Ω OMEGA Nenad Cvetičanin

2 3 Ω OMEGA

6 7 6 Omega 7 Rad nja ovog ro ma na de lo je ma šte. Isto rij ski do ga đa ji i či - njenice, kao i novinski članci koji se nalaze u njemu, verodostojni su.

8 9 8 Omega 9 Prolog Pošto bezakoni car Irod nepravedno pogubi svetog Jovana, Preteču i Krstitelja Gospodnja, česno telo njegovo učenici njegovi pogreboše blizu groba svetog proroka Jeliseja u znamenitom samarijskom gradu Sevastiji. Jer tamo se dogodila ona krvava gozba Irodova i razbludno igranje kćeri Irodijadine. Kada sveti evanđelist Luka, propovedajući Hrista, obilažaše mnoge gradove i zemlje, dođe i u grad Sevastiju. A kada odatle imaše da putuje u svoju postojbinu Antiohiju, zažele da uzme sa sobom i odnese tamo telo svetog Preteče Jovana Krstitelja, koje beše netljeno i čitavo. Ali to beše nemoguće, jer žitelji Sevastije veoma poštovahu mošti Krstiteljeve, brižljivo ih čuvahu, i ne davahu ih. Stoga sveti Jevanđelist Luka uze od tog svetog tela desnu ruku, koja je krstila Gospoda našeg Isusa Hri sta, i od ne se u svoj grad An ti o hi ju. I njome kao nekim skupocenim darom obdari grad za vas pi ta nje što je u nje mu do bio. I od to do ba an ti o hij ski hri - šćani sa velikim poštovanjem čuvahu svetu ruku Krstiteljevu. Jer i ve li ka ču de sa bi va hu od nje. Otac Ju stin, ne gde oko 994. go di ne

10 Omega 11 Kasnije su od ruke Jovanove odvojena dva prsta. Jedan prst, veruje se, dat je Studitskom manastiru svetog Jovana, i on se danas, u kivotu oblika desne ruke, nalazi u Otomanskom mu ze ju u Ca ri gra du. A dru gi prst, car Te o dor La ska rid da - ro vao je 1219. go di ne na šem sve tom Sa vi, pri li kom pro gla - šenja samostalnosti Srpske crkve. sveti Sava ovu svetinju po lo žio je u Ži či, da bi po tom, sa pre se lje njem ar hi e pi skop - skog prestola, i ona bila preneta u sedište srpske pravoslavne cr kve, Peć ku pa tri jar ši ju, na Ko so vu, gde se na la zi la do pada srednjevekovne srpske države, 1389. godine. NIN, 20. januar 2005. godine Još od po čet ka fe bru a ra, be o grad ski dnev ni ci Po li ti ka Eks - pres i Večernje novosti, neprekidno su obaveštavali o navod nom ot kri ću ru ke sve tog Jo va na, de la kr sta na ko jem je razapet Isus Hrist i ikone Bogorodice, koju je naslikao sâm sveti Luka. Dragocene relikvije čuvane su u riznici manastira na Cetinju najmanje petnaest godina (verovatno čak punih 25 go di na), a do bro je po zna to da se na tlu Ju go sla vi je na la ze već vi še od se dam de ce ni ja. Ne ma sum nje da ru ka, ko ja je bri žlji vo ču va na u ce tinj - skom ma na sti ru, pri pa da sve tom Jo va nu Kr sti te lju. Ta kva re li kvi ja je od vi tal nog zna ča ja ne sa mo za nas i či tav pra - vo slav ni svet, već za sve hri šća ne, re kao je mi tro po lit Am - fi lo hi je za Ve čer nje no vo sti, na gla siv ši da je ru ka od lič no oču va na i da ima tri pr sta dok joj dva ne do sta ju. Je dan bi tre ba lo da se na la zi na Sve toj go ri, dok ne ma ni tra ga pe - tom pr stu. Vre me News Di gest Agency, No. 129, 14. mart 1994. go di ne Po gla var Mal te škog vi te škog re da, Ve li ki maj stor Fra En - dr ju Ber ti, bio je na ho do ča šću iko ni Ma do ne od Fi ler ma, ko ja se da nas ču va u Na rod nom mu ze ju ne ka da šnje pre - sto ni ce Cr ne Go re, Ce ti nju. Tro dnev no ho do ča šće uklju či va lo je i po se tu re li kvi ja - ma Sve to ga Kr sta, kao i ru ci sve tog Jo va na Kr sti te lja, ko je se ču va ju u pra vo slav nom ma na sti ru Hri sto vog ro đe nja. De le ga ci ju Re da sa či nja va li su pred stav ni ci Su ve re nog ve - ća, pri pad ni ci kle ra i vi te zo vi, ko ji su se po klo ni li ovim re - li kvi ja ma od iz u zet nog zna ča ja za isto ri ju re da. Sâm Veliki majstor, susreo se u prijateljskoj atmosferi sa predstavnicima države predsednikom Filipom Vujanovićem, predsednikom Narodne skupštine, Rankom Krivokapi ćem, pre mi je rom Mi lom Đu ka no vi ćem i Mi ni strom za kul tu ru, Ve snom Ki li bar dom, kao i sa broj nim is tak nu tim gra đa ni ma. Na ovim sa stan ci ma, Fra En dr ju je bio u prat nji svog se kre ta ra spolj nih po slo va, Ale san dra Kva ro ni ja i am - basadora Reda u Srbiji i Crnoj gori, Stefana Faleza. www. orderofmalta.org, 17. mart 2004. go di ne Krhki kosovski mir raspukao su u najstrašnijim sukobima izme đu Al ba na ca i Sr ba od do la ska NA TO i UN 1999. go di ne. Ko so vo Po lje, u ko jem ima oko 100 srp skih ku ća, za pa - li li su pro te kle no ći Al ban ci i se lo je još uvek u pla me nu. Al ban ske za sta ve is tak nu te su na lo kal noj ško li i na zgra di se o ske po šte, ja vio je Ra dio Be o grad. Sve srp ske pra vo - slav ne cr kve u Pri zre nu su spa lje ne, uklju ču ju ći i cr kvu iz XIV ve ka, ja vio je ovaj ra dio. BBC News, 18. mart 2004. go di ne

12 13 Omega 13 Spisak crkava i manastira uništenih ili oštećenih u martovskom pogromu 2004.... Crkva Sv. Nedelje, Živinjane, kod Prizrena, minirana (Izvestaj KFOR/UNMIK-a: 19. mart - Eksplozija kompletno uništila pravoslavnu crkvu u selu Živinjane) Manastir Svetih Arhangela (14. vek), opljačkan i spaljen u prisustvu nemačkih vojnika koji ga nisu štitili. Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija (Izveštaj KFOR/UN- MIK-a 17. mart Pra vo slav na Bo go slo vi ja u cen tru gra da i tri pravoslavne crkve zapaljene).... www.ko so vo.net Komandant NATO snaga na Kosovu definisao je najnoviji ta las na si lja u ovoj po kra ji ni u ko jem je po gi nu lo naj ma - nje 28 lju di kao et nič ko či šće nje. Ad mi ral Gre go ri Džon - son re kao je da je go to vo 1000 Sr ba pro te ra no iz svo jih ku - ća na kon na pa da et nič kih Al ba na ca... Ad mi ral Džon son je re kao da je ube đen da su ne ki od ovih na pa da bi li or ga ni zo va ni... BBC News, 20. mart 2004. go di ne Pri zren, 17. mart 2004. go di ne Nemamo naredbu da se umešamo. Šta? Nemamo naredbu da se umešamo, ponovi nemački ofi cir, ne po kre tan pred be sti jal nim pi rom ko ji se od vi jao na sve ga tri de se tak me ta ra od njih. De se tak lju di, od ko jih naj mla đi ni je mo gao ima ti ma - nje od dva de set pet go di na, a naj sta ri ji tek de se tak go di na vi še, ne ki ode ve ni u krat ke ko žne jak ne, dru gi u duk se ve i džem pe re, de mo li ra lo je sta ri ma na stir, či je su zi di ne de - lom po či va le pod str mom, go lom ste nom, što se nad vi ja la nad pi to mom do li nom. Manastir Svetih Arhangela, smešten u klisuri reke Bistrice, na samo tri kilometra od Prizrena, podigao je između 1343. i 1352. godine, na temeljima neke još starije bogomolje, car Dušan Nemanjić, car Srba, Grka, Makedonaca i Arbanasa, kao svoju zadužbinu i zaveštao mu sve posede od Šar-planine do Ja dran skog mo ra. Iz tog vre me na osta la je i pri ča da se sve tlost ko ju je ra si pao dra gi ka men sa kr sta na ku be tu cr kve mo gla vi - de ti u či ta voj do li ni i sa svih okol nih br da. To ga sad vi še ne ma. Po pro pa sti Du ša no vog car stva i pa du Pri zre na u tur ske ruke, 1445. godine, Manastir Svetih Arhangela, kao i sve

14 Omega 15 druge srpske bogomolje na Kosovu, poče da propada. Početkom 17. veka, turske vlasti narediše da se ovaj manastir, u kojem se dogodilo pomirenje Srpske crkve i Carigradske pa tri jar ši je, pot pu no sru ši i da se od nje go vog ka me na sa zi - da Sinan-pašina džamija, visokog i vitkog minareta što se nadvija nad čitavim Prizrenom. Punih petnaest godina po ponovnom pripajanju Kosova Srbiji, vlasti ponovo počeše da se interesuju za manastir pa tek 1927. godine na ovom mestu započinju s otkopavanjem ono ga što je od Sve tih Ar han ge la osta lo. Ka da je u ma na - stirskom kompleksu pronađen grob cara Dušana i, dve godi ne ka sni je, ca re vo te lo pre ba če no u Be o grad, u Cr kvu Svetog Marka, manastir opet utonu u zaborav. Srpska crkva je sama počela obnovu dela manastira devedesetih godina prošlog veka, a prvi monasi se u njega useliše 1998. godine. Nekoliko dana po završetku rata na Kosovu i dolasku sna ga Kfo ra, u ju nu 1999. go di ne, ka da je otet otac Ha ri ton, manastir opet postrada, a preostali monasi odoše u izbeglištvo. Obez gla vlje no te lo ote tog oca Ha ri to na ot kri ve no je u le to 2000. go di ne, a nje go va gla va ni je na đe na ni do da nas. Iznad manastira vide se ostaci kule stražare. Nekada su car ski ko plja ni ci ču va li ma na stir, a sa da je okru žen bo dlji - ka vom ži com i pust. Mi slio sam da smo ov de do šli da bi ču va li mir, tvr do gla - vo nastavi plavokosi civil, odeven u farmerice i tamnobraon bar bur jak nu, pre ko ko je je no sio na vu čen pan cir. Na no ga - ma je imao jake poluduboke cipele, a preko ramena prebačenu veliku, platnenu, četvrtastu, sivomaslinastu torbu, od ko je se, po sve mu su de ći, ni ka da ni je odva jao, jer mu je sta - jala nekako prirodno, gotovo sraslo sa ostatkom tela. Ov de smo pre sve ga do šli da bi smo spre či li da se ovi di - vlja ci me đu sob no opet ne po u bi ja ju, a i to sa mo pod jed nim uslovom da pritom ne strada niko od momaka koji su došli sa mnom, od bru si ma jor Mol ke, pre ne go što mr zo volj - no nastavi da posmatra prizor ispred sebe. Da, pomisli plavušan, tipično. Ono što je za ovih pet pro - te klih go di na ko li ko je pro veo na Ko so vu imao pri li ke da vidi, gotovo jedino o čemu su vojnici, pristigli ko zna odakle sve, zaista brinuli, bilo je da sačuvaju živu glavu. Svoju. Za pra vo i ni je im to bi la je di na stvar na pa me ti. Do bar deo njih br zo se uklo pio u lo kal ne šver cer ske ka na le, ili je za po - činjao svoje sopstvene, ili je, što takođe nije bilo isključeno, već od ra ni je imao raz vi jen sli čan po sao, pa je sa mo pro me - nio tr ži šte. Umet nič ki pred me ti, re li kvi je, ci ga re te, oruž je, nar ko ti ci, čak i lju di, sve je po sta ja lo pred met naj ra zvi je ni - je pri vred ne gra ne u ovom za bi tom de lu sve ta. Svi su bi li uklju če ni u nje ga Fran cu zi, Ita li ja ni, Gr ci, Če si, Ru si... Svi. Lokalno stanovništvo pre ostalih. Samo su Amerikanci imali drugačiju taktiku. Više su voleli čvrst i siguran keš, ne go ri zič nu in ve sti ci ju. Za to su dru gi pla ća li nji ma da okre nu gla vu na dru gu stra nu, u če mu su, ina če, bi li ve o ma dobri. Ka da se sve to uzme u ob zir, ma jor Mol ke je još i bio ofi cir za pri mer. Svoj po sao je oba vljao... voj nič ki. Bri nuo je o svo jim mom ci ma, tru dio se da na red be i ono zbog če ga je za i sta po slat ova mo oba vi od go vor no. Ipak, lju di ga ni su vo le li, naj vi še za to što je i u ova kvim uslo vi ma po ku - ša vao i uspe vao da spro ve de tvr du di sci pli nu. Sve u sve - mu, ma jor Mol ke je bio pravi voj nik, u sta rin skom smi slu te re či. Pla vo ko si ci vil ko ji uz vod ne mač kih voj ni ka pri su stvu je či ta voj sce ni je Jan No vak. Pre vo di lac. Na Ko so vo je sti gao

16 Omega 17 s kon tin gen tom ame rič kih voj ni ka iz Ne mač ke, još od mah po ula sku sna ga Kfo ra, a po tom je, ubr zo, pre ba čen ne - mač kim tru pa ma lo ci ra nim u Pri zre nu, na sa mom ju gu po kra ji ne. Ta ko se i na šao ov de. Huligani su nastavljali da razaraju manastir. Bez ika kve po vi ke, je dan po je dan pro zor je lo mljen, a zvu ci ko ji su do pi ra li iz unu tra šnjo sti go vo ri li su da se slič - no dešava i svemu ostalom što se tamo nalazi. Povremeno bi poneki od momaka izašao, noseći u rukama kakav drago ce ni pred met i uba cio ga kroz ši rom raz ja plje na vra ta u zad nji deo kom bi ja par ki ra nog uz sam ma na stir pa ra lel no sa stepenicama koje su vodile do ulaza u bogomolju. Radili su br zo, a ipak pe dant no i si ste ma tič no, kao da ni su že le li da išta osta ne na svom me stu. No vak pri me ti da kom bi ne ma ta bli ce i da vo zač i da lje mir no se di na svom me stu, dr že ći upa ljen mo tor, kao da sa - mo če ka da se za vr ši ne ki po sao i da od mah kre ne da lje. Čudno, pomisli. Očekivalo bi se da u ovakvim nemirima lju di po stu pa ju emo tiv no, sti hij ski, po put raz u la re nog stampeda. Ovde toga nije bilo. Bez ijednog glasa, manastir je uni šta van kao po ne kom una pred pri pre mlje nom i do tančina uvežbanom planu. Ma jo re, zar vam sve ovo ne iz gle da ma lo neo bič no?, upi ta No vak, po di gav ši po gled ka Mol keu. Ne mač ki ofi cir bez re či na sta vi da gle da pra vo pred se be, ja sno mu sta viv ši do zna nja da je, bar što se nje ga ti če, sva ki raz go vor na ovu te mu za u vek za vr šen. No vak ne moć nu uz dah nu, pre kr sti ru ke na gru di ma, osvr te se još ma lo, a on da se okre te i upu ti ka svom dži pu, par ki ra nom tik uz bo dlji ka vu ži cu ko ja je ograđivala manastirski kompleks, nešto dalje od tri velika hamvija kojima su došli nemački vojnici. Če tvr ta sti pa je ro sa tro ja vra ta sa svih stra na bio je ob le - pljen ozna ka ma Uje di nje nih na ci ja i Kfo ra pred nja ha u ba, obo ja vra ta, to čak na zad njem de lu, čak i krov kao da je ne ko že leo da spre či bi lo ka kvu mo guć nost da iko po mi sli da bi to vo zi lo mo glo da bu de me ta. Smešno, pomisli Novak, dok se peo ka dži pu kroz osu še nu, od mra za sa go re lu travu, preskačući ostatke temelja nekad raskošnog manastirskog kompleksa, sa mo se pi tam ka da će do ći tre nu tak da panično poskidamo sve te nalepnice, zato što smo postali nepo želj ni kao i svi dru gi pre nas. No vak iz vu če klju če ve ko la iz dže pa, upe ri ključ za da - ljinsko zaključavanje ka džipu i zastade, zbunjen prizorom ko ji mu se uka za pred oči ma. Na uz vi ši ci iz nad par ki ra nih vozila, poput crne senke spram tmurnog, olovnog večernjeg neba i golih grana drveća koje su bešumno podrhtavale na la kom ve tru što je na ja vlji vao po če tak pro le ća, na sve ga de - setak metara od njegovih kola, uspravan i nepomičan, stajao je mo nah. Ko li ko je već du go ov de?, pro đe No va ku kroz gla vu. Iz ne - na da se ose ti ne pri jat no. Kao da je pred tim ne mim sve do - kom bezumlja nečim morao da objasni svoje prisustvo na ovom me stu. Za to pro đe po red svog dži pa i na sta vi da lje prema monahu. Ne ma ju na red bu da se ume ša ju, do ba ci dok mu je pri la zio, kao da je tom re če ni com, u ko ju ni sam ni je ve ro - vao, po ku šao da spe re kri vi cu sa sa mog se be. Mo nah ne re če ni šta. Odeven u crni kratki kaputić preko mantije, kose vezane u konjski rep koji je virio ispod monaške kamilavke, duge crne brade, ovde-onde prošarene po kojom sedom, uspravan i nepokretan, monah je izgledao kao da drži nemi pomen ovoj građevini koja se polako pretvarala u ruševinu.

18 Omega 19 Tek ka da mu je pri šao, No vak pri me ti da se is pod pri vid - nog mi ra ko ji je, na iz gled, uspe vao da odr ži, sva ka te ti va nje go vog te la na pre že do pu ca nja. De snom ru kom je mah - ni to okre tao bro ja ni cu, dok je le vom po la ko čup kao pra me - no ve bra de is pod usne, pri no sio ih usti ma i spo ro gric kao. No vak za sta de is pod nje ga, po gle da ga, a za tim se osvr - nu prema manastiru, prateći monahov pogled. Sa ove udalje no sti či ni lo se kao da su voj ni ci tu da pru že obez be đe nje ovim vandalima, garantujući da ništa i niko neće omesti njihovo pedantno razaranje. Paradoks te slike izazva još veći talas nelagodnosti. Ne ma ju na re đe nje da se ume ša ju, po no vi ti še No vak, kao da sa mog se be po ku ša va da ube di u te re či, kao da po - kušava da pronađe opravdanje za sopstvenu nemoć. Nje gov glas se od bi o zid ti ši ne. Da je mo nah išta re kao mo žda bi No va ku bi lo bar ma lo lak še. Mo žda ne bi ose tio ovaj grč kri vi ce ko ji po če da mu steže grudi, sprečavajući ga da normalno udahne svež, večer nji va zduh. Zato obori pogled. Ni sam ni je znao ko li ko je ta ko sta jao, za gle dan u vr ho - ve svo jih ci pe la i kr tu, po žu te lu tra vu ko ja se spre ma la da ustupi svoje mesto svežim, zelenim izdancima, a onda pogle da oko se be u cr no ne bo, ote ža lo od tam nih obla ka; u go le gra ne ret kog dr ve ća; u tog ne po kret nog mo na ha ko ji je bio nemi sudija njegovog neimenovanog greha; u divljake koji su pustošili taj ko-zna-koliko-puta-već-rušeni manastir i mrtvu stražu nemačkih vojnika podiže remen torbe koji mu je kli zio niz ra me i kre te ka svom dži pu. Žao mi je..., do ba ci dok se uda lja vao od mo na ha. Vo leo bih da mo gu ika ko da po mog nem, ali..., No vak ne za vr ši re če ni cu, sleg nuv ši ra me ni ma, kao da je tim po kre tom že leo da ka že da je sve to da le ko iz van nje go - vih mo ći. Mo žda bi mogô da po mog neš, ako osta neš do volj no dugo, odjednom začu sonorni bas iza sebe. Ovaj iznenadni zvuk ga tr že i on za sta de, i okre nu po gled ka mo na hu. Mo lim? Ka žem, mo žda bi mogô da po mog neš, ako osta neš do - voljno dugo, ponovo pristiže glas iz pravca crne, nepokretne siluete. Svaka reč je bila ponovljena s istom intonacijom, kao da je du go i pa žlji vo od me ra va na. No vak se okre te u me stu, za sta de još ko ji čas, a on da se vra ti do mo na ha. Ne razumem, reče, a monah samo glavom pokaza put manastira i nastavi svoj nedokučivi ritual. Ni sam ne znajući za što mo žda za to što je svim svo jim bi ćem ose ćao ne - pravednost onoga što se dešavalo pred njim ili možda zato što je hteo da sa se be spe re sva ki ose ćaj kri vi ce, ne sa mo pred ovim mo na hom, ni ti pred či ta vim sve tom, već naj pre pred so bom sa mim; ili jed no stav no za to što je bio go njen nazadrživom znatiželjom, kao kakav mlad mačak, što ne mo že da odo li sen ci s ogle da la ko ju de ca iz za ba ve ba ca ju na zid zgra de pa, upr kos stra hu za sop stve ni ži vot, mo ra da proviri iz svog sigurnog skrovišta pod haubom parkiranog automobila Novak stade kraj monaha. I ta ko se pri du ži ovom ću tlji vom bde nju. Ve če je već bi lo za ga zi lo u noć kad stva ri oko ma na sti ra po - pri mi še dru gi tok. Hu li ga ni se po de li še u dve gru pe. Iz kombija su izvukli kante s gorivom i pijuke. Jedni odmah krenuše da benzinom polivaju unutrašnjost manastira, a drugi pijucima i štanglama otkinutim sa skela oko manastira počeše da razvaljuju tešku ploču na praznom grobu velikog srp skog ca ra Du ša na. Sa mo ne ko li ko tre nu ta ka ka sni je,

20 Omega 21 pla me ni je zi ci za hva ti še zi do ve i unu tra šnjost ma na sti ra, polako ližući uvis ka drvenoj konstrukciji krova. Cr kli, da bog da, pro ša pu ta mo nah za se be, je dva čuj no. Uro njen u roj sop stve nih mi sli po tak nu tih bez u mljem ko jem je bio sve dok, No vak se pre nu na taj zvuk i po no vo vrati u brutalnu stvarnost. Pla men je već za hva tio či ta vu bo go mo lju i do bar deo krova, osvetljavajući gole stene i zaravnjeni plato pred mana sti rom. Var ni ce su iskri le uvis ka cr nom, oblač nom ne bu, a tanki pramenovi dima, nošeni svežim noćnim povetarcem, razvejavali su se po čitavoj dolini. Napadači su, izgleda, odlučili da im je bilo dovoljno. Kao po ko man di, hi tro uba ci še kan te i alat u zad nji deo kom bi - ja, ukr ca še se unu tra i kom bi žur no kre nu, klac ka ju ći se preko razbacanih gomila kamenja što su podsećale na nekada šnju ras koš ma na sti ra, put raz va lje ne ka pi je ko ja je vo di - la na mo stić pre ko Bi stri ce i da lje pre ma Pri zre nu. Vod nemačkih vojnika sačeka da kombi bude na sigurnoj uda lje no sti, a za tim po la ko, u ko lo ni po je dan do đe do svo jih ham vi ja i po pe se u njih. Dr že ći se jed nom ru kom za bra vu otvo re nih su vo za če vih vra ta pr vog ham vi ja u ni zu, Mol ke po gle da u pra zni par ki ra ni pa je ro, osvr te se oko se - be i, ne zna ju ći gde bi No vak mo gao da se na la zi, po vi ka u mrak: No vak...! No vak! Po prvi put tokom čitave večeri Novaku prođe kroz glavu da ni ko ne zna da je on još uvek tu, skri ven u tmu ši iz van manastirskog kruga, zajedno sa nekim srpskim bogomoljcem. Upla šen da bi mo gli da ot kri ju mo na ha ili, tač ni je, upla šen da bi mo gli da ot kri ju mo na ha s njim, Novak istrča na komad trave osvetljen farovima velikih džipova. Ov de sam!, uz vra ti. Mol ke se osvr te ka nje mu, a on da sum nji ča vo po gle da pre ma tmi ni iz ko je je No vak ba nuo. Idemo. Ja ne ću još, do ba ci No vak. Molke odmeri Novaka, zastavši na trenutak, a onda zaključi da ne ma ni ka kvu oba ve zu da bri ne o nje mu i da sva ko ko ni - je voj nik nje go vog vo da ima pra vo da sa svo jim ži vo tom ra di šta ho će. Čak i da ga osta vi u ovoj pu sta ri, ako mu je to vo lja. Ka ko god že li te, re če Mol ke i, mah nuv ši ru kom u znak da kre nu, uđe u ham vi ja i za lu pi vra ta za so bom. No vak se iz ma če s pu ta da pro pu sti ko lo nu vo zi la, a za - tim, po što i po sled nje pro đe kraj nje ga, si đe ko ji me tar ni že i is pra ti ih po gle dom dok su nji ho va sve tla tr nu la u da lji ni. Pr vo sle de će što je vi deo bi la je tam na si lu e ta ko ja je svom silinom proletela pored njega, zatim preskočila ogradu od bodljikave žice i, vešto poput divokoze, nastavila preko gomila kamenja put manastira u plamenu. Monah, blje snu u No va ko voj gla vi. Okrenuo se i potrčao za njim, bezuspešno pokušavajući da ga su stig ne. Sta ni! Sta ni, do zi vao ga je, ali se mo nah ni je osvr tao. Kao su ma nut tr čao je pra vo ka bo go mo lji, slep i gluv za sve oko se be. Sta ni!, po na vljao je No vak bez da ha, upla šen da je mo - nah, u nastupu kakvog ludila, odlučio da uleti u buktinju i skonča svoj život zajedno sa manastirom, čije su drvene grede, zahvaćene plamenom, već počele da popuštaju. Stani! Na svega pet-šest metara od samog manastira, tamo gde su se ka me ne ste pe ni ce ra čva le u dva sme ra je dan pre ma podrumu, a drugi prema kamenom doksatu pred monaškim sobicama monah stade.

22 23 Omega 23 Dobro je, pomisli Novak, usporavajući trk, dok je levom rukom čvr sto ste zao ka iš tor be da mu ne bi spa la s ra me na. U sle - poočnicama mu je tuklo, jedva je disao. Vreme provedeno u malim, zagušljivim kancelarijama činilo je svoje. Zadihan, oznojen, stiže do monaha i, osetivši vrelinu plamena na licu, zagleda se u narandžastocrvene bičeve koji su izbijali kroz polupana prozorska okna, u nagorele zidove i usijani crep na krovu. Tu žno, re če No vak, bo re ći se da do đe do da ha. Tra žio je u gla vi bo lje re či ute he, ali mu ni šta ni je pa da lo na pa met. Vo leo bi da je mo gao da smi sli išta pri god ni je, da pro na đe bi lo šta či me bi olak šao bol ovom usa mlje nom bo go molj cu. Bio je ube đen da mo nah oča ja va zbog gu bit ka ove sve ti nje, mo žda, nje go vog do ma; da pro kli nje či tav svet zbog sop - stve ne ne mo ći da išta pro me ni i što ne ma ni ko ga ko bi za - štitio čak i ovakva mesta, posvećena Bogu. Ali, ni je bio u pra vu. Mo nah ni je bio ni tu žan, ni ogor - čen. Njegove oči su grozničavo prelazile po plamenoj stihiji ko ja je pro ždi ra la či ta vu gra đe vi nu, kao da u njoj po ku ša va nešto da pronađe, kao da pogledom premerava neke samo njemu poznate razdaljine. A on da, sa svim iz ne na da, u jed nom sko ku, mo nah se uz - vera na kamenu terasu pred manastirskim ćelijama i ulete kroz razvaljena vrata pravo u srce plamena. Ne!, vik nu No vak, ali se mo nah ni je ni osvr nuo. Sam is pred uža re ne buk ti nje, is pred ta la sa di ma, od ko - jih su mu su zi le oči, su o čen s či nje ni com da je ovaj su ma - nu ti bo go mo ljac, iz bog zna ko jih raz lo ga, ule teo u taj plam - te ći pa kao i da se sa da, eto, u tom og nju na la zi jed no ži vo bi će, ko jem je mo žda po tre ba po moć, No vak ura di je di nu stvar ko ja mu je pre o sta la. Sranje, po mi sli i kre te za njim. Jan No vak se ro dio jed nog sne žnog da na, pot kraj me se ca de cem bra, 1969. go di ne u se ve ro i stoč nom de lu Za pad nog Ber li na, u fran cu skom sek to ru, ne da le ko od uli ce Ber na u - er. Ova uli ca, či ja je le va po lo vi na pri pa da la So vje ti ma, a de sna za pad nim sa ve zni ci ma i po či joj se sre di ni, na lik ka - kvoj di vov skoj zmi ji, vi ju ga vo pro te zao zid ko ji je raz dva - jao dva sve ta, bi la je jed no od nje go vih omi lje nih me sta u de tinj stvu. Za gle dan u tu vi so ku be ton sku ogra du i bo dlji ka vu ži cu na njenom vrhu, dečak se osećao bezbedno, zaštićen od svih za la ko ja su vre ba la sa dru ge stra ne. U nje go voj deč joj glavi tamo preko su se nalazila strašna čudovišta, crne ale, uža re nih, krv cr ve nih oči ju mo žda su ima le vi še ru ku, ili su bi le kao ne ki ogrom ni, dla ka vi pa u ci, sa klje šti ma ume - sto če lju sti ko je to uop šte mo gao da zna? O tom zi du i o ono me šta je s dru ge stra ne, ni je se mno - go go vo ri lo u ku ći. Ili se bar ni je go vo ri lo pred Ja nom. Bi la je to jed na od onih te ma što se pred de com ne na či nju, jer u sebi kriju mračne tajne, dostupne i dokučive samo svetu od ra slih, ko je bi krh koj deč joj gla vi ci mo gle na ne ti traj nu i nesagledivu štetu, ukoliko bi se samo usadile u nju. Sa mo jed nom, kad ga je maj ka ču va la dok se igrao na do - mak zi da, u toj uli ci bez sa o bra ća ja, ma li Jan pri ku pi svu svo ju hra brost i go njen ne za dr ži vom deč jom ra do zna lo šću upi ta šta se na la zi s dru ge stra ne.

24 Omega 25 Komunistyczny gówno, odgovori majka i pljunu preko ra me na, kao da od se be te ra ka kve uro ke i zle si le. Sam zvuk tih stra šnih, ne po zna tih re či i mr žnja, ka kvu do ta da ni ka da ni je čuo, ko ja je iz bi ja la iz maj či nog gla sa, bili su dovoljni da u mališanovoj mašti zauvek probude sliku ne kog ne za mi sli vog uža sa od ko jeg ih je ovaj čvr sti i po - stojani zid čuvao. Ta ko je ma li Jan od ra stao kraj te be ton ske me đe što je de li la svet na po la, za mi šlja ju ći da je baš on slav ni vi tez Ko - šću ško, ve li ki polj ski ju nak o ko jem mu je ma ma pri ča la pred spavanje, i da brani zidine kakvog utvrđenog grada od zlih lju di i osta lih ave ti i gr do ba. Janova majka je iskreno, svim svojim bićem, mrzela komu ni ste. Za pra vo, mo že se re ći da je mr ze la go to vo sve i sva ko ga. Ka da se uzme u ob zir ka ko je do spe la na ovaj svet mo žda i je ste ima la pra va da se ta ko i ose ća, ma da, kad ne - ko na u mi da mr zi, ne će mu bi ti te ško da pro na đe ka kvo god razumno opravdanje za to. Pavel Sroka je, kao zakleti komunista, dolazak Crvene armije video kao siguran znak početka opšte, svetske revolucije što će ukinuti nepravdu na ovom svetu i sve moguće uzroke ratovanja, koja njegovoj rodnoj Poljskoj nikada nikakva dobra nisu donela. Odmah nakon ponovne sovjetske aneksije Zapadne Belorusije i Zapadne Ukrajine, s kraja 1944. godine, Sroka se pri klju či ru skoj voj sci i kre te sa njom da lje, put po be de nad fa - šizmom i ukidanja kapitalističkog ugnjetavanja širom sveta. Po nemačkoj kapitulaciji Pavel Sroka se obre u Berlinu, razrušenom i poniženom gradu, podeljenom na kontrolne zone osvajača u kojima su se zakoni sprovodili proizvoljno, a hrana bila dostupna samo onima koji su bili u mogućnosti, ili ume li, da bu du bli ski sa bi lo ko jim od oku pa to ra. U ta kvim je uslo vi ma, pot kraj 1946. go di ne, Sro ka upo - znao Anu Kaltenbah, šesnaestogodišnju devojčicu, čiji su ro di te lji bi li pre vi še po no sni da, po put pa sa, če ka ju ot pat ke ko je će im do ba ci ti no vi go spo da ri, a glad joj bi la pre vi še velika da bi mogla da odoli zadovoljstvu podavanja sopstvenog tela za redovno sledovanje hrane. Ta kva lju bav iz me đu Pa ve la i Ane cve ta la je go to vo pu - nih go di nu da na. Sa svim je ja sno šta su Ani ni ro di te lji mo - gli mi sli ti o sve mu to me, ali je ona upor no na sta vlja la po svom. Na Bad nje ve če te go di ne, Ana na pre pad do ve de Pa - ve la Sro ku u ku ću svo jih ro di te lja. Pre vi še le po vas pi ta ni i pre vi še sa mo lju bi vi da bi pra vi li skan da le, Ani ni ro di te lji po zva še Pa ve la da uđe unu tra. Po nu di li su ga ča jem bez še - će ra i baš ka da je ti ši na po sta ja la to li ko za glu šu ju ća da se ni je zna lo ko me je ne pri jat ni je, Ana lu pi ne ko li ko pu ta ka - ši či com o šo lju i jed no stav no re če: Trudna sam. Posle te večeri se mnogo šta promenilo. Pa vel Sro ka po če da do no si pro vi jant za sve uku ća ne, posebno se trudeći da budućoj majci njegovog deteta što ma nje stva ri ne do sta je.. Ne ko li ko pu ta je čak ula zio i u sumnjive poslove sa bivšim saveznicima, trampeći švercova nu vot ku i ko ma de ru skog oruž ja za vo će, pa čak i čo ko - la du, ne bi li Ani pru žio što vi še. I Ani ni ro di te lji smek ša še, pa se či ni lo kao da se, po sle mno go go di na uža sa, ra dost vra ti la u dom Kal ten ba ho vih. Ali kako u vremenima koja istorija pamti sreća obično bude tek sa mo kra tak pre dah iz me đu dve ne sre će, ta ko se ne ke velike i važne odluke, donete daleko od svakodnevice običnih ljudi, sručiše na njihove glave i zauvek im zapečatiše sudbine. Kra jem ju na me se ca 1948. go di ne, ube đe ni da su ih sa - ve zni ci pre va ri li, So vje ti pot pu no blo ki ra še Za pad ni Ber lin.

26 Omega 27 U ro ku od dva de set i če ti ri ča sa, po lo vi ni gra da je pre se čen do vod stru je, vo de i na mir ni ca. Pa ve la Sro ku, uhva će nog sa nešto malo hrane koju je pokušao da doturi svojoj nevenčanoj ženi, komunisti su streljali po kratkom postupku. Ana Kal ten bah pre vre me na ro di de voj či cu, a ka ko u gra du ni je bi lo ni stru je, ni vo de, zdra vlje joj se na kon po ro đa ja na glo po gor ša i ona umre če tvr ti dan po ro đe nju de te ta. Ta ko je na ovaj svet do šla Ma ri ja Sro ka, ka sni je uda ta Novak, Janova majka. Pr vo se me mr žnje u ma lu Ma ri ju usa di li su nje ni ba ba i de - da, ko ji su je od go ji li od pe le na. Za njih su je di ni i ko nač ni kriv ci za smrt Ma ri ji nih ro di te lja i sve po to nje ne da će na ovom sve tu bi li i osta li ko mu ni sti. Ta ko je ma la Ma ri ja od - ra sta la sa spo zna jom da zlo po sto ji i da ono ima svo je ime. Kako bi se izbegla svaka moguća zabuna, pokojni otac joj je pred sta vljan kao hra bri polj ski ro do ljub ko ji je že leo da pobedi nacizam, što je bilo nešto jednako strašno kao komunizam, samo su ga izmislili Nemci i uvukli čitav svet u stra šan rat, ta ko što su na pa li i oku pi ra li Polj sku, ko joj ni - ko ni je že leo da po mog ne. A po sle su do šli ko mu ni sti, pa su okupirali i Poljsku, i Nemačku, i pola sveta. I kao što to obič no bi va sa se me nom kad se bri žlji vo ne - gu je, i Ma ri ji na mr žnja je pro cva la. Kao proizvod takvih priča, u glavi sasvim male devojčice formirala se zastrašujuća jednačina u kojoj je svaki rezultat bila patnja i stradanje te namučene zemlje iz koje je ponikao njen tragično preminuli otac, veliki heroj, pravdoljubivi borac koji je želeo da spase celokupno čovečanstvo. Paradoksa radi, čitav svet koji su ovo dvoje staraca iskonstru i sa li oko Ma ri je sa mo je do veo do to ga da, u svom pu - bertetskom dobu, kad valjda svako ljudsko biće pokušava da bude drugačije, posebno i, gotovo neizostavno, neshvaćeno, Marija Sroka otpočne da mrzi i onu polovinu sebe koja je bila čisto nemačka. Ne sa mo što je po če la da se pred sta vlja kao Po lja ki nja, ne go je i upi sa la kurs polj skog je zi ka, sa vla dav ši ga kao da joj je maternji, naučila istoriju Poljske do najnevažnijeg datu ma u ko jem se išta do go di lo toj ze mlji i čak do fa na ti zma počela da praktikuje raznorazne poljske narodne običaje. Studentske demonstracije, koje su u proleće 1968. godine za hva ti le sav hri šćan ski svet, Ma ri ja Sro ka do ži ve la je kao pre lom ni tre nu tak u svom ži vo tu ta da je spo zna la da je njen je di ni cilj da do če ka čas ka da će Polj ska bi ti po no vo slobodna. Od ta da pa sve do onog ju tra ka da je, dva de set i dve go - di ne ka sni je, na pu sti la svoj stan u Ber li nu i kre nu la put sta - rog car skog gra da Kra ko va da po mog ne svo joj otadž bi ni u njenim prvim danima slobode, ostavivši svom sinu samo poruku sa imenom hotela u kojem će privremeno ostati, Ma ri ja je sva ki tren svog bi ti sa nja po sve ti la toj, za nju, je di - noj plemenitoj borbi. Ume la je da pro vo di sa te gle da ju ći ka kve sport ske do - ga đa je sa mo ako su u nji ma uče stvo va li Po lja ci i bi la sprem na da se za ku ne da u nji ho vim oči ma vi di pr kos dok pe va ju uvod ne sti ho ve him ne: Još Polj ska ni je iz gu - blje na... ; no si la je bedž sa nat pi som S o l i d ar n o ś ć i kli ca la Va len si, a za tim oča ja va la ka da je ge ne ral Ja ru zel ski uveo dik ta tu ru. Ve ro vat no naj sreć ni ji dan u nje nom ži vo tu, ako se iz u - zme ro đe nje nje nog de te ta, bio je 16. ok to bar 1978, dan ka da je Ka rol Jo zef Voj ti la po stao Jo van Pa vle II pa tri - jarh za pad nog sve ta. To što je, na kon go to vo pet sto go di na ita li jan skog vla da nja pap skim dvo rom, na če lo vas ko li kog

28 Omega 29 ri mo ka to lič kog sve ta do šao je dan Po ljak, sa mo je u Ma ri ji po ja ča lo ube đe nje da je dan ko nač ne slo bo de nje nog na - ro da bli zu. Pa pa Voj ti la je bio nje na dru ga op se si ja u ži vo tu. Ima la je al bu me pu ne nje go vih sli ka; vo di la dnev ni ke nje go vih pu - to va nja; sva ki Us krs pro vo di la u Ri mu če ka ju ći tre nu tak kad bi Nje go va sve tost na svom i nje nom je zi ku re kla: Khristus Zmartvikstau! Su ze bi joj tad po te kle niz li ce od či ste ra do sti. Ži vot Ja no vog oca Vik to ra No va ka ni je bio ni pri bli žno ta ko sli ko vit. Ro đen kao tre ća ge ne ra ci ja polj skih do se lje - ni ka u Ame ri ku, ve ći deo svog de tinj stva i mla do sti pro - veo je sa žva kom u usti ma i ko ka-ko lom u ru ci. Nje gov naj bli ži do dir sa Polj skom, iz u zev ime na i tvr do kor nog ka to li čan stva, bi lo je po vre me no tan ca nje uz ve se lu pol - ku, na za ba va ma ko je su or ga ni zo va li polj ski ise lje ni ci, i pe va nje glu pa vih pe smi ca, kao što je We re Eating the Ko lac hi, či me je, u to je bio ube đen, ču vao svoj na ci o nal - ni iden ti tet. U Ber lin je pre ba čen kao po ja ča nje NA TO tru pa ma, na - kon intervencije sovjetskih snaga na Čehoslovačku, avgusta me se ca 1968. go di ne. Za pra vo, tre ba lo je da bu de sre ćan zbog to ga, bu du ći da je do bar deo nje go vih vr šnja ka u to vre me uve li ko osta vljao gla ve i udo ve po džun gla ma Vi jet - na ma. Ipak, to što je ta da iz be gao sud bi nu da bu de vra ćen kući u limenom kovčegu prekrivenom američkom zastavom, ni je ga mi mo i šlo dva de set i tri go di ne ka sni je, sa mo u jed nom dru gom ra tu. Ma ri ja i Vik tor su se upo zna li u je sen, 1968. go di ne, sa svim slu čaj no. Oni ko ji vi še vo le mi ste ri je mo žda su volj ni ji da ve ru ju da je taj su sret bio da le ko od ko in ci den ci je i da je či - tav du go go di šnji niz do ga đa ja mo rao da do ve de do tog tre - nut ka i ka sni jeg ro đe nja Ja na No va ka zbog ono ga što ga je če ka lo da uči ni u ži vo tu. Ka ko god bi lo, jed ne je se nje ve - če ri, dok je do sad na ki ša na ta pa la pra zne ber lin ske uli ce, Ma ri ja Sro ka i Vik tor No vak pr vi put su se sre li u jed nom sa svim ne bit nom ka feu. Eto, ta ko je to po če lo. Zdra vo, re kao je kroz osmeh Vik tor No vak. Ja sam Vik tor. A, ka ko se ti zo veš? Ja se zovem Marija Sroka, odgovori mu devojka na lošem engleskom. Ja sam Poljakinja. Za i sta? I ja sam Po ljak, re če Vik tor. Kao i ve ći na re gru ta, Vik tor je svo je ret ke ve čer nje iz la - ske provodio samotno. Obično bi posle kakve bioskopske pred sta ve za vr šio uz šank ne kog ka fe-ba ra, gde bi, sa još dva-tri voj na dru ga, is pi jao što je mo gu će vi še pi va, bar do one gra ni ce ko ja mu je ga ran to va la da ga voj na po li ci ja ne - će na si lu vra ti ti u ba zu. Nešto se čudno desi s čovekom kad obuče uniformu. Da li iz nje ga tad poč ne da iz bi ja nje go vo pra vo ja, obič no sputavano svakodnevnim obavezama i normama i tuđom navikom da ga doživljavaju na određeni način, pri čemu svako istupanje iz slike koja je već stvorena, skandalizuje i sablažnjava okolinu; ili mu se, jednostavno, samo tad pruži pri li ka da, da le ko od ku će, ma ski ran u jed no o bra zno ode lo, naj zad bu de ne ko dru gi, ka kav je od u vek že leo da bu de to još ni ko ni je us peo da spo zna. Iako Vik tor ni je va žio za sti dlji vu oso bu, uni for ma mu je dala jednu posebnu otvorenost, čak drskost i nametljivost u ponašanju koja je, ne retko, privlačna mnogim ženama. I ta ko, te ki šne ve če ri, ka da je, na slo njen na šank, vi deo Ma - ri ju ka ko pri la zi da na ru či pi će za se be i dru ga ri ce, Vik tor

30 Omega 31 Novak jednostavno nije previše razmišljao o tome šta će se de si ti. Ove površno razmenjene reči, ove dve poluistine prva izre če na iz op se si je stvo re ne još u naj ra ni jem de tinj stvu, a dru ga iz pu ke že lje da se na sta vi raz go vor sa ne kom de voj - kom i tako razbije vojnička usamljenost zauvek su promeni le sud bi ne ovo dvo je mla dih lju di. Po sle ne ko li ko me se ci za ba vlja nja, Ma ri ja je osta la u dru gom sta nju. Vik tor ju je od mah za pro sio i ak ti vi rao se u voj noj slu žbi. Ve rid ba je ob ja vlje na u ju nu, a ven ča nje oba vlje no sle de ćeg me se ca. Vik tor je svo je ro di te lje o do ga - đa ji ma oba ve stio du gim pi smom u ko je je uba cio ve li ku fo - to gra fi ju Ma ri je i se be sa ven ča nja. Od svo jih skrom nih, rad nič kih pri ma nja, nje go vi ro di te lji ni su mo gli da pri u šte sku po pu to va nje do Evro pe, te su, kao če stit ku si nu za ven - ča nje, po sla li ras ko šan te le gram u bo ji i dve sta pe de set do - la ra pre ko Ve stern Ju ni o na. Po seb no su bi li sreć ni što se nji hov sin ože nio jed nom od nji ho vog ro da i ve re. a mla dog Ja na su za po sli li kao pre vo di o ca, bu du ći da je NA TO kre nuo da se ši ri na is tok, po slo ven skim ze mlja ma. Prolazile su godine. Zamoren monotonim poslom prevođenja tehničkih dokumenata, neuspelim ljubavnim vezama i jednoličnom svakodnevicom bez naročite budućnosti, Jan No vak se, po ula sku sa ve znič kih sna ga na Ko so vo, do - bro volj no pri ja vio za oba vlja nje po sla pre vo di o ca u sna ga - ma Kfo ra. To što ga je ta mo do če ka lo, ni je mu se do pa lo ni naj - ma nje. Jan No vak je od ra stao u ku ći u ko joj je maj ka go vo ri la polj - ski, otac en gle ski, pra ba ba i pra de da ne mač ki, te ni je ni čud no što je od ma le na po ka zi vao ta le nat za je zi ke. Pod - stre ki van maj či nim na va lji va nji ma, po sle svr še ne sred nje ško le upi sao je stu di je sla vi sti ke, ali je, na nje no raz o ča ra nje, za specijalizaciju odabrao južnoslovenske jezike. S padom Ber lin skog zi da i ras pa dom ko mu ni zma, Ma ri ja No vak je oti šla za Polj sku, po pr vi put u svom ži vo tu, i re ši la da ta mo osta ne neo d re đe no du go. Vik tor No vak je po slat sa ko a li - ci o nim sna ga ma u Za liv ski rat, gde je po gi nuo od za o sta le, ne ek splo di ra ne gra na te. Voj ska je nje go voj po ro di ci da la vi so ku ot prem ni nu, su pru zi pri stoj nu, do ži vot nu pen zi ju,