Веће научних области правно-економских наука (Назив већа научне области коме се захтев упућује) З А Х Т Е В

Transcript

1 Факултет Правни УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ Образац 1. (Број захтева) (Датум) Веће научних области правно-економских наука (Назив већа научне области коме се захтев упућује) З А Х Т Е В за давање сагласности на предлог теме докторске дисертације Молимо да, сходно члану 46. ст.5. тач. 3. Статута Универзитета у Београду ("Гласник Универзитета", број 131/06), дате сагласност на предлог теме докторске дисертације: ИСТОРИЈСКОПРАВНА АНАЛИЗА АНТИФОНТОВИХ ГОВОРА (пун назив предложене теме докторске дисертације) НАУЧНА ОБЛАСТ правна историја ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ: 1. Име, име једног од родитеља и презиме кандидата: САЊА (Милован) ГЛИГИЋ 2. Назив и седиште факултета на коме је стекао високо образовање: Правни факултет Универзитета у Београду 3. Година дипломирања: Назив мастер рада кандидата: Убиство у древном атинском праву на примерима Антифонтових говора 5. Назив факултета на коме је мастер рад одбрањен: Правни факултет Универзитета у Београду 6. Година одбране мастер рада: Назив факултета на коме је кандидат завршио докторске студије: Одсек, смер или група : Година завршетка докторских студија: Обавештавамо вас да је Наставно-научно веће (назив надлежног тела факултета ). на седници одржаној 28. октобра године размотрило предложену тему и закључило да је тема подобна за израду докторске дисертације. ДЕКАН ФАКУЛТЕТА Професор др Сима Аврамовић Прилог: 1. Предлог теме докторске дисертације са образложењем. 2. Акт надлежног тела факултета о подобности теме за израду докторске дисертације. 3. Подаци о ментору додатак уз образац 1.

2 ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ 23. октобар године Београд НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ Управник докторских студија Правног факултета Универзитета у Београду одредио је дана 20. септембра године др Симу Аврамовића и др Мирјану Стефановски, редовне професоре Правног факултета Универзитета у Београду, те др Жику Бујуклића, ванредног професора на истом Факултету, за чланове комисије за одбрану пројекта докторске дисертације и писање извештаја за оцену подобности њене теме за кандидаткињу Сању Глигић, мастера правних наука, под насловом Историјскоправна анализа Антифонтових говора. Након увида у материјал који је кандидаткиња поднела (пројекат докторске дисертације са образложењем и списком основне литературе) пошто је успешно одбранила пројекат докторске дисертације дана 25. септембра године, референти достављају Наставно-научном већу Правног факултета Универзитета у Београду следећи И З В Е Ш Т А Ј 1) Основни подаци о кандидату и дисертацији Сања Глигић рођена је 30. новембра године у Београду, где је завршила основну и средњу школу, са одличним успехом. Дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду године, са просечном оценом 9,64. Магистарске студије историјскоправног смера уписала је школске 2001/2002. године. Током студирања на магистарским студијама положила је методологије правних и друштвених наука, усмени магистарски испит и одбранила семинарски рад године. На мастер студије, правноисторијског модула, компаративноисторијског смера уписала се школске 2010/2011. године и стекла титулу мастера године, одбранивши мастер рад ''Убиство у древном атинском праву на примерима Антифонтових говора'' (45 страна), са просечном оценом 9. Школске 2011/2012. године уписала је докторске студије за правноисторијску научну област на Правном факултету Универзитета у Београду. Положила је методе научно-истраживачког рада и вештина пред комисијом у саставу проф. др Сима Аврамовић и проф. др Саша Бован године, први усмени докторски испит пред комисијом у саставу проф. др Мирјана Стефановски, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Жика Бујуклић године, други усмени докторски испит пред комисијом у саставу проф. др Мирјана Стефановски и проф. др Жика Бујуклић године са оценом 10 и одбранила семинарски рад Кажњавање жена у српском праву у првој половини XIX века (30 страна) са одликом, под менторством проф. др Мирјане Стефановски године. При Катедри за правноисторијске науке Правног факултета Универзитета у Београду изабрана је за асистента-приправника на предмету Општа правна историја октобра године, и била у том звању до септембра године. Децембра године изабрана је у звање асистента на предмету Упоредна правна традиција. Учествовала је у извођењу вежби из предмета Упоредна правна традиција, Римско право и Национална историја државе и права. Године на Правном факултету у Београду похађала је семинар Legal English Language and American Constitutional Law, у организацији београдског и питсбуршког правног факултета. Године на Правном факултету у Нишу била је учесник семинара о правним клиникама у организацији АBACEELI-а. Школске 2004/2005 добила је стипендију Fellow of the Junior Faculty Development Program (JFDP), што јој је омогућило једногодишњи боравак у Америци на Правном факултету Универзитета у Питсбургу (University of Pittsburgh, School of Law) и Факултету за класичне науке Универзитета у Тексасу (University of Texas, Department of Classics) под покровитељством American Councils for International Education. Током године била је вођа тимова српских делегација који су путовали на усавршавање у Сједињене Америчке Државе у оквиру програма Оpen World под покровитељством The Open World Leadership Center. Говори енглески, служи се старогрчким, латинским и руским језиком. Списак радова Објављени радови до избора у звање асистента: 1. Приказ књиге: M. Gagarin, Drakon and Early Athenian Homicide Law, Yale University Press 1981, Развој правног система Србије и хармонизација са правом ЕУ (прилози пројекту 2006), приредио С. Табароши, Београд 2007, Приказ књиге: M. Gagarin, Antiphon the Athenian: Oratory, Law and Justice in the Age of the Sophists, University of Texas Press, Austin 2002, Анали ПФБ 2/2007, Чланак: Да ли је дозвољено убити?, Анали ПФБ 2/2008, Чланак: О подели власти у античкој Атини, Анали ПФБ 2/2010,

3 5. Чланак: Сукоб генерација као разлог олигархијске револиције 411. године пре н.е. у Атини, Право & друштво 1/2011, Објављени рад од избора у звање асистента: 1. Чланак: Дозвољено убиство у црногорском праву, Правни живот 9/2012, Оцена важнијих објављених радова У чланку Да ли је дозвољено убити? разматра се специфични институт кривичног права дозвољено убиство, који се од VII века пре н.е. примењивао у Атини у одређеним случајевима. Пошто је прељуба била exempli gratia међу случајевима дозвољеног убиства, аутор издваја један Лисијин говор приликом суђења мужу оптуженом за убиство љубавнка његове жене. Одбрана оптуженог је заснована на цитирању закона, а један од цитираних закона истиче разлику у кажњавању силовања и прељубе, из чега јасно произлази да је убиство прељубника затеченог на делу било дозвољено, док то није био случај код силовања. Силовање се кажњавало новчаном казном, али како аутор истиче драстична разлика у кажњавању се ублажила тиме што је у класичном периоду Атине вероватно био уведен откуп у случају прељубе. Покушавајући да објасни могуће разлоге због чега се у Атини, за разлику од других грчких полиса, прељуба строже кажњавала у односу на силовање, аутор закључује да се овај реликт примитивног права објашњава специфичним друштвено-политичким приликама овог полиса. Наиме, у скупштини и судовима демократске Атине седели су мушкарци који су желели да заштите власт над својим женама тиме што је било дозвољено убити прељубника. Притом, околности дозвољеног убиства биле су испитиване пред судом у Делфинијуму, што је био облик учешћа полиса, којим се спречавало да се персонална егзекуција у овим случајевима злоупотреби. Рад је изворног карактера. У чланку Сукоб генерација као разлог олигархијске револуције 411. године пре н.е. аутор расправља о често обрађиваној теми из историје античке Атине: сукобу генерација, као једном од могућих разлога, који је довео до смене демократије и успостављања олигархије 411. године пре н.е. Први сукоби међу генерацијама уочавају се након увођења демократије, када је традиционални концепт указивања части родитељима и старијим људима почео да се преиспитује и слаби јер су отац и син били политички изједначени. Међутим, у златно доба атинске демократије избија Пелопонески рат ( године пре н.е.) између олигархијске Спарте и демократске Атине. Политика коју је заступао Перикле за време рата није одговарала аристократама и овај сукоб послужио је као увод у каснију поларизацију Атине на демократски и олигархијски блок. Аутор истиче да је рат додатно пореметио односе међу генерацијама зато што су очеви били ангажовани на мору, далеко од куће. Након Периклове смрти на власт долазе демагози, али синови из аристократских породица, под утицајем софиста, почињу са негодовањем да гледају на нову власт и демократију, за коју су њихови очеви проливали крв на бојишту. Величајући образовање над послушношћу, софисти су сукоб генерација уздигли на виши ниво. Аутор закључује да је промена приоритета појединаца, праћена дисконтинуитетом са традицијом, условила видљиви раскорак у генерацијском балансу. Очеви су се, желећи да задрже демократско уређење, бринули о полису на свој начин, а синови су се отргли контроли и повели олигархијску револуцију. Рад је изворне природе. Чланак O подели власти у античкој Атини даје исцрпан преглед функционисања атинске непосредне демократије. Аутор расправља питање да ли је атинска демократија познавала поделу власти на законодавну, извршну и судску, односно да ли се Монтескје, пишући Дух закона инспирисао државним уређењем Атине из периода демократије (VI-IV века пре н.е.). Непосредни повод за овакво ауторово интересовање били су актуелни текстови појединих правних историчара, који су изнели мишљење да је атинска непосредна демократија управо инспирисала Монтескјеа, да изнесе чувену и данас добро познату тврдњу о три врсте власти које постоје у свакој држави. Аутор најпре излаже ставове тих правних историчара, а потом полемише са њима анализирајући функционисање државних органа (законодавних, судских и извршних) у Атини. Закључак аутора је да је судска контрола легислативе била слаба, као и да подела власти у модерном смислу није постојала због специфичности атинског политичког система. Наиме, како истиче аутор, непосредна демократија је у Атини подразумевала подређеност приватног живота јавним пословима и заједничком добру. За разлику од Монтескијеове идеје, која је подразумевала да различите власти треба да врше различите групе људи, у античкој Атини су се сви пуноправни грађани састајали да би дирекно могли да учествују у законодавној, управној (извршној) и судској функцији. Рад је изворног карактера. У чланку Дозвољено убиство у црногорском праву аутор настоји показати да је у црногорском кривичном праву крајем XVIII и почетком XIX века постојао институт дозвољеног убиства. У случајевима дозвољеног убиства који су предвиђени законом извршилац се ослобађа одговорности било за умишљајно или нехатно убиство. На основу расположиве грађе, у Законицима Петра I и Данила I и тадашњој пракси црногорских судова аутор уочава случајеве дозвољеног убиства: умишљајног убице (коме се судило у одсуству), издајника, у нужној одбрани, лопова ухваћеног у крађи, прељубника, паликуће и онога ко је извршио кривично дело увреде делом ( ногом или камишем). Анализом позитивног законодавства и судске праксе долази до закључка да су судске пресуде вероватно биле засноване на обичајном праву, а да је могуће и да је специфичност црногорског патријахалног друштва утицала на то да обичај као путоказ тумачу закона прецизира схватање о дозвољеном убиству које је постојало као институт sui generis у тадашњем црногорском кривичном праву. Рад је изворне природе.

4 2) Предмет и циљ докторске дисертације Предмет докторске дисертације кандидаткиње Сање Глигић је анализа Антифонтових говора. Антифонт је био истакнути грчки беседник, један од десеторице који су ушли у ''александријски канон''. Сачувани су само његови говори посвећени кривичном делу убиству, али фрагменти и наслови преосталих говора указују на то да је био добар познавалац и других грана права. Како истиче кандидаткиња, предмету ће се приступити историјски, сагледавањем различитих одређења Антифонтовог дела и разматрањем аргумената на којима она почивају. Примарни циљ рада је истраживање Антифонтових говора, на основу којих ће се указати на њихов значај за правну историју. Да би се на најадекватнији начин одговорило на задатак постављен самим насловом рада потребно је доказати постојање само једног Антифонта Антифонта Рамнунтљанина, који је био логограф, олигарх и софиста. Наиме, од докторске дисертације М. Ђурића Идеја природног права код грчких софиста ( из године) у којој се помињу двојица Антифонта није било домаћих радова који би представили ново виђење Антифонтовог дела. Међутим, у светској академској јавности, почетком XXI века, одлучно се заузима став да никада нису ни постојала двојица Антифонта, већ је комплетан опус дело једног човека, што у раду кандидаткиња намерава да испита. Пошто је Антифонт био чувени логограф, његови форензични говори би могли да пруже драгоцену грађу за потврду веома тесне везе између реторике и права. Међу домаћим радовима, једино је у књизи С. Аврамовића Исејево судско беседништво и атинско право (из године) показана веза имеђу реторике с једне стране и наследног права с друге. И научни рад у оквиру ове дисертације би био усмерен ка истом циљу покушају да се докаже како је однос између реторике и права, прецизније, реторике и кривичног права античке Атине у V веку пре н.е. био изузетно чврст и плодотворан. 3) Опис садржаја (структуре по поглављима) дисертације Кандидаткиња је структуру рада поставила у складу са предметом и циљем. Након уводних разматрања, следи пет делова: први део, Антифонтов живот и његово доба, посвећен је реконструкцији Антифонтове биографије на основу расположивих античких извора и приказу социјалног и политичког окружења у којем је Антифонт живео и деловао; други део, који носи наслов Антифонт као логограф, посвећен је Антифонтовом правничком умећу и његовој вештини убеђивања ; трећи део, Анализа појединих правних института из Антифонтових говора, разматра тумачење доказа, умишљајног, нехатног и дозвољеног убиства у Антифонтовим говорима; четврти део, Антифонт као софиста и олигарх, обрађује Антифонтове филозофске радове и фрагментарно сачувани говор у сопствену одбрану поводом оптужбе за издају, због учешћа у олигархијском преврату 411. године пре н.е; и пети део, посвећен је разматрањима могућег значаја Антифонтових говора за правну историју. У закључном поглављу кандидаткиња би покушала да резимира ових пет делова, уз ограду да има много питања о којима се при садашњем стању исраживања не може заузети дефинитиван став. Први део рада, посвећен Антифонтовом животу и његовом добу, како истиче кандидаткиња, има посебан значај за разматрање Антифонтових идеја зато што се у њему проблемски поставља противречност тврдњи античких писца да постоји један Антифонт-логограф, софиста и политичар, наспрам става савремених аутора из круга тзв. сепаратиста који заступају становиште да логограф није био софиста, већ да је то други Антифонт. Наиме, Антифонт је рођен око 480. године пре н.е, када је заслугом Солонових, Клистенових и Ефијалтових реформи, атинско друштво показало јасан став да политички систем треба реформисати од аристократског ка демократском. Најзначајнији органи демократије у Атини у V веку пре н.е. били су скупштина (ekklesia), Управно веће - буле и највиши судски орган - Народни суд (heliaia). Антифонт је у првој половини живота, своје правничко умеће показивао у судовима, као истакнути писац судских говора - логограф. Међутим, избијањем Пелопонеског рата ( године пре н.е) политичке прилике су се промениле и политика коју је водио Перикле више није одговарала аристократама, што доводи до поларизације Атине на демократски и олигархијски блок. Истовремено, дакле у другој половини V века пре н.е, појављују се софисти, који својом критиком нападају традицију и обичајима утемељен политички систем. Од тог момента Антифонт почиње да саставља скупштинске беседе за представнике олигархијске странке (иако је сам избегавао јавно наступање) и узима активно учешће у олигархијском преврату 411. године пре н.е. Поједини аутори сматрају да је Антифонт припадао кругу софиста, што би преиспитивањем аргументације у раду кандидаткиња покушала да свестраније и подробније образложи. Други део рада, приказује шест Антифонтових говора (три форензична и три хипотетичка говора - Тетралогије ). Најстарији сачувани Антифонтов судски говор Против маћехе написан је за тужиоца, вероватно ванбрачног сина, који оптужује своју маћеху да је отровала оца. Од преостала два сачувана форензична говора, који су писани за оптужене, у говору О убиству Херода Антофонт брани Митилењанина Еукситеуса оптуженог за убиство Херода (атинског клеруха из Митилене), са којим је путовао на броду за Тракију, а у говору У корист Хорега брани Хорега од оптужби да је одговоран за нехатно тровање дечака Диодота из хора, који је био под његовом надлежношћу. Тетралогије представљају хипотетичке случајеве, који су можда засновани на реалним случајевима. Управо из тог

5 разлога, оне се разликују од Антифонтових судских говора. Нарација је сведена на меру која је неопходна да би се разумео случај, док се акценат ставља на аргументацију. Како истиче кандидаткиња, оваква поставка Тетралогија је логична зато што се свака састоји од четири говора (два за тужиоца и два за оптуженог) у којима оптужени одговара на аргументацију тужиоца, а његове контра-аргументе у свом следећем говору тужилац побија. У трећем делу рада кандидаткиња анализира поједине правне институте из Антифонтових говора (доказна средства, умишљајно, нехатно и дозвољено убиство). Детаљним испитивањем сачуваних Антифонтових говора, водећи при том рачуна и о нормативним решењима из тог временског периода, примећује да се сазнаје много више о атинском кривичном праву. Да ли је тадашња кривичноправна пракса била у складу са Драконовим законом о убиству и колико је Атифонтово реторско умеће успевало да надомести његове правне празнине кандидаткиња намерава да покаже тумачењем правних института из Антифонтових говора. Поред анализе права, која је уједно и најзначајнија за правну историју, неопходно је приказати и Антифонтов филозофски опус и политички рад, чему је посвећен четврти део. Друга половина V века пре н.е. у Атини обележена је радом софиста, идејног круга у оквиру којег ће се разматрати Антифонтова правно-филозофска схватања. Након кратког приказа његових филозофских радова, истраживање ће бити усредсређено на Антифонтово схватање правде. Његова политичка делатност отвара читав низ питања, али ће кандидаткиња у раду посебну пажњу посветити питању - да ли се Антифонтов делиберативни говор може видети и као извор права тадашње Атине? Највећи изазов доноси пето поглавље, у којем ће кандидаткиња покушати да покаже значај Антифонтових говора за расветљавање важних питања правне и политичке историје, на основу анализе спорних места, контроверзи и новина за атинско право у његовим говорима. Најважнија питања на која би требало да одговори су: које се политичке и правно филозофске идеје изражавају у Антифонтовим говорима, како су се политичка превирања од демократије ка олигархији одражавала у скупштини и судници, које новине Антифонт уводи у атинско право, у којој мери се оне односе на правни систем у целини (а у којој искључиво на кривично право) и која су се погрешна мишљења и неслагања у том погледу исказала у литератури. Структура дисертације 1. Уводна разматрања 2. Антифонтов живот и његово доба 2.1. Извори 2.2. Биографија 2.3. Политичке прилике Антифонтовог времена (демократија и олигархија) 2.4. Идејни оквир Антифонтовог дела (појава софиста и развој реторике) 2.5. Идентитет: Софиста-демократа v. Говорник-олигарх 3. Антифонт као логограф (говори из пера једног логографа) 3.1. Против мађехе 3.2. Тетралогије 3.3. О убиству Херода 3.4. У корист Хорега 4. Анализа појединих правних института из Антифонтових говора 4.1. Умишљајно убиство 4.2. Нехатно убиство 4.3. Дозвољено убиство 4.4. Доказна средства у Антифонтовим говорима 5. Антифонт као софиста и олигарх 5.1. Антифонтово поимање правде 5.2. Антифонтов делиберативни говор 6. Значај Антифонтових говора за правну историју 7. Закључак 8. Извори и литература

6 4) Основне хипотезе од којих се полазило у истраживању Истраживање предложене дисертације ће се заснивати на више хипотеза, које ће бити испитане да би се утврдила њихова утемељеност, односно основаност и ваљаност. Кандидаткиња бу у раду покушала да докаже неколико хипотеза: прва, да је постојао један, а не двојица Антифонта, што подразумева да је исти писац био и логограф, и софиста, и олигарх; друга, да је Антифонт, поред Хипије, био један од првих аутора који је у својим списима исказао идеју природног права; трећа, да је био зачетник политичког говорништва у Атини; четврта, да су Антифонтове Тетралогије (хипотетички говори), пре свега, део његовог филозофског опуса; пета, да су његови форензични говори допринели еволуцији кривичноправне праксе, у ондашњој Атини, у односу на Драконов закон о убиству. Коначно, да Антифонтови говори сликовито сведоче о његовом утицају на развој и унапређење реторике. Основана хипотеза од које кандидаткиња полази у раду је да већина античких аутора истиче постојање једног Антифонта Рамнунтљанина, који је био ретор, олигарх и софиста. Међутим, савремени научници, поготову они који су писали у првој половини XX века (в. F.Blass, L. Gernet, E. Bignone, W. Nestle, M. Untersteiner, М. Н. Ђурић,), сматрају да су постојала најмање двојица (ретор-олигарх и софиста). Овакав став аутори, који се у литератури уобичајено називају сепаратистима, заузимају од године када је у Оксиринху (Египт) откривен папирус са садржајем фрагмента из Атифонтовог филозофског дела Истина. Сепаратисти наглашавају да постоји разлика у стилу писања, политичком опредељењу (ретор-олигарх, а софиста-демократа) и поштовању позитивних закона, када се упореде сачувани Антифонтови говори и фрагменти Истине. Наиме, како напомиње кандидаткиња, сматра се да је говорник (логограф), пишући говоре за своје клијенте, строго поштовао позитивне законе, за разлику од филозофа код кога природно право стоји изнад позитивног. Прва хипотеза, коју кандидаткиња покушава да обори је став сепаратиста о постојању двојице Антифонта. У раду ће бити подробно образлагани аргументи за то становиште, који се у пројекту докторске дисертације сведено износе. Кандидаткиња истиче да лингвистичке разлике на које се највише ослањају Лурија и Бињоне нису примерене, јер су филозофска дела фрагментарно сачувана, различити су правци писања (на један начин се пише говор, а на други филозофски рад) и тешко је утврдити тачан датум настанка филозофских дела. Она даље образлаже да ставови изнети у Истини јесу бунтовни, али се тешко могу назвати екстремно демократским, те више личе на критику атинског демократског друштва која се јавља у другој половини V века пре н.е. Вероватно би се Антифонт пре декларисао као реформатор демократије, него као антидемократа (в. J.S. Morrison). Критика позитивнх закона изнета у Истини јесте антитеза конвенционалном погледу на закон у говорима, али нема разлога да логограф поступи супротно захтевима клијената, без обзира на то какав је његов лични став према томе. У случају да је софиста постојао и био Атињанин вероватно би се нека информација о њему појавила и направила разлику у односу на Рамнунтљанина, а ако није рођен у Атини, означавао би се по свом граду, што је по правилу био начин обележавања ових софиста. Кандидаткиња открива да су сепаратисти у једном морали да се сложе са унитаристима, а то је да се о Атифонту софисти не зна ништа сем да је написао филозофска дела Истина и О слози, за разлику од ретора о коме се доста зна почевши од родитеља и деме у којој је рођен, преко политичке и логографске каријере до великог броја беседа које је написао. Поред наведених аргумената, кандидаткиња истиче још један разлог због којег се определила за образлагање ове хипотезе, а то је да се у српској научној јавности до сада писало само о двојици Антифонта. То је дало додатног подстицаја за заснивање аргументације која би могла да одбрани тезу о постојању једног Антифонта. За кандидаткињу је у тренутној фази истраживања отворено питање да ли је Антифонт био зачетник политичког говора у Атини. Наиме, Хермоген наводи да је Антифонт зачетник и политичког говора у ширем смислу (обухвата форензични и делиберативни говор). Међутим, Тукидид, описујући Антифонта као врхунског интелектуалца, истиче да се у скупштини није појављивао, а избегавао је и јавне расправе на другом месту. Кандидаткиња изводи закључак да то не значи да се за његове говоре у скупштини није чуло, јер су сачувана два говора написана за народ са острва Линдос и Самотраки, који су дошли да протествују против плаћања пореза Атини. Ова два говора и говор О убиству Херода у коме брани грађанина Митилене, указују на то да је Антифонт путовао и успостављао везе са члановима других полиса. Заинтересован за дешавања у полису и правну аргументацију, желећи да избегне јавно појављивање, вероватно је у почетку саветовао пријатеље који су морали да се појаве на суду. Касније, ова пракса га је довела до тога да пише и говоре за клијенте. Колико год био успешан у томе, изгубио је свој последњи случај политичким говором ( О промени устава ), који је маестрално извео у скупштини, а написао га је за сопствену одбрану, због учествовања у олигархијској револуцији. Хипотеза да је Антифонт унапредио атинску кривичноправну праксу заснива се на примерима, које можемо пронаћи у његовим говорима и они ће у раду бити подробно анализирани. Кандидаткиња износи неколико примера. У Тетралогији 1, супротно правилу да се сасушавање роба морало вршити под тортуром, тужиоци саслушавају роба без претходног подвргавања тортури. Слично, у говору О убиству Херода тужиоци убијају роба, а нису његови власници. По правилима тадашњег атинског права уколико би неко убио туђег роба, власник би могао против убице да подигне тужбу (dike phonou), која се користила у случају убиства пуноправног грађанина Атине. У истом говору уочава се и саслушавање роба под тортуром без пристанка његовог власника. Закон није дозвољавао сукобљеним странама да сведоче у сопственом поступку. Међутим, тужилац у говору Против маћехе употребљава писану изјаву, којом покушава да пренесе последње речи свога оца пред смрт и на тај начин, у самом поступку, успева да прикаже

7 сопствено сведочење. Из ових примера кандидаткиња закључује да је Антифонт покушавао да мимо законских правила која су се односила на примену доказних средстава, пронађе и понуди нова решења, чиме је умногоме обогатио кривичноправну праксу античке Атине. 5) Методи научног истраживања У раду који је замишљен као историјскоправна студија Антифонтових говора биће примарно примењен историјскоправни метод. Он ће бити темељан за расветљавање генезе Антифонтових филозофских идеја. Наиме, највише дискутовано питање о Антифонту јесте да ли је говорник истовремено био и софита. О Антифонту софисти не зна се ништа сем да је аутор филозофских радова Истина и О слози, за разлику од ретора о коме се доста зна почевши од родитеља и деме у којој је рођен, преко политичке и логографске каријере до великог броја беседа које је написао. Проблем није постојао до године када је у Оксиринху (Египт) откривен папирус са садржајем фрагмента из списа Истина. Скоро деценију касније, године нађене су још две колумне из истог Антифонтовог списа: P. Oxy и P. Oxy које садрже два дужа текста и P. Oxy који приказује један мањи део. Пошто је неколико контроверзи покренуло ово питање, неопходно је да кандидаткиња становишта модерних аутора провери особеним историјскоправним приступом. Историјскоправни метод биће важан и за разумевање порекла решења која је Антифонт заступао у погледу одређених правних проблема, а првенствени разлог коришћења историјскоправног метода јесте тежња да се избегне априористички приступ предмету истраживања. Пошто је једна од хипотеза да су Антифонтови форензични говори допринели еволуцији кривичноправне праксе у Атини у V веку пре н.е. у односу на Драконов закон о убиству, нормативним методом истражиће се структура правних норми Драконовог закона о убиству. Нормативни метод употпуниће се и структуралном анализом Антифонтових говора, што би дало темељни основ за разматрање примене права и објашњење његове функције у друштву ондашње Атине. Такође, у одговарајућим одељцима дисертације, укључивањем социолошког метода расветлиће се друштвени оквир примене релевантних нормативних решења атинског права у V веку пре н.е, односно које су друштвене околности утицале на обликовање конкретних правних решења у Антифонтовим говорима и обратно, да ли су и колико нове правне солуције утицале на одговарајуће промене у друштвеним односима. Социолошки метод треба да Антифонтово дело смести у контекст друштвених вредности и доминантних политичких идеја његовог времена. Антифонт је последњих година свог живота постигао успех на политичкој сцени Атине. Неко ко није био искомпромитован у еклезији задобио је поверење вођа олигархијске странке да припреми државни удар 411/410. године пре н.е. Своје филозофско дело Истина написао је неких десетак година раније, што, како истиче кандидаткиња, показује да је неко ко је имао демократска убеђења могао да се разочара и постане олигарх. Антифонт је својим останком у Атини после пропасти олигархијске револуције показао да је доследан и одан својој странци. Сву своју снагу уложио је у одбранбени говор О промени устава, који је виртуозно извео у еклесији. 6) Очекивани резултати истраживања и научни допринос дисертације Преиспитивање противстављених гледишта у науци и исцрпно заснивање аргументације становишта о постојању једног Антифонта Антифонта Рамунтљанина, који је био логограф, олигарх и софиста, у оквиру скромног корпуса домаће књижевности били би важан допринос ове дисертације. Такође, иако је Антифонтово форензично беседништво велико и по обиму и по вредности он је у поређењу са Горгијом или Протагором много мање изучаван. Монографска обрада Антифонтовог дела историјскоправном анализом његових говора зато је свакако важан научни допринос. Коначно, ова дисертација би омогућила да се сагледа утицај Антифонта као логографа, софисте и олигарха на даљи развој реторике у античкој Атини. Антифонтово дело садржи велики број података без којих би многе специфичности атинског права остале неоткривене. Већ у овој фази истраживања кандидаткиња указује на најважније примере који потврђују значај Антифонта као извора за проучавање неких нормативних решења атинског кривичног и процесног права. Како стоји у Драконовом закону, они који су планирали убиство кажњавани су на исти начин као и да су извршили убиство. Једино се код Антифонта може пронаћи потврда за примену ове законске норме у пракси. Наиме, у првом и шестом Антифонтовом судском говору маћеха и хорег оптужени су за планирање умишљајног, односно нехатног убиства. Атинско право је дозвољавало оптуженом за убиство да својевољно оде у прогонство у било ком моменту пре завршног говора. У Тетралогији 3 оптужени напушта судницу пре свог другог говора, који уместо њега изговара његов пријатељ. Сличну могућност Антифонт је искористио и у свом петом судском говору, али овога пута само као реторски ефекат, с обзиром да је млади Митилењанин Еукситеус, покушавајући себе да одбрани, поменуо одустајање, али се те солуције истовремено и одрекао, чекајући да суд донесе коначну одлуку. Овај говор може да послужи и као пример другачијег третмана оптуженог у односу на регуларну процедуру у случајевима убиства. Разлика између регуларне процедуре која се покретала приватном тужбом и процедуре apagoge (оптужени се лишава слободе и остаје у затвору током читавог суђења), која се користила у овом случају, директно је повезана са питањем кажњавања. Наиме, уколико се спроводила регуларна процедура могла се изрећи смртна казна, а ако се користила ова специфична процедура, било је извесно да ће суд изрећи смртну казну. Поред чињенице да се у случајевима убиства полагала

8 специфична заклетва (diomosia), управо овај Антифонтов говор потврђује и постојање изузетака, јер оно што Еукситеусу пружа јаке аргументе одбране јесте да ни тужиоци, ни сведоци који су сведочили против њега, нису положили заклетву. Антифонт је једини логограф који се бавио и питањем сведочења деце на суђењу. У шестом судском говору хорег, који је оптужен за убиство дечака, изазива тужиоце да саслушају дечаке који су били присутни у моменту када је преминули дечак испијао отровни напитак. Правећи аналогију са сведочењем жена, које Антифонт приказује у свом првом говору, могло би се предпоставити да је писана изјава под заклетвом важила и у случају сведочења деце. Такође, само се код Антифонта (пети говор) може уочити сведочење слободног човека који је био подвргнут тортури (basanos). У Тетралогијама Антофонт помиње закон који забрањује праведно и неправедно убиство. Такав закон би био у супротности са тадашњим правним правилима, пошто се у појединим случајевима дозвољавало убиство, а апострофирање разликовања праведног и неправедног убиства упућивало би на манир реторског исказа. Слично би се могло рећи и за Антифонтово казивање о miasmi у Тетралогијама. Иако је тема miasme код Антифонта особито развијена, она остаје у оквирима реторских аргумената. Наведени примери, који потврђују значај Антифонтових говора као правноисторијског извора, указују на научни допринос дисертације и у том до сада у књижевности запостављеном аспекту истраживања Антифонтовог дела. 7) Закључна оцена На основу прегледане предложене литературе и ранијих радова докторанткиње, те на основу успешне усмене одбране пројекта дисертације, чланови комисије, како је образложено у извештају, сматрају да је реч о теми која заслужује темељну монографску обраду. У целости новина у оквирима српске литературе о античким писцима, предложена докторска дисертација темељито обрађена у неким правноисторијским аспектима била би такође допринос разумевању Антифонтовог дела у савременој науци. Из тог разлога, сматрамо да је у довољној мери потврђена научна вредност предложене теме Историјскоправна анализа Антифонтових говора кандидаткиње Сање Глигић, мастера правних наука, и да је тема подобна за писање докторске дисертације. Слободни смо да Наставно-научном већу Правног факултета Универзитета у Београду, као и Већу правно-економских наука Универзитета у Београду предложимо да одобри израду доктората на наведену тему под менторством професорке др Мирјане Стефановски. У Београду, 23. октобар године ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ Проф. др Сима Аврамовић Проф. др Мирјана Стефановски Проф, др Жика Бујиклић

9 Прилог Списак коришћене литературе до фазе одбране пројекта дисертације Извори 1. Antiphon - Minor Attic Orators, I (prevod na engleski K. J. Maidment), Camridge, Massachusetts- London Antiphon - The Oratory of Classical Greece, Antiphon and Andocides (prevod na engleski M. Gagarin and D. Macdowell), Austin Aristotel - Retorika (preveo M. Višić), Zagreb Aristotel - Ustav atenski (preveo N. Majnarić), Zagreb Аristotel - Politika (prevod LJ. Stanojević-Crepajac), Beograd Аристофан, Изабране комедије, Загреб Drakontov zakon (IG I ) R. Stroud, Drakon s Law on Homicide, Berkley Drakontov zakon (IG I ) M. Gagarin, Drakon and early Athenian Homicide Law, New Haven Platon, Zakoni (preveo A. Vilhar), Beograd Platon, Dela, Odbrana Sokratova, Beograd Plutarh, Slavni likovi antike II (prevod M. N. Đurić), Мatica srpska Thucydides, History of the Peloponnesian War (8.68) (translated by R. Warner), Penguin Classics, London Литература 1. W. Aly, Formprobleme der frühen griechischen Prosa, Leipzig G. Anderson, The Athenian Experiment: Building an Imagined Political Community in Ancient Attica, B.C., Ann Arbor: University Michigen Press А. Andrewes, Greek Society, Harmondsworth А. Andrewes, The Mytilene Debate: Thucydides , Phoenix 16/ I. Arnaotoglou, Ancient Greek Laws, London C. H. Avery, The Three Hundred at Thasos, 411 B.C., Classical philology 74/ C. H. Avery, One Antiphon or two?, Hermes 1982/ S. Avramović, Isejevo sudsko besedništvo i atinsko pravo, Beograd S. Avramović, Elementi pravne države i individualna prava u Atini, Pravna džava u antici: pro et contra 26/ S. Avramović, Neke osobenosti sudskog postupka u Atini, Advokatura 41-42/ S. Avramović, Rano grčko pravo i Gortinski zakonik, Beograd S. Avramović, Zatvor u atinskom pravu i Isejevo katoikodomeín, Aнали Правног факултета у Београду 1-3/ S. Аvrамоvić i V. Stanimirović, Uporedna pravna tradicija, Beograd H. C. Baldry, The Unity of Mankind in Greek Thought, Cambridge D. W. Baradeen, The Callias Decrees Again, Greek, Roman and Byzantine studies (GRBS) 12/ J. Barnes, The Presocratic Philosophers, Volume I, London J. Barnes, The Presocratic Philosophers, Volume II, London E. Bignone, Studi sul Pensiero Antico, Napoli F.Blass, Die attische Beredsamkeit I, Leipzig R. J. Bonner, Lawyers and Litigants in Ancient Athens, Chicago R. J. Bonner, Evidence in Athenian Courts, Chicago J. R. Buck, Boiotian swine as political theorists, Échos du monde clasique 25/ G. M. Calhoun, Introduction to Greek Legal Science, Oxford E. Carawan, Rhetoric and the Law of Draco, New York E. Carawan, The Tetralogies and Athenian Homicide Trials, American journal of philologu (AJPh) 114/ C. Carey, Trials from Classical Athens, London 1997.

10 27. C. Carey, Apollodoros, Against Neaira (Demosthenes 59), Warminster J. C. Classen, Aristotle s picture of the Sophists, The Sophists and Their Legacu, (ed. G. B. Kerferd), Hermes 44/ R. Clavaud, Le Ménexène de Platon et la rhétorique de son temps, Paris D. Cohen, Law, Violence and Community in Classical Athens, Cambridge, T. Cole, The Anonymous Iamblichi and his place in Greek political theory, Harvard studies in classical philology 65/ T. Cole, The Origins of Retoric in Ancient Greece, Baltimore R. W. Connor, The New Politicians of Fifth-Century Athens, Princeton, New Jersey A. Croiset, Les nouveaux fragments d Antiphon, Revue des études grecques 30/ F. Decleva Caizzi, Antipho, Corpus dei papyri filosofici greci e latini, Florence F. Decleva Caizzi and G. Bastianini, Antipho, Corpus dei papiri filosofici greci e latini (ed. F. Adorno), Florence F. Decleva Caizzi, Le fragment 44 DK d Antiphon et le problème de son auteur: quelques reconsidérations, H APXAIA ΣΟΦΙΣΤΙΚΗ, The Sophistic Movement, Athens F. Decleva Caizzi, Antiphontis Tetralogiae, Milan J. K. Davies, Athenian Propertied Families, Oxford H. Diels, Simplicii in Aristotelis Physicorum libros quattuor priores commentaria I, Commentaria in Aristotelem Graeca 9, Berlin H. Diels and W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker 6th ed., Berlin J. Diggle, Εύπόρως έχειν and Antiphon, De caede Herodis 76, Illinois classical studies 19/ W. Dittenberger, Zu Antiphons Tetralogien, Hermes 40/ Е. R. Dodds, The nationality of Antiphon the sophist, Classical review (CR) 68/ E. R. Dodds, The Greeks and the Irrational, Berkeley P. Dorjahn, The Athenian Senate and the Oligarchy of 404/3 B.C, Philological quarterly 11/ E. A. Douglas, Cicero, Quintilian and the Canon of Ten Attic Orators, Mnemosyne 49/ J. K. Dover, The Greeks and their Legacy, Oxford J. K. Dover, The chronology of Antiphon s speeches, Classical Quarterly (CQ) 44/ J. K. Dover, A Historical Commentary on Thucydides V, Oxford J. K. Dover, Lysias and the Corpus Lysiacum, Berkeley and Los Angeles J. K. Dover, The Evolution of Greek Prose Style, Oxford M. Duran, Oaths and the settlement of disputes in Hesiod, Zeitschrift für Semiotik 116/ М. Đurić, Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista, Beograd M. Đurić, Humanizam kao politički ideal, Beograd М. N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd J. M. Edwards, Antiphon and the Beginnings of Athenian Literary Oratory, Rhetorica 18/ J. M. Edwards, Notes on Pseudo-Plutarh s Life of Antiphon, Classical quarterly (CQ) 48/ Есхил, Сабране грчке трагедије (превод К. Рац и Н. Мајнарић), Београд S. W. Ferguson, The Condemnation of Antiphon, Mélanges, G. Glotz, Volume I, Paris W. Forrest, Democracy and Oligarchy in Sparta and Athens, Échos du monde classique 27/ W. Fornara, The Date of the Callias Decrees, Greek, Roman and Byzantine studies (GRBS) 11/ S. Forsdyke, Exile, Ostracism, and Democracy: The Politics of Expulsion in Ancient Greece, Princeton University Press 2005.

11 64. M. S. Funghi, The Oxyrhynchus Papyri 52: 1-5, Oxford M. Gagarin, Self-defense in Athenian homicide law, Greek, Roman and Byzantine studies 19/ M. Gagarin, Antiphon The Speeches, Cambridge M. Gagarin, The Morality of Greek Oratory, Signs of Orality (edited by E.A.Macklay), Boston M. Gagarin, The Truth of Antiphon s Truth, Essays in Ancient Greek Philophy VI Before Plato (edited by A.Preus), New York M. Gagarin, Early Greek law, Berkley M. Gagarin, Antiphon The Athenian: oratory, law and justice in the age of the Shophist, Austin, M. Gagarin, Women in Athenian Courts, Dike 1/ M. Gagarin, The Basileus in Athenian Homicide Law, Polis & Politics, University of Copenhagen M. Gagarin, Bouleusis in Athenian Homicide Law, Simposion 1988, Köln Wien M. Gagarin, The nature of proofs in Anntiphon, Classical philology 85/ M. Gagarin, The Ancient Tradition on the Identity of Antiphon, Greek, Roman, and Byzantine Studies (GBRS) 31/ M. Gagarin, The torture of slaves in Athenian Law, Classical philology 96/ M. Gagarin, The prohibition of just and unjust homicide in Antiphon s Tetralogies, Greek, Roman and Byzantine studies 19/ M. Gagarin, The Prosecution of Homicide in Athens, Greek, Roman and Byzantine studies 20/ M. Gagarin, Writing Greek Law, Cambridge University Press R. Garner, Law & Society in Classical Athens, London, L. Gernet, Antiphon, Paris Gillis, The Revolt at Mytilene, American journal of philologu (AJPh) 92/ H. G. Goebel, Early Greek Rhetorical Theory and Practice: Proof and Arrangement in the Speeches of Antiphon and Euripides, University of Wisconsin-Madison G. H. Goebel, Probability in The Earliest Rhetorical Theory, Mnemosyne 152/ W. Gomme, A. Andrewes and K. J. Dover, A Historical Commentary on Thucydides V, Oxford W. Gomme, The working of the Athenian democracy, History 36/ J. G. Griffith, A Note on the First Eisphora at Athens, American Journal of Ancient History (AJAH) 2/ K. W. Guthrie, A History of Greek Philosophy, Volume III, Cambridge K. W. Guthrie, The Sophists, Cambridge H. Hansen, Nomos and Psephisma in Fourt-Century Athens, Greek, Roman and Byzantine studies (GRBS) 19/ M. H. Hansen, The origin of the term demokratia, Liverpool Classical Monthly (LCM) 11/ M. H. Hansen, Initiative and Decision: The Separation of Powers in Fourth-Century Athens, Greek, Roman and Byzantine studies (GRBS) 22/ M. H. Hansen, The sovereignty of the People`s Court in Athens in the Fourth Century B.C. and The Public Action against Unconstitutional Proposals, Odense University Press M. H. Hansen, Eisangelia The Sovereignty of the People s Court in Athens in the Fourth Century B.C. and the Impeachment of Generals and Politicians, Odnese University Press M. H. Hansen, How Often Did the Ecclesia Meet?, Greek, Roman and Byzantine studies (GRBS) 18/ H. Hansen, The Athenian Democracy in the Age of Demosthenes, Oxford R. W. Harrison, Law-Making at Athens at the End of the Fifth Centyru B.C.,

12 The Journal of Hellenic studies (JHS) 75/ R. W. Harrison, The Law of Athens II, Oxford J. L. Heiberg, Simplicii in Aristotelis De caelo commentaria, Commentaria in Aristotelem Graeca 7, Berlin R. Heinman, Aristotle and moral realism, University College London W. Hendrick, Democracy and the Athenian epigraphic habit, Hesperia 1999/ Hermogenes, Peri Ideon, Hermogenes opera, (translated by H. Robe), Stuttgart Hignett, A History of the Athenian Constitution to the end of the Fifth Century B.C, Oxford K. J. Hölkeskamp, Written Law in Archaic Greece, Proceedings of the Cambridge Philological Society (PCPhS) 38/ Hommel, Antiphon der Sophists, Geistige Arbeit VIII-3/ Jacoby, The First Athenian Prose Writer, Mnemosyne 3/ R. C. Jebb, The Attic Orators I, London K. Joël, Geschichte der antiken Philosophie I, Tübingen J. W. Jones, The Law and Legal Theory of the Greeks, Oxford H. M. Jones, Athenian Democracy, London Kennedy, The Art of Persuasion in Greece, Princeton B. Kerferd, The First Greek Sophists, CR 64/ N. G. Liddel and R. A. Scott, A Greek English Lexicon, Oxford J. H. Lipsius, Das attische Recht und Rechtsverfahren I-III, Leipzig S. Luria, Antiphon der Sophist, Eos 53/ S. Luria, Un criterio ortografico per distinguere l oratore e il sofista Antifonte, Rivista di filologia classica NS 4/ MacDowell, Athenian Homicide Law, Manchester MacDowell, The Law in Classical Athens, Ithaca, New York MacDowell, Law-making at Athens in the fourth century B.C, The Journal of Hellenic studies 105/ D. M. MacDowell, Aristophanes, Wasps, Oxford D. M. MacDowell, Andocides, On the Mysteries, Oxford J. N. Madvig, Eine Bemerkung über die Gränze der Competenz des Volkes und der Gerichte bei den Athenaiern in Kleine Philologische Schriften, Leipzig B. D. Meritt, The Athenian Calendar in the Fifth Century B.C., Harvard J. S. Morrison, Antiphon, Proceedings of the Cambridge Philological Society (PCPhS)187/ J.S. Morrison, Xenophon, Memorabilia I.6: The Encounters of Socrates and Antiphon, Classical review (CR) 3-1/ J. S. Morrison, Socrates and Antiphon, CR 5/ C. Moulton, Antiphon The Sophist, On Truth, Transactions of the American Philological Association (TAPhA), 103/ W. Nestle, Vom Mythos zum Logos, Stuttgart Nomos, Essays in Athenian law, politics and society, edited by S. Todd, Cambridge J. Ober, The Athenian Revolution: Essays on Ancient Greek Democracy and Political Theory, Princeton University Press J. Ober, The original meaning of democracy: capacity to do things, not majority

13 rule, Philadelphia 2006а J. Ober, Learning from Athens: democracy by design, Boston Review 31/2006b R. Osborne, Demos, the Discovery of Classical Attika, Cambridge University Press M. Ostwald, Nomos and the Beginnings of the Athenian Democracy, Oxford M. Ostwald, From Popular Sovereignty to the Sovereignty of Law: Law, Society and Politics in Fifth-Century Athens, Berkeley M. Ostwald, Oligarchia, Historia 144/ U. E. Paoli, Studi sul processo attico, Revue internationale des drotis de l`antiquité (RIDA) 1/ R. Parker, Miasma: Pollution and Purification in Early Greek Religion, Oxford Pendrick, Antiphon the Sophist-The Fragments, Cambridge Pendrick, Once again Antiphon the Sophist and Antiphon of Rhamnus, Hermes 115/ Pendrick, The Ancient Tradition on Antiphon Reconsidered, Greek, Roman and Byzantine studies (GRBS) 34/ R. Pfeiffer, History of Classical Scholarship from the Beginning to the Hellenisic Age, Oxford Powell, The Greek World, London K. Raaflaub, J. Ober, R. W. Wallace, The Origins of Democracy in Ancient Greece, Berkeley and Los Angeles: Universitet California Press P. Rhodes, In Defense of the Greek Historians, Greece and Rome 12/ P. J. Rhodes, The Athenian Boule, Oxford L. Rubinstein, Litigation and Cooperation, Historia 147/ D. A. Russell, Greek Declamation, Cambridge R. Sealey, The Justice of the Greeks, Michigan R. Sealey, The Athenian Republic-Democracy or the Rule of Law?, The Pensilvania State University Press R. Sealey, A History of the Greek City States ca BC, Berkeley R. Sealey, The Tetralogies Ascribed to Antiphon, Transactions of the American Philological Association (TAPhA) 114/ Solmsen, Antiphonstudien, Berlin H. Sommerstein, Aristophanes, Wasps, Warminster R. Stanton, Sophists and Philosophers: Prodblems of Classification, American journal of philology (AJPh) 94/ S. Straus, Fathers and Sons in Athens, London L. Strauss, Природно право и историја, Београд Striker, Essays on Hellenistic Epistemology and Ethics, Cambridge R. Stroud, Drakon s Law on Homicide, Berkley M. J. Sundahl, The Rule of Law, Classica et mediaevalia (C & M) 54/ H. Thiel, Antiphons erste Tetralogie, Groningen R. Thomsen, Eisphora, A Study of Direct Taxation in Ancient Athens (Humanitas 3), København W. N. Thompson, Stasis in Aristotle s Rhetoric, Quarterly Journal of Speech (QJS) 58/ Thür, Oaths and Dispute Settlement in Ancient Greek Law, Greek Law in its Political Setting, edited by L. Foxhall and A. Lewis, Oxford G. Thür, The Jurisdiction of the Areopagos in Homicide Cases, Simposion 1990, Köln-Wien, G. Thür, Beweisführung vor den Schwurgerichtshöfen Athens: Die Proklesis zur Basanos, Wien G. Thür, Smrtna kazna za ubistvo u antičkoj Grčkoj, Aнали Правног