RED VOŽNJE MA LE MAJ STO RI JE. Valter Benjamin

Transcript

1 Valter Benjamin MA LE MAJ STO RI JE RED VOŽNJE Uz ovaj pre vod. Benjaminovi esejističko-narativni zapisi koji slede izabrani su iz knjige Denk bil der, koju je iz autorove ostavštine svojevremeno priredio Teodor V. Adorno. Pod tim naslovom nalazi se i u kritičkom izdanju Benjaminovih Sabranih spisa. Na slov za tu zbirku tekstova, međutim, nije lako prevesti na srpski jezik. A upravo taj izraz Denkbild ukazuje na bitno svojstvo Benjaminovog pisanja, naročito kad je reč o tekstovima koji ne spadaju u velike rasprave i eseje. Denkbild nije, naposletku, bila samo Benjaminova omiljena forma pisanja nego je otkrivamo i kod autorovih prijatelja, Ernsta Bloha, Teodora Adornoa, Zigfrida Krakauera, obeležavajući u spisateljskoj praksi specifičan odnos prema kri tič kom miš lje nju i nje go voj otvo re no sti. Na izraz u pitanju Benjamin je naišao kad je izučavao dramu iz vremena nemačkog baroka. On je označavao amblematske slike, slike-mozgalice, koje su saopštavale izvesnu mi sao, ali ko ju ni je uvek bi lo la ko od go net nu ti. U tom smi slu ga sre će mo i kod Ge tea i Lesinga. Za razliku od nemačkog bilddenken, što bi zna či lo misliti-u-slikama ili takozvano slikovito mišljenje, sli ka i miš lje nje se u iz ra zu Denkbild zdru žu ju još teš nje. Sa ma sli ka je ona ko ja mi sli. Ona je me dij u ko joj ina če ne iz re ci va mi sao mo že da do đe do gla sa i da komunicira s nama, baš kao što s nama, prema definiciji, komuniciraju nebeske i duhovne pojave, sveti likovi, na ikonama i freskama koje nazivamo prevodeći grčko ζωγραφικη živopisi. Ako bismo se poveli za demonom analogije, onda bi najcelishodniji prevod za Denkbild mogao da bude upravo srpski neologizam mislopis. U Benjaminovom slučaju, za mislopis možemo opisno reći da je u pitanju kratka prozna for ma ko ja se ko le ba iz me đu knji žev nog go vo ra i kri tič ke te o ri je druš tva. U in ven ci ji modernog duha, pripovedanje, slika i mišljenje se stapaju u dijalektičko trojstvo. I tako nastaje svojevrsna simbioza misli i čulnog iskustva. Mislilačka sadržina se, pod maskom svojevrsne narativne refleksije, pojavljuje kao prozna slika inače nemislivih predmeta. Benjamin nam, iz okrilja svoje poetike pisanja koja se oslanja o alegorijsku produktivnost u značenjima, kazuje misli koje jezička slika autorski uprizorenog sveta oko nas, jučerašnjeg ili da naš njeg, mi sli kao svo je. To je naj pre vi dlji vo u nje go vim knji ga ma Jed no smer na ulica i Berlinsko detinjstvo. Ako je de lo, ka ko je go vo rio Be nja min, ma ska smr ti ono ga što nam je bi lo da to da mi sli mo i što mo že mo na zva ti kon cep ci jom, on da je ža nr pi sa nja koji zatičemo u mislopisima, a koji se odriče celovitosti i prisvaja takozvane male forme, najbolja mogućnost da sve što je mišljeno ili nagovešteno u nekoj koncepciji bude očuvano kao živo i delatno. Otuda će Adorno, povodom takvog Benjaminovog pisanja koje ne pre sta no pro ble ma ti zu je svoj od nos pre ma poj mov nom miš lje nju, po jedno stavlјe no reći da se u mislopisima evocira nešto što ne može biti rečeno rečima. Mislopisi nam sugerišu ono neiskazivo, baš kao što to čini i Ničeovo aforističko pisanje. Priroda mislopisa nam, na kra ju, uka zu je da o nje mu ne mo že mo go vo ri ti kao o ne kom stro go utvr đe nom 62

2 žanru, jer bismo tako prevideli suštinsku fluidnost koja ga odlikuje i koja mu omogućava da do spe do uvi da ko je te o rij ske for mu la ci je ni su u sta nju da pred vi de, i to pre sve ga kad je reč o Benjaminovim velikim temama, o jeziku, iskustvu i poimanju istorije. J. A. Platonska lјubav Suš ti na i vr sta ne ke lјubavi naj stro že se ocr ta va u sud bi ni ko ju ona na me nju je ime nu pre zi me nu. Brak ko ji že ni od u zi ma nje no iz vor no po ro dič no ime i za me nju je ga muževlјevim ne ostavlјa a to je isti ni to u go to vo sva koj bli sko sti po lo va ni nje go vo netaknuto. I ono biva obavijeno, okruženo nežnim nadimcima pod kojima se ono često više ne pojavlјuje go di na ma, pa ni de ce ni ja ma. Na su prot bra ku shva će nom u ovom ši ro kom smi slu, i ko ji mo že da bu de odre đen sa mo ta ko, u sud bi ni ime na, a ne sud bi ni te la, pla tonska lјubav poprima odatle svoj jedini autentični smisao, svoj jedini smisao za koji se vredi za in te re so va ti: kao lјubav ko ja se ne zadovolјava ime nom ne go vo li volјenu oso bu u ime nu, po se du je je u ime nu i na ru ka ma je no si u ime nu. Da ta lјubav ču va i šti ti ne tak nu tim ime i pre zi me volјene oso be, sa mo je istin ski iz raz te na pe to sti, te na klo no sti iz da le ka, što se naziva platonska lјubav. Za tu lјubav egzistencija volјene osobe proističe iz njenog imena kao što zraci izbijaju iz raspalјenog ognjišta. Tako Božanska komedija ni je niš ta dru go ne go aura oko Beatričinog imena; to je najmoćnija predstava toga da sve sile i forme kosmosa proističu iz imena koje nesputano izvire iz lјubavi. Jednom je nijednom Najčudnovatiji dokaz za to nalazimo u erotici. Dokle god se trudite da, uz stalnu sumnju da li će vas uslišiti, pridobijete neku ženu, ispunjenje vaše želje može da se odigra samo u ve zi s tom sum njom, na i me kao oslo bo đe nje, kao od lu ka. Ali tek što je ona ostva re na u tom obliku, onda može na njeno mesto da se pojavi neka nova, nepodnošljiva čežnja za ispunjenjem, čistim i golim. U našem sećanju prvo ispunjenje je više ili manje apsorbovano u od lu ci, da kle u nje noj funk ci ji u od no su na sum nju, i ono po sta je ap strakt no. Ta ko ono Jed nom, ako se me ri pre ma go lom, ap so lut nom is pu nje nju, mo že po sta ti Ni jed nom. Obrnu to, to go lo, ap so lut no is pu nje nje mo že, u erot skom smi slu, da iz gu bi svo ju vred nost golog, apsolutnog ispunjenja. Tako, ako nam neka banalna avantura, brutalno i nenadano iskrsne u sećanju, ona nas povezuje s telom, i mi taj Prvi put poništavamo i nazivamo Nijed nom, jer tra ga mo za pu te vi ma bek stva svo jih na da nja da bi smo is ku si li ka ko se že na pred na ma uz di že kao tač ka ukrš ta ja tih pu te va. U Don Hu a nu, sreć nom de te tu lјubavi, tajna leži u tome kako on munjevito, u svim svojim avanturama, odluku i najslađe osvajanje isto vre me no do no si i po sti že, pod gre va na da nje u opi je no sti i an ti ci pi ra od lu ku u veš ti ni za do bi ja nja. To uži va nje jed nom-za-svag da, to ulan ča va nje vremenâ, mo že bi ti iz ra že no jedino muzički. Don Huan iziskuje muziku kao vatreni pehar lјubavi. 63

3 Siromaštvo je uvek bez ičega Nijedna gala loža nema tako prekomernu cenu kao ulaznica za prirodu pod otvorenim Bož jim ne bom, jer ona, za ko ju smo ipak zna li da se ta ko ve li ko duš no nu di skit ni ca ma i prosjacima, bosima i golima, svoje najopuštenije, najvedrije i najčistije lice čuva za bogate dok kroz velike prozore u prizemlјu ulazi u njihove hladovite i senovite odaje toj nemilosrd noj isti ni ita li jan ska vi la pod u ča va onog ko pr vi put ula zi kroz nje na vra ta da bi ba cio po gled na mo re i pla ni ne, po red ko jih ono što je ra ni je vi deo napolјu ble di po put Ko da kove fotografije pored dela jednog Leonarda. Da, predeo je okačen za njega u okviru prozora, a Bog ga je, sa mo za nje ga, pot pi sao ru kom maj sto ra. Pre bli zu U snu se nalazim na levoj obali Sene, ispred Bogorodičine crkve. Smatram da se nalazim na tom mestu, ali nema ničeg što liči na Bogorodičinu crkvu. Tu su jedino poslednji ostaci masiva nekog zdanja od opeke nad kojim se izdiže visoka drvena mešalica za beton. A ja sam ob u zet če žnjom. Upra vo tu gde se, u snu, na la zim ob u zet sam če žnjom za Pa ri zom. Pa otkuda onda ta čežnja? I odakle potiče ta potpuno izobličena, neprepoznatlјiva masa? Eto, u snu sam se suviše primakao. Nečuvena čežnja koja me je zahvatila u srcu žuđenog predmeta nije bila čežnja koja, polazeći izdaleka, stremi ka nekoj slici. Bila je to blažena čežnja koja, prešavši već prag slike i zaposednutog, poznaje samo još snagu imenovanja, počevši od kojeg volјeni predmet živi, preinačava se, stari, podmlađuje, i lišeno slike jeste pribežište svih sli ka. Prećutkivanje planova Nema mnogo praznoverica koje su toliko raširene kao praznoverica koja lјude sprečava da dru gi ma go vo re o svo jim naj va žni jim na me ra ma i pla no vi ma. Ta kav stav ne pro ži ma samo sve društvene slojeve već se odnosi na čovekove motivacije od svake vrste, od najbanalnijih do najskrovitijih. On izgleda tako očevidno i razborito da će mnogi pomisliti da nema osnova da se u tom slučaju govori o praznoverici. Za nekog čoveka, kome nešto nije poš lo za ru kom, niš ta ni je razumlјivije od to ga da po ku ša da za se be za dr ži svoj ne u speh i prećuti svoj naum, i tako osigura njegovu mogućnost. Ali, to je samo gornji sloj njegovih razloga, lak banalnog, koji prikriva dublјe razloge. Ispod gornjeg, postoji drugi sloj koji ima oblik maglovitog znanja o slablјenju delatne snage zato što u saopštavanju dolazi do motornog pražnjenja, do supstitutivnog motornog zadovolјenja putem reči. Retko se ozbilјno gle da, ko li ko taj pro blem za slu žu je, na taj ra za ra ju ći ka rak ter re či, a ko ji po zna je mo zahvalјujući najelementarnijem iskustvu. Smatra se da su gotovo svi najpresudniji naumi po ve za ni s ne kim ime nom, čak te sno spreg nu ti s njim, i on da bi va ja sno ko li ko bi nas košta lo zadovolјstvo da ga iz u sti mo. Ali, ne ma sum nje da je taj dru gi sloj pra ćen tre ćim. On je 64

4 pred sta va o to me ka ko da se, bez zna nja dru gih, na ro či to prijatelјa, uz vi si mo kao da se uspinjemo stepenicima nekog prestola. A ni to nije sve; ono poslednje i najgorče, do čije dubine doseže Leopardi kad kaže da priznanje sopstvene patnje ne izaziva saučešće nego zadovolјstvo, i da ne sa mo kod neprijatelјa ne go kod svih lјudi ko ji su sa zna li za va šu pat nju ne po bu đu je tu gu ne go ra dost, jer vi de u to me do kaz da ste ma nje vred ni, a da su oni otuda vi še vred ni. Ali, ko li ko lјudi bi bi lo u sta nju da po ve ru je se bi da bi ra zum tre ba lo da im do šap ne taj Le o par di jev uvid? Ko li ko ga njih, zgro že nih gor či nom tog sa zna nja, ne bi isplјunuli? Tu sad pak nastupa praznoverica, farmaceutski koncentrat najgorčih sastojaka, čiji ukus niko ne bi bio kadar da podnese pojedinačno i odvojeno. Čoveku je znatno milije da se pozivanjem na narodni običaj i izreku pokori tamnom i zagonetnom nego da dozvoli da se u je zi ku čo ve ko vog zdra vog ra zu ma ogla si sva okrut nost i sva pat nja ži vo ta. Na čemu neko spoznaje svoju snagu Na svojim porazima. Tamo gde nismo uspeli zbog svoje slabosti, stidimo je se i prezire mo se be. Ali ta mo gde smo ja ki, pre zi re mo svoj po raz, sti di mo se svo je lo še sre će. Da li svo ju sna gu pre po zna je mo pu tem po be de i sre će? Ko ne zna da se nje go ve najdublјe slabosti, dakle, najviše pokazuju upravo kao snaga? Ko nije već osetio, posle pobede u borbi ili ljubavi, kako ga, kao sladostrasna jeza od slabosti, zahvata pitanje: zar ja, s mojom silnom slabošću? Drukčiji je slučaj s nizom poraza kad upoznajemo sve trikove koji nas podižu na no ge i kad se ku pa mo u sti du kao u zma je voj kr vi. Bi lo da je to sla va, al ko hol, no vac, lju bav u če mu je ne či ja ja ka stra na, on ne po zna je ni čast ni strah da će bi ti isme jan, ni ti ika kvo dr ža nje. Ni je dan je vrej ski tr go vac pre pre de njak ne će iz gle da ti po me te ni ji pred svo jim muš te ri ja ma ne go što je to bio Ka za no va pred Šar pi jo no vom. 4 Takvi ljudi nalaze sklonište u svo joj ja koj stra ni. To je, da bo me, na ro čit i stra šan na čin bo rav ka, i to je ce na sva ke sna ge. To znači živeti u tenku. Boravimo unutra, blesavi smo i nepristupačni, strovalјujemo se u sve rake, sudaramo se sa svim preprekama, prebiramo po smeću i nagrđujemo zemlјu. Ali, sa mo kad smo ta ko isprlјani, mi smo ne po be di vi. O verovanju u stvari koje su nam predskazane Istraživanje stanja u kojem se nalazi onaj ko priziva mračne sile jedan je od najsigurnijih i naj kra ćih pu te va u sa zna nju i kri ti ci tih istih si la. Jer sva ko ču do ima dve stra ne: pr va je okre nu ta pre ma ono me ko ga či ni, a dru ga pre ma ono me ko ga pri hva ta. A ni je re dak slučaj da je dru ga po uč ni ja od pr ve, poš to ona u se be već uklju ču je nje go vu taj nu. Ne ko sli ku svog ži vo ta iz vla či pu tem gra fo lo gi je ili hi ro man ti je, sa sta vlja svoj ho ro skop, pa će mo se 4 La Charpillon, le pa se dam na e sto go diš nja lon don ska pro sti tut ka ko ja ne sa mo da je odo le va la Ka zanovinom šarmu nego je tog velikog zavodnika potpuno pomela, pri čemu je još i uživala u tome. Davao joj je no vac i sil ne po klo ne, a ona ga je bez ma lo do ve la do sa mo u bi stva. [Sve napomene ovde potiču od prevodioca.] 65

5 ovaj put za pi ta ti sa mo: šta se de ša va s njim? Vo le li bi smo naj pre da po mi sli mo da je reč o nekom poređenju i ispitivanju. Više ili manje skeptično proveravaćemo tvrdnju za tvrdnjom. Zapravo, ništa od toga. Pre suprotno. Pre svega, radoznalost u pogledu ishoda, tako gorućeg kao kad bi on če kao ve sti o ne ko me ko mu je va žan, ali mu je pot pu no ne po znat. Gori vo za ovu va tru je ste su je ta. Ubr zo je ta va tra og nje no mo re, jer je on sad na le teo na sop stve no ime. Ali, ako je eks po ni ra nje ime na već po se bi je dan od naj ja čih za mi sli vih uticaja koji deluje na onog ko ga nosi (Amerikanci to koriste veoma praktično tako što se u sve tle ćim re kla ma ma obra ća ju Smi tu i Bra u nu), ono se u pred ska zi va nju, po se bi razumlјivo, po ve zu je sa sa dr ža jem ono ga što se ka zu je. Ali, s tim sto ji ova ko: ta ko zva na unutrašnja slika sopstvenog bića, koju u sebi nosimo, iz minuta u minut jeste čista improvi za ci ja. Ona se, ako ta ko mo že mo re ći, pot pu no pri la go đa va ma ska ma ko je on za se be konstruiše. Svet je arsenal takvih maski. Jedino čovek turoban, koji vegetira, traga za njim u se bi da bi se pre ru ša vao. Jer mi smo ve ći nom si ro maš ni u tim sli ka ma. Otu da nas niš ta vi še ne usre ću je ne go kad nam ne ko pri la zi s hr pom eg zo tič nih ma ski i nu di nam sad ret ke primerke, masku ubice, masku finansijskog magnata, masku moreplovca na duge plovidbe. Njihovo razgledanje nas začarava. Vidimo konstelacije, trenutke, u kojima smo istinski bili jed na od njih, ova ili ona, ili sve od jed nom. Sve hr li mo ka ovoj igri ma ski kao opi ja nju i otuda su još i da nas ži vi ba ca či ka ra ta, hi ro man ti i astro lo zi. Oni ume ju da nas pre ne su u jed nu od tih nemih pauza sudbine za koje se tek kasnije primećuje da sadrže klicu nekog sasvim drukčijeg toka sudbine nego što je bio onaj koji se odvijao. Sudbina može da se zaustavi poput srca, i to osećamo u slikama bića, našeg sopstvenog, prividno tako oskudnim, prividno tako lažnim, koje nam šarlatan podastire s dubokim, zanesenim užasavanjem. A mi uto li ko vi še hi ta mo da mu da mo za pra vo što s vi še žud nje u se bi ose ća mo sen ke ni kad proživlјenih života. Kratke senke Kad se primiče podne senke bivaju samo još crni, oštri rubovi podno stvari, i spremne su da se, bezglasno, nepredvidivo, povuku u svoju jazbinu, u svoju tajnu. Tada je, u svojoj zbijenoj, napregnutoj punoći, kucnuo čas Zaratustre, mislioca u podnevu života, u letnjem vrtu. Jer, poput sunca u zenitu, saznanje najstrože opseca stvari. Tajni znak Usme no se pre no se ove Šu le ro ve re či: U sva kom sa zna nju, go vo rio je, mo ra la bi bi ti sadržana čestica apsurdnosti, kao što zapažamo da drevne šare na ćilimima ili ornamental ni fri zo vi uvek ne gde ne znat no od stu pa ju od svo je jed no lič no sti. Dru gim re či ma: ni je presudno napredovanje od saznanja do saznanja, nego je odlučujuća naprslina u svakom po je di nač nom sa zna nju. Ona je ne pri me tan znak au ten tič no sti, ko ji ih iz dva ja od sva ke se rij ske ro be pro iz ve de ne po ša blo nu. 66

6 Kazanovin iskaz Ona je zna la, ka že Ka za no va o ne koj svod ni ci, da ja ne ću ima ti sna ge da odem, a da joj neš to ne dam. Neo bi čan is kaz. Ko ja bi sna ga bi la po treb na da se svod ni ci ne pla ti njena uslu ga? Ili, tač ni je, ko ja je to sla bost na ko ju ona uvek mo že da ra ču na? To je stid. Svodni ca je na pro da ju; ne i stid kli jen ta oko ko ga se ona tru di. Ob u zet sti dom, on tra ži ne ko skro viš te i na la zi naj po u zda ni je: u nov cu. Pr vi nov čić na sto ba ca dr skost; stid uz nje ga dodaje stotinu da bi se prikrio. Drvo i jezik Po peo sam se uz ob ro nak i le gao pod ne ko dr vo. Bi la je to to po la ili vr ba. Zaš to ni sam za pam tio vr stu? Za to što je, dok sam gle dao u kroš nju i pra tio nje no le lu ja nje, u me ni odjed nom ta ko uza vreo je zik da su, u mo joj pri sut no sti, je zik i dr vo još jed nom na mah obavi li svo je pra sta ro ven ča nje. Gra ne, a sa nji ma i kru na, lјulјale su se zamišlјeno ili su se povijale kao da odbijaju; male grane su ispolјavale naklonost ili nadmenost; lišće se opiralo na glim la ho ri ma, tre pe ri lo pod nji ma ili im is ka zi va lo do bro doš li cu; de blo je bi lo do bro ukorenjeno u tlo; a listovi su bacali senke jedan na drugi. Blagi vetar je zasvirao svadbenu mu zi ku i usko ro je ce lim sve tom br zo raz neo de cu za če tu u ovoj lo žni ci, kao go vor sli ka. Rulet Kao i sva ka dru ga strast, ru let nu di sa zna va nje svog li ca sa iskrom ko ja, u pod ruč ju te la, ska če iz jed nog sre diš ta u dru go, mo bi li zu ju ći tek ovaj tek onaj or gan, i u nje mu sa bi ra i omeđava čitavu egzistenciju. Tu je predah odobren desnoj ruci pre nego što kuglica upadne u odelјak. Na lik avi o nu, de sni ca pre la zi pre ko ko lo na, ra se ja va ju ći u svom pre le tu semenke žetona. Najavlјujući rečeni predah, namenjujući ga jedino uhu, to je trenutak kad je kuglica tek ušla u kovitlac i kad igrač napeto posmatra kako fortuna štimuje svoje niske tonove. U toj igri, koja se obraća svim čulima, ne isklјučujući ni atavističko čulo vidovitosti, do la zi red i na oko. Sve mu broj ke na mi gu ju. Ali, ono ipak ni je na od lu ču ju ći na čin na u če no jeziku migova, pa u većini slučajeva upada u zabludu u pogledu onih koji mu se poveravaju. Za to su tu, da bo me, oni ko ji mu na zna ču ju najdublјu pre da nost igri. Još tre nu tak je pred njim uloženi iznos koji je izgublјen. Krupije ga zadržava. Ali, ne drukčije nego što odbojnost odbačene žene ne zadržava lјubavnika. Nјegovu ruku vidi na domaku svoje; ipak, ništa ne pred u zi ma da bi je šče pao. Igra ima stra sne za toč ni ke ko ji je vo le zbog nje sa me, a ne zbog tog što bi im ona do ne la. Čak i kad im sve uzme, oni u se bi tra že kri vi cu. On da ka žu: Lo še sam igrao. I ta lјubav, no se ći u se bi na gra du za nji ho vu žud nju, ide do tle da su i gu bi ci volјeni, jer do ka zu ju ko li ko su sprem ni da za nju žr tvu ju. Toj vr sti bes pre kor nih vi te zo va sre će pri pa dao je knez De li nje, ko ji je to kom mno gih go di na po sle Na po le o no vog pa da vi đan u pa ri skim klu bo vi ma i ko ji je bio ču ven zbog dr ža nja s ko jim je pri hva tao ogrom ne 67

7 gu bit ke. Iz da na u dan dr žao se jed na ko. De sna mu je ru ka, ko jom je ne pre sta no na sto ba cao ogrom ne iz no se, sve vre me mla ko vi si la. Ali le va ru ka mu je bi la ne po kret na i, na de snoj stra ni gur di, vo do rav no za de nu ta u pr sluk. Ka sni je, sa zna lo se od nje go vog so ba ra, na toj stra ni gru di je imao tri ožilјka bi li su to tač ni oti sci nok ti ju s tri pr sta ko ji su ta mo neprekidno pazili da on zadrži svoju nepomičnost. Dalјina i sli ke Ne hra ni li se zadovolјstvo ko je se cr pi u sve tu sli ka ne kim tam nim pr ko som upu će nom zna nju? Gle dam napolјe u pre deo: tu je mo re u za to nu i lјeska po put ogle da la; šu me se uz di žu, kao ne po kret na i ne ma ma sa, na vr hu br da; go re su ru še vi ne ne kog zam ka i kao da ta mo već ve ko vi ma sto je; ne bo bli sta bez obla ka, u ve či toj pla ve ti. Eto šta ho će sne vač. Da se more u milijardama i baš milijardama talasa podiže i spušta, da šume, sa svakim novim tre nut kom, po drh ta va ju od ko re nja do po sled njeg li sta u kroš nja ma, da ne pre kid no stropoš ta va nje i žu bo re nje vla da u ste nju ru i ni ra nog zam ka, da na ne bu nevidlјivo klјučaju ga so vi pre ne go što obra zu ju obla ke sve to sne vač mo ra da za bo ra vi da bi se pre pu stio sli ka ma. S nji ma na la zi spo koj, več nost. Sva ko ptič je kri lo ko je ga ovlaš no do dir ne, sva ki udar ve tra od ko jeg za drh ti, sva ka obli žnja stvar ko ja ga za o ku pi, sve ga to opo vr ga va. Ali, sva ka dalјina iz no va gra di nje gov san, na sva kom zi du od obla ka na la zi oslo nac, sva ki osvetlјeni prozor ponovo izaziva u njemu varnice. I on izgleda najsavršeniji kad mu uspe da sa mom kre ta nju odu zme kom pa snu iglu, da udar ve tra pro met ne u ža mor, a br zi pre let ptičjeg jata u putanju ptica selica. Snevačevo zadovolјstvo je u tome da zaustavi prirodu u okvirima bledih slika. Začarati je novim prizivanjem jeste dar pesnika. Stanovanje lišeno tragova Uđe li ne ko u gra đan sku so bu iz osam de se tih go di na [XIX stoleća], upr kos svoj bla go sti živlјenja ko ja mo žda iz nje zra či, naj ja či je uti sak da ti ne maš ov de šta da tra žiš. Ne maš tu šta da tra žiš, jer u toj so bi ne ma ni naj ma njeg me sta na ko jem njen sta nov nik ni je već ostavio neku svoju mrlјu: na zidnim frizovima sa njihovim ukrasnim venčićima, na naslonjačama s njihovim prekrivačima na kojima su izvezeni monogrami, na prozorima s njihovim oslikanim ornamentima, pred kaminom s njegovim štitnikom od varnica. Lepa Brehtova reč pomaže nam da pobegnemo odatle, veoma daleko odatle. Izbriši tragove! 5 Ov de, u građan skom sa lo nu, u na vi ku je preš lo su prot no po na ša nje. I obr nu to, in ter i jer iz i sku je svog stanovnika koji će prihvatiti najveći mogućni broj navika. One se sabiru u slici i prilici stanara nameštenog stana, takvog kakvog ga vide stanodavci. Stanovati u tim baršunastim sobicama nije bilo ništa drugo nego iza sebe ostaviti neki trag stvoren navikama. A gnev koji bi, uz najmanju štetu, obuzeo žrtvu bio je možda samo reakcija čoveka kome su izbri- 5 Tako glasi refren iz prve pesme zbirke Bertolta Brehta Izvodi iz priručnika za stanovnike gradova. 68

8 sali trag njegovih zemalјskih dana. 6 Taj trag koji je ostavio na presvlakama i naslonjačama, a koji su njegovi roditelјi ostavlјali na fotografijama ili koji su posedovani predmeti ostavlјali u koricama i futrolama, i koji su svi doprinosili da ove sobe izgledaju podjednako nakrcane poput nekog kolumbarijuma. Ali, novi arhitekti su sa svojim staklom i čelikom dospeli dotle da su stva ra li pro sto re gde ni je bi lo la ko osta vi ti ne ki trag. Po sle sve ga re če nog u ovoj knjizi, pisao je već Šerbart pre dvadeset godina, s pravom možemo govoriti o civilizaciji stakla. Taj novi ambijent stakla sasvim će promeniti čoveka. I možemo samo da poželimo da civilizacija stakla neće naići na suviše protivnika. 7 Dobro pisati Do bar pi sac ne ka že vi še ne go što mi sli. A iz to ga pro is ti ču mno ge stva ri. Ka zi va nje, na i me, ni je sa mo iz ra ža va nje ne go je i re a li zo va nje mišlјenja. Kao što ho da nje ni je sa mo izražavanje želјe da se dospe do nekog cilјa nego i njeno realizovanje. Ali, to realizovanje, od ko je je vr ste? Od uve žba no sti ono ga ko ho da za vi si da li ono tač no od go va ra cilјu ili se gubi u žarkosti i rasplinjavanju želјe. Što se više podređuje disciplini i izbegava neuređene i nemarne kretnje, utoliko je više svako držanje tela dovolјno sebi i utoliko je njegovo stupa nje u ak ci ju sa gla sno pred me tu. Loš pi sac je plo dan u za mi sli ma u ko ji ma se iživlјava kao što se loš i neuvežbani trkač razgalјuje u opuštenim i impulsivnim kretnjama svojih udova. Ali, upra vo za to on ni kad ni je u sta nju da ka že šta mi sli. Dar je do brog pi sca da svo jim sti lom mišlјenju dozvoli uprizorenje inventivno uvežbanog tela. On nikad ne kaže više nego što je mi slio. Ta ko se nje go vo pi sa nje ne tro ši u se bi sa mom ne go je di no u ono me što ho će da kaže. Čitanje romana Sve knji ge se ne či ta ju na isti na čin. Ro ma ni su, re ci mo, na či nje ni da bi smo ih je li i gutali. Čitati ih je naslada inkorporisanja. To nije uosećavanje. Čitalac se ne postavlјa na mesto ju na ka ne go on in kor po ri še u se be ono što se ju na ku do ga đa. Ali, na čin da se to po stig ne sugerisan nam je onakvim izlaganjem jela na stolu koje pobuđuje naš apetit. Doduše, postoji iskustvo s presnom hranom, baš kao što postoji presna hrana u stomaku, naime iskustva sa sop stve nim te lom. Ali umet nost ro ma na, kao i ku li nar ska umet nost, po či nju tek s one stra ne pre snih na mir ni ca. A ko li ko li je sa mo hran lji vih sup stan ci u pre snom sta nju ne svar lji vo! I ko li ko li je sa mo do ži vlja ja za ko je se pre po ru ču je da ih či ta mo, a ne da nam se do ga đa ju! Oni uka zu ju na mno ge lju de ko ji su pre tr pe li gu bi tak kad su se s tim do ži vljajima suočili in natura. Ukratko, ako postoji neka muza romana, deseta, onda ona nosi am- 6 Citat iz drugog dela Geteovog Fausta, u 5. či nu. 7 Paul Šer bart (Paul Sche er bart, ), ne mač ki je pi sac fan ta stič ke knji žev no sti. Bio je i cr tač. Pod pseudonimom Kuno Kifer, objavio je svoju najpoznatiju knjigu Arhitektura stakla, u kojoj je zagovarao ekspresionističku arhitekturu. Benjamin citira iz nje: Kuno Küfer, Glasarchitektur,

9 ble me ku hinj ske vi le. Ona uz di že svet iz pre snog sta nja da bi ga uči ni la je sti vim, da bi iz nje ga iz vu kla ukus. Mo že mo, dok je de mo, ako već ta ko mo ra bi ti, da či ta mo no vi ne. Ali, nikad neki roman. Jer, to su sukobljene aktivnosti. Umetnost pripovedanja Sva ko ju tro nas oba veš ta va o no vo sti ma sa zemlјinog ša ra. A ipak smo u po gle du čudnovatih priča siromašni. Otkuda to? Pa otuda što do nas više ne dopiru događaji koji nisu već prožeti objašnjenjima. Drugim rečima: bezmalo ništa više što se događa ne podstiče na priču, sve je u korist informacije. Naime, već pola umetnosti pripovedanja sastoji se u tome da povest koju pripovedate lišite objašnjenja. U tome su, u starini, bili majstori; Hero dot na nji ho vom če lu. U če tr na e stom poglavlјu tre će knji ge nje go ve Istorije na la zi mo pri ču o Psa me ni tu. Kad je egi pat skog kralјa Psa me ni ta po tu kao per sij ski kralј Kam bis i Psa me nit bio zaroblјen, Kam bis je na sto jao da po ni zi zaroblјenika. Iz dao je za po vest da Psa me ni ta iz ve du na uli cu kroz ko ju će se kre ta ti per sij ska tri jum fal na po vor ka. Za tim je ude sio da zaroblјenik vi di svo ju ćer ku ka ko kao sluš ki nja ide s vr čem po vo du na iz vor. 8 I dok su svi Egipćani kukali i jadikovali pred tim prizorom, stajao je Psamenit sam, nepomičan, ka me nog li ca, i je di ni ni je is pu stio ni reč, po nik nu tog po gle da; i kad je ubr zo za tim vi deo svog si na, ko ga su, u po vor ci zaroblјenika, vo di li na gu bi liš te, ostao je i dalјe ta ko nepomičan. Ali, kad je potom, u redovima zaroblјenika, prepoznao jednoga od svojih slugu, starog, osiromašenog čoveka, stao se udarati pesnicama po glavi, ridati i pokazivati sve znake najdublјe žalosti. 9 Iz te po ve sti mo guć no je sa gle da ti šta je istin ska pri ča. In for maci ja svo ju pla tu za ra đu je u tre nut ku dok je no va. Ona ži vi sa mo u tom tre nut ku, pa tre ba da mu se u ce lo sti pre pu sti i u tom tre nut ku bu de objavlјena, ina če je nje no vre me izgublјeno. Druk či je je s pri čom; ona se ne tro ši. Ču va svo ju sna gu sa bra nu i spo sob na je za razvijanje i posle dugog vremenskog perioda. Tako se Montenj vratio toj povesti o egipat skom kralјu i sam se za pi tao: zaš to on tu gu je tek pri po gle du na slu gu? Mon tenj na svo je pi ta nje od go va ra ova ko: Poš to je on već bio pre pun ža lo sti, bio je po tre ban još sa mo 8 Kod ondašnjih Egipćana je taj posao donošenja vode smatran ponižavajućim i radili su ga isključivo robovi. 9 Autor ovo mesto navodi kao da neposredno potiče iz Herodotove Istorije, ali se ta kva pri ča o Psa menitu, u navedenom obliku, ne nalazi kod Herodota. Benjamin je preuzeo nečije skraćivanje. Kod Herodota, osiromašeni sluga je, u stvari, nekadašnji Psamenitov dvoranin koji je doveden do prosjačkog šta pa ra znim nevolјama i grč ki isto ri čar ga ne predstavlјa u re do vi ma zaroblјenika ne go kao oso bu koja traži milostinju od vojnika. Ipak, te razlike nisu od većeg značaja. Najproblematičnije je što povest o ko joj je reč, kod He ro do ta, ne osta je bez zaklјučka, ka ko to su ge ri še Be nja min. He ro dot ka zu je da je Kambis bio iznenađen Psamenitovim postupanjem, pa je poslao glasnika da se ovaj raspita za razloge takvog ponašanja. Psamenit je odgovorio: O, sine Kirov, nesreće moje porodice prevelike su da bih mogao da ih opla čem, ali nevolјa mog dvo ra ni na ko ji je s ve li kog bo gat stva spao na pro sja če nje pod svo je sta re dane zaslužuje suze. Kad je Kambisu i njegovim savetnicima preneseno to objašnjenje, oni su zaklјučili da je od go vor mu dar. 70

10 mali dodatak, i žalost je provalila iz svojih ograda. Tako eto kaže Montenj. 10 Ali, mo gao bi neko reći i sledeće: Kralјa ne dira sudbina članova kralјevske porodice, jer je ona njegova sopstvena sudbina. Ili drugi: Na pozornici smo uzbuđeni mnogo čime što nas u životu ne uz bu đu je. Taj slu ga je za kralјa sa mo glu mac. Ili tre ći: Ogrom ne bo li se go mi la ju i on da iz bi ja ju tek u tre nu opuš ta nja. Po gled na tog slu gu bio je taj tren opuš ta nja. Ako bi se ova povest zbila danas, mislio je četvrti, onda bi u svim listovima stajalo da je Psamenitu nje gov slu ga dra ži ne go nje go va de ca. Si gur no je da bi sva ki no vi nar, uz od ma hi va nje rukom, tako objasnio događaj. Herodot ne objašnjava ništa. Nјegov je izveštaj krajnje suv. Stoga ta povest iz starog Egipta i posle hiljada godina može izazvati čuđenje i podstaći na raz miš lja nje. Na lik je se me nju ko je je mi le ni ju mi ma le ža lo za tvo re no u her me tič kim odajama u piramidama, a svoju snagu klijanja sačuvalo je do dana današnjeg. Posle završetka Često se nastanak velikih dela zamišlja po slici rađanja. Ta slika je dijalektička; ona obu hva ta pro ces s dve stra ne. Pr va je u ve zi sa stva ra lač kim za če ćem i od no si se na žen ski element u geniju. Taj ženski element se iscrpljuje sa završetkom. Donosi delo u život i zatim odumire. Ono što umire u majstoru sa završavanjem stvaranja jeste onaj deo u njemu gde je ono bi lo za če to. Ali, sad taj za vr še tak de la a to nas vo di do dru ge stra ne pro ce sa ni je nešto smrtno. Do toga ne možemo dospeti spolja; glačanje i poboljšavanje ništa ne postižu. Ono se od i gra va u unu traš njo sti sa mog de la. I ov de je opet reč o ne kom ra đa nju. Stvaranje, naime, sa svojim završavanjem, iznova rađa tvorca. Ne po njegovoj ženskosti, u kojoj je ono bi lo za če to, ne go u nje go vom muš kom ele men tu. Po ne sen, on nad ma šu je pri ro du: jer, ovu egzistenciju, koju je on po prvi put začeo u tamnim dubinama materinskog tela, sad zahvaljuje svetlijem carstvu. Njegov zavičaj nije tamo gde je rođen nego na svet dolazi ta mo gde je nje gov za vi čaj. On je muš ki pr vo ro đe nac de la, ko je je ne kad za čeo. (Sa nemačkog preveo Jo vi ca Aćin) 10 Montenj, u svom eseju O tugi, zapravo navodi onako kako otprilike jeste kod Herodota i iznosi da je Psa me ni tov od go vor Kam bi su gla sio: Po sled nja nevolјa [dvo ra ni no vo osi ro ma še nje i prosjačenje] može biti ispraćena suzama, a dve prve [pogublјenje sina i ropsko ponižavanje ćerke] na da le ko pre va zilaze sve načine kojim mogu biti iskazane. 71