential pitfalls of using such technologies. In addition, the paper will present and analyze the city information and communication network created and used by the municipality of Inđija. In 2002, the municipality made a strategic development plan, in which the improvement of local administration was among the first priorities. The administration started the installation of an integrated information system right away essentially creating e-government platform in order to enable all citizens to participate in solving local problems, as well as to facilitate their day-today communication with the local administration. Keywords: city information and communication networks, participation, Inđija * Матија Брковић, дипл.инж.арх., докторанд, истраживач-приправник, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду, matija0brkovic@gmail.com ** Вишња Сретовић Брковић Архитектонски факултет, Универзитет у Београду, visnja_sretovic@yahoo.com Увод Последњих пар деценија, информационе технологије су продрле у сваку сферу људског деловања, а не постоји дисциплина коју нису директно или индиректно измениле. У свим областима донеле су могућност ефикасније обраде и чувања података и подршку у облику информационих и експертних система који доприносе систематичности и ефикасности. Информациона револуција унела је видне промене и у начин живота људи образовање, пословање, обављање свакодневних послова, приватан живот итд., а између осталог, и у начин на који људи узимају учешћа у управљању (Mihajlov, 2011). Сматра се да је добро управљање, тј. процес доношења и спровођења одлука на основу сложених односа мноштва актера са различитим приоритетима, оно које је партиципативно, усмерено ка консензусу, одговорно, транспарентно, пријемчиво, ефективно и ефикасно, непристрасно, укључује све актере и поштује владавину права (Lalović, 2010). Насупрот томе, лоша информисаност, недоступност и неажурираност података, неефеикасност, спора и компликована бирократија, временска и просторна ограничења, непотпуно искоришћење потенцијала, низак ниво партиципације грађана итд., јесу актуелни проблеми на које нове технологије нуде потенцијални одговор. 59

64 М. Брковић, В. С.Брковић, АУ38/2013/страна 59-65, Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија 60 Градске информационе мреже Интензиван развој информационих технологија дао је подршку појачаном интересовању јавности за питања урбаног развоја и утицао је на појаву градских информационих мрежа (ГИМ). ГИМ представљају феномен зачет у после дњој деценији 20. века, који убрзо постаје један од стандардних градских сервиса. Он нуди потпуно нов, приступачан и специфичан приступ проблему бав љења градом, чинећи његов електронски пандан дигитални град (Devetaković Radojević, 1999). Појам ГИМ-а се у страној литератури среће под различитим терминима, нпр. digital city, municipal information and communication network, city portal и др. (van den Besselaar, 2005). Поједини аутори (Guthrie & Dutton, 1992) га сврставају у облик друштвених мрежа, или за појам везују и организовано грађанско удруживање, па је присутан и назив civic network. У овом раду биће коришћен термин градске информационе мреже, према Бајић Брковић, Деветаковић Радојевић и Миловановић Родић (1999). У оквиру овог рада, градске информационе мреже представљају специфичан облик локалне online заједнице намењене првенствено становницима одређеног града, потенцијалним посетиоцима, инвеститорима, али и другим заинтересо ваним из целог света, а чији су корисници грађани, градска управа и различите институције града (здравствене, едукативне, комуналне, комерцијалне...) ГИМ је заправо информациони систем у облику WWW презентације и најчешће служи да обез беди приступ и презентује информације свим члановима заједнице, омогући дистрибуцију и раз мену информација (путем текста, нумеричких података, графикона, фотографија, дигиталних карата, географских информационих система (ГИС), 3Д модела, база података, итд.) и омогући комуникацију актера (гра ђана, локалне управе, општине, градских служби), путем е-поште, интернет форума, online ћаскања (chat) итд. 1, и укључивање у јавне дебате и дискусије на локалне теме. Интернет, дакле, представља техничку платформу за појаву и развој ГИМ-а. Партиципација Једна од дефиниција партиципације је да је то вишесмерна интеракција у којој грађани и друге заинтересоване стране раде и дискутују на формалне и неформалне начине како би вршили утицај у јавној сфери пре доношења неке коначне одлуке (Innes & Booher, 2004). Може се рећи да партиципација заправо означава различите механизме којима јавност изражава своје мишљење и/или остварује утицај у процесу одлучивања. Будући да се у оквиру овог рада бавимо применом ГИМ-а, а оне су информациони систем у облику WWW презентације, фокусираћемо се на једну посебну врсту партиципације е-партиципацију. Електронска партиципација, или е-партиципација, јесте облик партиципације који се одвија посредством информационо-комуникационих технологија (ИКТ), или како је дефинише Портал е-управе Србије: Електронска партиципација је термин који означава употребу информационо-комуникационих технологија у процесима јавног управљања и владања. Углавном се односи на квалитетнији контакт између грађана и представника власти, на начин да омогућава комуникацију без нужности физичког присуства актера дијалога. (Uprava za Digitalnu agendu, без датума). Овакав вид партиципације користи различите ИКТ технике, тј. алате, као што су: вики (wiki) сајтови, online ћаскања, интернет форуми, друштвене мреже итд. ГИМ су један од алата, или тачније платформа, која садржи скуп различитих алата који се могу користити у циљу повећања партиципације. Партиципација се може остварити на пуно различитих начина, применити на различите области људског деловања и укључивати разне актере. Фокус овог рада је један облик електронске партиципације који се остварује посредством градских информационих мрежа у облику WWW презентација, а биће обрађене оне области партиципације које се тичу учествовања јавности пре свега становништва, у одлучивању, планирању и управљању насеља у коме живе. Нивои партиципације, како их дефинишу Вајдеман (Weidemann) и Фемерс (Femers) (Carver & Peckham, 1999) крећу се од права на информацију, као најнижег облика партиципације, до учествовања у доношењу коначне одлуке као крајњег домета, или једноставније, од информисања, преко дијалога до одлучивања (Сл. 1). Ипак, вреди напоменути да, у контексту е-партиципације, ниво зависи и од сложености примењене технологије. Комплексна технологија доступна је мањем броју људи, а једноставнија већем. Ефекти расту са степеном усавршености инструмената, док доступност и приступачност новим опадају идући од једноставнијих ка сложенијим (Bajić Brković, 2006). Учешће у коначној одлуци Учешће у процени ризика и предлагање решења Учешће у дефинисању интереса, актера, и креирања агенде Право на жалбу Информисање јавности Право на информацију Сл. 1. Различити нивои партиципације (базирано на Вајдеману и Фемерсу) Fig. 1. Participation levels (based on Weidemann and Femers) Дијалог Одлучивање Информисање 1 За више о облицима ГИМ-а и технологија, погледати: Dutton (2003), Batista (2003). Ниво партиципације

65 М. Брковић, В. С.Брковић, АУ38/2013/страна 59-65, Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија Предности коришћења градских информационих мрежа Одржива пракса планирања подразумева учешће јавности већ од трену тка када се про цес зачне, а кооперација и партнерство постају sine qua non демократ ског процеса (Dutton, 2003). Питање ефика сне партиципације је увек било проблематично, што због физичке и временске удаљености, недос тупности информацијама, професионалног језика, итд. Партиципација грађана условљена је, пре свега, њиховом добром информисаношћу и могућношћу праћења процеса развоја, па је један од кључних захтева омогућавање јавне доступности информацијама и поштовање принципа да су те информације јавно добро (Lalović, 2010). Информисаност подразумева доступност података (аката, докумената, планова, статистичких података итд.) и јавност рада органа управе (транспарентност). 2 Доступност и брзина приступа су два својства која се увек истичу као својства која чине услуге и сервисе смештене у интернет простору, у које спада и ГИМ, супериорним у односу на класична решења у физичком простору. Коришћењем ГИМ-а као додатног канала за масовно информисање комплементарног постојећим начинима информисања (телевизија, дневне новине итд.), створена је могућност за веће отварање градских управа према грађанима, а управо захваљујући интернет подлози, приступ се може остварити без обзира на просторну или временску дистанцу. Захваљујући техничким могућ ностима, приступ може бити по мери и обиму у складу са потребама и могућнос тима корисника. ГИМ остварује и могућност учешћа већег броја заинтересованих група и грађана, а актери могу бити лоцирани и екстериторијално, а интереси наднационални. Инструменти као што је ГИС олакшавају приступ и сагледавање информација, омо гућавају лакше анализе и праћење промена, доношење одлука итд., а атрактивни су зато што су једноставни за рад и за њихово коришћење није потребно експертско знање. Исцрпан приказ планских решења омогућава брже и квалитетније доношење одлука које се тичу грађе и трансакција некретнинама, а самим тим су повећане ефикасност планирања, ажурност и детаљност планова. ГИМ такође може допринети и повећању транспарентности органа управе. Редовно објављивање информација о раду управе, online увид у документа као што су буџет, јавне набавке и сл., доступност прописа тј. службених гласила итд. чине рад градске управе транспарентним. Могућност обављања административних услуга и сервиса преко интернета их чини доступнијим него раније, процедуре се трансформишу у једноставније и јасније корис ницима, па на тај начин падају многе бирократске баријере. Од ГИМ-а се очекује да буде интерактиван, те да корисници могу да комуницирају са изабраним представни цима, званичницима итд., да могу поднети и предлоге, питања и сл. или се могу укључити у дискусије о разним темама. Најзначајнија карактеристика ГИМ-а је могућност укључивања 2 У Србији правни оквир за ово даје Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја (Сл. гласник РС, 120/2004), као један од најважнијих у остваривању права грађана на информисање. јавности у доношење одлука, па на тај начин примена ГИМ-а може да допринесе лакшој и ефикаснијој комуникацији на релацији грађани управа. Тиме се постиже више од пуког учешћа јавности побољшава се квалитет урбаног живота, осећај припадања, а корисници престају да буду само пасивни посмат рачи. Пример овакве успешне комуникације је Сингапур (Milovanović, 1999). Агенција за урбано планирање Сингапура (URA) врши редовне консултације са јавношћу (грађанима, представницима индустрије, итд.), кроз медије, јавне дискусије, изложбе, разговоре са циљним групама, итд., а год. покренула је сервис електронских консултација (е-consultation portal) да би лакше укључила становништво у рану фазу израде нацрта и политика пре њихове финализације и усвајања. Преко своје веб странице омогућава заинтересованим странама да непосредно учествују у бројним питањима развоја, утичу на локалне одлуке, покрећу иницијативе, чују и виде и буду виђени и слушани. Предности и користи које се препоз нају су сле деће (Brail & Klosterman, 2001): Могућности за јефтиније управљање и јефтинију администрацију; Могућности за подизање квалитета управљања; Могућности за квалитетније комуницирање између управе и грађана; Нове могућности за учествовање грађана у јавним пословима; Могућности за демократизацију управљања; Подршка космополитизму и транслокализму и отварање могућности за ква литет нију и лакшу интеграцију у регионалне и шире мреже. Један од потенцијалних проблема који стручњаци истичу (Bajić Brković, 2006; Graham, 2002) јесте проблем неједнаке доступности дигиталних технологија многи немају приступ Интернету услед недовољно развијене инфраструктуре, опрем љености простора који користе (нпр. канцеларије), нивоа едукације, материјалних средстава или системских решења у вези са стратегијом развоја ИКТ-а. Пример успешног повећања доступности је Амстердам у коме је приступ информацијама и online сервисима обезбеђен не само са персоналних рачунара него и путем мреже јавних терминала на прометним јавним местима и у институцијама. Амстердам је дигитални град од год., а финансијску подршку за пројекат добија од Градске владе, Министар ства економских послова, Министарства унутрашњих послова, Телекома и Амстердамског универзитета. Критеријуми по којима је могуће вредновати ГИМ (Bajić Brković, 2006) су: Развијеност интерне комуникације; Развијеност екстерне комуникације (рад на даљину, привредна понуда, проналажење и раз вој тржишта); Динамика промена садржаја у складу са динамиком развоја локалне заједнице; Развијеност служби које ГИМ подржава; Постојање политика, програма и пројеката који се путем и уз помоћ ГИМ-а артикулишу, или приближавају крајњим корисницима. 61

66 М. Брковић, В. С.Брковић, АУ38/2013/страна 59-65, Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија Студија случаја: Општина Инђија 62 Приказ сајта општине Инђија Општина Инђија је год. направила план стратешког развоја у оквиру којег је значајно место заузимала реформа локалне администрације, а једна од основних метода оптимизације рада управе било је инсталирање интегралног информационог система који је омогућио е-управу, како би грађани лакше и брже решавали своје проблеме и добијали потребна документа. Презентација општине се налази на адреси (Сл. 2). На овом месту грађани се могу информисати о разним стварима и обавити различите административне услуге и сервисе. Информације су распоређене у неколико категорија хоризонтално на врху странице Почетна, Грађани, Локална самоуправа, Привреда, Јавна предузећа, Галерија и Е-управа. Свака категорија нуди различите информације и услуге излистане у вертикалном менију са леве стране. Тако нпр. Почетна садржи вести и избор најпопуларнијих категорија, а Галерија фотографије догађаја и локација у Инђији. Најобимнија категорија је Грађани, у којој се могу прегледати: вести, информације о спорту, култури, образовању и здравству, обавештења о јавним увидима у планове, огласи о јавном надметању и јавни позиви, мапа општине, ГИС, просторни план, видео презентације усвојених урбанистичких планова, регистар издатих локацијских дозвола, подаци о објектима колективног становања у изградњи, информације о легализацији објеката, регистар инвеститора, информације о заштити животне средине (извештаји о стању животне средине и списак објеката за које се ради студија утицаја на животну средину), адресар медијских кућа, удружења и организација, библиотека, школа, домова здравља итд., као и Систем 48. Категорија Локална самоуправа садржи податке о челницима, организационој структури, информације о месним заједницама, омогућава увид у општинска документа (буџет, стратешке планове, просторни план, разне обрасце итд.) одлуке и решења које је донела Скупштина општине Инђија, Општинско веће или председник општине и приказује различите презентације о раду општине (између осталог и информационе презентације о начину рада ГИС-а, Система 48 итд.). Категорија Привреда нуди пословне вести, информације о индустријским зонама, пољопривреди, брошуре за потенцијалне инвеститоре, информације о оснивању предузећа или радње, финансијским подстицајима, суфинансирању пројеката, пореским олакшицама и сл., регистар предузећа у општини, конкурсе, тендере итд. Категорија Јавна предузећа презентује основне информације о раду јавних и комуналних предузећа и њихове контакт информације. Категорија Е-управа омогућава грађанима да преко интернета наруче личне докуменате (изводе из матичне књиге рођених, уверење о држављанству, и сл.) и имају увид у своје комуналне рачуне, захтеве и жалбе које су упутили Општини и у бирачки списак. Сл. 2. Веб страница општине Инђија Fig. 2. Webpage of Inđija municipality Поред ових категорија вертикално су дате везе ка најчешће коришћеним деловима презентације (буџет оптшине, адресар јавних предузећа и сл.) и информације као што су регистар инвеститора и локацијских дозвола, временска прогноза и анкете посетилаца (нпр. о приоритетима општине за улагање или поклањању рачунара инђијским вуковцима), као и везе ка секцијама Питајте председника општине и Питајте директоре јавних предузећа, ГИС-у општине и Систему 48.

67 М. Брковић, В. С.Брковић, АУ38/2013/страна 59-65, Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија Систем 48 је посебан комунални информациони систем који обједињује рад јавних предузећа и општине и грађанима омогућава добијање одговора на различите комуналне проблеме у року од 48 сати. Захтеви у вези с питањима куповине, продаје и закупа плацева, као и у вези са добијањем сагласности, легализацијом, накнадама, градским зеленилом, инвестицијама, градском чистоћом, пријавама паса луталица, радом зимске службе, путном инфраструктуром, водоснабдевањем и другим комуналним питањима и проблемима могу се упутити телефоном, доласком на шалтер, путем СМС-а, или преко Интернета, а истим путем се могу добити и информације о току решавања. У позадини овог система се налази услужни центар који обједињује све пријаве и информације о решавању проблема. Оператери у центру све примедбе преусмеравају до одговарајуће општинске службе или надлежног јавног предузећа, па се на овај начин избегава шетање грађана од шалтера до шалтера. Географски информациони систем (ГИС) је информациони систем намењен обједињавању, прикупљању, обради, анализи, приказивању и дељењу просторно оријентисаних информација. ГИС спаја картографију, статистику и базе података у један систем тако организован да омогућава потпуно синхрону везу између алфанумеричких и графичких података. Примењује се у оним сферама које се на неки начин баве простором, односно управљањем и експлоатацијом просторних објеката, као што су нпр. урбано планирање, планирање инфраструктуре, екологија итд., а све у циљу бољег доношења одлука. ГИС који се налази на презентацији општине Инђија омогућава корисницима да на једноставан начин стекну увид у Генерални и Просторни план општине, виде планиране намене, правила градње, инфраструктуру и сл., локације археолошких налазишта, заштићених природних и културних добара и сл., прегледају туристичку карту општине, претражују објекте по адресама или бројевима парцела. Питајте председника општине и Питајте директоре јавних предузећа су два сервиса која посетиоцима омогућавају да на једноставан начин, преко Интернета, поставе питања председнику општине и директорима јавних предузећа и истим путем добију и одговор. Сва питања и одговори су јавно доступни на сајту. Како би овакав систем функционисао, уведени су недељни састанци директора предузећа и председника општине на којима се дискутује о изнетим питањима. Презентација општине је такође доступна и на енглеском језику, али је прилагођена претпостављеном профилу посетилаца из иностранства, тако да је акценат на другим врстама информација општим информацијама о општини (локација, историјат, демографске и економске информације итд.), туризму, фотографијама, могућностима за инвестирање и везама ка јавним предузећима. Енглеска верзија не нуди могућност наручивања докумената, постављања питања председнику општине, Систем 48 и сл. Не постоји верзија презентације на другим језицима нпр. мађарском и сл. Ефекти примене ГИМ-а у општини Инђији ГИМ општине Инђија омогућава, пре свега, боље информисање грађана вестима које се редовно ажурирају, објављивањем позива на јавне увиде, тендере и сл. Преко ГИС-а омогућен је увид у Генерални и Просторни план општине, локације природних и културних добара итд. Доступност буџета општине, усвојених одлука и сл. као и online могућност наручивања докумената помажу развијању транспарентности управе. ГИМ општине Инђија такође ствара услове и за дијалог управе и грађана. Анкете на сајту које се редовно постављају омогућавају грађанима да узму учешће у појединим одлукама, па као такве представљају неку врсту зачећа дијалога. Постављање питања (и добијање одговора) омогућава додатан начин информисања и отвара могућност правог дијалога са управом. До сада је у оквиру сервиса Питајте председника општине одговорено на преко 1400 питања, док је сервис Питајте директоре јавних предузећа почео са радом касније, па стога има мање питања и одговора. Систем 48 који грађанима омогућава пријављивање комуналних проблема нуди могућност непосреднијег укључивања у рад комуналних служби. Добијање одговора у року од 48 сати ствара осећај да управа активно слуша грађане и ради на решавању проблема. Настао по угледу на CitiStat систем из Балтимора, систем је у општини активан од год., а Инђија је прва урбана целина у Европи где је имплементиран. До год. је, помоћу Система 48, у јединствену базу података примљено и обрађено око 6500 захтева грађана (Microsoft, 2007), а до преко захтева (Brković & Sretović, 2012). Систем 48 је данас инсталиран у више општина у Србији где функционише мање или више успешно. 63 Сл. 3. Тренд претраживања термина Инђија на Google-u (Google Insights) Fig. 3. Trend of searching the term Inđija on Google (Google Insights)

68 М. Брковић, В. С.Брковић, АУ38/2013/страна 59-65, Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија 64 Као известан показатељ коришћења ГИМ-а општине Инђија може да послужи и анализа претраживања термина Инђија на Гуглу (Google) (Сл. 3). Презентација општине је први резултат који се добија претрагом, а према подацима са Гугл Инсајтса (Google Insights), тренд претраживања термина Инђија је у сталном порасту од год., од када се води статистика. Треба напоменути да се термин Инђија тражи у различитим контекстима, а не само везано за општину, што најбоље илуструје нагли скок на графикону крајем год. када се у Инђији одржавао концерт Ред Хот Чили Пеперса (Red Hot Chilli Peppers). У истој анализи се наводи да се реч Инђија често комбинује са речју општина (4. место по броју претрага), као и да та комбинација речи има велику тенденцију раста (Google, 2011). Презентација општине Инђија је на WEB Фесту год. добила прву награду за најбољи сајт у области електронске управе, а признање магазина FDI, који издаје Financial Times, који је Инђију сврстао на листу 25 најбољих европских дестинација за страна улагања, између осталог и због брзе и услужне администрације и примене најмодернијих информационих технологија. Ипак, ГИМ општине Инђија остаје у домену ограничене партиципације. Сам ГИМ треба схватити као медијум који подржава партиципацију посредством пружања информација, омогућава дијалог између представника управе и грађана, и у крајњем ступњу пружа платформу за давање гласа. Да би ГИМ као такав функционисао, потребно је да у позадини постоји одговарајућа законска и административна подршка (Brković & Sretović, 2013). Правна регулатива, тј. удобност законског оквира којим се дефинише непосредно грађанско учешће, утиче на квалитет односа између грађана и локалних власти, односно на степен учешћа грађана у процесу одлучивања. Последњих година донет је низ националних стратешких докумената у области развоја информационог друштва, реформе државне управе, е-управе итд., и тиме су створени услови за даљи развој ИКТ алата за подршку управљању (Lalović, 2010) па тиме и ГИМ-а, међутим, још није учињен видни помак који би допринео порасту понуде, расположивости и коришћења сервиса, нити је омогућено коришћење електронских докумената који имају валидност као папирни (Milovanović Rodić, 2010). Осим законске подлоге, партиципација често подразумева високу заинтересованост грађана и њихово активно учешће. Стога се као једно од битних питања поставља питање осмишљавања начина њиховог укључивања у процес одлучивања и добијања одговарајућег инпута на ефикаснији и бољи начин. Унапређивање свести треба да буде основни део националне политике и оно захтева проширивање формалног образовања, стварање програма за образовање старије популације кроз семинаре, образовне кампање и друге видеве комуникације са грађанима, али и ближу сарадњу са организованим облицима грађанског активизма као што су невладине организације (Stalna konferencija gradova i opština, 2006). Закључна разматрања ГИМ је омогућио отварање врата новим формама урбане демокра тије. Примери из света показују да становници градова који су интегрисали нове тех нологије у системе управљања могу непосредно да учествују у бројним питањима развоја, утичу на локалне одлуке, покрећу иницијативе, чују и виде и буду виђени и слушани. Применом ГИМ-а омогућено је веће отварање градских управа према грађанима и унапређена је комуникација између оних који управљају и оних који бирају управ љаче. Додавањем могућности online приступа поред физичког приступа, читав низ административних услуга и сервиса је постао доступнији, а процедуре су трансформисане у једноставније и јасније корисницима. На тај начин се постиже више од пуког учешћа јавности побољшава се квалитет урбаног живота, осећај припадања, а корисници престају да буду само пасивни посмат рачи. Сматра се да се уз помоћ нових информационих технологија повећава социјална одржи вост, јер се превазилази јаз између различитих актера који учествују у пословима урбаног развоја, подстиче се сарадња између појединаца и група, или група међусо бно, отварају се врата масовном информисању грађана и сл. Критеријуми одрживости се овде директно имплементирају: демократичност, инклузија, смањивање социјалне сегрега ције у коришћењу градских ресурса, услуга и сервиса, транспарентност управљања, сма њивање дистанце на релацији управа грађани, управа професија, професија грађани, утицање на одлуке од општег интереса. Омогућено је, такође, учество вање далеко већег броја учесника него што је то раније био случај. Актери могу бити лоцирани и екстериторијално, а интереси наднационални. Досадашња пракса многих градова у свету говори о следећим користима и предностима које појединац може да ужива у таквом окружењу (Steins, 2002): Приступ информацијама и услугама; Веће могућности за учествовање у јавним пословима и питањима за која су људи заинтересовани а тичу се јавних послова; Алтернативни приступ услугама и сервисима; Могућност јачања социјалног живота независно од дистанце и других гео граф ских ограничења; Развија се осећање припадности свету; Развијају се нове способности и знања. Међутим, ГИМ никако не треба да искључи постојеће начине партиципације, већ да омогући још један додатни вид партиципирања и пружи алтернативу онима који желе да га примене. ГИМ не треба да буде замена за уобичајене и устаљене контакте, већ да пружи ново место и начин комуницира ња (Bajić Brković et al., 1999). Нови и стари видови комуникације се не искључују већ су комплементарни и допуњују се. Зем ље у развоју, у које спада и Србија, суочавају се са проблемом усвајања нових технологија у које спада ГИМ, мањком стручног кадра, недостатком подршке у институцијама, спорим променама итд. Ово су само нека од

69 М. Брковић, В. С.Брковић, АУ38/2013/страна 59-65, Градске информационе мреже у функцији повећања партиципације: студија случаја општине Инђија питања која остају отворена и указују на потребу за даљим истраживањем на тему локалних специфичности примене ГИМ-а у Србији. Данас нове електронски преносиве информације и виртуелно окружење које оне стварају преузимају улогу јавних отворених простора. Коришћење технологија и брзина њиховог прихватања од стране грађана у развијеним зем љама показују позитиван тренд раста, а да таква технологија не може да допринесе већој и лакшој партиципацији то се не би десило. Захвалница Овај рад реализован је у оквиру пројекта Просторни, еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и климатске промене међусобни утицаји (ТР36035), који финансира Mинистарство за просвету и науку Републике Србије. Литература Bajić Brković, M. (2006) Fenomen digitalnog grada. U: Zbornik radova: Upravljanje održivim prostornim razvojem. Posebna izdanja. Beograd, IAUS Bajić Brković, M., D. Milovanović, M. Devetaković Radojević (1999) Digitalni grad: Nove komunikacione i informatičke tehnologije i razvoj grada. U: M. Bajić Brković, (ur.): Održivost i grad. Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, str Batista, C. (2003) ICTs and Good Governance: The Contribution of Information and Communication Technologies to Local Governance in Latin America, Brazil, NP 3 - Núcleo de Pesquisa e Políticas Públicas, Universidade de Brasilia. Dostupno na: bit.ly/1basb1n [Avgust 18, 2011] Brail, R.K., R.E. Klosterman (2001): Planning support systems: integrating geographic information systems, models, and visualization tools, Redlands Calif., ESRI Press Brković, M., V. Sretović (2012) Urban Sensing Smart Solutions for Monitoring Environmental Quality: Case Studies from Serbia. In: Congress Proceedings. 48th ISOCARP World Congress. Dostupno na: [Novembar 15, 2013] Brković, M., V. Sretović (2013) Harnessing Social Media for Urban Planning: An Overview. In: Congress Proceedings. 49th ISOCARP World Congress. Dostupno na: [Novembar 15, 2013] Carver, S., R. Peckham (1999) Using GIS on the Internet for Planning. In: Geertman, S., S. Openshaw, J. Stillwell, (eds.): Geographical Information and Planning, Advances in Spatial Science. New York, Springer, pp Devetaković Radojević, M. (1999) Struktura i tretman elektronskih informacija u gradskim informacionim mrežama. U: M. Bajić Brković, (ur.): Održivost i grad. Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, str Dutton, W.H. (2003) Understanding the Internet s Web of technology and People, Balliol College Record. Dostupno na: [Septembar 18, 2011]; Google (2011): Web Search Interest: Inđija - Worldwide, 2004 present, Google Insights for Search. Dostupno na: google.com/insights/search/#q=indjija&cmpt=q [Oktobar 11, 2011]; Graham, S. (2002) Bridging Urban Digital Divides? Urban Polarisation and Information and Communications Technologies (ICTs), Urban Studies 39, pp Guthrie, K.K., W.H. Dutton (1992) The Politics of Citizen Access Technology: The Development of Public Information Utilities in Four Cities, Policy Studies Journal 20; pp Innes, J.E., D.E. Booher (2004) Reframing public participation: strategies for the 21st century, Planning Theory & Practice 5 (4 th ed.), pp Lalović, K. (2010) Informacioni sistemi za podršku odlučivanju u održivom razvoju gradova. U: M. Bajić Brković, (ur.): Kreativne strategije za održivi razvoj gradova u Srbiji. Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, str Microsoft (2007) Odgovor građaninu za najviše 48 časova: Studija slučaja primenjenog rešenja, Microsoft: Studije slučaja. Dostupno na: [Septembar 9, 2011] Mihajlov, V. (2011) Između informacionih mreža i fizičke strukture grada: novi uzroci klimatskih promena, Arhitektura i urbanizam 33, str Milovanović, D. (1999) Informacione tehnologije u funkciji efikasnog razvoja grada primer Singapura. U: M. Bajić Brković, (ur.): Održivost i grad. Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, str Milovanović Rodić D. (2010) Izazovi informacionog doba: e-upravljanje prostornim razvojem Srbije. U: M. Bajić Brković, (ur.): Kreativne strategije za održivi razvoj gradova u Srbiji. Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, str Stalna konferencija gradova i opština (2006) Neposredno učešće građana u javnom životu na lokalnom nivou, Beograd: Stalna konferencija gradova i opština. Dostupno na: ly/1basu65 [Septembar 25, 2011] Steins, C. (2002): The top 10 technologies for urban planning, American Planning Association (APA) Planning Magazine Uprava za Digitalnu agendu, Portal euprava Republike Srbije - eparticipacija. Portal euprava Republike Srbije. Dostupno na: [Septembar 24, 2011] 65

70 стручни радови UDK BROJEVI: (497.11) ID BROJ: Стручни рад, DOI: doi: /a-u ОТВОРЕН ИЛИ ЗАТВОРЕН СТАН 1 Михаило Чанак* рад примљен: августа 2013, рад прихваћен: новембра Апстракт Свака генерација архитеката у свом раном стваралачком добу интензивно и емотивно проживљава неку одређену тенденцију претварајући је у својеврсни тренд. Након релативно кратке епизоде са соцреализмом, моја генерација је 60-их год. била у потпуности усмерена према интернационалном стилу везујући се за његове постулате, са или без разумевања, како је ко знао и умео. Седамдесетих година је доминирала тзв. скулптурална позна модерна, 80-их постмодерна, да би 90-их у моду ушла блага деконструкција, која се никад није одомаћила на ширем плану, делом због рата, а делом због техничке и концептуалне недоучености актера у изградњи. Од те на даље, у Србији доминира једна шаролика лепеза тзв. неомодерне, коју је још пре више деценија иницирао архитекта Ричард Мејер (Richard Meier) с циљем обнове ране модерне 20-их год. и која варира од веома редуцираног минимализма, до софистицираног, а понекад и накићеног пластицизма, бар што се тиче екстеријера. Међутим, што се тиче пројектовања ентеријера, једна тенденција је присутна већ деценијама, а то је тежња ка обједињавању и максималној отворености унутрашњих простора у свим архитектонским сегментима, а посебно у стамбеној архитектури. Ова, у суштини логична и корисна тежња веома се често хипертрофира и постаје контрапродуктивна када се насилно просторно повезују и функције које међусобно могу бити, како би се данас рекло, у сукобу интереса. У овом тексту покушаћемо да дефинишемо неке основне појмове и проблеме у овој области, као и да предложимо смернице које би олакшале доношење што објективнијих и примеренијих пројектантских одлука. Abstract Every generation of architects in their early professional life intensively and emotionally go through certain tendencies, turning them into. After a relatively short episode with soc-realism, my generation was in the 60 s absolutely directed towards the international style, relating to its postulates, with or without deeper understanding, depending on everyone s abilities and knowledge. In the 70 s the dominant trend was sculptural late modern, in the 80 s it was post-modern, while in the 90 s a somewhat deconstructive trend came into fashion. However, it has never established itself more widely, partly due to the war, partly because of the technical and conceptual inabilities of those who took part in construction projects. Since 2000 and on, a wide range of so-called neo-modern has been dominant in Serbia, initiated several decades ago by the architect Richard Meier, with an aim of restoring early modern of the 20 s, varying it from reduced minimalism to sophisticated, sometimes even overly ornamented plasticism, at least in terms of the exterior. However, as for interior design, one particular tendency has been present for decades - the inclination to integrated and maximally open inner spaces in all architectural segments, particularly in housing architecture. This, essentially logical and useful inclination has very often hypertrophied, thus becoming counter productive in cases when functions of different use were forcefully connected. In this text we aim to define some of the basic concepts and problems in this field, as well as suggest guidelines that might make it easier to decide on more objective and adequate designing solutions. 66 * др Михаило Чанак, дипл. инж. арх., научни саветник у пензији, canak.mih@sbb.rs 1 Овај текст први пут је промовисан на предавању на Архитектонском факултету Унион-Никола Тесла у Београду, на трибини о становању СТАНОВАЊЕ -искуства, проблематике, изазови, одржаној године.

71 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Дефиниције На почетку треба диференцирати два вида отворености стана: екстерну (у односу на окружење) и интерну отвореност (у оквиру ентеријера). Екстерна отвореност може бити планирана (жељена) или утилитарна (наметнута), а зависи од природног, изграђеног и социјалног окружења. Природни утицаји: у границама могућности требало би избегавати оријентацију стамбених просторија у правцу снажних и доминантних ветрова; у северним земљама објекти се отварају према југу, док се у тропским крајевима осунчане стране објекта максимално блокирају, итд. Утицаји изграђене средине: у отварању зграде према екстеријеру избегавају се оријентације према изворима јаке буке (аутопутеви, индустријски погони и сл.); у густо насељеним подручјима, претерана екстерна отвореност стамбених јединица може довести до озбиљних међусобних сметњи (визуелних, акустичких, олфакторних и др.), које лако прерастају у инцидентне ситуације, итд. Социјални утицаји: социјални немири и улични нереди могу проузроковати актуализацију тзв. тврђавске стамбене архитектуре, која је према улицама потпуно затворена и оријентисана према интерним двориштима или атријумима. У арапским земљама затварање према улици је елемент вишевековне градитељске традиције; насупрот томе, у мирним срединама (Белгија, Холандија) становници своје домове отварају широм према улици, итд. Пројектантске одлуке о степену интерне отворености стамбеног простора зависе од више унутрашњих фактора као што су: животни стил и навике станара; здравствени и старосни статус станара; концепт и распоред примарних носећих структура; структура породице и организација живота у стану, итд. Сл.1. Основне категорије интерне отворености стамбеног простора Fig.1. The main categories of internal living space openess Интерна отвореност стамбеног простора по својој распрострањености може бити (Сл. 1): а) тотална када обухвата цео стамбени простор, са изузетком санитарних просторија; б) секторска када обухвата само дневни блок; ц) парцијална када обухвата само неке просторије у стану, али не и комплетне блокове; д) контролисана када се преко покретних (клизећих) преграда, стандардних и хармоника врата, веза може по потреби отварати или затварати; е) потенцијална када није реализована, али се може постићи накнадно, са или без грађевинских интервенција; ф) не постоји и не може се постићи. Просторно интегрисање две етаже по висини је најчешће код већих холова и простора за дневни боравак, и то по правилу у индивидуалним стамбеним објектима вишег стандарда. У оваквим случајевима, у подручјима са оштријом климом, трошкови грејања могу бити енормни, тако да се луксуз вертикалног 67

72 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Сл.2. Пример отворености простора по вертикали преко галерије на спрату Fig.2. Example of vertical spatial openess through the galleries on the first floor отварања простора може препоручити само код престижних резиденцијалних објеката, као и код објеката у топлијим климатским подручјима. На слици (Сл. 2) је приказан пример такве интеграције, код виле пројектоване за једно резиденцијално насеље у дистрикту Дараја у Либану. Цео дневни блок у високом приземљу је контролисано отворен, уз могућност различитог повезивања простора, док истовремено хол пролази кроз две етаже са галеријом на горњој етажи преко које се улази у спаваће собе. Оваква решења су позната и функционална, а у овом случају и у подручју са топлом климом, нису неоправдана. Важан је и интензитет раздвојености два простора који у грубим цртама може бити (Сл. 3): а) потпуна физичка раздвојеност два простора преко фиксних преградних зидова; б) утилитарна регулисана веза, са или без визуелног контакта (пуна или застакљена врата стандардне ширине); ц) проширена контролисана веза, са или без визуелног контакта (пуна или застакљена двокрилна врата, хармоника, клизеће преграде и сл.); д) симболичка раздвојеност преко намештаја и опреме (плакари, ормани, комоде и сл.); е) перманентно отворена веза, при чему степен интегрисаности зависи од ширине везе, итд. Сл. 3. Алтернативни видови отворености дневног боравка у једном дуплексу на Лиману 1, Нови Сад Fig.3. Alternative forms of openness of the living room in a duplex on Liman 1, Novi Sad 68

73 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан КОРЕНИ ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ СТАМБЕНОГ ПРОСТОРА Ланац феномена који води до формирања просторија почиње од људских потреба у стану које дефинишемо као доживљаје одређених недостатака или поремећаја у нашим животним процесима. Кад постану довољно интензивни, ови доживљаји мотивишу људе на одређене активности којима би се доживљаји поремећаја привремено ублажили или елиминисали. Ове активности, које називамо стамбеним функцијама (Сл. 4, 5), по свом карактеру могу бити активне или пасивне, у зависности од тога да ли су на њиховој реализацији људи ангажовани директно или индиректно. Сл.4. Односи између стамбених функција Fig.4. Relations between residential functions Активне функције се даље деле на: примарне, које су саме себи циљ (спавање, обедовање, интелектуални рад, итд.); секундарне, које обезбеђују обављање примарних (кување, одржавање стана, итд.); елементарне, које су неспецифициране све док се не укључе у обављање функција из претходне две категорије (стајање, седење, лежање, манипулисање, ходање, итд.). Не улазећи детаљно у анализу сложених односа и условљености између функција и просторија, морамо да напоменемо да сметње које поједине функције могу да проузрокују другим функцијама могу бити: Сл.5. Утицаји стамбених функција на формирање простора и просторија у стану Fig.5. Impacts of housing function on the formation of space and room in the apartment визуелне (угрожавање интимности у спаваћим собама или санитарним просторијама); акустичке (гласна музика, галама, зујање апарата, хркање, физиолошки звуци, итд.); олфакторне (кухињски мириси, коришћење тоалета, пушење, итд.); хигијенске (домаћи отпаци, хигијенски захтеви, итд.); психолошке (нетрпељивост, некомпатибилност, сукоби интереса, итд.). Ове сметње по свом интензитету могу варирати од једва приметних, до веома деструктивних. Једна функција у односу на сметње може бити: агресивна, неутрална, осетљива, истовремено и осетљива и агресивна. Чак и површна анализа ових сметњи убедљиво сугерише неопходност просторне диференцијације стамбеног простора, па ипак, нека субјективна опседнутост архитеката интегралним и отвореним просторима често односи превагу над логиком и не можемо а да се не упитамо за разлоге овог феномена. * * * 69

74 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Сл. 6. Кућа Роби (Френк Лојд Рајт) Fig.6. Robie House (Frank Lloyd Wright) Један од утицаја свакако потиче од родоначелника савремене архитектуре Ф. Л. Рајта (F. L. Wright), Ле Kорбизјеа (Le Corbusier) и Мис ван де Роа (Mies van der Rohe). Сваки од њих је својим ауторитетом утицао на генерације архитеката током XX века, који су прихватали њихове постулате често без расправе и некритички. У својој најпознатјој преријској кући Роби (Robie house), у оквиру дневног блока, Ф. Л. Рајт организује простор на такав начин да се просторије органски претачу једна у другу, чувајући свој интегритет, али истовремено остварујући и јединствену целину вишег реда. Овај поступак Рајт примењује у већини својих пројеката, с тим што у овај интегрисани простор не укључује просторију за припрему хране (Сл. 6) Сл.7. Марсејска јединица (Ле Корбизје) Fig.7 - Unite Marseille (Le Corbusier). У Марсејској згради Ле Корбизје интегрише све функције дневног блока, с тим што у овај интегрални простор укључује и спавање родитеља које је смештено на отвореној галерији, што се чини потпуно непримереним. Овај стан је упарен са станом који уопште и нема прави дневни боравак, па се у литератури ретко приказује (Сл. 7). Позната стамбена кула на Лејк Шор Драјву (Lake Shore Drive) у Чикагу (Сл. 8) садржи осам апартмана по етажи у којима се постиже потпуна отвореност простора. Овде не може бити речи, не само о просторијама, већ ни о просторима, пошто је простор јединствен. Апартмани су веома атрактивни, али нису примерени за породице са децом. Овакви простори су предвиђени само за самце и брачне парове без деце. 70 Сл.9. Кућа Интербау, Берлин (Мис ван де Рое) Fig.9. Interbau house, Berlin (Mies van der Rohe) Сл.8. Лејк Шор Драјв, Чикаго Fig.8. Lake Shore Drive, Chicago У породичној згради приказаној на грађевинској изложби Интербау (Interbau) у Берлину год. (Сл. 9), Мис ван де Рое повезује у јединствену целину комуникације дневни боравак, обедовање и спавање. У спаваћем делу се може запазити једна стандардна и једна шира постеља, али не и нека преграда између њих. Кухињски блок је, међутим, изолован, што сведочи о трајном присуству послуге која се држи на одстојању од централног стамбеног простора. Оваква, за оно време радикална, решења моћно су деловала и на моју генерацију, и поред упозорења старијих колега који су нам скретали пажњу да у прихватању ових идеја треба бити

75 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан критичнији и селективнији. У току студија посебно смо били фасцинирани Ле Корбизјеом, док је проф. Димитрије Леко држао предавање о свим недостацима његових пројеката и реализација. Данас сви добро знамо да Корбизје уопште није био безгрешан и да је проф. Леко скоро у свему био у праву. Други разлог опчињености великим и отвореним стамбеним просторима лежи у перманентно кризној стамбеној ситуацији у Србији, где је већина популације лоцирана у скромним, стешњеним и некомфорним становима, са малим и клаустрофобичним просторијама. Суочени са пауперистичким пројектним програмима, везаним за строге и редукционистичке пројектантске прописе (у чијој сам изради и сам својевремено учествовао), архитекти покушавају да отворе све што се отворити може и просторно повежу све стамбене функције које се међусобно не угрожавају. ВИДОВИ ПРОСТОРНИХ ИНТЕГРАЦИЈА Уобичајене просторије које настају удруживањем сродних функција су: Простор за дневни боравак (дневна соба, салон, породична соба, итд.) ДБ; Простор за обедовање (трпезарија, простор за обедовање) О; Простор за припремање хране (радна кухиња) РК; Индивидуални простори (спаваће собе родитељска, дечја, гостињска) С1, С2; Комуникације у стану (улаз У, дегажман интимног блока ДГ, интерно степениште, итд.). Даљим удруживањем ових садржаја добијају се следеће просторије: Дневни боравак са обедовањем ДБ+О; Кухиња са обедовањем РК+О; Улазна комуникација са обедовањем или проширена комуникација У+О; Интерна комуникација са обедовањем ДГ+О; Дневни боравак са спавањем или комбинована соба КС, итд. Дневни боравак са обедовањем Интеграцијом функција дневног боравка и обедовања добија се већи и фреквентнији простор који је пријатан за око, али је донекле угрожен повременим кухињским мирисима (Сл. 10). Губи се могућност просторне диференцијације корисника на мирне и бучне, младе и старе, пушаче и непушаче итд. Доживљај просторности је интензивиран, али има и своју цену. Што је породица бројнија, сметње су израженије. Сл.10. Примери дневног боравка са обедовањем Fig.10. Examples of living room with dining area Сл.11. Примери кухиње са обедовањем Fig.11. Examples of kitchen with dining area Кухиња са обедовањем Ово је код нас најраспрострањенији вид позиционирања функција припремања хране и обедовања. Погодан је за свакодневни живот и одговара енглеском термину Breakfast room, интимном месту близу простора за припремu хране, где се обедује групно, али и неформално, кад ко стигне и без церемонијала. Раније су били чести облици са просторно нераздвојеним функцијама, који су, иако још увек популарни (Сл. 11-а), данас скоро у потпуности замењени тзв. Аалтовим или шведским кухињама са диференцијацијом функција по дубини, с тим што је обедовање ближе прозору, а припрема хране у дубини, уз улаз у просторију (Сл.11-б). У развијенијем виду обедовање је проширено и тиме поприма и елемент 71

76 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан (скромне) репрезентативности уз повећан капацитет (Сл. 11-ц). Код овог типа кухиња обавезно је пробијање (ако је могуће проширене) везе између обедовања и простора за дневни боравак, која се у истраживањима показала веома важном и фреквентном. Улазна комуникација са обедовањем Овакав смештај функције обедовања у проширену улазну комуникацију иницирала је још год., у оквиру акције београдски стан, велика хабитолошка тројка са Архитектонског факултета (М. Бајлон, Б. Миленковић и Б. Алексић), а с циљем формирања секундарног дневног боравка или породичног стола, пошто је дневна соба деградирана трансформацијом у комбиновану, односно дневно-спаваћу собу. Идеја се ослањала на предратне трпезарије које су представљале комбинацију обедовања и улазног хола, а код нас се брзо одомаћила и примењује се све до данас. Овај простор је бучан, фреквентан и нимало репрезентативан, али није непријатан. Ту је језгро стана, контролни пункт трансфера ентеријер-екстеријер, то је истовремено и Breakfast room и Family room. У нашим условима овакав простор још увек је свеж и актуелан (Сл. 12). Сл. 12. Примери проширене улазне комуникације са обедовањем Fig.12. Examples of extended entering communication Интерна комуникација са обедовањем Под интерном комуникацијом у нашим условима најчешће се подразумева проширени дегажман интимног блока, који се користи за игру деце, обедовање или и једно и друго. Овај простор је интимнијег карактера и мање је изложен спољним утицајима, с тим што је у извесној мери олфакторно угрожен кухињским мирисима (Сл. 13). 72 Сл. 13. Пример проширене интерне комуникације са обедовањем Fig.13. Example of extended internal communication with dining area Дневни боравак са спавањем (Комбинована соба) Ова комбинација, за све станове веће од гарсоњера и једнособних, мора се сматрати непримереном и изнуђеном, но ипак је у нашим условима, захваљујући перманентној стамбеној кризи, опстала деценијама, па је чак и легализована правилницима о расподели станова. Мешање у једном простору мирних и бучних, индивидуалних и заједничких функција доводи лако до неусклађености, ексцеса, па чак и до распада породице, због чега га треба избегавати. Чак и под претпоставком да у стану живе само 1 2 особе, ипак се нормалан живот у свој својој комплексности може остварити само диференцијацијом стамбеног простора на најмање две зоне са алтернативним садржајима, што нас вуче ка разним видовима флексибилности. У једнособном стану на Сл. 14-а, спавање у соби је неизбежно, а простор за обедовање у Аалтовој кухињи само делимично рекомпензира угрожене функције дневног боравка. У двособном стану на Сл. 14-б, обе собе се третирају као комбиноване и везане су за простор за обедовање који им помаже да делимично надокнаде изгубљено. У једноипособном стану на Сл. 14-ц, проширена

77 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Сл. 14. Примери простора за дневни боравак у које је инкорпорирано и спавање Fig.14. Examples of living room with incorporated sleeping комуникација прихвата улогу секундарног дневног боравка ефикасније него у два претходна случаја, али се дневни боравак без спавања може ипак сматрати најоптималнијим решењем. Како се из приказаних примера види, просторно повезивање два функционална пункта несумњиво доприноси отворености стамбеног простора. У тој тенденцији се може и даље ићи, све до једне границе преко које се не сме прећи. Пре свега, из процеса просторне интеграције треба обавезно изоставити санитарне и техничке просторије. Функције личне хигијене су интимног карактера и захтевају стриктну изолацију, ма колико поједини дизајнери покушавали да нас импресионирају разним авангардним (и неупотребљивим предлозима). Међутим, суштина лежи у укључивању простора за припремање хране у ове интеграционе процесе. Мада сам ја изразити противник такве интеграције, тешко је у том погледу бити искључив, тим пре што је запад препун таквих решења, како у индивидуалним зградама, тако и у вишеспратним. Оставио бих, дакле, ово питање отвореним, с тим што бих желео да скренем пажњу на негативне и позитивне аспекте оваквих интеграција. Негативну страну просторног интегрисања кувања у функције дневног боравка чине: интензивни мириси који настају током припремања хране, који се не могу елиминисати ни најснажнијим аспираторима, а који се трајно увлаче у мебл и одећу станара, а не само онога који храну припрема; процес припремања хране је близак интелектуалном раду, јер је деликатан (уколико се не базира на брзој храни, конзервама и смрзнутим готовим јелима) и захтева пуну концентрацију која код неких особа није могућа ако се кување обавља у простору са више лица од којих се свако бави неком другом активношћу; уколико се за припремање хране ангажује неко споља (послуга, помоћ у кући), за станаре може бити неугодно да цело пре подне проведу у истом простору са особом са којом немају ништа заједничко, сем што ће на крају појести резултате њеног рада, а то је недовољно за перманентно дружење; хигијенски и технички услови припремања хране су специфични и нису увек компатибилни са условима за обављање других функција дневног боравка. Процес припремања хране је динамичан и изложен разним видовима загађења који се не могу тренутно елиминисати (прљање судова, обрада намирница са доста отпадака, итд.), а лако се преносе и на друге делове дневног боравка. Што се тиче позитивне стране просторног интегрисања припремања хране у друге функције дневног боравка, она може бити: доживљај веће просторности интегралног дневног боравка; равноправни третман припремања хране са осталим креативним фукцијама дневног боравка, а не као утилитарне техничке активности трећег реда, изједначене са одржавањем стана, ситним поправкама и сл.; лакша могућност контроле мале деце у истом простору током процеса припремања хране; перманентна могућност комуницирања са осталим члановима породице (и евентуалним гостима) током припремања хране. Домаћица има разних, спорих и брзих, вештих и трапавих, уредних и неуредних. Уреднима одговара јединствен простор јер се поносе својом уредношћу и организованошћу, док су оне друге наклоњеније одвојеним просторима (радним кухињама) у којима могу да буду опуштеније и независне од осталих. Дакле, нема једног решења! У пракси се суочавамо са различитим вредносним ставовима и опредељењима, који се код познатог корисника лако задовољавају, али се код пројектовања за непознате, налазимо у проблему. Једно од решења лежи у тзв. контролисаним везама, које омогућавају отварање или парцијализацију стамбеног простора, повезивање и раздвајање функција у складу са конкретним потребама и захтевима станара (Сл. 3-д). 73

78 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Комплексни интегрални стамбени простори У формирању комплекснијих интегралних стамбених простора (три језгра и више), могу суделовати: дневни боравак (ДБ), обедовање (О), припремање хране (КХ), улазна комуникација (У) и интимни блок спаваће собе, дегажман (ИБ), уз следеће комбинације које се не јављају све у пракси: Запажено је да, уколико интегрални простори не садрже функцију обедовања, из њих, по правилу, изостаје и припремање хране па се такве комбинације искључују из даљег посматрања. ДБ+О+КХ фреквентно ДБ+О+У фреквентно ДБ+О+ИБ спавање у ДБ је лоше ДБ+КХ+У не примењује се ДБ+КХ+ИБ не примењује се ДБ+У+ИБ спавање у ДБ је лоше О+КХ+У фреквентно О+КХ+ИБ без спаваћих соба О+У+ИБ угрожена је интимност КХ+У+ИБ не примењује се ДБ+О+КХ+У веома фреквентно ДБ+О+КХ+ИБ спавање у ДБ је лоше ДБ+О+У+ИБ спавање у ДБ је лоше ДБ+КХ+У+ИБ без спаваћих соба О+КХ+У+ИБ без спаваћих соба ДБ+О+КХ+У+ИБ без спаваћих соба Таб.1. Видови комбиновања функција у стамбеним просторима Tab.1. Types of function combining in residential spaces 74

79 ВРЕМЕНСКА ДИМЕНЗИЈА ОТВОРЕНОСТИ СТАМБЕНОГ ПРОСТОРА Отвореност или парцијализација стамбеног простора нису само естетске категорије, пошто веома снажно утичу на организацију стана, а преко ње и на одвијање животних процеса појединаца и породице. Начини задовољавања потреба у стану зависе како од физичког, психичког, социјалног, културолошког, материјалног статуса житеља, итд., тако и од величине, организације, опремљености и околине корисника, па не би било у реду да им пројектант експлицитно или имплицитно намеће своје вредносне ставове и опредељења. Проблем се усложњава тиме што се током времена поменути старосни, здравствени, културолошки, економски (итд.) статуси породице и њених чланова мењају, тако да оно што их је задовољавало у моменту усељења, можда уопште неће бити прихватљиво након извесног периода. Покушаћемо да преко једног хипотетичког, али веома могућег, сценарија 50-годишњег развоја једне породице прикажемо основне проблеме у контакту са стамбеним простором који је окружује. Узмимо пример младог и здравог (важна претпоставка) човека који се даноноћним послом, а уз помоћ родитеља и скромног наслеђа од покојне тетке, докопао малог стана у коме су све функције (сем, разумљиво, личне хигијене) интегрисане у јединственом простору, слично гарсоњери приказаној на Сл. 15. Неко време корисник је веома задовољан својим станом, а онда примећује да би из више разлога било пријатније када би спавање прешло у неки посебан простор. Затим се жени и у стан улази још једна особа са својим стварима и навикама, а активности у мини кухињи се интензивирају. Симпатије према отвореном простору полако се повлаче пред потребом да се из све фреквентнијег интегралног простора искључи спавање, а можда и припремање хране. Стан губи своје адуте под притиском нових потреба и активности и ту се стиже до прве кризне тачке породичног живота, која је резултат неодговарајућег стамбеног простора. Тензије расту и прерастају у појединачне инциденте, који у екстремним случајевима могу да доведу и до распада заједнице. Претпоставимо, међутим, да је млади пар превазишао ову ситуацију и уз много мука успео да се домогне већег стана, не одступајући од своје опседнутости интегралним и отвореним простором. Сада су срећни и задовољни, јер имају нешто што многи други не могу себи да приуште (Сл. 16). Рекло би се да је ово стан као из снова. Простор је отворен, а кување и спавање су одвојени од дневног боравка. Спавање се од боравка може раздвојити клизним преградама, а ако се жели, између боравка и кувања се могу монтирати, такође, клизна или хармоника врата. Међутим, ускоро стижу и деца. Она императивно захтевају засебну собу (собе) и родитељи им невољно препуштају своју собу, а сами се селе у дневни боравак враћајући се у статус из претходног стана. Сада се налазе пред следећом трилемом : Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Сл.15. Основа гарсоњере (Ђорђе Алфиревић) Fig.15. Studio plan (Djordje Alfirevic) Сл.16. Основа 2-собног стана, I фаза (Сања Симоновић, Ђорђе Алфиревић) Fig.16. Plan of apartment with 2 sleeping room, 1st phase (Sanja Simonovic, Djordje Alfirevic) а) или да се напну, па да пронађу већи стан са неколико спаваћих соба; б) или да се помире са судбином и уз много одрицања задрже отворени простор пун буке и галаме; в) или да минимизирају дневни боравак па између њега и спаваће собе уведу још једну собу и тиме реше виталне проблеме, али се заувек опросте од отвореног и интегралног простора. После дужег размишљања, они се опредељују за ову трећу солуцију, која је стешњена али не и катастрофална (Сл.17). Време пролази, деца су одрасла и отишла из куће. Брачни пар одлази у пензију и пита се да ли да уклоне преграде и врате се на првобитно стање (Сл. 15). Међутим, нису више млади и здравље их не служи као некад. Обоје констатују да је боље да свако од њих има своју собу па задржавају постојеће стање. Опседнутост великим интегрисаним просторима их је полако напустила, били су то младалачки идеали, резонују они... 75

80 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Пролази још двадесетак година и он умире у дубокој старости. Удовица се полако стабилизује и опет размишља о повратку на првобитно стање (Сл. 15), али та сањарења брзо распрши ћерка која енергично баки доводи већ одраслу унуку, студенткињу, наводно да је негује и чува, а у ствари да закуца на врата бакиног стана и тиме: спречи баку да склопи неки неконтролисани дил са разним сумњивим особама о доживотном издржавању у замену за стан; отежа другом делу породице остварење њихових наследних права и реши стамбено питање ћерке. Тако стиже унука и усељава се у бившу дедину собу, а баки је мило да има неког свога у стану, мада у стварности више води бригу бака о унуци, него унука о баки. У сваком случају, организација стана остаје неизмењена (Сл. 17). Коначно умире и бака, а унука се удаје и прва јој је брига да стан врати у стање са Сл. 15 (бака је, наводно, тако желела, а у ствари да спречи други део породице да захтева једну собу за себе). Након извесног времена стижу дечица и све почиње од почетка... А, што се тиче стана, он је час отворен, час се затвара и све мање-више функционише. Ту се завршава ова прича са питањем: А зашто овај стан, и поред свих ових перипетија, успева да функционише? Прича показује да породични живот није статичан, већ пулсира, некад ритмично, а некад у драматичним скоковима, па и ломовима. Један од узрока ових ломова може бити и неспособност стамбеног простора да се овој динамици прилагоди. Разлози ове неподобности простора могу бити његова мала површина, лоша организација и неопремљеност. Сл.17. Основа 2-собног стана, II фаза (Сања Симоновић, Ђорђе Алфиревић) Fig.17. Plan of apartment with 2 sleeping room, 2nd phase (Sanja Simonovic, Djordje Alfirevic) Сл.18. Основа куће Шредер у дневном и ноћном режиму Fig.18. Plan of Schroder house in day and night mode 76 Гарсоњера из приче је била добро организована и опремљена, али МАЛА и није могла дуго да прати нарастајуће потребе и промене. Други стан је био не само већи, већ и прилагодљив, јер је омогућавао да се са две лаке преграде са клизним вратима и без икаквих већих грађевинских интервенција покрије цео низ породичних трансформација. А кључ адаптаблности стана лежи у: поменутим преградама; просторној могућности да се ове преграде поставе на права места; повољним везама ентеријера и екстеријера (положај и димензије прозорских и других отвора), итд. Док други и трећи услов зависе од више фактора, први је првенствено у домену одлучивања самог архитекте. Применом лаких преграда са клизним вратима добијају се, већ поменуте, широке контролисане везе (Сл. 3-д), које све ове проблеме могу да ублаже или у потпуности реше. Идеја, разуме се, није нова, треба се само сетити Х. Ритвелда (Gerrit Rietveld) и његове куће Шредер (Schröder House) (Сл. 18).

81 Михаило Чанак, АУ38/2013/страна 66-77, Отворен или затворен стан Уместо Закључка Да би се извели конкретнији закључци о проблему отворености и затворености стамбеног простора у нашим условима, потребно је спровести комплексна и добро осмишљена истраживања, која би обухватила континуална снимања, анкете, интервјуе, симулације итд., уз ангажовање архитеката, социолога, психолога, грађевинаца, економиста, еколога и других. На крају ћемо изнети само неколико радних претпоставки, формираних на основу наше 50-годишње пројектантске и истраживачке праксе у области становања. а) Пројектовање не треба да се базира на некој одређеној чврсто зацртаној шеми, нити процес становања треба посматрати статички у једном свом сегменту (најчешће кроз секвенцу садашњости). Животни процеси су динамични, у сталним променама, час узлазним, час силазним, час су континуални и без потреса, а час пуни скокова и ломова, некад тихи, а некад стресни. То је један живи и прокрвљени сноп појединачних жила куцавица које пулсирају, титрају и трепере у тешко предвидивим временскм токовима, а стан треба да се овим процесима, у границама могућности, прилагођава. б) У процесу становања се код већине људи, у зависности од низа околности, смењују тенденције: за унутрашњим миром и повременом потпуном изолацијом од спољних утицаја, макар они потицали и од најближих особа (са старошћу, ове се потребе интензивирају); за интензивним контактом (утилитарним или емотивним) са најближим члановима породице; за повременим контактом и дружењем са особама које не припадају најужем породичном кругу (посете). Прва тенденција указује на потребу формирања више мањих интимних простора у оквиру стана (спаваће собе, радне собе и сл.). Друга тенденција иницира формирање заједничких простора и просторија намењених дружењу и заједничком животу чланова породице (дневни боравак, Family room, Beackfast room, TV room, итд.). Трећа тенденција претпоставља формирање просторија које су намењене пријему спољних посетилаца, али се у пракси комбинују са функцијама дневног боравка породице (салон, трпезарија, итд.). Другој и трећој тенденцији одговара отвореност дневног блока. д) Код већих станова се, диференцијацијом простора на интимни и дневни блок, потреба за интимношћу задовољавајуће решава, под условом постојања довољног броја спаваћих соба. Ова диференцијација је још значајнија ако у стану живе три генерације. Постоје и нешто ређи примери генерацијске диференцијације стамбеног простора уз заједничко коришћење кухиње и простора за обедовање. г) Знајући за променљивост животних статуса корисника, без обзира на њихова тренутна опредељења, у свакодневној пројектантској пракси у принципу треба избегавати екстремна, било отворена, било затворена решења. Ово нарочито важи за случајеве када се пројектује за непознатог корисника, али није обавезно за мале станове (од гарсоњера до једнособних) када интегрални простор може да допринесе елиминацији клаустрофобије. д) Сукоб поменутих тенденција се може успешно решавати применом проширених, контролисаних веза између појединих функционалних пунктова (клизним преградама, хармоника вратима, а у мањој мери класичним двокрилним вратима). Ово би у разумној мери вратило стару идеју о флексибилности стамбеног простора, која је у нашим условима посебно значајна, јер код нас није лако у случају потребе заменити превазиђени стан адекватнијим. ђ) Контролисана отвореност стамбеног простора није прескупа, али има своју цену. Она је најпримеренија за станове намењене средњој класи, пошто је за сиромашне станове скупа, а за луксузне непотребна. Имајући у виду да је средња класа у нашој земљи истањена и дубоко угрожена, не треба да гајимо илузије да ће проблеми о којима смо говорили у скорије време бити у жижи наше стамбене политике. Међутим, без обзира на данашњу ситуацију, о њима се мора благовремено размишљати како бисмо ишли испред свог времена, а не беспомоћно и безвољно заостајали. Ово можда звучи као једна од оних бројних политичких парола, али је у ствари само наша професионална обавеза, јер ко не предњачи, испада из игре. в) Не треба заборавити на урођену наклоност појединаца према отвореном или затвореном простору. Мој колега и пријатељ арх. Бранко Караџић и ја смо у истој згради добили станове са истим габаритом и површином (уз идентичне породичне, старосне и професионалне структуре). Он је свој стан максимално отворио, док сам ја свој испарцелисао на више собица, како би сваки од чланова моје породице добио свој самостални радни простор. 77

82 стручни радови UDK BROJEVI: ; : ID BROJ: Стручни рад, DOI: doi: /a-u ИНТЕГРАЛНА ОДРЖИВОСТ КАО БАЗИЧНИ ПРЕДУСЛОВ (Урбо)ИНОВАЦИЈА INTEGRAL SUSTAINABILITY AS A BASIC (FUNDAMENTAL) REQUIREMENT FOR (URBAN) INNOVATION Марија Лалошевић *, Слободан Покрајац **, Марко Милош *** рад примљен: децембра 2013, рад прихваћен: децембра Апстракт Аутори сматрају да не постоји алтернатива за одрживи развој и расправљају о тези да је одрживост данас кључни покретач иновација, али и њен неопходан базични предуслов. У овом раду се о одрживости говори као о концепту који је изнад свега, са еколошком, економском, социјалном и културном димензијом. Циљ рада је да се одрживост схвати као основни развојни принцип и кључно мерило функционисања и развоја градова у будућности. Рад проучава смисао иновативних процеса, одрживост и иновације у урбанистичком планирању, иновативне приступе одрживом урбаном развоју, иницијативе у урбаној одрживости, кључне елементе имплементације, модалитете обезбеђивања финансијских ресурса одрживим пројектима од јавног интереса, као и области у којима се може тежити иновацијама у урбанистичком планирању, са ослонцем на примере добре праксе реализованих мултисекторских одрживих пројеката. У ширем смислу, циљ овог рада је наглашавање потребе да се: промовише хумана оријентација концепта урбаног развоја; урбани развој истрајно усмерава у правцу зелене оријентисаности; примењују иновативне и паметне технологије у управљању савременим градовима; промовише учешће јавности и мултисекторских политика у урбаном развоју и подстичу и стимулишу одрживе (урбо)иновације. Кључне речи: одрживост, иновације, урбане иновације, урбанистичко планирање, мултисекторске политике Abstract The authors are of the opinion that there is no alternative to sustainable development, and discuss on thesis that sustainability is now a key driver of innovation, but also its essential requirement. This paper discusses the sustainability as a concept that has, above all, the environmental, economic, social and cultural dimension. The aim of the study was to understand sustainability as a fundamental development principle and key benchmark in organisation and development of cities in the future. This paper explores the meaning of innovation processes, sustainability and innovation in urban planning, innovative approaches to sustainable urban development, initiatives in urban sustainability, the key elements of the implementation, modalities of providing financial resources for sustainable projects of public interest, as well as identification of areas suitable for innovation in urban planning, relying on the good practices implemented through multi-sector sustainable projects. In a broader sense, the objective of this paper is to emphasize the need: to promote concept of human dimension in urban development, to direct continual urban development towards green orientation, to implement innovative and smart technologies in the management of modern cities; to promote public participation and multi-sectoral policies in urban development, and to encourage and stimulate sustainable (urban) innovation. Keywords: sustainability, innovation, urban innovation, urban planning, multi-sectoral policy. 78 * Марија Лалошевић, дипл.инж.архитектуре Урбанистички завод Београда marija.lalosevic@urbel.com ** проф. др Слободан Покрајац Универзитет у Београду, Машински факултет spokrajac@mas.bg.ac.rs *** в.проф. др Марко Милош Универзитет у Београду, Машински факултет mmilos@mas.bg.ac.rs

83 Марија Лалошевић, Слободан Покрајац, Марко Милош, АУ38/2013/страна 78-83, Интегрална одрживост као базични предуслов (урбо)иновација Увод Интензивирање урбанизације у свету и њен утицај на климатске промене чини одрживи развој градова једним од главних изазова и приоритета 21. века. Неадекватно ширење урбанизације може имати негативан утицај на животну средину и драматичне социјалне и економске последице, док добро дизајниран урбани развој потенцијално промовише очување глобалног јавног добра кроз значајан економски ниво у редукцији емисије гасова са ефектом стаклене баште и превенцију потешкоћа мобилности и приступа јавним сервисима. Урбани раст треба да буде контролисан и подржан. Развијене земље промовишу интегрисани приступ подршке одрживом урбаном развоју, где локални актери, укључујући и локалне самоуправе, имају кључну улогу у креирању политика одрживог развоја. Последњих деценија развијају се мере за сузбијање последица климатских промена и за прилагођавање насталим променама кроз мноштво пројеката који теже да пруже иновативне и флексибилне одговоре. Размена искустава, најбољих пракси, практичних решења и стратегија међу градовима, регионима и земљама посебно је важна. Ови алати и праксе односе се на различите области одрживог урбаног развоја: квалитет ваздуха, управљање чврстим отпадом, воду и канализацију, саобраћајне системе, енергетску ефикасност и обновљиве изворе енергије. Да би био одржив, урбани развој мора се базирати на: (1) усклађивању секторских политика, (2) дијалогу главних актера ( multi-stakeholder dialogue ), како током фазе концептуализације пројеката, тако и током фазе њиховог спровођења (мониторинг и евалуација), (3) социјалном и економском инклузивном приступу. Урбане иновације на локалном нивоу Иновације се често идентификују са новим технологијама које се развијају у приватним компанијама као визионарске идеје које стварају генијални појединци. Али до иновације исто тако може да дође и на нивоу локалне администрације и јавног сектора. Према Лендрију (Landry 2000), текуће расправе о креативним градовима и креативној класи наглашавају урбане иновације као темеље успеха у глобалној конкуренцији између градова. Иновације повезане са локалном управом могу се категоризовати као социјалне и културне, политичке и административне, економске и финансијске, технолошке, просторне и физичке иновације. Према Перлмену (Perlman 1990), одржива иновација на локалном нивоу је друштвено праведна, еколошки одржива и културно преносива, као и политички партиципативна. Иновативне активности са становишта институција, заједнице или правног система засноване су на новим перспективама или решењима заједничких проблема. Иновације подразумевају имагинативне скокове способне да превазиђу постојећу праксу. Како је важно да градови повећавају своју атрактивност, конкурентност и квалитет живота, тако се дефиниција иновације шири, па можемо рећи да је иновација остваривање неке нове идеје у реалној, конкретној пракси, једнако у комерцијалној или јавној и непрофитној сфери. Посматрањем неких од идеалних случајева одрживих и иновативних градова, заснованих на најбољим праксама и иновацијама у неколико тематских области, може се закључити да постоји тенденција појављивања најбољих пракси у специфичним подручјима у великом степену око тема као што су саобраћај, одлагање отпада или енергија и друго, као и да постоји тенденција стварања кластера око специфичних географских локација (нпр. Баден Витенберг и Емилија Романа, које су већ добро познате по иновацијама у другим сферама, као што је индустријски развој). Од појединачне ка вишеструкој одрживости Иако се на локалном нивоу одрживост и даље најчешће тумачи еколошки, расте свест да су социјална и економска одрживост интегрални делови развоја одрживог друштва. У Европи има врло мало реализованих пројеката који указују на вишедимензиони приступ у постизању одрживости, као што су: Картије ан Крис, Белгија (Quartiers en Crise, Belgium) Кеми-Торнио, Финска (Kemi-Tornio, Finland) Дуисбург-Маркслох, Немачка (Duisburg-Marxloh, Germany) Фрајбург, Форум Вобан, Немачка (Freiburg, Forum Vauban, Germany) Осло, Стари град, Норвешка (Oslo, Old Town, Norway) Хамарби Сјостад, Стокхолм, Шведска (Hammarby Sjöstad, Stockholm, Sweden) Насеље Западна Лука, Малме, Шведска (Western Harbour, Malme, Sweden). Из ових студија случајева може се закључити да постоји неколико кључних корака које градови треба да предузму да би произвели вишедимензионалну политику одрживости: обезбедити да појам интегралне одрживости буде део организационе праксе; анализирати све аспекте дешавања у некој градској области да би се проценило како сваки од њих доприноси одрживости; развијати видљиве програме који решавају проблем везан за чињеницу да одрживост обично није очигледно јасна и мерљива. Јавно приватно партнерство као модалитет обезбеђивања финансијске подршке одрживим пројектима од јавног интереса Данас локалне и државне власти увиђају да расположива енергетска, саобраћајна и друга урбана инфраструктура нису у стању да сервисирају брзорастућу урбану популацију и њено ширење. Поред тога, схватају да њихова ограничена финансијска средства нису довољна да покрију неопходно 79

84 Марија Лалошевић, Слободан Покрајац, Марко Милош, АУ38/2013/страна 78-83, Интегрална одрживост као базични предуслов (урбо)иновација 80 ширење ових јавних услуга, а ретке су локалне и државне управе које имају такву снагу да успешно финансирају своје јавне пројекте. Приходи локалних власти не пружају могућност задовољења тих потреба, а званичне развојне помоћи нису довољне да надоместе недостатак новца. У том контексту, потребни су алтернативни извори финансирања и подршке. Једна од највећих шанси је укључивање приватног сектора, путем јавно приватних партнерстава. Јавно приватно партнерство ЈПП (PPP Public Private Partnership, или у свету све више у употреби P3 Projects или P3s) је облик сарадње органа државне или локалне власти и приватних актера/инвеститора, а у циљу задовољавања неке јавне потребе. ЈПП je један од најуспешнијих механизама којим се уређују градови и остварују пројекти од општег јавног интереса. Кроз ЈПП, предности приватног сектора иновације, приступ финансијама, познавање технологије, ефикасност менаџерског и предузетничког духа комбинују се са друштвеном одговорношћу, еколошком свешћу и знањима јавног сектора у напорима да се реше проблеми. У градовима широм света, приватне фирме показале су своју способност у побољшању функционисања инфраструктурних услуга и сервиса. У поменутом смислу, потреба за укључивањем приватног сектора у развој је неспорна, а ван сваке сумње је да он може обезбедити бољитак и бенефит у одрживим развојним пројектима. Јер, одрживи развој градова и у тешким финансијским тренуцима по државну и локалну власт увек мора бити тежња и циљ. Могућности за иновације у урбанистичком планирању Да би се остварила позитивна промена из изазова са којима се данас суочавамо, конвенционални приступ планирању мора бити осавремењен. Надаље, набројано је неколико области у којима се може тежити иновацијама у урбанистичком планирању: Планови не могу бити стратешки ако су скуп нејасних претпоставки, одвојених од реалних проблема које је неопходно решавати константно из дана у дан. Планерски предлози којима недостаје визија лако се заборављају, у складу са променама везаним за политичке циклусе. План који препознаје праве проблеме, а урађен, како са дугорочном перспективом тако и са добро осмишљеном фазном реализацијом, створиће услове да се реализује до свог пуног потенцијала. Треба бити храбар и способан за креирање мантре која ће градовима омогућити натпросечне перформансе и иновативност. Неслагање између брзине урбаног развоја и онога што конвенционални процес планирања може да подржи је честа пракса. Инсистирање да се потпуно детаљно контролишу целокупан процес и решења може да доведе до деценијског трајања планирања. Када се овакав приступ примењује, планови постају застарели и пре него што се заврше и постану важећи, и стога нису актуелни и корисни за решавање проблема којима су намењени. Размишљање о имплементацији од самог почетка планирања може да омогући предвиђање могућих препрека у раној фази, чиме се обезбеђује да процес планирања много краће траје. Препознавањем носиоца имплементације кроз све стратешке фазе може се превазићи јаз између планова и спровођења, и тиме остварити ефикасност у целокупном процесу. Дугорочни трошкови везани за креирање политике се често превиђају, а посебно трошкови намењени функционисању и одржавању који, у неким градовима, могу бити тежак финансијски терет. Јасна слика урбаног циклуса трајања (трошкови улаза и излаза) треба да буде део планирања. Осим тога, планирањем треба створити вредност која ће омогућити надокнаду уложених ресурса, макар делимично. Реалном проценом потребно је установити како се кораци могу најбоље фазно одвијати, а да се успостави равнотежа општег добра и здравих трошкова, и која фаза ће морати да се финансира из екстерних извора. Евалуација резултата у процесу такође је веома важна, као и прилагодљивост евентуалним променама. За град, урбанистичко планирање треба да је пут ка жељеној будућности. Међутим, непостојање правног оквира може представљати препреку у реализацији планова, тиме доводећи кредибилитет градова у питање. Градови који су имали велики успех у планирању имају прогресивне законе којима су планови правно обавезујући документи који се морају примењивати чиме се стварају поуздани услови за развој. Решење за сложене урбане изазове неће доћи из једног начина размишљања или из само једног сектора. Пројекти којима се врше трансформације захтевају холистички начин размишљања у циљу превазилажења препрека у управљању и фрагментираности корака. Градови који кроз промену система и понашања промовишу политику интеграције и усклађен тимски рад обезбеђују стратегију урбаног развоја, секторског планирања и потреба људи, и међусобно се подржавају. Сваки случај успешног планирања у последњих неколико деценија има једну заједничку ствар: успешну и ефикасну усклађеност различитих сектора.

85 Марија Лалошевић, Слободан Покрајац, Марко Милош, АУ38/2013/страна 78-83, Интегрална одрживост као базични предуслов (урбо)иновација Закључна разматрања О великим урбанистичким идејама, иновацијама и визијама, и о томе шта неко подручје, урбанистичку целину или град, чини великим, значајним, памтљивим и иновативним, пуно се расправља. По неким ауторима, одговори су концептуални, на пример, обезбеђење еколошке одрживости и густине становања, док друга струја велике пројекте у настајању посматра кроз способност, маштовитост, разноврсност и виталност. (Сл. 1, 2, 3). Вредновање случајева из праксе може бити везано за: планске процесе, организацију планирања или производе планирања планска решења; исходе урбанистичких планова са становишта иновација; новине метода, квалитет резултата, значај резултата и преносивост метода. Иницијативе које имају улогу у урбаној одрживости су најпре иницијативе у области животне средине, потом економске иницијативе, друштвене иницијативе и иницијативе у култури (Сл. 4, 5, 6,7). Интеграције и баланс међусекторских политика од кључног су значаја и морају бити подржани од стране локалних власти и грађана. Сл. 1, 2, 3. High line Park, Њујорк (New York) Fig. 1, 2, 3. High line Park, New York Поставља се и питање: до које мере микроинтервенције ефективно делују на промене макро окружења за одрживи развој? Шта треба да иде прво: мањи пилотпројекти који инспиришу шире промене, а можда и воде њима јер се копирају и тако временом помажу да се промене подстицаји и регулаторни режим у правцу одрживог развоја? Или прво промене у макро режиму, које обезбеђују погодан терен, који допушта да се пилотпројекти дешавају? Око тога нема слагања, али је сигурно да ниједан град не може да живи само од континуираних иновација. Чак и да је тако, многи градови имају лошије функционисање него што би могли имати, и изоловани добри примери не значе да је град у целини иновативан. Треба пронаћи још нових иновативних метода који ће убрзано проширити начине на које градови са најбољим праксама функционишу, па да њихове најбоље праксе усвоје и они који се најспорије крећу напред. Урбани фронт одрживог развоја посебно је значајан, јер градови су једина места где су грађани, капитал и ресурси концентрисани на тачку иза које динамички синергетски ефекти постају важнији од оних акумулативних. Урбанизација ствара оквир за могућности које би могле бити искоришћене, али за трансформисање изазова у извор позитивних промена, потребне су иновације. То значи нове моделе размишљања, финансирања, изградње и управљања градовима. Дакле, потреба за ефикасним иновацијама није предмет појединих сектора, већ истовремено укључује све заинтересоване актере креаторе политика, пословно окружење и целокупну заједницу. 1 (Урбо)иновација на делу : High line Park, Њујорк. Стара железничка пруга из 50-их година 19. века у индустријском дистрикту Њујорка претворена је год. у линијски, издигнути парк, повезујући неколико густо изграђених блокова зеленом линијом и чинећи суседство одрживим на социјалном, културолошком, економском и урбанистичком нивоу. Ова урбана реконструкција покренула ја бројне иницијативе и акције, као и пренамене простора. Запуштен и небезбедан крај Њујорка постао је безбедно и престижно место окупљања, место становања и шопинг дистрикт. 1 На неким од најневероватнијих локација, потпуно нови одрживи градови планирани су на основу најновије carbon-neutral thinking и дигиталне технологије. У Абу Дабију, пројекат Масдар Град, површине 6 km², најављиван је год. као први светски нула угљендиоксид, нула-отпад град, који је дизајнирао лондонски биро архитекте Нормана Фостера (Fosters and Partners). Али, поставља се питање да ли ће овај пројекат одрживог града заживети и, потом, да ли ће постати role model одрживости? 81

86 Марија Лалошевић, Слободан Покрајац, Марко Милош, АУ38/2013/страна 78-83, Интегрална одрживост као базични предуслов (урбо)иновација Сл. 4, 5, 6, 7. Савамала током Миксер фестивала Fig. 4, 5, 6, 7. Savamala quarter in Belgrade during Mikser Festival Једна од кључних улога за урбану одрживост јесте разумевање локалне културе. Ово значи да слављење јединствености сваког места има моћан утицај на мотивацију, идентитет и благостање његових грађана. То се спроводи кроз догађања као и стварањем места и простора који имају суштинско значење локалном становништву. Примери су бројни, у распону од масе фестивала, поновног откривања локалних традиција, до догађања која спајају генерације и различите културе. Изузетно важна реакција је како неки културни програми могу да покрену урбану регенерацију. Ово се често дешава када уметници узимају напуштене зграде, подстичући сплет свих врста повезаних економских и друштвених активности. Примери се налазе свуда у Европи, као што је Häckische Höfe у Берлину, Cable Factory у Хелсинкију, Temple Bar у Даблину, или Custard Factory у Бирмингему. Најновији, нама најближи, пример је оживљавање и регенерација подручја Савамала у Београду (пројекти Миксер фестивал, Mikser Urban lab, Урбани инкубатор: Београд и др.), где захваљујући синергији ових пројеката, запуштени кварт старог Београда пролази кроз ужурбани процес трансформације у прогресивни културни дистрикт региона. 82

87 Марија Лалошевић, Слободан Покрајац, Марко Милош, АУ38/2013/страна 78-83, Интегрална одрживост као базични предуслов (урбо)иновација Литература: Gehl Architects (2004) Places for people, Melbourne, City of Melbourne Gel, Ј. (ur.) Marija Lalošević, Marta Vukotić Lazar (2010): Život među zgradama Korišćenje javnog prostora, Beograd, Urbanistički zavod Beograda Hall, P. & Landry, C. (1997) Innovative and Sustainable Cities, Ireland, European Foundation for the Improvement of Living and Working Conditons Jodidio, P. (2009) Green Architecture now, Germany, Taschen Landry, C. (2000) The Creative City a Toolkit for Urban Innovators, London, Earthscan Publications Lehmann-Waffenschmidt, M. (2007) Innovations Towards Sustainability, Germany, Physica-Verlag Perlmann, J. E. (1990) A dual strategy for deliberate social change in cities, CITIES, vol 7, бр. 1, pp Pokrajac, S. (2010) Preduzetništvo izazovi i putevi kreativne destrukcije privrede Srbije, Beograd, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu Pokrajac, S., N. Dondur, T. Pokrajac, S. Grbić (2011): Javno privatno partnerstvo kao vid finansiranja infrastrukturnih investicija, Ekonomski vidici, vol. 16, бр. 3, str Schieifer, S.K. (Editorial coordinator) (2009): Green style, Barcelona, booqs Tachen, A. (1997): Hundertwasser Architecture: For a More Human Architecture in Harmony With Nature, Germany, Taschen Zeiher, L. C. (1996): The Ecology of Architecture, New York, Whitney Аутор фотографија: Марија Лалошевић 83

88 И НТЕРВЈУи, Нове књигe A КТУЕЛНОСТИ Панчево, проширење насипа крајем xix века

89 Фото: Ђ. Алфиревић. Ђорђе Алфиревић Интервју са архитектом Миодрагом Мирковићем (Интервју обављен год. у атељеу у Београду) Која су по Вашем мишљењу дела која најуверљивије осликавају Вас као архитекту и ствараоца? Тешко је и незахвално давати суд о вредности и значају сопственог дела. Такође је нереално поредити архитектуру насталу у различитим периодима, а посебно различите врсте објеката или исте на различитим местима али са различитим окружењем. Први тип објеката су виле изграђене углавном на београдском Дедињу. Вила Латиновић, вила Стевановић и последњи објекат, једна двојна кућа у Пушкиновој улици. Други тип су стамбени објекти, интерполација у градским блоковима, као што су објекат у Његошевој улици, у Улици Илије Гарашанина и објекат у Ресавској улици, као и последњи објекат у Добрачиној улици. Трећи тип су пословни објекти, вероватно најзначајнији објекат је палата Прогрес у Кнез Михаиловој улици. Четврти тип су јавни објекти, као што је спортска дворана у Инђији која је у завршној фази изградње. 85

90 86 На почетку каријере и касније повремено сте радили у тимовима. За које самостално дело бисте рекли да носи Ваш лични печат? Једно време сам радио у тиму. То је био период за време студија и непосредно по завршетку студија. Било је далеко лакше радити у групи, посебно из финансијских разлога, што је тада било од значаја јер смо углавном учествовали на конкурсима. Директни и конкретни послови за младе архитекте били су, што кажу, мисаона именица. У петочланом тиму је такође било и забавније и методолошки исправније радити, јер су решења прво пролазила кроз проверу нас самих, као неки вид малог конкурса, пре него што смо се одлучивали за коначну варијанту. Могло би се рећи да смо као тим били прилично успешни, ако су резултати конкурса мерило. Касније, већину пројеката сам радио самостално, осим када су пројекти били обимнији и сложенији, тада сам формирао мањи ауторски тим са колегама. Иначе, у приступу и техници пројектовања присталица сам вертикалне методе, што значи да се не губим у изради превише варијанти. Више времена проведем на промишљању пре него што било шта ставим на папир. Мислим да свако моје дело носи ауторски печат, питање је колико је тај печат препознатљив. Увек сам више ценио приступ стваралаштву код кога је сваки следећи објекат различит и нема неких изразитих сличности са претходним, тако да не могу ни за један објекат посебно да кажем да има специфичност личног печата. Да ли су постојали извесни узори (мотиви, инспирације делима, личностима, стиловима, грађевинама и сл.) који су утицали на Ваш архитектонски израз? Ако јесу, у којим делима и околностима се јављају? Као што сам већ рекао, нисам тежио да формирам свој лични стил или да усвојим неки одређени стил или формулу. Што се тиче других архитеката као узора, био сам склонији оним код којих сам прихватао њихову радну филозофију, а не опонашао њихову архитектуру. Наравно да су архитекти са којима сам имао директан контакт, као што је професор и академик Иван Антић, имали најјачи утицај. Да ли постоје одређени архитектонски елементи који се понављају као мотив у Вашем стваралаштву и у којим примерима? Мислим да нема неких архитектонских елемената, детаља или склопова у форми који се понављају, јер ми је неприкладно и досадно да сам себе копирам или да извлачим из неког фундуса решења која сам раније одбацио или она која нису реализована. У сваки нови пројекат тежим да унесем нешто ново и другачије. Често ми се деси да одређене детаље изнова цртам, иако бих могао једноставно да их применим из неког претходног пројекта. Немам чак ни уредну евиденцију шта сам све до сада урадио, нисам згртачки карактер. С друге стране, постоје одређени принципи, начела, које следим и које сматрам есенцијалним за добру архитектуру. Разумео сам да кућа треба да буде питка, једноставна и да има неко позитивно зрачење, не бледа и анемична, већ сложена, вишезначна, слојевита и пре свега хармонична. Уживам у томе да се изненадим неким другачијим решењем, чини ми се да је у томе и чар стваралаштва. Архитектура која је превише стерилна, претерано савршена и сведена до анемичности једноставно није мој избор. Често оставим неку конфликтну ситуацију у пројекту, а затим трагам за решењем. Такав поступак даје једну меру спонтаности архитектонском делу. Да ли се за Вашу архитектуру може рећи да у њој преовлађује промишљеност, или сматрате да постоје и одређени аспекти који су били резултат спонтаног израза, осећаја за складну форму или утицаја емоција? Архитектура мора бити промишљена, рационална, прагматична и утилитарна, а на крају крајева, ради се и о озбиљном новцу, и то туђем. Једном приликом, давно, требало је да израдим решење за мајмунару у Зоолошком врту. Тада сам од стране инвеститора имао неколико захтева везаних за понашање и потребе мајмуна које је касније требало испоштовати у пројекту, тако да су личне емоције, визије, уметничке креације и каприц, чак и у малим дозама, морали да стану у ред, и то на крај, а тако је увек, све док се не задовоље примарни захтеви једног архитектонског објекта. Какав је Ваш став по питању повезивања грађевине и њене околине у складну целину? Поштовање контекста и жеља архитекте да се нови објекат уклопи и оствари једна хармонична целина не доводи се у питање и верујем да већина архитеката има такав став. Питање је на који се начин да то остварити. Да ли постоје објективни критеријуми за оцену успешности решења. Да ли је контекст времена утицао на Ваше стваралаштво? Ако јесте, на који начин и у којим примерима? Контекст треба схватити у његовом најширем значењу и обухватности, а то не значи само физички и временски контекст већ и она својства места која се односе на културолошки ниво средине и друштва, економски, техничко-технолошки ниво као и на понашање људи, њихове потребе итд. Зато је почетак сваког пројектовања, разуме се и мог, ишчитавање својстава једног места на коме се планира изградња. Ток времена доноси и промене у ставовима и мишљењу архитекте о естетским вредностима архитектуре, као што се мења и поглед корисника и житеља рекао бих да је у питању интеракција између архитекте и свих других области уметности, културе и свакодневног живота у најширим круговима друштва. Што се тиче конкретних примера, не могу да негирам да су мода и тренд у различитим периодима имали утицаја и на

91 моје стваралаштво, колико год да сам свестан да је то лоше и краткотрајно. Који критеријум по Вашем мишљењу у највећој мери одређује Ваше грађевине: функционалност, формални аспект (естетика), контекстуалност, концепт или неки други? Сви аспекти архитектуре морају бити равноправно заступљени, иако су наизглед и привидно противречни, они су заправо комплементарни. Архитектуру чине супротности које се траже и које уравнотежавају једна другу, а то значи да треба имати једну холистичку визију целине архитектонског дела. Да ли за неку од Ваших грађевина можете да кажете да је имала скулптурални третман и зашто? Архитектуру и форму не бих ограничавао само на спољни изглед објекта. Оно што називамо унутрашњим простором и спољним изгледом објекта заправо су једно исто архитектура објекта. Облици се преплићу, прожимају и увијају као што чине и садржаји који имају захтев да буду заштићена места са различитим нивоима ограђености и укључености. И коначно, у тој игри формирања структуралних односа, ако и неки од мојих објеката имају нечег скулптуралног то је само последица низа условљености, а не полазиште. За мене архиректура има неке сличности са археологијом кренеш да копаш и разгрћеш на једном месту и не знаш шта ћеш све наћи и открити. Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег дела прибегли нестандардној артикулацији форме (деформисању, кривљењу, ломљењу и сл.)? Ако јесте, какав циљ, односно ефекат сте желели да постигнете? Не бих неке своје пројекте, иако се ради о сложеним композицијама, назвао нестандардним. То су углавном основни принципи композције, или ако хоћете декомпозиције, додавање, одузимање и продирање, иако на први поглед то може изгледати као, као што сте рекли, кривљење и ломљење. Чак је и фасада објекта у Добрачиној улици, која се може дојмити као хаотична и дивља, заправо резултат склопа делова купе, ваљка или правоизводне површи. Циљ ми је да се у композицији објекта не препозна само огољени гест, таласање, судар форми, ритам или сл., већ да се поступцима уравнотежења планирања, промишљања и спонтаности постигне квалитет отвореног дела снажне експресије. Својство које треба да има отворено дело види се пре свега по разноликости значења које сам посматрач мора да открије. Штавише, он ће по свом духовном расположењу бирати кључ тумачења. Да ли за неко од Ваших дела може да се каже да је у питању слободна форма и зашто? Потка, као подлога на којој се тка архитектонски објекат, не мора нужно да буде ортогонална, јер робовање унапред донетим одлукама претвара архитекту у механичког протагонисту, уместо да се тежи стварно органском и структуралистичком приступу као последици функционалних захтева и атмосфери места. Да ли постоје одређени материјали које фаворизујете у пројектима и због чега? Понављање истих форми, истог колорита и истих материјала не значи имати стил. Употреба алуко-бонда за магацин или фабричку халу има смисла, али облагати позориште или стамбену зграду алуко-бондом мало је непримерено. Да ли сте приликом пројектовања неког Вашег дела користили грубе и храпаве материјале, ако јесте, да ли сте их применили очекујући одређени визуелни ефекат? Ако је одговор да, какав? Не знам који би се ниво фактуре и текстуре материјала могао сматрати грубим. Ако је зид од фасадне опеке груб и храпав, а за мене јесте, одговор је да. Можете ли својим речима да интерпретирате појам експресионизам? Да ли је по Вашем мишљењу овај појам еквивалентан појмовима експресије и експресивности? Експресионизам везујем углавном за ликовне уметности као један специфичан став који потенцира субјективизам, а занемарује опште прихваћене погледе на естетичке вредности. У том смислу архитектура не би могла да буде члан једног таквог покрета. У области архитектуре појам експресије је значајан, јер уколико нема експресије нема ни израза. Такође, појам експресије у архитектури морамо сагледати из два угла. Један као својство ствараоца, а други као својство објекта. Да ли бисте за неку од Ваших грађевина могли да кажете да је експресионистичка и због чега? Поступак у пројектовању у коме се архитект ослања на сопствени утисак и интуиције није једини, можда почетни, али никако коначни. Значи, ако је архитект и имао експресионистички приступ стварању то не значи да ће и објекат имати иста својства. Видите, нису ни теоретичари сагласни у могућу објективност тумачења, читања и разумевања архитектуре. Један став имају присталице Гешталт психологије, а други из домена семиологије и лингвистике. Не могу рећи ни за један свој објекат да је експресионистички, а опет за сваки објекат се може рећи да носи неку црту експресионизма. Могу говорити само о својим намерама, или боље рећи жељама, а то су покушаји да унесем одређени набој у дело који ће покренути асоцијације. 87

92 88 Предност архитектуре у односу на друге уметности је та што је она већ по својој природи многолика, из једног простог разлога што је амбијент у коме обитава у сталној промени. Наравно, атмосфера и контекст у коме се налази нису ни близу довољни ако сама архитектура не нуди многа значења, многа лица и многе начине да буде схваћена, а тек је то чини интерсантном и сугестивном, а као уметничко дело постаје чиста експресија. Можете ли да издвојите неки пример архитектуре у Србији после Другог светског рата, за који сматрате да је експресионистички и зашто? Свака архитектура је пре свега друштвено корисна делатност и ако пређе границу доброг укуса, да буде сварљива за већину суграђана, она у ликовном смислу може да буде интересантна и експресионистичка. Шта бисте могли да кажете о Вашој архитектури: да форма прати функцију, функција прати форму или нешто треће? Онолико колико је форма последица функције, толико је и иницира. Али било би исувише лако да форму схватимо само као спољни омотач, а функцију као организацују радних места и њихову међусобну комуникацију, то би била само груба и примарна дефиниција. Функција се огледа и у корисности објекта и употребној вредности, а опет архитектура има функцију и у социјалном и културолошком домену. И даље, шта је са конструкцијом, а шта са функцијом форме? Шта је са формом унутрашњег простора, који је уосталом и сврха архитектуре? Такође, за мене постоје још неке дилеме: да ли архитектура треба да буде прагматична или футуристичка, популарна или елитистичка, интернационална или контекстуална и локална; да ли да се наслања на традицију или да је одбацује да би била увек модерна; да ли је еклектицизам грех; може ли одговорити на захтеве симболичности, метафоре и отворености за многе асоцијације; да ли строги пуристички ред апстрактних геометријских облика или форме спонтане интуиције са циљем спајања неспојивог, и ко зна колико још тих или. Да ли сте у Вашем стваралаштву неком приликом применили симетрично решење? Ако је одговор да, зашто? Као што на силу, без разлога и унапред не треба пројектовати симетричан објекат, исто тако не треба на силу тежити асиметрији. Спортска дворана у Инђији, коју сам недавно пројектовао, има две осе симетрије проистекле из захтева функције и конструкције објекта. Када бисте били у прилици да у одређеном пројекту примените симетрично решење, као потенцијалну могућност, да ли бисте ипак применили асиметрично решење као динамичније? Мислим да ни сада ни убудуће нећу постављати себи питање: симетричан или асиметричан објекат, већ статичан или динамичан. На пример Музеј савремене уметности, који је у бити симетричан двоструко, са пар детаља који одударају као што је улаз у објекат, доживљава се, када се обилази, као врло динамичан. Рекао бих да је ово пример живе и динамичне симетричне композиције, као што асиметрични објекти моду бити досадни. Можете ли да кажете за неко Ваше дело да је у визуелном смислу иновативно, тј. да је резултат експериментисања формом? Засигурно знам да увек изнова истражујем могуће композиције. То је свакако и ризик да се одлута, а да ли је резултат и визуелно иновативан и оригиналан нисам сигуран, јер не мислим да између оригиналности и вредности дела постоји знак једнакости. Такав став гура архитектуру у егзибиционизам, а данас томе увелико помажу разни бullshit вербални изливи и теорије, док је последица тога да се архитектуром могу бавити сви који мисле да су креативни и који архитектуру схватају само као амбалажу. Да ли сте током пројектовања неког дела свесно тежили оригиналности и атрактивности? У којој мери наведени аспекти имају значај за Ваше стваралаштво? Мислим да сам на ово питање већ одговорио у претходном одговору.

93 а КТУЕЛНОСТИ Urban Incubator featuring Архитектонски факултет Изложба Интегрални урбани дизајн у регенерацији Савамале год. Шпанска кућа, Браће Крсмановић 2, Београд Универзитет у Београду Архитектонски факултет руководиоци и ментори: доц. арх. Милош Ненадовић, асис. др Татјана Мрђеновић, диа Глобално и мрежно друштво доводи до кризе урбаних парадигми. По Бодријару и Кастелсу, парадигма идентитета постаје носилац друштвеног и урбаног развоја. Моћ идентитета нас поставља у мрежу глобалних односа. По Кастелсу, бити ван глобалне мреже је синоним за живљење у локалном кавезу без могућности уживања у бенефитима светле стране глобализације. Парадигма идентитета разматра овај феномен на различитим нивоима: од личног, шире друштвеног до урбаног развоја. Феномен фрустрирајућих идентитета у процесима глобализације, по Кастелсу, узрокује процес креирања пројектног идентитета, чинећи нас одрживим у токовима сталних промена. Пројектни идентитет представља процес развоја личности и локалних урбаних заједница заснован на визији, циљевима и стратегијама за њено остварење увек узимајући у обзир потенцијале и ограничења локалног контекста. У релацији са константним глобалним променама, овај процес је уједно итеративан и интегралан. Итеративан јер подразумева цикличан раст уз ширење когниције о сопственим вредностима у релацији са другошћу. Интегралан јер подразумева интеграцију различитих рационалности, идентитета, интереса и нивоа управљања у вишу вредност, уз коришћење/употребу креације и имагинације за превазилажење разлика. Простор Савамале је један од значајних полигона за ову врсту истраживања. Његова слојевитост, сукоб између различитих просторних димензија и положајне карактеристике од изузетне су важности за развој ширег урбаног простора када се узме у обзир његов историјски значај у развоју Београда и изузетне могућности у односу на близину центра града, реке, његово културно-историјско наслеђе, као и у односу на едукативни и пословно-комерцијални центар. Слојевитост и вишедимензионалност простора захтева преиспитивање његовог будућег идентитета. Тема радионице Интегрални урбани дизајн у регенерацији Савамале представља један од зачетака процеса креирања пројектног идентитета. Радионица је реализована у оквиру редовног наставног процеса на Архитектонском факултету у Београду под руководством и менторством доц. арх. Милоша Ненадовића и асис. др Татјане Мрђеновић, диа, укључујући студенте архитектуре и социологије. Такође, остварена сарадња са ЈУП Урбанистичким заводом Београда (Сл. 1 и 2), ЈП Заводом за заштиту споменика културе града Београда (Сл. 3), ГИЗ Амбером (Сл. 4), Миксер фестивалом (Сл. 5, 6), Радио Београдом и пројектом Urban Incubator Гете института у Београду, одражава један од циклуса инклузивног приступа урбаној регенерацији. Сл. 1. и 2. Разговор са представницима ЈУП Урбанистичког завода Београда 89 Сл. 3. и 4. Разговор са представницима ЈП Завода за заштиту споменика културе града Београда и ГИЗ Амбером

94 Слике 5. и 6. Учешће у Миксер фестивалу Сл. 7. Тренинг Интегрални концепт урбаног дизајна Интегралан урбани дизајн је коришћен као метод у којем је могуће креирати нове вредности, обједињујући различитости у креативном миљеу за комуникативну акцију. Овакав процес, поред креативности и имагинације, обједињује top-down и bottom-up приступ у интегралном креирању одрживих места (Сл. 7.). Отвореност у приступу поставља ову изложбу у укупан циклус итерације имајући за циљ активну партиципацију ширих интересних страна путем давања предлога и реаговања на предложене визије, циљеве, стратегије. У том смислу, поред изложбе студенских радова Интегрални урбани дизајн у регенерацији Савамале (Сл. 8) и манифестације Изложба у дијалогу (Сл. 9.), одржаних у простору Шпанске куће год. у оквиру пројекта Urban Incubator Гете института у Београду, планира се следећи итеративан и партиципативан циклус учешћем у пројекту Nextsavamala Гете института. Тај наредни циклус успоставиће дијалог између студената, учесника на предмету Летња радионица Архитектонског факултета у Београду и интересних страна: становника Савамале, представника релевантних институција, организација из јавног и цивилног сектора, стручне и шире јавности. На тај начин ће се кроз инкременталан приступ у циклусима итерације достићи виши ниво интеграције у креирању одрживих места. Студенти учесници на предмету Летња радионица Интегрални урбани дизајн у регенерацији Савамале и излагачи радова на изложби били су: Ивана Видаковић, Филип Дрндаревић, Владан Ђурић, Миона Здравковић, Стефан Зрновић, Алекса Јанковић, Милица Костић, Злата Милојић, Ненад Милосављевић, Милош Николић, Јелена Петровић, Катарина Петровић, Срђан Прцовић, Сава Станисављевић, Александар Тасић, Петар Уљаревић, Јована Цвијетковић, Исидора Мандарић, Саша Живков, Страхиња Пакаски, Саша Севић. Захваљујемо се институцијама и организацијама са којима смо остварили сарадњу и добили подршку као и НИП-у ТР36035 Просторни, еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и климатске промене међусобни утицаји, финансираном од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја. др Татјана Мрђеновић, дипл.имж.арх., Архитектонски факултет у Београду Сл. 8. Urban Incubator featuring Архитектонски факултет: Изложба студенских радова Интегрални урбани дизајн у регенерацији Савамале 90 Сл. 9. Манифестација Изложба у дијалогу

95 Н ОВЕ књигe РЕКА И ГРАДСКИ ПРОСТОРИ У СРБИЈИ Аутор: Мирослава Петровић Балубџић Приказ књиге: Ружица Богдановић Издавач: Задужбина Андрејевић, Ова књига је мала по обиму, сложена по постављеном задатку, а произашла је из рада на магистарској тези са истоименом темом. Свако од седам поглавља уводи више токова истраживања, градећи комплексну и вишезначну интерпретацију проблема односа јавно и приватно, као и грађених и природних елемената, полазећи од општепознатих појмова до изграђивања специфичног модела истраживања, руковођено актуалним методолошким концептом одрживог развоја, у контексту специфичних односа власништва над земљиштем у зонама које се истражују. То су теме које ауторка елаборира у сажетку и уводу, као и у прва два од наведених седам поглавља. У трећем поглављу представља, позивајући се на ауторитете, појам јавног простора града и упућује на однос јавног простора и реке, уводећи тему грађено и природно, кроз два значајна чиниоца градске структуре: јавно простор трга и специфичан природни елемент вода, заправо река. У поглављу четири, ауторка гради модел истраживања. Тај модел одмах примењује у раду на реструктурисању урбане структуре три изабрана града: Панчево равничарски град, Ужице планински, Ваљево негде између. Модел је суштински заснован на концепту Линча, креирање слике града изграђивањем менталне представе о граду, затим Шулца, ослањајући се на концепт егзистенцијалног поимања простора, али и допуњавањем појмовима и развијањем нових модела који допиру из савременог методолошког приступа. Модел садржи следеће: историјска факта, која град чине специфичним и непоновљивим, елементе препознавања регионалних карактеристика типичних за то место и анализирани временски период, а прати и утицаје комплексних фактора који детерминишу физичку структуру, условљавају специфичност и непоновљивост места, града. 91

96 У раду је даље развијена морфолошка анализа: урбана структура се разлаже на значењске сегменте, преко којих је могуће ту структуру анализирати. Анализа обухвата следеће: читљивост урбане средине која је анализирана за типичне зоне; структуру урбане матрице кроз анализу обрасца мреже; диспозициони однос јавних простора, при чему се мисли на положај трга као најзначајнијег јавног простора, чија је анализа у фокусу истраживања; функције, садржаје физичких образаца, који допуњују ову анализу. Овако постављена слика скица развија сe кроз два значајна сегмента који граде идентитет: визуелни, који се формира кроз анализу прeтходно наведених елемената и културни идентитет, одређујући став аутора да је то од великог значаја у заокруживању истраживане целине. Када је у питању културни идентитет, подвучен је значај наслеђа. Комуникације су следећа тема, као динамични спој без кога нема функционисања. У том делу је успостављена веза у моделу, анализа урбане структуре кроз образац мреже. Пето поглавље се односи на савремени методолошки приступ и актуелност обнове приобаља. Ауторка реферише ставове формулисане на значајним међународним конференцијама који су и декларисани у повељама. У шестом поглављу су дате препоруке за усмеравање могућег развоја, засноване, са једне стране, на уочавању проблема кроз модел, а са друге, руководећи се савременим методолошким приступом имајући у виду специфичност контекста транзиционих својинских односа. Усмеравање је дато кроз анализу могућег развоја који је сагледан кроз награђена конкурсна решења за сваки од три града, посматрана као актуелна документација која пружа плански основ за даље усмеравање ка реализацији. У седмом поглављу, кроз закључна разматрања, ауторка се јасно залаже за активирање речне обале, кроз реконструкцију засновану на савременим начелима и инкоропорирање у форму урбис. Ружица Богдановић Панчево Ужице 92 Ваљево