Rast filamentoznih gljiva

Transcript

1 Rast filamentoznih gljiva Vršni, polarizovan rast hifa. Hife se šire po supstratu ili penetriraju u supstrat. Ekstenziona zona rasta od apiksa (vrha) do mesta gde hifa dostiže maksimalni dijametar. Vršni (apikalni) region može biti: - poluloptast kod uzanih i sporo-rastućih hifa ili - poluelipsoidan kod širokih i brzo-rastućih hifa. Sekundarni zid Ekstenziona zona rasta

2 Apikalni region višejedarni: - kod Aspergillus nidulans 50 jedara, - kod Polyporus arcularis 75 jedara. U apikalnom regionu razvijen je samo primarni zid. Apikalno telo na ili blizu vrha hife kod vrsta iz podrazdela Ascomycotina, Basidiomycotina i Deuteromycotina. Tamna kapa kod Zygomycotina analoga apikalnom telu. Odsustvo ekvivalentnog tela kod Oomycetes.

3 Apikalno telo čini masa vezikula ili slobodan region okružen vezikulama; Vezikule učestvuju u pojavi klijajuće cevčice, rastu i grananju hifa i pojavi kukastog i kljunastog izraštaja.

4

5 Kriva rasta micelije

6 Grananje hifa dihotomo vrh vodeće hife daje dve vodeće hife. bočno grana nastaje odmah iza septe kod viših pravih gljiva. monopodijalno vodeća hifa produkuje primarne grane naizmenično na suprotnim stranama, a primarne grane produkuju sekundarne grane. simpodijalno vodeća hifa ne raste stalno vrhom, već prekida rast, a jedna od bočnih grana preuzima pravac rastenja. Grananje se javlja kada produkcija materija za istezanje zida premaši potrebnu količinu i kada vezikule koje sadrže prekursore i enzime za sintezu zida skrenu ka novom mestu.

7 Anastomoziranje hifa Anastomoze su veze između dve hife. Anastomoze obezbeđuju protoplazmatični kontinuitet među hifama. Uloga anostomoza je obrazovanje trodimenzionalne mreže što omogućava transport protoplazme do svake tačke kolonije.

8 Ishrana gljiva Heterotrofni organizmi sa malim izuzetcima koji mogu da vrše hemosintezu. Apsorpicija - somatske ćelije luče digestivne enzime u supstrat, enzimi cepaju makromolekule i prostije supstance unose u ćeliju osmotskim putem ili specijalizovanim transportnim mehanizmima.

9 Metabolizam gljiva Metabolizam promet materije i energije kroz živi sistem što je omogućeno postojanjem i funkcionisanjem multienzimskih sistema. Metabolizam = Anabolizam + Katabolizam Analobizam - transformacija usvojenih nutrijenata u ćelijske konstituente. Katabolizam oslobađanje energije iz usvojenih nutrijenata.

10 Metabolizam gljiva je sličan metabolizmu biljaka i životinja, razlike su: jedinstveni put lizina kod gljiva, specifične enzimske reakcije, metabolizam masnih kiselina. Metabolizam gljiva: primarni reakcije neophodne za održavanje organizma, sekundarni produkcija jedinjenja neesencijalnih za održavanje organizma. Produkcija brojnih metabolita sa nejasnom ulogom u životnom ciklusu gljiva (toksini, antibiotici, pigmenti). ACVS: L-ά-amino-adipil-L-cistein-D-valin AAT: Amino penicillanic acid acyltransferase

11

12 Primarni metabolizam Primarni metabolizam odlikuju reakcije neophodne za održavanje organizma. Primarni metaboliti se sintetišu u eksponencionalnoj fazi rasta i direktno su uključeni u rast, razvoj i reprodukciju. Najvažniji primarni metaboliti gljiva su: organske kiseline (nukleinske kiseline i amino kiseline) ugljeni hidrati i šećerni alkoholi proteini (enzimi ) alkoholi lipidi

13 Nukleinske kiseline Korak u sintezi DNK i RNK je proces glikolize, heksamonofosfatni put koji je glavni biosintetički izvor pentoza koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina DNA RNA

14 Organske kiseline Gljive u Krebsovom ciklusu produkuju različite organske kiseline: limunsku, glukonsku, itakonsku, mlečnu, sukcinatnu, oksalsirćetnu, Poznavanje genoma gljiva će omogućiti maksimalno korišćenje njihove sposobnosti da produkuju organske kiseline u industrijskim razmerama.

15 Limunska kiselina Intermedijer Krebsovog ciklusa i produkt većine aerobnih organizama. Pre oko jednog veka otkrivena je akumulacija limunske kiseline kod vrsta roda Penicillium i Aspergillus niger godine fermentacijom biljnog otpada pomoću A. niger počela je komercijalna proizvodnja ove kiseline i brzo je zamenila njeno dobijanje iz limuna. Nedostatak: relativno dug period fermentacije (7-9 dana) i degeneracija sojeva. I druge vrste gljiva se koriste za dobijanje ove kiseline ali sa znatno manjim prinosom, neke vrste iz rodova: Candida, Rodotorula, Torula, Zygosaccharomyces. Koristi se u prehrambenoj i farmaceutskoj industri.

16 Glukonska kiselina je najjednostavniji oksidacioni produkt glukoze. Produkt je primarnog metabolizma vrsta rodova Penicillium, Pullularia Aspergillus, A. niger se koristi za njeno industrijsko dobijanje. Ima relativno široku primenu u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji. Fumarna kiselina je metabolit više vrsta Zygomycotina i nekih vrsta roda Aspergillus. Nekada se komercijalno proizvodila pomoću Rhizopus oryzae. Mlečna kiselina je produkt tečne fermentacije pomoću odabranih sojeva Rhizopus oryzae. Neki sojevi produkuju prvenstveno mlečnu kiselinu, dok drugi više fumarnu kiselinu. Tehnološki procesi dobijanja su slični.

17 Itakonska kiselina nastaje od međuprodukta Krebsovog ciklusa kod Aspergillus itaconicus i A. terreus Produkcija ove kiseline zavisi od njene koncentracije u supstratu; do koncentracije od 7% fermentacija teče dobro, posle toga se usporava i potpuno se zaustavlja pri koncentraciji kiseline od 8%. Koristi se u gradjevinarstvu i papirnoj industriji. Koična kiselina se dobija fermentacijom pomoću određenih vrsta roda Aspergillus posebno A. oryzae. Uspešno se koristi u farmaciji za skidanje fleka sa kože i kao inhibitor sinteze melanina.

18 Ugljeni hidrati Hitin - nerazgranat polimer β(1,4) vezanih N-acetilglukozaminskih grupa. Povezan je sa proteinima i polisaharidima. Hitozan deacetilisana forma hitina Celuloza - linearno povezane jedinice D-glukoze. Drugi polisaharidi mogu se vezati sa celulozom i graditi komplekse: celuloza-glikogen, celuloza-glukan, celuloza-hitin. Pululan polisaharid koji ulazi u sastav ekstracelularnog matriksa. Glukani povezane jedinice D-glukoze glikozidnim vezama, osnovni izvori energije. β-glukan imunomodulator. Traheloza prirodni disaharid karakterističan za gljive; α, α-1,1- glukozid vezane dve α-glukoza jedinice.

19 Etil alkohol Etanol je primarni metabolit koji nastaje fermentacijom ugljenih hidrata. Kao industrijski alkohol komercijalno je važno jedinjenje i može se koristiti kao gorivo. Smeša petrola i etanola u odnosu 80:20% ili 90:10% (gasohol) koristi se kao gorivo ili u hemijskoj industriji. Do 1950 god. većina industrijskog etanola se proizvodila putem fermentacije. Kasnije se dobija sintetičkim putem iz etilena koji je čest i jeftin produkt petrohemijske industrije. Danas se sve više etanol dobija fermentacijom biljne biomase (vodeća zemlja Brazil). Mala količina se dobija kao nus produkt u nekim industrijskim procesima.

20 Sojevi kvasca su favoriti za produkciju alkohola, tolerantni su na visok sadržaj etanola i sposobni su da ga metabolišu. Fermentaciju, za industrijsku proizvodnju alkohola, uglavnom vrši Sacharomyces cerevisie mada se koriste i Schizosaccharomyces pombe, Aspergillus oryzae, A. tamarii, Rhizopus japonicus, R. tonkinensis. Maksimalna koncentracija etanola dobijena pomoću S. cerevisie je10-12%. U poslednje vreme se sve više pažnje poklanja simultanoj enzimskoj hidrolizi (pomoću Aspergillus spp. i Trichoderma reisei), za kojom sledi alkoholna fermentacija (pomoću kvasaca) materijala koji sadrže skrob i celulozu. Alkoholna fermentacija je u osnovi dobijanja piva, vina, šerija, viskija, rakije, i d pića kao i u proizvodnje hleba.

21 Lipidi Esterifikacijom glicerola sa nezasićenim masnim kiselinama nastaju lipidi (masti). Lipidi se u industrijskim razmerama proizvode pomoću nekih vrsta plesni i kvasaca. U toku I Svetskog rata glicerol se dobijao anaerobnim metabolizmom Saccharomyces cerevisiae. Glicerolna osnova je centralna strukturna komponenta svih lipida poznatih kao trigliceridi. U toku II Svetskog rata u Nemačkoj se jestiva mast dobijala korišćenjem vrsta roda Candida i Fusarium.

22 Rezervne supstance Glavnu rezervnu materiju predstavlja polisaharid glikogen, kao i kod bakterija, protozoa i životinja, gde se čuva (skladišti) hemijska energija. Takođe, gljive mogu akumulirati: masti kao rezerve ugljenika, granule fosfata, monosaharide, disaharide, šećerne alkohole, uljane kapi. glukan α-d-glukoza vezana α-(1 4)-glikozidnim vezama U ćelijama gljiva granule glikogena se mogu videti bojenjem ili elekrtonskim mikroskopom i mogu činiti više od 10% suve težine, kod kvasaca čak 30% suve težine.

23 Sekundarni metabolizam Sekundarni metabolizam odlikuje produkcija jedinjenja neesencijalnih za održavanje organizma. Mnogi metaboliti izolovani iz gljiva nisu neophodni za rast i njihovo stvaranje nije povezano sa fazama rasta (nisu strukturne kompnente ni izvori energije). Sintetišu se iz viška nekih intermedijera primarnog metabolizma ili nastaju kao posledica poremećenog primarnog metabolizma. Najvažniji sekendarni metaboliti koje produkuju gljive su: antibiotici, mikotoksini alkaloidi biljni hormoni

24 Antibiotici Antibiotici su prirodni proizvodi metabolizma mikroorganizama koji imaju antimikrobno dejstvo. Veliki broj hemijskih supstanci ima antimikrobno dejstvo, ubijaju (baktericidno) ili inhibiraju rast (bakteristatično) mikroorganizama. Da bi hemijski agens bio u potpunosti efikasan kao antibiotik mora posedovati selektivnu toksičnost, tj. mora biti sposoban da uništi patogena a da pri tome nema, ili ima malo, štetnog efekta na domaćina. Otkriće penicilina je iniciralo proučavanje metabolita gljiva. Antibiotske supstance produkuju predstavnici podrazdela Ascomycotina i Deuteromycotina i neke vrste bakterija (vrste rodova Streptomyces i Bacillus).

25 Penicilin (Aleksandar Fleming 1928) u početku produkovan u kulturi Penicillium notatum sa malim prinosom; kasnije se u znatnim količinama proizvodio tečnom kultivacijom P. chrysogenum; tokom dužeg perioda korišćenja javlja se rezistentnost bakterija koja potiče od produkcije penicilinaza, enzima koji inaktiviraju penicilin; otkriće hemijske strukture penicilina omogućilo je proizvodnju hemijski modifikovanih antibiotika. P. chrysogenum produkuje velike količine prekursora penicilina koji nema aktivnost antibiotika ali se može koristiti za produkciju brojnih, novih, penicilina dodavanjem različitih bočnih lanaca;

26 Cefalosporini produkuju ih vrste roda Acremonium (Cephalosporium acremonium) Deuteromycotina; inhibiraju prvenstveno rast gram pozitivnih ali i gram negativnih bakterija; inhibiraju sintezu mureina u ćelijskom zidu bakterija; po hemijskoj strukturi su srodni penicilinima; izolovani antibiotici ove grupe su: cefalosporin P, cefalosporin N, cefalosporin C. Grizeofulvin sekundarni metabolit Penicillium griseofulvum; antimikotik, inhibira rast nekih izazivača dermatomikoza; aktivan protiv fitopatogenih vrsta gljiva; oralnom upotrebom akumulira se u keratinskim slojevima kože.

27 Mikotoksini Mikotoksini su sekundarni, ekstracelularni, metaboliti mnogih vrsta gljiva koji se sintetišu u nepovoljnim uslovima rasta. Različite su hemijske prirode, toksični su za više organske sisteme (čoveka i životinje). Ingestijom hrane kontaminirane mikotoksinima javljaju se mikotoksikoze. Mikotoksini se mogu godinama nagomilavati u organizmu u masnom tkivu, mlečnim žlezdama, mišićima i kostima. Mikotoksini mogu imati karncerogena, mutagena, imunotoksična i teratogena svojstva.

28 Mikotoksikologija je počela da se razvija 70-tih godina prošlog veka i prvi opisan mikotoksin je aflatoksin. To je pokrenulo traganja za drugim mikotoksinima. Zabeleženo je oko 200 gljivičnih vrsta producenata mikotoksina. Stepen osetljivosti prema mikotoksinima varira u zavisnosti od: vrste mikotoksina, starosti i zdravstvenog stanja organizma, količine unetog mikotoksina i dužine perioda u toku koga je unošen. U zavisnosti od dejstva, mikotoksini se mogu svrstati u veliki broj grupa, od kojih su najvažniji: aflatoksini, ohratoksini, trihoteceni, zeralenoni.

29 Aflatoksini sintetišu ih Aspergillus flavus i A. parasiticus; poznato je oko desetak vrsta aflatoksina (B 1, B 2, G 1, G 2, M 1, M 2 ), inhibiraju sintezu DNA i RNA u koncentaciji od 2,0 µg/ml što ima za posledicu inhibiciju sinteze proteina. AFB 1 je jedan od poznatih hepatičnih kancerogena. Ohratoksini sintetišu ih A. ochraceus (u tropskim uslovima), Penicillium viridicatum (u hladnijem klimatskim uslovima) i dr. vrste; ohratoksin A je snažan hepatoksin, izaziva nekroze i degenerativne promene na jetri. Trihoteceni sintetišu ih vrste rodova Fusarium, Trichoderma, Trichotecium i dr. pojedinačno ili u kombinaciji ovi toksini su odgovorni za bolesti stoke (fuzariotoksikoze), septičnu anginu (ATA) kod ljudi, i dr. Zeralenoni sintetišu ih vrste roda Fusarium (F. moniliforme, F. oxysporum, F. graminearum). Izazivač estrogenizma tj. utiče na reprodukciju kod životinja. Derivat zeralenona se koristi u humanoj medicini

30 Biljni hormoni Već dugo je poznato da gljive produkuju niz metabolita koji imaju vidljive stimulativne ili toksične efekte na rast biljaka. Spisak metabolita, a i fenomena koje mogu izazvati kod različitih vrsta biljaka je dug (prekid dormancije; aktivnosti u procesima klijanja, rastenja i izduživanja kotiledona, cvetanja i dr.). Određene vrste gljiva mogu sintetisati biljne hormone koji regulišu rastenje i razviće biljaka. Patogene vrste mogu sintetisati iste regulatorne faktore kao i biljka domaćin (stimulatorne ili inhibitorne supstance rasta). Patogeni agensi često izazivaju poremećaje u hormonalnom sistemu biljke.

31 Najpoznatiji metaboliti gljiva koji imaju fitotoksično dejstvo ali predstavljaju i stimulatore rasta viših biljaka su: giberelini, auksini i citokinini, apscisinska kiselina etilen, fuzikokcin, helmintosporol i srodna jedinjenja, sklerin i srodna jedinjenja.

32 Rеprodukcija gljiva Reprodukcija je proces kojim organizmi stvaraju nove jedinke iste vrste. Gljive se, skoro bez izuzetka, ramnožavaju sporama bespolnog i/ili polnog porekla. Aseksualna reprodukcija je važna za kolonizaciju vrsta, produkciju velikiog broja individua i obično se obrazuju nekoliko puta u toku sezone. Seksualnom reprodukcijom se obrazuje veliki broj rekombinacija i formiraju se novi genotipovi, odvija se jedanput u toku godine. Obrazovanje reproduktivnih organa može biti: holokarpno i eukarpno.

33 Spore Spore (iz Gr. spora = seme) su: različitog porekla, oblika i dimenzija, sagrađene od jedne ili više ćelija, visoko specijalizovane za reprodukciju, preživljavanje i rasprostranjenje vrste, početak i kraj razvojnog ciklusa jedne vrste. Spore se karakterišu: niskim sadržajem vode, odsustvom citoplazmatičnog kretanja i minimalnim metaboličkim procesima. Sporulacija je složen proces obrazovanja spora, odvija se u odgovarajućim uslovima koje čine kombinacija unutrašnjih i spoljašnjih činilaca.

34 U osnovi spore se dele u dve grupe: Ksenospore - pokazuju veliku raznovrsnost oblika, potpuno se odvajaju od roditeljskog tela, aktivno ili pasivno se oslobađaju i izbacuju na manju ili veću udaljenost što obezbeđuje širenje vrste. Ove spore imaju ulogu propagativnih spora. Memnospore - obično ostaju na mestu gde su se formirale i obezbeđuju održavanje vrste u nepovoljnim uslovima. Često se ne odvajaju od micelije, pokazuju tendenciju zaobljavanja i zadebljanja zidova, obično im je potreban izvestan period mirovanja ili klijaju nakon nekog stimulusa. Imaju ulogu trajnih spora (hlamidospore, zigospore)

35 Germinacija spora Svaka vijabilna spora je potencijalno sposobna da klija. U procesu germinacije spore klijaju kroz germinacionu poru i obrazuju germinacionu cevčicu koja u optimalnim uslovima nastavlja rast i formira miceliju. Pre pojave germinacione cevčice mnoge spore zahtevaju snabdevanje hranljivim materijama, prolaze kroz faze hidratacije i povećavaju metaboličke aktivnosti.

36 Dostupnost nutrijenata neke spore su u stanju da klijaju u odsustvu egzogeih nutrijenata jer poseduju dovoljne endogene rezerve da započnu rast germinacione cevčice. drugi moraju da imaju dostupne egzogene hranljive materije (npr. izvor ugljenih hidrata) pre početka klijanja. Usvajanje vode prisustvo vode ili povišene relativne vlažnosti je neophodno za klijanje spora većine vrsta. Budući da većina spora ima nizak sadržaj vode, hidratacija je prvi i esencijalni korak u germinacionom procesu. usvajanje vode je aktivan proces i zahteva promene u propustljivosti sporalnog zida.

37 Aseksualna reprodukcija Aseksualna reprodukcija je propagacija novih individua. Česta je kod većine gljiva i odvija se na nekoliko načina: fragmentacijom somatskog tela (hifa), deljenjem somatskih ćelija na ćerke ćelije, pupljenjem somatskih ćelija ili spora, obrazovanjem mitotičkih spora.

38 Artrospore ili talusne konidije nastaju raskidanjem hifa na pojedinačne ćelije. Hlamidospore debelozidne jednoćelijske spore nastale transformacijom hifalnih ćelija sa ulogom održavanja vrste u nepovoljnim uslovima. Pupljenje deljenje ćelija ili spora konstrikcijom ćelijskog zida. Spore najčešći vid aseksualne reprodukcije; različite su po građi, boji, veličini, obliku, jednoćelijske ili višećelijske. sporangiospore (aplanospore i zoospore) u sporangijama. konidiospore na konodioforima. koremije sporodohije acervule piknidije

39 Seksualna reprodukcija I polno razmnožavanje se vrši sporama, ali njihovom obrazovanju predhodi oplođenje. Tip seksualne reprodukcije je u osnovi mnogih sistema klasifikacije gljiva. Seksualna reprodukcija uključuje dva kompatibilna jedra, praćena je mejozom i rezultira rekombinantnim potomstvom. Seksualna reprodukcija je prisutna kod većine gljiva, sa izuzetkom Deuteromycotina i razlikuje se od iste kod životinja i biljaka.

40 Seksualna reprodukcija se odvija u tri faze: plazmogamija kariogamija, mejoza. Kod nižih gljiva kariogamija se odvija odmah nakon plazmogamije, dok su kod viših gljiva ove dve faze vremenski i prostorno razdvojene što ima za posledicu pojavu dikariona. Prave gljive produkuju četiri vrste seksualnih spora: oospore, zigospore, askospore, bazidiospore.

41 Gotovo sve prave gljive su u somatskoj fazi haploidne ili dikariotske (izuzetak klase Chytridiomycetes i Oomycetes). Seksualni organi gljiva, gametangije, su često diferencirani, gameti kod gljiva se ne diferenciraju. Homotalusne vrste su kada je pojedinačna micelija sposobna za seksualnu reprodukciju. Heterotalusne vrste su kada su potrebne dve micelije za seksualnu reprodukciju. Ove vrste mogu imati i muške i ženske gametangije na istoj miceliji, ali ne dolazi do oplođenja.

42 Sistematika i klasifikacija gljiva Izdvajanjem gljiva u posebno carstvo prouzrokovalo je pojavu nekoliko sistema klasifikacije. Sistematika se bavi definisanjem grupa organizama na osnovu njihovih karakteristika (morfoloških, fizioloških, ekoloških, biohemijskih, genetičkih), utvrđivanjem veza između grupa i na osnovu tih veza se grupe klasifikuju. Sistematika se takođe bavi i filogenijom vrsta.

43 Taksonomske kategorije su hijerarhiski sistem podčinjenih jedinica. Takson je sistemska jedinica bilo kog ranga. U carstvu gljiva (Fungi) najviše kategorije su razdeli koji se zatim dele na podrazdele, klase, i dalje na redove, familije, rodove i na kraju vrste. Vrsta Rod Familija Red Klasa Podrazdeo Razdeo Carstvo

44 Nomenklatura Deo sistematike koji se bavi imenovanjem taksona naziva se nomenklatura. Švetski naučnik Karl Line (Carl von Linné ) je uveo binomnu nomenklaturu po kojoj se naziv svake vrste sastoji iz dve reči: naziva roda i naziva vrste, koji je uvek pridev. Ime roda se piše velikim slovom a ime vrste malim, obe reči se pišu italikom, npr. Amanita caesarea. Imena rodova i vrsta su obično izvedena iz latinskog jezika, mada to nije pravilo i ponekad imaju poreklo iz starogrčkog ili od imena osobe koja je prvi put opisala vrstu. Svi taksonomi striktno moraju da se pridržavaju propisa koji regulišu sva pitanja nomenklature.

45 Osobenosti taksonomije gljiva Binomna nomenklatura nije potpuno primenljiva kod gljiva. Imenovanje gljiva se razlikuje od imenovanja biljaka i životinja i regulisano je Međunarodnim kodeksom botaničke nomenklature (Sijetl 1969.). Mikotički organizam može imati dva ili više autonomnih, fenotipskih, binomnih naziva. Samo za gljive prihaćeno je korišćenje novih termina: holomorf, teleomorf, anamorf.

46 holomorf (kompletan ciklus razvića) anamorf (nesavršen stadijum) teleomorf (savršen stadijum) Razdeo mycota Podrazdeo mycotina Klasa mycetes Podklasa mycetideae Red ales Familija -aceae Gljive se razlikuju i po sufiksima koje nose različite taksonomske kategorije.

47 Brojnost gljiva Prvi popis vrsta gljva napravio je italijanski mikolog Sakardo (Pier Andrea Saccardo, ) u knjizi Sylloge fungorum. Do sada je opisano oko vrsta gljiva, a smatra se da je broj znatno veći s obzirom da je malo životnih sredina i regiona intenzivno proučeno. Postoje različite procene broja vrsta i kreću se od do 9 miliona Većina mikologa je saglasna sa brojem od 1,5 miliona vrsta. Od opisanih vrsta većina su mikromicete a samo oko 20% su makromicete. Svake godine se opiše oko vrsta gljiva novih za nauku.

48 Hipoteza da na planeti Zemlji egzisira oko 1,5 miliona vrsta gljiva od kojih je približno opisano navodi na zaključak da je oko 1,4 miliona vrsta za sada neopisano. Različiti su pristupi korišćeni u pokušaju da se proceni ukupan broj vrsta gljiva ( cvetnica x 6 = 1,6 miliona).

49 Klasifikacija gljiva Nakon izdvajanja gljiva u posebno carstvo, izmenjena je do tada važeća taksonomija gljiva i predloženo je nekoliko podela. U domaćoj literaturi je opšte prihvaćena klasifikacija po Ainsworthu iz godine. Kasnije klasifikacije, bazirane na rezultatima savremene nauke, predstavljaju modifikovanu Ainsworthu-ovu klasifikaciju.

50 Klasifikacija gljiva Ainsworth Carstvo: FUNGI Razdeo: MYXOMYCOTA Klase: Acrasiomycetes Labyrinthulomycetes Myxomycetes Plasmodiophoromycetes Podraydeo: ASCOMYCOTINA Klase: Hemiascomycetes Plectomycetes Pyrenommycetes Laboulbeniomycetes Loculoascomycetes Discomycetes Razdeo: EUMYCOTA Podrazdeo: MASTIGOMYCOTINA Podrazdeo:BASIDIOMYCOTINA Klase: Chytridiomycetes Klase: Hymenomycetes Hyphochytridiomycetes Gateromycetes Oomycetes Teliomycetes Podrazdeo: ZYGOMYCOTINA Klase: Zygomycetes Trichomycetes Podrazdeo:DEUTEROMYCOTINA Klase: Hyphomycetes Celomycetes Blastomycetes