1. DEVIZNO POSLOVANJE I PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM

Transcript

1 1. DEVIZNO POSLOVANJE I PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM Devizno poslovanje je deo društveno-ekonomskig sistema jedne zemlje, sa kojom se regulišu finansijski odnosi sa inostranstvom. Devizno poslovanje ili devizni sistem sačinjavaju svi instrumenti i mere utvrđene zakonskim propisima jedne zemlje, a koji su usaglašeni sa međunarodnim aranžmanima i protokolima. Deviznim poslovanjem se reguliše: Platni promet sa inostranstvom; Način sticanja i raspolaganja sa stvarnim sredstvima plaćanja u zemlji i inostranstvu i Sva druga pitanja vezana za sferu međunarodnih ekonomskih odnosa. Osnovni propis kojim je regulisano devizno poslovanje kod nas je Zakon o deviznom poslovanju usvojen 2006 godine. Navedenim zakonom uređuje se način plaćanja i naplaćivanja u poslovanju sa inostranstvom i drugo devizno poslovanje. Devize su potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu, kao i efektivni strani novac, osim kovanog zlatnog novca. Pojam ćvalutać potiče od latinske reči valuta. Pod ovim pojmom se podrazumeva novčano važenje, odnosno oficijalni novčani standard u jednoj zemlji. Valuta predstavlja novčanu jedinicu. Ona je osnova u monetarnom sistemu jedne zemlje, odnosno to je efektivni novac koji cirkuliše u opticaju, u datoj nacionalnoj ekonomiji. Strane valute predstavljaju efektivan strani novac u inostranim nacionalnim kompanijama. Međutim, devize se koriste za plaćanje u inostranstvu, ako deviznim zakonom nije drugačije određeno. Devize se kupuju i prodaju na jedinstvenom deviznom tržištu: Zabranjena je kupovina i prodaja između domaćih lica, između stranih lica i izemđu domaćih i stranih lica u Republici Srbiji van jedinstvenog deviznog tržišta. Zabranjeno je takođe i naplaćivanje u devizama i u zlatu. Domaće lice, u smislu deviznog zakona, jeste pravno lice i preduzetnik sa sedištem u RS, kao i fizičko lice sa prebivalištem u RS. Strano lice u smislu deviznog zakona, jeste pravno lice sa sedištem u inostranstvu i fizičko lice sa prebivalištem u inostranstvu. Ovlašćena banka, u smislu deviznog zakona, jeste banka koja ima ovlašćenja da vrši platni promet sa inostranstvom i kreditne poslove sa inostranstvom, kao i banka koja ima ovlašćenje da obavlja devizno valutne poslove u RS. Devize ostvarene u u skladu sa odredbama deviznog zakona, pravno lice ili preduzetnik drže na svom deviznom računu kod ovlašćene banke ili prodaju ovlašćenoj banci. Na pomenute devize 1

2 banke ne plaćaju kamatu, osim po osnovama propisanim deviznim zakonom. Plaćanje i naplaćivanje u obavljanju poslova sa inostranstvom vrši se preko banke ovlašćene za poslove sa inostranstvom Regulativa deviznog poslovanja Zakon o deviznom poslovanju osnovni je zakonski propis koji reguliše devizno poslovanje. Osnovne odrednice deviznog sistema. (Zakon o deviznom poslovanju). Rezident je, prema odredba ma Deviznog zakona: 1. pravno lice koje je registrovano i ima sedište u Republici; 2. preduzetnik fizičko lice koje je registrovano u Republici i koje radisticanja dobiti, u vidu zanimanja, obavlja zakonom dozvolje nudelatnost; 3. ogranak stranog pravnog lica upisan u registar kod nadležnog organa u Republici; 4. fizičko lice koje ima prebivalište u Republici, osim fizičkog lica koje ima boravak u inostranstvu duži od godinu dana; 5. fizičko lice strani državljanin koji na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize boravi u Republici duže od godinu dana; 6. državni organ i organizacija, korisnici budžetskih sredstava Republike, korisnici sredstava organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i korisnici budžetskih sredstava lokalne vlasti; 7. diplomatsko, konzularno i drugo predstavništvo u inostranstvu koja se finansiraju iz budžeta Repu blike i domaći državljani zaposleni u tim predstavništvima, kao i članovi njihovih porodica. Nerezide ti su sva lica koja nisu nave de na pod pojmom rezidenata Tekuće devizno poslovanje Deviznim zakonom kao tekući poslovi definisani su oni tekući poslovi zaključeni između rezidenata i nerezidenata čija namena nije prenos kapitala. Plaćanje, naplaćiva nje i prenos po tekućim poslovima između rezidenata i nerezidenata vrši se slobodno tj. bez ograničenja, a to su: 1) plaćanja po osno vu spolj no trgovinskih poslova i po drugim tekućim poslovima sa inostranstvom u smislu zakona koji uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje; 2) plaćanja po osnovu otplate kamata na kre dite; 3) povraćaj sredstava uloženih u investicije i unos dobiti po osnovu direktnih investicija; 4) prenose u korist fizičkih lica po osnovu: penzija, invalidnina i ostalih socijalnih primanja, prenose po osnovu poreza i taksi, međudržavne saradnje, likvidiranih šteta po osnovu ugovora o 2

3 osiguranju, prenose po osnovu pravosnažnih i izvršnih odluka, prenose po osnovu dobitaka u igrama na sreću, naknada za koncesije, članarina i kazni (penala) i druge prenose, kao i prenose po osnovu iznosa troškova potrebnih za izdržavanja porodice Sredstva i instrumenti plaćanja Devizni zakon razlikuje sredstva plaćanja i strana sredstva plaćanja. Sredstva plaćanja su dinar i strana sredstva plaćanja. Strana sredstva plaćanja su: 1) devize - potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu; 2) efektivni strani novac potraživanja u gotovini, odnosno papirni ili kovani novac koji glasi na stranu valutu. Prema odredbama deviznog zakona, instrumen ti plaćanja su: čekovi, menice, akreditivi, doznake, platne kartice i drugi instru menti plaćanja potraživanja od izdavaoca - nerezidenta, koja glase na stranu valutu i mogu se unovčiti u stranu valutu, uključujući i mogućnost klirinškog platnog prometa Redovan izvoz/uvoz i izvoz/uvoz na kredit Devizni zakon obavezuje rezidente da sredstva plaćanja po osnovu izvoza robe ili usluge, unesu u Republiku u roku do 180 dana od dana izvoznog carinjenja robe, odnosno od dana izvršenja usluge, a naplata izvoza posle toga roka smatra se kreditnim poslom sa inostranstvom. Rezident sredstva plaćanja ostvarena po osnovu proda je plaćene robe koja se nalazi u inostran stvu (reeksport) i robe koja se neposredno isporučuje inostranstvu, unosi u Republiku u roku do 180 dana od dana izvršenog plaćanja. Rezident unapred plaćenu robu ili uslu gu uvozi u Republiku u roku do 180 dana od dana izvršenog plaćanja robe ili usluge. Rezident koji ne uveze robu ili uslugu u roku od 180 dana vrši povraćaj unapred plaćenog iznosa odmah, a najkasni je u roku od pet dana od dana isteka navedenog roka. Narodna banka Srbije propisuje uslove i način evidentiranja kreditnih poslova. Rezident - pravno lice može realizovan posao izvoza robe i usluga izuzetno naplati ti realizovanim uvozom robe i usluga pod uslovima i na način koji propiše Vlada. 3

4 Time se omogućuje prebijanje dugovanja i potraživanja nastalih po spoljnotrgovinskim poslovima Kupoprodaja potraživanja i dugovanja po spoljnotrgovinskim poslovima Banke, odnosno rezidenti, mogu kupovati ili prodavati potraživanja i dugovanja koja su nastala po spoljnotrgovinskim poslovima rezidenata. Navedeni poslovi mogu se vršiti samo na osnovu ugovora, zaključenog u pismenoj formi između svih učesnika u poslu. Banke su dužne da o navedenim poslovima izveste NBS na način i u rokovima koje ona propiše. Vlada propisuje rezidentima bliže uslove, način obavljanja i izveštavanja Deviznog inspektorata o navedenim poslovima. Nerezidenti mogu kupovati potraživanja i dugovanja po osnovu spoljnotrgovinskih poslova samo pod uslovima i nanačin koje propiše Vlada Kapitalni poslovi između rezidenata i nerezidenata Kapitalni poslovi su poslovi između rezidenata i nerezidenata čija je namena prenos kapitala. Plaćanje, naplaćivanje i prenos po kapitalnim poslovima između rezidenata i nerezidenata vrše se slobodno, osim ukoliko zakonom nije propisano ograničenje bilo koje vrste. Član VIII Statu ta MMF-a ne dozvoljava zemljama-članicama da vrše ograničenja u tekućim transakcijama sa inostranstvom, što se ne odnosi i na kapitalne transakcije (gde države - članice zadržavaju pravo uvođenje izvesnih ograničenja). Devizni zakon precizira koji se poslovi smatraju kapitalnim poslo vima, a to su: direktne investicije, ulaganja u nekretnine, poslovi sa hartijama od vrednosti, poslovi sa investicionim i dobrovoljnim penzijskim fondovima, kreditni poslovi, depozitni poslovi, poslovi po osnovu ugovora o osiguranju u skladu sa zakonom koji uređuje osiguranje, jednostrani prenosi sredstava plaćanja (lični i fizički) Valutna klauzula i devizna plaćanja u zemlji Devizni zakon je dozvolio ugovaranje u devizama u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima. Rezide ti i nerezidenti koriste devize, po pravilu, za plaćanje inostranstvu, ako zakonom nije drukčije određeno. Plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i između rezidenata i nerezidenata u Republici vrše se u dinarima. Izuzetno, plaćanje, naplaćivanje i prenos sredstava u Republici mogu se vršiti i u devizama po osnovu: 1) deviznog kreditiranja u zemlji za namene plaćanja uvoza robe i usluga iz inostranstva pravnom licu, a fizičkom licu radi kupovine nepokretnosti u zemlji; 2) uplate depozita kao sredstva obezbeđenja; 4

5 3) kupovine potraživanja i dugovanja po spoljno-trgovinskim poslovima - na osnovu ugovora; 4) plaćanje premija osiguranja i prenosa po osnovu osiguranja života; 5) po osnovu prodaje i davanja u zakup nepokretnosti. Plaćanje, naplaćivanje i prenos po navedenim poslovima može se vršiti i po poslovima koji su uređeni zakonima koji uređuju tržište hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i osiguranje depozita, kao i u drugim slučajevima propisanim zakonom. NBS propisuje u kojim slučajevima se plaćanje, naplaćivanje, uplate i isplate mogu vršiti i u efektivnom stranom novcu. NBS donela je Odluku o plaćanju, naplaćivanju, uplati i isplati koji se mogu vršiti u efektivnom stranom novcu (Odluka o plaćanju, naplaćivanju, uplati i isplati, koji se mogu vršiti u efektivnom stranom novcu). Rezident pravno lice, preduzetnik i ogranak stranog pravnog lica mogu, u obavljanju delatnosti za koju su registrovani, vršiti naplatu u efektivnom stranom novcu u sledećim slučajevima: a) kada pružaju usluge rezidentima izičkim licima i nerezidentima izičkim licima u međunarodnom putničkom prometu, uključivši i prodaju robe u međunarodnim prevoznim sredstvima.; b) kada prodaju robu rezidentima izičkim licima i nerezidentima izičkim licima u slobodnoj carinskoj prodavnici; c) kada snabdevaju strane vazduhoplove i brodove gorivom i mazivom i drugom potrošnom robom u lukama u Republici Srbiji; d) kada naplaćuju putarinu za vozila strane registracije. Diplomatsko i konzularno predstavništvo Republike Srbije u inostranstvu mogu konzularne takse naplaćivati u efektivnom stranom novcu koji polažu na devizni račun u inostranstvu u skladu s propisom kojim se uređuje držanje deviza na računu kod banke u inostranstvu Kurs dinara Devize i efektivni strani novac mogu se kupovati i prodavati samo na deviznom tržištu, za namene koje su dozvoljene deviznim propisima. Devizni zakon predviđa, kao i ranije, dva nivoa deviznog tržišta: neposrednu kupo-prodaju i kupo-prodaju na Međubankarskom sastanku deviznog tržišta. Kurs dinara prema stranim valutama na deviznom tržištu formira se slobodno, u skladu s ponudom i tražnjom deviza. Zvanični srednji kurs dinara formira se na način utvrđen propisom NBS. Za potrebe knjigovodstva i statistike primenjuje se zvanični srednji kurs dinara. 5

6 Za obračun carine i drugih uvoznih dažbina primenju je se zvanični srednji kurs dinara utvrđen poslednjeg radnog dana u nedelji koja prethodi nedelji u kojoj se utvrđuje iznos carine i drugih uvoznih dažbina, u skladu sa Carinskim zakonom Zaštitne mere u slučaju poremećaja u platnom bilansu U slučaju nastupanja ozbiljnijih poremećaja u platnom bilansu, kada kretanje kapitala prozrokuje ili preti da prouzrokuje ozbiljne poteškoće u sprovođenju monetarne politike i politike deviznog kursa, koje su rezultat prekomernog priliva ili odliva kapitala iz Republike, Vlada na predlog NBS može doneti određene zaštitne mere. Donete mere mogu se primenjivati dok traju poremećaji zbog kojih su donesene, a naj duže šest meseci od dana njihovog donošenja Kontrola i evidencija deviznog poslovanja Devizno poslovanje podleže deviznoj kontroli. Kontrolu deviznog poslovanja vrše organi kontrole: 1. Narodna banka Srbije, 2. Devizni inspektorat, 3. Carinski organi, odnosno drugi nadležni organi koji ima ju pravo da, radi provere, zahtevaju svu dokumentaciju o tom poslovanju kao i drugu dokumentaciju neophodnu za deviznu kontrolu. Carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku, efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju. Narodna banka Srbije vrši kontrolu deviznog poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija, menjača, kao i rezidenata i nerezidenata koji su sa bankom i drugomfinansijskom organiz cijom, odnosno menjačem povezani imovinskim, upravljačkim i poslovnim odnosima. Devizni inspektorat vrši kontrolu deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata. Devizni inspektorat vrši kontrolu deviznog poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija, menjača, kao i rezidenata i nerezidenata koji su sa bankom i drugom finansijskom organizacijom, odnosno menjačem povezani imovinskim, upravljačkim i poslovnim odnosima. Devizni inspektorat obrazuje se kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, za vršenje inspekcijskih poslova, poslova vođenja prekršajnog postupka i s njime povezanih stručnih poslova. Devizna kontrola vrši se prema zakonu koji uređuje upravni postupak. Prekršajni postupak za prekršaje propisa ne deviznim zakonom vodi se u skladu sa zakonom koji uređuje prekršaje. 6

7 Rezidenti i nereziden ti vode evidencju o poslovanju propisanom odredbama deviznog zakona. Vlada propisuje uslove i način vršenja kontrole deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata, kao i uslove i način izveštavanja i vođenja predmetne evidencije. 2. SUBJEKTI DEVIZNOG I SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA U spoljnotrgovinskom poslovanju postoji veliko ukrštanje i saradnja preduzeća iz raznih zemalja. Kako je tržište postalo globalno spacijalizacija i ekonomija obima su važnije nego kad se radi o subjektima na nacionalnom tržištu. Promene u specijalizaciji i organizaciji međunarodnih subjekata imaju značajan uticaj na međunarodne marketing strategije. Privredni subjekt je lice koje obavlja privrednu delatnost radi zadovoljavanja društvenih interesa i ostvarivanja dobiti. Privrednom delatnošću se smatra proizvodnja ili promet robe, kao vršenje usluga na tržištu. Privredni subjekti se dele na preduzetnike (kao fizička lica), te preduzeća, privredna društva i zadruge kao pravna lica. Postoje i posebni privredni subjekti koji mogu da obavljaju samo određenu delatnost (banke, berze, osiguravajuća društva, dileri, brokeri i sl), čija je delatnost speciična, pa se podvrgavaju posebnom zakonodavnom režimu. Privredno društvo je pravno lice sa jednim ili više članova (vlasnika) koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti. Karakterišu ga osnivački akt, ulog, namera sticanja dobiti i registracija. Lice koje neposredno uloži kapital ili kupi akcije postaje član društva. Društvo se naziva društvo lica ako vlasnici odgovaraju svom svojom imovinom, a to su, najčešće ortačka i komanditna društva. Društva kapitala su društva koja odgovaraju samo uloženim kapitalom (akcijama ili udelima). Ukupni kapital društva čine osnovna sredstva, obrtna sredstva, nevidljivi kapital (good will), rezerve i neraspoređena dobit. Subjekti spoljne trgovine su lica koja direktno obavljaju spoljnotrgovinski promet sa inostranstvom ili, pak, svojom ulogom indirektno doprinose obavljanju spoljnotrgovinskih poslova. To su nosioci spoljnotrgovinskog prometa od pripreme spoljnotrgovinskih poslova, pa do njihovog zaključivanja, realizacije i kontrole. Bez njihovog delovanja spoljnotrgovinski promet ne bi mogao ni postojati. Subjekti koji se bave poslovima spoljne trgovine moraju da ispunjavaju potrebne prostorne, tehničke, kadrovske i organizacione uslove i da budu upisani u registar koji se vodi kod Аgencije za privredne registre Republike Srbije.U pomenuti registar upisuju se i preduzetnici, odnosno samostalne privredne radnje koje su ranije bile upisivane u opštinske registre. Subjekti spoljne trgovine mogu biti: preduzetnici, preduzeća, društva i zadruge. Preduzetnici, kao izička lica, imaju status samostalnih radnji, sa pravom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova. Spoljnotrgovinske poslove u zemljama tržišne privrede može da 7

8 obavlja bilo koji pojedinac, kao građansko lice, ako ima klijenata koji mu obavljanje tih poslova poverava ili poslove radi za sopstveni račun. Novim zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju u Srbiji je, takođe, preduzetnicima omogućeno da obavljaju spoljnotrgovinske poslove (uvoz i izvoz), ali samo uvoz za sopstvene potrebe i izvoz sopstvene proizvodnje i usluga. Preduzeća su samostalni oblici organizacije spoljne trgovine, sa samostalnom upravom, žiro i deviznim računom i samostalnom odgovornošću u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova. Po našim propisima termin preduzeća koristi se samo za javna preduzeća, koja mogu biti lokalna i državna preduzeća. Društva su, oblici organizovanja preduzeća na principima vlasništva kapitala, a dele se na: preduzeća lica i preduzeća kapitala. Preduzeća lica su sopstvena (individualna) ili ortačka društva. Društva kapitala su mnogo značajnija u spoljnotrgovinskom poslovanju, a dele se na: akcionarska društva i društva na udele (društva sa ograničenom odgovornošću). U praksi se društva javljaju u raznim oblicima, kao što su preduzeće, grupa, holding kompanija, trust, koncern, transnacionalna kompanija, multinacionalna kompanija i sl. Zadruge su organizacije izičkih lica zasnovane na njihovoj ravnopravnosti i solidarnosti. Osnivaju se radi ostvarivanja zajedničkih interesa, na primer, nabavnoprodajne, omladinske, poljoprivredne, za izgradnju stanova, za zapošljavanje i sl. Zasnivaju se na nekoliko jasnih načela: 1. otvorenost za nove članove, 2. promenjivost ulaganja kapitala, kapital se unosi i iznosi prema pravilima zadruge, 3. one rade za zadrugare, preduzetnike i za druga lica, 4. svi su zadrugari ravnopravni u upravljanju zadrugom po principu jedan zadrugar jedan glasć i u korišćenju njenih usluga, bez obzira na veličinu uloženog kapitala, 5. dobrovoljnost, svako je lice slobodno da postane član, ali i da istupi iz zadruge i iznese kapital, prema pravilima zadruge. Samo fizička lica mogu da budu članovi zadruge. Zadruge mogu biti značajne u izvoznim i uvoznim poslovima, jer su konkurentnije nego pojedinačni sitni zadrugari, kao izička lica. One se često udružuju u saveze, na primer, izvozne zadruge, uvozne zadruge, ili zadruge koje obavljaju ukupnu spoljnu trgovinu (izvoz i uvoz) za svoje članove- zadrugare. Jedan deo organizacione mreže preduzeća i društava svoje poslovanje obavlja u zemlji porekla, a drugi deo u inostranstvu. Zato se subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja mogu podeliti na: subjekte koji posluju u zemlji i subjekti koji posluju u inostranstvu SUBJEKTI U ZEMLJI 8

9 Subjekti koji posluju u zemlji su sledeći: 1. preduzeća za izvoz i uvoz, 2. preduzeća za zastupanje stranih firmi, 3. preduzeća za međunarodno posredovanje, 4. preduzeća za izvođenje građevinskih radova u inostranstvu, 5. preduzeća za turističke poslove, 6. preduzeća za poslove slobodnih i carinskih zona, 7. preduzeća za međunarodni transport, 8. preduzeća za međunarodnu špediciju, 9. preduzeća za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe i usluga, 10. banke u međunarodnom poslovanju, 11. organizacije za međunarodno osiguranje, 12. ostali subjekti u spoljnoj trgovini, 13. država i njeni organi sa stanovišta njihove uloge u spoljnotrgovinskom poslovanju. Sve pomenute vrste subjekata spoljne trgovine imaju svoje speciičnosti i moraju posebno biti upisane u registar nadležnog državnog organa Preduzeća za izvoz i uvoz Preduzeća koja se bave izvozom i uvozom jesu najznačajniji subjekti spoljne trgovine i predstavljaju direktne nosioce spoljnotrgovinskih poslova. U grupu preduzeća spadaju: proizvodna (poslovna) preduzeća i specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća. Proizvodna (poslovna) preduzeća, sa stanovišta spoljne trgovine, mogu biti organizovana na raznovrsne načine, i to: kao delovi preduzeća u obliku poslovnica, odeljenja, sektora, službi, proitnih centara i sl. ili kao samostalni subjekti (sa svojom registracijom, upravom, deviznim i žiro-računom) unutar složenih poslovnih društava odnosno višeilijalnih sistema. Razlozi zbog kojih proizvodna (poslovna) preduzeća osnivaju svoje delove ili preduzeća za izvoz i uvoz su sledeći: lakša komunikacija sa potrošačima, odnosno korisnicima njihovih uluga, dobro poznavanje svojih proizvoda (usluga) i pravilno predstavljanje njihovog kvaliteta i referenci, optimalno korišćenje sopstvenih faktora proizvodnje i smanjivanje zavisnosti od specijalizovanih spoljnotrgovinskih preduzeća, proširivanje polja delatnosti za sticanje dohotka i proita, pored proizvodnje i usluga, i na oblast spoljne trgovine, sigurnija i trajnija vladavina tržištima u inostranstvu. 9

10 Spoljna trgovina proizvodnih (poslovnih) preduzeća ima manju slobodu delovanja u odnosu na specijalizovanu spoljnu trgovinu kako se ne bi zapostavila prodaju (izvoz i uvoz) sopstvenih proizvoda, a više radilo za treća lica. Zbog toga se propisuje strogo interno pravilo rada ovih preduzeća, po kome ona mogu zaključivati poslove i zarađivati profit i dohodak izvan preduzeća tek kada omoguće normalnu prodaju i nabavku svom matičnom preduzeću.to ne znači da se proizvodna (poslovna) preduzeća odriču rada i usluga specijalizovanih spoljnotrgovinskih preduzeća u svim onim slučajevima kada ova preduzeća za njih mogu zaključiti bolje i unosnije poslove. Specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća imaju značajnu ulogu kao nosioci spoljne trgovine. Njihove prednosti su sledeće: spoljna trgovina je njihova jedina specijalizacija i struka, najbolje poznaje prilike i tržište za određenu robu (uslugu), pa ove poslove najkvalitetnije obavljaju, spoljnotrgovinske poslove obavljaju za veliki broj preduzeća (posebno sitnijih, koja i nemaju svoju spoljnotrgovinsku delatnost), što preko ekonomije obima smanjuje troškove spoljne trgovine, pa se ona obavlja ekonomičnije, uz niže rabate i provizije, spoljna trgovina je povezana sa prelaskom jedne ili više državnih granica, sa praćenjem zakona i drugih propisa, zaključivanjem spoljnotrgovinskih ugovora, praćenjem međunarodnih propisa i prakse u spoljnoj trgovini, praćenjem inovacija u svetskoj trgovini, neophodnosti saradnje sa špediterima, transporterima, bankama, osiguranjem, državnim organima, pa se proizvođačima često ne isplati da organizuju ogromne službe i zapošljavaju veliki broj radnika na ovim poslovima, poznajući spoljna tržišta i sve prilike na njima, a posebno konjukturu i odnose ponude, tražnje i konkurencije, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu dobiti i nove poslove, koje bi teško obezbedila i dobila samostalna proizvodna (poslovna) preduzeća, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća (posebno veća) imaju jaku organizacionu mrežu u inostranstvu za uspostavljanje kvalitetnih kontakata sa postojećim i potencijalnim kupcima u inostranstvu, kada je reč o složenim proizvodima koji zahtevaju trajniji servis i rezervne delove u inostranstvu, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu kvalitetnije i jeftinije organizovati ove poslove, jer to rade za veći broj preduzeća. zbog većeg broja preduzeća sa kojima rade, specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu obavljati složen sistem spoljnotrgovinskih poslova (ulaganje kapitala, kooperacija, kompenzacija, konsignacija i sl.), što je teže organizovati kada sama proizvodna preduzeća obavljaju poslove spoljne trgovine. znanje, organizacija, kvaliikovanost i razvijene poslovne veze omogućavaju specijalizovanim spoljnotrgovinskim preduzećima i društvima da poslove trgovine obavljaju uspešnije, konkurentnije, uz veći obrt, manje angažovanje kapitala i veći proit. Specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća mogu kupovati i prodavati proizvode i usluge (robu) na sledeći način: u svoje ime i za svoj račun, kada ostvaruju razliku u ceni u visini između prodajne i nabavne cene, u svoje ime i za svoj račun po tehnologiji uglednih svetskih firmi (franšizing), 10

11 realizujući njihove proizvode i/ili usluge po propisanim cenama, a zarađujući za sebe rabat kao popust u ceni koji vlasnik robe odobrava korisniku franšize. Uobičajeno je da vlasnik od korisnika franšize naplaćuje i određenu nadoknadu (procenat od ukupnog prihoda) u obliku tzv.tantijeme odnosno rojalti (royalty), a na ime korišćenja proizvođačke, uslužne, odnosno trgovačke marke, u svoje ime i za tuđi račun (u tzv.komisionom odnosu), kada spoljna trgovina zarađuje komisionu proviziju, u tuđe ime i za tuđi račun (u zastupničkom odnosu), kada ova preduzeća rade za svog principala i zarađuju zastupničku proviziju, u tuđe ime i za tuđi račun u poslovima posredovanja, kada ova preduzeća garantuju svojim imenom i ovlašćenjem principala da kvalitetno mogu obaviti posredničke poslove, s tim da ona nisu potpisnici ugovora, niti imaju prava i obaveze iz spoljnotrgovinskog ugovora, i tada zarađuju posredničku proviziju. Specijalizovana spoljnotrgovinska preduzeća se, dakle, bave izvozom i uvozom robe, usluga, tehnologije, kapitala i drugim oblicima međunarodnih ekonomskih transakcija. Mogu biti u svim oblicima vlasništva: privatna, zadružna, državna, mešovita i drugo. U ovu grupu spadaju i reeksporteri. Komisiona spoljnotrgovinska preduzeća To su preduzeća koja rade u svoje ime, a za tuđi račun. Njihove karakteristike su sledeće: obično se radi o snažnim preduzećima koja imaju razvijenu mrežu u zemlji i inostranstvu, svojim poznavanjem domaće privrede i upornim istraživanjem komparativnih stranih tržišta dovode do pronalaženja unosnih spoljnotrgovinskih poslova, prilikom davanja ponuda, učešća na berzama, tenderima i aukcijama rade isključivo po nalozima principala, vlasnika robe ili upita za istom, od koga dobijaju instrukcije i zajedno s njim rade poslove, iste realizuju i brinu o reklamacijama iz zaključenih spoljnotrgovinskih poslova, pošto su u stalnom kontaktu sa kupcima i bolje poznaju platežne moći kupca, oni su odgovorni za naplatu robe, za svoje usluge naplaćuju proviziju najčešće 3-5% od naplaćene robe. Ovde spadaju i preduzeća konsignacione prodaje. Oni nisu vlasnici robe, a prodaju je u svoje ime, a za račun komisionara. Oni primaju robu na konsignaciju a zatim je prodaju, s tim da rade za proviziju, koju odbijaju od vrednosti prodate robe, pre prenosa novca vlasniku robe. Oni su često u izičkom posedovanju robe, pa sprovode aktivnosti unapređenja prodaje, zatim pregovaranja, finansiranja, naplate, preduzimanja rizika i pružanja brojnih tržišnih informacija Preduzeća za zastupanje stranih firmi Preduzeća za zastupanje stranih firmi spoljnotrgovinske poslove obavljaju samostalno, u ime i za račun svoga principala (inostrane irme koja ih je ovlastila da zastupaju njene poslove, odnosno proizvode i/ili usluge). 11

12 Zastupnik najčešće, ekskluzivno zastupa određenog proizvođača (robu) na celokupnoj teritoriji određene države. Međutim, krupni svetski proizvođači mogu imati više zastupnika u istoj zemlji za svaki speciični proizvod ili uslugu, a vrlo retko i po potrošačkim regionima određene zemlje (npr. po republikama unutar federacije kao jedinstvene države, ili po pojedinim pokrajinama, gradovima i okruzima). Zastupnik ne može zastupati niti raditi za konkurentsku irmu svog principala, ali zato može zastupati više firmi iz raznih zemalja, koje nisu međusobni konkurenti. Zastupnik mora dobro da poznaje irmu i proizvod koji zastupa. Zastupnik najčešće obavlja sledeće poslove: putem savremenog marketinga istražuje tržište za koje je nadležan i o tome uredno izveštava svog principala, daje sugestije o načinu reklamiranja proizvoda i sam reklamira proizvode principala i uredno obaveštava postojeće i potencijalne kupce o kvalitetu i drugim performansama proizvoda (usluga) koje zastupa, stalno prati ponašanje, reakcije i zahteve kupaca i daje sugestije principalu o unapređenju programa proizvodnje i prodaje. sugeriše principalu kada je najbolje da i sam obiđe tržište, nadležne kupce i investitore, kao i državne organe, te kada je to u interesu održavanja postojećih i dobijanja novih poslova, brine o kvalitetnom održavanju i servisiranju proizvoda koji su već prodati u određenoj zemlji, pomaže principalu u pripremi spoljnotrgovinskih ugovora, u ime i za račun principala može zaključiti i potpisati spoljnotrgovinski ugovor na osnovu prethodnog dogovora Interneta ili faksa (telefonske saglasnosti) principala, s tim da taj ugovor naknadno, najčešće u roku od trideset dana principal mora odobriti. Zastupnik, kao agent principala, suštinski, sprovodi aktivnosti unapređenja prodaje. Sve to paktično znači da agenti prodaje deluju kao vlastito prodajno osoblje proizvođača. Pri svemu tome trebalo bi imati u vidu da navedeni agenti prodaje nemaju vlasništvo nad robom niti raspolažu robom kojom trguju. (Čupović, 1990.) Zastupnik se često bavi i poslovima skladištenja rezervnih delova (konsignaciono skladište), kao i organizovanjem servisiranja prodate opreme koju zastupa.u praksi, konsignaciono skladište i servis rezervnih delova mogu biti organizovani i van firme zastupnika, ali i u tom slučaju zastupnik koordinira uredno servisiranje prodate opreme i uredno snabdevanje rezervnim delovima. Za svoje usluge zastupnik, saglasno ugovoru sa principalom, naplaćuje proviziju koja u praksi najčešće iznosi 3-5%. Ukoliko zastupnik iz provizije plaća propagandu i reklamiranje proizvoda, onda je provizija, svakako veća. A ukoliko na sebe preuzima rizik naplate prodate robe, tada naplaćuje i dopunsku, tzv. del credere proviziju, čija visina zavisi od visine rizika naplate. Ukoliko zastupnik istovremeno organizuje konsignaciju rezervnih delova i servis za održavanje prodate opreme, za svaki od ovih dopunskih poslova ugovara se posebna provizija. 12

13 Svaki zastupnički ugovor u Srbiji mora biti registrovan u odgovarajućem republičkom ministarstvu nadležnom za spoljnu trgovinu, odnosno ekonomske odnose sa inostranstvom Preduzeća za međunarodno posredovanje Posrednička trgovinska preduzeća (i lica) su samostalni subjekti, koji rade u tuđe ime i za tuđi račun. Razlike između njih i preduzeća za izvoz i uvoz su sledeće: ona nemaju nikakve obaveze niti uživaju prava iz zaključenih poslova, osim što polažu pravo na zarađenu proviziju iz poslova za koje su uspešno posredovali, ona imaju obaveze samo u domenu posredovanja između kupca i prodavca koji će zaključiti spoljnotrgovinski posao, te uživati prava i snositi obaveze iz poslova posredovanja. Poseduju stručnost i znanje za određena tržišta, pa su dobro došli u pokretanju novih poslova. Ova preduzeća, a mogu biti i izička lica, obavljaju tri vrste delatnosti: u ime i za račun strane irme obavljaju poslove koji prethode zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji, a posebno istražuju tržište i proveravaju bonitet partnera od interesa za plasman određene robe, a ređe i za njenu kupovinu, dovode u vezu inostrane irme sa domaćim preduzećima radi zaključivanja međunarodnog ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju usluga i ako principal traži, pomažu u njihovom pregovaranju i zaključivanju. koriste svoje znanje, veze i poznanstva za pokretanje novih spoljnotrgovinskih poslova. Za svoje usluge posrednička preduzeća, ili fizička lica, naplaćuju proviziju koja se najčešće kreće od 1 do 3% zavisno od vrednosti posla. Izuzetno, ako ona garantuju i naplatu prodate robe, što je ređe u praksi, tada uživaju veću tzv. del credere proviziju. Posrednička preduzeća ne treba mešati sa reeksporterima koji nisu samo puki posrednici pri zaključivanju spoljnotrgovinskih poslova već su i konkretni potpisnici spoljnotrgovinskih ugovora i nosioci prava i obaveza koje iz njih proizilaze. Ova preduzeća kupuju i plaćaju robu u svoje ime i za svoj račun u jednoj ili više zemalja, a onda tu robu u originalu ili uz određenu obradu, doradu ili preradu, često i zamenu dokumenata o prevozu robe, prodaju u drugim zemljama. Spadaju u grupu specijalizovanih spoljnotrgovinskih preduzeća Preduzeća za izvođenje građevinskih radova u inostranstvu Kao jedno od najstarijih ljudskih zanimanja, građevinarstvo je povezano sa mnogim oblastima života i rada ljudi i ljudske zajednice. Od pojave prvih civilizacija na obalama velikih reka: Egipat na Nilu, Vavilon i Asirija na Eufratu i Tigru, Indija na Indu i Gangu i Kina na Jankcekijangu i Žutoj reci, starost građevinarstva meri se milenijumima. U razvijenim zemljama ono učestvuje 10-20% u bruto nacionalnom proizvodu. Po nivou građevinarstva se meri da li u privredi vlada kriza ili prosperitet. Građevinarstvo je delatnost od posebnog društvenog interesa zbog značaja i uticaja na bezbednost ljudi. Naši neimari širom sveta izgradili su stotine mostova i hiljade kilometara 13

14 puteva, vodoprivredne objekte, termo i hidro centrale, stambene i industrijske objekte koji povezuju ljude i zemlje, od projektovanja, izgradnje, nadzora i održavanja. Osamdesetih godina dvadesetog veka neto godišnji prihod od građevinarstva iznosio je 1,5 milijardi dolara, u bivšoj SFRJ. Obavljanje građevinskih radova u inostranstvu predstavlja veoma složen vid ekonomske saradnje sa svetom, koji obuhvata studije, idejne projekte, ekonomsko-tehničke elaborate, izvođačke projekte, pripremne radove, izgradnju objekata, montažu opreme, završetak objekta, njihovo puštanje u pogon, probni rad, dokazivanje kapaciteta i kvaliteta i uhodavanje rada objekta. Građevinski objekti se mogu podeliti na objekte niskogradnje (putevi, pruge, gasovodi, naftovodi, vodovodi, oprema i objekti za regulisanje reka, sistemi za navodnjavanje i sl.) i objekte visokogradnje (fabrike, termo i hidroelektrane, poslovne i administrativne zgrade, škole, bolnice, naučni instituti i akademije, stambeni objekti). Ako se obavlja jedna ili više faza građevinskih radova od početka do kraja (npr. izrada idejnih i izvođačkih projekata, geološki radovi, projekti infrastrukture, zidanje i sl.), tada je reč o poslovima inženjeringa. A ako jedno preduzeće kompleksno obavlja sve faze radova-od idejnih i glavnih projekata i elaborata, do izgradnje i puštanja objekta u probni rad, kao i kontrolu njihovog rada, onda je reč o poslovima tzv. kompleksnog inženjeringa po sistemu ključ u ruke. U poslove građevinarstva ubrajaju se i poslovi nadzora i konsaltinga. Poslovi nadzora stari su koliko i građevinarstvo, jer je bez njih teško i zamisliti kvalitet radova u građevinarstvu. Reč konsalting prvi put se pojavila u razgovoru jednog od najvećih svetskih stručnjaka za menadžment Pitera Drakera sa rukovodstvom Dženeral motorsa, a prilikom rasprave o njegovoj studiji Koncept korporacijeć. Građevinski radovi su najsloženiji poslovi u spoljnoj trgovini jer obuhvataju znanje, studije, projekte, istraživanje tržišta i propisa zemlje investitora, komercijalu, složene finansijske operacije, izgradnju, montažu opreme, puštanje u pogon, kontrolu rada i sl. Istovremeno, preduzeće izvođač radova mora pre ulaska u posao da sačini pravilnu i veoma složenu kalkulaciju kako na kraju posla ne bi iskazalo gubitak. Zato se ovi radovi ustupaju preduzećima sa renomeom i proverenim referencama, koja nude najpovoljnije uslove izgradnje u, obično, jakoj međunarodnoj konkurenciji. Izgradnja složenih građevinskih objekata u fazama može da traje i više od deset godina, a vrednost pojedinačnih objekata ponekad prelazi i sumu od trideset milijardi dolara. U svetu se, inače, godišnje uradi preko 300 objekata sa vrednošću preko milijardu dolara. Srbija ima reference i konkurentnost u izgradnji građevinskih objekata širom sveta, a ostvarila je na tim poslovima neto devizni godišnji priliv i preko milijardu dolara. Najpoznatija firma je Energoprojekt. Organizovana je na principu holdinga sa deset firmi u zemlji i preko dvadeset sopstvenih i mešovitih firmi i predstavništava u raznim zemljama sveta. 14

15 Posao se u ovoj delatnosti, najčešće dobija na tenderima, što zahteva sprovođenje posebnih i osetljivih postupaka, primenu propisa i uzansi građenja i saradnje sa okruženjem Preduzeća za turističke poslove U ovu grupu spadaju specijalizovana preduzeća i društva koja posluju u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime i za tuđi račun, a često obavljaju i usluge zastupništva i posredovanja u oblasti ugostiteljstva i turizma. Ona posluju po tržišnim principima i imaju sopstvenu tarifu za usluge koje obavljaju. Da bi se bavila uslugama ugostiteljstva i/ili turizma, ova preduzeća, kao i sva ostala, moraju biti registrovana u nadležnoj Agenciji za privredne registre. Poslovi turističkih preduzeća: organizuju turistička i poslovna putovanja, pružaju ugostiteljske usluge (smeštaj i ishrana), samostalno ili u saradnji sa specijalizovanim ugostiteljskim preduzećima, organizuju posete turističkim objektima i kulturnim spomenicima, zatim izlete u prirodu, odlaske na sportske i zabavne manifestacije, organizuje krstarenje atraktivnim morima, rekama, jezerima, te lov i ribolov, organizuje prevoz svim prevoznim sredstvima, pribavljanje prevoznih dokumenata (karata i dr., uključujući i viziranje pasoša), mada često i same pružaju usluge prevoza, rent-a-car, kao i opravke prevoznih sredstava, obavljaju i druge usluge imanentne svojoj delatnosti. Turistička preduzeća nazivaju se turističkim agencijama. Ova preduzeća mogu raditi u svoje ime i za svoj račun, ili u posredničkoj ulozi (kao agenti ili subagenti) pri pripremi i/ili ugovaranju turističkih aranžmana. Kada, radeći u svoje ime i za svoj račun, prave, sa preciznim programom, od zakupa hotela do ugovaranja vremena i sadržaja putovanja, organizovane ture putovanja turista, nazivaju se turoperatorima. Da bi se mogle uspešno baviti turističkim poslovima, turističke agencije se moraju učlaniti u udruženje turističkih agencija naše zemlje (YUTA) i Međunarodno udruženje prevozničkih agencija (IATA). Koliki značaj imaju ova preduzeća u svetskoj privredi, pokazuje podatak da je prihod od međunarodnog turizma u 2007.godini iznosio preko 862 milijarde dolara, a to je samo nešto manje od ukupnog izvoza poljoprivrede čitavog sveta (WTO, World Trade Report, 2007). Turistička preduzeća obavljaju svoju delatnost u skladu sa Zakonom o turizmu ( Službeni glasnik RSć, br. 36/09) Preduzeća za poslove slobodnih carinskih zona Slobodne zone su samostalni subjekti u međunarodnom prometu koji poslove zaključuju u svoje ime i za svoj račun, a mogu obavljati i zastupničke i posredničke poslove. Ne treba poistovećivati zonu sa nizom preduzeća koja u njoj posluju. Zona, kao preduzeće, nadležna je da stvara uslove za rad proizvodnih i uslužnih preduzeća koja posluju na njenoj teritoriji: da bude ograđena i obezbeđena, 15

16 da iznajmljuje zemljište za izgradnju objekata ili gotov poslovni prostor zainterisovanim preduzećima koja tu žele da posluju, da izgradi infrastrukturu, da brine o ekologiji, bezbednosti poslovanja, evidenciji preduzeća i poslova, organizovanju procedure izlaska i ulaska ljudi i robe u zonu, primeni carinskog nadzora i postupaka, kao i svih zakonskih propisa. Zona obavlja i niz pomoćnih usluga kako bi olakšala rad preduzeća u njoj, a i sama može da obavlja niz privrednih aktivnosti, uključujući poslove proizvodnje, pakovanja, transporta, špedicije, iznajmljivanja automobila, smeštaja i ishrane zaposlenih, te poslove izvoza i uvoza. Preduzeće slobodna zona osniva se odlukom vlade određene zemlje na osnovu elaborata o opravdanosti osnivanja, posebno na osnovu doprinosa povećanju izvoza. Elaborat sadrži naziv zone, ime osnivača, područje i površinu prostora zone, delatnosti koje će se u njoj obavljati, zaštitu okoline, te izvozne i proitne efekte osnivanja zone. Zona se osniva radi podsticanja izvoza, zaposlenosti i tehnološkog razvoja zemlje, i to uglavnom na području rečnih i morskih luka, kao i drugih međunarodnih saobraćajnih raskrsnica. Ako se roba iz zone izvozi, na uvoz komponenata i opreme ne plaćaju se carine, porezi i takse, pa to rad u zoni čini jeftinijim i atraktivnijim nego rad van zone. Osim toga, sva roba u zonu ulazi slobodno bez dozvola i kontingenata (kvota) za robu koja se izvozi, a redovni carinski i spoljnotrgovinski režim primenjuje se ukoliko se roba iz zone uvozi na domaće tržište, što je potpuno logično. Preduzeća koja posluju na teritoriji zone u tom delu poslovanja slobodno raspolažu ostvarenim devizama i u uslovima deviznih restrikcija, što takođe predstavlja stimulans za poslove u zoni. Preduzeća koja osnivaju firme i posluju u zoni sama za sebe, grade poslovne objekte ili ih iznajmljuju od zone ili drugih preduzeća koja u njoj posluju. Prostor zone je obavezno dobro ograđen i pod carinskim nadzorom. Zona se finansira od zakupnina za iznajmljeni poslovni i skladišni prostor, od naknada za ustupljeno zemljište za izgradnju objekata, od provizije za usluge koje pruža preduzećima na svojoj teritoriji i od privrednih delatnosti koje samostalno obavlja. Preduzeća i društva carinskih zona slična su preduzećima i društvima slobodnih zona. Postupak njihovog osnivanja je isti. Poslove carinskih zona obavljaju najčešće preduzeća za poslove pomorskih ili rečnih luka Pošto se ova preduzeća bave prijemom, istovarom, smeštajem, prepakivanjem, manipulacijom i utovarom primljene robe, sasvim je logično da je i u lukama sva roba pod carinskim nadzorom. Ukoliko se roba uvozi i u određenoj luci priprema za izvoz, te ako se potom izvozi, onda se na tako uvezenu robu, takođe, ne plaćaju carine, porezi i takse i ona je na slobodnom režimu izvoza i uvoza. Od preduzeća slobodnih zona razlikuju se po tome što se lučka preduzeća ne mogu 16

17 baviti proizvodnjom u lukama, niti obavljati šire delatnosti, van nomenklature lučkih poslova, što je u slučaju zona moguća i normalna pojava. Slobodne zone predstavljaju ograđene prostore, pod carinskim nadzorom, u kojima domaća i strana preduzeća obavljaju niz privrednih delatnosti pod povlašćenim uslovima. U slobodnim zonama obavljaju se: proizvodnja, prerada, obrada i dorada, montiranje komponenata u jedinstven proizvod (tzv.asamblaža), sortiranje, prepakivanje, premarkiranje proizvoda, trgovinska delatnost, transportne i špediterske usluge, bankarske usluge, usluge osiguranja, građevinski radovi, usluge uskladištenja, smeštaja robe, utovara, istovara i sl. Tu se odvija kompletan život privrede tzv. privreda u malom. Zone se razvijaju na principu lokacije i ulaganja kapitala, pre svega, stranih kompanija. Pojedine zone u svetu raspolažu i sa ha površine, zapošljavaju više od radnika i ostvaruju spoljnotrgovinski promet od preko deset milijardi dolara. U nekim slobodnim zonama istovremeno posluje i preko petsto svetskih kompanija. Oko jedne petine svetske trgovine obavlja se preko slobodnih zona. Najrazvijenije slobodne zone imaju SAD, Kina, Meksiko, Irska, Tajvan, Hong Kong, Singapur. One su značajno doprinele uspehu u razvoju ovih zemalja. Navodimo primer Meksika, gde zone nose naziv makilagorić. Razvijene su sedamdesetih godina 20 veka duž granice između Meksika i SAD. One su, u startu, oslobođene carina i strogih spoljnotrgovinskih propisa, a pri uvozu u SAD iz tih zona carina se plaća samo na novododatnu vrednost. Na makiladoreć, danas, otpada. ukupnog meksičkog izvoza i 2/3 izvoza gotovih industrijskih proizvoda. Njihov uticaj na tehnološki razvoj i zaposlenost je ogroman. U njima se proizvode kvalitetni proizvodi inalne obrade i visokog tehnološkog sadržaja: automobili, televizori, kompjuteri, razne elektronske komponente. Najčešće se radi o mešovitim preduzećima (joint venture), gde strani partner daje dizajn, menadžment, tehnologiju proizvodnje, obezbeđenje kvaliteta i marketing, a domaći infrastrukturu, radnike i socijalno staranje. Strana preduzeća u zoni posluju u sopstvenom ili u mešovitom vlasništvu, gradeći za sebe ili, pak, iznajmljujući poslovni prostor. Slobodna zona, kao preduzeće, obezbeđuje im uslove rada (ograđivanje zone, izgradnja poslovnog prostora, sprovođenje carinskog postupka, rešavanje infrastrukture neophodne u radu, izdavanje radnih dozvola, bezbednost i sl.). Preduzećem Slobodna zona upravljaju vlasnici zone (akcionari). Zona se smatra osnovanom kada elaborat o potrebi njenog osnivanja, posebno doprinosi povećanju izvoza, potvrdi Vlada i kada preduzeće slobodna zona garantuje da će se pridržavati ekoloških standarda za celokupnu proizvodnju u zoni i ostvariti određeni procenat učešća izvoza u ukupnom prometu. Ulazak, odnosno izlazak robe iz zone je slobodan. Za robu koja se prerađuje u zoni, pa se plasira u izvoz ne plaća se carina na uvoz, a na robu koja se iz zone uvozi na domaće tržište primenjuje se važeći režim uvoza i uobičajeni postupak carinjenja i plaćanja carine. Preduzeća koja posluju u zoni za to poslovanje imaju i slobodan devizni režim, odnosno slobodu plaćanja sa 17

18 inostranstvom, uz pravo da devize ostvarene u poslovanju preko Slobodne zone drže na sopstvenom deviznom računu i sa njima slobodno raspolažu. Slobodne zone, direktno ili indirektno, doprinose visokom procentu zaposlenosti, privrednom i tehnološkom razvoju i zaradi deviza. Zbog toga se u svim zemljama donose stimulativne mere za poslovanje zone, uključujući i oslobađanje od poreza na dobit u roku od najmanje pet godina. Zone su uvećale razvoj mnogih zemalja (Kina, Hong Kong, Singapur, Iran, Meksiko i sl.). U Srbiji je osnivanje slobodnih zona i poslovanje u njima regulisano Zakonom o slobodnim zonama ( Službeni glasnik RSć, br. 62/06) Preduzeća za međunarodni transport Funkcija međunarodnih transportnih preduzeća (tzv. vozara u spoljnoj trgovini) jeste da prevozi (fizički premeštaju) robu, putnike i vesti (informacije) u međunarodnom prometu. Prema vrsti sredstava prevoza (prenosa) mogu se podeliti na: Š pomorska preduzeća, Š preduzeća rečne ili jezerske plovidbe, Š železnička preduzeća, Š drumska preduzeća, Š avio - prevoznike, Š preduzeća za cevovodni transport (naftovodi i gasovodi) i Š preduzeća Pošta Srbije (pošta, telegraf ), preduzeća mobilne telefonije, koja se bave i prenosom vesti i informacija putem faksa, Interneta i satelita. Navedena preduzeća povezuju svetska tržišta i skraćuju sve vidove rastojanja među njima, čime povezuju zemlje, druga preduzeća i ljude u jedinstven sistem svetskog privređivanja, putovanja i komunikacija. Transport je obeležio epohu ubrzanog razvoja spoljne trgovine, zajedno sa viškom proizvoda, međunarodnom podelom rada, teritorijalnim širenjem tržišta po otkriću Indije i Amerike, tehnološkim progresom i nastankom i razvojem gradova. Transport je značajna stavka ekonomskih kalkulacija, pa je važno izabrati najkraći put, najkonkurentniju prevoznu irmu i najsigurnije prevozno sredstvo kako bi roba, putnik ili vest (informacija) najsigurnije i najjeftinije stigli do odredišta.u transportu je poslednjih decenija izvršena prava tehnološka revolucija. Da bi se prešao Atlantik, početkom XX veka trebalo je da se putuje brodom četrnaest dana, nadzvučnim avionom 2-3 sata, a modernim telekomunikacijama veze kupca i prodavca se uspostavljaju trenutno (Naisbitt, J., 1982). Transportna preduzeća mogu biti u svim oblicima vlasništva, s tim što su železnica i Pošta Srbije, najčešće u vlasništvu države. Postupak registracije ovih preduzeća (upisuje se u nadležnom državnom ministarstvu) veoma je težak pošto je potrebno imati stručne i kvalitetne radnike i sigurna transportna sredstva i garancije, u pogledu bezbednosti prevoza. Preduzeća za međunarodni transport posluju na principima tržišta i profita, a i država raznim subvencijama, refakcijama i direktnim investicijama pomaže izgradnju saobraćajnica i razvoj 18

19 saobraćajne lote svih vrsta. Za svoje usluge ova preduzeća naplaćuju prevoznu tarifu koja je ili unapred poznata (u slučaju linijskog redovnog transporta) ili čini predmet pogodbe (u slučaju slobodnog povremenog, odnosno čarter prevoza). Transportna preduzeća su veoma značajna u međunarodnom prometu usluga. Njihova ukupna zarada (izvoz) u celom svetu iznosila je godine oko 742 milijarde dolara (WTO, World Trade Report, 2008) Preduzeća za međunarodnu špediciju Naziv ovih preduzeća potiče od italijanske reči spedire koja znači otpremiti, poslati. Naime, u robnom prometu vlasnik robe najčešće ne dolazi u neposredni odnos sa vozarom, već to radi preko špeditera kao stručne i specijalizovane irme za te poslove. Špediteri rade u svoje ime, a po dispoziciji i za račun nalogodavca. Između špeditera i nalogodavca može biti zaključen trajniji ugovor o saradnji, ili, pak, nalogodavac špeditera ovlašćuje pojedinačnim nalozima za svaki konkretan posao. Među špediterima vlada konkurencija, pa se špediter najčešće bira putem konkursa, odnosno na principu prikupljanja ponuda. Špediterska preduzeća obavljaju u spoljnoj trgovini sledeće poslove: pripremaju robe za isporuku, njenu primopredaju i obeležavanje, pribavljanje najpovoljnijih prevoznih sredstava i zaključivanje ugovora sa vozarem pribavljanje transportnih dokumenata, utovar, istovar, otpremu i dopremu robe, praćenje robe na putu, uključujući i održavanje njenog kvaliteta (npr.ishrana životinja tokom transporta), tranzit robe kroz teritorije stranih zemalja, pribavljanje potrebnih dokumenata, pretovar, uskladištavanje, čuvanje i nadzor robe, osiguranje robe u transportu, izvozno-uvozno carinjenje robe, kao i druge poslove iz nadležnosti špedicije. Špediter, po nalogu vlasnika robe, bira najpovoljnije prevozno sredstvo i sa vozarem zaključuje ugovor o prevozu za račun utovaritelja robe. Pored toga, ostvaruje najuži kontakt sa vozarem, isporučiocem i kupcem robe, kao i sa organizacijom nadležnom za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe, a sve u cilju kvalitetne isporuke robe smanjivanja zastoja u prevozu i ubrzavanja isporuke robe. Prilikom primene kombinovanog - integralnog prevoza, po završetku jedne obezbeđuje drugu vrstu prevoza robe, i to bez zastoja u prevozu i gubitaka u troškovima (kalo, lom, rastur, ležarina, nepotrebno skladištenje, prepakivanje i sl.). Špediter preuzima i sve obaveze oko izdavanja (pribavljanja) i kontrole ispravnosti transportnih dokumenata (konosman, tovarni list, teretnica i sl.), dokumenta osiguranja, skladištenja, čuvanja robe, kontrole kvaliteta i kvantiteta, carinjenja itd. U ime vlasnika deklariše robe na carini i vrši sve carinske i uvozne procedure. Za svoje usluge neophodne u transportu robe špediter naplaćuje proviziju koja najčešće, za čiste špediterske usluge, iznosi od 0,3 do 1%. On u ime i za račun korisnika robe često plaća i carinu, 19

20 pa se kasnije regresira kod nalogodavca, a po potrebi može i kreditirati nalogodavca u granicama raspoloživih sredstava, ili pribavljati bankarske garancije za plaćanje carine i osiguranja. Za špediterska preduzeća karakteristično je da imaju jaku mrežu (operativu) u zemlji i inostranstvu, i to na mestima gde se ugovaraju saobraćajne usluge i obavlja otprema i doprema robe, posebno u pomorskim i rečnim lukama, na železničkim stanicama, aerodromima, graničnim prelazima, svetskim berzama saobraćaja i slično. Špediter prodavcu daje značajne savete u pogledu najbržeg, najkvalitetnijeg i najjeftinijeg prevoza robe. Može imati i ulogu tzv. poverljive ruke, odnosno poverljivog držaoca robe za račun i po nalogu vlasnika robe (kupca, prodavca), što se najčešće koristi pri zaključivanju kompenzacionih poslova, a izuzetno ga vlasnik potraživanja može ovlastiti i za naplatu robe. Ova preduzeća su od tolikog značaja da roba stigne do odredišta, da ih u praksi nazivaju arhitektima kvalitetnog i sigurnog međunarodnog prevoza Preduzeća za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe i usluga Sastavni deo međunarodnog robnog prometa predstavlja i kontrola ugovorenog kvaliteta i kvantiteta robe. Nekada tu funkciju vrši komisija kupca, a najčešće se ovi poslovi poveravaju specijalizovanim preduzećima za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe (proizvoda i usluga). Da bi bila registrovana za ove poslove, preduzeća za kontrolu moraju dobro poznavati robu, sve metode i tehnologiju kontrole i biti dobro kadrovski, prostorno i tehnički opremljena da tu funkciju obavljaju. Stručna organizacija za kontrolu kvaliteta i kvantiteta postupa po nalogu naručioca (najčešće kupca robe), radi po naučnim i stručnim principima i snosi punu moralnu i materijalnu odgovornost ukoliko bi njen sertiikat o izvršenoj kontroli bio netačan. Pored toga što su tehnički i kadrovski opremljena, ova preduzeća moraju poznavati domaće i strane propise o kvalitetu i kvantitetu robe, kao i sve najznačajnije međunarodne standarde u toj oblasti (ISO- standard međunarodne organizacije za standarde EC kao standard Evropske unije, DIN- standard nemačke organizacije za standarde, ASA standard američke organizacije za standarde, ANFOR- francuski standard, BSI standard Velike Britanije, JIS-standard Japana, SIS standard Švedske i sl.). Standardi ISO predstavljaju međunarodne norme kvaliteta koje je već usvojilo više od sto zemalja sveta. Njih su, kao osnovne norme kvaliteta, prihvatile i zemlje Evropske unije koje, takođe imaju svoj regionalni standard EC kao i nacionalne standarde. Posebni su Halal standardi koji se primenjuju prilikom isporuke robe, pre svega mesa i drugih prehrambenih proizvoda, u muslimanske zemlje. Pomenuta preduzeća uvek izdaju pismeni sertiikat o utvrđenom kvalitetu i kvantitetu robe. Za svoje usluge naplaćuju proviziju koja se meri promilima i retko kad u praksi prelazi 1%. Najpoznatije kontrolne organizacije u Evropi su: Š LLoyd s Registar of Shipping, London, Š Bureau Veritas, Paris, 20

21 Š Intercontroll Gmbh, Berlin Š Control Co. Gmbh, Beč, i Š General Supentendence co ltd, Ženeva Najpoznatija kontrolno preduzeće u našoj zemlji jeste Jugoinspekt a.d.-beograd, koja poseduje sve relevantne međunarodne reference za kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe Banke u međunarodnom poslovanju Banke imaju veoma značajnu ulogu u spoljnoj trgovini. Usluge i kapital poslovnih banaka su neophodne i nezamenljive u svim fazama realizacije bilo kog spoljnotrgovinskog posla od njegove pripreme i ugovaranja, pa sve do konačnog završetka toga posla. Uloga banaka u međunarodnom poslovanju (ovlašćene banke) sastoji se u sledećem: one daju sve potrebne podatke i informacije svojim klijentima o bonitetu budućeg poslovnog partnera u inostranstvu uvek kada to klijenti od banke zahtevaju, obavljaju platni promet sa inostranstvom (prenos gotovine, avansi, doznake, menice, čekovi, kreditna pisma, akreditivi, krediti i sl.) izdaju najrazličitije vidove bankarskih garancija za račun i po nalogu nosioca spoljnotrgovinskog posla (izvoznika, uvoznika, nosioca međunarodnih investicija i kredita, konsignacionih poslova i sl.), kreditiraju spoljnotrgovinske poslove u najrazličitijim vidovima, obavljaju druge bankarske usluge neophodne u međunarodnom prometu. Po Zakonu o bankama Srbije poslovi banke su: Š depozitni poslovi, Š kreditni poslovi, devizni, devizno-valutni poslovi, Š poslovi platnog prometa, Š izdavanje platnih kartica, Š izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva, Š poslovi sa hartijama od vrednosti, Š brokersko-dilerski poslovi, kupovina, prodaja i naplata potraživanja, Š poslovi zastupanja u osiguranju, Š poslovi za koje dobije ovlašćenje zakonom, Š drugi poslovi čija je priroda srodna ili povezana sa navedenim poslovima. (Zakon o bankama, Službeni glasnik RSć, br. 107/2005) Kao što se vidi banke obavljaju širok spektar finansijskih usluga od depozita do odobravanja kredita, od tekućih računa do čekova i platnih kartica, od trgovine hartijama od vrednosti do kastodi poslova, od platnog prometa do izdavanja garancija i avaliranja menica, od poslova osiguranja do raznovrsnih konsalting usluga. Sprovode kreditne analize, odobravaju i restrukturiraju kredite, štite od rizika sebe i svoje klijente, odobravaju projektne kredite, hipotekarne kredite, kreditiraju stanovništvo. Uvode nove bankarske i parabankarski proizvode poput inansijskog lizinga, franšizinga i konsaltinga, te faktoringa i forfetinga. Bez banaka se ne može ostvariti konvertibilnost nacionalne valute, kao najvažniji preduslov za uspešnu privrednu saradnju sa svetom i ukupni nacionalni valorizacioni 21

22 sistem i tržišnu privredu. Ministar finansija Rusije Kudrin izjavio je da rublja ne može postati konvertibilna sve dok Rusija ne stvori jaku mrežu ruskih banaka u ZND, ali i šire.ć Tek posle toga se može uspostaviti konvertibilnost rublje. Ako u zemlji ne postoje dobre banke, ili su one u krizi, nema kredita za privredu, pa vlada recesija i nezaposlenost, što je posebno uočljivo u eri savremene svetske finansijske krize sa kraja prve decenije 21. veka. Radi unapređenja saradnje sa poslovnim bankama svako preduzeće koje se bavi spoljnom trgovinom uspostavlja dugoročne poslovne odnose i veze sa bankom koju izabere kao najpovoljniju za sebe. Odnosi klijent banka regulišu se posebnim ugovorom. Za svoj angažovani kapital i usluge banke naplaćuju dividendu, kamatu, proviziju, ili proit, najčešće na principima tržišta i odnosa ponude i tražnje nacionalnog novca, valuta i deviza. Pored obaveznog upisivanja u registar nadležnog državnog organa, poslovne banke upisuju se u registar centralne banke određene države. Centralna banka kontroliše kretanje cena, kamate i kursa, novčanu masu i spoljnu likvidnost zemlje, propisuje i kontroliše poslovanje banaka, daje saglasnost na bilans banaka, kao i za kadrove na ključnim poslovima u bankama. Ovlašćenje za obavljanje bankarskih poslova (uključujući i poslovanje sa inostranstvom) u Srbiji daje Narodna banka Srbije Kompanije za međunarodno osiguranje Roba, kao predmet međunarodnog prometa od otpreme do dopreme obično prolazi kroz više zemalja, pa je izložena povećanim međunarodnim rizicima, prvenstveno riziku stradanja robe, a i samog prevoznog sredstva u transportu, požaru, sudaru. Osim toga, moguće je da stradaju i ljudi na izvršavanju zadataka u spoljnoj trgovini, kao i imovina na gradilištima u inostranstvu. Od pomenute tri vrste rizika dakle od rizika pri transportu robe, te zaštite ljudi i imovine preduzeće se uvek osigurava kod odgovarajuće kompanije za osiguranje, a moguće je osiguranje i od drugih vrsta rizika, na primer od neostvarene dobiti na nekom poslu, rizika naplate i sl. Osiguravajuće kompanije, u principu, ne osiguravaju nivo izvoznih cena, krizne poremećaje na tržištu, te ratne i poslitičke rizike. Ratni i politički rizici tretiraju se rizicima više sile i njih osiguravaju nacionalne institucije za osiguranje izvoznih poslova (na primer Hermes u Nemačkoj, Eksim banka u SAD, SAĆE u Italiji i sl.). Pri zaključivanju spoljnotrgovinskog posla ugovorne strane uvek utvđuju koja će od njih snositi koju vrstu rizika i preduzimaju mere sigurnosti posla. Lice koje treba da osigura robu (ljude, imovinu), tzv. osiguranik, uplaćuje određenu premiju i dobija polisu osiguranja u kojoj su precizno navedena prava osiguranika ukoliko dođe do nesreće (štete). Kompanija za osiguranje (osiguravač, u slučaju nastale štete predviđene polisom, mora uredno izvršiti svoje obaveze isplate štete, zadržavajući pravo regresiranja (obeštećenja) od lica koje je tu štetu prouzrokovalo. Pošto su kada je reč o nekim poslovima sume osiguranja izuzetno visoke, kompanije za osiguranje deo tih rizika, uplatom odgovarajuće premije, prenose na organizacije za reosiguranje. 22

23 Osiguranje naplate izvoznog posla u praksi je multidisciplinarno. Vrše ga kompanije za osiguranje, ali je ono najčešće povereno nacionalnim institucijama za osiguranje naplate izvoznih rizika. To su već pomenute organizacije: Nemačka - Hermes, Francuska Coface, Engleska ECDG, Američka Eximbank i sl. Osiguranje kod ovih kompanija je mnogo jeftinije nego kod redovnih kompanija za osiguranje. U svim razvijenijim zemljama postoje poznate kompanije za osiguranje. U svetu je najpoznatiji American International Group (AIG) i britanski Lojd (LLOYD s) osnovan godine, koji imaju svoje ilijale širom sveta. U Srbiji su najveće kompanije za osiguranje Kompanija Dunav osiguranje a.d.o. - Beograd i Kompanija DDOR, a.d.o. - Novi Sad Ostali subjekti u spoljnoj trgovini i deviznom poslovanju Pored navedenih, postoje i ostali subjekti u spoljnoj trgovini. Njihov broj nije mali. Svi subjekti čija roba, uključujući i usluge, prelazi nacionalnu granicu predstavljaju subjekte spoljne trgovine. Kriterijum podele subjekata na domaće i inostrane, u zemljama nekonvertibilne valute, može biti i valuta plaćanja. Po tom kriterijumu, a sa stanovišta spoljne trgovine i platnog bilansa, svi subjekti koji zarađuju i/ili troše devize predstavljaju subjekte spoljne trgovine. Navešćemo samo neke od njih: Š naučni instituti i laboratorije, Š organizacije za istraživanje tržišta, propagandu i marketing, Š informativna preduzeća, Š brokeri i dileri, koji posluju na berzama, Š oditorske irme (irme za proveru ispravnosti bilansa i poslovanja), Š advokatske kancelarije, Š javna skladišta, Š preduzeća za organizovanje međunarodnih sajmova i specijalizovanih izložbi, Š preduzeća za aerodromske usluge i slično. Iako svrstani pod odrednicom ostali, ovo su veoma značajni subjekti u spoljnoj trgovini, bez kojih se ona teško može i obavljati Uloga države i njenih organa u spoljnotrgovinskom poslovanju Uloga države i njenih organa u spoljnoj trgovini je dvojaka: Š regulativna i Š operativna. U okviru regulativne uloge država, uz pomoć svojih organa, stvara klimu za obavljanje spoljnotrgovinskih poslova radom diplomatsko - konzularnih predstavništava, kao i zakonima i merama ekonomske politike iz oblasti svojine, preduzetničkog zakonodavstva, obligacionih odnosa, iskalnih i monetarnih propisa, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja (regulisanje tržišta, cena, carina, deviznog kursa, spoljnotrgovinskih režima, kao što su kontingenti, kvote, 23

24 dozvole, saglasnosti, zatim poreza, premija, alokacije deviza, kamata, novčane mase, investicija, inspekcija i sl.). U okviru operativne uloge država sama zaključuje spoljnotrgovnske poslove, posebno u oblasti monopolskih proizvoda (nafta i derivati, pšenica, pića, duvan, šibice i sl.) i proizvoda za popunu državnih robnih rezervi.na primer, izvoz pšenice u SАD obavlja se isključivo posredstvom specijalizovane državne institucije, izvoz nafte i derivata u više zemalja objedinjen je na nivou države (Аlžir, Libija, Iran, Irak i sl.), ukupnu količinu potrebnog uvoza šećera za 1999.godinu, koja je iznosila tona, (bivša) Savezna Republika Jugoslavija je poverila organizaciji za robne rezerve itd SUBJEKTI U INOSTRANSTVU Da bi uspešno poslovali, sva preduzeća i drugi subjekti u spoljnoj trgovini moraju da poseduju i odgovarajuću mrežu u inostranstvu jer je neophodno stalno prisustvo na stranim tržištima kako bi se uredno obavljali postojeći i dobijali novi poslovi.u tom pogledu postoji veliki broj mogućnosti, a cilj je preduzeća i drugih subjekata u spoljnoj trgovini da pronađu najcelishodnije i ekonomski najracionalnije rešenje u prometu robe i usluga. Među subjektima koji posluju u inostranstvu najznačajniji su: Š preduzeća u inostranstvu, Š banke u inostranstvu, Š organizacije osiguranja u inostranstvu i Š ogranci i predstavništva u inostranstvu. Pravilan spoj i saradnja operative subjekata koja posluje u zemlji sa onom koja posluje u inostranstvu pruža šansu za uspešne spoljnotrgovinske poslove Preduzeća za obavljanje privredne delatnosti u inostranstvu Preduzeća u inostranstvu su najčešće kćeri i unuke domaćih matičnih preduzeća. Mogu biti potpuno vlasništvo domaće firme ili zajedničko vlasništvo sa određenim stranim partnerom (partnerima). To su samostalni subjekti koji posluju po zakonu profita i pravnog sistema zemlje domicila. Mogu biti novoosnovana preduzeća u potpunom vlasništvu ili suvlasništvu (green field), integrisana sa stranim preduzećem (merdžovanje) ili kupljena na berzi ili van berze (akvizicija). Sredstva za njihovo osnivanje obezbeđuje matična firma (irme) iz sopstvenih izvora: Š sopstvena roba, stvari i prava izražena u novcu, Š sopstvene devize, uključujući i dobit ostvarenu poslovanjem u inostranstvu, Š krediti pribavljeni u inostranstvu, Š devize kupljene na deviznom tržištu u zemlji. 24

25 Domaće lice dužno je da obavesti nadležno ministrastvo o izvršenom direktnom ulaganju u drugoj državi ili carinskoj teritoriji, u roku od 30 dana od direktnog ulaganja. Obaveštenje mora da sadrži podatke o domaćem licu, stranom licu, odnosno ogranku ili predstavništvu u drugoj državi ili carinskoj teritoriji, visini direktnog ulaganja, odgovornom licu za poslovanje stranog lica, ogranka ili predstavništva i druge podatke koje se tiču direktnog ulaganja. Uz obaveštenje se prilaže prevod akta o direktnom ulaganju. Domaće lice dužno je obavestiti ministarstvo nadležno za spoljnu trgovinu i o svim promenama koje se odnose na direktna ulaganja u roku od 30 dana od nastanka promene. (Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, član 41). Vlasnici raspolažu ostvarenom dobiti poslovanja ovih preduzeća,a po propisima zemlje u kojoj posluju, pokrivaju gubitke ako do njih dođe. Bilans se sastavlja po zakonima zemlje u kojoj se posluje.u našoj zemlji postoji zakonska obaveza da se taj bilans dostavi republičkom ministarstvu nadležnom za spoljnu trgovinu 30 dana po njegovom sačinjavanju. Preduzeća u inostranstvu sa matičnom firmom dogovaraju koliko će proita (dobiti), iskazanog po završnom računu, ostaviti za sopstveno poslovanje, a koliko transferisati matičnoj firmi u zemlji. Ukoliko preduzeće osnovano u inostranstvu loše posluje ili iz nekih drugih razloga dođe do njegove likvidacije, sva preostala sredstva, posle podmirivanja obaveza preduzeća u inostranstvu, moraju biti preneta u zemlju. Po našim propisima rok za prenošenje tih sredstava je devedeset dana od dana zvanične likvidacije. Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu regulisano je Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju ( Sl. glasnik RSć, br. 36/09) Banke u inostranstvu Slično preduzećima, banke mogu osnivati sopstvene i mešovite banke u inostranstvu, nastale kroz green field ulaganja, fuzije i akvizicije, te ogranke( ilijale) i predstavništva. Dužnost tih banaka je da stiču proit i pomažu trgovinu i razvoj zemlje, odnosno zemalja koje su ih osnovale. One, takođe, posluju po propisima zemlje domicila i obavezne su da sastavljaju godišnji bilans. Sve odredbe o osnivačkom ulogu (izuzev mogućnosti da ulažu robu jer banke nisu ni proizvođači ni trgovci), poslovanju, načinima raspolaganja dobiti, pokrivanju gubitaka, likvidaciji, kao i povraćaju sredstava iz likvidacione mase, isti su i za preduzeća i za banke. Na osnovu podnetog elaborata i drugih dokumenata, saglasnost za osnivanje sopstvenih i mešovitih banaka u inostranstvu i stranih banaka u zemlji, kao i pravo da one mogu obavljati devizne i kreditne poslove sa inostranstvom, daje Narodna banka Srbije. Registar banaka u inostranstvu, njihovih agencija i ilijala vodi se, takođe, u pomenutoj banci Kompanije osiguranja u inostranstvu Da bi bile što bliže subjektima koje osiguravaju od rizika, kompanije za osiguranje imovine i lica osnivaju svoju mrežu u inostranstvu (sopstvene i mešovite organizacije, predstavništva, ilijale i sl.), takođe, kroz green ield investicije, fuzije i akvizicije. Postupak njihovog osnivanja, rada, unošenja dobiti, pokrivanja gubitaka, likvidacije, te unošenja sredstava iz likvidacione mase isti je kao i kod osnivanja preduzeća i banaka. Isto kao i kod 25

26 banaka elaborat se podnosi i saglasnost za osnivanje dobija od Narodne banke Srbije, koja daje saglasnost na izbor direktora. Ovoj banci se podnosi i godišnji bilans poslovanja, koji se, takođe, dostavlja i Ministarstvu inansija Ogranci i predstavništva u inostranstvu Preduzeća, banke i kompanije osiguranja mogu osnivati svoje ogranke i predstavništva u inostranstvu, svako u domenu svoga poslovanja. Da bi osnovale svoj ogranak odnosno predstavništvo, banka i organizacija za osiguranje moraju dobiti saglasnost od Narodne banke Srbije. Saglasnost se daje na osnovu podnetog zahteva i obrazloženja (elaborata) opravdanosti njegovog osnivanja. Ogranak je izdvojen, pravno zavistan organizacioni deo osnivača, koji trajno obavlja poslove iz delatnosti za koje je osnivač registrovan. Ogranak ne može imati širu poslovnu sposobnost od osnivača. Predstavništvo je izdvojen, pravno zavistan organizacioni deo osnivača, koji obavlja predhodne i pripremne radnje u vezi sa zaključenjem ugovora a koji ne može da zaključuje ugovore, osim za sopstvene potrebe. Ogranak i predstavništvo stranog lica u republici Srbiji upisuje se u registar privrednih subjekata, u skadu s propisima Republike Srbije kojima se uređuje upis u taj registar (Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, član 4.). Ogranak ima veća ovlašćenja i može razvijati polsovnu delatnost i poslovati za sopstveni račun. Predstavništva se osnivaju radi istraživanja i obrade tržišta, doprinosa urednom obavljanju postojećih poslova i uspostavljanja poslovnih kontakata između zainteresovanih domaćih i stranih firmi zbog zaključivanja novih spoljnotrgovinskih poslova. Predstavništvo nije ekonomski subjekt niti ima status pravnog lica. Uputstvo za rad dobija od matične irme kojoj, takođe, daje značajne sugestije o tome kako treba raditi na određenom tržištu da bi se postigli komercijalni uspesi. Svako predstavništvo može imati sopstveni račun. Njegovi troškovi vode se i knjiže u matičnoj firmi. Troškove predstavništva odobrava i snosi matična firma. Predstavništvom rukovodi direktor koga postavlja osnivač. Ukoliko osnivač nije zadovoljan radom predstavništva menja rukovodstvo, a ako ono loše radi duže vreme, on ga likvidira, što se odnosi i na ogranak. Obaveza unošenja sredstava iz likvidiranog ogranka i predstavništva matične zemlje ista je kod preduzeća, banke ili organizacije za osiguranje u inostranstvu. Svoja predstavništva u inostranstvu može osnivati i Privredna komora Srbije. U prilogu je data šema subjekata spoljne trgovine u zemlji i inostranstvu. 26

27 3. DEVIZNO TRŽIŠTE 3.1. Pravno regulisanje Na osnovu ovlašćenja iz Zakona o deviznom poslovanju, Narodna banka Srbije je donela Odluku o uslovima i načinu rada deviznog tržišta, koja je stupila na snagu 1. juna godine. Odlukom se propisuju uslovi i način rada deviznog tržišta, kao i način formiranja zvaničnog srednjeg kursa dinara prema stranim valutama. U osnovi postoje dva nivoa deviznog tržišta: Prvi nivo banka-klijent i, drugi nivo Međubankarski sasatanak deviznog tržišta (MDT) na kome učestvuje i Narodna banka, kao intervent. Na deviznom tržištu se mogu kupovati i prodavati devize i efektivni strani novac u skladu sa odlukom NBS kojom se utvrđuju vrste deviza i efektivnog stranog novca koji se kupuju i prodaju na deviznom tržištu. Sa tim u vezi, može da se obavlja spot, terminska i svop kupovina i prodaja deviza, kao i kupovina i prodaja deviza sa datumom izvršenja kraćim od spot valute. 27

28 Spot kupovina ili prodaja deviza predstavlja kupovinu ili prodaju deviza za dinare sa datumom izvršenja dva radna dana od dana zaključenja kupoprodajnog ugovora, odnosno dana trgovanja. Terminska kupovina ili prodaja deviza predstavlja kupovinu ili prodaju deviza za dinare sa datumom izvršenja na određeni dan posle spot valute, dok se kod svop kupovine ili prodaje deviza vrši istovremeno ugovaranje kupovine deviza za dinare i prodaje deviza za dinare sa različitim datumima izvršenja. Poslovi kupovine i prodaje efektivnog stranog novca i deviza između učesnika na deviznom tržištu mogu se obavljati elektronski, telefonom i telefaksom, kao i u direktnom kontaktu prisutnih lica. Međubankarsko devizno tržište (MDT) je deo deviznog tržišta, na kome se obavljaju poslovi kupovine i prodaje deviza i efektivnog stranog novca između Narodne banke Srbije i banaka, odnosno između banaka. Organizovano je pri Narodnoj banci Srbije. Narodna banka Srbije može da organizuje sastanak MDT-a u elektronskoj formi, u skladu sa ugovorom zaključenim sa bankama, kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi u vezi sa načinom rada i održavanjem sastanaka MDT-a. Narodna banka Srbija može kupovinu i prodaju deviza za dinare obavljati: neposredno sa bankama: aukcijskom kupoprodajom deviza ili bilateralnim poslovima kupoprodaje deviza; na sastanku MDT-a. NBS sa bankom zaključuje ugovor o obavljanju poslova kupovine i prodaje deviza, i to okvirni ugovor spot kupoovini i prodaji deviza ako se obavlja neposredna spot kupoprodaja, ugovor o načinu rada i održavanju sastanka MDT-a ako se obavlja spot kupoprodaja deviza na sastanku MDT-a i okvirni svop ugovor ako se obavlja svop kupoprodaja deviza. Banke moraju da ispunjavaju određene uslove da bi mogle da obavljaju poslove kupoprodaje deviza sa NBS, s tim što NBS, u nekim slučajevima, može da traži i ispunjenje dodatnih uslova. Ako banka ne izvrši obaveze po osnovu ugovora o kupovini/prodaji deviza sa NBS NBS može toj banci da ograniči obavljanje poslova kupoprodaje deviza. Ugovor o kupovini ili prodaji deviza i efektivnog stranog novca na MDT smatra se zaključenim u trenutku kad ponudilac primi prihvat ponude. Nakon zaključenja ugovora o kupovini ili prodaji deviza na sastanku MDT-a, u kome je NBS jedna od ugovornih strana ugovorne strane su dužne da međusobno razmene SWIFT poruke MT300. Banke i Narodna banka Srbije kupuju i prodaju devize na MDT-u po kursevima koje slobodno formiraju na osnovu ponude i tražnje. Narodna banka Srbije svakog svog radnog dana utvrđuje zvanični srednji kurs prema evru na osnovu podataka o zaključenoj spot prodaji deviza (evra) i zaključenoj prodaji deviza s datumom izvršenja kraćim od spot valute tog radnog dana na MDT-u i zatim objavljuje podatak o zvaničnom srednjem kursu. 28

29 Banka na početku radnog dana slobodno formira i objavljuje svoju kursnu listu za devize i efektivni strani novac primenom principa pravilno ukrštenih kurseva i u skladu sa međuvalutnim odnosima na inostranim tržištima koji važe u vreme formiranja tih kursnih lista. Formirana kursna lista banke važi do objavljivanja njene naredne kursne liste. Kupovni i prodajni kursevi Narodne banke Srbije za devize (ili efektivni strani novac) formiraju se oduzimanjem, odnosno dodavanjem marži u odnosu na zvanični srednji kurs dinara, pri čemu visinu marži utvrđuje guverner. Ovlašćeni menjači svoju kursnu listu za efektivni strani novac formiraju slobodno, na početku svakog radnog dana. Što se tiče kupovine i prodaje efektivnog stranog novca s rezidentima i nerezidentima, banka ih obavlja po kursevima u rasponu kupovnih i prodajnih kurseva za devize zaključno sa datumom spot valute, odnosno za efektivni strani novac iz svoje važeće kursne liste. NBS kupuje od banaka efektivni strani novac i prodaje ga bankama primenom kupovnog, odnosno prodajnog kursa za efektivni strani novac iz svoje važeće kursne liste, a ovlašćeni menjač kupuje i prodaje efektivni strani novac primenom kupovnog, odnosno prodajnog kursa iz svoje važeće kursne liste u rasponu između kupovnog i prodajnog kursa. Banke su dužne da NBS elektronski dostavljaju određene podatke i izveštaje i popunjene obrasce svakog radnog dana, vezane za poslovanje sa devizama od prethodnog dana. U prilogu odluke dati su i odgovarajući obrasci - prilozi, koji su sastavni deo odluke. Više detalja videti na adresi Spot kupovina i spot prodaja deviza između NBS i banaka Narodna banka Srbije je na osnovu ovlašćenja iz Zakona o Narodnoj banci Srbije Odluke o uslovima i načinu rada deviznog tržišta, donela Odluku o uslovima i načinu obavljanja spot kupovine i spot prodaje deviza između NBS i banaka, koja je stupila na snagu 1. juna godine. Narodna banka Srbije može neposredno sa bankama obavljati spot kupovinu i prodaju deviza na Međubankarskom deviznom tržištu. Pod spot kupovinom i prodajom deviza podrazumeva se kupovina i prodaja deviza evra za dinare sa datumom izvršenja dva radna dana od dana zaključenja kupoprodajnog ugovora, odnosno dana trgovanja. Da bi banka mogla da obavlja spot transakcije sa NBS, mora da ispunjava određene uslove, a zatim se sklapa okvirni ugovor o spot kupovini/ prodaji deviza, kojim se utvrđuju odnosi i obaveze obe ugovorne strane. Narodna banka Srbije može obavljati spot kupovinu/prodaju deviza na dva načina: na aukcijama na kojima banke dostavljaju ponude za kupovinu/prodaju deviza po utvrđenim pravilima i u utvrđenom roku, i to: po fiksnom metodu kupovine/prodaje dinara prema evru, odnosno po kursu koji je Narodna banka Srbije unapred utvrdila i saopštila bankama i banka može NBS dostaviti samo tu jednu ponudu; po varijabilnom metodu kupovine/prodaje dinara prema evru, odnosno po kursu koji Narodna banka Srbije nije unapred utvrdila i saopštila bankama. 29

30 bilateralno na osnovu pojedinačne ponude banke za kupovinu/prodaju deviza, kao i na osnovu ponude Narodne banke Srbije. Aukcija po varijabilnom metodu može biti: aukcija po višestrukom kursu dinara prema evru, kad NBS kupuje/prodaje devize po kursu koji je ponudila banka čija je ponuda prihvaćena na aukciji; aukcija po jedinstvenom kursu dinara prema evru, kad NBS kupuje/prodaje devize po istom kursu od svake banke čija je ponuda prihvaćena na aukciji. Redosled pojedinačnih ponuda banaka na aukciji po varijabilnom metodu utvrđuje se preme visini kurseva navedenim u tim ponudama, i to počev od najviših do najnižih ako Narodna banka Srbije prodaje devize, a od najnižih do najviših ako NBS kupuje devize. Ako postoji više ponuda sa istim kursevima koji su prihvaćeni (granični kurs) a pri tom je iznos deviza naveden u ponudama po graničnom kursu veći od iznosa preostalih deviza koje Narodna banka Srbije spot kupuje ili prodaje raspoređivanje se vrši srazmerno učešću tih ponuda u iznosu deviza navedenom u ponudama po graničnom kursu. Guverner ili ovlašćeno lice donosi odluku o organizovanju aukcije na kojoj će se obaviti spot kupovina/prodaja deviza, koja sadrži sledeće podatke: datum održavanja aukcije, vrstu spot transakcije, vrstu aukcije, visinu aukcije, ako se organizuje aukcija po iksnom metodu, datum spot valute, odnosno datum izvršenja transakcije, najmanji iznos na koji ponuda banke može da glasi, rok za dostavljanje ponuda banaka. Ako odluka o organizovanju aukcije ne sadrži podatak o ukupnom iznosu sredstava deviza koje NBS kupuje/prodaje, guverner ili ovlašćeno lice, na osnovu primljenih ponuda banaka na dan održavanja aukcije, odlučuje o ukupnom iznosu sredstava koji se kupuje ili prodaje na aukciji. U odluci je takođe navedeno da NBS može, na osnovu pojedinačne ponude banke da spot kupi, odnosno spot proda devize, na taj način što poziva banke da joj dostave svoje ponude za spot kupovinu ili prodaju deviza. Na osnovu pojedinačnog zahteva banke za kupovinu/prodaju deviza, NBS može dati svoju ponudu za isto. O bilateralnoj kupoprodaji deviza odlučuje guverner. Dostavljanje ponuda za spot kupovinu ili prodaju deviza, prihvatanje tih ponuda, kao i razmena potrebnih podataka i obaveštenja između Narodne banke Srbije i banaka, a radi obavljanja bilateralne spot kupoprodaje deviza vrši se preko Rojters sistema, elektronske pošte ili telefaksa. NBS i banka o svakoj pojedinačnoj spot transakciji obavljenoj na aukciji ili bilateralno zaključuju poseban ugovor, koji se smatra zaključenim u trenutku kada strana koja je dala ponudu za kupovinu/prodaju deviza (ponudilac) primi prihvat te ponude od druge strane 30

31 (ponuđeni). NBS i banka su obavezne da međusobno potvrde elemente posebnog ugovora razmenom SWIFT poruka MT300. NBS ima obavezu da izvrši svoje obaveze prema banci po osnovu spot kupoprodaje deviza posle izvršenja obaveza banke prema NBS. Ako banka na datum izvršenja transakcije ne izvrši svoju obavezu prema Narodnoj banci Srbije (ne uplati ukupan iznos ugovorene obaveze) poseban ugovor o kupoprodaji deviza se raskida. Ukoliko uplati manji iznos od dogovorenog, NBS će vratiti banci iznos koji je uplaćen, a ugovor se raskida i u ovom slučaju. U prilogu odluke dati su i odgovarajući obrasci - prilozi, koji su sastavni deo odluke Svop kupovina i svop prodaja između NBS i banaka Narodna banka Srbije je, na osnovu ovlašćenja iz Zakona o Narodnoj banci Srbije, donela Odluku o uslovima i načinu obavljanja svop kupovine i svop prodaje deviza između Narodne banke Srbije i banaka. U odluci je navedeno da NBS može, kao posebnu meru podrške inansijskoj stabilnosti zemlje, neposredno sa bankama obavljati sledeće svop transakcije na MDT: svop prodaju deviza (evra) za dinare, radi obezbeđenja devizne likvidnosti banaka; svop kupovinu deviza (evra) za dinare, radi obezbeđenja dinarske likvidnosti banaka; Pod svop transakcijom se podrazumeva istovremeno ugovaranje spot kupovine ili prodaje deviza za dinare i terminske kupovine ili prodaje deviza za dinare između NBS i banke. Banka mora da ispunjava određene uslove (propisane odlukom) da bi bila u mogućnosti da obavlja svop transakcije sa NBS. NBS može da omogući banci da na dan dospeća svop transakcije zanovi svop transakciju, odnosno zaključi novi, poseban ugovor o svop kupovini ili prodaji deviza. Radi obavljanja svop transakcija, banka zaključuje sa NBS okvirni ugovor o svop kupovini ili prodaji deviza, kojim se utvrđuju odnosi NBS i banke u vezi sa zaključivanjem pojedinačnih svop transakcija i izvršavanjem obaveza ugovornih strana. Narodna banka Srbije može obavljati svop kupovinu ili prodaju deviza: na aukcijama na kojima banke dostavljaju ponude po utvrđenim pravilima i u utvrđenom roku; bilateralno na osnovu pojedinačnog zahteva banke za svop kupovinu ili prodaju deviza. Narodna banka Srbije utvrđuje visinu spot kursa, uključujući mogućnost korišćenja procenta umanjenja/uvećenja po osnovu svop transakcija, rukovodeći se tržišnim uslovima i likvidonosnom situacijom bankarskog sektora, imajući u vidu i ročnost svop transakcije. NBS može da obavlja aukcijsku svop kupovinu ili prodaju deviza sa ročnostima svop transakcija, utvrđenim odlukom o organizovanju aukcijske svop kupovine/ prodaje deviza, kao i aukcijsku svop kupovinu ili prodaju deviza po unapred utvrđenom kursu i po: 31

32 svop poenima koje je Narodna banka Srbije unapred fiksno utvrdila i saopštila bankama aukcija po fiksnim svop poenima; svop poenima koje NBS nije unapred iksno utvrdila ni saopštila bankama aukcija po varijabilnim svop poenima. Aukcija po varijabilnim svop poenima može biti: aukcija po višestrukim svop poenima, kada NBS kupuje ili prodaje devize po svop poenima koje je ponudila banka čija je ponuda prihvaćena na aukciji; aukcija po jedinstvenim svop poenima, kada NBS kupuje ili prodaje devize po istim svop poenima od svake banke čija je ponuda prihvaćena na aukciji. Izveštavanje i slanje obaveštenja bankama o organizovanju aukcije, dostavljanje ponuda banaka za kupovinu/prodaju deviza, kao i prihvatanje tih ponuda od Narodne banke Srbije, može se obavljati elektronski preko Rojters sistema, elektronske pošte ili telefaksa. Kod bilateralne svop kupoprodaje deviza, Narodna banka Srbije, na osnovu pojedinačnog zahteva banke, može da svop proda ili kupi devize sa ročnošću svop transakcije na poslednjoj aukciji svop kupoprodaje deviza. O bilateralnoj svop kupovini, odnosno prodaji deviza, odlučuje guverner. NBS i banka o svakoj pojedinačnoj svop transakciji obavljenoj na aukciji ili bilateralno zaključuju poseban svop ugovor, koji se smatra zaključenim kada strana koja je dala ponudu za svop transakciju (ponudilac) primi prihvat te ponude od druge strane (ponuđeni). NBS i banka obavezne su da međusobno potvrde elemente posebnog svop ugovora razmenom SWIFT poruka MT300. Izvršenje obaveza NBS prema banci po osnovu svop kupoprodaje deviza obaviće se nakon što banka izvrši svoje obaveze prema NBS, i to kupoprodajnih obaveza banke po osnovu spot transakcije i po osnovu terminske transakcije na datum dospeća svop kupoprodaje deviza. Ako banka ne izvrši svoje obaveze prema NBS na datum njihovog dospeća po osnovu terminske transakcije sredstva koja je banka uplatila ili prodala Narodnoj banci Srbije po osnovu svop transakcije ostaju u vlasništvu NBS, a eventualni iznos sredstava koji je banka uplatila NBS, a koji je manji od ugovorenog iznosa biće vraćen banci na njen račun. Ukoliko banka ne izvrši obaveze po osnovu ugovora o svop transakciji sa Narodnom bankom Srbije NBS može toj banci ograničiti obavljanje poslova kupoprodaje deviza sa NBS Vrste deviza i efektive kojima se trguje Odlukom o vrstama deviza i efektivnog stranog novca koje se kupuju i prodaju na deviznom tržištu, koju je donela NBS, propisane su vrste deviza i efektivnog stranog novca koje banke i NBS, kao i rezidenti - pravna lica i preduzetnici koji imaju ovlašćenje NBS za obavljanje menjačkih poslova, mogu kupovati i prodavati na deviznom tržištu. 32

33 Banke na deviznom tržištu mogu kupovati i prodavati sledeće vrste deviza i efektivnog stranog novca: 1. austrijski dolar(aud) 7. švedsku krunu(sek) 2. kanadski dolar(cad) 8. švajcarski franak(chf) 3. dansku krunu(dkk) 9. funtu sterlinga(gbp) 4. japanski jen(jpy) 10. američki dolar(usd) 5. kuvajtski dinar(kwd) 11. evro(eur) 6. norvešku krunu(nok) Pored napred navedenog efektivnog stranog novca, banke mogu na deviznom tržištu kupovati i prodavati i sledeće vrste efektivnog stranog novca: 1. hrvatsku kunu(hrk) 2. češku krunu(czk) 3. mađarsku forintu(huf) 4. konvertibilnu marku(bam) 5. poljski zlot(pln) Narodna banka Srbije na deviznom tržištu može kupovati i prodavati sledeće vrste deviza: 1. austrijski dolar(aud) 6. švedsku krunu(sek) 2. kanadski dolar(cad) 7. švajcarski franak(chf) 3. dansku krunu(dkk) 8. funtu sterlinga(gbp) 4. japanski jen(jpy) 9. američki dolar(usd) 5. norvešku krunu 10. evro(eur) Narodna banka Srbije na deviznom tržištu može kupovati i prodavati sledeće vrste efektivnog stranog novca: 1. evro (EUR) 2. američki dolar (USD) 3. švajcarski franak (CHF) Ovlašćeni menjač koji ima zaključen ugovor o obavljanju menjačkih poslova s bankom, s NBS, s više banaka, s bankom i NBS, odnosno s više banaka i NBS, u skladu s tim ugovorom i propisom kojim se uređuju uslovi i način obavljanja menjačkih poslova, pri obavljanju menjačkih poslova može kupovati i prodavati sledeće vrste efektivnog stranog novca: 1. austrijski dolar(aud) 2. kanadski dolar(cad) 3. dansku krunu(dkk) 4. japanski jen(jpy) 5. kuvajtski dinar(kwd) 6. norvešku krunu(nok) 7. švedsku krunu(sek) 8. švajcarski franak(chf) 9. funtu sterlinga(gbp) 10. američki dolar(usd) 11. evro(eur) kao i 12. hrvatsku kunu(hrk) 13. češku krunu(czk) 14. mađarsku forintu(huf) 15. konvertibilnu marku(bam) 16. poljski zlot(pln) 33

34 Ovlašćeni menjač koji ima zaključen ugovor o obavljanju menjačkih poslova samo s Narodnom bankom Srbije, u skladu s tim ugovorom i drugim propisima, pri obavljanju menjačkih poslova može kupovati i prodavati Narodnoj banci Srbije sledeće vrste efektivnog stranog novca: 1. evro (EUR) 2. američki dolar (USD) 3. švajcarski franak (CHF) Odluka se primenjuje od 1. januara godine. 4. SISTEM DEVIZNIH KURSEVA 4.1. Sistem deviznih kurseva Danas svaka država ili zajednica država ima sopstvenu (domaću) valutu: na primer, u SAD je dolar, u Evropskoj uniji je evro, u Japanu je jen, u Bugarskoj je lev, u Srbiji je dinar, itd. 34

35 Odnosi između različitih nacionalnih valuta kroz koje se realizuju finansijske transakcije u internacionalnom pravnom prometu dobara i usluga predstavljaju sistem deviznih kurseva. Devizni kursevi su ključni elemenat funkcionisanja svetske ekonomije. U tom cilju uspostavljen je odgovarajući internacionalni monetarni i finansijski sistem koji omogućava utvrđivanje deviznih kurseva, odnosno cena inostranih valuta izraženih u domaćoj (nacionalnoj) valuti Devizni kurs Transakcija jedne nacionalne valute za drugu, ma koliko na prvi pogled izgledala jednostavna operacija, ima složenao monetarno i ekonomsko značenje. U nekim slučajevima te transakcije su obavijene velom misterije, nedokučivosti, a i protivzakonitih aktivnosti. Kad različite zemlje koriste različite valute, uvek kada međusobno trguju, kad jedna od druge kupuju ili prodaju dobra i usluge, one nužno razmenjuju i svoje nacionalne valute. U protivnom, međunarodne kupoprodajne transakcije ne bi mogle da se uspešno realizuju. Odnosno, internacionalna trgovina odvijala bi se usporeno, svodila bi se na prostu razmenu robe za robu (trampa). Na primer, kad jedno preduzeće iz Srbije želi da kupi džins farmerke od prodavca iz SAD ono prvo mora da zameni svoje dinare u dolare i da sa njima plati kupljeni artikal. Jer, prema američkom zakonu, sve kupvine u SAD moraju se obavljati u dolarima, a ne u nekoj drugoj nacionalnoj valuti, pa i kad je ona konvertibilna. Obrnuto, kad jedno preduzeće iz SAD želi da kupi, na primer, konzerviranu šunku u Srbiji ono prvo mora svoje dolare da zameni u dinare i da sa njima plati taj proizvod. Jer, po našem važećem zakonu, sve kupovine u Srbiji moraju se zvanično obavljati u dinarima, bez obzira što je američki dolar konvertibilna valuta (nezvanično, u privatnim platnim transakcijama, u Srbiji se koriste i strane konvertibilne valute, posebno evro). Centralno pitanje je šta dve ili više različitih nacionalnih valuta čini samerljivim, na osnovu čega se utvrđuje kurs po kome jedna valuta treba da se razmenjuje za drugu: kakav, na primer, treba da bude devizni kurs između dolara i dinara, između dinara i evropskog evra, između dolara i evra, između jena i evra, između dolara i jena, itd.? Zato je definisanje deviznog kursa nacionalne (domaće) valute date zemlje u odnosu na nacionalne valute drugih zemalja ključna karika funkcionisanja sistema internacionalne trgovine i internacionalnih finansija, odnosno funkcionisanja tržišne ekonomije u svetskim razmerama. Pod deviznim kursom (Exchange Rate) podrazumeva se cena određene inostrane valute izražene u domaćem novcu. Devizni kursevi su, u stvari, sredstvo razmene (Medium of Exchange) pomoću koga i preko koga se ostvaruju internacionalne transakcije u svetskoj ekonomiji, odnosno svakodnevne kupovine i prodaje dobara i usluga između ekonomskih aktera različitih zemalja. 35

36 Uspostavljanje realnog deviznog kursa je jedan od ključnih parametara mehanizma tržišne ekonomije. Vođenje politike deviznog kursa nacionalne valute jedna je od centralnih funkcija emisione banke, odnosno u našim uslovima Narodne banke Srbije, u skladu sa obavezama preuzetim članstvom u IMF. U savremenoj privrednoj praksi i teoriji susreću se više oblika deviznog kursa Paritet kupovne moći (PPP) Po kom kursu jedna nacionalna valuta treba da se razmenjuje za drugu? Kako se izračunava, na osnovu čega se određuje kurs između, na primer, dolara i dinara? Ako je, na primer, prosečna cena bioskopske ulaznice u SAD 3 dolara, odgovarajućić kurs bio bi onaj po kom se 3 dolara zamenjuje za iznos po kome se u dinarima može kupiti bioskopska ulaznica u Srbiji. Ako prosečna cena bioskopske ulaznice u Srbiji iznosi 240 dinara, onda bi kurs koji odražava kupovnu moć mogao da se izračuna na sledeći način: Din = Din 80/$ $3 Prema tome, ako kurs između dve valute (dinara i dolara) iznosi 80 dinara po dolaru, koliko približno iznosi i zvanični devizni kurs dinara za dolar (početkom godine), to znači da gledalac bez obzira u kojoj od dve zemlje (SAD ili Srbiji) ide u bioskop, može da kupi kartu po ceni koja predstavlja istu vrednost: 3 dolara odnosno 240 dinara. To je teorija pariteta kupovne moći (PPP - Purchasing Power Parity). PPP predstavlja stopu kojom se izjednačavaju cene identičnih dobara i usluga izražene različitim valutama. Ako se cena istog dobra ili usluge označi sa Pdin u Srbiji i sa P$ u SAD, a gotovinski kurs između dinara i dolara sa S din/$, onda cena dobra ili usluge u dinarima predstavlja cenu u dolarima pomnoženu gotovinskim kursom: Pdin = P$ x S din/$ Odnosno Cena u Srbiji = Cena u SAD x Kurs Pri tome, gotovinski kurs dinara i dolara izračunava se stavljanjem u odnos dve cene identičnog dobra ili usluge: Pdin S din/$ = P$ 36

37 Po ovoj jednostavnoj formuli može se utvrditi paritet kupovne moći za sva istovetna dobra ili usluge između različitih zemalja. Utvrđivanje kursa domaće valute na osnovu PPP metode je ekonomski logično. Međutim, njegovo korišćenje u praksi je komplikovano. Ne postoji samo jedna roba čija se cena upoređuje između dve ili više zemalja nego njihovo mnoštvo. U robnom svetu postoje različita i raznovrsna dobra i usluge, sa različitim i raznovrsnim domicilnimn cenama i paritetima kupovne moći. Metodološki problem je kako utvrditi jedinstven paritet kupovne moći koji bi bio reprezentativan za sva pojedinačna dobra i usluge, ili, eventualno, koju konkretnu robu (dobro ili uslugu) izabrati kao reprezentanta svih drugih dobara i usluga, i paritet kupovne moći utvrđen za tu robu uzeti kao devizni kurs između dve ili više valuta, u datom vremenu i prostoru Zakon jedne cene (LOP) Procena deviznog kursa između dve nacionalne (domaće) valute na osnovu modela PPP za samo jedno dobro ili uslugu kao merilo odgovarajuće razmene svih vrsta dobara i usluga u međunarodnoj trgovini naziva se zakon jedne cene (LOP - Law of One Price). Zakon jedne cene znači da je cena date robe (dobra ili usluge) ista u celom svetu, u svim zemljama koje se susreću na svetskom tržištu, odnosno u internacionalnoj trgovini. Korišćenje teorije LOP na stvarne cene u različitim zemljama moguće je ako se prethodno odabere dobro ili usluga identičnog kvaliteta u svim zemljama. U tu svrhu se obično koristi domaći proizvod da bi se izbegli faktori uvoza (carine, transportni troškovi i dr.). Jedan takav proizvod je big mek, s obzirom da se u svim zemljama proizvodi na isti način, po licenci McDonald s - a, da je svuda istog kvaliteta, istih komponenata i izgleda. Ako je, na primer, prosečna cena big mek - a u SAD, 31. januara godine, iznosila 2.50 dolara, a u Srbiji, istog datuma, 200 dinara, kurs PPP izračunava se stavljanjem u odnos cene big mek, u dinarima i u dolarima: Din = Din 80/$ $ 2.50 Prema PPP poređenju cena big mek - a, kurs između dinara i dolara trebalo bi da bude 80 dinara za dolar. Približno toliko, na isti dan, bio je i zvanični kurs između dinara i dolara. Promena nivoa cena big mek - a u SAD i Srbiji dovela bi i do promene PPP kursa između dinara i dolara, i razlikovao bi su u odnosu na zvanični kurs između te dve valute. Ako se, na primer, cena big mek, u Srbiji poveća sa 200 na 250 dinara, a u SAD ostane nepromenjena ($2.50), novi PPP kurs između dinara i dolara trebalo bi da bude 100 dinara za dolar: 37

38 Din = Din 100/$ $2.50 Ukoliko se zvanični kurs između dinara i dolara zadrži i dalje na nivou od 80 dinara za dolar, to znači da je u robnoj razmeni između SAD i Srbije dolar potcenjen u odnosu na dinar za oko 8 procenata, odnosno da je za toliko dinar precenjen u odnosu na dolar. Ako se, pak, cena big mek - a u SAD poveća sa $2.50 na $2.60, a u Srbiji ostane nepromenjena (200 Din), novi PPP kurs između dinara i dolara trebalo bi da bude oko 57 dinara za dolar: Din = Din 56,92$ $ 2.60 Ukoliko se zvanični kurs između dinara i dolara zadrži i dalje na nivou od 80 dinara za dolar, to znači da je u robnoj razmeni između SAD i Srbije dolar precenjen u odnosu na dinar za nešto preko 3 procenata, odnosno za toliko dinar potcenjen u odnosu na dolar Zlatni standard Zlatni standard (Gold Standard) postojao je od osamdesetih godina 19. veka pa do izbijanja Prvog svetskog rata godine. Zlatni standard ustanovio je sistem relativno fiksnih deviznih kurseva između učesnika u međunarodnoj trgovini. Vrednost valute u svim zemljama utvrđivala se u odnosu na zlato. Na primer, vrednost američkog dolara bila je 20,67 dolara po unci zlata, dok je britanska funta sterlinga vredela 4,25 funte po unci zlata (1 unca = 31,1 gram). Paritetni kurs američkog dolara u odnosu na britansku funtu sterlinga utvrđivao se upoređivanjem vrednosti tih valuta izražene u uncama zlata: $ 20,67 po unci zlata = $ 4,86/ 4,25 po unci zlata Sistem relativno fiksnih deviznih kurseva zasnovanih na zlatnom standardu funkcionisao je u svetskim razmerama, iako u nekoj većoj meri nije bio formalizovan između zemalja. Međutim, zlato je u svim zemljama bilo opšte prihvaćeno kao opšte sredstvo plaćanja. Sistem zlatnog standara funkcionisao je na osnovu sledećih pravila igre : Prvo. Sve valute bile su konvertibilne u zlato, to jest mogle su se slobodno zamenjivati za zlato. Vrednost svake domaće valute striktno je utvrđivana u odnosu na zlato (4,25 britanske funte sterlinga za uncu zlata, 20,67 američkih dolara za uncu zlata itd.). 38

39 Drugo. Sve zemlje su morale da puste zlato u promet, da dozvole da se zlato slobodno kreće iz zemlje u zemlju kako bi zadobile kontinuirano poverenje u vrednost svoje nacionalne valute. Treće. Pošto je svaka domaća valuta imala pokriće u raspoloživim zalihama zlata, količina novca u opticaju nije mogla da raste brže od porasta zaliha zlata, koje su se u to vreme veoma sporo povećavale. Četvrto. Konvertibilnost domaće valute u zlato obezbeđivala je automatsko prilagođavanje odnosa u platnom bilansu. Deficit u platnom bilansu određene zemlje pokrivao se, shodno tržišnim zakonima, odlivanjem zlata iz zemlje. Suficit u platnom bilansu određene zemlje značio je dotok odgovarajućih količina zlata iz inostranstva. Prvi svetski rat je zaustavio slobodan protok zlata preko granica, a svetska tržišta valuta nalazila su se u haotičnom stanju. U periodu od Prvog svetskog rata do Velike ekonomske krize ( ), koji je bio buran za međunarodni ekonomski i monetarni sistem, i pored više pokušaja, nije se uspelo sa ponovnim uspostavljanjem ranijeg zlatnog standarda kao osnove za određivanje deviznih kurseva domaćih valuta. Velika ekonomska kriza 30 - tih godina 20. veka označila je definitivan krah sistema zlatnog standarda. U godinama od te krize do Drugog svetskog rata nije došlo do sređivanja stanja u međunarodnom monetarnom sistemu, pre svega zbog dubokih protivurečnosti na svetskoj političkoj sceni: napori Vlade SAD za izlazak iz ekonomske depresije (sprovođenje Ruzveltovog New Deal - a i dr.), uspon nacizma i fašizma u Evropi (pojava Hitlera i Musolinija), fašizacija Japana, stvaranje Sovjetske komunističke imperije sa Staljinom na čelu, i dr Dolarski standard Bretonvudskim sporazumom je utvrđen dolarski standard (Dollar Standard): sve valute morale su da uspostave paritetne vrednosti definisane zlatom, s tim što se samo američki dolar, pod određenim uslovima, mogao odnosno morao konvertovati u zlato, ali ne i druge valute. Kurs domaće valute mogao je da varira najviše jedan procenat u odnosu na svoju paritetnu vrednost. U slučaju da se neka zemlja suoči sa fundamentalnom neravnotežom u svom platnom bilansu, ona bi svoj prilagodljivi kurs mogla da izmeni najviše za deset procenata u odnosu na početnu paritetnu vrednost bez odobrenja IMF - a. Cilj čitavog sistema bio je da se održe utvrđene paritetne vrednosti domaćih kurseva, da se prilagodljivi deo kursa drži na minimalnoj vrednosti. Zemlja koja se suočava sa značajnim problemima u platnom bilansu mogla bi od IMF-a da traži pozajmice zlata ili konvertibilnih valuta da bi branila paritetnu vrednost svoje valute i da bi svoj platni bilans ponovo vratila u ravnotežu. 39

40 Kurs američkog dolara utvrđen je na paritetu od 35 dolara po unci zlata. Dolar se menjao za zlato samo sa stranim vladama, a ne sa pojedincima, bilo domaćim, bilo strancima. Konvertibilnost američkog dolara bila je znatno umanjena u odnosu na prethodni sistem zlatnog standarda. Međutim, i u novim uslovima smatralo se da je američki dolar dobar kao zlato. Konvertibilnost drugih nacionalnih valuta određivala se u odnosu na američki dolar. Krajem 60 - tih godina prošlog veka, a naročito u godini postalo je jasno da je američki dolar precenjen. Jeftini (precenjeni) američki dolari vršili su snažan pritisak na inflaciju i nelikvidnost, posebno u evropskim zemljama. Deficit u platnom bilansu SAD bio je sve veći. Visoki izdaci za vođenje višegodišnjeg Vijetnamskog rata oslabili su američki dolar. Zemlje koje su posedovale američke dolare sve više su vršile snažan pritisak na Vladu SAD da ih konvertuje u zlato. Francuska u vreme De Gola vršila je snažan pritisak, pa čak i prinuđivala SAD na konverziju viška dolara u zlato. Svim takvim zahtevima Vlada SAD nije mogla da udovolji. Devalvacija američkog dolara bila je neizbežna, a time i slom sistema dolarskog standarda. Bretonvudski sistem deviznih kurseva uspešno je funkcionisao 25 godina, da bi na kraju pretrpeo krah. Američka vlada je 15. avgusta godine ćprivremenoć suspendovala zamenu dolara za zlato ili druga sredstva. Američki dolar je odmah potom devalviran na 38 dolara za uncu zlata. Američki dolar je još jednom devalviran, 15. februara godine, na 42,22 dolara za uncu zlata. Time je i zvanično okončan period fiksnih kurseva ustanovljen Bretonvudskim sporazumom. U martu godine stao je čitav sistem deviznih kurseva. Većina svetskih tržišta valuta bila je zatvorena više od dve nedelje. Izlaz iz svetske finansijske krize bio je prelazak glavnih svetskih valuta na sistem plivajućih deviznih kurseva koji je i sada na snazi. S druge strane, u cilju ublažavanja veoma izražene nelikvidnosti u međunarodnim plaćanjima u to vreme, posebnu ulogu dobio je mehanizam Specijalnih prava vučenja u okviru IMF, to jest stvaranje posebne vrste novca koja je trebalo da bude zamena za zlato (nazvana ćpapirno zlatoć), odnosno rezervna valuta u međunarodnim plaćanjima Plivajući devizni kurs Plivajući devizni kurs (Floating Exchange Rates) ili tekući devizni kurs (Current Exchange Rates) formira se kao rezultat delovanja tržišnih snaga na valutnim (deviznim, novčanim) tržištima u razmerama nacionalnih ekonomija i svetske ekonomije. Tržište ima sposobnost da odredi odnos između vrednosti i cene svakog dobra i usluge koji su predmet robne razmene, ne samo u nacionalnim nego i u internacionalnim transakcijama. Isto tako, tržište ima sposobnost da određuje šta je to realan devizni kurs, da ukazuje kada je neki devizni kurs određen od strane države precenjen ili potcenjen u odnosu na realni tržišno određeni devizni kurs. 40

41 Tržišna cena inostrane valute (tekući devizni kurs) odstupa, više ili manje, od vrednosti inostrane valute, koja je određena količinom dobara koja se za nju može kupiti u matičnoj zemlji. Novčana vrednost koja se za istu količinu dobara i istog kvaliteta mora platiti u zemlji u domaćem novcu predstavljala bi vrednost inostrane valute. Međutim, vrednost sama po sebi ne određuje cenu. Cena inostrane valute, kao i svaka druga cena, zavisi od ponude (ili raspoloživosti) inostranih valuta (deviza) u zemlji i potražnje za njima radi izvršavanja obaveza prema inostranstvu. Tekući devizni kurs podložan je tekućim (dnevnim) oscilacijama zavisno od promenljivosti odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu. Ponuda deviza određena je obimom naplaćenih potraživanja u stranoj valuti po svim osnovama (robnim i nerobnim), kao i drugim deviznim prilivom (transferi). Povećanje izvoza i drugih izvoznih operacija dovodi do povećanja ponude deviza, i obrnuto. Tražnja deviza određena je obimom dugovanja u stranoj valuti po svim osnovama nihovog nastajanja (robnim i nerobnim, transferi). Povećanje uvoza i drugih uvoznih transakcija dovodi do povećanja tražnje deviza, i obrnuto. Za plivajući (fluktuirajući) devizni kurs se kaže da je stabilan kad su ponuda i tražnja deviza ujednačene. Ukoliko je ponuda deviza manja od tražnje, cena strane valute (deviznog kursa) će rasti. Ukoliko je ponuda deviza viša od tražnje devizni kurs će padati. Zbog takve svoje promenjivosti naziva se fluktuirajućim. Precenjen devizni kurs domaće valute, pri ostalim nepromenjenim okolnostima, destimuliše izvoz, a podstiče uvoz. Potcenjen devizni kurs domaće valute, pri ostalim nepromenjenim okolnostima, podstiče izvoz a ograničava uvoz. Devizni kurs može da se, u restriktivnoj formi, samo u nekom kraćem a ne u dužem roku, koristi za podsticanje izvoza ili za ograničavanje uvoza, u zavisnosti od toga da li data država vodi makroekonomsku politiku precenjenog ili potcenjenog deviznog kursa u odnosu na realni kurs. Potcenjeni devizni kurs više ekonomski pogoduje izvoznicima, a precenjeni devizni kurs uvoznicima. U svakom slučaju, plivajućim deviznim kursom ne mogu se rešavati problemi koji se primarno tiču tehnološkog karaktera proizvodnje, kvaliteta dobara i usluga koji su predmet međunarodne razmene i tome slično. Devizni kurs sam po sebi ne može, posebno ne na duži rok, da neutrališe ekonomske neracionalnosti koje postoje u samoj proizvodnji dobara i usluga namenjenih izvozu, ne može da smanji troškove poslovanja u strukturi cene dobara i usluga koje tržište, nacionalno i svetsko, ne priznaje. Devizni kurs koji je stabilan, koji se neperstano ne menja, koji je isti danas, sutra i prekosutra je kvalitetan kurs. Stabilan devizni kurs je podsticajni faktor privrednog rasta nacionalne privrede i internacionalne 41

42 trgovine. Ona će se dinamičnije odvijati ukoliko su cene roba koje su predmet međunarodne razmene stabilne, nego ako se neprestano menjaju, ako stalno fluktuiraju vremenski i prostorno Fiksni devizni kurs Pojedine države (nerazvijene, zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji) i dalje u svojoj monetarnoj i makroekonomskoj politici koriste fiksne devizne kurseve (Fixed Exchange Rates). Njih određuje država, odnosno njene monetarne vlasti (centralna, emisiona banka). Razloge za uvođenje fiksnog kursa država obično definiše u ciljevima svoje makroekonomske politike. Jedan od razloga opredeljivanja za fiksni devizni kurs je eliminisanje dnevnih oscilacija na deviznom tržištu, koje unose određenu dozu dezorijentacije u svakodnevne finansijske transakcije sa inostranstvom, što je inače karakteristično za plivajuće kurseve. Fiksni devizni kurs može biti realan i relativno stabilan samo ukoliko monetarne vlasti održavaju njegovu realnu cenu intervencijama na deviznom tržištu kad je to potrebno, odnosno održavanjem odgovarajuće ravnoteže između ponude i tražnje deviza, što je inače skup i rizičan poduhvat. Pri fiksnom deviznom kursu, ukoliko cene proizvoda i usluga na domaćem tržištu brže rastu od cena u zemljama sa kojima se ostvaruje intezivna spoljnotrgovinska razmena, domaća valuta postaje precenjena a inostrana potcenjena. U tom slučaju preduzeća su sve manje stimulisana da izvoze jer mogu više da zarade na domaćem nego na stranom tržištu, odnosno više su zainteresovana da uvoze robu jer na domaćem tržištu mogu prodavati po višoj ceni. Posledica takve ekonomske situacije je pojava sve većeg i većeg deficita u trgovinskom i platnom bilansu. Politika fiksnog deviznog kursa se, po pravilu, sprovodi u kombinaciji sa drugim merama ekonomske politike kojima se vrši podsticanje izvoza, kao što su, na primer, izvozne premije i slično. U principu, za siromašne zemlje, posebno one koje su strukturno i razvojno loše usmerene i vođene, teško je odabrati dobru politiku deviznog kursa koja bi sama po sebi rešavala njihove tekuće privredne probleme. Jer, fundamentalni ekonomski problemi takvih zemalja nalaze se pre svega u sferi primene savremenih tehnologija u proizvodnji, racionalnom korišćenju raspoloživih resursa, razvojnoj politici i dr., a ne toliko u monetarnoj sferi, uključujući i politiku deviznog kursa Plivajuća cena zlata Iako je zlatni standard kao sistem deviznih kurseva napušten u svetskom monetarnom sistemu, ipak, u pozadini kurseva nacionalnih valuta, uključujući američki dolar, evro i japanski jen, stoji, kao važan reper, i njihova vrednost izražena u zlatu. Monetarni značaj zlata i dalje je veliki. Zlato je jedan od bitnih elemenata sistema deviznih rezervi svake centralne monetarne institucije. Isto tako, slično ćplivajućim deviznim kursevimać vodećih i gotovo svih drugih nacionalnih valuta u svetu i cena zlata ćplivać, što je rezultat odnosa ponude i tražnje, vremenskih i prostornih oscilacija na svetskim tržištima zlata. 42

43 Tabela br. 1. Proseđna cena zlata - unca zlata u USČ - (1 unca =.31,1 gram) TABELA Izvor: National Mining Asotiation, Historical Gold Price to Present, za godinu (5. juli), prema 24 hour Spot Gold, Monetarna dominacija dolara, evra i jena Svetsku monetarnu scenu na početku 21. veka karakteriše dominacija tri glavne valute - evra, američkog dolara i japanskog jena, koje odlučujuće utiču na oblikovanje drugih nacionalnih deviznih kurseva. Iza te tri vodeće svetske valute stoje ekonomski moćne i tehnološki nadmoćne privrede. Za stabilnost svetske ekonomije od ključnog značaja su realni i stabilni kursevi između tih valuta, jer se pema njima ravnaju devizni kursevi manje ili više svih drugih nacionalnih valuta širom sveta, uključujući i nacionalne valute drugih velikih zemalja u svetu - kineskog juana, ruske rublje, indijske rupije i brazilskog reala. Te četiri valute još uvek nemaju neku posebno naglašenu monetarnu težinu u svetskim razmerama, bez obzira na ekonomsku snagu zemalja tih valuta. U momentu lansiranja evra, njegov kurs bio je viši od američkog dolara. Sredinom novembra godine kursevi američkog dolara i evropskog evra bili su praktično izjednačeni. Od početka godine, zbog pada vrednosti (ćklizanjać) američkog dolara, vrednost evra počela je da se konstantno povećava u odnosu na američku valutu Konveribilnost domaće valute Pod konvertibilnošću domaće valute podrazumeva se njena sposobnost razmenjivosti sa drugim stranim konvertibilnim valutama na svetskim deviznim tržištima. Konvertibilnost domaće valute date zemlje u tekućim transakcijama ozvaničuje Međunarodni monetarni fond (IMF), na osnovu prethodnog ispunjenja određenih strogih ekonomskih uslova (opšte stanje privrede, realnost deviznog kursa, dostignuti nivo deviznih rezervi, liberalizacija deviznog poslovanja, liberalizacija cena, i dr.). IMF je 15. maja godine proglasio tadašnji jugoslovenski dinar konvertibilnim za tekuća plaćanja sa inostranstvom, u skladu sa članom VIII, odeljak 2, 3 i 4 Statuta IMF - a, odobravajući istovremeno kreditnu podršku našoj zemlji od 829 milijardi USČ (produženi stend - baj 43

44 aranžman). Zvanično međunarodno proglašenje dinara konvertibilnom valutom rezultat je uspeha postignutih u sprovođenju tržišnih i društvenih reformi, kao i vođenja adekvatne makroekonomske politike nakon demokratskih promena izvedenih oktobra godine. Istorijski posmatrano, dinar je bio konvertibilan u Kraljevini Srbiji od do godine, u vreme važenja čistog zlatnog standarda. Kovana novčanica od jednog dinara vredela je 0,29 grama zlata. Prva papirna novčanica od 100 dinara odštampana je godine i vredela je 29 grama zlata. U Kraljevini Jugoslaviji dinar je bio konvertibilan od 28. juna do 7. oktobra godine. U SFRJ, krajem osamdesetih i početkom devesetih godina, u vreme savezne vlade Ante Markovića, bez zvaničnog priznavanja konvertibilnosti, u pojedinim zemljama i bankama dinar se mogao razmenjivati za druge valute. Konvertibilnost domaće valute i njeno održavanje je sinteza uspešnosti makroekonomske politike svake zemlje i njene tržišne ekonomije. Najveća pretnja u tom pogledu je inflatorni rast cena. Dinar može da održava i održi svoju punu konvertibilnost samo pod uslovom da se inflacija u Srbiji svede na evropski nivo inflacije od 2 do 4 odsto godišnje. Potpisivanjem stend - baj aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (maj godine) i proglašavanjem konvertibilnosti dinara predviđeno je da inflacija u godini bude oko 5%. Stvarna i trajna konvertibilnost je dalekosežni makro - ekonomski cilj koji se može postići samo povećanjem produktivnosti rada ukupne privrede, restrukturiranjem postojećih preduzeća (dinamična privatizacija, nova strana i domaća ulaganja, primena novih tehnologija), povećanjem proizvodnje i izvoza i uravnoteženjem odnosa u spoljno - trgovinskom poslovanju zemlje Devizne rezerve Šta su devizne rezerve? Devizne rezerve (Foreign Exchange Reserve) predstavljaju stranu aktivu (strana konvertibilna sredstva plaćanja) i raspoložive zalihe monetarnog zlata date zemlje. One rastu kada se ostvaruje suficit u platnom bilansu zemlje, kada su ukupna potraživanja od inostranstva veća od ukupnih dugovanja, kada je priliv deviza u zemlju veći od njihovog odliva. Devizne rezerve nalaze se pod kontrolom monetarnih vlasti (centralne banke) date države. Centralna banka koristi devizne rezerve se potrebe direktnog finansiranja neravnoteže u bilansu plaćanja, intervencije na deviznom tržištu radi uticaja na devizni kurs, kao i za ostale potrebe. U cilju formiranja i održavanja odgovarajućeg nivoa deviznih rezervi, centralna banka kupuje i prodaje devizna sredstva na deviznom tržistu, obezbeđuje stabilnost kursa nacionalne valute, samostalno zaključuje kreditne aranžmane sa inostranim finansijskim organizacijama, utvrđuje prioritete u plaćanjima prema inostranstvu i sl. 44

45 Nivo deviznih rezervi Nivo deviznih rezervi koristi se kao jedan od indikatora kvaliteta ekonomske politike i investicione klime, tako da je adekvatan nivo deviznih rezervi važan i za održanje poverenja međunarodne javnosti. Ekonomska situacija u datoj zemlji uvek se ocenjuje i prema visini deviznih rezervi. Rast deviznih rezervi je pokazatelj rasta privredne aktivnosti. Visoke devizne rezerve omogućavaju održavanje stabilnosti i konvertibilnosti nacionalne valute. Zadovoljavajući nivo deviznih rezervi podiže kredibilitet i kreditni rejting, odnosno smanjuje poslovni rizik (Country Risk) jedne zemlje u očima stranih poslovnih partnera i država, posebno mogućih stranih kreditora. Devizne rezerve bivše SFRJ iznosile su u decembru godine, u vreme savezne vlade Ante Markovića, preko 11 milijardi US$. Ukupne devizne rezerve Srbije na dan 31. decembar godine bile su US$ 890,0 miliona (od toga rezerve Narodne banke Sbije US$524,2 miliona, a ovlašćenih banaka US$ 365,8 miliona). Ukupne devizne rezerve Srbije na dan 31. jul godine bile su US$ ,3 miliona (od toga rezerve Narodne banke Sbije US$ ,6 miliona, a ovlašćenih banaka US$ 585,7 miliona). Devizne rezerve Narodne banke Srbije čine: 1) potraživanja Narodne banke Srbije na računima u inostranstvu; 2) hartije od vrednosti kojima raspolaže Narodna banka Srbije i koje glase na inostrane novčane jedinice; 3) specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod Međunarodnog monetarnog fonda; 4) zlato; i 5) efektivni strani novac. (Više o deviznim rezervama vidi: Narodna banka Srbije - Sektor za devizno poslovanje, Devizne rezeve, Upravljanje deviznim rezervama Upravljanje deviznim rezervama zasniva se na Opštim (godišnjim) i Operativnim (tromesečnim) smernicama za upravljanje deviznim rezervama koje donosi Monetarni odbor Narodne banke Srbije na predlog Investicionog komiteta, kao stalnog radnog tela Narodne banke Srbije. Smernice utvrđuju investicionu strategiju, valutnu i ročnu strukturu deviznih rezervi, sa kojim će bankama Narodna banka Srbije poslovati, limite plasmana po bankama, kategorije aktive i sl., u skladu sa međunarodnim standardima u upravljanju deviznim rezervama. U upravljanju deviznim rezervama, Narodna banka Srbije se rukovodi načelima: 1) sigurnosti - plasiranje deviznih rezervi kod centralnih banaka i kod prvoklasnih inostranih poslovnih banaka, na osnovu ocene o kreditnom rejtingu vodećih svetskih rejting agencija (Moody s Investors Service, Standard & Poor s), 2) likvidnosti - obezbeđenje raspoloživosti deviznih sredstava radi blagovremenog plaćanja svih dospelih i potencijalnih obaveza Narodne banke Srbije prema inostranstvu, i 45

46 3) rentabilnosti - plasiranje deviznih sredstava po najpovoljnijim uslovima na svetskom finansijskom tržištu, uvažavajući zadovoljenje dva prethodno pomenuta principa i imajući u vidu trade off između rizika i prinosa. Organizacija procesa upravljanja deviznim rezervama u Narodnoj banci Srbije je usklađena sa opšteprihvaćenom praksom i standardima centralnih banaka najrazvijenijih zemalja. U skladu sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, Narodna banka odlučuje o načinu formiranja, upravljanja, korišćenja i raspolaganja deviznim rezervama na način koji je najbolje prilagođen monetarnoj i deviznoj politici, a kojim se doprinosi nesmetanom ispunjenju obaveza Republike Srbije prema inostranstvu. Devizne rezerve poslovnih banaka čine: efektivni strani novac u trezorima banaka, devize na računima u inostranstvu i hartije od vrednosti koje banke imaju u svom portfelju. Zajedno sa deviznim rezervama Narodne banke Srbije, devizne rezerve poslovnih banaka čine devizne rezerve zemlje u širem smislu i predstavljaju dopunsku rezervu likvidnosti za premošćavanje neusklađenosti međunarodnih plaćanja. (Narodna banka Srbije, Odnosi sa inostranstvom, Devalvacija (depresijacija) Jedna od najčešćih ekonomsko - monetarnih mera kojom se obezbeđuje trenutna ili, u najboljem slučaju, privremena ravnoteža u trgovinskom bilansu je devalviranje domaće valute, odnosno smanjivanje njene vrednosti u odnosu na stranu valutu. Devalvacija (Devaluation) domaće valute u odnosu na stranu valutu je kratkoročna mera makroekonomske politike kojom se stimuliše izvoz, a destimuliše uvoz, u cilju korigovanja deficita u tekućem platnom bilansu u datim uslovima. Ekonomski efekti devalvacije identični su efektima potcenjenog deviznog kursa. Sinonim za devalvaciju valute je depresijacija valute (Currency Depreciation) Revalvacija (apresijacija) Ako, pak, pri fiksnom deviznom kursu, cene u zemlji sporije rastu od cena u zemljama sa kojima se ostvaruje pretežni deo robne razmene, kad se u razmeni sa inostranstvom ostvaruje sve veći suficit u trgovinskom i platnom bilansu, kada je domaća valuta potcenjena u odnosu na stranu valutu, kada su preduzeća više zainteresovana da proizvedenu robu prodaju na stranom nego na domaćem tržištu - tada se pribegava meri revalviranja domaće valute u odnosu na stranu valutu. Revalvacija (Revaluation) ili apresijacija (Appreciation) domaće valute predstavlja povećanje njene vrednosti u odnosu na strane valute. To je mera makroekonomske i monetarne politike kojom se, u cilju smanjenja suficita u platnom bilansu, destimuliše izvoz, a stimuliše uvoz. Mera apresijacije domaće valute veoma retko se koristi u praksi savremenih nacionalnih privreda, s obzirom da je za mnoge od njih problem deficit a ne suficit u platnom bilansu. 46

47 Uticaj oblika deviznog kursa na obrađun GDP Uobičajena jednačina GDP je: GDP = potrošnja (Consumption) + investicije (Investment) + državni rashodi (Goverrment Expenditures) + izvoz - uvoz (Exports - Imports). GDP različitih zemalja mogu se upoređivati konvertovanjem njihove vrednosti izražene u nacionalnoj valuti korišćenjem metoda zvaniđnog deviznog kursa (Official Exchange Rate Method - OERM) ili metoda pariteta kupovne moći (Purchasing Power Parity Method - PPPM). Kalkulacija GDP korišćenjem metoda zvaničnog deviznog kursa preovlađuje na internacionalnim valutnim tržištima. Kalkulacija GDP korišćenjem metoda pariteta kupovne moći zasniva se na kompariranju svakog kursa u odnosu na odabrani standard (obično USČ). Metod pariteta kupovne moći uzima u obzir efektivnu domaću kupovnu moć prosečnog proizvođača ili potrošača unutar ekonomije date zemlje. Zato su podaci o GDP dobijeni po tom metodu bolji indikator životnog standarda u manje razvijenim zemljama jer kompenzira slabost lokalnih valuta na svetskim tržištima. Metod zvaničnog deviznog kursa konvertuje vrednost dobara i usluga na osnovu globalnih tekućih deviznih kurseva. Zato su podaci o GDP dobijeni po tom metodu bolji indikator relativne ekonomske moći i internacionalne kupovne moći razvijenih zemalja. U zavisnosti od toga koji se od ta dva metoda koriste u kalkulacijji GDP njegova monetarna veličina može znatnije da varira od zemlje do zemlje, u zavisnosti od stepena njihove ekonomske razvijenosti. 47

48 5. SAVREMENI NOVAC OSNOVE 5.1. Karakteristike i geneza savremenog novca Jedno od osnovnih i najdiskutovanijih pitanja u monetarnoj ekonomiji tokom vremena bilo je pitanje prirode novca. Stoga i ne čudi stav poznatog francuskog pisca Denizeta da "osnova naše nemoci leži u slabom poznavanju monetarnih fenomena". Novac je društvena pojava veoma starog porekla nastala na određenom stepenu razvoja ljudskog društva. Marks obrazlažući nastanak i razvoj novca polazi od stava da je novac proizvod stihijskog razvoja društva i robne proizvodnje, uz naglasak da paralelno sa razvojem proizvodnih snaga, podele rada i razmene dolazi do njegovog usavršavanja. Glavna teškoca u analizi novca savladana je čim se shvati njegovo poreklo iz same robe. Suština naturalne razmene (R1-R2) je razmena jedne robe za drugu robu. Naime, ovde dolazi do suprotstavljanja korisnosti jednog proizvoda za drugi, kada se i stvara prvi oblik vrednosti. U svojoj analizi Marks ovaj oblik vrednosti naziva prost ili stučajan. Možemo ga prikazati izrazom X robe A = Y robe B. U ovom obliku vrednosti nalazi se tajna svih ostalih oblika. Ovde robe igraju različite uloge: prva roba izražava svoju vrednost u drugoj robi, dok druga roba služi kao sredstvo za izražavanje vrednosti prve robe. Prva roba igra aktivnu ulogu i nalazi se u relativnom obliku vrednosti, a druga roba ima pasivnu ulogu i nalazi se u obliku ekvivalenta. Sa razvojem naturalne privrede i razmene dolazi do toga da neka dobra počinju više da se cene, te da se primaju za bilo koji drugi proizvod. Na taj način stvara se roba koja može meriti upotrebnu vrednost više drugih roba. Tako dolazi do stvaranja potpunog ili razvijenog oblika vrednosti, gde je X robe A = Y robe B, Z robe C, V robe D. Dakle, veliki broj roba igra ulogu ekvivalenta, tako da možemo reći da ovaj oblik vrednosti ne predstavlja veliki napredak u smislu širenja i razvijanja procesa razmene proizvoda, ali stvara uslove za prelazak na sledeći kvalitativan skok. Tokom vremena svakodnevna praksa počinje da izbacuje samo jednu robu za koju vlasnici ostalih roba žele da razmenjuju svoje proizvode. Na taj način vrednost svih ostalih roba počinje da se izražava vrednošću jedne jedine robe, tako da razmenu možemo prikazati na sledeci način: X robe A, Y robe B, Z robe C = V robe D. U ovim uslovirna razmene funkcioniše opšti oblik vrednosti. Naime, roba D vrši ulogu opšteg ekvivalenta kojim se mere vrednosti svih ostalih 48

49 roba. U ulozi opšteg ekvivalenta može da se javi bilo koja roba (krzno, stoka, platno, koža, med, so). Onog momenta kada uloga opšteg ekvivalenta pripadne jednoj jedinoj specifičnoj robi, onda ta roba počinje da funkcioniše kao novac. Ona dobija specifičnu društvenu funkciju, a stoga i društveni monopol, da u okviru robnog sveta igra ulogu opšteg ekvivalenta Osvajanjem ovog monopola opšteg ekvivalenta od strane jedne odredjene robe-zlata, dobili smo novi oblik vrednosti -novčani oblik vrednosti. Upotrebna vrednost zlata rezultat je odredjenog konkretnog rada utrošenog za njegovu proizvodnju. U ovim uslovirna konkretan rad postaje oblik kojim se meri njegova suprotnost, tj. apstraktni ljudski rad. Marksova evolucija oblika prometne vrednosti, od prostog, preko potpunog i opšteg do novčanog oblika vrednosti u osnovi predstavlja genezu novca. Time je trebala da otpadne "zagonetka novca", medjutim, ona je i danas prisutna i ništa nije manje aktuelna Razvojne faze novca Sam naziv novca potiče od latinske reči pecunia što znači bogatstvo ili novac, mada koren reči potiče od reči pecus što znači stoka. I zaista, u primitivnim zajednicama stočarskih naroda stoka se upotrebljavala kao sredstvo razmene. Medjutim, sa razvojem rudarstva uvidelo se da su metali veoma pogodni da služe kao sredstvo razmene. U početku su korišćeni komadi gvoždja i bakra, a kasnije zlato i srebro. Prema istorijskim zapisima bakar, srebro i zlato upotrebljavani su kao sredstvo razmene skoro godina. Poznati istoričar Herodot u svojim spisima ističe da su stari Liđani koristili kovani novac od zlata i srebra još u VIII veku pre nase ere. Tri su ključne faze u razvoju novca kroz istoriju: a) Metalni novac Najstariji način plaćanja metalnim novcem naziva se pensatorno plaćanje. Sastojao se u tome što su sami metali bili novac, pa se prilikom svakog plaćanja morala meriti količina dotičnog metala. Novčane jedinice dobijale su imena na osnovu naziva težinskih jedinica. Tako su u prometu funkcionisale funta (453,592 gr), rublja, talir, itd. Ovakav način plaćanja u praksi je izazivao brojne probleme: prilikom svakog plaćanja moralo se vršiti merenje metala, utvrdjivanje njegove finoće, itd., tako da se počinju javljati komadi metala na kojima su bili utisnuti žigovi, koji su garantovali težinu i kvalitet metala. Kada je u pitanju zlatni novac u praksi se javljaju dva tipa finoće. Francuski tip finoće koji znači 900/1000 delova zlata i 100/1000 delova bakra, i engleski tip finoće koji sadrži 11/12 zlata i 1/12 bakra. Ovaj poslednji tip finoće poznat je kao 22-karatno zlato a koristi se u Engleskoj i Turskoj. Ovakav novac je mnogo više odgovarao potrebama robnog prometa. Međutim, svakodnvna 49

50 upotreba novca dovodila je do toga da se materijalna supstanca-zlato sve više trošilo habanjem novca, tako da označena i faktična količina zlata nisu bile iste. Istovremeno sa ovom pojavom nastaje i krivotvorenje novca. Suština krivotvorenja ogleda se u smanjenju količine plemenitog metala u novčanoj jedinici. Na ovaj način vladari su dolazili do vanrednih prihoda iz kojih su finansirali ratne pohode i luksuznu potrošnju na dvoru. Krivotvorenje je stara pojava koja se javila još 540.g.p.n.e., kada je Polikrat podvalio Spartancima plativši im lažnim novcem. Na našim prostorima ovoj radnji najviše je pribegavo kralj Dragutin. Na ovaj način se novčana jedinica počela osamostaljivti od novčane materije. U prometu je fungirala funta ili rublja kao sredstvo razmene, "a nije proveravana više njena stvarna sadržina. Tako se od pensatornog prešlo na numeričko plaćanje kada dolazi do odvajanja novčane jedinice od novčane supstance. Marks navodi tri razloga koji su doveli do toga, da se novčana imena metalnih težina postepeno odvajaju od prvobitnih njihovih težinskih imena. Prvo, uvođenje stranog novca kod manje razvijenih naroda, čija su se imena razlikovala od domaćih imena za težinu. Drugo, u toku razvoja plemenitiji metal potiskuje manje plemenite metale iz funkcije novca, tako srebro potiskuje bakar, a zlato ptiskuje srebro. Tako imamo da je funta bila ime za stvarnu funtu srebra (1 funta = 453,592 gr), a kako je zlato potisnulo srebro kao mera vrednosti i kako se menjalo u odnosu 1:15, to je sada jedna petnaestina funte zlata igrala ulogu funte srebra i zadržala ime funte kao novčano ime, iako je težinski bila petnaesti deo funte. Trece, u istoriji se vršilo krivotvorenje novca od strane vladara, tako da se stalno smanjivala stvarna sadržina i količina plemenitog metala u novčanoj jedinici, iako je nominalno ta novčana jedinica fungirala kao da sadrži onu količinu zlata ili srebra koliko je bilo na njoj označeno. b) Novčanice Svakodnevna upotreba kovanog novca i dalji razvoj procesa razmene, doveli su do toga da se javio čitav niz problema i oko kovanja novca i u vezi sa njegovom upotrebom. Tako su se pojavili problemi u vezi sa kovanjem sitnih komada novca, kao i u vezi sa kovanjem krupnijih iznosa. Zatim, sa razvojem trgovine pojavljuje se problem prenosa gotovog novca iz jednog mesta u drugo, kao što je mogućnost pljačke, razbojništva na drumovima, itd. Takodje, upotreba novca značila je njegovo habanje. Iz tih razloga pojavile su se obveznice koje su glasile na iznose gotovog novca i koje su odmah mogle da se zamene za gotov novac, i to u onom iznosu na koji je glasila obveznica. Početak izdavanja novčanica nalazimo u praksi Londonskih zlatara, koji su uživali veliko poverenje javnosti. Kod njih su pojedinci polagali gotov novac i od njih dobijali priznanice na položene sume. Ove potvrde davale su pravo njihovom imaocu da od zlatgara podignu iznos na 50

51 koji je priznanica glasila. Ove priznanice u istoriji su poznate pod imenom certifikati. One su se primale u prometu kao sredstvo plaćanja, bile su veoma podesne u tehničkom smislu plaćanja, pa su počele rado da se primaju umesto gotovog, kovanog novca. Trgovac kada bi polazio na put, deponovao je kod zlatara izvesnu sumu novca u svojoj valuti, a ovaj bi mu dao uputnicu na svog kolegu da mu ovaj isplati odgovarajuću vrednost u tamošnjoj valuti. Te menice su zlatari medjusobno prebijali putem neke vrste kliringa. Tako su se u XVI veku razvile privatne bankarske kuće, kao što su Mediči, Peruci i kasnije Rotšildi. U novijoj monetarnoj istoriji ove obveznice poznate su pod nazivom gold certificates-zlatni certifikati koje je izdavalo mistarstvo finansija SAD-a, svakom onom ko položi odredjenu količinu zlatnika. Sve više se prilikom plaćanja upotrebljavaju ove potvrde umesto kovanog novca, ali se sve manje vraćaju depozitaru radi podizanja gotovog novca, tako da je kovani novac sve više ležao u kasama zlatara, a oni su za to čuvanje novca naplaćivali izvesnu naknadu. Praksa je pokazala da je to dosta neracionalno i za depozitara i za deponenta. Zlatari su očigledno mogli ove potvrde-certifikate izdavati i preko iznosa položenog novca, jer su uvideli da najveći deo deponovanog novca leži u njihovim kasama neiskorišćen. Zato su počeli da izdaju potvrde i onima koji nisu položili gotov novac u depozit, ali su im za to naplaćivali izvestan procenat od vrednosti potvrde. Zlatari su sada imali računa da onima koji deponuju gotov novac plaćaju izvesnu kamatu, jer su od onih kojima su izdavali potvrde bez deponovanog novca naplaćivali kamatu. Medjutim, sada na potvrdama nije više stajalo da je zlatar primio određeni iznos gotovog novca, već tekst koji je otprilike glasio ovako:"donosiocu ove potvrde isplatiću 20 funti u kovanom zlatu". Tako se došlo do jednog novog kvaliteta, potvrda je sada postala obveznica a od certifikata su postale banknote. Prema tome, u prometu funkcionišu pored gotovog novca i certifikata i banknote, kao surogati novca. Zbog činjenice da izdavanje banknota znači stvaranje novih oblika novca, država je sve više pokazivaia interesovanje za ovaj posao, tako da je izdavanje banknota podvrgnuto regulisanju od strane države. Pojavile su se tzv. Privilegovane banke, a to su one banke koje su bile ovlašćene od strane države da mogu izdavati banknote. Kasnije je država ovu privilegiju i ovo pravo prenela na jednu banku čime je stvorena emisiona, novčanična ili centralna banka. Prve banke pojavile su se u Italiji, čije su državice postale centri tadašnje medjunarodne trgovine. Prva banka poznata u istoriji bankarstva jeste Kaza di Sant Đorđo u Đenovi osnovana godine. Kasnije su slične banke osnovane u Marselju, Veneciji, Hamburgu i Nirnbergu. c) Žiralni novac Nastanak žiralnog (depozitnog) novca ima sličnu genezu kao i pojava banknota. Naime, bankari su primali na čuvanje banknote pa na osnvu njih su odobravali određene iznose "svojim klijentima u bančinim knjigama. Banke su u stvari pored funkcije platnog prometa, počele da vrše blagajničku službu za račun svojih mušterija, jer su im na računima odobravale sve iznose 51

52 primeljene u njihovu korist, a sve isplate su knjižile na teret računa klijenta. Gotovina se vrlo retko upotrebljavala, jer su se isplate i uplate obično vršile između lica koja su imala svoje račune kod banaka, tako da se samo preknjižavalo sa računa na račun. Tako je najveći deo položene gotovine kod banke ležao godinama neiskorišćen. Bankarima je postalo jasno da jedan deo gotovine mogu pozajmljivati i drugim zajmotražiocima, kojih je uvek bilo dovoljno. Zajmove su odobravali obično onim licima koja su se bavila trgovinom ili koja su imala neke radionice. Ova kratkoročna novčana prtraživanja koja banka stvara u svojim poslovnim knjigama prema samoj sebi putem odobravanja kredita komitentima predstavljaju žiraini novac. Odobravanje kredita i stvaranje obaveza od strane banke prema samoj sebi nije bilo neograničeno, jer je jedan deo tako stvorenog novca morao biti pokriven u vidu gotovine u bančinim kasama. Banke su morale voditi računa da jedan deo žiralnog novca moraju izmiriti u obliku gotovog novca, u obliku banknota, jer će se jedan deo odobrenih kredita koristiti i u obliku podizanja gotovine kod banke. Sa odobrenim iznosom kredita dužnici slobodno raspolažu i mogu ga upotrebiti prema svojim potrebama. Zato banke moraju voditi računa o svojoj likvidnosti, tj. da svakog trenutka mogu odgovoriti svojim obavezatna. Ovaj iznos, po pravilu, je odredjivan na osnovu dugogodišnjeg iskustva.ž 5.3, Specifičnosti papimog novca Sistem zlatnog važenja sa opticajem zlatnika (a)postojala je potpuna sloboda kovanja zlata u novac i pretapanja novca u zlato, b) postojala je potpuna sloboda izvoza i uvoza zlata i c) novčanice su bile 100% zamenljive za zlato) prestao jeda važi sa početkom Prvog svetskog rata. Izmedju dva svetska rata egzistirao je modifikovani sistem zlatnog važenja, tj. sistem zlatnih poluga i sistem zlatnih deviza. Medjutim, velika svetska ekonomska kriza ( ) nanela je snažan udarac monetamom sistemu zasnovanom na zlatu, tako da sa Drugim svetskim ratom ovaj novčani sistem definitivno napušta svetsku pozrnicu. Nova etapa u razvoju novčanih sistema je sistem slobodnog važenja ili papirna valuta. Novčanica sada postaje zakonsko sredstvo plaćanja, jer je svako mora primiti u podmirivanju svojih obaveza, a da istovremeno nema pravo da na osnovu nje traži određeni iznos zlata ili valutnog novca. U prometu se primaju po njihovoj nominalnoj vrednosti, iako iza nje više ne stoji zlato. Papirni novac je novčanica sa prisilnim tečajem, tj. kursom. Naime, za njega se kaže da je on zakonsko sredstvo plaćanja za svakoga, pa i za izdatnika, a to znači da ima ne samo solutornu ili liberatornu moć, već i da je definitivan novac. Papirni novac sam po sebi nema goto nikakve vrednosti, jer je njegova vrednost posredna i to samo toliko koliko taj novac predstavlja zalto i druge robe. Naime, zlatni novac se promeće zato što ima vrednost, dok papirni novac ima vrednost zato što se promeće. Shodno ovoj konstataciji, papirni novac ima vrednost samo zato što funkcioniše u prometu. Količina papirnog novca, koji 52

53 se javlja kao surogat novca, odredjena je koročinorn zlatnog novca koja bi bila potrebna za nesmetano odvijanje proširene reprodukcije. Medjutim, savremeni papirni novac je definitivan državni novac, koji obavlja funkciju prometa i plaćanja. Ovaj novac ima tačno utvrđenu formu i nominalu ali je bez ikakve unutrašnje vrednosti, jer nema metalno pokriće i lišen je bilo kakve veze sa zlatom. Dakle, to je relativno bezvredan papir, koji se u prometu mora primiti u neograničenim količinama, pošto ga je država proglasila definitivnim zakonskim sredstvom prometa i plaćanja. Vrednost papirnog novca osigurava se njegovim prometnim funkcijama, odnosno ukoliko se više rraznovrsnih kvalitetnih roba dobija za taj novac, utoliko je njegova vrednost veća. To je tzv. kupovna snaga novca. Prema tome, vrednost papirnog novca zavisi od pokrića robama i količine roba koje mu stoje nasuprot. U okviru nacionalnih granica papirni novac je u potpunosti zamenio raniji punovredni zlatni novac, ali se tu njegova moć i završava. Naime, izvan granica nacionalne ekonomije papirni novac prestaje da funkcioniše kao zakonsko i definitivno sredstvo plaćanja. Njegovu ulogu u medjunarodnom prometu i plaćanjima preuzimaju punovredni robni novac, zlato, specijalna prava vučenja, konvertibilne valute, itd. Zlato je do 1971.godine imalo ulogu primarne rezerve likvidnosti u međunarodnim plaćanjima, tako da je vršilo ulogu svetskog novca, koga je svako bez prinude primao za izmirenje transakcija. Medjutim, godine dolazi do definitivne demonetizacije u međunarodnom sistemu plaćanja, jer je ukinuta konvertibilnost američkog dolara za zlato a time i posredno vezivanje kurseva domaćih valuta za zlato. Zbog toga u savremenim privredama vođenje politike potrebne količine novca u opticaju u smislu njene proizvodnje i prometa predstavlja jedan od najtežih zadataka monetarno-kreditne, a time i ukupne ekonomske politike. Ukoliko u privredi postoje uravnoteženi odnosi i relativno efikasno monetarno upravljanje upotreba papirnog novca ne mora da se odrazi na stabilnost cena i proces inflacionog kretanja Razvoj novca kod nas "Srpski dinar" se prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja godine, u vreme StefanaPrvovenčanog. Od tog vremena sve do pada Despotovine Godine, dinar su kovali gotovo svi srpski vladari. On je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se, zbog povlačenja zlata iz opticaja - pojave karakteristične za taj period svuda u Evropi - kovao isključivo u srebru. Usled gubitka samostalnosti srpske države, sve do polovine XIX veka u upotrebi je bio veliki broj različitih moneta stranih država. U periodu turske prevlasti, na teritoriji današnje Srbije 53

54 radilo je nekoliko kovnica turskog novca - Novo Brdo, Kučajna i Beograd. Naziv poslednje vrste turskog srebrnog novca - para (od arapske reči bara - što znači srebro), prisutan je i danas kao naziv stotog dela savremenog dinara. a) Kovani novac U XIX veku, u vreme vladavine Karađorđa i kneza Miloša, u Srbiji je u opticaju bio veliki broj različitih moneta, od turskih do zapadnoevropskih. Tokom tog perioda koristile su se 43 vrste stranog novca, i to 10 zlatnih, 28 srebrnih i 5 bakarnih. Međutim, uporedo sa uspešnim političkim oslobađanjem od turske zavisnosti, počinju da se čine prvi koraci ka uspostavljanju sopstvenog monetarnog sistema, da bi se, najzad,.nakon više od četiri stoleća od kovanja poslednjeg srpskog srednjovekovnog novca, u obnovljenoj Srbiji ponovo počelo sa njegovim kovanjem. Suočen sa problemima koje je izazivala upotreba brojnih vrsta novca u Kneževini Srbiji, knez Mihailo Obrenović donosi rešenje o kovanju srpske monete. Tako je nastao kovani novac izrađen od legure bakra u apoenima od 1, 5, i 10 para, sa likom kneza Mihaila na aversu i godmom izdanja Nova novčana jedinica, dinar, iskovana je u srebru godine. Ona je nosila lik kneza Milana, a izrađena je u apoenima od 50 para i 1 i 2 dinara. Prvi zlatni novac u Srbiji, u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, iskovan je godine. Povodom proglašenja kneza Miiana za kralja Srbije 6. marta godine iskovan je zlatni novac od 10 i 20 dinara, popularno nazvan "milandor". Srbija je svoju nacionalnu monetu uobličila usvojivši standarde Latinske novčane unije, kojoj je pristupila godine, a čije su stroge odredbe propisivale stepen finoće metala za izradu kovanog novca, kao i kovničke stope. U kasnijem periodu emitovano je još nekoliko vrsta kovanog novca. Poslednja emisija novca sa likorn vladara iz dinastije Obrenovića potiče iz godine, kada je u srebru iskovan novac od 1 i 2 dinara sa likom kralja Aleksandra I Obrenovića. Dinastička smena na prestolu godine donela je izvesne promene u oblasti izdavanja novca. Zakonom iz godine predviđeno je kovanje metalnog novca sa likom novog vladara, Petra I Karađorđevića. Iz iste godine je i prva emisija od pet različitih apoena novca kovanog u bronzi i srebru, kao i jubilarni srebrni novac od 5 dinara sa likovima Karađorđa i Petra I, iskovan povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Ta emisija novca, kao i sledeće dve, iz i godine, kovane su u Beču. Izbijanjem rata prekinuta je svaka veza sa tom kovnicom, pa je deo emisije iz godine iskovan u pariskoj kovnici. Novac sa godinom kovanja izrađen je u Americi. Knjaževina Crna Gora, iako od Berlinskog kongresa godine nezavisna, sopstveni novac 54

55 dobila je tek početkom XX veka. Zakonom o novcu, donetim godine, a usled upućenosti Crne Gore prema Austriji, ozvaničeno je vezivanje crnogorske novčane valute, perpera, za "krunski tečaj", što znači da crnogorski novac nije kovan po pravilima Latinske unije. Iz istih razloga Crna Gora je svoj novac kovala u bečkoj kovnici i prema austrijskim uzorima. Prvi crnogorski kovani novac izdat je na osnovu ukaza knjaza Nikole godine, i to od bronze u nominali od 1 i 2 pare, a od nikla u nominali od 10 i 20 para. Srebrni novac je u Crnoj Gori počeo da se kuje godine, u nominali od 1 i 5 perpera, dok se s kovanjem novca od 2 perpera u srebru započinje godine. Prvi crnogorski zlatnici nose godinu kovanja i odnose se na nominalu od 10, 20 i 100 perpera, a zbog kovanja u emisijama malog obima, predstavljaju retke i vredne numizmatičke primerke. Po završetku Prvog svetskog rata, na teritoriji novostvorene Kraljevirie Srba, Hrvata i Slovenaca u opticaju su se zatekle razne vrste kovanog novca. Taj novac je postepeno zamenjivan i već godine emitovan je kovani novac nove države, kada je prihvaćeno da nacionalna novčana jedinica bude dinar, koji se deli na l00 para. Kralj Aleksandar I Karađorđević godine emituje zlatni novac čija je vrednost bila 20 dinara. Kraljevina Srba, Hrvate i Slovenaca godine postaje Kraljevina Jugoslavija, pa se pristupilo emitovanju novca sa novim nazivom države. Tokom godine ostvarena je velikom obimu emisija od 1 i 4 dukata, koji inače nije predstavljao redovan novac. Na zlatnicima od 1 dukata bilo je poprsje kralja Aleksandra, a na četvorodukatima, pored lika kralja Aleksandra, i lik kraljice Marije. U periodu do godine emitovan je kovani novac različitih nominala i sastava metala, a izrađivan je uglavnom u Beču. Sa poslednjom emisijom kovanog novca Kraljevine Jugoslavije, nastalom 1938 godine, novac je počeo da se izrađuje u zemlji, u Državnoj kovnici u Topčideru. Posle Drugog svetskog rata, prvi kovani novac Jugoslavije emitovan je godine. Od tada do danas ostvarene su brojne emisije kovanog novca, sa vremenom u naprednijim tehnikama izrade, kao i boljeg kvaliteta legura od kojih je izrađivan. Odgovarajućim elementima kao što su grb i naziv države emitenta registrovane su sve promene u državnom uređenju koje su se dešavale tokom proteklog perioda. Pored redovnih emisija kovanog novca, Narodna banka Jugoslavije izdaje i prigodni kovani novac sa namenora obeležavanja različitih manifestacija, kulturnih, sportskih ili nekih drugih, od značaja za zemlju ili od šireg, međunarodnog značaja. Taj novac se izdaje takođe ppvodom važnih jubileja koji su u vezi sa određenom ličnošću, institucijom ili događajem. Od godine, kada je izdata prva serija prigodnog kovanog novca, do danas realizovana je 21 emisija tog tipa novca. Osobenost takvih izdanja jeste u tome što se za izradu novca koriste pretežno 55

56 plemeniti metali, ali i legure. Za razliku od redovnih izdanja, za prigodni kovani novac najčešće se primenjuje specijalna tehnika izrade, koja obezbeđuje bolji kvalitet i veću izražajnost prikazanih motiva. b) Novčanice Tokom XVIII veka u većini evropskih država iz prometa nestaju zlato i srebro, zbog čega se javlja potreba za papirnim novcem. To predstavlja razlog za pojavu prvog papirnog novca i kod nas. Na našem području, prva vrsta papirnog novca, tačnije novčane doznake, pojavljuje se godine u Vojvodini, u Sremskim Karlovcima i Subotici. To su bili asignati, koji su izdavani na osnovu pokrića nacionalnim dobrima (nepokretnostima i sl.). Prve novčanice u Kneževini Srbiji, štampane 1876 godine kao novac Glavne državne blagajne za potrebe finansiranja srpsko-turskog rata, nikada nisu puštene u opticaj. Veruje se da je za njih crteže izradio poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. Budući da su godine, osnivanjem Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, stvoreni uslovi za izdavanje novčanica, iste godine je emitovana novčanica od 100 dinara. Ona je bila plativa u zlatu, a izrađena je u Belgiji. Međutim, naviknut na metalni novac, narod je tu novčanicu mahom menjao za zlato, tako da je tek banknota od 10 dinara izdata godine, plativa u srebru, stekla poverenje građanstva i bila široko prihvaćena, kao i ostale novčanice nakon toga, do izbijanja Prvog svetskog rata. Za vreme austrougarske okupacije, Narodna banka ulaže napore da obezbedi rezerve novčanica štampanjem dodatnih količina u Francuskoj i izdavanjem "ratne" novčanice u apoenu od 50 dinara, za koju je nacrt izradila Beta Vukanović, akademski slikar. Da bi se sprečilo unošenje novih banknota, u okupiranoj Srbiji je u zvaničnom opticaju bio uglavnom novac okupatora: krune, marke, levi i pečaćene dinarske novčanice. Posle sticanja državne samostalnosti godine, Crna Gora je svoj prvi papirni novac (uputnice koje su u svemu imale ulogu novčanica) dobila tek godine, sa najmanjom nominalnom vrednošću od 1, a najvećom od 100 perpera. Okupacione vlasti su, kao i u Srbiji, izvršile pečaćenje uputnica izdanja i godine i kao takve ih tokom rata uvela u zvaničan opticaj. Nakon završetka Prvog svetskog rata i konstituisanja nove države, Krajievine Srba, Hrvata i Slovenaca, javlja se problem valutnog šarenila i potreba za ujednačavanjem novčanog sistema i nostrifikacijom novčanica. Emitent nove zajedničke valute, dinara, bilo je Ministarstvo 56

57 finansija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, čime je dinar ponovo promovisan u nacionalnu monetu. Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije godine prerasta u Narodnu banku Kraljevine Srba, Hrvata i. Slovenaca i ona iste godine izdaje novčanice u apoenima od 10, 100 i 1000 dinara. Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije godine, Narodna banka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca postaje Narodna banka Kraljevine Jugoslavije i štampa tri novčanice, i to u Zavodu za izradu novčanica - Topčider. Do početka Drugog svetskog rata, Narodna banka vrši svoju osnovnu funkciju emitovanja novca. Posle raspada Kraljevine Jugoslavije, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije se transformiše u Srpsku narodnu banku, koja proglašava srpski dinar i onemogućava upotrebu stranih valuta na onim teritorijama srpske države koje su bile okupirane od susednih zemalja. Izbeglička vlada Kraljevine Jugoslavije godine štampa seriju novčanica koja nije puštena u opticaj. Po završetku Drugog svetskog rata, nova vlast uvodi valutnu reformu zamenu okupacijskog novca, i izdaje seriju novčanica Demokratske Federativne Jugoslavije, čije su prve količine štampane u Moskvi. Dinar ostaje novčana jedinica i u novoj državi. U periodu od do godine u Jugoslaviji je emitovano ukupno 12 serija novčanica sa 67 apoena. Tokom perioda hiper inflacije, godine Savezna Republika Jugoslavija je izdala seriju novčanica sa enormnim nominalnim vrednostima ( do dinara). 57

58 6. MONETARNE TEORIJE 6.1. Razvoj monetame misli Interesovanje za novac javlja se sa pojavom samog novca. O novcu su pisali još stari filozovi. Medjutim, zaokružena i sistematizovana materija o novcu javlja se tek u novije vreme. Osnovne determinante razvoja monetame teorije su: društveno-ekonomski sistem, stepen privredne razvijenosti, razvoj medjunarodnih ekonomskih odnosa, razvoj ekonomskih teorija u drugim oblastima, razvoj kvantitativnih metoda ekonomske analize, razvoj statistike, itd. U razvoju monetarne teorije često se primenjuje periodizacija koja olakšava trasiranje puteva i tokova razvoja misli sa stanovišta teorijskih pravaca, vremenskih horizonata i prostorne lociranosti. U veoma bogatoj literaturi o monetarnoj ekonomiji iskristalisale su se sledeće razvojne faze monetarne teorije: 1. period klasične i neoklasične kvantitativne teorije novca, koja je vladala sve do sredine 30-ih godina; 2. period kejnzijanske revolucije od 30-ih godina; 3. period monetarističke kontrarevolucije kvantitativne teorije novca tokom 60-ih godina; 4. period polarizacije monetarista i nemonetrista u periodu izmedju 50-ih i sredine 70-ih godina; 5. period nove kontrarevolucije kejnzijanaca od sredine 70-ih do početka 80-ih godina; 6. period značajnog približavanja rnonetarizma i fiskalizma od početka 80-ih godina. Kriza 30-ih godina XX veka diskreditovala je klasičnu kvantitativnu teoriju, pogodovala postavljanju kejnzijanske monetarne teorije i davanju prednosti fiskalnoj politici u odnosu na monetarnu politiku. Ova teorija polazi od stava da količina novca deluje na realne varijable indirektno preko kamatnih stopa. Kejnzijanska monetama teorija prenosi težište monetarne teorije na kratkoročno dinamičko posmatranje i na pitanja monetarnog transmisionog procesa. 58

59 Medjutim, od sredine 50-ih godina monetaristička teorija pokušava da zameni kejnzijansku monetarnu teoriju. Naime, zanemarivanje monetarnih kretanja i monetarne politike u uslovima visoke stope zaposlenosti, visokog privrednog rasta i inflacije i nedovoljne efikasnosti fiskalne politike pogodovali su kontrarevoluciji u monetarnoj teoriji. Pojava inflacije zahteva preciznije regulisanje količine novca i odgovarajuću monetarnu politiku, jer je fiskalna politika bila nedovoljna da se suprotstavi inflacionim tendencijama. Fridmanova kontrarevolucija oborila je bastion kejnzijanske monetarne teorije. Fridman je naglašavao ulogu novca kao oblika imovine, a ne kao sredstva razmene i pomeranje od kreditne na monetarnu politiku. Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, usled nezaposlenosti, privrednog zastoja i inflacije, nastupilo je razočaranje u vladajuće koncepcije i ukazivanje na ponovno vraćanje Kejnzu. Tek u poslednjim decenijama XX veka dolazi do konvergencije i približavanja u stavovima ovih dveju ekstremnih monetarnih teorija iz prostog razloga što nijedna teorija ponaosob nije mogla da pruži zadovoljavajuća rešenja za sve kompleksnije probleme, kako u monetarnoj, tako i u ukupnoj ekonomskoj sferi Kvantitativna teorija novca Osnivači kvantitativne teorije novca su predstavnici klasične gradjanske ekonomije. Polazili su od sledećeg stava: bez obzira kolika količina robe bude ponudjena na tržištu, ona će biti prodata za onu sumu novca koja se nalazi na tržištu kao tražnja, kao i obrnuto, bez obzira kolika se količina novca nalazi na tržištu u vidu novčane tražnje, ona će apsorbovati celokupnu količinu robe koja se pojavi na tržištu kao ponuda. U slučaju povećane količine robe, a nepromenjene količine novca, roba će se prodavati po nižim cenama, a u slučaju povećane količine novca i nepromenjene količine roba, iste će se prodavati po višim cenama. Džon Stjuart Mil je isticao da kad bi se nekim čudom sve zalihe novca udvostručile, tako da bi svako u svom džepu našao dvostruku količinu novca, posledica bi bila samo to, što bi cene i nadnice skočile na dvostruki iznos, dok se narodna privreda usled toga ne bi bitno promenila. Naime, po njemu nema niceg suštinski beznačajnijeg u društvenoj ekonomiji od novca, osim u njegovom svojstvu da uštedi vreme i trud. Proces razmene bi se odvijao i bez novca ali sporije. Dejvid Hjum novcu ne pridaje nikakv značaj i ulogu i polazi od teze da cene roba zavise od mase novca u opticaju. Smatra da ako se količina roba u nekoj nacionalnoj ekonomiji poveća, a količina novca ostane ista, onda će cene robe pasti, a vrednost novca skočiti i obrnuto. Dejvid Rikardo je teoriji novca prišao mnogo dublje i egzaktnije, jer je u razmatranju problema i suštine novca pošao od teorije radne vrednosti. Stoga ona vrednost novca tretira kao i vrednost ostalih roba, koja zavisi od količine rada potrebnog za njihovu proizvodnju. Osnovna teza kvantitativne teorije novca koju su obradjivali klasični gradjanski ekonomski teoretičari u raznim varijantama bila je tvrdnja da je ukupna količina novca u opticaju jednaka 59

60 ukupnoj vrednosti ekonomskih transakcija izvršenih tim novcem, što se može prikazati sledećom relacijom: N = CxR gde je: N-količina novca u opticaju, R-količina roba i C-nivo cena. Iz ove jednačine proizilazi da je: C= N R što znači da cene stoje u upravnoj srazmeri sa količinom novca, a u obrnutoj proporciji sa količinom roba. Shodno ovoj formuli, svako povećanje količine novca uz nepromenjenu količinu roba dovodi do porasta opšteg nivoa cena, što predstavlja suštinu kvantitativne teroje. Na prvi pogled ovakav zaključak kvantitativne teorije izgleda veoma ispravan i logičan, tako da je to verovatno i jedan od razloga što je ova teorija stekia veliki broj pristalica. Slobodno se može reći da je kvantitativna teorija novca došla do punog izražaja i stekla veliki ugled u nauci tek sa Irvingom Fišerom, koji je 1911.godine objavio svoj poznati rad pod nazivom Kupovna snaga novca (The Purchasing Power of Money). Gradjanska ekonomska teorija je sa Fišerovom formulom dobila jednu razradjenu teoriju novca, koja je pored teoretske vrednosti imala još jednu pozitivnu osobinu, a to je mogućnost da bude korišćena u empirijska istraživanja. Fišer je u svojoj analizi pošao od napred navedene jeanačine, koju su dali klasičari, koju dalje razvija i unosi nove elemente, tako da sada ova formula izgleda na sledeći način: MV - PT gde je: M-količina novca, V-brzina novčanog opticaja, P-nivo cenea i T-obim ekonomskih transakcija. Na osnovu ove jednačine Fišer zaključuje da se cene menjaju u direktnoj srazmeri sa masom novca u opticaju i brzinom novčanog opticaja, a u obrnutoj srazmeri sa obimom ekonomskih transakcija, pod uslovom da samo jedna od ovih veličina varira a da ostale ostaju nepromenjene. On svoju formulu dalje razradjuje uzimajući u obzir količinu depozitnog novca (M1) i brzinu opticaja depozitnog novca (V1), tako da njegova konačna formula glasi: MV+M1V1=PT Iz ove formule Fišer izvodi konačnu varijantu jednačine za kvantiativnu teoriju novca: MV + M1V1 60

61 P= Krajnji zaključak Fišera je da su cene zavisno promenljiva veličina dok su novac i roba nezavisno promenljive veličine. T Fišerova varijanta kvantitativne teorije novca nije i konačna varijanta, jer je još čitava plejada ekonomista usavršavala ovu varijantu. Jedan od njih je i Maršal kao predstavnik kembridžske varijante kvantitativne teorije novca. Maršal svoju pažnju usmerava na brzinu opticaja novca, kao odnosu izmedju utrošenog i neutrošeriog dela dohotka. Iz praktičnih razloga on definiše kojeficijent k, gde je 1 k = odnosno koeficijent k predstavlja recipročnu vrednost brzine opticaja novca. Uzimajući u obzir ovaj koeficijent, Maršal daje sledeću formulu za kvantiativnu teoriju novca: M V P= U nastavku ove analize Maršal je došao do zaključka da je odnos izmedju utrošenog i neutrošenog dela dohotka uslovljen kamatnom stopom i marginalnom stopom efikasnosti kapitala, odnosno profitne stope. kr Drugi predstavnik kembridžske varijante kvantitativne teorije novca je Kejnz. On ističe da sve dok postoji nezaposlenost, zaposlenost će se menjati u istoj srazmeri s količinom novca, a kada postoji puna zaposlenost, cene će se menjati u istoj srazmeri sa količinom novca. On smatra da je količina novca u opticaju jednaka proizvodu cena i zbira zadržane gotovine kao moguće potrošnje i sredstava u bankama kao moguće potrošnje i to izražava sledećom jednačinom: n - p(k + rk 1 ) gde je: n-količina novca u opticaju, p-cena po jedinici potrošnje, k- moguća potrošnja pomoću zadržane gotovine, k 1 - moguća potrošnja pomoću sredstava u bankama i r- stopa rezerve likvidnosti. Iz ove jednačine proizilazi da je: n p=

62 k + rk 1 Prema tome, iz ove formule jasno proizilazi da cene roba zavise od količine novca, ukoliko se ostali elementi ne menjaju. Savremenu etapu u razvoju teorije novca predstavlja monetarna teorija Miltona Fridmana, koji za razliku od Kejnzovog dohodnog pristupa koristi imovinski pristup monetarnoj teoriji. Po Fridmanu tražnja novca predstavlja želju da se odredjena realna količina novca drži kao deo imovine. Prema tome, novac je samo jedan oblik aktive. Ukupna imovina se može držati u sledecim oblicima: 1) gotovina, 2) akcije, 3) obveznice, 4) fizička dobra i 5) ljudski kapital. Za kakvu strukturu imovine će se odlučiti pojedinac zavisi od ukupnog obima imovine i stope prinosa svakog od oblika aktive. Poznato je da različiti oblici imovine donose njihovim vlasnicima različite prinose, pa je sasvim razumljivo da će ljudi želeti da drže svoju imovinu u onom oblikui koji im donosi najveci prinos. Kada se radi o novcu kao obliku imovine onda nije važno koliko novca neko drži u džepu, već je mnogo značajnije šta se za taj novac može dobiti, odnosno kakva je njegova kupovna snaga. Fridman zaključuje da izmedju količine novca i cena postoj i takva zakonitost kakva postoji u prirodnim zakonima fizike Metalistička teorija novca Metalistička teorija nova poznata je u nauci i pod imenom novčani metalizam. Naziv metalizam podrazumeva jedan vid robne teorije novca, koja polazi od shvatanja da novac mora da se sastoji od neke robe ili da ima pokriče u nekoj robi, tako da osnovni izvor vrednosti novca bude vrednost robe koja vrši funkciju sredstva razmene i sredstva plaćanja. Zato pristalice ove teorije ističu da se novac mora sastojati od nekog plemenitog metala ili da ima pokriće u takvom metalu, tako da izvor njegove prometne vrednosti čini prometna vrednost tog metala. Sistem zlatnog važenja sa opticajem zlatnika bio je klasičan primer novčanog metalizma, jer pored zlatnika u opticaju su bile i banknote koje su bile stoprocentno pokrivene u zlatu. Metalizam kao teorija o novcu davno je napuštena. Medjutim, metalizam kao monetarnopolitički pravac još uvek nije napušten, uprkos činjenici da danas nema nijedne zemlje u svetu čija je valuta na bilo koji način vezana za zlato. Dugo godina posle Drugog svetskog rata zemlje članice Medjunarodnog monetarnog fonda utvrdjivale su paritet svojih novčanih jedinica u odnosu na zlato ili u odnosu na valute koje su bile na odredjeni način vezane, tj. zamenljive za zlato, kao što je to bio slučaj sa američkim dolarom do 1971.godine. Ovakva situacija potvrdjuje tezu da su neki postulati metalističkog shvatanja bili prisutni sve do današnjih dana, posebno kada je reč o medjunarodnim ekonomskim odnosima. Prema shvatanju pristalica metalističke teorije novca samo novac pune materijalne vrednosti je upotrebljiv za obavljanje funkcije razmene robe, jer po njima proizvodjači svoju robu ustupaju samo onda ako dobiju odgovarajući ekvivalent na tržištu. Naime, od države sačinjen papirni 62

63 novac bez bilo kakve upotrebne, tj unutrašnje vrednosti potpuno je neprikladan za uporedjivanje vrednosti. Na osnovu metalističke teorije novca nastala je novčana teorija (currency theory), koja se posebno razvila u Engleskoj u vreme ratovanja s Napoleonom, kada je država dovedena u finansijske teškoće počela da se zadužuje kod centralne banke koja je emitovala više novčanica nego što je za to imala pokriće u zlatu. Takva situacija je dovela do suspendovanja konvertibilnosti novčanica, t.j. banknota za zlato. Imajući u vidu shvatanja Smita i Rikarda prihvaćen je stav da treba organizovati novčani sistem tako da se može izdavati samo zlatni novac, a papirni novac koji je prikladniji za platni promet samo ukoliko je stoprocentno pokriven zlatom. Tako je nastala novčana teorija, prema kojoj je samo zlato jedini i stvarni novac, a količina novca u opticaju mora da ima potpuno pokriće u zlatu. Pristalice ove teorije smatrali su da opticaj novca u prometu smanjuje i povećava u zavisnosti od smanjenja ili povećanja zlatnog pokrica. Izvozom zlata smanjuje se količina novca u optivaju, pa zato cene roba padaju. Cene robama će porasti ako se usled uvoza zlata poveća količina novca u opticaju. Ova teorija primenjena u praksi (Pilov zakon) dovela je do ozbiljnih recesionih efekata, tako da je doktrina novčane škole doživela ozbiijan fijasko, kako teorijski, tako i praktično u najširim nacionalnim okvirima Nominalistička teorija novca Nominalistička teorija novca ili nominalizam polazi od principa da je novčana obaveza jednom za uvek odredjena brojem novčanih jedinica. Novčana jedinica ne mora da ima materijalnu vrednost, ali svaki komand novca mora imati svoju nominalnu vrednost. Takodje, svaka novčana jedinica mora imati svoju funkcionalnu vrednost, koja se sastoji u kupovnoj snazi novca. Nominalizam se ne posmatra samo kao teorija o novcu, vec često i kao monetarno-politički pravac. Sa stanovišta takvog shvatanja, nominalizam znači da sve promene u cenama potiču od promena vrednosti robe pa čak i u onim šlučajevima kada dolazi do promena opšteg nivoa cena. Ovakvo stanje i shvatanje se može tolerisati sve dotle dok ne dodje do krupnih i očiglednih promena u opštem nivou cena koje nedvosmisleno ukazuju da se radi o promenama koje dolaze zbog poremećaja u monetarnim fenomenima, tj. novcu. Svi savremeni novčani sistemi u sebi sadrže elemente nominalizma, jer svi polaze od pretpostavke da je novčana jedinica, koja je u datoj zemlji proglašena kao sredstvo plaćanja, stabilna veličina, bez obzira što veoma često dolazi do promena u kupovnoj snazi te novčane jedinice. Čak i danas u uslovima znatnih promena u kupovnoj snazi novca, u uslovima veoma izraženih inflatornih kretanja, nominalistički princip je i dalje prisutan, jer se sva novčana potraživanja izmiruju prema principu nominalizma. Medjutim, savremena teorija i praksa pronalazi rešenje u revalorizaciji potraživanja, kako bi se prilikom vraćanja duga isporučile 63

64 stvari istog kvaliteta i kvantiteta kako su svojevremeno primljene. U slučaju pozajmljenog novca ovaj princip bi se poštovao tako što bi se vraćao novac iste kupovne snage, a to znači da bi se nominalni iznos novčane obaveze povećao za onoliko za koliko je kupovna snaga novca opala. Medjutim, postoje ozbiljne i brojne teškoce na putu utvrdjivanja stepena deprecijacije novca. Nominalistička teorija priznaje da je metalistička teorija u pravu kad tvrdi da vlasnici novca sebi lakše predočavaju vrednost novca, ako je ona "opipljiva" i vidljiva, ali da i pored toga papirai novac u prometu vrši svoju funkciju bolje i elastičnije od svih oblika metalnog novca, samo ako se iza takvog novca nalazi autoritet države. Još u staroj Grčkoj Aristotel je govorio da novac nije nešto što je od prirode dato, već da postoji na osnovu zakona koji donosi država. Naime, država je ta koja odredjuje šta je novac, njegovu količinu i njegovu vrednost. Zbog toga še ova teorija naziva i državna teorija novca. Ova teorija naziva se još i kartalna teorija novca (chartapotvrda), jer je potpuno irelevantno od kakve je supstance napravljen novac. Naime, on je uvek proizvod državne odluke. Tvorac državne teorije novca je nemački pravnik Knap, koji ističe da je novčana jedinica pravni a ne ekonomski pojam. Glavna zamerka koja se upućuje ovoj teoriji je njihovo shvatanje novca kao isključivo pravne kategorije, uz potpuno zanemarivanje ekonomskih funkcija novca. Pod neposrednim uticajern nominalističke teorije razvila se tzv. bankarska teorija novca (banking theory), koja polazi od toga da povećanje ili smanjenje opticaja banknota ne zavisi od emisione banke, već od stvarnih potreba industrijalaca i trgovaca za sredstvima plaćanja. Ova teorija pojavila se kao rezultat neslaganja sa shvatanjima i principima zastupnika novčane teorije. Osnovna ideja bankarske teorije sastoji se u tome da novčanice u prometu moraju biti samo delimično pokrivene zlatom, a drugim delom robnim pokrićem i ostalim likvidnirn vrednostima, kao što su menica i ček. Ova teorija pridaje veći značaj kreditnim instrumentima, koji zajedno za zlatom treba da služe kao pokriće novčanicama. Glavni predstavnik ove teorije Tuk(Tooke) i njegovi sledbenici (J. St. Mill, A. Wagner, Fullerton) smatraju da se novčani opticaj i cene ne moraju menjati kao posledica prelivanja plemenitih metala iz jedne u drugu zemlji i da nije količina novca ta koja odredjuje nivo cena, već obrnuto, cene odredjuju količinu novca u opticaju. Da bi se sprečila prekomerna emisija novčanica koncipiran je sistem direktnog kontigentiranja u Engleskoj, gde se zakonom utvrdjuje kontigent novčanica koje se mogu emitovati bez pokrića, dok ostale novčanice moraju biti 100%-tno pokrivene zlatom Savremene monetarne teorije Monetaristička teorija 64

65 Monetarizam kao teorijski pravac polazi od osnovne postavke da tržišni ekonomski zakoni, koji slobodno deluju u jednoj nacionalnoj ekonomiji, dovode do opšte ekonomske ravnoteže bez obzira što u tekućem periodu dolazi do povremenih poremećaja i neravnoteže. Ovaj teorijski koncept ovim stvara osnovu za vodjenje dugoročne antiinflacione ekonomske politike, tako što postoji uskladjenost izmedju dugoročne stope ekonomskog i monetarnog rasta uz uslov da državni budžet bude stalno u ravnoteži. Ovaj osnovni stav mnnetarizma zasniva se na shvatanju potpuno različitog formiranja nominalnih i realnih faktora u tržišnom modelu privredjivanja posmatrajući na dugi rok. Stope monetarnog rasta na dugi rok deluju isključivo na formiranje nominalnih faktora u tržišnom sistemu, pre svega na kretanje nivoa cena. S druge strane, kretanje realnih faktora, kao što su proizvodnja, infesricije, potrošnja, zaposlenost, društveni proizvod, izvoz i uvoz, itd. vrši se isključivo na osnovu kombinovanja realnih faktora proizvodnje, (kapitala, radne snage, tehnologje itd.). To je suština monetarističkog shvatanja o neutralnoj ulozi novca pri čemu se ima u vidu nentralni uticaj količine novca na formiranje realnih tokova u nacionalnoj ekonomiji i to na duži rok. Ova teorija, medjutim, dopušta mogućnost da na kratak rok može doći do uticaja monetarnih faktora na kretanje i formiranje realnih faktora u ekonomiji. To znači da kratkoročne promene monetarnog rasta imaju uticaj na kretanje nivoa privredne aktivnosti na kratak rok. Monetaristička shvatanja o neutralnosti novca važe samo na duži rok, kada dolayi do potpunog raydvajanje efekata monetarnog sektora na formiranje nominalnih velićina i efekata realnog sektora. Na osnovu ovakvog teorijskog pristupa izvedena je strateška poruka monetarizma, da svi procesi realnog ekonomskog rasta, kako na kratak, tako i na dugi rok, treba da budu prepušteni isključivo deiovanju tržišnih snaga. Ovakvo delovanje trzišnog mehanizma treba da seodvijs putem poslovnih transakcija preduzeća, stanovništva i poslovnih banaka. Država ne treba da se meša u formiranje cena na robnom tržištu, kao i na tržištu radne snage, novca i kapitala. Ovako slobodno formiranje cena na svim ovim tržištima doprinosi formiranju optimalne tržišne alokacije ekonomskih resursa. Celokupna naclonalna ekonomija koncipirana je kao sistem povezanih tržišta sa slobodnim formiranjem cena na osnovu ponude i tražnje. Zahvaljujući slobodnoj igri ponude i tražnje, slobodnom formiranju cena na svim segmehtima tržišta, dolazi do tržišnog uskladjivanja ekonomskih kretanja, koja teže da celokupnu nacionalnu ekonomiju, gledano na duži rok, održavaju u stanju opšte ekonomske ravnoteže. Zato monetarizam u neadekvatnom ponašanju monetarnog i fiskalnog sektora vidi jedine izvore neravnoteze tržišne ekonomije. Ako monetarni sektor povećava monetarni rast po stopama koje su veće od stope rasta realnog sektora privrede, onda se stvara tzv. inflacioni jas 65

66 (gep), koji se zatvara porastom nivoa robnih cena. Proces genensanja inflacije po shvalanju predstavnika monetarističke teorije može se opisati na sledeči način: Količina novca => Tražnja => Cene => Troškovi proizvodnje Zato se monetaristi zalažu za princip vodjenja politike konstantne stope monetarnog rasta, kao strateškog cilja svake tržišne ekonomije. Ova konstantna stopa rasta novčane mase po pravilu bi trebala da bude izjednačena sa stopom rasta realne ekonomije, na osnovu dugoročnog empirijskog iskustva svake zemlje. Monetarizam odbacuje korišcenje deficitnog finansiranja državnog budžeta kao sredstva za dinamiziranje ekonomskog razvoja zemlje. Deficitno finansiranje države moeže na kratak rok da poveća stopu realnog ekonomskog rasta, ali na duži rok ono remeti funkcionisanje tržišne ekonomije i vrši negativni transfer ekonomskih resursa iz sektora privrede u sektor državne i neproduktivne potrošnje. Ako su deficiti državnog budžeta finansirani neposredno iz primarne emisije novca ili putem kupovine državnih obveznica od strane monetarnog sistema, onda takvi deficiti imaju inflacione efekte. Ukoliko su državne obveznice emitovane u cilju finansiranja budžetskog deficita, prodate na finansijskom tržištu, onda je od strane države povučen odgovarajući iznos akumulacjje suficitnih transaktora, koji bi alternativno upotrebili ova sredstva za finansiranje investicija, pa ovakvi deficiti nemaju inflacione efekte. Medjutim, ovako finansirani deficiti dovode do tzv. efekta istiskivania (crowding-out effect) raspoložive akumulaciie na finansijskom tržištu. To predstavlja dugoročni recesioni fakfor koji teži da smanji stopu realnog ekonomskog rasta. Ovo može da ima za posledicu porast kamatnih stopa, jer dolazi do porasta tražnje akumulacije na finansijskom tržištu. Ovaj porast kamatnih stopa usporava proces investiranja, što negativno utiče na dugoročno formiranje stope rasta društvenog proizvoda. Ukoliko su državne obveznice emitovane u cilju finansiranja budžetskog deficita, prodate na finansijskom tržištu, onda je od strane države povučen odgovarajući iznos akumulacjje suficitnih transaktora, koji bi alternativno upotrebili ova sredstva za finansiranje investicija, pa ovakvi deficiti nemaju inflacione efekte. Medjutim, ovako finansirani deficiti dovode do tzv. efekta istiskivania (crowding-out effect) raspoložive akumulaciie na finansijskom tržištu. To predstavlja dugoročni recesioni fakfor koji teži da smanji stopu realnog ekonomskog rasta. Ovo može da ima za posledicu porast kamatnih stopa, jer dolazi do porasta tražnje akumulacije na finansijskom tržištu. Ovaj porast kamatnih stopa usporava proces investiranja, što negativno utiče na dugoročno formiranje stope rasta društvenog proizvoda. Monetaristička strategija ostavlja širok prostor delovanju tržišnog mehanizma i tržišnih zakonilosti. Formiranje dugoročne stope ekonomskog rasta prepušteno je slobodnom delovanju tržišnm stopa, a teorijski je odredjeno kvantitetom i kvalitetom faktora proizvodnje. Monetarizam kao ekonomska strategija tržišne ekonomije daje visok prioritet 66

67 održavanju njene dugoročne stabilnosti. On odbacuje strategiju kratkoročnog korigovanja profila ekonomskog rasta u smislu postizanja više stope ekonomskog rasta na kratak rok po cenu stvaranja povećane nestabilnosti na osnovu dodatne monetarne ekspanzije, kao i korišćenja deficitarnog finansiranja budžeta. Osnovna slabost monetarističke koncepcije sastoji se u tome što je usmerena isključivo na regulisanje rasta agregatne tražnje, prevashodno novčane mase i to putem moneratnih metoda tako da strana ponude u ekonomskim procesima ostaje potpuno van regulacionog mehanizma ekonomske politike. To je u skladu sa generalnom koncepcijom monetarizma, po kojoj nikakva regulisanja strane ponude putem ekonomske politike nisu potrebna, pošto je ojvaj prostor rezervisan za i sključivo delovanje, tržišnog mehanizma. Koncepcija monetarizma smatra da je jedini cilj ekonomske politike da obezbedi stabilnost nivoa cena na duži rok, verujući da će privredni subjekti sami uspešno rešavati probleme strukturnog prilagiođavanja. Osamdesetih dodina XX veka u SAD je prihvaćena monetaristička koncepcija, jer su kreatori ekonomske politike smatrali kao neophodno regulisanje monetarnog rasta po niskim i relativno stabilnim stopama u kombinaciji sa politikom snižavanja poreskog opterećanja korporacija i domaćinstava. Tako je nastala koncepcija ekonomske ponude (supply-side economics), poznate kao reganomika, koja je nastojala da putem restriktivne monetarne politike obezbedi minimiziranje inflacije i da putem poreskih olakšica stumulativno deluje na proizvodnju, formiranje štednje t.j. akumulacije i na investicije. Ova politika je ostvarena preko deficita državnog budžeta, a taj deficit sebi su mogle dozvoliti samo SAD zahvajjujući svom posebno povlašćenom položaju u svetskom monetarnom sistemu Kejnzijanska monetarna teorija Kejnzijanska teonja odbacuje monetanstički koncept opšte privredne ravnoteže i zauzima osnovni stav o neperfektnom funkcionisanju tržišne ekonomije. Ona smatra da model tržišne ekonomije po svojoj prirodi je takav da se po pravilu nalazi ispod nivoa pune zaposienosti faktora proizvodnje, a to je stanje kada ne postoji opšta ekonomska ravnoteža privrednog sistema. Zato pristalice ove teorije smatraju da je neophodna inervencija države u regulisanju ekonomskih tokova. Ekonomska politika države treba da koristi instrumente fiskalne i monetarane politike za regalisanje privrednih tokova. U tržišnoj ekonomiji po pravilu deluju recesioni faktori koji teže da obore stopu realnog ekonomskog rasta ispod ravnoiežnog nivoa, koji obezbedjuje punu zaposlenost faktora proizvodnje. Zato kejnzijanska teorija u princiou traži da fiskalna i monetarna politika budu ekspanzivno orjentisane, kako bi kompenzirale te dugoročne recesione faktore. Ova teorija traži da monetama politika bude postavljena tako da doprinosi ekonomskom razvoju, da podstiče taj razvoj bez koga nema pune zaposlenosti. 67

68 U koncipiranju ove teorije Kejnz je polazio od shvatanja da snaga inflacionih faktora ne može biti tako jaka u ekonomiji u kojoj deluju recesioni faktori. On je, takodje, računao da će snaga inflacionih pritisaka biti smanjena putem adekvatne politike dohotka, kao i putem smanjenja troškova proizvodnje. Ali i pored svega, Kejnz je bio svestan da čitav taj koncept tržišne ekonomije koji on zagovara ima za posledicu prisustvo permanentne blage inflacije, kao nužne propratne pojave funkcionisanja ovog sistema. Da bi postigao osnovni cilj ekonomske politike - puna zaposlenost faktora proizvodnje, kejnzijanska teorija poklanja punu pažnju agregatnoj tražni, kao centrlnoj makroekonomskoj kategoriji za regulisanje nivoa privredne aktivnosti. Dakle, u odnosu na monetariste, težište makroekonomske analize sada se pomera sa novčane mase na agregatnu tražnju, što ima veliki značaj. Ovim se naglašava uloga neposrednog regulisanja nekih realnih tokova privrede, koji imaju ključnu ulogu u njenom funkcionisanju, kao što su investicije, lična i budžetska potrošnja. Kejnzijanska teorija ukazuje da su investicije najvažniji autonomni faktor koji odredjuje kretanje realnog društvenog proizvoda, dok oba agregata potrošnje zavise od kretanja investicija. Fiskalna politika mora biti tako koncipirana da podstiče privrednu aktivnost i zaposlenost, čime je odbačena klasična koncepcija o njenoj neutralnosti. Monetarna politika, takodje, sa svoje strane treba da deluje u istom pravcu, tj. da podržava i podstiče dinamiziranje privredne aktivnosti. Očigledno je da se ova teorija zalaže za vođenje ekspanzivne monetarno- kreditne politike, mada se ne zapostavlja ni antiinfiaciono dejstvo. Ekspanzivna politika regulisanja opšte tražnje ima za cilj da kompenzira i amortizuje recesione faktore imanentne tržišnoj privredi. Pristalice kejnzijanske teorije priznaju ciklični karakter kapitalističke privrede, što teoretski objašnjavaju prvenstveno oscilacijama investicione aktivnosti. Iz tih razloga zalažu se za cikličnu politiku agregatne tražnje. Naime, kenzijanci teže većem ubrizgavanju dodatne agregatne tražnje u privredni sistem u periodu stagnacije i krize, dok bi u penodu prosperiteta bila vodjena politika usporavanja rasta agregatne tražnje. Inače, kejnzijanci nipuštaju dugoročni pristup i okrecu se kratkom roku. Stoga ne iznenadjuje činjenica da je Kejnz jednom prilikom rekao "da smo na dugi rok svi mrtvi. S obzirom da kejnzijanska teorija insistira na agregatnoj tražnji, to praktično znači da ova teorija nije pridavala značaj makroekonomskom uticaju na robnu ponudu u agregatnom i strukturnom smislu. Kejnzijanci su koncentrisali pažnju na regulisanje opšte agregatne tražnje u kvantitativnom smislu, a samo u veoma maloj meri i na regulisanje strukture ove tražnje. U literaturi ima primera gde su pojedini predstavnici ove teorije ukazivali na potrebu ograničavanja rasta lične potrošnje, da bi se obezbedio prostor za nešto veći udeo akumulacije u društvenom proizvodu. Medjutim, većina njih je težište analize stavljala na kvantitativno regulisanje agregatne tražnje, ne ulazeći mnogo u strukturu te tražnje. Osnovna poruka ove teorije jeste da se putem ekspanzije agregatne tražnje deluje na oživljavanje privredne aktivnosti, što ima za posledicu povećanje investicija kao glavne snage koja dinamizira privredne procese. 68

69 Kompleksna monetarna teorija Kao što smo videli monetaristička teorija polazi od koncepta tržišne ekonomije u kojoj dobro funkcioniše tržišni mehanizam, sem u slučaju kada preterana emisija novca dovodi do odredjenih poremećaja, koji se manifestuju inflatornim tendencijama. S druge strane, kejnzijanska teorija ističe kao glavni izvor neravnoteže nedostatak efektivne novčane tražnje, zbog čega opada investiciona aktivnost a raste nezaposlenost. Monetaristička teorija ukazuje da je inflacija osnovno obeležje neravnoteže u tržišnoj ekonomiji, a kejnzijanska da nedovoljno korišćenje faktora proizvodnje predstavlja glavni oblik neravnoteže u funkcionisanju tržišne ekonomije. Kompleksna teorijska koncepcija zalaže se za veći stepen uravnoteženosti izmedju dugoročnog privrednog rasta i održavanja spoljne i unutrašnje stabilnosti. Ova teorija prednost daje kvalitetu stope rasta, što znači da se stopa rasta zasniva na boljem korišćenju faktora proizvodnje u smislu ekonomske efikasnosti. Značajnu pažnju posvećuju izvoznoj komponenti, kao bitnom faktoru ekonomskog rasta, pri čemu se investicije shvataju,kao način povećanja proizvodnje. Kompleksna koncepcija ukazuje na interakcione odnose izmedju realnog i monetarnog sektora ekonomije. Za razliku od monetarista, koji ističu da je inflacija uvek monetarni fenomen, jer uzroci inflacije leže isključivo u previsokoj stopi ekspanzije novčane mase u odnosu na stopu rasta realnog društvenog proizvoda, kompleksna koncepcija ističe potrebu stvaranja šire teorijske osnove koja obuhvata sve faktore inflacionog procesa. Za razliku od njih kejnzijanci ističu da visok rast dohotka radnika po jedinici proizvoda predstavlja glavni uzrok inflacije, jer to dovodi do povećanja troškova proizvodnje. Kompleksna teorija naglašava da je jedan od glavnih pokretačkih faktora stvaranja ili povećanja inflacionog procesa poremećaj u raspodeli dohotka, koji nastaje ili preteranim rastom ličnih dohodaka ili preteranim zahvatanjem iz privrede u korist državnog budžeta. To pokazuje da inflacija dohodaka predstavlja jasan znak i pokazatelj da se u zemlji troši više proizvoda i usluga nego što to realno ima na raspolaganju za potrošnju. Putem emisije novca stvara se veća količina novca nego što to stvarno ima robnog pokrića, čime se stvara nesklad između nominalnog i realnog dohotka Zato se pribegava dodatnoj emisiji novca koja treba da kompenzira usporeno kretanje sredstava u procesu društvene reprodukcije. Tako dolazi do stalne intervencije monetarnog mehanizma, koji kroz povećanu emisiju novca sve više vodi u zahuktavanje i podhranjivanje inflacionog procesa. 69

70 7. FINANSIJSKI SISTEM 7.1. Pojam i karakteristike finansijskog sistema Finansijski sistem je deo ekonomskog sistema zemlje, koga čine fiskalni i monetarni sistem. Finansijski sistem se definiše kao konkretni skup institucija finansijskog tržišta, instrumenata i mehanizama usmerenih ka mobilizaciji. koncentraciji, transferu i alokaciji finansijskih resursa i novčane štednje društva. Odnosno, finansijski sistem predstavlja skup finansijskih tokova, finansijskih institucija i finansijskih instrumenata. U osnovi finansijskog sistema nalaze se sledeci elementi: 1. finansijska štednja, kao finansijska osnova ekonomskog i finansijskog sistema; 2) osnovni tokovi transferisanja štednje, 3) finansijske institucije za transferisanje štednje i 4) finansijska tržišta, koja omogućavaju promet finansijskih instrumenata. Finansijski sistem igra krucijalnu ulogu u ekonomskom razvoju zemlje. Brojnim empirijskim istraživanjima je utvrđeno da postoji pozitivna korelacija između karakteristika finansijskog sistema i ekonomskog razvoja zemlje. Ovu tvrdnju teorijski potkrepljuje Pagano, pokazujući kako finansijski razvoj može imati pozitivan efekat na privredni rast i razvoj. On ističe ulogu finansijskih institucija, prevashodno banaka, u pružanju značajnih usluga, kao što su: 70

71 olakšavanje trgovine, hedžinga, diverzifikacije i udruživanja rizika, što stimulativno deluje na štednju i njenu alokaciju u najefikasnije investicione projekte putem skrininga (kompjuterskog listanja akcija) i monitoringa korisnika sredstava. Pozitivan doprinos finansijskog sistema na proces ekonomskog rasta zavisi prevashodno od toga kako je dizajniran finansijski sistem. Teorija i praksa potvrdjuju zakonitost da što je privreda razvijenija, razudjeniji je i efikasniji finansijski sistem. Medjutim, medju teoretičarima postoji neslaganje o primarnom uticaju finansijske ili realne sfere. Pristalice tradicionalnog shvatanja polaze od stava da realni sektor determiniše kretanja u finansijskom sistemu. U današnjem trenutku se izdvaja mišljenje sve većeg broja ekonomista da je razvoj finansijskih i monetarnih sektora prethodni uslov razvoja realne ekonomske aktivnosti. Pristup najpribližniji praksi je interakcioni koncept u čijoj osnovi je razvoj finansijske i monetarne sfere kao dopuštajućeg faktora razvoja relane sfere, što znači da se insistira na dinamički međusobno uslovljenom odnosu realne i finansijske sfere. Empirijska istraživanja pokazuju da u razvijenim privredama dominira finansijska nad reainom sferom, dok je u zemljama u razvoju i tranzitornim ekonomijama obrnuta situacija. U ovim poslednjim osnovnu polugu bankarskog sistema čini bankarska industrija. Medjutim, dolazi i do osnivanja i funkcionisanja finansijskih tržišta, od kojih se očekuje da u doglednoj budućnosti postanu alternativni mehanizam finansiranja privrede u vidu direktnih transfera akumulacije izmedju finansijski suficitnih i deficitnih transaktora. Na taj način došlo bi do smanjenja, tj. relativizacije oligopolskog položaja banaka. Kada je reč o razvoju finansijskih tržišta, valja skrenuti pažnju da se svi segmenti neće razvijati istim intenzitetom. Naime, praksa pokazuje da najpre dolazi do razvoja tržišta novca, pa deviznog tržišta, zatim tržišta državnih obveznica i na kraju tržišta akcija i obveznica čiji su emitenti preduzeća. Finansijski sistem ima sledećee tri funkcije: 1) vrši mobilizaciju i koncentraciju slobodnih finansijskih sredstava; 2) omogućava efikasnuu i racionalnu alokaciju tako prikupljenih sredstava u najprofitabilnije projekte i 3) predstavlja finansijski servis privrede i gradjana. Finansijski sistem odlikuje velika adaptibilnost, jer se veoma dinamično prilagođava promenama nastalim u realnoj sferi ekonomije. Ovakvo ponašanje finansijskog sistema moguće je zato što se u okviru njega obavljaju stalne inovacije metoda, mehanizama i instrumenata poslovanja. Stalno se radi na koncipiranju fleksibilnih poslovnih strategija i operativnih taktika. Osnovna institucionalna pretpostavka efikasnog finansiiskog sistema jeste prisustvo razudjene mreže različitih i funkcionalno povezanilh finansijskih institucija, koje vrše intertemporalno i 71

72 interpersonalno preusmeravanje slobodnih fondova uz prihvatljiv stepen kompetitivnosti, sigurnosti i kvaliteta finansijskih usluga Vrste finansijskih sistema Bazična uloga finansijskih posrednika je da pomognu preduzećima, stanovništvu i državi u finansiranju njihovih potreba i da sačuvaju ili ulože njihova likvidna sredstva u svetu koji je pun tržišne neperfektnosti. Sa aspekta transformacije sredstava u ekonomiju, razlikujemo dva glavna tipa finansijskih posrednika: banke ili indirektno finansiranje u režište ili direktno finansiranje. Banka se permanentno nalazi u poziciji između krajnjeg zajmoprimca i krajnjeg zajmodavca, t.j. između finansijski deficitnih i suficitnih jedinica. U tržišnom ili direktnom finansiranju finansijski posrednik se uopšte ne javija između zajmodavca i zajmoprimca ili to čini samo u kratnom periodu. Hartije koje emituju deficitne jedinice kupuju krajnji zajmodavci. Stoga finansijski posrednici formiraju ponudu i tražnju ovih instrumenata, stavljaju ih u opticaj ili vrše njihovo preuzimanje. U indirektnom finansiranju poosrednici tj. banke deluju kao delegirani savetodavci. Ovo je efikasna solucija za rešavanje problema koji se javljaju na finansijskim tržištima, gde je struktura savetodavnih usluga za emitovanje obveznica ili akcija slaba. Fiksni troškovi monitoringa su krucijalni u procesu informisanja učesnika na finansijskom tržištu, tako da je mnogo efikasnije da specijalisti prate i savetuju preduzeća, nego li da svoje usluge usmeravaju prema velikom broju individualnih investitora. Posrednici prikupljaju sredstva od depozitara, tj. investitora, obećavaju im fiksne prinose i vrše diverzifikaciju ovih fondova ulažući ih u razne projekte. Na ovaj način vrši se redukcija rizika i nudi se diverzifikacija sredstava njihovim vlasnicima. U arhitekturi finansijskih sistema javljaju se tri krucijalna faktora: finansijska tržišta, finansijske institucije i finansijska regulativa. Problematikom arhitekture finansijskih sistema bavili su se brojni autori. Hellwig naglašava da posmatrano sa stanovišta siromašne teorijske perspektive, finansiranje od strane banaka je superiorniji način finansiranja u odnosu na direktno finansiranje putem tržista. On dalje ističe potrebu za sistematičnijim analizama odnosa između modela finansiranja i mehanizma preuzimanja finansijskih obaveza. Boot i Thaker u svojim finansijskim analizama arhitekture finansijskih sistema nastoje da predvide optimalan finansijski sistem. Smatraju da će se optimalan finansijski sistem razvijati u pravcu bankarskog finansiranja, ako zajmoprimci imaju relativno lošu kreditnu reputaciju, odnosno u pravcu razvoja finansiranja preko tržišta kapitala, ako zajmoprimci imaju relativno dobar kreditni rejting, uz mogućnost unapređenja donošenja realnih investicionih odluka baziranih na informacijama zasnovanim na tržišnim cenama. Implicitno, tržišno finansiranje je superioniji od bankarskog finansiranja, kada je asimetričnost informacija slabija u prvom u odnosu na drugi slučaj. 72

73 Empirijske analize o arhitekturi finansijskih sistema javljaju se sa zakašnjenjem, tj. nakon finansijskih inovacija, koje su se razvile u teoriji finansijskog posredovanja tokom 80-ih i 90-ih godina XX veka. Mayer naglašava da Britanske, Francuske, Nemačke i Japanske firme koriste bankarske zajmove kao osnovni izvor eksternih investicija, dok jedino u SAD tržište obveznica ima isti značaj kao i bankarsko finansiranje. Do sličnih zaključaka došli su i Corbett i Jenkinson, koji su radili analizu za period od godine, uz napomenu da učešće eksternog finansiranja u Japanu iznosi 31%, u Nemačkoj 19% a u SAD samo 9%, pri čemu više od polovine ovih sredstava potiču iz bankarskih izvora. Pozitivan doprinos finansijskog sistema na proces ekonomskog rasta zavisi prevashodno od toga kako je dizajniran finansijski sistem. Zemlje u tranziciji imaju mogućnost da se opredele za tržišno orijentisani finansijski sistem u kome postoji naglašena razdvojenost između vlasništva i kontrole ili za bankarsko orijentisani sistem, gde banke predstavijaju glavni kanal finansiranja i glavnog partnera u korporativnom upravljanju. Postoje brojni argumenti za i protiv i jednog i drugog tipa finansijskog sistema. U tržišno orijentisanim finansijskim sistemima, finansijska tržišta su dobro razvijena a u finansijskoj industriji zastupljena je snažna konkurencija, gde posebno mesto pripada institucionalnim investitorima. Zasniva se na striktnoj podeli funkcija komercijalnih i investicionih banaka. Centralna banka vršeći prudencijalnu kontrolu i kontrolu obaveznih rezervi odgovorna je za stabilnost komereijalnih banaka. U slučaju pojavljivanja nekih problema u njihovom funkcionisanju centralna banka im može odobriti i kredite za likvidnost. S druge strane investicione banke su pod nadzororn državne komisije za berze i hartije od vrednosti (Securities and Exchange Commision), koja vrši superviziju njihovog kapitala. Na ovaj način izbegavaju se masovnija bankrotstva. Za ovaj tip finansijskog sistema karakteristična je mnogo liberalnija finansiiska regulacija, nego li u bankarsko orijentisminim sistemima. Dostignuti stepen razvoja tržišta kapitala i bankarske industrije su pozitivno i signifikantno povezani sa dostignutim nivoom per capita ND. Po teoriji endogenog razvoja finansijski razvoj doprinosi povećanju efikasnosti alokacije kapitala. Zakonska regulativa je primarni faktor, ili čak preduslov, za brži razvoj banaka i finansijskih tržišta. Pristalice tržišno orijentisanog sistema ističu da je kreacija tržišta kapitala neophodna za podsticanje procesa privatizacije državnih preduzeća i za uklanjanje državne kontrole nad industrijom i trgovinom. Razvijeno tržište kapitala takođe, nudi značajne domašaje u disciplinovanju menadžmenta firmi. S druge strane, finansijska tržišta su vrlo pogodna za privlačenje stranih investicija, tj. nedostajućeg kapitala. Oponenti bankarsko orljentisanog sistema ističu brojne nedostatke, koji posebno dolaze do izražaja u bivšim socijaiističkim zemljama, gde postoje značajni problemi sa realnim vrednovanjem akcija. Ukoliko banke raspolažu kontrolnim paketom akcija. to podrazumeva da se u njihovu nadležnost nalazi izbor i postavljanje menadžerskog tima na čelu tih firmi, što će usloviti oskudicu ljudskih resursa u bankama. Naime, nerealno je očekivati da će tako određen menadžment ostvariti bolje rezultate od već postojećeg. Sistem univerzalnog bankarstva vodi kartelizaciji finansijskog 73

74 sektora i usporavanju, ili čak kočenju razvoja tržišta kapitala. Privatizacija putem javne ponude akcija može podstaći razvoj tržišta kapitala, direktno kroz kapitalizaciju tržišta i kroz veću valuaciju akcija i likvidnosti, a indirektno kroz povećanje mogućnosti za diverzifikacijom portfolija, ubrzanje razvoja institucionalne infrastrukture i kroz povećanje poverenja investitora. Mada se radi o alteraativnim mehanizmima sa prednostima i nedostacima, očigledno je da mehanizam otvorenog finansijskog tržišta ima veću mikrofinansijsku efikasnost, ali i inicira veću nestabilnost finansijskih i realnih tržišta. Zbog toga ne treba da čudi što najnovije tendencije u razvijenim ekonomijama ukazuju na približavanje navedenih finansijskih sistema.u bankarski orijentisanim finansijskim sistemima dolazi do bržeg razvoja tržišta kapitala, posebno sekundarnog tržišta i do povećanja učešća akcionarskog kapitala u finansiranju privrede. Suprotno ovome u tržišno orijentisanim finansijskim sistemima dolazi do smanjenja akcijskog kapitala u privredi, jer kompanije otkupljuju sopstvene akcije na tržištu, zamenjujući ih kreditnnm instrumentima (krediti od banaka, obveznice) Indikatori razvijenosti finansijskih sistema Za sagledavanje dostignutog stpena razvijenosti finansijskih sistema mogu da se koriste različiti pokazatelji. Iz praktičnih razloga mi ćemo ih razvrstati u dve krupne skupine. Prvu grupaciju pokazatelja razvijenosti finansijskih sistema čine sledeci indikatori: 1) Dostignuti nivo direktnog finansiianja privrede. Direktno finansiranje postoji onda kada viasnik i korisnik slobodnih novčanih fondova direktno bez posredovanja intermedijarnnih finansijskih institucija, uspostavljaju odnose. Što je učešće direktnog finansiranja u privređi veće, to znači da je i finansijski sistem razvijeniji, i obrnuto. 2) Razvijenost sekundamog tržišta kapitala. Sekundarno tržište je tržište na kome se vrši druga i svaka dalja trgovina već emitovanim finansijskim instrumentima. Ukoliko se u nekoj nacionalnoj ekonomiji finansijske transakcije na finansijskom tržištu uglavnom obavljaju na primarnom tržištu (na njemu se vrši emisija i prva prodaja hartija od vrednosti), a daljeg života nema na sekundarnom tržištu, onda je to siguran znak da je reč o nerazvijenom finansijskom sistemu. 3) Raznovrsnost finansijskih institucija. Ako u nekoj nacionalnoj ekonomiji pored banaka postoje i druge institucije, kao što su: penzioni fondovi, investicioni fondovi, osiguravajuće organizacije, brokersko-dilerske kuće, eskontne kuće itd., onda kažemo da egzistira razvijen finansijski sistem. Medjutim, ukoliko je struktura finansijskih institucija svedena na jednu ili dve vrste, onda je reč o nerazvijenom finansijskorn sistemu. 4) Struktura novčane mase. Ako u privredi dominira ućešce depozitnog novca u novčanoj masi, uz neznatan udeo gotovog novca, onda se rad o razvijenom finansijskorn sistemu. Medjutim, ako se beleži veliko učešće gotovog novca u ukupnim ekonomskim 74

75 transakcijama, to je pouzdan indikator značajnog prisustva sive ekonomije i nelegalnih tokova novca, što karakteriše nerazvijene finansijske sisteme. 5) Odnos novčane mase prema nominalnom društvenom proizvodu, odnosno obimu ekonomskih transakcija. Ukoliko u privredi postoji velika tražnja za depozitnim i /ili gotovim novcem, to znači da u njoj postoje velike količine neaktivnog novca, da je brzina novčanog opticaja mala i da je finansijsko tržište nerazvijeno, što odsiikava nerazvjen finansijski sistem. U okviru zemalja OECD-a kao pokazatelj razvijenosti finansijskih sistema koristi se tzv. Goldsmitov sintetički pokazatelj finansijske razvijenosti, koji pokazuje odnos izmedjuv rednosti finansijskih instrumenata (državne hartije, privatne obveznice, akcije i hartije intermedijarnih finansijskih institucija) i nacionalnog bogatstva. Prema ovom pokazatelju najrazvijeniju finansijsku strukturu imaju V. Britanija (koeficijent 1.70) i SAD (koeficijent 1.25), dok Francuska ima najnerazvijeniju strukturu (koeficijent 0.65) medju razvijenim zemljama. Sledeća grupa indikatora prikazana je u sledećoj tabeli. Tabela: Osnovni indikatori razvijenosti finansijskog sistema Tek nakon terneljne anahze svih pobrojanih indikatora i komparacije njihovih vrednosti sa respektivnim veličinama u drugim, prevashodno razvijenim zemljama mogu se davati sudovi o dostignutom stepenu razvoja finansijskog sistema bilo koje zemlje Finansijski sistemi zemalja u tranziciji Tranzicija postsocijalističkih zemalja nije slobodno izabrana solucija njihovog daljeg razvoja, već nužna posledica urušavanja sistema, koji više nije bio u stanju da obezbedi svoj razvoj. Tranzicija podrazumeva prelaz iz monističkog u pluralističko društvo, iz zatvorenog u otvoreno društvo, iz političkog u ekonomsko društvo, iz partijske u pravnu državu, sa "svesnog u spontani poredak", sa planske privrede, koja se pokazala kao vrlo neefikasna, na tržišnu privredu. Iz ovih razlova ovaj proces neminovno dovodi do radikalnih promena celokupnog privrednog, a time i 75

76 finansijskog sistema zemlje. Dizajn finansijskog sistema zemalja u tranziciji podrazumeva izbor između dva dominantna sistema: tržišno-orijentisanog finansijskog sistema sa dominantnom ulogom finansijskog tržišta (egzistira u SAD i Velikoj Britaniji) i finansijskog sistema u kome ključnu ulogu imaju banke (tipičan je za Nemačku i Japan). Sa otpočinjanjem tranzitornih procesa u fokusu pažnje akademskih i političkih krugova našlo se pitanje razvoja finansijskih sistema zemalja u tranziciji. Diskusije su vođene u kontekstu razvoja zemalja u tranziciji, koje praktično nisu imale finansijske sisteme, jer su finansijske transakcije praktično bile deo planskog sistema. Stoga, kada su ove zemlje krenule u proces ekonomske i političke tranzicije krajem 80-ih i početkom 90-ih godina XX veka, jedan od ključnih problema, koji se isprečio ispred njih, bio je dizajniranje njihovih finansijskih sistema. U tranzitornim ekonomijama javila se ideja da se troškovi eksperimentisanja i greške gradualističkog razvoja nacionalnih finansijskih sistema mogu izbeći ako bi ove zemlje instalirale posebne, tj. specifične tipove finansijskili sistema, koji bi odgovarali svrsi njihovog uvođenja, tj. koji bi obezbedili ekonomski razvoj. U tom kontekstu Pohl i Claessens ističu da reforme finansijskih sistema u bivšim socijalističkim zemljama treba da otklone nedostatke koji su nastajaii tokom istorijskog razvoja njihovih finansijskih sistema. Radi sagledavanja arhitekture finansijskih sistema neophodno je osvrnuti se na njegova dva konstitutivna elementa, jer oni predstavljaju stubove finansijskog i ekonomskog razvoja. To su banke i njihovi krediti, s jedne strane i tržište kapitala, prevashodno tržište akcija s druge strane. Prelazak sa monobankarskog na multibankarski sistem pokrenut je u zemljama Centralne Evrope čak i pre početka procesa transformacije (Mađarska i Poljska). Činjenica je da su sve zemlje u tranziciji učinile značajne napore u rekonstrukciji i razvoju svojih bankarskih sistema, ali ostvareni rezultati su vrlo neujednačeni. Npr. u Estoniji, Mađarskoj, Latviji, Litvaniji i Rumuniji racio između bankarske aktive i GDP je beležio pad, dok je u ostalim zemljama ostvaren njegov rast (vrednost ovog racia u Bugarskoj tokom 1996.godine zabeležen je na nivou od 160%). Ako učinimo osvrt na učešće odobrenih bankarskih kredita privatnom sektoru, rezultati su, takođe, dosta heterogeni. U Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj, Poljskoj i Sloveniji bankarski krediti odobreni privatnom sektoru kretali su se u skladu sa kretanjem društvenog proizvoda. U Estoniji i Slovačkoj nivo ovih kredita je prilično postojan tokom analiziranih godina, dok se u ostalim zemljama beleži pad učešća ovih kredita u GDP. Samo u Mađarskoj (-27%) i Rumuniji (-70%) zabeležen pad učešća bankarskih kredita odobrenih privatnom sektoru u ukupnoj aktivi banaka. Ekstremna situacija ostvarena je u Poljskoj, jer je došlo do njegovog učetvorostručenja, dok je vrednost ovog racia duplirana u Bugarskoj. Zdravlje bankarskog sektora determinisano je kvalitetom odobrenih kredita, tj. bonitetom korisnika kredita i stanjem u samom finansijskom sistemu. Većina zemalja u tranziciji imala je naglašen problem loših zajmova, koji je naročito bio izražen i produbljen u prvih nekoliko 76

77 godina tranzitornog procesa, da bi kasnije ovaj problem počeo sasvim lagano da se ublažava. Izuzetak su Slovenija, Hrvatska, Estonija i Rumunija. Kreditni rejting banaka u zemljama u tranziciji je vrlo nizak i špekulativnog je karartera. U Mađarskoj, Češkoj, Estoniji, Poljskoj i Sloveniji preduzete su odlučujuće mere i akcije u cilju redukcije problema loših zajmova, pri čemu treba istaći da su ostvareni i zavidni rezultati. Međutim, loši zajmovi i dalje čine značajan deo ukupnog portfolija banaka, (u razvijenim zemljama smatra se uobičajenim ako se učešče loših zajmova kreće od 1-3% ukupnog kreditnog portfolija, međutim ako je ova stopa veca od 5% smatra se da se u toj banci mogu pojaviti određeni problemi). Za rešenje problema loših zajmova u praksi se koristi čitav set mera i akcija, kao što su: otpis potraživanja, osamostaljivanje pojedinih filijala, transfer loših zajmova na institucije koje finansira vlada, rekapitalizacija banke, restrukturiranje preduzeća, konverzija duga u akcije, socijanzacija dugova ili neka kombinacija ovih mera. Što se tiče regulacije bankarskog sektora ona je prilično homogena u svim tranzitornim ekonomijama i u skladu je sa osnovnim odredbama utvrđenim od strane Bazelskog Komiteta. Oni koji favorizuju banke i daju im prednost u procesu tranzicije smatraju da reforma finansijskog sistema treba da započne sa ssektorom komercijalnih banaka. Po njima banke mogu pomno da kontrolišu rad preduzeća i da utiču na dnevne operacije preduzeća. Banke mogu da odigraju značajnu ulogu u procesu privtizacije kroz aktivno restrukturiranje nivoa zaduženosti preduzeća, kao i kroz pružanje kompetentnih bankarskih usluga novoformiranim preduzećima. Glavni argument protiv ubrzanog razvoja tržišta kapitala u procesu tranzicije je taj što investitori raspoloažu limitiranim podacima o preduzeću, a posebno zbog toga što domaćinstva nemaju mogućnosti da pokriju gubitke koji su svojstveni investiranju u akcije. Opredeljenje za bilo koji model finansijskog sistema determiniše vrste finansijskih institucija koje će biti ustanovljene, dizajn regulatornog i supervizorskog sistema, kao i to kakvu će ulogu imati vladina politika u procesima stabilizacije i kontrole finansijskog sistema. O ulozi tržišta kapitala i njegovom uticaju na razvoj finansijskog i uopšte ekonomskog sistema zemlje među ekonomistima postoje različita, često oprečna shvatanja. Jedni ističu da tržište kapitala nema značajnu ulogu sve dotle dok se korporacije finansiraju neznatnim delom putem akcija, te da tržište kapitala izaziva negativne efekte sve dotle dok predstavlja samo "kockarnicu". Drugi autori ističu da tržište kapitala ima mnogo veće probleme sa asimetričnim informacijama u odnosu na banke. Razlog ovome leži u činjenici da banke uspostavljaju dugoročne odnose sa firmama. Međutim, ovo su ekstremna shvatanja, što znači da tržišta kapitala u principu igraju značajnii podsticajnu ulogu na privredni razvoj, pod uslovom da je regulatorna infrastruktura dobro razvijena i da se preduzimaju mere za redukciju nestabilnosti cena akcija. 77

78 Razvoj i regulacija tržišta kapitala igraju ključnu ulogu pri dizajniranju finansijskih sistema u tranzitornim ekonomijama. U doba komunizma i socijaiizma, tržišta kapitala u ovim zemljama nisu ni egzistirala. U današnje vreme brza ekspanzija tržišta kapitala se vidi kao značajna komponenta razvoja finansijskog sektora ovih ekonomija. Razvoj tržišta kapitala i ostalih segmenata finansijskog tržišta je simultan i komplernentaran. Međutim, krucijalno pitanje je u kom stepenu i pod kojim uslovima razvoj tržišta kapitala može da doprinese procesu dugoročnog ekonomskog rasta i razvoja zemlje. Empirijska istraživanja potvrđuju tezu o značaju razvoja tržišta kapitala u promociji ekonomskog rasta i razvoja zemlje. Jedna od studija, koja je rađena za grupu od 40 zemalja tokom 80-ih godina, ukazuje na činjenicu da je obim trgovine na tržištu kapitla značajno povezan sa dostignutim ekonomskim rastom zemlje. Koristeći rezultate iz ove studije Murinde ističe da je evidentan pozitivan uticaj razvoja tržišta kapitala na stopu rasta zemalja Pacifičkog basena. Levin i Zervos podržavaju ove zaključke i idu još dalje, jer ističu da ne postoje nikakve indikacije o negativnom efektu volatilnosti cena akcija, odnosno integracije tržišta kapitala na ekonomski rast i razvoj. Rajan i Zingales u svojoj studiji tvrde da dobro razvijen finansijski sistem, uključujući i razvijeno tržište kapitala, ima pozitivan uticaj na performanse preduzeća. Razvoj tržišta kapitala u zemljama u tranziciji ima dosta neujednačen karakter. Neke zemlje su koristile šok terapiju, tj. nagli prelaz vlasništva sa države na građane (Češka i Slovačka), dok su druge zemlje (Poljska) posmatrale kreaciju infrastrukture tržišta kapitala i gradualistički pristup privatizaciji kao integralni proces. U analiziranom periodu od godine tržišna kapitalizacija na tržištu kapitala nije beležila porast u Bugarskoj, Hrvatskoj, Estoniji, Rumuniji i Sloveniji (učešće tržišne kapitalizacije u GDP kretalo se ispod 5%). Slovačka, Mađarska i Poljska ostvarile su učešće tržišne kapitalizacije u GDP od oko 10%, dok je najbolji rezultat ostvarila Češka (35%). Ako posmatramo vrednost ostvarenog prometa u akcijama, rezultati su još slabiji, osim u Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj, gde je došlo do značajnog unapređenja trgovine akcijama. Kako je razvoj tržišta kapitala ključna determinanta u privlačenju stranih direktnih investicija, sasvim je razumljivo da je i njihov nivo nezadovoljavajući. Najviše stranih investicija je bilo u Mađarskoj, jer je u periodu od do godine ostvaren kumulativni priliv od $ po glavi stanovnika. Sledi Češka sa $ 642, Estonija sa $ 459, Slovenija sa $ 366, Poljska sa $ 128, itd. Prema tome, ekonomska uloga tržišta kapitala u zemljama u tranziciji je još uvek prilično limitirana, tako da ono za sada nudi male mogućnosti, kako za finansiranje ekonomskog razvoia ovih zemalja, tako i za privlačenie stranih investicija. Drugo značajno pitanje koje se postavija pred zemljama u tranziciji jeste da li je osiguranje depozita značajno za obezbeđenje stabilnosti finansijskog sistema. Ovo pitanje se javlja iz razloga što se većina tranzitornih ekonomija suočila sa problemom nestabilnosti svojih bankarskih sistema. U pokušaju stabilizacije svojih bankarskih sistema, vlade pojedinih zemalja 78

79 su pored regulatornih i nadzornih mera, odlučile da uvedu i sistem osiguranja depozita. Tokom 80-ih godina na ovaj potez odlučile su se Čile, Kolumbija, Kenija, Nigerija, itd., dok su Mađarska i Poljska ove promene uvele početkom 90-ih godina. Oko ove problematike u literaturi postoje vrlo kontroverzna mišljenja. Tokom 90-ih godina veći broj zemalja u tranziciji iskusio je krupne probleme sa nestabilnošću i insolventnošću bankarskih sistema. Vlade ovih zemalja su preduzimale razne mere kako bi povratile i očuvale stabilnost domaćeg bankarskog sistema, dok neke od ovih zemalja tek treba da se suoče sa navedenim problemima. Jedno od mogućih rešenja je kreiranje sistema osiguranja depozita. Suština implementacije ovog sistema je zaštita depozitara i banaka. U tom kontekstu važno je znati da li osiguranje depozita može biti zaista koristan, instrument, koji će pomoći u izbegavanju bankarskih kriza. U osnovi sistem osiguranja depozita ima za cilj da zaštiti vlasnike finansijske štednje od rizika gubitka tih sredstava ali i banke od naglog odliva sredstava iz njihovih depozitnih sistema usled gubitka poverenja javnosti. Ukoliko depozitari posumnjaju u sigurnost i stabilnost svojih banaka iz bilo kog razloga, oni će masovno povlačiti svoje depozite, što će se negativno odraziti na proces finansijskog posredovanja. Banke su posebno "ranjive" ukoliko dođe do značajnog odliva sredstava iz njihovog depozitnog sistema, prevashodno zbog toga što ugovori o depozitu obezbeđuju dve osnovne pogodnosti. Prvo, oni obezbeđuju optimalnu likvidnost štediša usled korišćenja ročne transformacije sredstava. Drugo, takvi ugovori sadrže određena rešenja u slučaju naglog odliva sredstava iz banke, pri čemu štediše imaju prioritet pri povlačenju sredstava u odnosu na druge poverioce. "Bežanje" sredstava iz banaka javlja se kada dođe do kraha jedne ili više banaka i kada se to protumači kao slabljenje finansijske situacije ostalih banaka, što može da uslovi likvidnosne poteškoće i kod solventnih banaka. Dakle, postoji rizik da loše banke "zaraze" dobre banke, jer deponenti u takvim situacijama nisu sposobni da razgraniče solventne od nesolventnih banaka. Mada slomovi nesolventnih banaka mogu biti ekonomski odraz njih samih, sigurno je da ponašanje komitenata može da ugrozi solventnost i dobrostojećih banaka, tako da vlade zemalja u tranziciji itekako treba da razmisle o uvođenju sistema osigruanja depozita. Cilj osiguranja depozita je da redukuje šanse za pojavu "zaraznog" odliva sredstava iz depozitnog sistema dobrih banaka, jer takve pojave jako destabilizuju finansijska tržišta, izazivaju finansijske krize i u krajnjoj instanci vrlo štetno utiču na razvoj finansijskog sistema, ali i na celu nacionalnu ekonomiju. Osiguranje depozita može da poveća poverenje javnosti u bankarske institucije, jer ono garantuje povraćaj celog ili bar dela depozita, koji se nalaze kod banaka, u situaciji kada dođe do likvidnosnih problema u banci. Na ovaj način stimulišu se štediše da svoja slobodna sredstva ustupe bankama, što automatski uslovljava porast resursa namenjenih investicijama i razvoju. Takođe, osiguranje depozita redukuje pobude depozitara za monitoringom banke, zati što su 79

80 sigurni da će im njihovi depoziti biti vraćeni, čak i u situaciji kada dođe do izvesnih problema u banci. S druge strane banke smelije prihvataju rizične poslove, zato što im sistem osiguranja depozita može pomoći u prevazilaženju problema. Međutim, pri uvođenju osiguranja depozita postoji opasnost da njegovo ustanovljavanje dovede do vraćanja finansijskog sistema na početno stanje, usled odliva sredstava iz bankarskog sistema. Neki teoretičari smatraju da osiguranje depozita "otupljuje" osetljivost depozitara i banaka u identifikaciji rizika. Pored ove, zamerka koja se upućuje na račun ove promene je povećanje hazardnog morala degozitara i banaka, što rezultira u slabljenju finansijskog sistema. Neke zemlje (Mađarska) krenule su u reformu regulatornog sistema, sa osnovnim ciljem da se stimulišu banke da budu opreznije prema riziku i da unaprede svoju finansijsku disciplinu, uz napomenu da se rezultati ne mogu očekivati u kratkom roku. Uspeh preduzetih mera primarno je determinisan kvalitetom institucija koje treba da sprovedu ove aktivnosti. Imajući u vidu ove karakteristike bankarskih sistema zemalja u tranziciji možemo zaključiti da je uvođenje sistema osiguranja depozita izloženo brojnim problemima, tako da ovo neće biti nimalo lak i brz proces. Obezbeđenje neophodnih sredstava od strane vlada za osiguranje depozita biće ključni problem u narednih nekoliko godina, zato što vlade ovih zemalja raspolažu sa veoma oskudnim resursima. Primarni problem vlada je redukcija budžetskih deficita, koji moraju biti rešeni, ako se želi uspostavljanje makroekonomske stabilizacije. Brojni ekonomisti ističu, da zbog prevelikih problema oko uvođenja osiguranja depozita, treba koristiti alternativni pristup, tj. obezbediti adekvatnost kapitala banaka putem emisije akcija na tržištu kapitala. Međutim, realizacija ove alternative zahteva egzistenciju efikasnog finansijskog tržišta. Arhitektura finansijskog sistema značajno je determinisana mestom, ulogom i položajem centralne banke u njemu, prevashodno iz razloga što je ona oagovorna za reformu i sigumost platnog promena u zemlji, ali i iz razloga što ona predstavlja "poslednje utočište" za banke, tj. kreditora u krajnjoj instanci. Najznačajniji problem koji se javlja pred centralnim bankama zemalja u tranziciji je kako redukovati inflantorne pritiske. Da bi se odgovorilo svim poverenim zadacima i da bi uspešno rešavala sve proleme koji se javljaju tokom vremena, centralna banka mora da bude nezavisna institucija. U većini tranzitornih ekonomija reforme platnih sistema su izvršene nedavno, tako da je nadgledanje i očuvanje stabilnosti ovih sistema najvažniji zadatak monetarnih vlasti tih zemalja. Inflatorni pritisci na privredu deluju destabilizujuće na platni sistem, tako da je njihova redukcija najkrupniji problem u tom domenu. U uslovima postojanja inflacije visokog intenziteta sa izraženim kolebanjima, javnost sigurno neće biti spremna i voljna da drži domaću valutu, zbog naglašenog straha od negativnog uticaja inflacije na njenu realnu vrednost, što će u krajnjoj instanci rezultirati u padu obima ekonomskih transakcija. S druge strane, u uslovima inflacije 80

81 postoji jasno izražen pritisak javnog sektora na vladu da izvrši monetizaciju velikih budžetskih deficita. Jedan od načina da centralna banka doprinese smanjenju inflatornih pritisaka jeste postojanje određenog stepena njene nezavisnosti od vlade. Vršeći stabilizaciju realne vrednosti domaće valute, centralna banka može da poveća svoj kredibilitet u javnosti. Šanse da se javnost suoči sa mogućnošću visoke inflacije izazvane inflacionim iznenađenjima, koja su rezultat vladine politike koja želi da ostvari određene političke koristi od porasta društvenog proizvoda i zaposlenosti, znatno su sužene sa uvođenjem nezavisnosti centralne banke. Što je centralna banka manje podložna uticaju viade, tj. države, utoliko će se uspešnije suprotstavljati infiaciji, tj. držaće je na niskom i stabilnom nivou. Uspostavljanje nezavisne centralne banke je najveći izazov za zemlje u tranziciji. U prošlosti centralne banke ovih zemalja su bile puki izvršioci zadatih instrukcija od strane centralno-planskih biroa ili ministarstava finansija. U stvari, one nisu bile ništa više od centralnog ofisa knjigovodstva. Prekidanje istorijski povezane sprege između centralne banke i centralne vlasti neće biti nimalo lak posao. Još od ranih 90tih godina zemlje u tranziciji su otpočele sa modifikacijom uloge i uspostavljanjem nezavisnosti centralne banke. Ove promene najpre su izvršene u Poljskoj i Mađarskoj, zatim u Baltičkim zemljama, pa u Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, dok ovaj posao tek prethodi bivšim republikama Sovjetskog Saveza Rad De Haan-a i Kooi-a dovodi u pitanje tezu o doprinosu nezavisnosti centralne banke redukciji inflacije. Naime, oni koriste nove konstrukcije baza podataka u vezi stopa smena guvernera za grupu od 82 zemlje u razvoju, koje su zasnovane na informacijama iz MMF-a i nacionalnih centralnih banki. Smatraju da je negativna korelacija između ovih varijabli evidentna samo u onim zemljama gde postoji inflacija sa visokim intenzitetom - hiperinflacija. Zaključuju da bi uspostavljanje nezavisne centralne banke u zemljama u tranziciji, gde postoji visoka stopa inflacije, moglo značajno da utiče na stabilizaciju, tj. redukciju inflacije na određeni nivo. Nakon dostizanja tog nivoa nezavisnost centralne banke nema značajnog uticaja na dalje snižavanje stope inflacije. Prema tome, uspostavljanje i očuvanje nezavisnosti centralne banke u zemljama u tranziciji je težak posao, koji se može uspešno realizovati samo ako postoji adekvatna zakonska i politička infrastruktura. Na osnovu svega možemo zaključiti da je u tranzitornim ekonomijama reforma finansijskog sistema vršena u tri pravca: 1. vršena je reforma postojećih finansijskih institucija (banaka); 2) došlo je do osnivanja novih finansijskih institucija (investicioni fondovi, penzioni fondovi, osiguravajuća društva) i 3)dolazi do osnivanja tržišta kapitala. 8. PLATNI BILANS 8.1. Pojam platnog bilansa 81

82 Platni bilans jedne zemlje predstavlja pregled svih ekonomskih transakcija koje njeni rezidenti obave s inostranstvom u određenom vremenskom periodu, najčešće u toku jedne godine. Evidentiranje privrednih i finansijskih tokova jedne zemlje s inostranstvom menjalo se tokom pojedinih perioda ekonomskog razvoja. U vreme merkantilizma, odnosno, u periodu važenja zlatnog standarda, nije se postavljalo pitanje razlike između platnog i trgovinskog bilansa. Razlog se nalazi u činjenici da je uvoz bio jednak izvozu, odnosno priliv jednak odlivu zlata i poklapao se s obimom međunarodnih plaćanja. Razvoj kapitalizma, uporedo s jačanjem međunarodnih kreditnih odnosa, pokazao je da robna razmena ne mora da bude jednaka i finansijskim tokovima, tako da se pojavila potreba da se posebno registruje robna razmena, a posebno finansijski tokovi. Zbog vremenske diskrepance između ugovaranja transakcije i njene realizacije (plaćanja), pojavila se potreba da se registruju sve ekonomske transakcije s inostranstvom, nazavisno od toga kada će one biti i realizovane, odnosno potreba registrovanja svih oblika plaćanja s inostranstvom, nezavisno od porekla i nezavisno od toga kada će biti realizovani. Sredinom prošlog veka Velika Britanija prva je počela da ih registruje, ali je dugo vremena trebalo da prođe da bi se to činilo na sistematski, standardizovan i uporediv način na međunarodnom planu. Prema Haberleru, American Departmant of Commerce tek od godine počinje da redovno objavljuje podatke o platnom bilansu SAD (1). U isto vreme, Economic Intelligence Service Lige naroda počinje da objavljuje podatke o platnom bilansu pojedinih važnijih zemalja. Za razliku od klasične teorije koja je analizu platnog bilansa temeljila samo na onim transakcijama za koje su u posmatranom periodu efektivno izvršena plaćanja (platni bilans u užem smislu), savremeni pristupi u okviru platnog bilansa razmatraju sve ekonomske transakcije s inostranstvom u određenom periodu, nazavisno od momeneta efektivnog plaćanja (širi koncept). Uporedo s promenom pristupa u analizi platnog bilansa, menjale su se i definicije platnog bilansa. Među opšteprihvaćenim definicijama izdvajaju se one koje je postavio MMF. Priručnik MMF-a o platnom bilansu iz godine (2) sadrži definiciju platnog bilansa, kao i metodologiju evidentiranja pojedinih pozicija koje sadrži platni bilans. Prema ovoj definiciji: Platni bilans je statistički pregled za određeni period koji se iskazuje a) transakcije robom, uslugama i dohotkom između jedne privrede i ostalog dela sveta, b) promene vlasništva i druge promene u monetarnom zlatu i Specijalnim pravima vučenja koje data privreda poseduje, promene u potraživanjima i obavezama prema ostalom delu sveta i v) jednostrane transfere i kontrastavke koje su potrebne za uravnoteženje, u računovodstvenom smislu, svih stavki po onim međunarodnim transakcijama koje se međusobno potiru". Tabela Platni bilans MMF prema metodologiji iz godine 82

83 Razumevanje pojma platnog bilansa prema ovoj definiciji podrazumeva definisanje rezidenata jedne zemlje i poštovanje principa promene vlasništva nad robom i finansijskim potraživanjima. Priručnik o platnom bilansu MMF-a iz godine znatno je pojednostavio definiciju platnog bilansa, kao i metodologiju evidentiranja pojedinih pozicija. Shodno tome, platni bilans je statističko praćenje koje sistematski sumira transakcije jedne zemlje sa svetom za određeni period". Pored toga što je postavljena znatno jednostavnija definicija, promenjena je i metodologija evidentiranja pojedinih pozicija. Rezidentnost se prema ovom pristupu bazira na centru ekonomskih interesa transaktora, a ne na njegovoj nacionalnosti. U okviru tekućeg bilansa jasno su definisani roba, usluge, prihodi i tekući transferi, a račun kapitala obuhvata i finansijski račun s jasnom klasifikacijom stranih direktnih investicija. U okviru segmenta platnog bilansa koje se odnosi na rezerve definisane su pojedine pozicije, a registruje se njihova 83

84 promena, a ne ukupan skok rezervi. Sve transakcije u platnom bilansu evidentiraju se po tržišnim cenama. Većina zemalja platni bilans sačinjava prema metodologiji koju propisuje MMF. Prihvatanje preporučenog metoda MMF ne isključuje mogućnost kreiranja i posebnih šema za prikazivanje platnog bilansa. U svakom slučaju, promena metodologije, bilo od strane pojedinih zemalja, bilo da to čini MMF, ima za cilj da obezbedi obuhvatne i pouzdane podatke o ekonomskim transakcijama jedne zemlje s inostranstvom. Aktuelni platni bilans Srbije sadrži sledeće pozicije. Relevantni podaci iz platnog bilansa pružaju solidnu osnovu kreatorima ekonomske politike za modeliranje pojedinih instrumenata u cilju unapređenja ekonomskog položaja zemlje i dinamiziranja njenog privrednog razvoja. Tabela Platpni bilans Srbije (u milionima USD) 84

85 8.2. Tekući bilans Platni bilans jedne zemlje sastoji se iz tekućeg računa i računa kapitala. Sve ekonomske transakcije koje rezidenti jedne zemlje obave s inostranstvom u određenom vremenskom periodu najčešće u toku jedne godine, dele se na potražne (credit) i dugovne (debit). Kreditne transakcije razultiraju iz plaćanja stranaca domaćim rezidentima, knjiže se na potražnu stranu i označavaju predznakom +. Dugovne transakcije, međutim, rezultiraju iz plaćanja domaćih rezidenata prema inostranstvu, knjiže se na dugovnu stranu i označavaju predznakom -. U suštini, uvek kada se nešto izvozi iz zemlje, vrednost te stavke se knjiži na potražnoj strani bilansa plaćanja i rezultira prilivom deviza. Obrnuto, uvek kada se nešto uvozi u zemlju, vrednost te stavke se knjiži na dugovnoj strani u bilansu plaćanja i rezultira smanjenjem deviza u zemlji. Na potražnu stranu credit (+) knjiže se: prihodi od izvoza robe i usluga, unilateralni transferi (pokloni) od stranaca (javni i privatni), koji se beleže na računu tekućih transakcija, priliv kapitala (dugoročnog i kratkoročnog) iz inostranstva u zemlju, koji se beleži na računu kapitalnih transakcija, kao i porast obaveza monetarnih vlasti prema inostranstvu, ko-ji se beleži na računu kapitalnih i finansijskih transakcija. Na dugovnu stranu debit: (-) knjiže se: obaveze domaćih rezidenata prema strancima za uvoz robe i usluga, unilateralni transferi i pokloni koji se beleže na računu tekućih transakcija, odliv kapitala (dugoročnog i kratkoročnog) iz zemlje i porast rezervi na računu kapitalnih i finansijskih transakcija. Osnovne komponente tekućeg računa bilansa plaćanja su robni račun, račun usluga, račun dohodaka i račun jednostranih transfera. Iskazan u obliku jednačine tekući račun glasi: CA=H-M + Ik + NT gde je CA tekući račun, H-M trgovinski bilans, odnosno zbir uvoza robe i usluga, Ik je račun dohotka, dok su NT jednostrani transferi. Najvažniji segmenti tekućeg računa su robni račun i račun usluga koji čine trgovinski bilans. Za razliku od prethodnog perioda kada je robni račun bio primaran, sa sve većim udelom usluga u međunarodnoj trgovini, račun usluga dobija na značaju. Razlika izvoza i uvoza robe i usluga dakle predstavlja trgovinski bilans. Račun dohotka je sledeća komponenta tekućeg bilansa. Sastoji se iz plaćanja kamata i repatrijacije profita na investicije u inostranstu i obično se iskazuje u neto iznosu. Ovaj račun, dakle, beleži zarade rezidenata zemlje čiji je platni bilans predmet analize na investicije u druge 85

86 zemlje, i plaćanje strancima na investicije koje su oni imali u toj zemlji. Na primer, ako Amerikanac ima akcije kompanije Royal Dutch Shell i dugoročne britanske obveznice, on će primiti dividendu i kamatu, što se beleži kao pozitivna stavka u platnom bilansu SAD. Pored toga, američka firma koja posluje u inostranstvu može reparirati ili vratiti deo svog profita koji je tamo zaradila, nazad u SAD, što je, takođe, pozitivna stavka u platnom bilansu. Očigledno, strani državljani primaju kamate i dividende na akcije američkih firmi koje poseduju, a strane firme koje posluju u SAD vraćaju deo svog profita kući. Takva plaćanja strancima su dugovna stavka u platnom bilansu SAD, pošto stranci dobijaju dolare. Račun dohotka evidentira se na neto bazipotraživanja minus dugovanja. Poslednja komponenta tekućeg računa je račun jednostranih transfera. Reč je o plaćanjima koja su privatna lica i vlada jedne zemlje izvršila prema drugoj zemlji. Jednostrani transferi, dakle, uključuju i privatne i zvanične transfere. Privatni transferi su zapravo sredstva koja državljani jedne zemlje koji rade u inostranstvu uplaćuju nazad u zemlju. Zvanični transferi predstavljaju plaćanje kamate na zvanične dugove i davanja ili primanja od međunarodnih organizacija Bilans kapitalnih transakcija Račun kapitala ili finansijski račun prikazuje tokove kapitala između zemalja. Postoje tri glavna oblika međunarodnsl kretanja kapitala i to: međunarodni zajmovni kapital, portfolio investicije, strane direktne investicije. Jačanje finansijskih tržišta, njihova liberalizacija i globalizacija ojačali su svet finansija, ali istovremeno postavili i niz izazova. Bankarska industrija u zemljama sa zrelim finansijskim tržištem suočava se s ozbiljnom konkurencijom nebankarskih institucija koje nude raznovrsne bankarske usluge. S pojavom i jačanjem institucionalnih investitora, među kojima se posebno mogu izdvojiti penzioni fondovi, osiguravajuće organizacije, hedž fondovi, kompanije za hartije od vrednosti i sl., promenjena je konfiguracija finansijskog sistema. U isto vreme, otvorena su brojna pitanja vezana za međunarodnu koordinaciju, regulaciju i harmonizaciju finansijsknh derivata, u koju su uključene brojne međunarodne institucije. Tokovi kapitala obično se dele na dugoročne i kratkoročne. Dugoročni tokovi kapitala obuhvataju strane direktne investicije, portfolio investicije i dugoročne zajmove. Strane direktne investicije obuhvataju izgradnju fabrika u inostranstvu ili kupovinu paketa akcija koji se smatra kontrolnim, ili važnim interesom u nekoj firmi koja je osnovana u inostranstvu. Portfolio investicije su kupovina akcija strane firme. Razlika između direktnih i portfolio investicija, 86

87 zapravo sastoji se u tome da li investitor želi da uzme aktivno učešće u upravljanju firmom gde je uložio sredstva ili ne. Prema definiciji UNKTADA, strane direktne investicije involviraju dugoročne odnose i održavaju trajni interes i kontrolu rezidentne jedinice jedne privrede u rezidentnom preduzeće privrede koja nije privreda investitora ili filijale njegovog preduzeća. Pojednostavljeno, SDI podrazumeva da investitor ima značajan uticaj u menadžmentu preduzeća koje je rezident druge privrede, dok je kod portfolio investicija taj uticaj manji. Operativno, klasifikacija stranih i portfolio investicija u bilansu plaćanja temelji se na definisanju procenta stranog učešća u domaćem preduzeću. Ako je učešće do određenog procenta, smatra se da je reč o portfolio investiciji, a preko tog procenta o stranoj direktnoj investiciji. U svakom slučaju, strane direktne investicije donose višestruke koristi zemlji domaćinu, kroz investicione pakete koji sadrže savremenu tehnologiju i moderne proizvodne i upravljačke tehnike. U isto vreme, SDI imaju i pozitivan uticaj na platni bilans zemlje kroz uspostavljanje optimale kombinacije spoljnog finansiranja zemlje, čije će težište uglavnom biti na stranim direktnim investicijama i dugoročnim zajmovima, a manje na kratkoročnom finansiranju. Međunarodni zajmovni kapital obuhvata dugoročni i kratkoročni kapital. Dugoročni kapital obuhvata bankarske zajmove i hipoteke sa rokom dospeća preko jedne godine. Nasuprot dugoročnom, kratkoročni tokovi kapitala predstavljaju finansijsku imovinu sa rokom dospeća koji je kraći od jedne godine. Kada građani jedne zemlje otvaraju bankarske račune u stranoj valuti, kupuju kratkoročnu finansijsku aktivu ili kupuju obveznice neke strane vlade, nastaju kratkoročni tokovi kapitala. Nestabilnost u dinamizmu kratkoročnih tokova kapitala može stvoriti određene poteškoće prilikom njihovog evidentiranja u platnom bilansu. Inače, prilikom knjiženja u bilansu kapitala, priliv kapitala može se evidentirati u dvostrukom obliku - kao porast inostrane aktive u zemlji, ili kao smanjivanje aktive zemlje u inostranstvu. Na primer, kada rezident neke zemlje kupi akcije u Srbiji, raste inostrana aktiva u Srbiji. To je priliv kapitala u Srbiju i knjiži se kao potražna stavka u platnom bilansu Srbije, jer podrazumeva primanje kapitala od stranaca. Priliv kapitala, takođe, može imati oblik smanjivanja nacionalne aktive u inostranstvu. Na primer, kada rezident Srbije prodaje inostrane akcije, dolazi do pada aktive Srbije u inostranstvu. To podrazumeva priliv kapitala u Srbiju (nasuprot odlivu kapitala do koga dolazi kada rezident Srbije kupuje inostrane akcije) i knjiži se kao potražna stavka u platnom bilansu Srbije, jer takođe, podrazumeva primanje sredstava od stranaca. Suprotno, odliv kapitala evidentira se u obliku povećanja aktive zemlje u inostranstvu ili smanjivanja inostrane aktive u zemlji. Na primer, kada rezident Srbije kupuje državne obveznice neke druge zemlje, to povećava aktivu Srbije u inostranstvu i knjiži se na dugovnu poziciju, jer ova operacija podrazumeva plaćanje strancima. Isto tako, kada strana kompanija prodaje svoju filijalu u Srbiji, smanjuje se inostrana aktiva u Srbiji i knjiži se na dugovnoj strani bilansa kapitala. 87

88 Pored navedenih segmenata, platni bilans sadrži i poziciju promene rezervi koje uključuju monetarno zlato, specijalna prava vučenja, rezervnu poziciju kod MMF-a, devizne rezerve i ostala potraživanja. Monetarno zlato predstavlja zlato koje se nalazi u posedu vlasti kao finansijska aktiva. U okviru rezervi nalaze se i specijalna prava vučenja koje je kreirao MMF i koja se nalaze na računu zemlje članice kao knjigovodstvena vrednost. SPV emituje MMF u cilju pružanja pomoći zemljama članicama da prevaziđu probleme neravnoteže u platnim bilansima. Devizne rezerve uključuju potraživanja monetarne vlasti jedne zemlje od nerezidenata, koja se mogu ispoljiti u vidu bankarskih depozita, državnih obveznica, kratkoročnih i dugoročnih obveznica vlade, kao i ostala kratkoročna potraživanja koja se mogu odmah koristiti u slučaju nastanka platnobilansne ravnoteže. Stavka promene u rezervama, zairavo, ukazuje na kretanje deviznih rezervi. S druge strane, procena adekvatnosti nivoa deviznih rezervi jedne zemlje, osim minimuma tromesečne vrednosti uvoza, pretpostavlja i uvažavanje brojnih faktora među kojima se mogu izdvojiti: politika deviznog kursa, otvorenost računa kapitala, ukupan iznos visoko likvidnih dugovanja zemlje, ali i njen pristup tržištu kratkoročnih pozajmica, sezonski karakter spoljnotrgovinskih tokova i sl. Svaki platni bilans sadrži i stavku greške i propusti, koja ukazuje na teškoće u prikupljanju i statističkom praćenju podataka koji se evidentiraju u platnom bilansu Ravnoteža platnog bilansa Budući da je računovodstvo bilansa plaćanja zasnovano na principima dvojnog knjigovodstva, platni bilans svake zemlje mora imati saldo jednak nuli. To znači da dugovna stavka u platnom bilansu treba da bude pokrivena odgovarajućom potražnom stavkom. Drugim rečima, ravnoteža bilansa plaćanja temelji se na ujednačenosti kreditne sa debitnom pozicijom. Interpretacija platnog bilansa može se zasnivati na analizi tekućeg bilansa i bilansa kapitalnih transakcija koja pruža obilje validnih podataka o međunarodnim ekonomskim relacijama jedne zemlje, kao i o načinu na koji se te aktivnosti finansiraju. Detaljnija interpretacija platnog bilansa, međutim, podrazumeva i analizu pojedinih podračuna među kojima se mogu izdvojiti: - bilans robne razmene, - bilans robe i usluga, odnosno trgovinski bilans, - bilans tekućih transakcija, - osnovni (bazični) bilans, - modifikovani bazični platni bilans, - bilans zvaničnih rezervi. 88

89 Bilans robne razmene predstavlja najstariji podračun platnog bilansa u većini zemalja. Promet robom podrazmeva i čitav niz pratećih usluga kao što su osiguranje, transport, kreditiranje i sl. Za razliku od bilansa robne razmene, bilans robe i usluga, odnosno trgovinski bilans, pruža potpuniji uvid u trgovinsku razmenu zemlje sa svetom, budući da pored robe obuhvata i celokupnu trgovinu uslugama. Bilans tekućih transakcija, pored trgovinskog bilansa, sadrži i neto priliv svih transfera, odnosno privatnih i javnih transakcija. Saldo tekućeg bilansa predstavlja razliku između domaće akumulacije i investicija. Kapitalne transakcije, odnosno salda kapitalnog bilansa moraju da budu, naravno, sa suprotnim predznakom jednaka sa saldom tekućeg bilansa. Osnovni ili bazični bilans, pored tekućeg bilansa, sadrži i račun dugoročnog kapitala. Izrazita dinamika kratkoročnih tokova kapitala je razlog što mnogi ekonomisti daju prednost bazičnom platnom bilansu kao solidnoj osnovi za ocenu spoljno-ekonomske pozicije zemlje, posebno u periodima većih monetarnih poremećaja, ili kratkoročnih špekulativnih kretanja. Ako je zbir tekućeg računa i računa dugoročnog kapitala pozitivan, odnosno u suficitu, bez obzira što su kratkoročna kretanja kapitala u deficitu, smatra se da je platni bilans u suficitu. Bazični bilans je, međutim, često i predmet kritika uglavnom zbog problema da se precizno selektuju dugoročne kapitalne transakcije od onih koje mogu biti privremenog karaktera. Mnogi ekonomisti veruju da dugoročni tokovi kapitala, naročito portfolio investicije mogu biti isto toliko nestabilni koliko i kratkoročna kretanja kapitala. Otuda potreba da se osnovni platni bilans dopuni podacima o dinamici stranih direktnih investicija. Modifikovani bazični platni bilans nastaje tako što se na tekući račun dodaju strane direktne investicije. Bilans zvaničnih rezervi je prikaz neto promene deviznih rezervi u posedu centralne monetarne vlasti. Dobija se tako što se na tekući račun dodaju računi privatnog dugoročnog i kratkoročnog kapitala i neto greške i propusti. Saldo svih transakcija kompenzira se u promeni stanja deviznih rezervi, što se može predstaviti i putem sledeće jednačine: CA+ k*-k=-δfh*+δfh Gdeje CA tekući račun (CA=H-M+iK+NT), k* i k predstavljaju tokove kapitala, ΔFH* je promena zvaničnih rezervi domaće valute u ostalim zemljama u svetu, a ΔFH je promena zvaničnih deviznih rezervi te zemlje. Povećanjem ili smanjenjem deviznih rezervi monetarna vlast posredno utiče i na nivo deviznog kursa. Posmatrano u celini, svaka zemlja treba da teži ravnoteži bilansa tekućih transakcija, jer će se na taj način uspostaviti i ravnoteža u računu kapitala. To znači da bi zemlja trebalo da troši onoliko koliko proizvodi, da investira onoliko koliko akumulira. Ako zemlja uvozi više nego što izvozi, ona mora ili trošiti svoja finansijska sredstva, ili pozajmiti sredstva da bi finansirala svoju trgovinsku neravnotežu. 89

90 Kada je tekući bilans u neravnoteži, a on je u neravnoteži i kada postoji suficit, i kada postoji deficit, postavlja se pitanje na koji način prevazići neravnotežu. U ekonomskoj literaturi ne postoji opšta saglasnost oko ovog pitanja, ali se za prevazilaženje deficita tekućeg bilansa najčešće koriste opcije finansiranja ili prilagođavanja. Finansiranje se vrši korišćenjem kratkoročnih pozajmica u inostranstvu. Finansiranje deficita tekućeg bilansa, zapravo, predstavlja odlaganje strukturnog prilagođavanja odnosno promene alokacije resursa koja treba da dovede do promena u proizvodnji i, shodno tome, promene u strukturi spoljnotrgovinskih tokova zemlje. Postoji saglasnost da privremene deficite tekućeg bilansa treba finansirati, ali da je dugoročnu neravnotežu moguće korigovati samo strukturnim prilagođavanjem. Tekući bilans indirektno ukazuje na promenu međunarodne investicione pozicije zemlje. Međunarodna investiciona pozicija zemlje pokazuje da li je zemlja dužnik ili poverilac. Sabiranjem fizičkih i finansijskih sredstava koje zemlja poseduje u inostranstvu i oduzimanjem fizičkih i finansijskih sredstava koje stranci poseduju u toj zemlji definiše se međunarodna investiciona pozicija zemlje. Njena neto finansijska pozicija, odnosno bilans zaduženosti dobija se tako što se od neto međunarodnih investicija oduzmu strane direktne investicije u inostranstvu i u zemlji domaćinu. Ako se platni bilans zemlje poredi sa bilansom stanja i uspeha kompanije onda platni bilans pruža uvid u uspešnost poslovanja" jedne zemlje u posmatranoj godini. Njena pozicija međunarodnih rezervi beleži njenu finansijsku poziciju u određenom trenutku. Ona prikazuje da li je zemlja dužnik ili kreditor i, kada se posmatra tokom vremena, prikazuje kako se njena dužničko-poverilačka pozicija menja. Međunarodna investiciona pozicija jedne zemlje tokom vremena će se pogoršati ako ona ostvaruje kontinuirane deficite platnog bilansa. Korisnost informacija koje se mogu dobiti iz platnog bilansa posebno dolazi do izražaja na duži rok. Spoljni računi zemlje obično reflektuju domaće ekonomske neravnoteže. Pored toga, pažljivom analizom pojedinih segmenata platnog bilansa mogu se sagledati aktuelni trendovi u međunarodnoj trgovini i investicijama, a domaća ekonomska politika učiniti adaptibilnijom na izmenjene uslove međunarodnog ekonomskog okruženja. 9. INSTITUCIONALIZACIJA MEĐUNARODNE MONETARNE SARADNJE 9.1. Pojam međunarodne monetarne saradnje Monetarna saradnja na međunarodnom planu podrazumeva sve oblike saradnje među državama koje se odnose na monetarnu sferu, bilo da oni podrazumevaju koordinaciju monetarnih politika, ili zajedničku intervenciju centarlnih banaka na deviznim tržištima, kako bi se održali određeni intervalutni odnosi. U osnovi potrebe za većom konvergencijom monetarnih politika, nalaze se 90

91 ekonomski razlozi, ali je i politička podrška nužan preduslov svake značajnije saradnje u monetarnoj sferi. Razvijeniji međunarodni ekonomski odnosi i veze među državama u 19. veku period su kada je neformalno počela da se ostvaruje monetarna saradnja. Kako su se menjali i razvijali ekonomski odnosi i njihova sadržina, menjao se pojavni oblik i sadržina monetarne saradnje. Nakon Prvog svetskog rata, posebno pred izbijanje svetske ekonomske krize godine, države su ulagale napore da putem usvajanja sistema zlatnog važenja uspostave monetarnu stabilnost. Konferencija u Đenovi održana godine imala je za rezultat čitav niz odluka u formi rezolucija. Suština tih rezolucija je u činjenici da su se vlade zemalja učesnica obavezale da prate godišnje troškove, nestvaraju fiducijalni novac ili bankarske kredite, a sve u cilju kontrole rasta novčane mase i održavanja stabilnosti valute definisane prema zlatu. Na Đenovskoj konferenciji takođe je preporučeno zemljama koje nemaju centralne banke da ove osnivaju, tako da one budu slobodne od svakog političkog pritiska i da slede linije finansijske mudrosti". Tako je ideja o većoj saradnji centralnih banaka na međunarodnom planu lansirana prvi put na Đenovskoj konferenciji Banka za međunarodne obračune (Bank for International Settlement- BIS) Banka za međunarodne obračune osnovana je godine sa sedištem u Bazelu (Švajcarska). Od stvaranja BIS-a, međunarodna monetarna saradnja predstavlja prvu institucionalizovanu monetarnu saradnju na međunarodnom planu, koja se od tada, s više ili manje uspeha, odvijala i na bilateralnom i multilateralnom nivou BIS banka postaje međunarodna organizacija centralnih banaka mesto gde se raspravlja o svim bitnim pitanjima međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema i gde se donose odluke koje imaju značaj i implikacije i za nacionalne monetarne vlasti. Osnivanje BIS banke bilo je vezano za realizaciju tzv. Jungovog plana (Young Plan 1930), po kome je Nemačka bila obavezna da plaća reparacije nakon završetka Prvog svetskog rata prema ugovoru iz Versaja. Banka je vršila prikupljanje, administriranje i distribuciju anuiteta koji su plaćani na ime reparacije. Banka je imala i funkciju mandatara ili agenta (trastee) za međunarodne zajmove kojima je reparacija finansirana, kao i funkciju promotera saradnje među centralnim bankama. Aktivnosti oko reparacija postepeno su nestale, a centralni fokus banke ostao je na realizaciji saradnje centralnih banaka i ostalih agencija koje su radile na pitanjima monetarne i finansijske stabilnosti. Od godine saradnja centralnih banaka u BIS-u realizovala se kroz redovne sastanke guvernera i eksperata iz centralnih banaka i agencija u Bazelu. Da bi podržala ovu saradnju BIS 91

92 je organizovala sopstvena istraživanja u oblasti finansija i monetarne ekonomije i dala značajan doprinos u prikupljanju i širenju pouzdanih ekonomskih i finansijskih statističkih podataka. U periodu nakon Drugog svetskog rata do ranih sedamdesetih godina kooperacija u okviru BIS banke u sferi monetarne politike bila je usmerena na primenu i odbranu Breton Vudskog monetarnog sistema. U toku sedamdesetih i osamdesetih godina fokus je bio na upravljanju prekograničnim tokovima kapitala nakon naftnih kriza i međunarodne dužničke krize. Krize sedamdesetih nametnule su i potrebu regulatorne supervizije međunarodno aktivnih banaka, što je rezultovalo definisanjem standarda u toj oblasti u okviru Bazelskog konkordata (Basel Capital Accord) iz godine i njegove revizije poznate kao Bazel II" iz perioda godina. U poslednjem periodu puno pažnje stručnjaka okupljenih u BIS privlači pitanje finansijske stabilnosti u uslovima ekonomske integracije i globalizacije, što su potvrdili i izazovi vezani za Azijsku krizu iz godine. Pored oblasti monetarne saradnje BIS banka uvek je obavljala i tradicionalne" bankarske funkcije za zajednicu centralnih banaka (na primer realizacija transakcija zlatom i devizama), kao i funkciju mandatara ili agenta (trastee). BIS banka bila je agent za Evropsku platnu uniju (European Payments Union - EPU, godine), pomažući evropskim valutama da povrate konvertibilnost nakon Drugog svetskog rata. Takođe, BIS banka je bila agent za različite valutne aranžmane evropskih zemalja, uključujući i Evropski monetarni sistem (EMS, Godine) koji je predhodio uvođenju jedinstvene evropske valute evra. Konačno, jedna od funkcija BIS banke jeste i obezbeđenje hitne finansijske podrške međunarodnom monetarnom sistemu kada je ona neophodna. Tako na primer, u toku finansijskih kriza , godine BIS je organizovala kredite podrške za austrijsku i nemačku centralnu banku. U šezdesetim godinama BIS daje specijalne kredite podrške za francuski franak (1968), i dva tzv. grupna aranžmana (1966. i godine) za podršku sterlingu. Noviji period beleži finansijsku podršku BIS banke u okviru MMF programa stabilizacije (za Meksiko godine i Brazil godine). Tri najznačajnija tela u okviru BIS banke su: Generalni sastanak centralnih banaka koje su članice BIS-a, Odbor direktora, i Uprava banke. BIS banka trenutno ima 55 članica centralnih banaka. Sve ove banke predstavljene su svojim ekspertima na redovnim Generalnim sastancima na kojima imaju i pravo glasa. Glasačka snaga 92

93 svake centralne banke proporcionalna je broju BIS akcija izdatihu svakoj zemlji članici. Na godišnjim Generalnim sastancima ključne odluke članica tiču se podele profita i dividendi, prihvatanja godišnjeg izveštaja o radu banke i računa banke, prilagođavanja nivoa isplata članovima Odbora direktora, i izbora spoljnih oditora banke. Regularni sastanci guvernera centralnih banaka članica održavaju se svaka dva meseca i predstavljaju priliku da guverneri i eksperti tih banaka prodiskutuju i razmene mišljenja o svetskoj ekonomiji i finansijskim tržištima, kao i o svim važnim pitanjima za centralne banke. Glavni rezultat ovakvih sastanaka je bolje razumevanje učesnika o trenutnim izazovima, trendovima koji mogu pogoditi različite zemlje članice i njihova tržišta. Atmosfera otvorenosti, iskrenosti i neformalnosti je ključ uspeha ovih BIS sastanaka. Ostali sastanci koje organizuje BIS, a na kojima učestvuju viši službenici centralnih banaka tiču se sprovođenja monetarne politike, funkcionisanja međunarodnih finansijskih tržišta i ostalih pitanja upravljanja centralnim bankama. Dodatno, BIS organizuje česte sastanke eksperata koji razmatraju pitanja monetarne i finansijske stabilnosti kao i više tehnička pitanja kao što su pravna regulativa, IT sistemi, interni oditing, tehnička saradnja i sl. Iako je ključni auditorijum onaj vezan za centralne banke, BIS sastanke nekada posećuju i predstavnici i eksperti ostalih finansijskih institucija, akademije i privrede. Ekonomska, monetarna, finansijska i pravna istraživanja koja sprovodi BIS podržavaju sastanke Bazelskih komiteta. BIS svoje statističke podatke stavlja na raspolaganje i centralnim bankama, a i štampa statističke izveštaje u kojima daje analize trendova u globalnom bankarstvu, kretanju akcijama, trendovima na deviznim tržištima i tržištima derivata. Ova istraživanja primarno sprovode zaposleni u BIS banci, ali i istraživači iz centralnih banaka i s akademskih institucija. Povremeno BIS organizuje specijalne sastanke i sastanke s istraživačima centralnih banaka i akademije. Istraživanja se objavljuju u publikacijama BIS banke kao što su Godišnji izveštaj, Kvartalna revija, BIS istraživački papiri i Radni papri. Preko seminara i okruglih stolova koje organizuje Finansijski Institut za stabilnost BIS banke (Financial Stability Institute - FSI), BIS promoviše i širi rezultate rada Bazelskog odbora za nadzor banaka. Ovaj odbor poredi i usklađuje nacionalne propise o nadzoru da bi se ustanovili jasni sporazumi koji bi održali poverenje u bankarski sistem. BIS banka razvija saradnju i sa grupacijama regionalnš centralnih banaka i tako širi informacije o svom radu. BIS nudi i širok dijapazon finansijskihusluga kojima asistira centralnim banakama i ostalim monetarnim institucijama u procesu upravljanja njihovih stranim rezervama. 93

94 9.3. Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund - MMF) Na istorijskoj Međunarodnoj monetarnoj konferenciji održanoj jula godine, u američkom letovalištu Breton Vudsu, udareni su temelji posleratnom monetarnom i finansijskom poretku u svetu. Tada su 44 zemlje, među kojima i SFRJ, osnovale Međunarodni monetarni fond i Međunarodnu banku za obnovu i razvoj [Svetska banka), kao specijalizovane agencije OUN. U okviru MMF obuhvaćena je valutno-platna komponenta sistema, dok je finansijsko-zajmovna oličena u Svetskoj banci i njenim afilacijama. U Breton Vudsu raspravljalo se o monetarnim i finansijskim problemima razvijenih zemalja, što je stvorilo disproporciju sistema, pošto nisu bili uzeti u obzir interesi većine zemalja, poznatih kao zemlje u razvoju. Tada su bila prezentirana dva osnovna plana budućeg uređenja monetarnih odnosa. Englezi su zagovarali plan poznatog teoretičara državnog kapitalizma, DŽ. M. Kejnza, a Amerikanci plan monetarnog stručnjaka X. D. Vajta, koji su u mnogo čemu bili krajnje suprotni, ali su polazili od zajedničkog cilja - da se međunarodnom saradnjom reše složena pitanja međunarodnih plaćanja i finansiranja privrednog razvoja. Planovi anglo-američke koalicije istakli su interese SAD i Velike Britanije, tako da je postignuti kompromis značio preovladavanje američkih stavova. Ostale razvijene zemlje i zemlje u razvoju uključile su se u sistem u kome je dominirao američki dolar sa zlatnom podlogom. Breton-Vudski monetarni sistem doprineo je učvršćenju američke hegemonije i odnosa zavisnosti između SAD i ostalih zemalja koje su se priključile MMF-u. MMF je osnovan sa zadatkom opšteg organizovanja svetske privrede, trasirane kroz međunarodnu monetarnu aktivnost. Njegovi ciljevi odnose se na unapređenje monetarne saradnje i uvođenje multilateralizma plaćanja, stabilnost deviznih kurseva, uklanjanje deviznih ograničenja i pomaganje zemljama članicama da prevaziđu platnobilansne teškoće i deficite. Zadaci Fonda, kao organizacije na vrhu piramide svetskih finansija, tako su definisani da se uporedno s konsolidacijom svetske privrede putem njegove aktivnosti obavlja i njen sveobuhvatan razvoj, kao najvažniji preduslov za podizanje standarda svetskog stanovništva. Zato su visok nivo zaposlenosti, dohotka i privrednog razvoja u Statutu MMF označeni kao primarni ciljevi ekonomske politike. Međutim, prihvaćen osnovni princip jednakosti prava i obaveza, koji su predložile razvijene zemlje, ne odgovara zemljama u razvoju, što je stvorilo dualitet zvaničnih stavova zemalja članica, stalno prisutan u radu MMF od njegovog osnivanja. U manje-više burnom razvoju monetarno-finansijskih odnosa posle Drugog svetskog rata, MMF se pokazao kao vodeća, centralna institucija sistema, gde su se sve dosadašnje promene uglavnom i odigrale s njegovim učestvovanjem. U svim predloženim planovima monetarne reforme on je bio vodeći faktor i njegov kontinuitet kao stožerne tačke nije se prekidao u proteklih 45 godina. 94

95 Kada je početkom sedamdesetih godina međunarodni monetarni sistem dospeo u ozbiljnu krizu, koja je dovela do kraha Breton-Vudskog centralističkog sistema, avgusta godine, svet je uvideo potrebu izgradnje novih monetarnih odnosa. Ovaj sistem nije posedovao adekvatnu likvidnost i mehanizam prilagođavanja. Predstavljao je zbir nacionalnih valuta na čelu s američkim dolarom, međusobno povezanih fiksnim kursevima, ali bez efikasnog i pravilnog usklađivanja. Detronizacija dolara i skidanje tabua s njegove vrednosti značila je konačno rušenje sistema zlatnih pariteta valuta što je dovelo do transformacije sistema ka raznim decentralizovanim formama saradnje. Tada je uspostavljen širok okvir rada na reformi monetarnog sistema, uključujući ulogu rezervnih valuta, zlata, specijalnih prava vučenja, pitanja konvertibilnosti valuta, deviznih kurseva i kretanja kapitala. U sadašnjoj postbretonvudskoj eri i dalje su prisutni osnovni elementi krize: velike platnobilansne neravnoteže, nestabilni devizni kursevi, povećanje spoljnih dugova, budžetski deficiti i inflacija. Boks Kako MMF služi svojim članicama? Fond obavlja tri glavne aktivnosti: vrši monitoring nacionalnih, globalnih i regionalnih eko-nomskih i finansijskih razvojnih trendova i savetuje zemlje članice o pravilnoj postavci njihovih ekonomskih politika (uslovljenost- surveillance"); daje pozajmice u čvrstoj valuti članicama kako bi podržao programe koji su dizajnirani u cilju korekcije problema u platnom bi-lansu; i nudi tehničku pomoć u domenima u kojima Fond poseduje ek-spertska znanja, a vrši i obuku stručnjaka iz vlada i centralnih banaka. Sporazum o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda Svrha MMF-a je: Član1 Svrha da promoviše međunarodnu monetarnu saradnju preko permanentne institucije koja predstavlja mašineriju za realizaciju konsultacija i saradnje za međunarodne monetarne probleme; da podržava širenje i uravnoteženi rast međunarodne trgovine, i na taj način da doprinosi održavanju visoke zaposlenosti i visokog rasta realnog dohodka i razvoju proizvodnih potencijala svih zemalja članica, kao primarni cilj njihovih ekonomskih politika; da promoviše valutnu stabilnost, da održava dogovorene valutne aranžmane među članicama i da izbegava primenu konkurentskih depresijacija valuta; da pruža pomoć u kreiranju multilateralnogsistema plaćanja i u eliminisanju valutnih restrikcija koje ugrožavaju rast međunarodne trgovine; da daje poverenje članicama, formiranjem generalnog izvora Fonda koji im je privremeno rasposloživ pod određenim uslovima u cilju rešavanja problema u platnim bilansima, bez primenjivanja mera koje bi destruktivno delovale na nacionalni ili međunarodni prosperitet 95 zemlje; u skladu sa navedenim, Fond je u poziciji da skrati ili ublaži disbalanse u platnim bilansima zemalja članica. U svim svojim politikama i odlukama Fond će se rukovoditi principima definisanim u ovom članu.

96 Usaglašavanje stavova najrazvijenijih zemalja po pitanjima monetarnog sistema poslužio je kao baza za dopunu i izmenu Statuta MMF, a gde je uvođenje Drugog amandmana,1978. godine, predstavljalo prvu fazu evolucione reforme sistema i Fonda. Izrada ovog amandmana bila je jedna od najkompleksnijih revizija jednog važnijeg međunarodnog sporazuma koja je ikada bila preduzeta. Sistem je od samog početka funkcionisanja bio pod uticajem rezervnih valuta, pre svega dolara, čime je njegova sudbina u velikoj meri zavisila od sprovođenja kreditne i monetarne politike u zemljama eminentima ovih valuta. Nekontrolisana politika emisija američkog dolara i neravnoteža u distribuciji međunarodnih rezervi između razvijenih i zemalja u razvoju, imali su uticaja na stvaranje krize sistema. Sve dok svetska privreda bude bila pod dominacijom jedne ili više nacionalnih valuta, koje su i osnovno platno sredstvo i elemenat rezervi, neće se moći postići efikasna kontrola nad stvaranjem međunarodne likvidnosti. Potrebna je korenita reforma monetarnih i finansijskih odnosa u svetu. Stožer te reforme trebalo bi da bude MMF, kao ključna institucionalna komponenta monetarnog sistema. Zemlje u razvoju koje se najviše zalažu za radikalnu promenu postojećeg stanja, iako čine većinu u Fondu, zbog malih nacionalnih kvota i glasačke snage, ne mogu presudnije da utiču na kreiranje njegove politike, gde odlučujuću reč imaju industrijski najrazvijenije zemlje sveta. Vodeće kapitalističke zemlje: SAD, Nemačka, Japan i V. Britanija žele da ograniče pregovaranja i sporazumevanja sa zemljama u razvoju i da se u uskom krugu dogovaraju o bitnim pitanjima u monetarnoj i finansijskoj oblasti Organizacija MMF Međunarodni monetarni fond sastoji se od Odbora guvernera, Odbora izvršnih direktora, generalnog direktora, osoblja i Saveta. Boks Podaci o MMF-u Trenutni broj članica: 185 zemalja. Osoblje: oko zaposlenih iz 143 zemlje. Ukupne kvote: 352 milijarde USD (na dan 5/31/08). Dati zajmovi (na dan 5/31/08): 19.4 milijardi USD datih za 65 zemalja, od toga 6.4 milijarde USD dato za 57 zemalja pod koncesionim uslovima. Tehnička pomoć obezbeđena na terenu: osoba u toku fiskalne RU2008. Zaključene konsultacije o uslovljenosti: 123 zemlje u toku RU2008, od toga 115 zemalja dobrovoljno je objavilo informacije o konsultacijama. Ukupni resursi Fonda: 363 milijarde USD. Ukupni upotrebljivi resursi: 265 milijardi USD. Jednogodišnji kapacitet Fonda za pozajmljivanje: 207 milijar-di USD. Nekoncesiona kreditna potraživanja: 13 milijardi USD. Koncesiona kreditna potraživanja: 6 milijardi USD. Zlatne rezerve: miliona finihunci (kraj jula godine) 96

97 Za odluke Saveta potrebna je većina od 85% ukupnih glasova u Fondu. Odbor guvernera, kao viši nivo u strukturi, sastoji se od po jednog guvernera i zamenika, koje imenuje zemlja članica. Izvršni odbor sastoji se od izvršnih direktora, i to imenovanih od strane zemalja članica sa najvećim kvotama, kao i upravnog direktora koji mu predsedava. Izvršni odbor ima 24 izvršna direktora, osam izvršnih direktora predstavlja pojedinačne zemlje: SAD, Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku, Japan, Saudijsku Arabiju, Rusiju i Kinu. Drugi direktori predstavljaju grupe ostalih 173 zemlje članice. Pri formiranju grupa značajan je geografski činilac. Izvršni odbor bavi se širokim spektrom pitanja operacione i administrativne prirode, vrši izbor generalnog direktora, izdaje godišnje izveštaje, rukovodi konsultacijama sa članicama. Status izvršnog direktora, kao funkcionera Fonda, specifičan je. Kada obavi zadatke on ne podnosi račune Odboru. Nije predstavnik zemalja članica svoje grupe, već je spona između MMF i zemalja članica svoje grupe. Generalni direktor MMF je šef osoblja Fonda. On prima i ocenjuje predloge zemalja članica. Njegova funkcija ogleda se u obezbeđenju koncenzusa o predlozima podnetim organima MMF, što mu daje izuzetan položaj u strukturi Fonda. Savet MMF je politički organ koji vrši pritisak na zemlje da vode simetričnu politiku prilagođavanja. U strukturi njegovo mesto bi bilo između Odbora guvernera i Izvršnog odbora. Očekivalo se da Savet bude oformljen stupanjem na snagu Drugog amandmana, što se do danas nije desilo. Funkcija Saveta bila bi višestruka, vršio bi nadzor nad upravljanjem i prilagođavanjem međunarodnog monetarnog sistema, funkcionisanjem procesa i povećanjem globalne monetarne likvidnosti. Savet bi verovatno bio mobilniji od Odbora guvernera, pa bi efikasnije mogao i da deluje Specijalna prava vučenja Uvođenje specijalnih prava vučenja (SPV) u međunarodni monetarni sistem predstavlja pozitivan pokušaj da se na organizovan način pristupi kreiranju međunarodne likvidnosti, nezavisno od nacionalnih monetarnih politika. Stvaranjem novog monetarnog mehanizma u 97

98 okviru MMF težilo se postizanju osnovnog cilja - da se na dugi rok dopunjuju postojeća sredstva međunarodne likvidnosti u slučaju njihove nestašice. Specijalna prava vučenja su međunarodna rezervna aktiva, koju stvara MMF i dodeljuje zemljama članicama kao dopunu postojećim monetarnim rezervama. Ona su neuslovljen oblik međunarodne likvidnosti i mogu se slobodno koristiti u raznim transakcijama i operacijama, koje su utvrđene Statutom MMF. Međunarodni monetarni fond je u dosadašnjim alokacijama dodelio zemljama članicama ukupno 21,4 milijarde SPV. Ona su jedinica obračuna u transakcijama Fonda od godine, a sve se više koriste kao takva i u privatnim ugovorima i međunarodnim pregovaranjima, kao i od strane raznih međunarodnih i regionalnih organizacija. Predstavljaju standard vrednosti u više međunarodnih konvencija, a nekoliko zemalja članica MMF vezuje svoje valute za SPV. Kada su kreirana SPV, utvrđene su tri inicijalne bazične karakteristike njihovog korišćenja: 1. u transakcijama s određivanjem, Fond određuje učesnika sistema s jakom platnobilansnom i likvidnom pozicijom, koji treba da obezbedi svoju valutu u zamenu za SPV, kojom bi se finansirao deficit platnog bilansa date zemlje, 2. transakcije između učesnika sistema SPV i MMF, 3. transakcije prodaje SPV za valutu po sporazumu između sa-mihučesnika. Institucijom SPV međunarodna zajednica, preko Fonda, stekla je mogućnost svesnog regulisanja obima potrebne likvidnosti. Pošto su dnevne kalkulacije vrednosti SPV bazirane na određenim količinama svake valute u korpi, njihovo procentualno učešće menja se svakog dana, kao rezultat promena u deviznim kursevima. U stvari, SPV su koktel više varijabilnih valuta, čija transakciona vrednost zavisi od kretanja kurseva valuta u korpi i relativne težine tih valuta, što znači da ona ipak nisu u stanju da prevaziđu problem valutne nestabilnosti. Vrednost SPV je pod velikim uticajem dolara, čija je težina u korpi valuta najveća. Kao oblik rezervne aktive SPV imaju perspektivu kao alternativa zla-tu i rezervnim valutama, ali zbog teškoća šire primene u praksi, nedovoljne alokacije i podređenog položaja u odnosu na dolar, nisu se dovoljno afirmisala i još uvek imaju marginalnu ulogu. Ako se danas posmatra struktura međunarodnih rezervi, onda se može konstatovati da je međunarodna zajednica i dalje daleko od ostvarenja cilja postavljenog u monetarnoj reformi da SPV dođu u centar međunarodnog monetarnog sistema. Dominantno mesto pripada deviznim rezervama, dok se zapaža opadajući trend SPV, čime se ta institucija osuđuje na postepeno odumiranje. Dolar je i dalje osnovno sredstvo međunarodnih plaćanja i rezervi, valute pojedinih najznačajnijih zemalja (EU, Švajcarska, Japan) preuzele su ulogu sekundarne rezervne valute, zlato je izgubilo monetarnu funkciju, ali je revalorizovano po 98

99 tržišnoj ceni i čini značajan deo nacionalnih rezervi, dok je uloga SPV još uvek ograničena. Ona su ostala rezidualno sredstvo za popunu eventualne praznine u međunarodnoj likvidnosti koju ostave ostali oblici rezervne aktive. Kao instrument plaćanja između centralnih banaka, SPV imaju manju tražnju u odnosu na druga ključna sredstva međunarodnih plaćanja, pa zemlje čije valute imaju funkciju rezervnih valuta imaju interes da ograniče prostor za jačanje uloge SPV, odnosno njihove značajne alokacije. Za donošenje odluka u vezi s kreiranjem SPV, potrebna je kvalifikovana većina od 85% ukupnih glasova u MMF, pa najznačajnije zemlje članice (kao SAD), one koje imaju najveći uticaj i najveću korist što su im valute međunarodni novac, u stvari imaju presudan uticaj na dalju evoluciju SPV. Jedna od ključnih ideja bila je da se SPV koriste kao monetarna rezerva, odnosno da postanu međunarodni monetarni etalon. Vrednost SPV inicijalno je bila određena kao ekvivalent za grama finog zlata - koje je, u to vreme, takođe bilo ekvivalentno jednom USD. Nakon kolapsa Breton Vudskog sistema godine, SPV su redefinisana kao korpa valuta, koja se danas sastoji od evra, japanskog jena, britanske funte i USD. Dolarska vrednost SPV dnevno se objavljuje na sajtu MMF-a. Ona se kalkuliše kao suma specifičnih iznosa četiri valute vrednovane u USD, na bazi kursa kotiranog na Londonskoj berzi u podne svakoga dana. Sastav korpe valuta revidira se svakih pet godina, kako bi se obezbedilo da ona odražava relativni značaj svake valute u svetskom trgovinskom i finansijskom sistemu. Poslednja revizija korpe valuta za vrednovanje SPV izvršena je novembra godine. Učešće pojedinih valuta u korpi određeno je na osnovu vrednosti izvoza roba i usluga, ostvarenog u određenoj valuti i iznosa rezervi nominovanih u određenoj valuti koje drže ostale članice MMF-a. Ova promena postala je efektivna 1. januara godine, a sledeća treba da se realizuje godine. Dok je u prvo vreme, po kreiranju, SPV bila atraktivna i za određivanje kursa nacionalnih valuta, za držanje u rezervama, pa čak i kao valuta u kojoj su emitovane obveznice na međunarodnom tržištu kapitala, vremenom je gubila na značaju, prepuštajući udeo svetskim konvertibilnim valutama, pre svega USD. Godine samo dve zemlje svoju valutu vezale su za SPV, dok je njen udeo u međunarodnim rezervama marginalan. Tabela Revizije korpe vrednovanja SPV 99

100 Na sadašnjem stupnju razvoja SPV samo su obračunski, a ne i efektivan novac. Kreiranje SPV vrši MMF na osnovu svog diskrecionog prava, što realno može dovesti do inflacije, jer alokacija kontigenata SPV nemaju pokriće u prethodno ostvarenoj proizvodnji. Opasnost od inflatornog dejstva izbegla bi se ako bi njihovo stvaranje bilo povezano s rastom svetske trgovine i proizvodnje. S tim u vezi, ima predloga za postepeno povećanje godišnjih alokacija SPV prema stopi rasta svetske trgovine i kretanja međunarodnih rezervi. Pošto nemaju realnu podlogu, kao zlatni novac, SPV imaju karakteristike današnjeg papirnog fiducijarnog novca. One se ne mogu smatrati, za sada, svetskim novcem, jer njihova kupovna moć nije u direktnoj vezi s robom i uslugama, pošto sadrže indirektni transfer, gde nacionalne valute ostaju krajnje sredstvo plaćanja. Pretvaranjem SPV u opšti denominator vrednosti smanjila bi se uloga dolara, pošto bi kroz zajedničko iskazivanje pariteta preko te aktive praktično sve valute došle u ravnopravan položaj. S obzirom na to da se kreiranjem SPV omogućuje plansko stvaranje potrebne međunarodne likvidnosti u okviru petogodišnjih baznih perioda, nasuprot stihijskom stvaranju likvidnosti emisijama rezervnih valuta, SPV dobijaju atribut valutne jedinice sa svojstvom rukovođenog međunarodnog rezervnog standarda Kvote i glasovi Svaka zemlja članica ima utvrđenu nacionalnu kvotu, izraženu u specijalnim pravima vučenja - SPV (ranije u SAD dolarima), koja je jednaka njenom upisu u MMF. Kvota je osnovni elemenat u finansijskim i organizacionim odnosima članice s Fondom. Do 25% kvote plaća se u rezervnoj 100

101 aktivi izrečnoj u nekoj od prihvaćenih međunarodnih valuta (USD, Evro, jen, Funta ili u specijalnim pravima vučenja), a ostatak u nacionalnoj valuti. Kvota određuje glasačku snagu u MMF, koja se bazira na jednom glasu za svakih SPV, plus 250 osnovnih glasova za svaku zemlju. Na osnovu visine kvote određuje se maksimalni pristup sredstvima MMF i učešća u alokacijama SPV. Inicijalne kvote zemalja osnivača MMF određivale su se prema Breton-Vudskoj formuli. Tokom rada Fonda pokazalo se da originalna formula zbog zastarelosti ne odgovara, pa je godine izvršena revizija metoda izračunavanja kvota. Osnovni smisao bio je davanje većeg značaja manjim zemljama članicama u Fondu, putem povećanja značaja faktora trgovine (uvoza i izvoza), a smanjenjem značaja faktora nacionalnog dohotka i monetarnih rezervi. Na osnovu toga bila je revidirana Breton-Vudska formula. Kvote se revidiraju svakih pet godina. Prva revizija kvota bila je godine kada su povećane na 8 milijardi USD. Kasnije, slede povećanja u okviru redovnih petogodišnjih i opštih vanred-nih povećanja u iznosu od 25-50%. U okviru revizije godine kvote su povećane za 47,5% na 61,1 milijardi SPV. Revizija izvršena godine dovela je do povećanja kvota za 45%, odnosno ukupan zbir nacionalnih kvota 151 zemlje članice u Fondu godine iznosio je ,6 miliona SPV. Revizija nacionalnih kvota u MMF predstavlja jedno od bitnih pitanja njegove reforme. Samo njihovom izmenom može se ispraviti dosadašnji neravnopravni položaj nerazvijenih zemalja u tom forumu. Zato se kao zadatak postavlja pitanje izmene metoda kalkulacija kvota. Te zemlje treba da se izbore i za poboljšanje političkih pregovaranja u vezi s kalkulativnim iznosima koji daju kvotne formule, kako bi se izvršila bolja projekcija kvota u njihovu korist. Tabela Dosadašnje revizije kvotau MMF-u (zaključno sa avgustom godine) 101

102 Tabela Kvote i glasačka prava članica MMF (lista 21 vodeće zemlje po glasačkom pravu) U junu godine Odbor izvršnih direktora MMF doneo je rezoluciju o povećanju nacionalnih kvota za 50%, sa 90 na 135 milijadri SPV. Očekivalo se da će ono postati efektivno krajem godine ako se 85% članstva Fonda složi s tim, i ako se uporedno sprovede i Treći amandman na Statut MMF. Zbog odugovlačenja SAD da Kongres odobri dodatna budžetska sredstva za novu kvotu, koja je inače najveća u MMF, Deveta opšta revizija kvota stupila je na sna-gu tek na kraju godine. SAD kao članica s najvećim udelom ima pravo veta, jer poseduje 17,78% ukupnih glasova, a najvažnije odluke se donose sa većinom od 85% svih glasova u Fondu. Američka kvota iznosi 26,5 milijardi SPV ili 18,26% ukupnih kvota. Drugo i tre-će mesto dele Nemačka i Japan sa 8,2 milijarde SPV, a četvrto i peto V. Britanija i Francuska, čije kvote iznose 7,4 milijarde SPV. Učlanjenjem zemalja ZND - Zajednica Nezavisnih Država (bivši SSSR), zatim bivših socijalističkihzemalja istočne Evrope, Švajcarske, zemalja sa teritorije bivše SFRJ i još nekih zemalja, MMF je konačno postao univerzalna svetska finansijska institucija (u januaru godine u Fond je učlanjena Crna Gora kao 185 zemlja članica). Dvanaesta i trinaesta revizija kvota, zaključene januara godine i januara godine, imale su za rezultat odluku da se ukupan iznos kvota ne menja. Kao deo procesa reformi kvota i glasova u okviru MMF-a, Bord direktora Fonda, krajem avgusta godine odobrio je ad-hock reviziju kvota koje su porasle za 9,55% na vrednost od 217,4 milijardi SPV, odnosno 342 milijarde USD. 102