ARHITEKTURA I URBANIZAM

Transcript

1 ARHITEKTURA I URBANIZAM YU ISSN

2

3 АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ Часопис за просторно планирање, урбанизам и архитектуру Редакциони одбор Редакција Главни и одговорни уредник Технички уредници Секретар редакције Лектура Превод на енглески Дизајн часописа и компјутерски прелом Насловна страна Фотографије на корицама Вињете др Мила Пуцар, председник проф. Предрад Цагић проф. Дарко Марушић проф. др Милица Бајић-Брковић проф. др Борислав Стојков др Михаило Чанак др Марија Николић др Нада Милашин, заменик председника др Миодраг Вујошевић др Игор Марић др Славка Зековић др Саша Милијић др Јасна Петрић проф. др Бранислав Ђорђевић арх. Бранко Бојовић арх. Инес Урошевић-Маричић др Мила Пуцар, научни саветник др Божидар Стојановић, научни саветник др Борислав Стојков, редовни професор др Миодраг Вујошвић виши научи сарадник мр Игор Марић помоћик директора др Нада Милашин, виш научи сарадник др Милица Бајић Брковић редовни професор др Ружица Богдановић редовни професор др Нађа Куртовић Фолић редовни професор арх. Миленија Марушић проф. Дарко Марушић мр Бошко Јосимовић, д.п.п. др Мила Пуцар др Мила Пуцар арх. Марија Бербеља мр Бошко Јосимовић, д.п.п. др Јелка Лекић др Јасна Петрић арх. Марија Бербеља Банка у Новом Саду архитекти Миленија Марушић, Дарко Марушић Владимир Поповић (предња страна) Жељко Гашпровић(задња страна) Слике из књиге Пејзажи Београда Aрхитектура и урбанизам Издавач За издавача Адреса редакције Штампа Институт за архитектуру и урбанизам Србије др Ненад Спасић, директор ИАУС-а Институт за архитектуру и урбанизам Србије Архитектура и урбанизам Београд, Булевар краља Александра 73/II Телефони: 011/ , , faks Часопис излази периодично Графолик 2 20/21 Београд, ЧАСОПИС СЕ РАЗМЕЊУЈЕ СА ВЕЋИМ БРОЈЕМ ИНСТИТУЦИЈА У ИНОСТРАНИМ ЗЕМЉАМА У финансирању часописа учествовало је Министарство за науку РС и Министарство културе РС

4 Уводник... Мила Пуцар Архитектура Банка У Новом Саду архитеката Миленије и Дарка Марушића...Дијана Милашиновић Марић Одрживи развој градова - архитектура Двоструке фасаде у функцији одрживе архитектуре анализа пројекта пословног комплекса у Београду... Игор Марић, Ана Богданов, Божидар Манић Принципи архитектонског и урбанистичког пројектовања у контексту енергетске ефикасности зграда... Душан Вуксановић Одрживи развој градова - урбанизам Приступ проучавању метода анализе и обнове урбаног ткива посматрањем града као вишеструке фракталне структур... Ана Богданов, Божидар Манић, Јасна Петрић Морфолошка истраживања у урбанизму... Владан Ђокић Успостављање система градске чистоће на Дунаву и Сави на подручју града Београда...Aнтоније Пушић, Марина Ненковић-Ризнић, Саша Милијић Просторно планирање Просторно-функцијска структура града, од социоеколошког до концепта одрживог развоја... Драгутин Тошић, Никола Крунић Регионални план управљања комуналним отпадом -методолошки приступ процени стратешких утицаја на животну средину... Бошко Јосимовић, Тамара Маричић Демографске промене у градовима централне Србије компаративна анализа...марко Филиповић, Јасмина Ђурђевић Искуства из примене Просторног плана Републике Србије (1996) и поуке за припремање Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије (2008)...Миодраг Вујошевић, Ненад Спасић Историја архитектуре О архитектури зграде Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду... Марија Дрљевић Актуелности Награда Ранко Радовић Магистарски и дипломски радови студената Архитектонског факултета и Географског факултета-просторно планирање Нове књиге Јасна Марковић: Пејзажи Београда приказ Бојан Ковачевић Тамара Маричић: Систем површина у великим градовима, приказ Борислав Стојков Александар Игњатовић: Југословенство у архитектури , приказ Рената Јадрешин-Милић Садржај 3

5 У ВОДНИК Стојан Аралица ( ), Косанчићев венац, 1950.

6 УВОДНИК Тема овог броја, обухваћена кроз три поглавља, јесте одрживи развој. Улога еколошке одрживости градских средина постала је данас глобални проблем од прво разредног значаја. Одрживи развој градова била је и тема трогодишњег истраживачког пројекта, који је реализован у Институту за архитектуру и урбанизам Србије, уз фи нансијску подршку Министарства за науку Републике Србије. Завршетак овог пројекта обележен је међународним конгресом, о чему ће бити више речи у наредном броју часописа. Идеја одрживог развоја која под разумева еколошку и социокултурну од го ворност за све људске делатности, нала зи своју примену у архитектури, урбанизму и просторном пла нирању, где је на реалним пројектима могуће тестирати најновија дос тигнућа из ове области. Радови објављени у овом броју разматрају питања која се крећу у распону од методолошких до пројектантско-истра живачких, која су од суштинског значаја за интегрисање пројектовања, као креативног и истраживачко-аналитичког или научног процеса. Посебан печат овом броју даје поглавље Архитектура у коме су представљени врхунски српски архитекти, брачни пар Миленија и Дарко Марушић са својим најновијим делом, Металс банком у Новом Саду. И у овом броју се наставља традиција приказа Награде Ранко Радовић, уз представљање добитника награде у три категорије. Такође се наставља представљање сада већ традиционалне награде ИАУС-а, која је додељена најбољим магистарским и дипломским радовима студената Архитектонског и Географског факултетапросторно планирање за год. Са посебним задовољством редакција при ка зује монографију ''Пејзажи Београда'', посвећену ликовној збирци Музеја града Београда, тематски неу по редиво богатијој но што је карак те ри сти чно за европске музеје тог про фила. Вињете у овом броју часописа су одабране слике из ове изузетно вредне моно гра фије. Мила Пуцар The theme of this journal s issue, which consists of three chapters, is sustainable development. Nowadays, the role of ecological sustainability has become the global problem of prime importance. Sustainable development of towns has also been a topic of the three-year s research project which was realised by the Institute of Architecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, with the financial support from the Ministry of Science of the Republic of Serbia. Finalisation of this project was marked by the International Scientific Conference which will receive more attention in the next issue of this journal. The idea of sustainable development, which includes ecological and socio-cultural liability for all human activities, can be applied in architecture, urban design, and spatial planning, through actual projects by which the latest achievements in this sphere could be tested. Papers which are published in this issue cover a wide range of topics, from methodological to the project-research ones, which are of Editorial the key importance for integration of project design as a creative and research-analythical or scientific process. A special mark to this issue is given by the chapter Architecture in which the top Serbian architects, partners in marriage Milenija and Darko Marušić, are presented with their latest achievement - Metals bank in Novi Sad. This issue also continues with tradition of portraying the Prize Ranko Radović, with pre sentation of winners in the three categories. It is also represented in the same manner now already a traditional prize of IAUS, which was a - war ded to the best Master and Graduate diploma works of students at the Faculties of Architecture and Geography Spatial Planning in The editorial has a particular pleasure to present the monograph Pejzaži Beograda, dedicated to the Museum of the City of Belgrade s painting collection, which is thematically much more abundant than those of other European museums with the same profile. Chosen pictures from such extremely valuable monograph are used as vignettes in this journal s edition. Mila Pucar Уводдник 5

7 A рхитектура Даница Антић ( ), Конак кнегиње Љубице, 1982.

8 УПРАВНО ПОСЛОВНИ ОБЈЕКАТ МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ САДРЖАЈ ПРИКАЗА: 01. ДИЈАНА МАРИЋ МИЛАШИНОВИЋ, АРХИТЕКТУРА ПОД ЛУПОМ, ИНТЕРВЈУ СА АРХИТЕКТИМА ПРОФ. ДАРКОМ И АРХ. МИЛЕНИЈОМ МАРУШИЋ ПОВОДОМ РЕАЛИЗАЦИЈЕ УПРАВНО ПОСЛОВНОГ ОБЈЕКТА МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ; 02.ПРИКАЗ ОБЈЕКТА БАНКЕ ИДЕЈНО-ПОЈАВНО ; 03.БОЈАН КОВАЧЕВИЋ, КОМЕНТАР И ФОТОЕСЕЈ ; 04.СТАМБЕНО ПОСЛОВНИ ОБЈЕКАТ У КОМПЛЕКСУ МЕТАЛС БАНКЕ, ДОСИЈЕ НЕРЕАЛИЗОВАНОГ ОБЈЕКТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Л И С Т А О Б Ј Е К Т А М Е Т А Л С Б А Н К Е У Н О В О М С А Д У (1)Годишња награда Инжењерске коморе Србије за годину, за изузетно достигнуће у струци (2)Награда у категорији архитектонских реализација на Салону архитектуре Новог Сада, ДАНС, (3)Награда у категорији реализованих ентеријера на Салону архитектуре Новог Сада, ДАНС, (4)Награда из фонда Александар Шалетић за ентеријер на 40.мајској изложби УЛУПУДС-а, (5)Признање у категорији Архитектура, на Салону архитектуре, Београд (6)Прво место на НИН-овој ранг листи десет најбољих и најзначајнијих остварења у појединим областима културног стваралаштва у 2007.години-област архитектуре, критичар Милорад Х. Јевтић

9 Архитектура 8 УДК 72:929 Марушић Д (047.53) 72:929 Марушић М (047.53) 01 Дијана Милашиновић Марић АРХИТЕКТУРА ПОД ЛУПОМ Интервју са архитектима проф. Дарком и арх. Миленијом Марушић поводом реали зације Управно пословног објекта Металс банке у Новом Саду Металс банка Нови Сад Два круга Републичког јавног архитектонско-урбанистичког конкурса у оргнизацији ДАНС-а, 1998, Прва награда (после другог круга) проф. Дарко и арх. Миленија Марушић Пројектовање: идејни, главни, извођачки про јекти архитектуре, ентеријера, визуелних комуникација и партерног уређења, по фазама Реализација Бруто површина објекта 7030,00 м 2 Проф. Дарко Марушић (Омиш, Хрватска, 1940) дипл. инж. архитектуре, редован про фесор Архитектонског факултета у Бео граду у пензији. Данас ангажован у извођењу наставе на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу. Сарадник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије, редован члан Академије инжењерских наука Србије. Члан УЛУПУДС-а, Управног одбора Друштва архитеката Београда, Савета за урбанизам и изградњу Новог Београда. Арх. Миленија Марушић (Ваљево, 1941), дипл. инж архитектуре, водећи пројектант у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Члан УЛУПУДС-а, члан Суда части САС-а. Значајнији заједнички радови: Учешће на 25 архитектонско-урбанистичких конкурса: 8 првих, 5 других, 2 треће награде, 4 откупа. Међу реализованим конкурсним ре шењима издвајају се: Насеље Церак виногради (са Н. Боровницом)-стамбени објекти, центар насеља, центри Северног, Источног, Јужног и Западног суседства, основна школа, дечија установа, партерно уређење терена, ; Групација породичних кућа Цвећара (са Ж. Гашпаровићем), ; Стамбено-послов ни објекат у Булевару Ослобођења, Нови Сад, 1989; Стамбено-пословни објекат у Булевару краља Александра, 1989; Управно пословни објекат Металс банке, Нови Сад, и др. Сви пројекти су рађени у Инси туту за архитектуру и урбанизам Србије. Награде: Октобарска награда града Бео града, 1981; награда листа Борба, 1993, 1998; Велика награда САС-а за укупно ствара лаш тво, 1993; Годишња награда САС-а 2000; и др. У својој градитељској каријери претеж но сте пројектовали стамбене објекте и комплексе, у чему је био изазов пројек то вања једног пословног објекта? ММ (Миленија Марушић): Бављење стам беном архитектуром започели смо стицајем околности. Када смо крајем шездесетих завр шили студије био је велики број расписа конкурса за стамбене комлексе. На њима смо учествовали и догодило се да смо на основу првих награда стицали право на прве реализације. Опредељење за стамбену архи тек туру није била наша свесна одлука. Могло би се рећи да је стамбена архитектура одабрала нас, а не ми њу! Она је постала наша велика љубав. Наравно, стамбене зграде углавном нису престижни објекти који се стављају на разгледнице градова, али морамо признати да управо оне чине веома битну супстанцу градског ткива. Заправо, стамбена архитек тура својом великом продукцијом чини онај основни, фини урбани фон и амбијент једног града. Увек смо били свесни и посебне одго ворности јер се у егзистенцијалном микро простору стамбене јединице рађа, одгаја, стасава и формира једна личност. Пословни објекат, са друге стране, има само различит програм, јер све оно што је нама у архитектури важно за стамбени објекат важно је и за по словни. Не одступамо од свог пројектан тско-градитељског креда; да нема границе и по де ле између архитектуре и урбанизма; да нема границе између спољњег и унутрашњег про стора; да је контекст битан одређујући чи ни лац; да се у стварању једног објекта учествује почев од идејне скице, преко пројекта, гра ђења до кључа у руке, па и после у животу објекта. Као градитељ, увек сам желела да, поред стамбених објеката, пројектујем и једну бан ку, и једну цркву. Са Металс банком део те моје жеље је релизован. У току је и пројекат цркве. ДМ (Дарко Марушић): Тема пословног објек та у архитектури унеколико је захвалнија и престижнија али истовремено и захтевнија. Када се пословни објекат нађе у најужем центру града, као што је то случај са објектом банке у Новом Саду, чија је реализација не посредан повод за овај разговор, то је и својеврстан изазов јер се интезивира и напор и одговорност. У односу на стамбену архитектуру где ви заправо мултиплицирате један садржај, јавни објекти, по својој природи су уникатнији. У стамбеним објектима степен јавности готово да је искључен - комуникација са јавношћу завршава се на плану фасаде. Унутра је по ро дични, интимни, приватни свет, где је граница између приватног и јавног јако изражена. Код објекта банке, где је присутно претапање урбанистичке димензије у кућу, степен јавности веома је изражен, како просторно-физички, тако и садржајем. Јавни објекти су симболи, они су препознатљиви елементи идентитета градова у којима настају. Ту најчеш ће нисте ограничени материјалом који кори стите. Погледајте старије и новије објекте банака, све су у камену. У питању је семантичка димензија те врсте објеката, као и очекивана репрезентативност спољашње форме и уређења ентеријера. У стамбеној архитектури то питање ентеријера у највећем броју случајева решава сам корисник.

10 Између вашег архитектонског става и датости амбијента Новог Сада, у том међупростору, да ли је било елемената који су за Вас представљали ограничење или надахнуће? ДМ: У свом раду ми управо полазимо од датости амбијента, ту тражимо подстицаје и инспирацију за полазиште ка концепту. Ради се, дакле, о дубоко контекстуалном архитектонском пројектном ставу где архитектура објекта визуелизује особине места и остварује сугестиван, дијалошки однос са окружењем. Другим речима, у питању је урбанистичко промишљање архитектуре. Да ли су монументално и знаковито здање Брашованове Бановине или исто ричност Новосадске тврђаве за вас били репери у односу на које је било могуће наћи мотиве и инспирацију? Колико вас је таква могућност провоцирала током пројек то вања и замишљања нове Металс банке? У том смислу ваш однос према микро и мак ро локацији као и конкретна урбанистичка поставка? ДМ: Наш однос према микро и макро ло кацији у складу је са претходно изнетим контекстуалним ставом. Репери које наводите утицали су у значајној мери на формулацију урбанистичког и архитектонског концепта. Истичем такође изразиту перцептивну експо ни раност локације Металс банке са изра жај ном физиономијом и геометријом урбане матрице на раскршћу три улице. Непосредно присуство антологијске Брашованове Бано вине са којим банка дели исту градску визуру, као и наше размишљање о погледу са нај виших етажа банке ка Новосадској тврђави биле су веома важне одреднице. Истакао бих да је форма облине северног крила објекта настала са намером директног, асоцијативног повезивања са Брашовановим поступком. Заиста нисмо могли остати равнодушни на то знаковито здање, на ауторитет и наглашену урбано-институционалну харизму тог објек та. Присуство Бановине непрестано смо осећали и као подстицај и као одговорност. ММ: Брашован је за нас био нека врста оба везујуће мисије. Брашован је, неспорно, један од наших најбољих архитеката. Посебно на помињем да је управо зграда Брашовановог БИГЗ-а у Београду, са њеном естетиком и логиком, пресудно утицала да упишем архи тектуру. Урбанистичком поставком и архи тек тонском формом постигли сте да објекат Металс банке у простору делује као веома пријемчљива структура која се утапа у ткиво града. Уједно то је оригиналан архи тектонски склоп који прати просторне токове града. ДМ: Драго нам је што сте у питању препо знали суштинску идеју концепта, што је она визуелно читљива. Наиме, два крила гра ђе вине, јужно и северно, остварују контакт са улицом и формирају приступни хол- пето етаж ни вестибил. Заталасано крило зграде уз Стражиловску улицу прати њену регулацију, док друго крило следи постојећи урбани ток. Увели смо и нов попречни, Стражиловски сокак чиме смо у целини, у физичко- про стор ном погледу, осамосталили објекат банке. ММ: Идеја је била да се дубоке визуре увуку у објекат те да се кроз њега и провуку. Тако се на вестибил наставља светлосни процеп, назвали смо га Зрак. Када сунце засија кроз тај стаклени процеп, расветли се цео објекат. Вестибил је уједно само срце, плућа и пупак ваше куће. Он делује и затворено и отворено? ДМ: Концепт вестибила одражава и изра жава идеју дематеријализације архитектуре, идеју растварања архитектуре-кутије, губ љења физичке димензије до, назовимо то условно, неархитектуре. Јер, ако архитектуру сматрамо простором који је одређен зидом, чврстим материјалом, простор вестибила је овде саздан од водених површина, стакла и светлости. Између хоризонталних пла нова-водене површине и стаклених мостова у при земљу и стакленог крова, као и вертикалних планова унутрашњих фасада и лучне за стак љене површине велике опне, догађа се ви зуелна интеракција. Један план се пресликава на други, слика амбијента спољњег раскршћа се такође укључује стварајући визуелне сензације сличне калеидескопском ефекту. Постоји извесна доза бљештавости, од сјаја, светлосних ефеката на Металс бан ци, на неки начин као да само тело гра ђе вине споља и изнутра бљешти својеврсним и деликатно аплицираним накитом. Да ли су ти ефекти намерна замена за нешто друго? ДМ: Визуелна и доживљајна перцепција објекта током дана и ноћи, неке су од тема на које смо у пројектантском процесу обратили посебну пажњу. У дилеми да ли да се ноћу осветли спољашност објекта и да се тако истакне његова луминозност, или пак да се вестибил испуни светлошћу која ће се кроз застакљену лучну опну изливати у спољашни простор, определили смо се за ову другу опцију. У семантичко асоцијативном смислу ова идеја може се читати као метaфора одшкринуте кутије са одсјајем драгоцености које она са др жи. Отуда и тај утисак накита који је у овом случају материјализован тачкастим изворима светлости. ММ: Дакле, за све је крива идеја да се та шкриња са скривеним благом- кутија за накит и драгоцености одшкрине, те на дискретан начин покаже шта садржи. Јер банка и треба да буде једна чврста кутија где ви можете да улажете и остављате све своје драгоцености са уверењем да ће бити сигурно чувани. Да ли је тотал дизајн који је видан у овом објекту данас обавезујући када су у питању репрезентативне грађевине? Да ли је теш ко у нашим условима реализовати та ко високотехнолошки промишљен објекат? ММ: Тотал дизајн у овом пројекту подра зумева целокупан процес од урбанистичке поставке до последње биљке која је постав љена у ентеријер. Као куриозитет помињем да смо каменчиће за водене површине сами налазили, бирали, превозили и постављали. Основно у реализацији објекта је да Архитектура 9

11 Архитектура 10 имате подршку инвеститора, потом да имате доброг извођача који може да реализује ваше идеје, а затим да се изборите и за материјале те да их, не верујући да их нема, и сами пронађете. Увек смо тако (г)радили наше објекте и никад нам није било лако. Искуство нам говори да се у нашој средини и нашим условима морате изузетно ангажовати. У иностранству није тако. На располагању пројектанту је регистар свега што се може набавити и употребити. Све се може наћи у каталогу! ДМ: Другим речима, у свету је цео процес грађења подељен по професијама које се баве одређеном делатношћу. Подела посла у нашим условима је другачија, морате непре стано да будете присутни и да много тога сами обавите. Наравно, ту су и материјали којих код нас нема или нпр. ексклузивни детаљи, као што су светиљке Сфаровски или светлећа тела према дизајну Ренца Пијана, које смо ко ристили за објекат. Осветљењем се потцртава карактер објекта и производе посебни сце нични ефекти. Када дотичемо питање тотал дизајна морамо проговорити и о детаљу. Шта је за Вас детаљ у архитектури? Ви сте по знати по финоћи архитектонског ткања. ММ: Питање детаља у архитектури веома је важно. Детаљ није нешто накнадно, нешто што се додаје, нешто што дође после. То није накит који се ставља после, као брош или огрлица. Ако је основно решење како сама реч каже- основа, детаљ је потка. Он се про мишља још у првој креативној фази пројекта. Када размишљамо о основним архитектонским елементима, паралелно мислимо о начину решавања детаља и о њиховом обликовању. Рад на детаљу се наставља и после пројекта, кроз упорну сарадњу са извођачем у ради о ници и на објекту. На пример, на овом објекту ниједна од камених плоча којима је обложен објекат није сечена, све су из комада. Јер, шта одређује дужину и висину фронта фасаде? То је између осталог и број истих плоча! Никада нисмо препустили да главни про јекат ради неко други, о детаљима да и не го воримо. Инсистирамо да сами радимо и глав ни пројекат и детаље. Такође, координатори смо у раду са свим извођачима од инсталатера до молера. Радимо дакле комплетне пројекте и синхрон планове према којима раде изво ђачи. У процесу рада шта је оно што Вас је нај више провоцирало. Шта је оно што је било најтеже, у чему сте највише уживали? ММ: Нас је увек највише провоцирао сам процес стварањаод идејног предлошка обје к та до његовог појавног облика у простору. Ми учествујемо у извођењу на апсолутан на чин, стално смо присутни на градилишту као пројектантски надзор или једноставно као пројектанти. Признајем, иако смо свакодневно на градилишту, увек када му прилазим имам грч у стомаку. То осећање се појачава када се скида скела са објекта и кад се објекат први пут појављује онакав какав јесте. Исти је осећај када се раде унутрашњи зидови, када долази намештај, када постављате светла, био декорацију и остало. Непрестана је упитаност да ли сте постигли оно што сте желели. За нас заправо нема питања да ли је архи тектура мала или велика. Ако би се мерила мала и велика архитектура, превагнуо би, по мом мишљењу, тас са малом. Мислим да се управо на малој кући јасно види наш при ступ архитектури. Мала кућа је као сли карска минијатура, ви ту у ствари радите архитектуру под лупом. На тако малом простору евентуалне грешке се не могу исправити макро потезима. Ову банку радили смо као малу кућу, по сма трали смо је као да је под лупом и због тога нам је све то одузело тако много времена. Ба вили смо се детаљима које смо небројено пу та проверавали, враћали, дорађивали и др. С обзиром да заједнички у тиму ства ра те цео свој градитељски век, како делите посао? На који начин пројектујете? ДМ: Ако би интерпретирали наш пример у духу познате крилатице архитектура је ока ме њена музика у нашем случају архитектура би била композиција која се изводи у четири руке. У нашој професији форма тимског рада веома је честа а разлоге за то можемо идентификовати у две сфере архитектуре. Прва је официјелна. Она говори о архитектури као о сложеном и комплексном феномену културе једне средине и друштва које је за њу вишеструко заинтересовано. Друга сфера је сфера субјективног, ауторског, интимистичког. У концептуалној фази настајања архитек ти онског дела веома је важна могућност дија лога о основним полазним идејама. Нисте сами пред огледалом или наспрам једног празног папира. Дијалог представља и једну врсту симулације одбране идеја пројеката. У нашем случају најчешће је у питању компле ментарност идеја и циљева који пројекат чи не проверенијим и целовитијим. ММ: Да смо двоје види се на свим нашим објектима. Увек је присутна двојна форма. Настала је спонтано, постали смо је свесни тек касније. Та двојност присутна је на кући на Дедињу, на кући у Булевару Краља Александра у Београду, као и на објекту у Булевару осло бођења у Новом Саду. Металс банка такође има два крила. Једно је стаменије и чвршће, а друго лежерније, нежније, повијено и благо заталасано као девојачка свилена марама на ветру, да цитирам једну директорку банке. Зграда Металс банке као да је круна ва ше деценијске градитељске делатности. Мени она делује као опредмећена садаш њост у коју су сажета и ваша лична и све колика искуства прошлости, али такође и записи за будућност (будући да зграда у свести корисника функционише есте ти ком, преноси одређена значења). У том смислу које поруке желите да пошаљете младим градитељима? ДМ: Сложили би се да је банка нека врста сублимата

12 искуства таложеног у низу година битисања са архитектуром, откривања и све коликог сазнавања. За овај објекат је била потребна зрелост. Да се на тренутак вратим на конкурс на коме је било веома различитих интерпретација конкурсне теме. Шта је определило одлуку жирија? У образложењу је истакнуто да је наш пројекат успео да нађе одговор за кућу на том месту. У питању је дакле, једна изузетно захтевна и сложена, а уједно и привилегована позиција која се може упоредити са позицијом палате Албанија у Београду. Све време током конкурса, израде пројеката и грађења то питање нас је пратило и окупирало. Да ли ћемо искористи предности саме локације, те дубоке визуре, близину Брашованове Бановине која најављује да нешто треба да се догоди пар стотина метара даље... Наша искуства везана су за контекстуални приступ, што заправо значи да из саме локације и из датости амбијената Новог Сада црпимо пројектантску мотивацију, концептуална полазишта и опредељење. Што се нас као пројектаната с једне и пројектне теме с друге стране тиче Металс банка је дошла у правом тренутку, кад смо могли да се ухватимо у коштац са таквом темом. Да ли је то запис за будућност? Па свакако јер, сваки објекат више гледа у будућност него у прошлост. Живот објекта се мери ве ко вима. Шта остављамо за будућност и да ли ће грађевина издржати суд времена? ММ: Порука за младе архитекте. Три су кључне речи за бављење архитектуром. Прва је љубав која се не продаје и не купује, већ по стоји или не постоји; друга је велика посве ћеност- тој је иначе веома посесивној дами ; и трећа је ангажовање без резерве и без остатка. У свеколиком промицању архитек тон ских стилова као што су модерна, постмо дерна, друга модерна или лични одговор на изазове савремености где себе ту видите, помињали смо контекстуалност? ММ: Себе не бих могла да сврстам у заго вор ника неког одређеног архитектонског сти ла. Дубока контекстуалност- да, стил- не. Питања типа да ли је то ово или оно и да ли је у овом или оном тренду нису у првом плану мог размишљања. ДМ: У стварању визуелно обликовног иден титета грађевине, непрестано, у свим пројек тима које смо радили, следили смо начела контекстуалности. Погледајмо два крила објек та банке, обликована су у различитом стил ском маниру. Стражиловско крило са дугим заталасаним тракама прозора и пара пета и са олакшаним, слободним приземљем може се условно сврстати у период модерне. Северно залучено крило објекта афирмише, пак, снагу зида, основног конститутивног чиниоца традиционалне архитектуре. У питању је, пре свега, индивидуализација сваке конкретне ситуације. Сваку ситуацију у пројектантском смислу, индивидуализујемо. Она је, за нас јединствена јер не постоје ни два идентична места на свету, као што не постоје два идентична отиска кажипрста. Свака локација тражи посебан одговор. Ако резултат стваралачког поступка једну грађе ви ну посматрамо као одраз унутрашњег бића ства ра оца, шта је оно што Ви вашом архитектуром изража вате? ДМ: Човек је стил, стил је човек, позната је крилатица која афирмише и чини на неки начин видљивим персоналитет ствараоца, или да се послужим Вашим речима- одраз унутрашњег бића ствараоца. Ако се питање може и тако читати, у нашем случају, уз ограду да је о сопственом делу и себи незахвално и неупитно говорити а поготово давати оцене, рекао бих да наше објекте не карактерише стилска кохерентност. Разлоге за ову кон ста тацију, поново ћу потражити у више пута по менутом контекстуалном приступу архитек тури. У сваком пројекту предавали смо се природном, семиурбаном или урбаном кон тек сту, повлађивали му, препуштали му до ми нацију у формулацији концепта над евен туа лним личним амбицијама у погледу архи тектонског ауторског израза. То говори о нама као о субјектима у стваралачком чину. Како би дефинисали архитектуру новог објекта Металс банке у једној реченици? ДМ: Отисак места у времену. Архитектура 11

13 02 П Р И К А З О Б Ј Е К Т А Б А Н К Е - И Д Е Ј Н О - П О Ј А В Н О Архитектура 12 ОСНОВНИ ПОДАЦИ Инвеститор Металс банка а.д., Нови Сад Аутори и главни пројектанти Проф. Дарко Марушић, диа Миленија Марушић, диа Сарадници Татјана Стратимировић, диа Мр Жељко Гашпаровић, диа Ђорђе Алфиревић, диа Ана Чарапић, диа Корнелија Мамужић, диа Ана Микић, диа Мирко Станимировић, диа Конструкција Проф. др Дејан Бајић, диг Мр Борис Глигић, диг Пројектна организација Институт за архитектуру и урбанизам Србије у сарадњи са Грађевинским факултетом из Београда Извођачи Будућност, Нови Сад, генерални извођач Торакс, Скопље Енергомак, Нови Сад Пројектомонтажа, Београд Ентеријер Јанковић, Нови Сад Пројектовање Првонаграђени рад на Јавном републичком, архитектонско-урбанистичком конкурсу у организацији ДАНС-а, 1998/1999 Идејни пројекат објекта и Главни и извођачки пројекти, и Пројекат ентеријера и визуелних комуникација, Извођење Фотографије: Владимир Поповић, Марко Миловић, Мирослав Шилић, Мартин Цандир ПРОГРАМ Управно пословни објекат Банке, величине око 7000 м 2, има поливалентни садржај -шалтер сале, канцеларијски простор, салу за скупове, ресторан, изложбену галерију, простор за рекреацију, простор за транспорт и чување новца и других вредности, гаражу за особље. МЕСТО Зграда банке се налази у ужој централној зони града, на реперној и експонираној позицији у темену Y раскршћа три улице: Стражиловске, Војвођанских бригада и Булевара Михајла Пупина. На овом булевару, у непосредној и сагледивој дистанци, налази се Бановина, култни објекат међуратне Модерне, архитекте Драгише Брашована. Карактеристичне су и дуге,,,булеварске,, визуре на МЕСТО објекта банке. Значајни утицајни фактор је присуство куле Отвореног универзитета у непосредном залеђу објекта банке. Оквир МЕСТА чине различити урбани амбијенти. МЕСТО пулсира ужурбаним урбаним ритмом пешачких и колских токова. Интензитет моторног саобраћаја по ободу локације узрокује, у извесној мери, неповољну еколошку ситуацију. Значај и физиономичност локације упутили су концепт ка пројектној визуелизацији особина МЕСТА. КОНЦЕПТ Основна урбана форма банке, њена примарна волуметрија, обликована је залученим уличним регулацијама према Стражиловској улици и улици Војвођанских бригада и ортогоналним растером унутрашњости блока. Фигура објекта је другим речима отисак МЕСТА. Основни архитектонски склоп конституишу два крила објекта спратности четири и пет етажа. Својим Г обликом, крила уобличују централни мотив објекта, петоетажни вестибил са воденим површинама у приземљу и застакљеном кровном површином- предворје банке. Застакљеном лучном опном вестибил се целом висином отвара према булевару Михајла Пупина прихватајући дуге булеварске визуре. На наспрамној страни вестибила, на додиру два крила дијагонално од опне, објекат се такође раствара у облику зрака - централне комуникације по етажама објекта. Прожимање спољашњег и унутрашњег простора као доследно спроведен став о прозрачности структуре објекта посебно се очитује у зони двоетажног приземља. Два камена крила објекта у архитектонском обликовном третману остварују дијалоге са различитим урбаним амбијентима окружења. Заталасано стражиловско крило са дугим прозорским тракама евоцира дух Модерне, а крило према улици Војвођанских бригада афирмише традиционалну естетику куће са преовлађујућим зидним површинама и појединачним отворима.

14 ТЕКСТОВИ О ОБЈЕКТУ / хронолошким редом 1. "КОНКУРС ЗА ИДЕЈНО РЕШЕЊЕ ОБЈЕКТА МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ", извештај жирија Часопис ДаНС, N0 24, 1999; Нови Сад 2. "ДАНИ АРХИТЕКТУРЕ '99, НОВИ САД - СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ М. и Д. МАРУШИЋ" Часопис "ДаНС, N0 28, 1999; Нови Сад 3. "ИЗАЗОВИ УГАОНЕ ЛОКАЦИЈЕ", изводи из образложења жирија Часопис "Архитектура", N0 13, 1999; Београд 4. "ИЗАЗОВИ УГАОНЕ ЛОКАЦИЈЕ (2)", ММ и ДМ Часопис "Архитектура", N0 17, 1999; Београд 5. "50 БЕОГРАДСКИХ АРХИТЕКАТА - Миленија и Дарко Марушић", А. Ковенц Вујић Књига, "Prohelvetia", 2002., Београд 6. "ВЕЛИКА ВИЗИЈА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА СТВАРНОСТ" Ст. Н. дневни лист "Грађански", , Нови Сад 7. "ОТВОРЕНА БАНКА" каталог, Металс банка ад, јули 2007., Нови Сад 8. "МЕТАЛС БАНКА - ОТВОРЕНА БАНКА", редакција "НИН", N0 2950, , Београд 9. "ОТВОРЕН НОВИ ПРЕСТИЖНИ ОБЈЕКАТ - најјачи адут су резултати", редакција недељник "СТАНДАРД" N0 60, , Београд 10. "ПОНОСНИ БЕЉАЦ", М. Митровић "Политика" , Београд 11. УВОДНИК, Вл. Митровић часопис ДаНС, N0 59, "НОВИ СИМБОЛ САВРЕМЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ - ПОСЛОВНА ЗГРАДА МЕТАЛС БАНКЕ У Н. САДУ", Д. Полић часопис ДаНС, N0 59, "УПРАВНО ПОСЛОВНИ ОБЈЕКАТ МЕТАЛС БАНКЕ У НОВОМ САДУ", Д и М. Марушић часопис "Архитект", N0 24, септ , Ниш 14. "ПАЛАТА СА ДВА ЛИЦА", М.Х. Јевтић, НИН, N0 2966, , Београд 15. "СПОЈ КОНФОРА И ЕЛЕГАНЦИЈЕ", Ј. Илић "Новости некретнине", N0 13, , Београд. 16. "НОВОСАДСКА МЕТАЛС БАНКА - дело архитеката Миленије и Дарка Марушића", редакција (избор из ДаНС-а, N0 59, Д. Полића) ревија "Колубара", дец , Ваљево 17. "ГРАДИТЕЉСКИ ЗАМАХ", М.Х. Јевтић (НИН-ови критичари бирају) - ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ у "НИН", N0 2975, , Београд. 18. АРХИТЕКТУРА У НОВОМ САДУ И ВОЈВОДИНИ ПОСЛЕ ГОДИНЕ, В. Митровић Часопис Форум број 53,2008., Београд 19. КАТАЛОГ 30. САЛОНА АРХИТЕКТУРЕ МПУ, 2008., Београд Архитектура 13

15

16

17 Детаљни урбанистички план блока Раднички универзитет у Новом Саду, Завод за урбанизам Нови Сад, Урбанистички услови конкурсног програма. Detailed Urban Design Plan of the block Radnički univerzitet u Novom Sadu, Zavod za urbanizam Novi Sad, 1993 Urban Guidelines of the Competition Programme идејно / conceptual појавно / presented конкурс 2. круг / competition 2nd round 1999 изведено стање / realised situation 2007 Архитектура макета / model 2001 реализација / realisation конкурс 1. круг / competition 1nd round 1998 реализација / realisation 2007

18 идејно / conceptual појавно / presented венац/ завршна етажа cornice/ final level корпус/ спратови corpus/ floors базис/ приземље basis/ ground floor

19 појавно / presented идејно / conceptual приземље/ ground floor шалтер сала/ reception room вестибил/ vestibule

20 идејно / conceptual појавно / presented први спрат/ first floor четврти спрат/ fourth floor пети спрат/ fifth floor

21 идејно / conceptual појавно / presented централна комуникација- Зрак / central comunication Ray Архитектура 20 синхрон план- пројекат/ synchron plan - project синхрон план- извођење/ synchron plan - realisation

22 03 БАНКОВИНА КОД БАНОВИНЕ арх. Бојан Ковачевић У друштву у коме је трговина простором, самим тим и архитектонском продукцијом, постала синоним нервозе и брзине заузимања позиција, остварења Миленије и Дарка Марушића стоје постранце типичних захвата иначе страховитог инвеститорског размаха по Србији. Пословна зграда Металс-банке у Новом Саду налази се у језгру њиховог промишљања архитектуре, од концептуалног нивоа вокације неке градске четврти до нивоа детаља рукохвата ограде. Металс-банка је кућа високе резолуције, речено појмовником дигиталног света. Oбложено комадима добро одабраног камена, ово споља лелујаво здање барокне покренутости обучено је на мајсторски начин. И док се на екранима, којима се око нас више не зна броја, често потези на сликама распадају у тестерасте линије неусклађених броја пиксела и финоћа природних линија које треба одразити, банка делује беспрекорно глатко, зналачки фино, као да је одливена из комада а не грађена и састављана као и свака друга грађевина. Овде се, очито, не ради о онеобичајавању форме. А не би се рекло ни да је стандардно обличје пред нама, волумен лако препознатљив из каталога типских случајева за лењоумне. Структура зграде Металс-банке Миленије и Дарка Марушића логичан је резултат дијалогичног сусрета две приче. Оне регулацијске, градске in loco, и геометрије рационалног канцеларијског склопа, изнутра. Свему заједно некакав посебан смисао даје увлачење јавног градског простора у шалтер-салу и градирање ступњева комуникативности функционалних потцелина у банци. Цизелираност банке мора да је у родбинској вези са Бановином, ту одмах наспрам. Фамилијарност је очита у профињености фенестрације и у тектонској усађености у тло. Уз транспарентност приземља банке и просветљеност њеног хола, са унутрашњим спољним фасадним партијама канцеларија, све то чини један објекат чије место мора постојати у било којој будућој историји наше архитектуре. Уосталом, када зароните у старогрчки језик видећете да реч коју ми употребљавамо за историју има два исконски једнака значења: као оно што је било, и, истовремено, као бележење, истраживање и тумачење оног што је било. Због тога текућа свест критике и разноликих награда и жирија никако није налог будућности шта ће о нечему једном тек мислити. избор фотографија арх. Бојан Ковачевић Архитектура 21

23 04

24 макета ситуација изглед из Стражиловске улице изглед из Стражиловског сокака изглед из Стражиловског сокака Стражиловска улица Основа типског спрата (4) ЕПИЛОГ/ сазнали смо да је, мимо нас урађен други пројекат за стамбено пословни објекат. Урадио га је тајно архитекта Небојша Ерић - члан конкурсног жирија, ревидент и вршилац техничке контроле у пројектима оба објекта у комплексу и надзорни орган на изградњи објекта Банке.

25 О ДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДОВА Архитектура Радмила Ђорђевић ( ), Београд некад и сад, 1934.

26 Игор Марић *, Ана Богданов **, Божидар Манић *** Двоструке фасаде у функцији одрживе архитектуре АНАЛИЗА ПРОЈЕКТА пословног комплекса у Београду Резиме: Овај рад се бави критичком анализом примене принципа одрживе архитектуре кроз пројектовање двоструких фасада, на примеру пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Милутина у Београду. Склоп двоструке фасаде највише се примењује у пројектовању пословних објеката и показује значајне резултате у уштеди енергије. Применом овог система, смањују се очекивани топлотни добици лети и топлотни губици зими и значајно редукује ниво буке, чиме је обезбеђен повећан комфор боравка у радним просторијама и смањење трош ко ва у експлоатацији објекта, уз нешто веће иницијалне инвестиционе трошкове из градње. Кључне речи: двострука фасада, енергетска ефикасност, одржива архитектура, пословни комплекс у Београду. * др Игор Марић, д.и.а., научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II ** мр Ана Богданов, д.и.а., истраживач сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II *** Божидар Манић, д.и.а., истраживач приправник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II DOUBLE-SKIN façades AS A TOOL OF SUSTAINABLE ARCHITECTURE CASE STUDY OF THE BUSINESS COMPLEX IN BELGRADE Abstract: This paper presents an analysis of the implementation of sustainable architecture principles in designing the doubleskin façades, through the case study of the bussiness complex at the corner of Kralja Milana and Kralja Milutina streets in Belgrade. Double-skin façades have the most frequent use in office buildings design showing significant results in energy saving. By applying this system, expected thermal gains in summer and thermal losses in winter are reduced, as well as the level of noise. Consequently, the inner comfort conditions are improved. This type of façade provides lower exploitation expenses, even though the initial building investments are higher. Key words: double-skin façade, energy efficiency, sustainable architecture, business complex in Belgrade. УВОД Двоструке фасаде представљају сложени мултифункционални систем омотача у склопу савремених архитектонских објеката. Ови системи чији је настанак, између осталог, омо гућен развојем стакла као материјала, чине део развојне линије концепта транспа рентности у архитектури. Међутим, посебан значај примене двоструких фасада је у улози коју имају у погледу енергетског оптимизовања зграде, заштите од негативних спољашњих утицаја и постизања оптималних параметара унутрашњег комфора. Инострано искуство показује да је примена овог склопа омотача најпримеренија на пословним објектима, код којих су најзначајнији резултати у погледу побољшања параметара унутрашњег ком фо ра и уштеде енергије за климатизацију, гре јање и хлађење. Случај пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Милутина у Београду представља испитивање мо гућности примене овог система у нашим условима, у контексту ограничења постојеће урбанистичке и грађевинске праксе, као и локалних ми кроклиматских услова. Подстицај за ово, првенствено пројектантско, истра живање потекао је најпре од афинитета ка постизању тран спарентног спољашњег омо тача, а са дру ге стране од глобалних тен ден ција ка одрживом Одрживи развој градова - архитектура 25 УДК (497.11)

27 развоју путем пројектовања енер гетски рацио налних и ефикасних зграда. У првом делу су дате основне карак теристике локације и пројекта новог пословног комплекса, са освртом на први претходни покушај примене концепта двоструке фасаде у нашој средини. У другом делу се излажу основни чиниоци који утичу на избор овог фасадног склопа. Као кључни су издвојени архитектонски концепт транспарентности, са једне стране, и оптимизовање параметара унутрашњег комфора и енергетска рационалност, са друге. Трећи део је приказ развоја концепта двоструке фасаде кроз процес про јектовања пословног комплекса у Београ ду, под утицајем комплексних захтева и ограничења. Закључно се разматрају предности овог концепта и ограничења при мене у домаћим условима. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЛОКАЦИЈЕ И ПРОЈЕКТА ПОСЛОВНОГ КОМПЛЕКСА Пословни комплекс на углу улица Краља Милана и Краља Милутина у Београду, налази се у градском блоку који припада широј зони трга Славија и налази се на почетку једне од најважнијих градских осовина Славија-Тера зије (Сл.1.). Ова локација је била предмет бројних архитектонских и урбанистичких конкурса, који су третирали ужу или ширу зону. По следњи у низу био је конкурс за израду идеј ног архитектонско-урбанистичког решења блока између улица Краља Милана, Краља Милутина, Његошеве и Светозара Марковића у Београду, одржан године. Прву на гра ду жири је доделио пројекту аутора архи теката др Игора Марића и Божидара Манића из Института за архитектуру и урбанизам Србије. Основна намена објеката је пословање, с тим што се у приземним етажама налазе са држаји од интереса за широки круг корисника Одрживи развој градова - архитектура 26 трговина и угоститељство. На вишим спра товима смештени су флексибилни канцела ријски простори, а један део комплекса резервисан је за пословне апартмане. У под земним етажама налазе се техничке просторије и гаража за триста возила. Укупна бруто грађевинска површина комплекса је 30742м 2, од чега је 13798м 2 подземно, а 16944м 2 надземно. Спратност је од П+2, у унутрашњем дворишту, преко П+5, П+6 и П+7, до П+8 на углу улица. Цео комплекс мо же да се подели на три просторне целине прва и највећа је паралелна са Улицом краља Милана, друга је паралелна са Улицом краља Милутина, а трећа се налази у дво ришту и паралелна је са границом парцеле окренутом према унутрашњости блока (Сл.2.). Сл. 1. Позиција у градском ткиву

28 Сл. 2. Ситуација и 3Д модел комплекса Главне оријентације фасада су за прву целину запад-југозапад (улична фасада) и истоксевероисток (дворишна фасада), за другу цели ну југоисток (улична фасада) и северозапад (дворишна фасада), и за трећу целину југо запад (према унутрашњем дворишту) и се ве роисток (према унутрашњости блока). Фасадна платна која су најизложенија сунчевом зрачењу и негативним утицајима буке и загађења ваздуха (на првом месту од саобраћаја) су она према улицама Краља Милана и Краља Милутина, а њихова дужина је око 87м, односно 71м. Укупна површина је 2526м 2, односно 2026м 2. Према испитивању загађујућих материја које је у Београду извршено током го дине, концентрације угљенмоноксида, азотових оксида, олова и сумпордиоксида, на већини мерних места прелазе горње граничне вредности имисије. Једно од мерних места, сврстано у зону III градско језгро, било је трг Славија, у непосредној близини локације пословног комплекса. Утврђено је да су концентрације угљенмоноксида повећане у зим ском периоду, а у априлу месецу концен трације свих загађивача који су мерени (Гру бачевић и др., 2007.). Када се посматрају резултати мерења ни воа буке извршених године, на најбли жем мерном месту, у Немањиној улици, може да се закључи да су премашене дозвољене вредности и за дан и за ноћ. Тако ниво буке дању износи око 70dBA, а ноћу око 65dBA, док су дозвољене вредности у зони градског центра 65dBA, односно, 55dBA (Грубачевић и др., 2007.). Резултати спроведених испитивања указују на потребу да се при пројектовању спо љашњег омотача у обзир узму наведени негативни утицаји и размотре могућности њиховог неутралисања уз минималан утрошак енергије. Одрживи развој градова - архитектура 27

29 Одрживи развој градова - архитектура 28 Сл. 3. Пројекат стаклене фасаде објекта Славија I у Београду, аутора С. Ненадовић, В. Ивковића, Д. Менегело-Аћимовић и Н. Филипон-Трбојевић ( ) вертикални пресек кроз фасадни елеменат типског спрата (Ивковић, Крашевац, 1982.) Претходни покушаји примене двоструких фасада у нашој земљи Концепт двоструких фасада познат је већ више деценија, а код нас се први покушаји примене јављају крајем осме и почетком де вете деценије прошлог века. Занимљиво је да је први пројекат овакве фасаде урађен за административнопословни објекат ЗОИЛ Дунав и Робних кућа Београд, у блоку између улица Маршала Тита (Краља Милана), Бориса Кидрича (Београдске), Његошеве и Светозара Марковића, управо, на истој лока цији на којој се планира изградња комплекса који је предмет овог рада. Пројектна докумен тација је такође рађена на основу првона грађеног конкурсног решења, са конкурса одржаног године, чији су аутори Софија Ненадовић, Владислав Ивковић, Ду шанка Менегело-Аћимовић и Надежда Фи ли пон-трбојевић. Фасада је конципирана године, али до извођења објекта никада није дошло. Према образложењу конкурсног рада, намера аутора је била да формирањем мирне стаклене масе степенасто повучених кубуса, створе архитектуру која се не намеће, али има својствен израз и идентитет (Антић и др., 1977.). Такво решење обликовања и опре дељење за максималну могућу транспа рен тност, са једне стране, а са друге тежња ка максималној уштеди топлотне енергије и инвестиционих средстава, водили су у току разраде ка примени тада сасвим новог кон цепта,флексибилне стаклене фасаде. Овако конципиран омотач објекта има све одлике савремених двоструких фасада, са спољашњом стакленом опном која штити од непосред них неповољних спољних утицаја, там пон зоном ширине 90цм, и унутрашњим де лимично транспарентним платном, са про зорима од којих се половина отвара, и засторима смештеним према тампон простору (Сл.3.). Били су предвиђени посебни зимски и летњи режим рада, а очекиване су знатне уштеде и кратак рок у коме би се инвестиционо улагање исплатило (Ивковић, Крашевац, 1982.). Пројекат пословног објекта ЗОИЛ Дунав и РК Београд, иако нереализован, пред став ља значајан део историје места, али и исто рије наше архитектуре друге половине два десетог века, посебно када се има у виду да концепт који је тај пројекат покушао да про мовише у нашој средини, тада веома на пре дан и на светском нивоу, а данас већ уобичајен, овде није заживео ни после готово тридесет година.

30 ОДЛУЧУЈУЋИ ЧИНИОЦИ ЗА ИЗБОР ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ КАО ТИПА ФАСАДНОГ СКЛОПА ПОСЛОВНОГ КОМПЛЕКСА Принцип двоструке фасаде примењује се у градитељској пракси развијених земаља већ неколико деценија, а до експанзије долази у последњој деценији XX века. Примери обје ката са сличним концептом фасадног омотача познати су у свету од раније, али је тек енергетска криза довела до значајних помака у развоју ове технологије. И код нас се, као што је напред речено, већ крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог ве ка, јављају пионирски покушаји примене дво струке фасаде. Међутим, овај тип фасадног склопа и даље је релативно непознат у нашој средини. Зграда Југословенског драмског позоришта у Београду, аутора архитеката Зорана Радојичића и Дејана Миљковића, први је објекат са изведеном двоструком фа садом, која у овом случају има само естетску улогу и служи као нека врста излога за обнов љену оригиналну фасаду архитекте Краснова из 1928/29. Треба нагласити да се у овом раду разматра концепт двоструке фасаде у ужем смислу 1, онако како је она дефинисана европским стандардом pren : 2004 Curtain walling terminology, дакле као конструкција типа зид-завесе, која се састоји из спољашње стаклене опне и унутрашњег зида-завесе који у склопу са спољном опном обезбеђује потпуну функцију зида 2. При пројектовању пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Ми лутина у Београду одлучујући чиниоци који су утицали на примену овог склопа су били, са једне стране, тежња да се обезбеди висок ниво унутрашњег комфора и енергетска рационалност, а са друге, да се у најужем градском језгру оствари таква архитектура новог објекта, са релативно великом дужином фасадних платана, која ће истовремено да омогући складно повезивање са окружењем, као и постизање и истицање савременог карактера грађевине путем коришћења визуелних потенцијала стакла. Визуелно-естетски аспекти примене концепта двоструких фасада У контексту развојне линије архитектуре за коју је карактеристична тежња ка де ма теријализацији, лакоћи и визуелном конти нуитету, претече двоструких фасада су сви објекти код којих се као концепт наглашава транспарентност, а за који је најреферентнија употреба стакла као материјала. Развој овог концепта, чије су високе домете најављивале експресионистичке визије Паула Схербарта, омогућен је Индустријском револуцијом и започет првим појавама стаклене архитек туре (Пакстонова Кристална палата из 1851.), од када се континуално наставља, на темељу општег друштвеног и техничко-технолошког напретка. Актуелност стакла као грађевинског мате ријала који може да изрази савремене архитектонске концепте не застарева. Оно се најпре вредновало због своје прозрачности, ефекта нематеријалности и лакоће, да би се временом развило у високо-технолошки материјал са широким спектром примене и изражајних могућности. Поред транспа рент ности, стакло попри ма улогу комуникативног и сим боличког медијума који усложњава његов визуелноестетски потен цијал прево дећи га у сферу дигит алних медијума и с тим у вези сав ремене естетике. Стаклене фасаде се појављују као интелигентне опне, реак тивне на спољне утицаје који им дају променљив визуелни израз. 1 Постоје и други модели материјализације омо тача архитектонских објеката, засновани на сличним принципима коришћења сунчеве енер гије и стварања тампон зоне према спољњем простору, почев од кутијастих прозора, преко стакленика, до принципа кућа у кући 2 Double-Skin Façade: a curtain wall construction comprising an outer skin of glass and an inner wall constructed as a curtain wall that together with the outer skin provide the full function of a wall. Одрживи развој градова - архитектура 29

31 Одрживи развој градова - архитектура 30 На визуелни ефекат двоструких фасада, услед транспарентности предњег омотача подједнако утичу сви елементи који чине овај систем. Према утицају изабраног типа поткон струкције на изглед фасаде разликујемо случајеве: 1) Тачкасто ослоњена спољна опна тачкасто распоређени елементи, спајдери у правилном ритму на фасади производе скоро орнаментални ефекат; 2) Потконструкција која носи стакло се формира линијски, путем конструктивних елемената од метала који прате ивицу спољашњих стаклених панела у обликовном смислу даје се примат материјалности конструкције, док је стакло у другом плану; и 3) Предња стаклена опна се веже за основну конструкцију преко стаклених упорника који прате ивицу спољашњих стаклених панела, а сами се вежу за носећу кон струкцију зграде преко металних прихватника захваљујући транспарентности конструкције у визуелном смислу се на овај начин тежи избегавању претерано техницис тич ког изгледа. Према односу унутрашње и спољашње опне у смислу њиховог визуелног ефекта разли ку јемо: 1) двоструке фасаде код којих се подела унутрашње и спољне опне поклапају најчешћи је случај код фасада где се занемарују визуелни потенцијали спољне опне, а истиче подела унутрашње зид-завесе; и 2) ритам поделе унутрашње и спољне опне су усклађени али се не поклапају овим се постиже јачи ефекат удвојености омотача и визуелно истиче постојање предње опне, дубина и слојевитост планова. У материјализовању пословног комплекса на углу улица Краља Милана и Краља Милутина, стакло је одабрано као материјал примерен ликовном изразу савремених по словних објеката, који и даље као један од основних истичу концепт транспарентности. Стакло такође омогућава да се постигне визуелна слојевитост фасаде, тако што се иза предње транс парентне опне, провлачи чвр ста структура која се ритмом надовезује на суседне објекте традиционалног карактера и уклапа у просторни миље. Остављена је могућност усложњавања изражајности мате ријала кроз одабир посебних врста стакла, што у првом реду зависи од коначно усвојеног концепта фасаде, доступности материјала на домаћем тржишту и економске моћи инве ститора. Двострука фасада као средство одрживе архитектуре и побољшања комфора Примена великих стаклених површина у материјализацији омотача архитектонских објеката проблематизује се 70-их година XX века, с обзиром на повећану енергетску потрошњу потребну за постизање и одржавање оптималних услова унутрашњег комфора. Овај проблем је посебно изражен код пословних објеката, са класичним зид-завесама код којих не постоји могућност отварања прозора. Основни недостатак, са становишта корисника, јесте њихова херметичка затвореност и потпуна зависност од система вештачке вентилације и климатизације. Овакав режим коришћења доводи до негативних психолошких ефеката и утиска отуђености од природних услова, као и до физиолошких проблема који су у литератури познати као синдром болесних зграда. Запослени данас често проводе више од 50 одсто свакодневног времена на радном месту, што поставља нове, много строже критеријуме за радни простор и захтева улагање напора у додатно побољшавање услова боравка у савременим пословним зградама. У контексту архитектонског пројектовања предупређивање ових проблема могуће је применом система двоструких фасада који са једне стране представљају заштиту од не гативних спољашњих утицаја, а са друге побољшавају услове боравка у унутрашњем простору. Спољни омотач ублажава непосредно дејство утицаја околине на унутрашњу опну и, посредно, на унутрашњи простор. Слој ваздуха који постоји између две опне у овом фасадном систему, већ као мирујући неактиван слој, служи као добра термичка и акустичка баријера, а осмишљеним системом отвора омогућује се кретање ваздуха и природно проветравање. Велике стаклене површине омогућују несметан продор светлости, а посебним подсистемом застора може да се контролише и оптимизује продор светлости и топлоте. Када се двоструке фасаде разматрају са аспекта енергетске рационалности, издваја се неколико значајних карактеристика, које доприносе уштеди енергије, смањивању потреба за вештачким грејањем, хлађењем и проветравањем: мањи коефицијенти пролаза топлоте кроз спољашњи омотач; смањење разлике у температури између

32 унутрашњег простора и унутрашње површине двоструке фасаде, која је лети хладнија (услед струјања ваздуха у међу простору, који преузима и односи део то п лот не енергије), а зими топлија (захваљују ћи ваздушном тампон-слоју, који слу жи као додатан изолатор) него код класичих зид-завеса; могућност природног проветравања, која смањује потребе за вештачком вентилацијом; могућност додатног хлађења у току лета, увођењем природне ноћне вентилације; и могућност укључивања загрејаног ваздуха из међупростора двоструке фасаде у сис тем климатизације и др. У случају пословног комплекса у Београду, једно од основних пројектантских опредељења, од најраније фазе израде конкурсног идејног решења, била је оријентација ка савременим техничко-технолошким достигнућима. Загађеност ваздуха, недозвољено ви сок ниво буке, изложеност уличних фрон това пројектованог објекта сунцу током највећег дела дана услед оријентације према југо истоку и западу-југозападу, претпостављени високи трошкови климатизације и хлађења, били су међу одлучујућим чиниоцима који су утицали на коначан избор двоструке фасаде као одговарајућег склопа за материјализацију омотача. Према образложењу аутора, Уво ђење пасивних соларних система биокли матске архитектуре (вентилирајућа фасада, делимично природно проветравање објекта, зеленило, брисолеји и слично) је предлог којим се у разноликост улич ног фронта Улице краља Милана уноси нов и савремен архитектонски израз као знак времена у коме ће објекат бити изграђен (Марић, Манић, стр.51.). РАЗВОЈ КОНЦЕПТА ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ ТОКОМ ПРОЦЕСА ПРОЈЕКТОВАЊА У претходним поглављима изложили смо основне чиниоце који су утицали на примену двоструке фасаде у делу пословног ком плек са. У овом поглављу приказаћемо укратко развој концепта и избор типа материјализације омотача током процеса пројектовања. У току израде конкурсног пројекта одлу че но је да се двострука опна примени на типским спратовима, од нивоа +2 до нивоа +8, и то према Улици краља Милана у дужини од око 62м (од 87м колико је укупно дугачак тај улични фронт), а према Улици краља Милутина у дужини од 42м (од 71м). Оваква подела извршена је према функционалним карак теристикама објекта и естетским теж њама аутора. Фасада према Улици краља Милана издељена је на укупно четири сег мента, од којих само један, уз постојећи су седни објекат, нема двоструку фасаду. Ово је урађено како би се објекат што боље повезао са суседом и уклопио у постојећу градску матрицу, као и да би се смањио утисак пре велике дужине уличног фронта (Сл.4.). Одрживи развој градова - архитектура 31 Сл. 4. Изглед комплекса према Улици краља Милана

33 Сл. 5. Изглед комплекса према Улици краља Милутина Одрживи развој градова - архитектура 32 Део у Улици краља Милутина подељен је на три сегмента, од којих само један, у коме се налазе пословни апартмани и који се наслања на суседну зграду, нема двоструку фасаду. Овде је подела била мотивисана не само тежњом ка уклапању у контекст, већ и функционалним разлозима, пошто су пословним апартманима, који се налазе у мирнијем делу улице, пројектоване лође (Сл.5.). Укупна површина двоструке фасаде је 2455м 2 ( ). Сам концепт двоструке фасаде, у складу са захтеваним и потребним нивоом детаљности и разраде пројекта, био је дат на елементарном нивоу; приказана је као двострука стаклена опна са ваздушним међупростором ширине 60цм. Нису биле предвиђене хоризонталне ни вертикалне поделе тампонпростора, а као потконструкција спољне опне планирани су спајдер носачи. Замишљено је да стакла спољне опне буду размакнута, односно, да спојнице буду незаптивене, чиме би била омогућена потпуно слободна инфилтрација ваздуха у међупростор. Прве измене унете су у фази израде идејног архитектонског пројекта, која је због сложености и величине објекта праћена израдом идејних пројеката свих инсталација. Тада је одлучено да спољна опна буде заптивена, односно да се укине празан међупростор између стаклених панела у тој равни. Основни разлози за то били су ниво загађења спољног ваздуха који би створио велике проблеме у одржавању фасаде, као и чињеница да је у том случају кретање ваздуха значајно усложњено и готово немогуће да се контролише и усмерава. Уведени су, такође, линијски носачи од ламелираног стакла који смањују распоне стаклених плоча; примарни вертикални, ширине 60цм, који потпуно преграђују ваздушни простор по хоризонтали, и секундарни хоризонтални, ширине 20цм, који остављају могућност кретања ваздуха од најниже тачке овог склопа на којој је предвиђено узимање ваздуха, до највише тачке на којој се загрејан ваздух избацује у спољашњу средину. Последње корекције до сада, на концепту двоструког омотача пословног комплекса, извршене су у фази главног пројекта. У току разраде архитектонског решења приступило се детаљној анализи различитих типова двоструких фасада, како би био изабран онај који највише одговара намени и локацији објекта. Постоји неколико типологија двоструких фасада, а основни критеријуми за класи фикацију су однос спољашњег, унутрашњег ваздуха и ваздуха у међупростору и регу лисање струјања ваздуха у шупљини фасаде. Прва подела која нас овде занима третира заптивеност спољне и унутрашње опне и ту можемо да издвојимо четири основна типа: 1) спољашња и унутрашња опна двоструке фасаде су заптивене и нема мешања ваздуха са оним у међупростору; 2) спољашња опна је местимично отворена, а унутрашња је заптивена; летњи и зимски режим коришћења исти, а ефекат сличан као у претходном типу, с тим што је ин фи л- трација ваздуха у међупростор већа, па се лети спречава прегревање; 3) спољашња опна је заптивена, а унутрашња има прозоре који могу да се отварају; побољшана је вентилација унутрашњег простора, јер се загађен ваздух природним путем извлачи из просторија; и 4) оба слоја омотача имају отворе; овај тип је најсложенији али и најфлексибилнији, јер у највећој мери омогућује при лагођавање различитим условима спољашње

34 средине, отварањем и затварањем прозора на уну трашњој фасади, док су отвори на спољној фасади обично стално отворени, мада и њихов режим може да се контролише, што захтева већа улагања и технич ки је сло женије. У сва четири случаја, шупљина између спољашње и унутрашње фасаде служи као тампон зона у којој ваздух може да мирује (режим који је у нашим климатским условима погодан за зимски период, јер мирујући ваздух представља додатну топлотну изолацију) или да се креће, природним или вештачким путем (режим који је у нашим климатским условима погодан за летњи период, када се проветравањем хлади спољна површина унутрашње опне двоструке фасаде). За пословни објекат о коме је овде реч, као и за наше климатске услове, најпогоднији су типови 2 и 4. Пошто се зграда налази у зони нешто повећаног загађења ваздуха, отварање прозора на унутрашњој фасади није неопходно, а у неким периодима није ни пре поручљиво. Посебан проблем може да представља претпостављена неусклађеност жеља различитих корисника, па истовремено отварање прозора у неким деловима и затварање у другим, може да угрози рад система за вештачку вентилацију и климатизацију који је у сваком случају неопходан. Међутим, уколико се тај проблем превазиђе, највиши комфор у коришћењу постиже се четвртим типом, јер омогућује природно проветравање онда када је квалитет спољног ваздуха задовоља вајући, што позитивно делује како на микро климу радних простора, тако и на психу ко ри сника. Овај тип, такође, обезбеђује највеће енергетске уштеде, јер омогућава хлађење омотача лети и смањивање топ лот них добитака, а својом улогом тампон-зоне смањује топлотне губитке зими. Смањује се и зависност од вештачке вентилације. Друга подела од интереса третира саму структуру ваздушног међупростора, која утиче на кретање ваздуха, и ту се такође издвајају четири типа, у којима је међупростор: 1) по вертикали и хоризонтали неподељен; 2) подељен по вертикали хоризонталним прекидима, обично на месту међуспратних конструкција, на зоне висине једног или неколико спратова; 3) подељен и по вертикали и по хоризонтали на касете ; и 4) подељен на касете, које су повезане са делом фасаде несегментираним по висини, који чини неку врсту вертикалног канала и поспешује извлачење ваздуха ( ветре њак ). Недостаци првог типа су могућност прегре вања ваздуха на вишим етажама, несметано распростирање звука и пожара из унутраш њег простора, преко ваздушног међу про сто ра, по хоризонтали и вертикали. Други тип у потпуности елиминише први недостатак и спречава ширење пожара са спрата на спрат, с тим што може да дође до мешања загађеног ваздуха са доње етаже са спољним ваздухом који улази у међупростор горње етаже. Остаје проблем акустичког издвајања радних про стора, али овог пута само на једној етажи, по хоризонтали. Трећи тип решава и проблем зву ч ног комфора, а четврти се примењује ка да је претпостављена брзина кретања вазду ха по вертикали сувише мала и не омогућује довољан број измена. Као најпогоднији тип изабран је тип 4, са касетама спратне висине (3,6м), и ширине која одговара половини чистог ра стојања између стубова (3,75м), уз које су формирани вертикални канали. Мања ширина довела би до увећања трошкова изградње, а већа води ка ефектима сличним као код примене другог типа. Хоризонтална подела је у виду металних трака, које имају функцију ношења спољне опне, спречавају продор ваздуха са ниже етаже на вишу, и омо гу ћавају пролазак људима ради одржавања фасаде. Предвиђен је и посебан елемент са њене спољне стране који омогућава узимање и избацивање ваздуха. Како би се спречила инфил тра ција избаченог ваздуха са нижих етажа у међупростор виших, ови елементи су смакнути по вертикали, односно, упо требљен је систем дијагоналног кретања ваздуха (Сл. 6. и 7.). Сл. 6. Схема дијагоналног кретања ваздуха Одрживи развој градова - архитектура 33

35 Сл. 7. Схема примењеног система двоструке фасаде основа и пресек У фази главног пројекта, у складу са ва жећим прописима, урађени су и прорачун топлотне 3 и звучне заштите, као и пројекат термотехничких инсталација. Усвојени кли матски услови су у складу са другом кли матском зоном у којој се налази Београд (Табела 1.). Табела 1. Усвојени климатски услови Зимски период Летњи период Спољна пројектна температура Te = -18 [C] Te = +18 [C] Унутрашња температура Ti = 20 [C] Ti = +18 [C] Спољна влажност Fe = 90 [%] Fe = 65 [%] Унутрашња влажност Fi = 60 [%] Fi = 65 [%] Одрживи развој градова - архитектура 34 Параметри за пројектовање термотехнич ких инсталација су следећи: за грејни период (зима) ts = -18 o C и φ = 95%; и за период хлађења (лето) ts = +33 o C и φ = 33%. Унутрашњи пројектни параметри усвојени су према намени просторија, тако да радни простори, канцеларије, сале за састанке и кабинети треба да имају следеће вредности: зими tu z = 20 o C +,- 1,5 o C и φ= 40-50%; и лети tu l = 26 o C +,- 1,5 o C и φ= 50-60%. Број особа одређен је према критеријуму 6-8m 2 корисног про стора за једну особу код канцеларија, а 18m 2 код кабинета. Унутрашња топлотна оптерећења за прорачун добитака топлоте износе: од људи сензибилно 65W и латентно 55W по особи; од осветљења 25 W/m 2 ; и од компјутера 150 W по уређају. Потребна количина свежег ваздуха 40m 3 /h по особи и 100 m 3 /h по wc шољи и 50 m 3 /h по писоару код мокрих чворова. Прелиминарни прорачуни потврдили су претпоставке о очекиваним резултатима примене двоструке фасаде, пошто овакав склоп доприноси смањењу спољне буке за 30-50dBA, смањује коефицијент пролаза топлоте у односу на класичне фасадне омотаче за око 0,7W/m 2 K и специфичне трансмисионе губитке до 40 одсто, на делу објекта где је примењена двострука фасада. Трошкови изградње фасаде повећани су за одсто у односу на случај са класичном зид-завесом. Следећи корак је израда посебног пројекта двоструке фасаде, која као сложени архи тектонско-грађевински и техничко- 3 Прорачун топлотне заштите рађен је према ЈУС У.Ј5.600 из и ЈУС У.Ј5.510 из године. Прорачун дифузије во дене паре и стабилности конструкције у летњим усло вима је урађен према ЈУС У.Ј5.520 и ЈУС У.Ј5.530 из године.

36 тех но лошки систем треба да буде интегрисана са системима термотехничких и електро енергетских инсталација. Ова фаза у великој мери зависи и од избора извођача фасаде, јер различити произвођачи имају своје специфичне системе и технологије, који су отворени, пошто двострука фасада, као посебан склоп, за разлику од класичне зидзавесе, изискује значајна прилагођавања сваком појединачном случају, наме ни и локацији, како би њени потенцијали били искоришћени до максимума. Тек тада је могуће урадити моделе и симулације понашања омотача објекта у задатим усло вима, који могу додатно да утичу на избор материјала и процену коначних ефеката. ЗАКЉУЧАК Велике стаклене површине зид-завеса, иако веома присутне као обликовни елемент архитектуре друге половине прошлог века, истовремено битно утичу на додатну енергетску потрошњу, с обзиром да је тек уз употребу система за вештачку климатизацију могуће постизање потпуног унутрашњег комфора. На глобалном плану овај проблем се актуелизује 70-тих година XX века, са енергетском кризом светских размера. Новонастала ситуација није омела архитекте у њиховој па си онираној употреби стакла, већ је била само упозорење да се морају истражити нови начини за материјализацију стаклених фасада. Концепт транспарент нос - ти је и даље акту елан, али се средства којима се постижу ефекти прозрачности унапређу ју у техничко-технолошком смислу. Студија случаја пословног комплекса у улици Краља Милана и Краља Милутина у централној градској зони Београда по ка зала је да је примена двоструке фасаде за локалне микро кли матске услове примерена и да се својим визуелним потен ци јалом уклапа у амбијенталне вредности ужег градског центра, одговарајући на изазове усаглашавања старог и новог, тра ди ционалног и модерног. До типа двоструке фасаде дошло се кроз сам процес пројектовања. Полазиште је била архи тек тонска мотивација, тежња да се двоструком фасадном опном са предњим омотачем од стакла произведе ефекат ненамет љиве естетике стакла, а да се чврстом структуром у позадини потенцира континуитет затечене архитектуре. Међутим, анализом локалних микро кли мат ских услова показало се да је неопходно двоструку фасаду увести у систем функцио ни сања згра де у циљу побољшавања унутраш њег комфора и смањења утрошка енергије. Методологија пројектовања објеката са дво струким фаса дама има неке специфич ности. Овај склоп мора да се од почетка посматра као инте гра лни део како архитектонске структуре, тако и инсталационих система, да би се његове мо гућности искористиле у потпуности. Прецизни прорачуни и симулације понашања овог скло па у различитим условима спољашње средине могу да уследе тек у каснијим фазама пројектовања фасаде, те додатно одређују одабрани концепт из аспекта пројектовања детаља, евентуалног избора материјала по себних и побољшаних карактеристика итд. Ипак, на архитекти остаје да у складу са ка рактеристикама локације и са жељеним архитектонским изразом на челно дефинише концепт двоструке фасаде. При том треба имати у виду да примена двоструких фасада није увек оправдана, те да треба пажљиво анализирати локацију и програм, како се овај концепт не би компромитовао погрешном применом у случајевима када не може да произведе очекиване резултате. Примена овог типа фасаде у нашој средини је тек у зачетку, иако се идеја о томе јавила пре скоро три деценије, што је било напредно и на светском нивоу. Показало се да постоје реална ограничења као последица недовољног познавања материје и инертности у прихватању нових система градње. У првом реду то су застарели прописи и стандарди из области грађевинске физике и против по- Одрживи развој градова - архитектура 35

37 жарних услова којима није регулисана област двоструких фасада, па је за прорачуне и препоруке једино могуће користити претпо с тављене еквиваленте. Затим су ту и проблеми који се јављају у погледу прорачуна дозвоље них урбанистичких параметара, где још увек није дефинисан третман простора који се формира између два слоја двоструке фасаде да ли је као граница унутрашњег простора меродавна унутрашња и спољашња опна. Исправна и комплетна примена система двоструке фасаде подразумева и нешто веће иницијалне трошкове пројектовања и изградње у односу на постојеће системе градње у домаћој грађевинској пракси, што је још један фактор који у садејству са непознавањем материје и предности које овај систем доноси, окреће инвеститоре већ провереним и устаљеним решењима, те је потребно радити на њиховој едукацији и указивати на чињеницу да се почетно већи трошкови брзо враћају током експлоатације објекта. Сматрамо да ће постојећа ситуација у контексту описаних проблема, иако за сада споро, у скорој будућности ипак да се промени, с обзиром да проблематика енергетске ефикасности и рационалности полако излази из чисто теоретског оквира и бива опера ционализована кроз давања посебних препорука у складу са европским директивама из ове области. Директива 2002/91/ЕЦ Европског парламента од 16. децембра године о енергетској ефикасности зграда укључује се и у разматрања унапређења грађевинског фонда посредством Агенције за енергетску ефикасност Републике Србије. Ова директива обухвата и препоруке везане за редефинисање прописа и стандарда из области пројектовања архитектонских објеката и то према намена ма, што ће у сваком случају битно утицати на ме тодологију пројектовања. Међу мерама које би могле да допринесу појачаној бризи о енергетској ефикасности објеката су увођење енергетске сертификације зграда и одре ђива ње минималног удела обновљивих извора енергије у укупној пот рошњи изграђених објеката. Овај рад представља тежњу да се допринесе сагледавању проблема који су релевантни у локалним условима, како из аспекта при менљивости концепта тако и реалних ограничења која директно успоравају процес интегриса ња у домаћу градитељску праксу. Одрживи развој градова - архитектура 36 Литература Антић, И. и др. (ур.) (1977.), Славија I, приказ радова конкурса за урбанистичко-архи тек тонско решење блока између улица: Бориса Кидрича, Маршала Тита, Светозара Марко ви ћа и Његошеве у Београду, Београд, ЗОИЛ Дунав /РК Београд Грубачевић, М. и др. (ур.) (2007.), Квалитет животне средине града Београда у го дини, Београд, Секретаријат за заштиту жи вотне средине/ Градски завод за јавно здрав ље/регионални центар за животну средину за Централну и Источну Европу Ивковић, В. и Крашевац, Б. (1982.), Пројек товање стаклене фасаде објекта Славија I у Београду, Изградња 7/82, стр Марић, И. и Манић, Б. (2006.), Одржива архитектура на примеру пројекта за објекат на углу улица Краља Милана и Краља Милу тина у Београду, Архитектура и урбанизам 18/19, стр Directive 2002/91/EC of the European Parliament and of the Council of 16 December 2002 on the energy performance of buildings, Official Journal L 001, 04/01/2003 P pren Curtain walling terminology (2004.), Comite Europeen de Normalisation, Bruxelles

38 Душан Вуксановић * ПРИНЦИПИ АРХИТЕКТОНСКОГ И УРБАНИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТОВАЊА У КОНТЕКСТУ ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ ЗГРАДА Резиме У раду су анализирани неки од принципа у архитектури и урбанизму, профилисани према захтјевима енергетске ефикасности, који се примјењују у раној фази процеса пројектовања, односно заснивања архитектонског или урбанистичког рјешења. По својој природи ове пројектантске стратегије имају улогу да буду довољно обухватне да обезбиједе примјену својих кључних потенцијала, али истовремено да буду и довољно једноставне како не би оптерећивале пројектанте претјераном количином информација. Разматрани су пројектантски модели за пасивно гријање, пасивно хлађење и природно освјетљавање простора који се првенствено односе на ниво објекта, зграде, али и одговарајући принципи за ниво насеља или градског блока. Подређивање пројектантског концепта једном од наведених пасивних принципа, односно њихова заступљеност и усаглашавање у оквиру дневних и сезонских циклуса, зависи од локалних климатских услова и врсте објекта (стамбени, пословни, школски). Приказ модела пропраћен је тумачењем феномена утицаја (клима, намјена) и одговора (концепт, пасивне компоненте), везаних за одређену стратегију, и илустрацијом стратегије на примјеру изведеног објекта (case study). Теме пројектантских стратегија везане за енергетску ефикасност разматране су кроз различите нивое, као што су просторна организација, облик и додате компоненте зграде, као и састав и карактеристике елемената спољашњих конструкција - фасада и кровова. Кључне ријечи: архитектонска форма, енергетски критеријуми, пасивни принципи, пројектантске стратегије STRATEGIES IN ARCHITECTURAL DESIGN AND URBAN PLANNING IN THE CONTEXT OF ENERGY EFFICIENCY IN BUILDINGS Abstract Some of the design concepts in architecture and urban planning, created on demands of energy efficiency, that apply in early stages of design process a schematic design, i.e. in the phase of creating the basis of architectural or planning solution, are analysed in this paper. These design strategies have a role to be comprehensive enough to provide application of their key potentials, but at the same time they need to remain simple enough and not burden a designer with inadequate number of information. Design models for passive heating, passive cooling and natural lighting that reffer to the buildings mainly have been considered, together with the principles for the settlements or building groups. Guiding a design concept towards the one of described design principles e.g. their application within the diurnal and seasonal cycles, depends on local climatic conditions and type of building (residential, commercial or educational). The presentation of a model is followed by the explanation of the phenomena of impacts/influences (climate, program) and answers (the concept, passive components) related to a certain strategy, and by the illustration of a strategy on a realized object (case study). Issues of design strategies on energy efficiency are considered through different levels, e.g. through spatial organization, form and added components of buildings, as well as structure and characteristics of elements of external structures façades and roofs. Key words: architectural form, energy criteria, passive principles, design strategies * Ванредни професор на Архитектонском факултету Универзитета Црне Горе, Архитектонски факултет, Цетињски пут бб, Подгорица, Тел.: 081/ ; Fax: 081/ ; dusan@cg.ac.yu Одрживи развој градова - архитектура 37 УДК :620.9

39 Увод Основна премиса је да се највећи дио одлука које утичу на потрошњу енергије у згради доноси управо у почетној фази пројектовања у фази разматрања функционалних схема и прелиминарних форми. Пројектантски напор, потребан за грубо сагледавање енергетских аспеката у овој фази, је мали у поређењу са напором који је потребан касније. Образложење ове тезе лежи у околности да се активност пројектанта одвија првенствено у смислу синтезе (повезивање и укрштање идеја), а не у смислу анализе. Сходно томе, информација и анализа проблема треба да буду представљене, прије свега, на начин који генерише архитектонски облик. То помаже пројектанту да разумије како се форме, генерисане по енергетским критеријумима, уклапају у форме које су настале по другим принципима. О АНАЛИЗИ КОЈА ПРЕТХОДИ ПРОЦЕСУ ПРОЈЕКТОВАЊА Одрживи развој градова - архитектура 38 Анализа контекста природне и грађене средине Анализа која претходи процесу пројектовања омогућава пројектанту упознавање са природним и/или (антропогеним дјеловањем) створеним условима локације. Ријеч је о анализи контекста природне и грађене средине која обухвата: анализу карактеристика сунчевог зрачења, вјетра и освјетљаја за одређену локацију и тип климе, анализу самог објекта - од архитектонске форме до структуре спољашњих конструкција, као и намјену и режим коришћења објекта. Резултати анализе контекста примјењују се у фази формулисања пројектног задатка, тако што: помажу у дефинисању основног проблема: да ли је то гријање, хлађење или освjетљавање (топлотни и визуелни комфор); омогућавају увид у то како се потребе за топлотним и визуелним комфором мијењају током дана и током године, као и увид у то како промјене у облику зграде и њеним спољашњим конструкцијама утичу на ове потребе. Све претходне анализе, укључујући и пројектни задатак, резултирају обликовањем иде је о томе који пројектантски принципи треба да буду доминантни водећи. Садржај анализе Анализа климе обухвата анализу сунчевог зрачења, вјетра, сунчевог зрачења и вјетра посматраних заједно, дневног освјетљаја, и комфора. Анализа садржаја (програма) и режима коришћења обухвата анализу утицаја намјене зграде (стамбена, пословна, школска, хотелска, и др.) на ниво унутрашњих топлотних добитака, односно на потребе за гријањем и хлађењем. Анализа облика и омотача зграде (спољашњих конструкција) обухвата анализу утицаја облика зграде, њене величине и оријентације, и састава конструкција њеног омотача на могућности зграде да губи или прима топлотну енергију, што детерминише њене енергетске потребе. Посебни дио представља комбиновано разматрање интеракција биоклиматски дијаграм, преко којег се анализира комбиновани утицај интеракција климе, програма и облика на потребе за гријањем и хлађењем.

40 Архитектонски концепти енергетске ефикасности концепти пасивне архитектуре Критеријуми који се примјењују у одабиру пројектантских концепата/стратегија обухватају сљедеће аспекте: да се стратегија односи на енергију, да је по природи пасивна, да мо ра указивати на основну форму и релације у просторној организацији, да обухвата сагледавање утицаја одређене пасивне компоненте на изглед објекта (фасаду), укључујући и посљедице примјене одређеног функционалног елемента на касније фазе разраде про је кта. У складу са наведеним критеријумима, разматрани су кључни концепти пасивне архитектуре: пасивно гријање, пасивно хлађење и природно освјетљавање. ПРИНЦИПИ УРБАНИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТОВАЊА КАО ИЗРАЗИ ИНТЕГРИСАНИХ ОДГОВОРА НА ТИПОВЕ КЛИМЕ Уравнотежене урбане матрице (принципи намијењени гријању, хлађењу и природном освјетљавању) Урбане матрице улична мрежа и градски блокови могу бити оријентисани и димензионисани тако да интегрисано изразе бригу о сунцу, свјетлости и сјенци у складу са приоритетима климе. Оријентација и ширина улица значајно утичу на микроклиму у околини зграда, као и на могућности осунчавања и коришћења ваздушних струјања (вјетра) у зградама. Шире улице у правцу исток запад омогућавају боље зимско осунчавање, док шире улице у правцу преовлађујућих вјетрова поспјешују провјетравање на нивоу насеља. У појасу већих географских ширина (хладна клима сјеверне хемисфере) јужна оријентација је доминантнија у погледу коришћења сунца за гријање простора, у односу на средње географске ширине (умјерена клима), гдје је ситуација флексибилнија, јер укључује и отклоне до 30º у односу на јужну оријентацију. Уске улице у правцу сјевер југ омогућавају узајамно засјенчење зграда у топлим сувим климатима. Зависно од климе и врсте топлотног оптерећења зграде, различите комбинације пројектантских стратегија могу бити одговарају ће. Треба имати у виду да зграде код којих до минира унутрашње топлотно оптере ћење имају веће потребе за хлађењем, него зграде код којих доминира топлотно оптерећење преко омотача. Одрживи развој градова - архитектура 39 Сл. 1. Препоручене урбане матрице за различите типове климе: оријентација уличне мреже и пропорције габарита зграда Fig. 1. Recommended urban patterns in different climates: street orientation and proportions of building plans

41 ТИП ЗГРАДЕ ОДГОВОР Зграде са унутрашњим топлотним oптерећењем Зграде са топлотним оптер. преко омотача Први приоритет Други приоритет КОМЕНТАРИ хладна Завјетрина Сунце хладна хладна Сунце Завјетрина - Стриктна оријентација С-Ј због инсолације - Дисконтинуалне улице по правцу зимских вјетрова - Димензионисање улица у правцу И-З према инсолацији током прољећа и јесени - Оријентација С-Ј због инсолације - Дисконтинуалне улице по правцу зимских вјетрова - Димензионисање улица у правцу И-З према инсолацији у вријеме зимског солстицијума хладна Умјерена Зимско сунце, љетњи вјетар Зимска завјетрина, љетња сјенка - Оријентација +/-30 у односу на правац С-Ј за услове инсолације - Отклон оријентације у односу на љетњи вјетар - Димензионисање улица у правцу И-З према инсолацији; продужавање блокова у правцу И-З Умјерена сува Топла сува Љетња сјенка Љетњи вјетар, зимско сунце - Уске улице у правцу С-Ј због засјенчења - Ротирање у односу на С-Ј, ради повећања засјенчености улица - Димензионисање улица И-З према инсолацији, уколико је потребно; продужав. блок. у правцу И-З Одрживи развој градова - архитектура Умјерена влажна Топла сува и тропска сува Топла влажна и тропска влажна Топла влажна Тропска сува Тропска влажна Љетњи вјетар Сјенка током цијеле године Вјетар током цијеле године Љетња сјенка, зимско сунце Ноћни вјетар, дневна завјетрина Сјенка - Отклон оријентације у односу на љетњи вјетар - Модификовање оријентације ротирањем у односу на С-Ј, ради повећане засјенчености улица - Димензионисање улица И-З према инсолацији, уколико је потребно; продужав. блок. у правцу И-З - Широке улице због струјања вјетра - Уске улице у правцу С-Ј због засјенчења - Продужавање блокова С-Ј, ако су фасаде И-З засјенчене - Шире саобраћајнице пружају се у правцу И-З - Отклон оријентације улица у односу на доминантни вјетар - Уважавање вјетра секундарног правца - Потенцирање захтјева за струјањем вјетра кроз улицу 40 Табела 1. Оријентација и димензионисање (ширина) улица у односу на приоритет климе Table 1. Street orientation and layout by climatic priority

42 Сл. 2. Сјенке у вријеме љетњег солстицијума као функција оријентације улица Fig. 2. Summer solstice shadows as a function of street orientation Упоредна анализа сјенки у вријеме љетњег солстицијума показује ефекте различитих оријентација улица и карактеристике сјенки при различитим географским ширинама. Схеме приказују четвороспратне зграде уз улице ширине 18м. Оријентације у правцу С-Ј (правац меридијана) дају више сунца на јужним фасадама зими, док ротиране матрице показују тенденцију смањења зимских добитака, а повећања љетњих добитака, посебно на фасадама са отклонима према истоку и западу. Штавише, код зграда које не захтијевају зимско сунце за гријање, ротиране матрице дају уједначенију дистрибуцију инсолације на више фасада. Оријентација улица у правцу С-Ј резултира генерално са више сјенке на самим зградама, него ротиране матрице. Насупрот томе, ротиране оријентације обезбјеђују више сјенке на улицама током дана. То значи да ће код оријентације по правцу меридијана само једна улица бити засјенчена, док ће улице управне на њу бити осунчане. Ротиране оријентације обезбиједиће сјенку најмање на једној страни улице током већег дијела дана. С обзиром да око поднева зграде дају веома мале сјенке, и оријентација улица има мали значај, јужно оријентисане фасаде морају бити засјенчиване на нивоу самог елемента зграде (фасаде), док се за улице и тргове мора обезбиједити засјенчење путем наткривања. Планови ротирани за 22.5 исказују повећање засјенчености улица, при чему испуњавају критеријуме соларне оријентације и могу бити примјерени за умјерене климате. Како се ротација повећава у односу на меридијан, сјенке у мањој мјери покривају наспрамне зграде, што значи да се засјенчење мора у већој мјери обезбиједити на самим зградама. Одрживи развој градова - архитектура 41

43 Просторне организације насеља са комбинованом структуром зграда и зелених површина (принципи намијењени хлађењу - снижавању амбијенталне температуре ваздуха) Зелене површине могу имати 6-8 C нижу температуру у односу на изграђене и попло чане дјелове насеља, захваљујући комби на цији испаравања, рефлексије, засјенчивања и чувања хладне масе. Када су паркови за ступ љени у густо изграђеним зонама, локали зо вани облици струјања ваздуха, исказани у виду топлог ваздуха који се уздиже изнад густо насељених зона, бивају замијењени хладнијим ваздухом из озелењених зона. Корбизјеов план за Чандигар, Индија (1951.), односи се на специфичну климу коју карак теришу хладне зиме и топла сува љета, која се претварају у топла влажна са монсунима. Главне улице су оријентисане у складу са до ми нантним вјетровима, док систем линеарних зелених површина пресијеца центар сваког од великих градских блокова, омогућавајући ноћну ваздушну дренажу низ благо нагнути терен током честих вечери без струјања. Одрживи развој градова - архитектура 42 Сл. 3. План Чандигара са коридорима линеарних зелених површина за ваздушну дренажу градских структура Fig. 3. Plan of Chandigarh with corridors of linear green areas for air drainage of town blocks Утврђено је да ће више мањих зелених по вр шина, равномјерно распоређених кроз градско ткиво, имати већи расхладни ефекат него неколико већих паркова. Улице треба да буду оријентисане тако да омогуће прено ше ње хладнијег ваздуха на што веће раздаљи не. Хипотетичке студије наводе да за град од милион становника температуре ваздуха не почињу да опадају док испаравајуће зелене површине не достигну 10-20% од градске површине. Дијаграм стопе хлађења усљед ве гетацијског покривача показује пад темпе ратуре као функцију величине површине. Резултати се директно односе на Монтреал, али су примјењиви и на друге градове умје реног климата. Криве којима се изражава сни жавање температуре ваздуха показују нели не-

44 арно понашање, гдје 30% зелених површина са вегетацијом производи 66% потенцијалног хлађења оствареног испаравањем. Укупни расхладни ефекти вегетације резултат су комбинованих ефеката засјен чивања и испара ва ња. Дрвеће снижава температуру ваздуха, повећавајући исто вре мено влажност. У свим климатима комбиновани ефекат засјенчења и испаравања који потиче од дрвећа ствара уштеде у расхладној енергији величине 17 57% на 25% повећања површине под дрвећем. Сл. 4. Расхладни ефекат (снижавање температуре ваздуха) парка у Монтреалу и понашање расхладног ефекта у односу на површину под високом вегетацијом Fig. 4. Cooling effect (reducing of air temperature) from the park in Montreal and behaviour of cooling effect due to vegetation cover Сл. 5. Одређивање растојања између низова зграда формираних по правцу И-З Fig. 5. Spacing between East-West elongated building groups Морфологија групација - групације зграда формиране у виду издужених низова по правцу исток-запад (принципи намијењени гријању простора) Групације зграда формиране у виду низова по правцу исток-запад повећавају соларни захват и обезбјеђују осунчавање за сваку зграду. Одговарајуће растојање између зграда за раван терен детерминисано је упадним углом сунчевог зрака на дан зимског солстицијума (21. децембар). Растојање између зграда (S), према критеријуму сјенке, као један од примарних урбанистичких принципа, представља функцију висине зграде (Х), помножену коефицијентом чија вријед ност зависи од географске ширине (за вриједности до 52º с.г.ш.). Одрживи развој градова - архитектура 43

45 У случају новог стамбеног насеља Solar City Pilching u Linz-u, Аустрија (Foster, Herzog and Rogers), формирани су паралелни низови у правцу исток запад, тако што је вертикални габарит јужног сектора зграда диктиран углом сунца од 18º. Одређена редукција ра стојања између низова постигнута је изди за њем приземља од нивоа терена, као и изо стављањем сјеверне половине завршног спрата код неких објеката јужног низа. Код стамбеног комплекса на острву Ђудека, Венеција (Valle), формираног такође у правцу исток запад, највиши блок је лоциран на сјеверној страни, и спратност се постепено смањује ка југу. Сјенка од највишег блока не угрожава друге објекте, с обзиром да се са сјеверне стране насеља налази парк. За постизање, како соларног захвата, тако и заштите од сунца, обликовање силуете физичке структуре (попречног пресјека објеката) треба да се у што већој мјери уклапа у оквире соларног омотача који дефинишу углови зимског и љетњег сунца. Одрживи развој градова - архитектура 44 Сл. 6. Групације формиране у виду низова по правцу И - З: критеријуми сјенке у погледу размака објеката; аспекти соларног омотача у морфологији попречног пресјека Fig. 6. East-West elongated building groups: criteria of shadow in terms of building spacing; aspects of solar envelope in morphology of building section ПРИНЦИПИ АРХИТЕКТОНСКОГ ПРОЈЕКТОВАЊА ЗАСНОВАНИ НА КОНЦЕПТИМА ПАСИВНИХ ЗГРАДА (CASE STUDY) Пасивно соларно гријање примјена стакленика код вишеспратних зграда У архитектонском смислу, стакленици се повезују са основним корпусом зграде на два начина: као придодати, са једним заједничким зидом (отворени), или као уграђени, са три заједничка зида (полузатворени). Примарно преношење топлоте између стакленика и просторија којима служи обавља се конвекцијом кроз отворе у заједничком зиду. Заједнички зид може бити и термички изолован (са унутрашње стране), при чему преношење топлоте у потпуности зависи од пасивне (узгонске) циркулације, по потреби поспјешене и вентилаторима. Да би се обезбиједила довољна топлотна акумулација, у случају изолованог акумулацијског зида, потребно је користити масивну конструкцију и испод пода стакленика. Примјена стакленика код вишеспратних стамбених зграда: Solarhaus Lűtzowstrasse, Берлин, Рјешења ста-

46 кленика усклађена су са архитектонским рјешењем зграде: 1-етажни и 2-етажни стакленици примијењени су за нивое од другог до петог спрата, опремљени покретном клизајућом ноћном топлотном изолацијом; посебни стакленици намијењени су поткровљу; сјеверно оријентисане спаваће собе су денивелисане за ½ спратне висине, због стварања услова за осун чавање по цјелокупној дубини зграде гријање и освјетљавање. Сл. 7. Примјена стакленика код вишеспратних стамбених зграда: Solarhaus Lűtzowstrasse, Берлин, Fig. 7. Use of sunspaces in multi-storey residential buildings: Solarhaus Lűtzowstrasse, Berlin, 1990 Сл. 8. Природна вентилација за пасивно хлађење коришћење попречне и узгонске вентилације: BRE Building, Garston, UK, Fig. 8. Natural ventilation for passive cooling use of cross- and stack-ventilation: BRE Building, Garston, UK, 1997 Пасивно хлађење - природна вентилација Природна вентилација као механизам за пасивно хлађење простора примјењује се кроз два принципа: као попречна и као узгонска вентилација. Попречна вентилација може бити ефикасна стратегија за хлађење простора у случају када има вјетра и када је спољашња температура ваздуха нижа од унутрашње. Имајући у виду промјенљивост карактеристика вјетра, као и разнолике створене факторе који ремете пожељна струјања из околине, поузданије рјешење представља узгонска вентилација (вентилација по вертикали). Узгонска вентилација омогућава сличне расхладне ефекте као попречна вентилација, при чему не зависи од оријентације. Ефикасност овог типа природне вентилације представља функцију вертикалног растојања између тачака улаза и излаза ваздуха (градијент притисака ваздуха), величине и односа профила и отвора кроз које се креће ваздушна струја, и разлике између спољашње и средње унутрашње температуре, мјерене по висини просторије. Одрживи развој градова - архитектура 45

47 Природна вентилација (попречна и узгонска) пасивно хлађење: Building Research Establishment Office Building (BRE Bldg), Garston, UK, Примијењени су механизми и попречне и узгонске вентилације: - Узгонска вентилација: пет димњака са јужне стране вентилише двије ниже етаже; растојање од мјеста улаза до мјеста излаза ваздуха веће је од двије спратне висине; јужна страна димњака је застакљена, како би се повећала температурска разлика између канала и околине, а тиме и узгонски ефекат. - Попречна вентилација: основе зграде су доминантно отвореног типа, без ходничких преградних зидова, при чему су на сјеверној страни, код формирања низа канцеларија, уведени и прекиди у диспозиционом смислу, ради обезбјеђења коридора за неометано попречно струјање ваздуха. Природно освјетљавање - рефлектујуће површине Рефлексија унутрашњих површина изузетно је важна за повећање вриједности интеррефлектоване компоненте свјетлосног днев ног чиниоца која иначе има кључну улогу у нивоу освјетљаја дјелова просторије удаљенијих од прозора. Важно је да површина која прва рефлектује дневну свјетлост буде свијетле боје, ради обезбјеђивања што веће количине дневне свјетлости рефлектоване у простор. Ова површина може бити под, када свјетлост долази директно, или плафон, када свјетлост долази индиректно - рефлектова њем са спољашњих површина које су у нивоу терена, или су формиране у склопу фасаде. Одрживи развој градова - архитектура Површина Препоручена рефлексија (%) Плафони Зидови Примјена рефлектора : Institute of Technology, Главни амфитеатар, Otaniemi, Finland, Alvar Aalto, Сунчева свјетлост долази са јужне стране и пада на свијетло обојене рефлектујуће површине. Геометрија површине рефлектора обез бјеђује равно мјерно дифузно распршивање дневне свјет лости у ентеријеру амфитеатра. Табела 2. Препоручене вриједности рефлексије завршно обрађених површина Table 2. Recommended values of finish reflectance 46 Сл. 9. Примјена рефлектора : Institute of Technology, Главни амфитеатар, Otaniemi, Finska, Fig. 9. Use of reflectors : Institute of Technology, Main auditorium, Otaniemi, Finland, 1975

48 Примјена рефлектора свјетлосних полица : Inland Revenue Offices, Nottingham, UK, Рефлектори - свјетлосне полице (light shelves) примијењене су код три ниже етаже приземља и прва два спрата. Завршни спрат има централну лантерну која обезбјеђује више унутрашње нивое освјетљаја. Свјетлост рефлектована од прозорских полица пада на сводасту површину таванице која обез бје ђује њену равномјерну дистрибуцију. Стак ле не полице су благо прозирне (пропуштају 20% свијетлости), чиме је избјегнут бљесак у случају потпуно рефлектујућих површина. Сл. 10. Примјена рефлектора свјетлосних полица : Inland Revenue Offices, Nottingham, UK, Fig. 10. Use of reflectors light shelves : Inland Revenue Offices, Nottingham, UK, 1995 Заштита од сунца примјена баријере од листопадне вегетације Сл. 11. Коришћење природне пузавице као елемента за заштиту од сунца на пословној згради у Сантиагу, Чиле, Fig. 11. Use of natural vines as element for shading on commercial building in Santiago, Chile, 1999 Слој/елемент, додат са спољашње стране прозора/стаклене фасаде, може ефикасно заштитити стаклену површину и тиме редуковати соларне топлотне добитке. Специфич ности примјене различитих елемената за засјенчивање (хоризонталних, вертикалних или укрштених брисолеја) везане су за неодговарајућу сезонску прилагођеност потребама спријечавања или омогућавања продора сунчевог зрачења (свјетлосног и топлотног) у просторије. У том смислу, поред покретних застора типа sunscreen, листопадне пузавице пружају ефикасно засјен чење, с обзиром на приро дну усклађеност ритма листања током године са сезонским потребама у погледу заштите од сунца. Примјена вегетацијске баријере од листопадне пузавице: Consorcio Vida Offices, Santiago, Chile, Примијењен је вертикални screen од винове лозе, засађене у линеарну жардињеру, као заштита од изузетно неповољног западног сунца. Носећи рам је постављен на 1.5м од фасаде. Лишће лозе бло кира око 60% соларног топлотног оптерећења зида. Значајна је околност да винова лоза производи густу структуру од лишћа много брже него дрвеће. Одрживи развој градова - архитектура 47

49 Концепт интегрисане зграде са атријумом Примјена интегрисаног концепта зграде са атријумом: Lillis Business Complex, University of Oregon, USA, Главни хол атријум нове зграде Факултета за студије бизниса представља централни уређај примијењених система енергетске ефикасности који садржи и пасивне и активне системе. Пасивни системи односе се на природну вентилацију и природно освјетљење, а активним системима припадају панели са фотонапонским ћелијама, интегрисани у стаклену фасаду. Сл. 12. Главни хол - атријум зграде Lillis, Oregon, SAD, 2003.: кључна улога у систему природне вентилације и висок квалитет природног освјетљења Fig. 12. Main hall atrium at Lillis building, Oregon, USA, 2003: key role in system of natural ventilation and high performance of daylighting 48 Систем оптимизоване комбинације природног и електричног освјетљења радног про стора заснива се, с једне стране, на брисо лејима чији се положај аутоматски прилаго ђава интензитету сунчеве свјетлости током дана, док је, с друге стране, интензитет вјештачког освјетљења условљен и сензорски дозиран пропуштањем и интензитетом днев не свјетлости. Брижљиво пројектоване учио нице и канцеларије могу се користити готово цијеле године без употребе вјештачког освјетљења.

50 ЗАКЉУЧЦИ Анализа енергетских карактеристика зграде омогућава пројектанту да схвати или боље разумије како зграда користи енергију. На тај начин се стварају услови да одгова рајући архитектонски и урбанистички кон цеп ти постану интегрални дио почетне пројек тантске идеје. Теме пројектантских стратегија везане за енергетску ефикасност разматране су кроз различите нивое: кроз организацију прос тора и облик, али и кроз посебне функционалне компоненте зграде додате и/или интегрисане у конструкције фасада и кровова. Подређивање пројектантског концепта једном од основних пасивних принципа, односно њихова заступљеност и усаглашеност у односу на дневне и сезонске циклусе, зависи од локалних климатских услова и врсте објекта (стамбени, пословни, школски). Приказани примјери имају парадигматски карактер, с обзиром на обим и интензитет примјене концепата енергетски ефикасне архитектуре, због чега их не треба посматрати као једино прихватљиве домете у контексту теме, јер пажњу и афирмацију заслужују и она архитектонска рјешења која енергетску ефикасност остварују у оквиру стандардних рјешења у обликовању и материјализацији зграде. ЛИТЕРАТУРА G.Z. Brown, M. DeKay: Sun, Wind & Light Architectural Design Strategies, Second Edition, John Wiley & Sons, Inc., United States, 2001 Д. Вуксановић: Модел енергетске и еко лошкерехабилитације хотелских објеката на примјеру хотела Маестрал, Алтернатив ни извори енергије и будућност њихове примјене у земљи, Научни скупови-књига 65, Одељење природних наука-књига 8, стр Црногорска академија наука и умјет ности, Подгорица, J. Reynolds: Heating Seminar, University of Oregon, School of Architecture and Allied Arts, United States,

51 О ДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДОВА урбанизам Радмила Ђорђевић ( ), Стара зграда на углу Нушићеве и Дечанске улице, 1926.

52 Ана Богданов*, Божидар Манић**, Јасна Петрић*** ПРИСТУП ПРОУЧАВАЊУ МЕТОДА АНАЛИЗЕ И ОБНОВЕ УРБАНОГ ТКИВА ПОСМАТРАЊЕМ ГРАДА КАО ВИШЕСТРУКЕ ФРАКТАЛНЕ СТРУКТУРЕ Резиме: Урбане форме и процеси могу да се посматрају као фракталне структуре, будући да се у њиховом наизглед хаотичном развоју и сложености може уочити унутрашњи ред и правилност, који могу да се квантификују и опишу методима фракталне анализе. Одре ђивањем фракталне димензије могуће је квантификовати степен неправилности, сложености и хијерархичности урбаних структура, као и степен урбаних транс формација у различитим временским пресецима. Метод фракталне геометрије се користи у анализи просторног распореда по пу ла ције, мрежа и намена, јер више од детерминистичких метода одговара природи урбаних насеља као отворених, нелинеарних и динамичких система. Фрактална геометрија у том смислу пред став ља средство да се упозна комплексна морфолошка структура градова и урбаних насеља уопште, међуодноси унутрашњих елемената простора, и на основу тога предвиде могућ ности даљег развоја. Осим тога, на темељу анализе урбаних матрица путем фракталне геометрије, може да се евалуира процес развоја насеља и раста, те направи компаративна анализа развоја у различитим просторним и временским оквирима. Имајући у виду да градско ткиво у својој сложености подразумева тесније повезивање и разноликост, што је у супротности са једно личношћу и распршеношћу структура које све више карактеришу урбани раст и развој, овај рад представља прилог истра живању могућности да се савременим урбаним насе љима поврати дух спонтаности и хумана размера путем примене модела раста заснованих на фрак талној геометрији. Кључне речи: град, обнова, фрактална геометрија, урбане матрице, развој, раст * мр Ана Богданов, д.и.а., истраживач сарадник, Инсти тут за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Бу ле вар краља Александра 73/II; е-адреса: anab@iaus.org.yu ** Божидар Манић, д.и.а., истраживач приправник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II; е-адреса: bozam@iaus. org.yu *** др Јасна Петрић, д.п.п., научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II; е-адреса: jasna@iaus.org.yu AN APPROACH TO STUDY OF METHODS FOR URBAN ANALYSIS AND URBAN FABRIC RENEWAL IN OBSERVATION OF A CITY AS A MULTIPLE FRACTAL STRUCTURE Abstract: Urban forms and processes can be observed as fractal structures since in their seemingly chaotic development and complexity it can be noticed an internal order and regularity, which could be quantified and described by the methods of fractal analysis. With determination of fractal dimension it is possible to quantify the level of irregularity, the complexity and hierarchy of the urban structures, as well as the level of urban transformations in various time intersections. The fractal geometry method has been used in analyses of spatial distribution of population, networks and utilities, because it corresponds more than deterministic methods to the nature of urban settlements as open, non-linear and dynamic systems. In that sense, fractal geometry becomes the means to grasp a complex morphological urban structure of urban settlements in general, the interrelationships between the inner spatial elements, and to predict future development possibilities. Moreover, on the basis of urban pattern analysis by means of fractal geometry, it is possible to evaluate the growth and development process and to perform a comparative analysis of development in spatially and temporarily different settlement settings. Having in view that complex urban fabric presumes tight connections and diversity, which is in contrast to sprawl and monotony which increasingly characterize urban growth and deve - lopment, this paper is a contribution to research of potential for modern urban settlements to regain the spirit of spontaneity and human dimension through application of development models that are fractal geometry based. Key words: city, renewal, fractal geometry, urban patterns, development, growth Одрживи развој градова - урбанизам 51 УДК

53 УВОД Овај рад представља увод у истраживање могућности примене фракталне геометрије у области обнове и развоја градова, где се она користи као аналитичка и дескриптивна ме то да. Појам фрактала се први пут среће у ма те матици, у вези са развојем метода за опи сивање и квантификовање сложених форми и нелинеарних динамичких процеса. Најчешћа употреба фракталне геометрије у урбанистичком и просторном планирању је пре ко математичких модела за квантификацију морфолошких карактеристика урбаних насеља, и анализу, праћење и моделовање процеса који се у њима дешавају. Осим тога, неки аутори користе поставке фракталне геометрије да би упоредном анализом својстава традиционалног и модерног града покушали да докажу тезу о инфериорности савремених планских решења. Намера нам је да у овом раду изнесемо основне принципе фракталне геометрије у контексту урбаног развоја и дамо критички осврт на неке од данас присутних теоријских приступа овој проблематици. У првом делу рада се описује појам фрактала и износе основне поставке фракталне геометрије. У другом делу се излаже веза између фрактала и урбаних структура и описују методи за одређивање фракталне димензије градова, уз анализу примера Милана, Солуна и Базела, квантификованих кроз примену метода фракталне геометрије. Затим ће бити приказан приступ урбаној обнови који се заснива на поређењу фракталних својстава традиционалних и модерних градова. У закључним разматрањима се још једанпут указује на карактеристике метода, уочене предности и недостатке. ПОЈАМ ФРАКТАЛА Одрживи развој градова - урбанизам 52 Фрактали су сложене геометријске форме за које још увек не постоји јединствена дефиниција, па се најчешће описно одређују. То су неравни и неправилни облици, које карактеришу хијерархичност и самосличност 1, односно, одлика да могу да се поделе на делове од којих је сваки умањена копија целине. Показало се, међутим, да њиховој компликованој графичкој представи одговарају једноставне формуле алгоритми, чијим се више струким понављањем фрактали генеришу од почетних облика, тако да њихова коначна форма у великој мери зависи од иницијалних услова. Због своје визуелне сложености, фрак тали не могу на одговарајући начин да се опишу коришћењем језика еуклидске геометрије, те је развијена посебна научна дисциплина која се њима бави фрактална геометрија (Mandelbrot, 1982.). На пример, бројни сложени природни облици (морске обале, папрат и др.), који одступају од савршених еуклидских форми, могу да се прикажу коришћењем фракталне геометрије, кроз једноставна правила геометријских транс формација од основног елемента. Међу нај познатије примере математичких фрактала спадају Кохова крива (Сл. 1.), Манделбротов скуп (Сл. 2.), троугао Шјерпињског (Сл. 3.) и др. Појам фрактала и фракталне геометрије увео је у науку математичар Беноа Манделброт (Benoit Mandelbrot) године у својој књизи Les objets fractals: forme, hasard, et dimension. Бројне облике, које данас називамо фракталним, математичари су истраживали и раније, али је тек Манделброт заокружио дефиницију појма, а затим је разрадио, али и популарисао својим делима, у првом реду The Fractal Geometry of Nature из Један од најзначајнијих научних радова у овој области, његово пионирско дело How long is the coast of Britain? Statistical self-similarity and fractional dimension, објављен је још у часопису Science. У овом раду се још увек не користи термин фрактал, али се јавља појам разломачке, нецелобројне димен зије (fractional dimension), која служи да опи ше сложеност географских крива, њихову ра зу ђеност и самосличност. Ту димензију Манделброт означава са D и 1 Постоји неколико врста самосличности: права самосличност, код које се делови и целина разликују само у размери; самоафиност, где елементи на поједи ним нивоима могу да се трансформишу рефлексијом, ротацијом и транслацијом; и статистичка самосличност, која је и најчешћа. 2 У питању је друго, допуњено и прерађено издање енглеског превода књиге Les objets fractals: forme, hasard, et dimension.

54 Сл.2. Манделбротов скуп Fig.2. Mandelbrot set Сл.1. Кохова крива Fig.1. Koch curve описује је као показатељ (само)сличности кривих линија (Mandelbrot, 1967.). Он сматра да је дужина географских крива обично бесмислен појам, јер њена вредност зависи од степена уопштавања, односно, размере у којој се посматра, за разлику од вредности D. Концепт нецелобројне димензије (фрактална димензија 3 ) који је на овај начин уведен у науку, нашао је своју примену у различитим Сл.3. Троугао Шјерпињског Fig.3. Sierpinski triangle научним дисциплинама, како у истраживању природних или вештачких облика, тако и у истраживању сложених развојних про цеса. Фрактална геометрија је посебно допринела изучавању феномена ризика и случајности (Mandelbrot, 1967.), понашања нелинеарних динамичких система 4 и теорије хаоса уопште, јер је омогућила стварање нових, адекватнијих математичких модела. Одрживи развој градова - урбанизам 53 3 Термин фрактална димензија ( fractal dimension ) данас се користи уместо првобитног термина fractional dimension. 4 Нелинеарни динамички системи су, као и фрактали, високо осетљиви на почетне услове тзв. ефекат лептира.

55 Еуклидска димензија тачке је 0, линије 1, површине 2 и запремине 3. Неправилни и сложени, фрактални облици, међутим, за разлику од савршено правилних еуклидских, могу да имају нецелобројну димензију. Тако се, на пример, фрактална димензија линије која је изразито кривудава и тежи да испуни неку површину, приближава вредности 2 (Tannier and Pumain, 2005.), а просторни објекти са еуклидском геометријском правилношћу се сматрају специјалном врстом фрактала са целобројним фракталним димензијама 1, 2 и 3 (Shen, стр.419). Ако је дужина линије, када је резолуција 100м, једнака L, а када је резолуција 10м, Lx10 D-1, онда је фрактална димензија једнака D (Anas et al., 1998.). Ова димензија је основни показатељ који открива важне особине склопа фрактала, јер квантификује степен неправилности или фрагментације (Lagarias, 2007.). Такође указује на степен сложености и хијерархијске уређености (описује распоред елемената система око центра). Одрживи развој градова - урбанизам 54 ПРИМЕНА ФРАКТАЛНЕ ГЕОМЕТРИЈЕ У КОНТЕКСТУ УРБАНОГ РАСТА И РАЗВОЈА Фрактална геометрија је своју прву примену имала у проучавању природних облика и феномена, али су каснија истраживања показала да и урбане форме и процеси могу да се посматрају као фракталне структуре, јер је анализом њиховог раста и развоја могуће да се у наизглед хаотичним појавама уоче одређене правилности. Међутим, за разлику од правилних математичких фрактала, који су у потпуности самослични и детерминисани фракталном димензијом, урбана структура и урбани системи немају идеалну фракталну природу, која се огледа у јединственој фракталној димензији. Они имају такозвану статистичку самосличност, па фрактална димензија може да се разликује у зависности од просторног и временског оквира и размере. Коначна фрактална димензија може да се одреди тек након вишеструких анализа, тако да се урбани системи сматрају мултифракталима (Frankhauser, 1998.). Урбани процеси, преплитање разноврсних функција и њима кореспондирајућих просторних елемената, као резултат дају карактеристичну морфолошку структуру. Методом фракталне геометрије, морфолошке особине, које се уобичајено приказују графичким путем, квантификују се, што чини самерљивим и упоредивим различите нивое и различите типове насеља. Фрактална геометрија помаже у одређивању степена сложености морфолошке и функционалне диференцијације и међувеза између појединих елемената урбаних система. Примена фрактала посебну улогу има у анализи просторног распореда популације, мрежа и намена јер, више него детерминистичке методе, одговара природи урбаних насеља као отворених, нелинеарних динамичких система.

56 Одређивање фракталне димензије урбаних насеља Полазећи од тезе да урбане матрице представљају фракталне структуре које поседују фрактална својства сложености, хетерогености, хијерархијске уређености и самосличности, могуће је анализирати одређено урбано подручје путем одређивања његове фракталне димензије, која генерално представља основни параметар фрактала. У контексту ана - лизе раста и развоја урбаних подручја, она представља битан показатељ карактера урбаних структура, којим се квантификује сте пен неправилности, сложености и хијерархичности тј. гравитирања одређеном центру (Lagarias, 2007.). Поред тога, њоме је могуће пратити и квантификовати урбане трансформације у различитим временским пресецима. Вредности фракталне димензије се крећу у интервалу од 1 до 2, што су вредности које квантитативно описују геометријски карактер обима, односно површине подручја. За илустрацију се користи пример круга, код кога је, према концептима еуклидске геометрије, димензија површине 2, а димензија обима 1. Када се кружна линија која представља обим деформише, њена фрактална димензија постаје већа од 1 (условно речено, поред једне димензије дужине коју има, могуће је мерити и површину коју она заузима). Истовремено и површина одступа од идеално кружног облика, те се њена фрактална димен зија мења, односно, постаје мања од 2 (Сл. 4.). Аналогно овом теоретском примеру, фрактална димензија неправилне урбане матрице биће већа од 1 за обим подручја, док је фрактална димензија површине мања од 2. У процесу урбаног раста када се попуњава онај део површине који представља разлику површине у обиму идеално исправљене границе и површине коју обухвата неправилна, разуђена граница, мењају се вредности фракталних димензија. Граница подручја се на тај начин исправља, односно њена фрактална димензија се приближава вредности 1, док се димензија површине повећава тежећи вредности 2. Из овога се може закључити да су фракталне димензије обима и површине подручја у таквој међузависности да се, док се једна повећава, друга смањује. Ове вредности су од значаја да се упореде карактеристике одређеног урбаног подручја у различитим временским пресецима, што указује на карактер и интензитет урбаног раста у одређеном временском периоду. Сл.4. Однос фракталне димензије површине и фракталне димензије обима Fig.4. Relation between fractal dimension of the area and fractal dimension of the perimeter Одрживи развој градова - урбанизам 55

57 Ова метода је нарочито корисна код анализе периферних делова урбаног подручја која у првим фазама развоја показују велики степен разуђености границе и некомпактности изграђеног подручја. У каснијим фазама развоја може се уочити управо већа интеграција изграђеног подручја и постепено исправљање граница, као последица попу ња вања неизграђених делова урбане целине. Ове промене се могу исказати помоћу вредности фракталних димензија границе, односно површине целине, као што је то случај у анализи периферног подручја Солуна (Сл.5.) (Lagarias, 2007.). Одрживи развој градова - урбанизам 56 Вредност фракталне димензије се одређује помоћу компјутерских програма 5, међу којима се издваја софтвер Фракталајз ( Fractalyse ) који користи принцип бинарне компјутерске логике. Основне улазне податке представљају мапе подручја на којима се графички диференцирају урбанизована и неурбанизована подручја, где се прва означавају црном, а друга белом бојом. Најчешћа два метода за израчунавање фракталне димензије су бокс-каунтинг ( box-counting ) метода и радијална анализа. Првом се одређује компактност подручја и однос изграђених и неизграђених површина, док се другом указује на хијерархијску уређеност насеља. У студији Солуна откривају се везе између фракталне анализе и урбанизације предграђа. Путем бокс-каунтинг метода софтвера Фракталајз (Сл.6.), одређује се математичка функција која представља правило распореда урбане зоне кроз размере. Сл.5. Границе урбанизованог подручја северозападног дела Солуна и (Lagarias, 2007.) Fig.5. Boundaries of the urbanized area of the northwest part of Thessaloniki in 1960 and 1990 (Lagarias, 2007) 5 Fractal dimension calculator, Benoit, Sierpinski, Fractalyse

58 Ово подручје је у периоду захватила убрзана урбанизација која се испољила кроз повећане густине изграђености и насељености, повећања спратности зграда, те груписање разједињених урбаних структура. Ове промене се путем фракталне анализе изражавају кроз промене фракталне димензије која се у случају захваћене урбане површине повећава од 1,466 до 1,741, а у случају урбане границе се смањује од 1,328 до 1,199. Студија метрополитенског подручја Милана (Caglioni et Giovanni, 2003.), обухватила је више просторних нивоа, али без анализирања различитих временских периода. Истражене су фракталне карактеристике ширег подручја, самог Милана и појединих зона, као и граница урбанизованог подручја. Студија је показала јасне разлике између фракталних карактеристика средњовековног центра града и подручја око њега. Потврђене су очекивано високе вредности фракталних димензија добијених анализом површина (најчешће преко 1,8). Претпоставке о компактности и хомогености града поткрепљене су и ниском вредношћу фракталне димензије границе урбане средине (испод 1,3). У случају студије дела урбаног подручја Базела (Tannier and Pumain, 2005.), аутори су истраживали морфолошку еволуцију током прошлог века. Њихова намера је била да провере употребљивост фракталних димензија као показатеља урбаног раста и да створе методолошки оквир за компаративну анализу урбаних средина. Студија је показала да се фракталне димензије границе изграђеног подручја повећале од до године, а након тога остале приближно исте до Иако је 1882., фрактална димензија границе имала најмању вредност, која указује на компактност подручја, имала је највеће варијације у зависности од посматране размере, што указује на нехомогеност структуре. Наведени примери 6 потврђују претпоставке о међу зависности фракталне димензије обима и површине и њиховом понашању у зависности од развојних процеса током времена. Осим укупне вредности фракталне димензије, показало се да је важно и њено праћење на различитим размерама, јер поређење тих вредности даје додатне податке о хомогености урбане структуре. Сл.6. Графички приказ бокскаунтинг методе, на примеру анализе Солуна и (Lagarias, 2007.) Fig.6. Graphic representation of the box-counting method, through analysis of Thessaloniki in 1960 and 1990 (Lagarias, 2007) 6 У свим студијама коришћен је софтвер Фракталајз Одрживи развој градова - урбанизам 57

59 Примена принципа фракталне геометрије у обнови градског ткива Једна од могућих класификација урбаних форми која у данашњим критичким теоријама у великој мери кореспондира њиховој подели на модерна и традиционална насеља јесте она која их повезује са геометријским, односно органским принципом настајања. Геометријски принцип генерисања урбаних матрица карактеристичан је за савремене планове градова, засноване на ортогоналној мрежи саобраћајница која је примерена оптималном функционисању моторног саобраћаја. Органски принцип се, са друге стране, повезује са традиционалним насељима прошлости, која су настајала спонтано, резултујући компактном органском формом. (Сл.7.) Сл.7. Упоредни приказ урбане матрице савременог и традиционалног града, на примеру Београда Fig.7. Comparative display of urban matrix of a modern and traditional city, with Belgrade example Одрживи развој градова - урбанизам 58 Извесни позитивни ликовни и функционални квалитети традиционалних насеља, као што су сложеност, слојевитост, компактност, хијерархичност и надасве хумана размера, директно се повезују са органским карактером њихове урбане матрице. Она постаје предмет истраживања различитих научних теорија урбаног раста и развоја, у које се убраја и фрактална геометрија, које покушавају да њихов органски карактер прикажу на начин који открива унутрашњу логику и правилност као што је то случај са сложеним формама у природи. Неки аутори повезују фрактална својства са позитивним квалитетима традиционалних градова тврдећи да је то оно што недостаје модерним насељима. Салингарос тврди да су фрактална својства иманентна традиционалним градовима и повезује их директно са својствима сликовитости, разноликости, компактне структуре, заснованим на органском развоју и хијерархијској организацији (Salingaros, 2003.). Он ова својства не налази у модерним градовима, које критикује као антифракталне структуре, засноване на укрупњеној геометријској матрици која, по њему, настаје као последица неопходности прилагођавања савременог града потребама аутомобила, саобраћаја и убрзаном расту популације. Као кључни аргумент у критици савременог града Салингарос користи чињеницу да је савремени град више примерен аутомобилу него пешаку и да је то основни разлог дезинтеграције урбаног ткива. Он ће у овом контексту тврдити да је урбано ткиво здраво само ако је довољно повезано и

60 ако су све његове тачке доступне, те да би савремени град оздравио неопходно је у постојеће урбане матрице интерполирати нове слојеве које су сразмерне пешачком кретању. Стога он разматра могућности повезивања и унапређивања савременог урбаног ткива на начин аналоган фракталним структурама традиционалног града, али без подражавања. Исходиште Салингаросових истраживања је предлог града који у себи обједињује фракталну структуру традиционалног града и савременост електронског града кога чине информатичке и комуникационе технологије. Међутим, Салингаросова употреба фракталне анализе је, бар у овом контексту, очигледно у функцији прилагођавања резултата истраживања унапред прихваћеном оштром критичком ставу како према грађењу савремених насеља, тако и према савременој ар хитектури. Он занемарује историјске и еволуционе процесе и прави веома по јед ностав љену диференцијацију на тради ци онално и мо дерно при чему је прво позитивно зато што је фрактално, а друго негативно, односно, антифрактално. Иако је критика савремених насеља у великој мери основана на реалном искуству живота у градовима, није убедљива Салингаросова употреба фракталне анализе у аргументовању ове критике. Осим тога, стриктна подела урбаних насеља која савремена насеља повезује са геометријским, а традиционална са органским принципом, може се прихватити са резервом, пошто је први принцип који генерише високо уређене геометријске форме градова присутан у читавој историји развоја насеља, када је био неопходан брз физички развој радни кампови у Египту, грчки колонијални градови, римски војни кампови, или када се користи као средство демонстрације политичке, религиозне, економске моћи агоре, комплекси храмова и палата. Са друге стране, одсуство ових чинилаца који су наметани одозго, као што су брзина развоја или демонстрација моћи, управо су омогућили онај спонтани, постепени развој традиционалних насеља. Разлика савремених и старијих насеља заснованих на геометријском принципу јесте пре свега у размери, што ова друга не чини предметом критике са аспекта одсуства димензије прилагођене пешачком савладавању. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА Метод фракталне геометрије припада групи савремених приступа урбанистичком планирању и пројектовању који третира урбана насеља као динамичке, отворене, нелинеарне системе, бавећи се степеном самосличности и хијерархичношћу њихове структуре. Фрактална анализа може да служи за описивање, испитивање, типолошку класификацију, симулацију урбаног раста и др. У савременој теорији издвајају се два основна начина сагледавања улоге фракталне геометрије у уређењу простора. Први приступ је више рационалан и аналитичан и бави се на првом месту анализом и моделовањем урбаних система и процеса који се у њима одвијају, док је други више интуитиван и синтетичан и заснива се на основној логици фракталних структура, које се, као самосличне и хијерархичне, по неким мишљењима издвајају као пожељан узор код планирања и обнове градова. Међу областима у којима примена принципа фракталне геометрије даје значајне резултате, истичу се: испитивање дистрибуције становништва и намена, затим граница урбаних подручја и њиховог ширења; проблем расплинутих предграђа великих савремених градова; развој рубних, периурбаних подручја, ивичних градова, полицентричних урбаних система и система насеља; фор мирање урбаних типологија, упоредне анализе. Фрактална димензија се издваја као важан индикатор урбане просторне структуре и замењује или допуњује класичне, попут густине, која више одговара идеалним хомогеним системима. Фракталном геометријом се одређује фрактална димензија урбане матрице. Фрактална димензија је показатељ сложености, компактности и хијерархичности насеља. Ова три квалификатива су истовремено и важни показатељи међуодноса урбане матрице и урбаног живота. Сложеност указује на присуство различитих динамичких процеса који обликују урбано ткиво. Компактност указује на процесуалност развоја и омогућава континуитет, како у физичком, тако и у визуелном доживљавању урбаног ткива. Хијерархичност доноси посебан квалитет насељима указујући на зоне атракције којима гравитирају под целине урбаног ткива. Фрактална димензија се одређује како на нивоу насеља као целине, тако и на нивоу ур- Одрживи развој градова - урбанизам 59

61 Урбанизам 60 баних потцелина све до самог грађевинског фонда и његове морфолошке структуре. Што су фракталне вредности различитих урбаних нивоа блискије, насеља су компактнија. Различите вредности фракталне димензије на различитим нивоима умањују укупну фракталну димензију насеља, а тиме и ниво сложености, компактности и хијерархичности насеља. Важно је напоменути да је град и даље исувише сложен, слојевит и динамичан систем да би се могао обухватити само једном теоријом или приступом, ма колико они били напредни, тако да је препоручљиво увек комбиновати више метода. Фрактална геометрија показује резултате који јесу значајни, нарочито при поређењу развоја насеља. Међутим, они се ипак морају узети у обзир са одређеном дозом резерве, с обзиром да је и сам поступак припреме картографских подлога произвољан у некој мери, јер се базира на бинарној логици, грубој подели на изграђена црна поља и неизграђена бела поља, не узимајући у обзир фине прелазне намене, остављајући недореченим како се третирају отворени урбани простори. Произвољност примене принципа фракталне геометрије се огледа нарочито у приступима који изједначавају појам фракталног и органског, налазећи да је традиционални град са органском компактном урбаном матрицом чији је раст и развој сличан развоју биолошких јединки, те самим тим фракталан, истовремено парадигматски модел идеалног града чијим предностима треба да теже и савремена планска насеља. Притом се не дају препоруке и упутства како се традиционални град прилагођава свој сложености савременог живота чији су захтеви, темпо и динамика далеко еволуирали од градова прошлости. Потребна су даља истраживања како би се размотриле реалне могућности примене фракталне геометрије за унапређење савремених урбаних система, како кроз конкретну аналитичку примену, тако и у светлу односа традиционалног и савременог планирања. Данашње неусаглашено развијање Новог Београда, на пример, које у виду нема ни целину урбаног подручја ни генеричке кодове раста, а које је и раније било предмет студија које су настојале да укажу на могућности унапређења његових виталних функција, кроз поуке традиционалних градова прошлости, представља веома добро поље за истраживања. Улога фракталне геометрије је стога значајна код унапређења постојеће урбане структуре и то не једноставним попуњавањем празних поља у крупно пројектованој ортогоналној матрици, као што је то случај са Новим Београдом, већ путем уочавања унутрашње развојне логике насеља и могућности његовог раслојавања, усложњавања и прекомпоновања у складу са динамичким процесима који се у њему одвијају и указују на његов специфични урбани живот. ЛИТЕРАТУРА Anas, A. et al. (1998.), Urban Spatial Structure, Journal of Economic Literature, Vol.36, No.3, pp ; Caglioni, M. et R. Giovanni (2003.), Contribution to fractal Analysis of cities: A Study of metropolitain Area of Milan, Cybergeo, 6èmes Rencontres Quant (Besançon), Articles sélectionnés par Cybergeo, Article 269, ( ) Frankhauser, P. (1998.), The Fractal Approach. A New Tool for the Spatial Analysis of Urban Agglomerations, Population: An English Selection, Vol.10, No.1, New Methodological Approaches in the Social Sciences, pp ; Lagarias, A. (2007.), Fractal Analysis of the Urbanization at the Outskirts of the City: Models, Measurement and Explanation, Cybergeo, A Selection of the best Articles (SAGEO 2005), Article 391, h t t p : / / w w w. c y b e r g e o. e u / i n d e x h t m l ( ) Mandelbrot, B. (1967.), How long is the coast of Britain, Science, 156, pp ; Mandelbrot, B. (1982.), The Fractal Geometry of Nature, New York, W.H. Freeman and Company Salingаros, N. (2003.), Connecting the Fractal City, Keynote speech, 5th Biennal of towns and town planners in Europe (Barcelona), ( ); Shen, G. (2002.) Fractal dimension and fractal growth of urbanized areas, International Journal of Geographical Information Science, vol.16, no.5, pp ; Tannier, C. and D. Pumain (2005.), Fractals in urban geography: a theoretical outline and an empirical example, Cybergeo, Systems, Modelling, Geostatistics, Article 307, ( )

62 МОРФОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА У УРБАНИЗМУ Владан Ђокић * MORPHOLOGIC STUDIES IN URBANISM Резиме Морфолошка истраживања представљају једну од стожерних дисциплина урбанизма. Нажалост, у нашој средини оваква истраживања још увек нису заступљена у довољној мери, нити на одговарајући начин. Овај рад је покушај да се укаже на феномен и значај морфолошких истраживања у урбанизму, како би се створили услови за њихово разумевање и будућу примену у теоретским и практичним истраживањима. Кључне речи: морфологија, урбана морфо ло гија, типоморфологија УВОД Појам морфологија везује се за кованицу грчких речи morphe (облик) и logy (наука), па би се могао дефинисати као наука о постанку и развитку облика. Морфологија је, као облик истраживања, саставни део многих научних дисциплина и користи се као метод који објашњава појаве и процесе повезане са настанком специфичних облика. У биологији 1, на пример, морфолошка истраживања баве се обликом и структуром живих бића, у лингвистици 2 структуром и облицима речи, у филозофији 3 обликом и структуром исто риј ских склопова, у социологији 4 материјалним обликом и структуром друштва, у култури 5 обликом и структуром појединих култура, у физичкој географији 6 структуром и обликом рељефа * Др Владан Ђокић, арх. Архитектонски факултет Универзитета у Београду Abstract Morphologic studies are one of the main principles of urbanism. Unfortunately, this kind of research are not presented in our ambient adequately. This paper is attempt to indicate the phenomenon and importance of the morphologic studies in urbanism, in order to create conditions for its understanding and succeeding appliance in both theoretical and practical investigations. Key words: morphology, urban morphology, typomorphology. Земљине коре, у урбаној географији 7 (дисциплини сродној архитектури и урбанизму) обликом и структуром природних и створених чиниоца у простору итд. Битна карактеристика свих морфолошких истраживања је да се облик и структура посматрају заједнички, као и да се констатују заједничке морфолошке карактеристике појединих елемената. Објашњавајући значај геоморфолошких истраживања и њихов однос према географији и геологији Јован Цвијић геоморфологију назива самосталном науком различитом и од географије и од геологије, која се ба ви анализом еволуције облика земљине површине и која има своју генетску методу. 8 Из ове дефиниције геоморфологије могу се издвојити три кључне карактеристике које су битне за морфолошка истраживања уопште. Прво, ради се о научној дисциплини а не о де с криптивној методи, друго ради се о дисци плини која се првенствено бави анализом об лика, и треће ради се о дисциплини која облик анализира у временском континуитету. Иако су морфолошка истраживања у домену урбанизма прихваћена од стране архитеката и урбаниста, дефиниције урбане морфо логије углавном потичу од географа и планера. Тако Милан Вреск урбану морфологију дефинише као грану урбане географије која проучава морфолошку структуру града са њеним тродимензионалним обележјима. 9 Под морфолошком структуром Одрживи развој градова - урбанизам 61 УДК

63 града аутор подразумева просторни распоред и међусобни однос морфолошких елемената у градском простору као што су: улице, тргови, парцеле, јавне површине, блокови, зграде итд. Наведени елементи одликују се својим специфичностима, као што су густина изграђености, величина, облик, положај, изглед итд. Морфолошка структура града у многоме зависи од: плана града, начина коришћења гра ђевинског земљишта, значења и размештаја функционалних делова града, развоја града у прошлости и садашњости. Географ Роберт Дикинсон (Robert Dickinson) урбану морфологију дефинише као сту ди рање плана и грађевина града виђене кроз зачетак, раст и функцију. 10 Он сматра битним две основне групе истраживања: а) морфолошких структура - којима се тумаче планске основе и архитектура кроз локацију, план, раст и употребу, и б) упоредне морфолошке студије у којима се упоредно разматрају различити узорци на основу порекла, раста и функције. Из свега наведеног могло би се сумирати да је урбана морфологија научна дисциплина која се бави истраживањем настанка и развитка облика грађених структура и отворених простора у урбаним срединама. ПРИНЦИПИ МОРФОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА У УРБАНИЗМУ Одрживи развој градова - урбанизам 62 Основни начин морфолошких истражива ња јесте компаративна метода, односно упоредна анализа која подразумева анализу фаза у настанку и развоју неког елемента, као и његово поређење са ширим контекстом или целокупним феноменом. На пољу урбанизма упоредно проучавање облика, услова и начина настанка просторних структура града представља основни методолошки поступак. Будући да проучава процесе, морфолошки метод се користи емпиријом. То је средство за упоредну анализу одређених стања или фаза развоја. Када је реч о градским целинама, битне су историјске етапе развоја, док за потребе општег истраживања генезе једне функције треба истраживати њене облике у различитим историјским периодима, без обзира на географски положај. У оба случаја реч је о генези једног типолошког облика. У савременим морфолошким студијама преовлађује истраживање типолошких карактеристика структура и генетског кода којим је њихов развитак историјски опредељен. Тиме се даје значај истраживању кључних обележја просторне структуре оних које најизразитије подстичу и одређују процес генезе. Морфолошки оријентисане студије у области урбанизма карактеристичне су по томе што садрже тројни принцип у интерпретацији грађених структура и отворених простора. Са једне стране доминира класификација облика, са друге идентитет средине, док са треће однос времена и простора.

64 Принцип класификације Први принцип морфолошких студија урбаних простора везан је за класификацију елемената на бази не само његових обликовних карактеристика, него и на бази карактеристика положаја, величине, коришћених материјала и других особина структуре. Циљ класификације елемената на бази поменутих карактеристика је двојак: са једне стране утвр ђују се историјске чињенице односно поступци и принципи који су довели до одређеног стања; са друге стране утврђује се информациона основа из које могу да проистекну смернице за даљи развој посматраних елемената у будућности. Сама фактографска анализа и класификација по врстама облика, геометријским карактеристикама, димензијама, положају или некој другој физичкој особини неопходна је у истраживању просторних облика, али није суштински сама себи довољна. Искључивом оријентацијом на физичке карактеристике сужава се поље истраживања, а тиме смањује тачност изведених закључака. Ради тога се морфолошке студије у урбанизму истовремено баве и анализом функционалних карактеристика простора како би се установили узроци настанка поменутих физичких карактеристика простора. У класификовању морфолошких целина града јављају се проблеми као и код свих класификација. То су, пре свега, тешкоће у избору релевантних критеријума за класификацију. У досадашњим покушајима на том пољу дошла је до изражаја најчешће интуитивност аутора. У новије време има покушаја морфолошког диференцирања елемената градског простора анализом већег броја критеријума. Принцип идентитета Други принцип морфолошких студија урбаних простора јесте принцип посебности, тако да је за морфолошка истраживања потребно извршити одговарајуће прилагођавање циљева и инструмената свакој појединачној ситуацији. Свака специфична ситуација захтева одговарајући пројекат методологије истраживања. Опште познавање историјског развоја, паралеле са другим ситуацијама у истом временском пресеку, или аналогни примери без обзира на време настанка упућују на правац истраживања. Повезивање мноштва различитих чињеница, спрегнуто тумачење облика и процеса у простору и времену, утврђивање кључних утицајних фактора, навика, културних норми, облика комуникације, релације различитих типова простора и функција представља сложен процес. У фокусу истраживања морфологије као генетске науке су поред самог облика и комплексни процеси који су условили настанак тог облика. Стога морфологија, јасније него било који други метод, открива и изражава друштверни и културни идентитет одређене средине. Сваки створени физички облик на неки начин компримира историју и репрезентује одређену културу. Из тих разлога просторни облици града не могу се у потпуности разумети без познавања друштвено историјског тренутка, економског статуса становника, њихових карактеристика, религије, правних норми, политичког система. Развој појма културних вредности и облика је међузавистан и реципрочан. Временом, сврха облика се мења као што се мења и њихово тумачење. Из тога произилази да социјални контекст представља главни генератор физичких карактеристика простора, односно да он ре презентује куклтурни идентитет једне заједнице. Принцип морфогенезе Трећи принцип карактеристичан за морфолошке студије из области урбанизма односи се на процес морфогенезе, који представља један континуални и перманентни исто ријски процес у коме се облици грађених структура и отворених простора посматрају у моменту њиховог настајања, током њиховог развоја и промена кроз време. На неки начин морфогенетски процеси представљају синтезу односа и активности свих актера у једној градској структури, који резултуирају у физичким облицима простора. Морфогенеза у суштини представља серију трансформација простора у којима се његово стање усклађује са новим потребама. Иако се сама трансформација простора првенствено односи на промену његове форме, узроци промене везани су како за функцију тако и за идентитет средине. Морфогенетски процеси могу бити различити у зависности од времена настанка и трансформације градова, њихове економске структуре, функционалног приоритета, културе итд. На основу паралелног истраживања Одрживи развој градова - урбанизам 63

65 Одрживи развој градова - урбанизам 64 облика градских структура и историјског развитка друштва, Милош Бобић морфогенетске процесе класификује на неконтролисане и контролисане. 11 Из поменутих принципа морфолошких студија произилазе смернице за даље деловање у простору. Специфичност појединих смерница реципрочан је броју интерпретација и искуства морфолошких истраживања. То даје неограничено велики број индивидуалних могућности, с обзиром да морфологија није крута доктрина него начин мишљења о простору. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ МОРФОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА Развоју морфолошких истраживања допринели су теоретски радови и практична искуства којима се већ више од једног столећа истражује овај феномен. У развоју морфолошких истраживања препознатљиво је више раз личитих периода од којих сваки има одређене специфичности по којима је препознатљив. Периоди који су допринели укупном развоју морфолошких истраживања, хронолошки се могу сврстати на следећи начин. Период краја XIX и почетка XX века - појава урбане морфологије Настанак урбане морфологије везује се за период последњих десет година деветнаестог века када су настала прва дела која са урбанистичког аспекта истражују градске просторе. Три немачка аутора са својим радовима из тог периода: Ото Шлитер (Otto Schluter), Јозеф Штибен (Joseph Stubben) и Камило Зите (Camillo Sitte) могу се сматрати родоначелницима морфолошки оријентисаних истраживања. Географ Ото Штилер је у својим радовима први назначио разлике између спонтано и плански насталих градова на територији Немачке, што ће се у каснијим морфолошким истраживањима многих аутора показати као једна од кључних особина за разумевање градских простора. Јозеф Штибен у свом делу Der Stadtebau 12 представља до тог времена најбогатији и најсвеобухватнији приказ структура градова и њихових елемената, како би створио оквире за интерпретирање одређених начела уређења градских простора која ће се показати као изузетно утицајна и примењива у каснијим морфолошким студијама. Коначно, историчар уметности Камило Зите у свом делу Уметничко обликовање градова 13 чини онај одлучујући искорак који ће ову књигу сврстати у ред најутицајнијих морфолошких студија не само овог периода него уопште. Наиме, Зите покушава, а у већини случајева и успева, да укаже на разлоге који су довели до одређених морфолошких особина елемената градског простора, као и да поједине елементе градских простора типолошки сврста у одређене категорије. Посебан значај за развој морфолошких студија почетком двадесетог века имају радови Пјера Лаведана (Pierre Lavedan) који у својим делима Geographie des Villes 14 и Histoire de L urbanisme 15 продубљује неке теме које су иницирали немачки аутори али и уводи неке нове. Продубљена истраживања односе се на повезивање спонтаних и планских основа са генеративним елементима града, док се оригиналне теме усмеравају ка третирању грађених структура и отворених простора као конститутивних елемената градског простора. Идеја о конститутивности грађених структура и отворених простора имаће велики утицај у каснијим морфолошким студијама многих аутора. Из периода почетка двадесетог века треба издвојити још једну књигу која се може сматрати антологијском у развоју урбане морфологије. Ради се о делу The American Vitruvius: An Architect s Handbook of Civic Art 16 чији су аутори немачки планер Вернер Хегеман (Werner Hegemann) и амерички пејзажни архитекта Елберт Питс (Elbert Peets). Сама чињеница да се ради о два истакнута аутора различитих занимања и културних поднебља прет поставка је да се ради о делу које мора бити другачије од претходних. За разлику од дотадашњих морфолошких истраживања Civic Art се на адекватан начин бави и темама које у домену урбане морфологије до тада нису биле истраживане. Аутори нарочито указују на допринос грађанског морала, као и норми понашања и манира који су утицали на обликовање градова. Културни идентитет са свим својим обележјима као што су навике, обичаји, менталитет и темперамент први пут се помињу као кључни фактори у формирању облика градских простора. Поред тога, допринос овог дела огледа се и у томе што се први пут са морфолошког становишта истражују и градови ван европског континента. Наиме, поред морфологије европских градова, аутори се баве и истраживањем морфо-

66 лошких карактеристика америчких градова. Заједничка карактристика свих радова из овог периода је да вреднијим структурама сматрају оне које су настале спонтано, на бази одређених принципа и поступака који су се спроводили кроз дуге временске периоде, за разлику од планираних које су настале од стране једног аутора у једном временском тренутку. Период прве половине XX века - појава друштвене морфологије На развој урбане морфологије веома су утицала социолошка истраживања насељених структура и појава друштвене морфологије коју је засновао Емил Диркем (Emil Durkheim). Према његовој замисли друштвена морфологија проучава све оно што се односи на демографију и географију сеоских и градских насеља, на друштвене групе као материјалне феномене. 17 Њен задатак је да проучава друштво у његовој спољашњој страни. Диркем се нарочито интересовао за за град а посебно за проблеме згушњавања, распрострањености и обима становништва. Друштвена морфологија према Диркему и његовим следбеницима треба да разматра географску ситуацију народа и његове организације, величину становништва, густину насељености и распоред у простору. Диркемови најзначајнији следбеници, Мос (Marsel Mos), Албвакс (Maurice Halbwachs) и Гурвич (G. Gurvitch), прихватају и даље унапређују његову поделу на друштвену морфологију и друштвену физиологију. Мос тако наводи да у сваком друштву постоје две групе ствари које га обликују: једна припада морфологији, тј. проучавању материјалних структура, док друга припада физиологији, тј. учењу о тим структурама и њиховим променама. 18 Према Албваксу друштвена морфологија треба да проучава законитости демографских појава и то на два нивоа: у ширем смислу она обухвата религијску, политичку и економску морфологију; док у ужем смислу проучава густину и становништво, просторни распоред, миграције, демографску репродукцију и друго. 19 Најближи урбаном схватању морфологије је Гурвич који сматра да друштвена морфологија тереба да изучава: са једне стране географску и демографску основу, густину становништва и његов распоред на земљишту, покретљивост од села ка граду; док са друге стране предмет интересовања тереба да буду споменици, зграде, цркве, касарне, колибе, бараке, путеви, радионице, односно све оно што чини чисто материјалну друштвену базу. 20 У новијој социологији друштвена морфологија се сматра широм области социологије која проучава структуру и типологију друштвених група и њихову организацију. Обухвата две уже дисциплине: социографију и демографску морфологију, од којих је ова друга изузетно блиска урбанизму с обзиром да проучава морфологију сеоских и градских насеља. 21 Заједнички допринос свих наведених социолошких истраживања из овог периода огледа се у постављању теоријских ослонаца који су допринели како развоју научне социологије тако и каснијим морфолошким истраживањима урбаних простора. Из тог разлога, наведена социолошка истраживања и појава друштвене морфологије морају се сматрати једним од кључних етапа у развоју урбане морфологије. Период између два светска рата - појава урбаног пејзажа За развој урбане морфологије посебно је значајан период између два светска рата, што је нарочита заслуга немачких географа. Они су град третирали као део пејзажа па је тако настао појам Stadtlandschaft (на енглеском Townscape, или у нашем преводу градски пејзаж). У том периоду настали су многи радови о морфолошким обележјима градова и њихових елемената као и монографије појединих градова. Тежило се да се издвоје типови градских простора карактеристични према одређеним специфичностима. Притом се сматрало да су морфолошка обележја градова резултат, не само друштвено економске и технолошке развијености него, првенствено одраз одређеног културног идентитета. На основу тога неки аутори говоре о културногенетским типовима градова. У Европи су најчешће помињани ови типови: средњеевропски и западноевропски град, северно и источноевропски град, рускосовјетски град, јужноевропски град. Изван Европе најчешће се издвајају: англоамерички град, аустралијско-новозеландски град, латинскоамерички град, оријентални град, афрички град, индијски град, градови југоисточне Азије, кинески град, јапански град 22. Овакве и сличне класификације специфичне су по томе Одрживи развој градова - урбанизам 65

67 Одрживи развој градова - урбанизам 66 што имају искључиво дескриптиван карактер. Било је и другх покушаја регионализације света на бази односа града и културног идентитета. Холцнер (L. Holzner) 23 у том смислу врши поделу читавог света на 12 великих регија. Ове регије издвојене су на бази анализе седам група процеса међусобног односа града и културног идентитета. За мерење тих процеса издвојен је 31 критеријум са одређеним параметрима. Велике просторне целине као и потцелине издвојене су једним логичким системом регионализације. Период после Другог светског рата - појава типоморфологије Развоју урбане морфологије изузетно је допринео период последње четири деценије двадесетог века, када је пажња европских аутора све више усмерена на типоморфологију као један веома погодан приступ урбаним облицима. Свеобухватност типоморфологије огледа се у њеној сложености и способности да истовремено дефинише физичку и просторну структуру града. Типоморфологија је сложена дисциплина која се бави истраживањем урбаних форми на основу проучавања типова простора и грађевина. Урбанисти који се баве типоморфологијом сматрају да се она може дефинисати као операционализована историја урбаних облика јер региструје све професионалне и аматерске активности које су у дужем временском периоду као резултат имале обликовање градова. Типоморфолошки приступ истраживања урбаних форми се од других метода разликује на три начина: Прво, тип примењен у типоморфологији комбинује карактеристике грађених структура са њима одговарајућим отвореним просторима. Друго, укључивањем земљишта као конститутивног елемента у типологији облика оно постаје веза између појединачних елемената и ширег урбаног контекста. Треће, грађене структуре и отворени простори се не посматрају само као тренутно стање у простору, већ морфогенетски што значи временом у коме се град формирао, развијао, користио и мењао. 24 Типоморфолошка истраживања на тлу Италије своје корене имају у истраживањима Савериа Мураторија (Saverio Muratori) који је, заједно са својим непосредним наследником Ђанфранком Каниђом (Gianfranco Caniggia), анализирајући процесе изградње традиционалних италијанских градова, формирао теорију за пројектовање нових градова. 25 Њихова теорија имала је снажан утицај на теорију и праксу у Италији, па су се њиховим ставовима приклонили многи архитекти међу којима и Алдо Роси (Aldo Rossi). Сви они су изучавање урбане морфологије сматрали предусловом за разумевање града као и будуће интервенције у простору. Муратори је у својим радовима увек истицао две чињенице: прву, да се структура града може разумети једино у историјском континуитету и другу, да је типологија грађених облика основа за анализу урбаних облика. Грађевине и њихово неизграђено окружење чине урбану форму која је резултат прожимања многих идеја, поступака и активности, а заједно се може класификовати у типове којима се може приказати суштина њиховог разноврсног карактера. За разлику од Италије, где су носиоци идеја о типоморфологији били искључиво архитекти, у Француској су поред архитеката овом дисциплином пођеднако били заинтересовани и планери, географи, социолози, историчари. Због тога типоморфолошка истраживања у Француској не обухватају само истраживања урбане форме већ и обимна друштвена истраживања. Иницијатором типоморфолошких истраживања у Француској може се сматрати Анри Лефевр (Henri Lefebvre), који се критички односио према модерној терорији урбанизма која је фаворизовала масовну стамбену изградњу не марећи за урбани пејзаж. Његова дела непосредно су утицала на тројицу аутора, архитекту Жана Кастекса (Jean Castex), урбанисту Филипа Панереја (Philippe Panerai) и социолога Жан Шарл Депола (Jean-Charles Depaule) који су дали највећи допринос изучавању типо мор фологије у Француској. 26 У њиховом раду односи гра ђеног и друштвеног простора приказују се као дијалектички. Аутори сматрају да је грађени простор независан од друштвеног простора, те да се физички простор може описати и користити од стране људи у свакодневном животу. Физички простор има своју логику која постаје стварна и има смисла само кроз друштвене поступке. По мишљењу аутора постоје две категорије градитељских типова. Први тип може да се уочи и понавља се у различитим историјским периодима и назива се архетипом. Други тип настао је као комбинација основних функционалних програма и посебних просторних облика и назива се типским планом или прототипом.

68 Родоначелником типоморфолошких истраживања у Енглеској сматра се М.Р.Г. Конзен (M.R.G. Conzen), географ и градски планер, који је своја истраживања базирао на анализи три компоненте: градског плана (као картографске представе физичког изгледа града), градског ткива (као скупа грађевина и отворених простора) и начина коришћења грађевина и земљишта (као детаљног плана употребе земљишта) 27. Конзенови следбеници су године основали Групу за изучавање урбане морфологије (Urban Morphology Research Group) на универзитету у Бирмингему. У групи су се налазили стручњаци из различитих области чији је заједнички циљ био утврђивање трансформације градитељских облика услед промене у постојећем типу или ради потребе стварања новог типа. Резултат њиховог рада био је и глосар термина који је Конзен користио у својим морфолошким истраживањима. Група за истра живање урбане морфологије имала је наглашен морфогенетски приступ, јер је своја истраживања базирала не само на постојећој структури града већ и на његовој временској димен зији односно трансформацији. Заједничка карактеристика сва три типоморфолошка приступа (италијанског, француског и енглеског) огледа се у томе да се градски пејзаж мора посматрати кроз време, облик и величину. Градски простор је у сталном процесу промене под утицајем друштвених и економских услова изградње, коришћења и трансформације простора. Ради тога је једино исправно посматрати га кроз време, односно у склопу фаза у којима је доживео одређене промене. Период од шездесетих до осамдесетих година XX века појава неорационализма Средином шездесетих година двадесетог века у појединим европским земљима, најпре у Италији и Шпанији, а касније и у Белгији, Немачкој и Француској, једна група архитеката и теоретичара постала је позната као неорационалисти. Основна карактеристика њиховог рада односила се на чињеницу да су градске просторе изражавали помоћу појмова типологије и морфологије, те да су градове и грађевине посматрали у историјском континуитету. Најзначајнији и најутицајнији међу неорационалистима био је италијански архитекта Алдо Роси који у својој књизи Архитектура града 28 наглашава значај историјског континуитета у морфолошким истраживањима као и феномен типолошких сагледавања елемената градског простора. Он одбацује функционализам као основно одређење форме због његовог порицања комплексности града, као и због његове неспособности да објасни истрајност појединих облика када се њихова функција промени. Росијево схватање типа веома је специфично и ослања се на аутобиографију, сећање и пролазне утиске, за разлику од дотадашњих ставова по којима се тип тражи у историји. Роси је године организовао контроверзни венецијански тријенале под називом Рационалана архитектура, где су представљени практични радови и теоретска упоришта ранијих и тадашњих практичара рационализма. Ова изложба имала је великог утицаја на даљи развој рационалног схватања архитектуре и урбанизма. 29 Допринос неореалистичкој мисли дао је и Паоло Портогези (Paolo Portoghessi), нарочито у свом делу Postmodern: The Architecture of Postindustrial Society 30, где указује на неопходност поновног открића архетипова који, како он верује, могу да врате значење у архитектури и урбанизму. Он објашњава да су ови архетипови основне институције језика и праксе у архитектури које живе у колективној свести човека, као и да се веома разликују у зависности од места где живимо односно од идентитета средине. Највећи поборници типолошког начина сагледавања градских простора међу неорационалиистима свакако су браћа Леон (Leon Krier) и Роберт Криер (Robert Krier) који су у многим својим теоретским и практичним радовима, као што су Urban space 31 и The Reconstruction of the Europian city 32 истицали неопходност типолошких истраживања и ука зивали на чињеницу да се разумевање архитектуре и урбане културе може једино схватити на тај начин. Леон Криер био је један од најгласнијих заговорника Покрета за обнову европског града чије су теме између осталог укључивале и: замисао урбаног простора као основног елемента урбане морфологије; типолошке и морфолошке студије као основе за нову архитектонску дисциплину; растућу свест да је историја града темељ на коме се граде смернице према реконструкцији улице, трга и градске четврти. Ове три теме представљају суштину морфолошких истраживања у урбанизму. Леон Криер и Морис Кило (Mourice Culot) у свом тексту Pourrir dans les Одрживи развој градова - урбанизам 67

69 tranchees? Non merci 33 отишли су још даље тврдећи да, када су елементи градског простора у питању, морају се подражавати најлепши историјски примери у њиховим пропорцијама, мерама и облицима. Заједнички допринос неорационалиста урбаној морфологији огледа се у наглашавању типа као средства помоћу кога се град може разумети. Они тип преферирају из разлога што се помоћу њега може објаснити сваки елемент градског простора: трг, улица, блок, четврт, колонада, аркада итд. Неорационалисти тип посматрају двострано: непосредно, као представника једне категорије са специфичним особеностима; и посредно, као враћање на архитектуру и урбанизам прет ходних периода. Типолошко сагледавање елемената градског простора је од изузетног значаја јер се на тај начин истичу њихове кључне карактеристике по којима су препознатљиви. Период од шездесетих до осамдесетих година XX века појава покретра за уређење града Одрживи развој градова - урбанизам 68 Некако у исто време, са појавом неорационализма у Европи, у Америци се развија Покрет за уређење града. Творцем овог покрета сматра се Гордон Кален (Gordon Cullen) који је у време док је био уметнички директор часописа Architectural Review развио ову замисао и описао односе који владају међу свим чиниоцима уређења земљишта. У свом касијем делу The Concise Townscape 34 он нуди сажет преглед најприхватљивијих вредности за уређење града, укључујући и урбанистичке које се везују за морфолошке елементе изграђених структура и отворених простора. Његово дело има велике заслуге за каснија морфолошка истраживања како на америчком тако и на европском континенту. Највећи утицај на развој урбане мор фологије и урбане мисли уопште са америчког континента оставио је просторни планер Кевин Линч (Kevin Lynch) који у својим бројним радовима на иноваторан начин указује на значење морфолошких карактеристика града. Тако у књизи Слика једног града 35 анализирајући цртеже и менталне мапе анкетираних становника формулише теорију о идентитету града и његових урбаних елемената на бази јаких визуелних представа које су у очима или на уму оних који тај град познају, док у књизи A Theory of Good City Form 36 износи теорије о урбаним формама градских простора на бази сагледавања великог броја њихових морфолошких особина. Посебан допринос са теоретског аспекта на развој урбане морфологије има Кристофер Александер (Christopher Alexander) који је својим делима A Pattern Language 37 и A New Theory of Urban Design 38 отишао корак даље успоставивши сет критеријума и образаца на основу којих је, на бази морфолошких истраживања историјских примера, могуће креирати нове градове који би имали пожељ не карактеристике познатих случајева. Слично становиште заступа и Кристијан Норберг- Шулц (Christian Norberg-Schulz) у својој књизи Genius Loci: Towards a Phenomenology of Architecture 39 где наводи да не треба копирати старе примере, већ утврдити својства простора и

70 приказати их на нов начин јер само тако традиционални елементи могу бити интегрисани у савремено окру жење. У последњој деценији двадесетог века морфологијом градских структура нарочито се бавио историчар архитектуре Спиро Костоф (Spiro Kostof) у својим књигама The City Shaped: Urban Patterns and Meanings Through History 41 и The City Assembled: The Elements of Urban Form Through History, 42 дајући објашњења о свим најзначајнијим морфолошким карактеристикама градова и њихових елемената. Вредност његових дела је и у чињеници да је у њима настојао и у великој мери успео да укаже на разлоге који су довели до одређених обликовних карактеристика градских простора, као и да их сврста у одређене типолошке групе. За разлику од неорационалиста у Европи, који су своје теоретске ставове примењивали у пракси, присталице Покрета за уређене града у Америци углавном су свој допринос дали са теоретског становишта. Заједничка карактеристика њихових теоретских радова је да су покушавали да дају смернице за формирање нових градова на бази одређених принципа који су произашли из морфолошких студија историјских примера. Период осамдесетих и деведесетих година XX века појава неотрадиционализма Оно што представницима Покрета за уређење града није пошло за руком (примена теоретских становишта у пракси), успело је представницима неотрадиционализма, који инспирацију за формирање нових градова црпе из принципа уређења градова у прошлости. Неотрадиционалисти теже да избегну негативне последице модерног урбанизма као што су: претерано раздвајање функција и неповољности које се наносе питању ок ружења и социјалном питању. Ради тога акценат стављају на обезбеђење квалитетних јавних простора, који су полузатворени, чит љиви и који повезују места која људи користе. Неколико нових градова који су настали крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века у Сједињеним Америчким Државама, изазвали су огромну пажњу стручне јавности, из разлога што су изграђени на основу јединственог урбанистичког кодекса који су направили Андрес Дуани (Andres Duany) и Елизабет Платер- Циберк (Elizabeth Plater-Zyberk). Њихова основна замисао била је да формирају једну врсту правилника који би комплетно дефинисао изградњу нових градова, прописујући све битне урбанистичке елементе. Тај систем правила или кодова назвали су Пропис развоја традиционалног суседства (Traditional Neighborhood Development Ordinance) и према њему је већ изграђено више градова, од којих је први и најпознатији Сисајд на Флориди 43, године за који је консултант био Леон Криер. Основна замисао формираних прописа је да се обезбеди начин планирања који ће бити вођен сензибилним и жељеним атрибутима традиционалног суседства. Величина града (Сисајд је планиран на површини од око 32 хектара) омогућава пешачке дистанце између места рада и места становања, што доводи до престанка зависности од аутомобила. Самим смањењем броја и дужине аутомобилских путовања, постигнуто је неколико социјалних циљева: повећано је слободно време, смањене су саобраћајне гужве и конзервирани су односно очувани земља и гориво. Пропис такође доприноси безбедности града јер се грађани пешачењем лакше упознају и успостављају контакте. Интеграција социјалних и старосних структура постаје могућа захваљујући великом броју различитих типова објеката и функција које су понуђене. И коначно, пропис доприноси бољим иницијативама по питању: здравства, образовања, чувања деце, рекреације, омогућујући подстицај јавних капацитета. Неотрадиционални урбанизам, у виду формирања нових градова на бази историјских принципа, истовремено се појављује и у Великој Британији. Један од оних који је позитивно оцењен и који се сматра примером за углед јесте нови град Есекс који је урађен према плановима Мелвила Данбара (Melville Dunbar). За изградњу Есекса направљен је проје ктантски приручник који се ослањао на кодове грађења из средњевековних енглеских градова и који је требало да охрабри маштовитији приступ урбаној изградњи. Нови град планиран је на површини од око 450 хектара и популацију од око становника, са свим пратећим садржајима. Пројектна правила која су успостављена приручником одредила су све потребне норме које су важиле како за изграђене структуре тако и за отворене просторе. 44 Покрет неотрадиционалне архитектуре и урбанизма нарочито је подржао Принц Чарлс (Prince Charles) који се залаже за начин Одрживи развој градова - урбанизам 69

71 Одрживи развој градова - урбанизам 70 живљења у под ручјима која су налик сеоским заједницама у оквиру града. Он сматра да повећањем размере градови губе хуману димензију. Инспирисан градом Сисајд на Флориди, који му се изузетно допада, Принц Чарлс је одлучио да изгради четири традиционална града-села у Дорсету у области Дочестера према сличним принципима. Ангажовао је Леона Криера као саветника за овај подухват док је Андрес Дуани направио грађе вниски закон за изградњу објеката који је био инспирисан енглеским селом осамнаестог века. Планови за четири града, од којих је сваки обухватао површину од око 40 хектара, урађени су по принципу становања за све слојеве становништва, у близини трговина и јавних тргова, са правилним односом између висине зграда и њиховог значаја. Иако је рецесија одложила из градњу ових градова, прве 142 куће су изграђене у Поундберију, тако да је овај град почео да живи уз изузетне позитивне критике његових становника. 45 Допринос неотрадиционалиста урбаној мор фо логији огледа се у томе што су, за разлику од претходника, теоретске принципе који су проистекли из морфолошких истра живања историјских примера успели да преточе у смернице, односно кодове на основу којих су формирали нове градске структуре према традиционалним принципима. ЗАКЉУЧАК Велики је број разлога због којих су морфолошка истраживања кључна за разумевање грађених структура и отворених простора. Нарочит значај односи се на релацију морфолошких истраживања са културним контекстом и трансформацијом кроз време, где се утврђује да је свака промена урбане форме резултат одређених социјалних услова који владају у конкретној заједници. Специфичност морфолошких истраживања урбаних простора очитава се у оријентацији на сагледавање и изучавање облика и структуре града односно његових изграђених структура и отворених простора: целина, квартова, блокова, зграда, улица, тргова, паркова, приобаља итд. Доменом морфолошких истраживања обухваћено је мноштво делатности које се преламају у градском простору. Када је реч о појединим елементима градског простора њих није могуће издвојити из контекста друштвеног, просторног, географског или било ког другог. Било који део урбаног простора (зграда, блок, трг) представља јединствену целину али је истовремено и део ширег окружења чији је саставни део са одређеним генетичким својствима. У урбанистичкој пракси сматра се да је основни задатак морфолошких истраживања да помогну у образложењу и објашњењу предложених и планираних облика градског простора као и да потврде њихову повезаност са наслеђем и контекстом.

72 Морфолошка истраживања представљају средство које нам омогућава да откријемо суштину ствари када су грађене структуре и отворени простори у питању. На тај начин откривамо сву сложеност и комплексност феномена урбаних елемената, почев од оних најелементарнијих као што су кућа и парцела па све до града као просторно физички најсложеније целине. Генерално се може нагласити да се морфолошким истраживањима у нашој средини данас посвећује мање пажње него другим феноменима града. Последице тога су како неразумевање феномена урбане структуре града тако и недостатак прихватљивих модела за анализу морфолошких особина и издвајање морфолошких градских целина. НАПОМЕНЕ (Endnotes) 1 У биологији морфологијом се сматра посебна грана која се бави истраживањем облика и структуре живих бића. На следећем примеру може се сагледати принцип морфолошких истраживања из области биолошких наука: Физички изглед, односно биотип неке особе, даје често важећи утисак о њеном темпераменту. Ову емпиријску чињеницу, проверило је неколико аутора, који су покушали да субјекте разврстају према њиховој морфологији, њиховим физиолошким карактеристикама, а затим да их групишу у типове. Један од аутора је пронашао три главна морфолошка типа: ендоморфни, ектоморфни и мезоморфни. Сваком морфолошком типу одговара скуп основних црта карактера. Тако су особине ендоморфног типа: заокругљеност, спорост, жеља за удобношћу итд. Особине ектоморфног типа су: издуженост, енергичност, жеља за наметањем, итд. док су особине мезоморфног типа: мишићавост, уздржаност, жеља за бекством од друштвених додира итд. Општа енциклопедија Лароуссе у 3 тома, том 1, (Београд: Вук Караџић - Интерекспорт, 1971), п У лингвистици, морфологијом се сматра део науке о језику који проучава структуру и облик речи. Морфолошка класификација језика заснива се на коришћењу различитих форми појединх речи. Према морфолошкој класификацији језици се обично деле на: коренске, аглутинативне, флексивне, инкорпоративне, аналитичке. Нова енциклопедија у боји Вук Караџић Лароуссе, (Београд: Вук Караџић, 1977), п Морфологија историје јавља се као филозофско учење о разним основним облицима, менама и склоповима историје. Према том учењу у основи целокупног историјског збивања постоје неки праоблици односно појмови који су темељ свему органском, као што су појмови рађања, смрти, младости, зреле доби и старости. Многе тезе о морфологији историјског развитка утрле су пут разним мистичким идеалистичким концепцијама и послужиле неким империјалистичким тенденцијама. Енциклопедијски лексикон, п Један од оснивача модерне социологије Емил Диркем засновао је друштвену морфологију као проучавање које се односи на материјални облик друштва, тј. на број и природу њихових делова, на начин на који су они распоређени на земљиној површини, на унутрашње сеобе из земље у земљу, облик алгомерација, становања итд. Он и његови следбеници називају је науком која проучава материјални супстрат друштва, не само да би га описала, већ и да би га објаснила, тј. облик који она добијају настанивши се на одређеном тлу, обим и густину становништва, начин његовог распоређивања итд. Сретен Вујовић, ед., Социологија Града, (Београд: Завод за уџбенике и наставна средтва, 1988), пп Морфологија културе јавља се као посматрање појединих култура аналогно облицима органског живота. Културни склопови се схвартају било као испољавање одређене душе културе, било као облици развоја појединих међусобно независних култура, како би се могло закључити о будућности савремених култура. Морфологија културе везује се за име немачког филозофа Освалда Шпенглера, према Одрживи развој градова - урбанизам 71

73 Одрживи развој градова - урбанизам 72 коме се свака култура развија потпуно независно од свих осталих, по квазибиолошким законима и цикличном обрасцу аналогном циклусу човековог живота. Енциклопедијски лексикон, п Физичка географија је грана географије коју чине геоморфологија, хидрологија, криологија, гоехемија итд. Геоморфологија је грана физичке географије која се бави проучавањем постанка и развитка облика рељефа на Земљиној површини. Нова енциклопедија у боји Вук Караџић Larousse, (Београд: Вук Караџић, 1977), п Урбана географија је географска научна дисциплина која, с аспекта међусобног деловања елемената природне основе и друштвених чиниоца, проучава и објашњава појаву и просторну раширеност градова, њихову обликовну, функционалну и социјалну структуру, као и важност и утицај града у простору. Урбана географија град проучава са његовог: функционалног, демографског и морфолошког становишта. Морфолошко становиште града огледа се у облику и структури и релацији елемената од којих је сачињен. Милан Вреск, Основе урбане географије, (Загреб: Школска књига, 1986), п Дефинишући геоморфологију као науку која проучава рељеф земљине површине настао дејством унутрашњих терестричних и соларних сила, Цвијић велику пажњу поклања основној класификацији облика на земљиној површини. Тако све врсте облика на земљиној површини сврстава у две главне групе: тектонске облике и ерозивне облике, да би проширујући класификацију, ерозивне облике делио на: облике маринске ерозије и облике флувијалне ерозије итд. Јован Цвијић, Геоморфологија, (Београд: Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1924), пп Милан Вреск, Основе урбане географије, (Загреб: Школска књига, 1986), п R. E. Dickinson, The Scope and Status of Urban Geography: An Assessment, Readings in Urban Geography, (Chicago: University of Chicago Press, 1959), pp Неконтролисани морфогени процеси су они који настају ван контроле организованих структура и без одређених кодификованих норми, за разлику од контролисаних који су резултат различитих релација те их аутор стога додатно класификује на: интерактивне, симултане, активне и експертне. Милош Бобић, Морфологија места, тринаест есеја о архитектури, (Амстердам - Београд - рукопис, ), пп Јосепх Stubben, Der Stadtebau, (Stuttgart: Alfred Kroner Verlag, 1907) 13 Камило Зите, Уметничко обликовање градова, (Београд: Грађевинска књига, 1967) 14 Lavedan Pierre, Geographie des Villes, (Paris: Gallimard, 1936) 15 Lavedan Pierre, Historie de L urbanisme, volumes I,II,III, (Paris: Henri Laurens editions, 1952) 16 Werner Hegemann and Elbert Peets, The American Vitruvius: An Architect s Handbook of Civic Art, (New York: Princeton Architectural Press, 1922) 17 Аљоша Мимица, Durkheimov Annee sociologique и образовање француске социолошке школе, Социологија 1-2, Marsel Mos, Оглед о сезонским варијацијама у ескимским друштвима у: Социологија и антропологија, (Београд: Просвета, 1982), пп Maurice Halbwachs, Morphologie sociale, (Paris: Librairie Armand Colin, 1938) 20 Жорж Гурвич, Савремени позив социологије, (Сарајево: Веселин Маслеша, 1965), п Социолошки лексикон, п B.Hofmeister, Stadtgeographie, L. Holzner, World Regions in Urban Geography, Annals of the A.A.G., 57, No Нађа Куртовић Фолић, Типоморфологија откривање физичке и просторне структуре града, ДаНС. Бр.15 (1995) 25 Saverio Muratori, Studi per una operante storia urbana di Venezia, (Roma: Instituto Poligrafico dello Stato, 1959) 26 Jean Castex, Jean-Charles Depaule, Philippe Panerai, Урбане Форме, (Београд: Грађевинска књига 1989) 27 M.R.G. Conzen, The use of Town Plans in the Study of History, u The Study of urban History (New York: St. Martin s Press, 1968) pp Алдо Роси, Архитектура Града, (Београд: Грађе винска књига, 1996) 29 Између осталих на Венецијанском бијеналу представ љени су: Масимо Сколари (Massimo Scolari), Енцо Бонифанти (Enzo Bonifanti) као и сам Алдо Роси. 30 Paolo Portoghezi, Postmodern: The Architecture of Postindustrial Society, (New York: Rizzoli, 1983) 31 Robert Krier, Urban Space, (London: Academy Editions, 1979) 32 Leon Krier, The Reconstruction of the Europian City, u In Rational Architecture, Archives d Architecture Moderne, Bruxelles, Leon Krier and Maurice Culot, Pourrir dans les tranchees? Non merci in Architecture Mouvement Continuite No , June Septembre Gordon Cullen, The Concise Townscape, (New York: Reinhold, 1961) 35 Кевин Линч, Слика једног града, (Београд: Грађевинска књига, 1974) 36 Lynch, Kevin, A Theory of Good City Form, (Cambridge: The MIT Press, 1981) 37 Christopher Alexander, A Pattern Language, (Oxford: Oxford University Press, 1977) 38 Christopher Alexander, A New Theory of Urban Design, (Oxford: Oxford University Press, 1987) 39 Christian Norberg-Schulz, Genius Loci: Towards a Phenomenology of Architecture, (New York: Rizzoli, 1979) 41 Spiro Kostof, The City Shaped: Urban Patterns and Meanings Through History, (Boston: A Bulfinch Press Book: Little, Brown and Company, 1991). 42 Spiro Kostof, The City Assembled: The Elements of Urban Form Through History, (Boston: A Bulfinch Press Book: Little, Brown and Company, 1992). 43 Поред Сисајда, Дуани и Платер-Циберк су урадили планове за још преко четрдесет градова, укључујући: Кентлендс у Мериленду, Блоунт Спрингс у Алабами, Чарлстон Плејс и Авалон Парк на Флориди, Мешпи Комонс на Кејп Коду. Поред планова за нове градове урађени су и пројекти за поједине градске четврти од којих су најпознатији Плаја Виста у Лос Анђелесу и Данијел Ајланд у Чарлстону. Andres Duany, Elizabeth Plater-Zyberk, Chester E. Chellman, New Town Ordinances and Codes, New Classicism, Omnibus Volume, (New York: Rizzoli, 1990), pp Нан Елин, Постмодерни урбанизам, (Београд: Орион, 2002), п Нан Елин, Постмодерни урбанизам, (Београд: Орион, 2002), пп

74 Aнтоније Пушић *, Марина Ненковић-Ризнић **, Саша Милијић *** УСПОСТАВЉАЊЕ СИСТЕМА ГРАДСКЕ ЧИСТОЋЕ НА ДУНАВУ И САВИ НА ПОДРУЧЈУ ГРАДА БЕОГРАДА Апстракт: У Републици Србији, разматрање проблема одлагања и прераде комуналног отпада доживљава пионирске кораке. Основни циљ рада је указивање на проблеме отпада на воденим површинама у урбаним подручјима које се састоје из три аспекта: неконтролисано депоновање; могућности елиминације отпада; и институционално организациони модел прикупљања и рециклаже. Узимајући у обзир чињеницу да Нацрт Закона о отпаду још увек није усвојен (а да између осталог третира и питање депоновања и рециклаже комуналног отпада), те да у њему није детаљније разрађен проблем комуналног отпада који се неконтролисано одлаже у реке, у овом раду биће дате методолошке, али и легислативне препоруке за решавање наведеног проблема. Наиме, због све чешћих проблема са којима се суочава град Београд, али и други већи градови у Србији (уређене и неуређене обале затрпане комуналним отпадом) нужно је дефинисати модусе за при купљање и прераду овако одложеног отпада (мисли се првенствено на технологију). У том смислу, неопходно је детерминисати и легислативне оквире за наведену проблематику, као и успоставити хијерархију у одлучивању на нивоу градске управе и утврдити нове видове јавних комуналних предузећа (тзв. «речну чистоћу») која ће имати надлежности у овој области. Посебно су анализирана релевантна међународна искуства и предложен нови концепт пројекта уклањања отпада са река чија се примена препоручује на Дунаву и Сави на подручју града Београда. Кључне речи: речне обале, чврсти комунални отпад, рециклажа, град Београд, легислативни оквир ESTABLISHING THE SYSTEM OF PUBLIC COMMUNAL UTILITY ON THE RIVER DANUBE AND THE RIVER SAVA ON THE TERRITORY OF BELGRADE Abstract: Waste disposal and treatment problem consideration in the Republic of Serbia is making a pioneer steps. Main goal of this paper is to emphasize problems of waste disposal on waterways in urban areas, which consists of three aspects: uncontrolled disposal, possibilities of waste elimination and institutional model of collecting and recycling. Considering the fact that Draft version of Waste disposal law is not yet adopted by the national government (beside the fact that it contains the question of disposing and recycling municipal solid waste) and that it is not elaborating the problem of dumping the municipal waste into rivers, this paper will give methodological and legislative recommendations for the solution of this problem. However, city of Belgrade and the other cities in Serbia are often facing serious problems (arranged riverfronts covered with municipal waste). Because of that, it is necessary to define methods of collecting and treatment of waste disposed in the water streams (in the area of technology). It is also important to determine legislative framework, and also to establish hierarchy in decision-making on the local level. One of the main goals is to determine new aspects of public communal utilities (so called river communal utility ), which will have jurisdiction in this area. International experiences must be analyzed separately and based on them is proposed new concept of elimination of waste from the rivers. Implementation of this pilot project is recommended on the river Danube and the river Sava on the territory of the city of Belgrade. Keywords: river side, municipal solid waste, recycling, city of Belgrade, legal framework * Антоније Пушић, дипл. наутичар, дипл. туризмолог, UNI- CEF Goodwill Ambassadors, mail: rambadeus@yahoo.com ** мр Марина Ненковић-Ризнић, Институт за архи тектуру и урбанизам Србије, Београд, Бул. Краља Александра 73/II Тел , mail: marina@iaus.org.yu ***др Саша Милијић, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Бул. Краља Александра 73/II Тел , mail: sasam@iaus.org.yu Одрживи развој градова - урбанизам 73 УДК (497.11)

75 Одрживи развој градова - урбанизам УВОД Отпад је последица живота на земљи. Количина отпадака се повећавала са развојем индустрије, урбанизацијом и демографским растом који је из деценије у деценију бивао све већи, али и технолошком револуцијом, па је, стога, и питање третмана и одлагања отпадака постало један од приоритета свих земаља света. Простора је током векова бивало све мање, вештачки створених материјала немогућих за разградњу у природи све више, те је требало утврдити и алтернативне начине управљања отпадом. Иницијални начин управљања отпадом било је његово одлагање на унапред предвиђене локације (депоније). Он је, као директне консеквенце, имао контаминацију земљи шта и подземних вода штетним материјама и продуктима распада органског и неорганског отпада (Ненковић, 2004). Међутим, овакав третман отпада довео је до ширења депонијског простора и смањењa грађевинског и пољопривредног земљишта, јер приликом лоцирања није вођено рачуна о њеним капацитетима, а ни о расту популације. С друге стране, по систему not in my backyard 1, становништво је врло често отпад одлагало у оближње реке. Оваква пракса се наставила до данас у Србији, с тим да је степен одлагања отпада у реке много већи у сеоским, него у градским подручјима. Међутим, без обзира на наведени став, још увек се велики део чврстог комуналног отпада у градовима одлаже директно у реке (Christensen, Cosso, et al, 1999). На овај начин реке су постале велике покретне депоније док њихова приобаља, све више изгледају као класичне депоније, на којима се налази биоотпад и отпад ХХI века (пластичне флаше, кесе, канте и др.). Развојем технологије, али и идеје одрживог развоја, у другој полoвини ХХ века, у фокус је стављено и питање управљања комуналним отпадом у склопу интегралног управљања животном средином. Притом се полазило од савременог концепта деловања на извору проблема, што је подразумевало смањење стварања отпадака, рециклажу и искориш ћавање вредног сировинског и енергетског садржаја отпадака (Милашин, 1992). Рециклажа (сакупљање и поновно ко риш ћење oтпада), дакле, представља најбоље кон ципиран начин третмана комуналног отпада (Бабић, 1991). Проблем безбедног укла њања неупотребљивих отпадака изис кује бројне физичко-хемијскобиолошке про цесе, као и утврђивање повољне локације за депоновање отпада. Узимајући у обзир чињеницу да је Ре публика Србија Националном стратегијом о управљању отпадом начинила тек први по кушај у решавању проблема комуналног отпада, притом занемарујући прикупљање и третман овог вида отпада из река и приобаља, овим радом ће се на примеру главног града Србије дати препоруке за решавање наве деног проблема. Кроз утврђивање постојећег стања, ингеренција и законске регулативе сагледана је тренутна ситуација у наведеној области и на основу ње утврђени циљеви, актери и мере које треба предузети ради што ефикаснијег уклањања отпада са речних обала. Тиме је формиран одређени вид пилот-пројекта у области управљања комуналним отпадом на Сави и Дунаву, који може послу жити као угледни пример и за остала градска подручја у Србији У буквалном преводу не у мом дворишту, овај израз се односи на начине елиминације отпада на што већу удаљеност од места стварања

76 ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА На подручју града Београда (776 km 2 ) речни токови Саве и Дунава са приобаљем имају површину од око 100 km 2 (68 km 2 приобаља и 32 km 2 акваторија) и дужину од око 74 km. Хидрографска мрежа је јако раз граната и чине је поред Саве и Дунава њи хових 16 при тока дужине 275 km. Укупно водених повр шина има око 42 km 2, што за једно са при обаљем износи око 13% повр шине подручја града. То је више од сао бра ћајних површина (5,7%) и нешто мање од стамбених површина (16%). Уз обале Саве и Дунава привезано је преко 100 ресторанасплавова на води, 3000 чамаца, 900 рекреа тивних сплавова и преко 600 сојеница. Такође усидрено је или при ве зано мноштво других пловних објеката као и других неадекватних и еколошки не при хватљивих садржаја (ГП Београда, 2001). Сл. 1. Макро и микро приказ београдског приобаља Picture 1. Belgrade riverbanks macro and micro view Проблем отпада у приобаљу река интези виран је непланским и неадекватним депоно вањем смећа поред обала водотокова. Низ водно од Београда, у непосредној близини обала Дунава регистровано је око 40 дивљих депонија (извор ) Слична ситуација је и када се крене узводно од Београда Савом и Дунавом. На обалама Дрине од Бајине Баште до ушћа у Саву налази се преко 50 депонија (Малишић, 2007.). У условима великог водостаја тоне смећа крену да плове реком, од чега мањи део остаје на приобалном растињу, а већи део се диспергује дуж речног тока и при оба ља, односећи или доносећи смеће неком другом. Будући да град Београд нити његова локална управа до сада није озбиљније разматрала питање чишћења речних акваторија од чврстог комуналног отпада (његове органске и неорганске фракције) идеја пилот пројекта је дефинисање и реализација читавог система прикупљања и третмана отпада са еколошки и туристички најважнијег дела градског подручја. С тим у вези треба напоменути да овакав отпад до сада (сем ретких и волонтерских акција) није системски прикупљан, нити је вршен његов предтретман и третман. Одрживи развој градова - урбанизам 75

77 Одрживи развој градова - урбанизам 76 Надлежности у овој области нису успостављене, и не постоји адекватно јавно предузеће које би се бавило наведеном проблематиком. Законска регулатива (Нацрт Закона о отпаду, Национална стратегија о управљању отпадом и други документи) не третира посебно наведену проблематику, те је могуће закључити да још увек не постоји легислативни оквир за реализацију оваквог пројекта. С друге стране, будући да је једна од фаза у реализацији пилот пројекта и дефинисање система рециклаже комуналног отпада, неке законске одредбе наведених докумената могу бити узета у разматрање. Тако у Члану 16. постојећег Закона о поступању са отпадним материјама, каже се да се рециклажа може обављати у објектима који испуњавају услове у погледу локације, врсте уређаја и опреме, заштите од штетног дејства технолошких поступака на животну средину и живот и здравље људи, као и у погледу обезбеђења одговарајућег простора за складиштење и чување. Такође, овај Закон прописује и низ казнених мера за прекршаје приликом третмана стамбеног отпада, а у овом случају - рециклаже. Почетком године, Министарство науке и заштите животне средине Републике Србије, Управа за заштиту животне средине донело је Нацрт закона о управљању отпадом. Поред осталог, наведени закон детерминише начине третмана управљања отпадом у градским и сеоским срединама, али не третира питање третмана комуналног отпада из речног приобаља. Према овом Закону, постројење за прераду отпада представља стационарну или мобилну техничку јединицу за управљање отпадом у којој се обавља једна или више активности складиштења, третмана или коначног одлагања отпада, а које се састоји од грађевинског дела и опреме тако да чине технолошку целину. У оваквој врсти пос тројења могуће је вршити предтретман и третман отпада који се прикупи из речног приобаља. Будући да је наведени закон још увек у форми нацрта, корисно би било сугерисати законо давном телу да у њега унесе и одредбе које се тичу уклањања отпада из приобалних подручја. Међутим, без обзира на све наведене легислативне проблеме, могуће је на нивоу града Београда донети Уредбу о оснивању јавног предузећа за чишћење приобаља ( Речна чистоћа ), чији би задатак био прикупљање, одношење и елиминација отпада који се сакупи у речним акваторијама и обалама на подручју града. До сада се овом проблематиком недовољно и без адекватне опреме, бавила Служба приобаља ЈКП Зеленило Београд, као и Служба за заштићена природна добра, која је мануелно (грабуљама) прикупљала и претоваривала отпад у камионете и након тога их одвозила на депонију. Поред тога, постоји и значајан проблем одговорности власника сплавова и ресторана у чијој се околини акумулира и велика количина чврстог отпада. Наиме, због значајне количине отпада различитог порекла која се таложи у приобаљу (нарочито у непосредној бли зини сплавова-ресторана) укотвљених на обалама Саве и Дунава, неопходно је успоставити координацију на нивоу градска управавласници сплавова, ради иницијалног прикупљања отпада који се акумулира. За разлику од мануелног прикупљања отпада у приобаљу (слика 2.), прикупљање путем неких од релевантних примера (слике 3-6) или предлога новог концепта путем баржи/понтона са кавезима (слике 7-9) је знатно ефикасније. Сл. 2. Мануелна селекција у приобаљу Picture 2. Manual selection on the riverbanks

78 МЕЂУНАРОДНА-РЕЛЕВАНТНА ИСКУСТВА Проблем таложења отпада у непосредној близини сплавова/приобаља могуће је избећи путем прикупљања отпада узводно од њихових локација, чиме би се не само смањила количина отпада око бродова ресторана, већ и смањио степен загађености Саве и Дунава у најужем градском центру (новобео градски и земунски кеј, дорћолски кеј и др.) На сликама 3,4,5 и 6 приказана су неки од начина прикупљања отпада, који се примењују у земљама ЕУ (извор Сл. 5. Тип пластичне барже Picture 5. Plastic barge example Сл. 3. Тип пластичне барже Picture 3. Plastic barge example Сл. 4. Тип мрежасте металне барже Picture 4. Metal mesh barge example Сл. 6. Детаљ-прикупљање отпада на пластичној баржи Picture 6. Detail Collecting the waste using plastic barge УТВРЂИВАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ С обзиром на чињеницу да се до сада ова тема није била предмет разматрања градске управе (осим парцијално у оквиру ЈКП Зеленило Београд ), неопходно је дефинисати систем доношења одлука и строго утврдити права и обавезе партиципаната у процесу (јавног или приватног комуналног предузећа које би на себе преузело реализацију пројекта овакве врсте). С тим у вези, треба напоменути да би координирана акција између јавног предузећа, приватних инвеститора и донација дала најбоље резултате, јер самим тим пројекат не би у потпуности финансирао град, али би имао извесне над- Одрживи развој градова - урбанизам 77

79 лежности у погледу мониторинга и био у могућности да стопира пројекат уколико се покаже као нерентабилан, штетан по животну средину и квалитет грађана и слично. Такође је неопходно активно учешће становништва у свим акцијама у овкиру овог пројекта, јер се без њихове сталне партиципације, а према Архуској конвенцији 2 практично немогућа реализација оваквог пилот пројекта Основни концепт пројекта заснива се на дефинисању више локација (пунктова) узводно од ушћа Саве у Дунав на којима би биле постављене барже/понтони са кавезима за прикупљање чврстог отпада, у комбинацији са другим презентованим системима, који се примењују у земљама ЕУ. Системи би били усидрени/распоређени на конкавним и конвексним обалама (деловима речних токова), ПРОЈЕКАТ-ОСНОВНИ КОНЦЕПТ као и узводно и низводно од уређених делова обала (на којима се по правилу налазе шеталишта, марине и сплавови). Основни елементи система су: баржа/понтон (слика 7.) и кавез (слика 8, 9.). Предлог за локације баржи је на местима где река због меандрирања успорава свој ток, односно на местима где је акумулација отпада највећа (слика 10.). Одрживи развој градова - урбанизам 78 Сл. 7. Баржа/понтон са кавезом за прикупљање чврстог отпада Picture7. Solid waste collection cage barge. Сл. 9. Кавез за прикупљање чврстог отпада Picture 9. Solid waste collection cage 2 Архуска конвенција је донета Четвртој министарској конференцији Животна средина за Европу у јуну године, под покровитељством Економске комисије Уједињених нација за Европу (UN/UCE). Потписало ју је 35 држава, а званично је ступила на снагу октобра године Сл. 8. Баржа/понтон Picture 8. Barge Сл. 10. Распоред баржи у речном кориту Picture 10. Riverbed barge placement

80 Основна идеја је прикупљање такозваног органског отпада (грања, дрвећа и сл.), али би се овим путем прикупљале и пливајуће секундарне сировине као што су пластичне флаше, кесе, амбалажа и сл. Због могућности брзог нагомилавања отпада у кавезима, неопходно је успоставити адекватно предузеће Речна градска чистоћа, односно припремити ефикасне посаде и оформити флоту чамаца и бродова мањих габарита, који би служили за прикупљање и транспорт наведеног отпада чак и по неколико пута у току дана, ако се за то укаже потреба. Ради постизања веће ефикасности и повећања квалитета живота, прикупљени чврсти комунални отпад би се одвозио на места коначне прераде (у случају органског отпада могао би бити употребљен за добијање био-гаса, или би се у посебно пројектованим постројењима мањих габарита вршило његово брикетирање), док би се у случају неорганског отпада (пластика, гуме и сл.) овај отпад продавао даље прерађивачима секундарних сировина. Укупан број припадника посада и чамаца флоте градске чистоће није неопходно да буде велики, а на специјализованим пловилима би требало да ради максимално два радника. Техника пребацивања отпада може бити различита и то: ручно пребацивање у посебан простор на чамцу; аутоматско пребацивање целог кавеза у чамац; и шлеповање понтона/кавеза са отпадом до места коначног одлагања/рециклаже. У зависности од могућег повећања обима посла, повећавао би се и обим радне снаге, као и број бродова. Поред наведених локација баржи/понтона неопходно би било утврдити и локације за прераду прикупљеног отпада, његово спаљивање, балирање или брикетирање. Предлог је да се систем успостављања градске чистоће на рекама састоји из комбинације међународних релевантних искустава и предложеног новог концепта. АКТЕРИ У ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ ПИЛОТ ПРОЈЕКТА За потребе реализације оваквог пројекта, неопходно је ангажовање мултидисциплинарног тима, који ће, у сарадњи са надлежним управама утврдити тачне локације успора речних токова Саве и Дунава, тј. места на којима би прикупљање било најефикасније. У том смислу, неопходно је и учешће локалних власти у Београду (Секретаријат за заштиту животне средине, Службе за зашти ћена природна добра при граду Београду и Служба приобаља ЈКП Зеленило Београд, и др.), Речне капетаније, као и републичких институција (Агенција за рециклажу при Министарству за заштиту животне средине, «Србијаводе»), које имају надлежности у овом ресору. Будући да је, према Архуској конвенцији, поред стручњака и локалних власти неопходно учешће и становника, невладиних организација, инвеститора и stake-holder-a неопходно је утврдити и механизме њиховог ангажовања (ЕРА, 1992). Између осталог, реализацију наведеног пројекта од самог Одрживи развој градова - урбанизам 79

81 80 почетка морају пратити медијске промоције путем средстава јавног информисања, али и дистрибуција летака на нивоу града (ради информисања становништва о будућем пројекту који ће се реализовати на територији њиховог града/општине). Овим путем би се становништво упознало са циљевима пројекта и предностима оваквог третмана комуналног отпада (Миловановић, Ђукић,2002). Такође је неопходна и сарадња са локалним невладиним организацијама (на пример Регионалном еколошком канцеларијом у Београду и «Централом» из Београда) као консултантима у реализацији пројекта. Уколико се покаже да би реализација овакве врсте пилот пројекта са становишта градске управе била нерентабилна, или једноставно град са својим јавним предузећима не буде био заинтересован за покретање овакве врсте интервенције у простору, неопходна је додатна сарадња са приватним инвеститорима. Наиме, у земљама Европске уније се неретко дешава да надлежности у области прикупљања и третмана комуналног отпада припадају приватним ин вес титорима а не јавним градским инсти туцијама (Tchobanoglous, Theisen, et al, 1993). У том случају, профит остварен продајом секундарних сировина, или њиховом директном прерадом у пос тројењима за рециклажу имао би инвеститор. Међутим, врло често се дешава да се на нивоу града формира мешовито комунално предузеће (са одређеним процентом учешћа капитала градских комуналних предузећа и приватних предузетника) чиме се један део створеног капитала ипак враћа у «градску касу». На тај начин и град и приватни инвеститор имају велики интерес за дуготрајну реализацију пројекта. ЗАКЉУЧАК У земљама ЕУ решавању проблема прикупљања и рециклаже отпада са водених површина се прилази системски при чему реке постају чистије, а градске обале се уређују као места за одмор и рекреацију. Применом система за уклањање отпада и казнених одредби за загађиваче река, као и едукацијом становништва, преовладала је свест да реке треба сачувати. Пилот пројекат «речне чистоће» би координираном акцијом између државне и локалне управе, јавних комуналних предузећа и евентуално приватних инвеститора могао да буде реализован у веома кратком року. Истраживања показују да је овакав или сличан тип пројекта до сада реализован у великом броју европских земаља које су имале проблем са комуналним отпадом у речном приобаљу. Интервенције на рекама су биле различитог типа (другачији типови баржи, различити материјали и сл.) али резултат је увек исти - знатно смањена количина чврстог отпада и значајно повећана количина сировина за прераду у постројењима за рециклажу. Међутим, и поред наведених изражених могућности за реализацију пројекта, неопходна је и додатна премиса, коју град Београд, а ни већи градови у Србији још увек немају, а то је постројење за прераду комуналног отпада. Наиме, без прераде прикупљеног отпада, створио би се утисак да се смеће само трансферује са једне локације на другу (из река - на депонију у Винчи, чији је век трајања

82 истекао пре 11 година (Чанак, 1990) и која озбиљно загађује подземне и површинске воде), чиме би се надаље додатно угрозио квалитет воде у београдским рекама. Дакле за квалитетну реализацију пилот пројекта, поред утврђивања надлежности, измене легислативе, дефинисања инвеститора и учешћа становника неопходна је и изградња постројења минималних капацитета који би прерађивали барем био-отпад, или вршили њихово брикетирање. Тиме би се, поред еколошке, естетске и социјалне, задо вољила и економска компонента пројекта, која је неопходна за његову успешну реализацију. Тиме би се створили услови за повећање квалитета живота свих становника града и створили услови за «враћање грађана на реке», што је један од циљева свих планских докумената на територији Београда. Слично not in my backyard принципу, али са позитивним последицама, становништво би отпад требало да одлаже на унапред дефинисане и планиране депоније а не у реке и њихова приобаља, по систему not in my river, што би требало да постане и максима овог пројекта ЛИТЕРАТУРА Aarhus convention (2000), The Implementation guide Бабић О. (1991), Сакупљање, дневно држање, транспорт и коначно одлагање чврстих отпадака у организацији ЈКП Градска чистоћа, Зборник радова Третман градског отпада у Београду, Савез инжењера и техничара, Београд, године, стр 61. EPA (1992), Decision-makers guide to Solid waste management, United States Environmental Protection Agency, NY, р.р. 60 Малишић, М. (2007), Љубовијска депонија трује Дрину до Зворника, новине Политика, Београд php?nid=42878&y=2007&m=10&d=3 Милашин,Н. (1991), Одрживи развој и збрињавање отпада, Зборник радова Третман градског отпада у Београду, Савез инжењера и техничара, Београд, 1991., стр 32 Миловановић, Д., Ђукић, Д. (2002), Партиципација грађана у функцији одрживог урбаног развоја: еколошки контекст, у Зборнику радова Преиспитивање појма одрживи развој у планирању, пројектовању и грађењу, Архитектонски факултет, Београд, стр.43. Ненковић, М (2004), Могућност увођења система рециклаже на територији општине Нови Београд, научни часопис ECOLOGICA, Друштво за ширење и примену науке и праксе у заштити шивотне средине Србије и Црне горе, Београд, стр Сметлишта на обалама река (2007), новине Блиц Tchobanoglous, G., Theisen, H., Vigil, S. (1993), Integrated solid waste management- Engineering Principles and Managment issues, McGraw-Hill International Editions, New York, р.р.131 Christensen, T.H.; Cosso, R.; Stegmann, R. (1999), Waste managment and treatment of Municipal solid waste ( vol. V), CISA ( Environmental sanitary engineering centre, Cagliari), Sardinia, p.12 Чанак, Н. (1990), Хигијенски проблеми савремене урбане средине-докторска дисертација, Архитектонски факултет, Београд, стр. 88. Закони и стратегије Community strategy for waste management (1992), European Community environmental Legislation, Volume 6-Waste, Luxembourg, EEC _ _1_1_1_1,00.html Закон о поступању са отпадним материјама, Службени гласник Републике Србије 25/96 Закон о заштити животне средине са пратећим сетом закона (Закон о процени утицаја на животну средину, Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину и Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине -сви Службени гласник РС, бр 14/04) Нацрт закона о отпаду Национална стратегија управљања отпадом са програмом приближавања ЕУ, Министарство за заштиту природних богатстава и животне средине, Генерални план Београда (2001), Урбанистички завод, Београд 81

83 П РОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕ Богосав Војновић Пеликан ( ), Улица цара Лазара, 19.

84 Драгутин Тошић *, Никола Крунић ** ПРОСТОРНА СТРУКТУРА ГРАДА ОД КОНЦЕПТА СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ ДО КОНЦЕПТА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА SPATIAL STRUCTURE OF THE CITY -FROM THE SOCIAL-ECOLOGY CONCEPT TO THE CONCEPT OF SUSTAINABLE DEVELOPMENT Апстракт: У раду су, у форми теоријске расправе, дати прикази релевантних поступака за детерминисање просторне структуре градова кроз ретроспект континуитетадисконтинуитета схватања њихове просторне структуре, од парадигме класичнне социјалне екологије, до парадигме одрживог развоја. Посебно су наглашене и анализиране социоеколошке, економске, системске и географске теорије у истраживању просторних структура градова и на њима засновани модели. Дошло се до закључка да је просторна структура урбаних насеља резултанта деловања сложених динамично-развојних и интеграцијских процеса који се одвијају у мрежама и системима на се ља на једној страни, те између њихових уну трашњих компонената на другој. Својом бити, град није статична творевина, већ је сложен и динамичан систем у чијој се структури одра жава облик организације економског, социјал ног и културног живота, адаптиран условима географске средине у којој егзистира. Кључне речи: Просторна структура града, функције града, социоеколошке теорије и модели (социјална екологија, факторска екологија, бихејвиоризам), економске теорије и модели, системска анализа и синтеза, одрживи развој. Abstract: This article contributes, in the form of theoretical discussion, to the review of relevant methods for determination of citie`s spatial structure through the retrospective of continuity/discontinuity of understanding their spatial structure from the school of classical sociology to the sustainable development paradigm. Particularly, authors underline significance and analyze main theories and their models (social-ecology, economics, system science and geography) in the researching of spatial structure of the cities. They conclude that urban settlements spatial structure is resultant of complex dynamically-developing processes between settlements networks and systems on the one, and also between their internal components, on the other side. In their essence, cities are not statical category, but complex and dynamical system whose structure reflects the relations between economic, social and cultural organization of life, adapted to the geographic environment. Key words: City spatial structure, city functions, socio-ecological theories and models (social ecology, factor ecology, behaviorism) theory of economics and models, system analysis and synthesis, sustainable development. УВОД Градови су појава максималне друштвене концентрације остварене у сложеној комбинацији деловања природне средине и доминантних друштвених процеса. С обзиром да су комбинације узајамног деловања природне средине и сложених социогеографских фактора разноврсне, сваки град поседује идивидуалност изражену конзистентношћу и компатибилношћу физичко-географских просторно-функцијских, демографскопопулацијских и морфофизиономских компоненти. У урбаној географији, урбаној економији, урбаној социологији и у неким правцима урбанизма, под утицајем опште теорије система, увре жи ло се мишљење да појам просторне структуре обухвата просторни размештај и систем функцијских веза-процеса и односа који се одвијају између структурних елемената градског насеља. Такав став је прихваћен у југосло венској (М. Вреск, 1986.) и српској географији (А. * Др Драгутин Тошић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3, tosic@gef.bg.ac.yu ** Мр Никола Крунић, истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Бул. краља Александра 73/II, nikola@iaus.org.yu Просторно планирање 83 УДК : : :711.41

85 Вељковић, 1988.) осамдесетих година прошлог века. Просторно-функцијска, популацијско-демо графска (соци јално-просторна) и морфофи зи ономска компонента струк турe града прожимају се низом узрочно-последичних веза/процеса. Просторна структура града је тренутно стање процеса који одржавају њене елементе (природу, ста новништво, функ - ције и материјалне урбане садржаје) у стању хомеостазе, односно у стању динамичне кохерентости. Систем веза који се одвија у просто ру града утиче на његову унутрашњу дифе ренцијацију изражену развојном инте грал ношћу и(или) дифе ренцираношћу структур но-функцијских целина у времену. Такође, на развитак просторне структуре града утичу сложени процеси који се одвијају у геопросторном, соци оекономском и социокултурном окружењу, а свакако нај релевантније су везе и односи са насељима са којима је у мрежи и-или у систему односно у нодалној регији. Позицијом насеља у хијерархији насео бинског система датог простора, у великој мери је детерминисана и његова просторна структура, тако да се град све чешће по сма тара као субсистем у систему насеља. Познати англосаксонски географ Брајан Бери (B. Berry, 1964) при анализи регионалних утицаја на развитак унутрашње структуре градских на сеља, позивајући се на парадигму органи за ције простора, полази од аксиома,,град је систем у систему насеља 1. Руски географ Борис Хорев (Б. С. Хорев, 1971 : 69), при ана ли зи утицаја регионалног окружења на струк туру градског насеља, своје полазиште гради на синтагми,,град је опште економски рејон у минијатури. Савремена истраживања просторне струк туре градова су еклектичког и интердис цип линарног карактера и ба зирају се на теме љима више теоријскометодолошких кон цеп ција. Социјална екологија СОЦИО-ЕКОЛОШКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ И МОДЕЛИ Просторно планирање 84 Прва значајнија проучавања просторне струк туре града започела су 30-их година двадесетог века у САД. У то време, амерички социолози под утицајем Дарвинових радова и европских искустава, развијају екологију чо века (human eco logy) која је била примењивана и у истраживањима урбаних средина (urban ecology). Полазећи од хипотезе да човек и природа чине недељиво јединство, социјални еколози тврде да људске заједнице прилагођавају свој начин живота природном окружењу, али да то прилагођавање условља ва стварање специфичних социјал них 1 Беријева теоријско-методолошка полазишта су слич на Хауардовим полазиштима при конципирању модела вртних градова. Наиме, иако Хаурад није акцентирао конципирање унутрашње структуре градских насеља, он се залагао за динамичку равнотежу и органски склад између града и сеоског окружења на једној страни, и уравнотеженост изме ђу разноврсних функција града и његовог територијалног развоја. Он се, у циљу избегавања конфликта који угрожавају органски склад између функција и становништва насеља, залагао за пози тивну контролу територијалног ширења и де - мо графског раста и развоја града, изражену група чије се деловање испољава у физиономији културног пејсажа. У тај контекст стављају истраживања везе социјална организација становништва - просторна структура градова. Прве, значајније социоеколошке студије из којих су индуковане теорије о везама соци јалних и урбаних структура вршене су у Чи кагу, тј. развила се,,чикашка социо-еколошка школа. 2 Суштина класичног социјално-еколошког приступа у проучавању просторне структуре града састоји се у ставу да просторна структура града настаје у еколошким процесима. планирањем густина насељености. Види, Berry, B.J.L. (1964): Cities as systems within systems of cities. Papers and proceedings of the regional science Association, vol. 13, pp Осамдесетих година двадесетог века се јављају теорије за које се може рећи да престављају одређене видове неокласичних форми социјалне екологије. По њима друштвене структуре својим деловањем формирају просторну структуру града, тј. град је социјални простор чија се структура формира друштвеном сегрегацијом на основу социјалног, економског, етничког и социо-културног статуса становништва.

86 Главни еколошки процеси су концентрација, централизација, децентрализација, дифузија, сегрегација, инвазија, сукцесија и еколошка инерција. На наведене процесе највише утиче фактор конкуренције. Обрасци терито ријалног ширења и унутрашње диференцијације градова, изражени начином искоришћавања и евалуације земљишта, заснивају се на еколошким принципима (адаптација еколошким условима, као и запоседање, ширење и диференцијација животног простора од појединаца и друштвених група) и њиховој просторно-временској сукцесији (M. Bradford., W. Kent, 1975 : 71-85). Дарвинистичка основа модела просторне структуре града, према којој су принципи екологије живог света примењени на људској заједници, изражена је у ставу да се у начину коришћења земљишта у граду генеришу социјални процеси. Критике еколошког концепта усмерене су на његову апстрактност и његов еколошко-детер ми нистички карактер. Иако је од 60-их година прошлог века научно ирелевантан 3, еколошки приступ је значајан као теоријско становиште које је инспирисало бројна емпиријска истраживања из којих су произашле студије о просторним структурама градова. Еволутивни модел просторне структуре Еволутивни модел је произашао из концепта животних циклуса градова и Хегерштрандовог (T. Hegerstrand) модела дифузије иновација. Према њима град се, аналогно биологији, посматра као организам који се рађа, развија, доживљава климакс и рецесију. Климакс и рецесија могу се зауставити научним, технолошким и економским ино вацијама. Концепт је, у бити, реафирмација Баумајстеровог модела,,хармоничног града из године, по коме град делује као жив организам. На темељима радова Г. Сјоберга (G. Sjoberg), М. Концена (M. Conzen), Е. Лихтенбергер (E. Lichtenberger) и других, 60-их година, развијен је модел промена про сторне структуре у времену. Концен и Лихтен бергерова су разрадили и дефинисали животне циклусе структуре града. Сјоберг је еволутивне стадијуме развоја урбане структуре довео у контекст стадијума друштвеног развоја В. Ростовa (W. Rоstow). Иако је модел диверзификован у више варијанти, уз висок степен генерализације могу се издвојити про- сторне структуре прединдустријског, индустријског и постиндустријског града. Постиндустријске урбане структуре испољавају се у видовима метрополиса или метропо литенског града и информацијског града 4. Теорија (ре)структурирања урбаног простора Структуралистички приступ примењује се у социогеографским истраживањима града. Њиме се негира класични социоеколошки аксиом. По структуралистима, социјалне функ ције (живети у заједници, радити, образовати се, снабдевати се, одмарати се и комуни ци рати духовно и материјално) и становништво развијају и диференцирају урбани простор. Као синоним за просторну структуру најчешће се користе термини социјалнопросторна струк тура и социјална топографија града. Социјална топографија града је последица производних и социјалних односа, тј. она је просторни израз социо економске диферен цијације градског становништва. Структуралисти праве аналогију између неједнаког регионалног развоја државе и социоекономске сегрегације града и стављају их у контекст директне,,експлоатације рада капиталом. Сличне ставове имају и представници,,постмодерне и,,неомарксистичке географије 5 и њима инспирисаних социогеографских дисциплина. Ипак, основна хипотеза те доктрине има полазиште у аксиому: становништво је детерминанта стања и промена у просторној структури града. Истраживање становништва као детерминанте просторне структуре укључује анализу де мо графског развоја у квантитативном 3 Осамдесетих година двадесетог века се јављају теорије за које се може рећи да представљају одређене видове неокласичних форми социјалне екологије. По њима друштвене структуре својим деловањем формирају просторну структуру града, тј. град је со цијални простор чија се структура формира друштвеном сегрегацијом на основу социјалног, економског, етнич ког и социо-културног статуса становништва. 4 Информацијски град је израз утицаја информационих технологија на социјално, економско и функцијско преструктурирање урбаних простора на једној страни, и промене њихових позиција у регионалним, националним, транснационалним урбаним мрежама, на другој. Тиме је позиционирано и њихово место у процесу опште глобализације. У суштини, то је транспозиција Беријеве синтагме,,град је систем у систему насеља. Просторно планирање 85

87 (природна и просторна покретљивост), квалитативном (промене у биолошким, економским и со цијалним структурама социјална покрет љи вост) и просторном (размештај становништва и разни видови сегрегација) смислу. Град је дефинисан као социјални и економски про стор чија се структура формира сегрегацијом друштвених група на основу социогео граф ских принципа и обележја. Модел факторске екологије Слично теоријско утемељење има модел факторске екологије. То је егзатнији и савршенији методолошки облик анализе со цијалне топографије града. У теоријској равни, факторска анализа и социјална екологија представљају спој, при коме се из социјалне екологије узимају подаци везани за кван тативна обележја, а из факторске анализе подаци o просторном размештају (дистанце, ареали и површине) становништва и функција у граду. На темељу статистичко-математичких модела факторске анализе 6 утврђује се степен међузависности социогеографских обележја становништва и развитка просторних структура градова. При анализи тих међузависности, као фактори, користе се социодемографске карактеристике, а као варијабле њихове вредности за поједине делове насеља. Социјална топографија градова базирана на еколошком концепту детерминисана је применом мултиваријацијске анализе. Бихеjвиористичке и феноменолошке теорије Бихеjвиористичке и феноменолошке теорије у тумачињу просторних структура урбаних насеља јављају се 60-их година двадесетог века. Бихејвиоризам се користи у урбаној географији у функцији критике позитивистичке основе претходних теорија и модела 7. Феноменолошки приступи се темеље на херменеутичкој методологији и епистемологији. Према тим теоријама, простор града треба сагледати у светлу деловања (понашања) појединаца, породица и социјалних група. Појединци, породице, друштвене групе и њихове асоцијације, на бази субјективних интереса и вредновања мењају објективне структуре градских насеља 8. Између објективне просторне структуре града, феноменолошке околине и начина по нашања становништва постоји снажна каузална веза. Просторно планирање 86 5 Најзначајнији представник неомарксистичке географије је амерички географ Давид Харви који у књизи Social Justice and the City, објашњење функционалне, а посебно стамбене сегрегације и стварања гета, тражи у репродукцији или реплици социјалних односа у капитализму (Harvey, 1973.). По Харвију, појава социјалне сегрегације у граду је последица капиталистичког производног система, а не продукт спонтаног, или на социоеколошком принципу заснованог, избора људи. Спрега финансијске и политичке, на једној страни и локалне бирократије на другој, по Харвију реструктурирају урбани простор. Сличне ставове има и М. Кастелс. Он je у књизи The urban Question: a Marxist Approach, довео у корелацију начин развоја производње са развојем социјалних и просторних структура градова (Castells, 1977.). Физичка структура града је резултанта деловања тржишних сила и моћи државе, односно да простор земљиште и у њему створени садржаји одражавају друштвени и економски систем моћи. 6 Теоријско методолошка основа концепта факторске екологије индукована је из бројних студија које су се бавиле проучавањем веза између социјалне и просторне компоненте појединих градова. Видети, Shevky, E., Bell, W. (1955): Social Area Analysis: Theory, Illustrative Applications and Computational Procedure. Stanford. 7 Заговорници бихеjвиористичког приступа тврде да су класични социолошки правци, теорије и модели у истраживању просторних структура градова базирани на позитивизму. Наиме, они идентификују урба не структуре али не улазе у суштину њиховог развоја. 8 Бихејвиористички образац у географију, тј. урбану географију је увео В. Кирк (W. Kirk) под утицајима Вотсонове психологоје. Види, Kirk, W. (1951): Historical geography and the concept of the behavioural environment.,,indian Georg. J. Silver Jubilee Edition. New York. и Kirk, W. (1963): Problems of geography. Geography.

88 ЕКОНОМСКЕ ТЕОРИЈЕ И МОДЕЛИ Континуитет развоја економских теорија и модела у изучавању просторних структура градских насеља постоји од почетка деветнаестог века до данас. Први приступи овом проблему оваплоћени су у теоријама о начину коришћења земљишта, теоријама локација индустрије и услужних делатности и теоријама о организацији управе. Новији економски приступи у објашњавању начина искоришћавања градског земљишта и просторне структуре града почивају на теоријама вредности градског земљишта, односно теоријама о градској ренти. Суштина тих при ступа је у томе што они урбани развој посматрају као економски феномен у коме тржиште има главну улогу. Дакле, постоји веза тржиште-,,urban land use 9. По класичном концепту економске ренте унутрашња структура града формира се у зависности од цене земљишта, а заснива се на правилу смањења цене земљишта идући од центра ка периферији насеља. Потреба, потражња, понуда земљишта за одређену функцију формирају градску ренту. Процес прилагођавања просторне структуре града најефикаснјим облицима искоришћавања проводи се у конкуренцији корисника (функција) за различите локације. Неокласични концепт економске ренте полази од хипотезе да цена земљишта није искључиво у функцији удаљености од центра насеља, већ се формира под утицајима бројних фактора (саобраћајна доступност, инфраструктурна опремљеност, топографија, историјско-културни фактори, квалитет животне средине...). Из тог приступа произашли су модели полицентричне и секторски издиференциране урбане ренте. Полазећи од реалне чињенице да поједине урбане функције имају посебне локацијске захтеве и услове, у последње три деценије разрађују се модели,,локацијских услова и захтева који теже ка рационалном и одрживом развоју урбаних функција и урбаних структура. Теорије о урбаној ренти и тржишту урбаним земљиштем су критиковане због своје статичности и тривијалног појед ностављивања реалности. Оне запостављају моћ државе и локалне бирократије. Ставови бирократије на једној страни и тржишних сила на другој, често изазивају конфликте које решава држава својим инструментима. Кастелс (Castells) град посматра као интегрални део процеса колективне потрошње и сматра да је физички облик градова, производ како тржишних сила, тако и моћи државе. ГЕОГРАФСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ ПРОСТОРНЕ СТРУКТУРЕ -ОСНОВА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ГРАДА 9 Теоретско-методолошке приступе у изучавању везе просторна структура града - начин искоришћавања земљишта формирање и вредност градске ренте, разрадили су R.M. Hurd, M. Heig, R.U. Ratcliff, W. Alonso и др. 10 То је време уласка урбане географије у функционалнопроцесну фазу развоја, базирану на чињеници да се брзи социоекономски процеси, или пак они који се одвијају на релацији друштво урбани простор, не Географски приступ у истраживању просторне структуре града генерише основне постулате теорије система и концепције одрживог развоја. Примена теорија система у проучавању просторне структуре града нема дугу традицију, јер почиње 60-их година прошлог века, мада се њени елементи могу препознати и у претходно објашњеним теоријско-методолошким приступима. У основи системске парадигме је процесни функционализам 10. Град је просторно-еколошки, биосоцијални, антропогени, технички, итд., сис тем у времену. Савремени урбаногеографски приступ изучавања просторне структуре града полази од хипотезе да је град кохерентан систем, просторно-временски изражен конзи стент ношћу природно-еколошке средине, станов ништва и функција, са јасно развијеном струк туром коју карактеришу целови тост, ком по нентност, ком- могу објашњавати старом методологијом, те се сходно и синхроно њиховој динамици мора изнаћи нова методологија. У истраживања се уводе квантифи кационе методе и на њима граде егзактни модели. Прихватају се и разрађују основни постулати Берта ланфијевог системског приступа, логика само регу ла - ционих система Н. Виернерија, Шанонове теорије информација и сл. Устоличила се максима,,град је систем односно процес. Просторно планирање 87

89 Просторно планирање 88 плементарност, хијерар хичност и интегративност. Између елемената струк туре урбаног ткива одвијају се сложене интеракције, односно везе (једносмерне, ви ше смерне, повратне, рефлексне, сталне, повре мене, цикличне, ритмичне, ланчане, моно валентне, поливалентне, компле мен тарне, амбивалентне...) на основу чијих сме рова, интензитета и карактера деловања се успостављају унутрашња хијерархија и динамичне кохезија и равнотежа, односно успоставља се хомеостаза у граду као систему. У граду се диференцирају просторно-функ циј ске целине које имају улогу полова конвер генције и дивергенције веза, а често транс формације и дифузије интеракција. С обзиром да процеси који формирају структуру града нису статични већ временски и просторно динамични, град се посматра као активан и динамичан геосистем сложене и променљиве структуре, који поседује просторно-развојну кохерентност и структурну диверзи фико ваност изражене индивидуалношћу функциј ских, социјалнодемографских и морфолош ких карактеристика. Просторна структура града је резултанта деловања сложених динамично-развојних и интеграцијских процеса који се одвијају у мрежама и системима насеља регионалног окружења на једној страни, и између његових унутрашњих компоненти, на другој.,,одрживи град није статична творевина, већ је сложен и динамичан систем, у чијој се структури одражава просторни облик организације економског, социјалног и културног живота, адаптиран условима географске средине у којој егзистира. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Тридесете и четрдесете године прошлог века карактерише социоеколошки приступ при истраживању просторне структуре градова односно њихове унутрашње организације. Тим приступом даје се социјална компонента ранијим истраживањима просторних структура градова која су у европским земљама отпочела другом половином 19-ог века и имала за циљ да се схема идеалног преиндустријског града замени схемом рационалног индустријског града. Посебно, зна чајни су радови Чикашке социоеколошке шко ле, чији представници социјалне групе становништва града посматрају као организме у екосистему, који на различите начине запоседају градски простор и формирају структуру. За разлику од њих, 50-их година, изучавања просторне структуре града добијају социогеографску конотацију и дефинишу је као израз заједничког деловања економских функција насеља и социогеографских карактеристика и потреба њиховог становништва на једној страни и сложених социоекономских процеса који се одвијају у градској околини, на другој. Нагласак је стављен на међуза висност просторновременске еволуције структуре града са развитком науке, технологије и свеукупног социоекономског и културног пре ображаја друштва. Такође, 90-их година јављају се нове тенденције у дефинисању просторних структура градских насеља прилагођене постиндустријском друштву постфордизму, а у урбаној географији за њих се залажу радикални географи и заговорници постмодернизма у науци. Они сматрају да се класични приступи не могу користити у изучавању брзих промена у продукционим односима и њиховог утицаја на развој просторне структуре градова. За нове концепције о променама просторних структура града, оптимисти кажу да оне воде ка одрживом развоју, а песимисти да су оне производ опчињености потрошачких друштава техни ком, технологијом и новцем и да још увек не дају потпун одговор о корелату између динамичних и флексибилних производних односа и про мена у просторним структурама урбаних насеља. Још се трага за просторно-функцијским формама одрживог града.

90 Литература: 1. Allonso, W. (1964): Location and Land use. Toward a general theory of land rent. Cambridge. 2. Berry, B. J. L.(1964): Cities as systems within systems of cities. Papers, Reg. Sci. Ass., Berry, B. J. L.(1971): The logic and limitations of comparative factorial ecology. Econ. Geogr Вељковић, А.(1988): Елементи за системски приступ у географском проучавању града. Зборник радова, Географски институт Јован Цвијић САНУ, књига 40. Београд. 5. Вељковић, А.(1991): Градови центри развоја у мрежи насеља Србије. Зборник радова Географски институт Јован Цвијић САНУ, књига 43. Београд. 6. Вељковић, А., Јовановић, Р., Тошић, Б. (1995): Градови Србије центри развоја у мрежи насеља. Географски институт Јован Цвијић САНУ, посебна издања књ.44. Београд. 7. Грчић, М., Слука, Н. А. (2006): Глобални градови. Географски факултет Универзитета у Београду, Београд. 8. Вреск, М. (1990): Основе урбане географије. Школска књига, Загреб. 9. Вреск, М. (1990): Град у регионалном и урбаном планирању. Школска књига, Загреб. 10. Вреск, М. (2002): Урбани системи у свјету. Школска књига Загреб. 11. Вреск, М. (2002): Град и урбанизација-основе урбане географије, Школска књига, Загреб. 12. Бадовинац, П. (1997): Централне урбане функције центри. Архитектонски факултет, Београд. 13. Castells, M. (1977): The Urban Question: A Marxist Approach. Edvard Arnold. London. 14. Kirk, W. (1955): Historical geography and the concept of the behavioural environment.,,indian Geogr. J. Silver Jubilee Edition. New York. 15. Kirk, W. (1963): Problems of geography. Geography. New York. 16. Николић, М., Спасић, Н. (2005.): Од Рио Агенде до одрживог развоја градова. Одрживи град и његово окружење. Посебна издања 48, ИАУС, Београд 17. Harvey, D. (1973): Socal Justice and the City. Oxford. 18. Хорев, Б.С. (1971): Проблемы городов (Экономико-географическое исследование горо доского расселения в СССР), Мысль, Москва 19. Продановић, С. (2005): Урбане визије утемељене на тезама стратегије одрживог урбаног развоја. Одрживи град и његово окружење. Посебна издања 48. ИАУС, Београд. 20. Раткај, И. (2005): Пост-еколошки приступи у проучавању урбаних структура. Демографија, Институт за демографију Географског факултета Универзитета у Београду, Београд. 21. Shevky, E., Bell, W. (1955): Social Area Analysis: Theory, Illustrative, Applications and Computational Procedure. Stanford. Просторно планирање 89

91 Бошко Јосимовић, д.п.п.*, Тамара Маричић, д.п.п.** РеГИОНАЛНИ ПЛАН УПРАВЉАЊА КОМУНАЛНИМ ОТПАДОМ -методолошки приступ процени стратешких утицаја на животну средину Просторно планирање 90 УДК Апстракт: Стратешка процена утицаја на животну средину (СПУ) представља један од најзначајнијих инструмената за имплементацију стратегије заштите животне средине у планирању. Применом СПУ у планирању, могуће је сагледати последице предложених промена у простору, уз уважавање потреба предметне средине. Иако је Законом о стратешкој процени утицаја дефинисан методолошки и процедурални оквир израде и усвајања СПУ, као и садржај Извештаја о СПУ, јединствена методологија процене утицаја планова на животну средину није дефинисана. У раду ће бити приказана методологија процене стра тешких утицаја која је била примењена у изради СПУ регионалног плана управљања комуналним отпадом. Ради се о првој СПУ у Србији рађеној за ову врсту секторских планова. Кључне речи: Стратешка процена утицаја, методологија процене стратешких утицаја, комунални отпад. * мр Бошко Јосимовић, дипл. просторни планер, Инс ти тут за архитектуру и урбанизам Србије, Булевар краља Александра 73/II, Београд, тел. 011/ , фаx. 011/ , bosko@ iaus.org.yu ** мр Тамара Маричић, дипл. просторни планер, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Булевар краља Александра 73/II, Београд, тел. 011/ , REGIONAL PLAN OF COMMUNAL WASTE MANAGEMENT - methodological approach for the strategic environmental assessment - Abstract: Strategic environmental assessment (SEA) represents one of the most significant instruments for the implementation of environmental protection strategy in the spatial and urban planning. Application of SEA in planning enables introspection of spatial changes and respect of environmental requirements. Although the Law on SEA defines methodological and procedural framework for conducting and adopting the SEA, as well as the content of the SEA Report, the unique methodology of strategic environmental assessment of plans is not defined. The paper will represent the methodology which was applied in the compilation of SEA for regional waste management plan. It is the first SEA conducted for this kind of regional plans in Serbia Key words: Strategic environmental assessment (SEA), SEA methodology, communal waste Уводна разматрања Третман отпада има више карактеристичних димензија, као што су: здравствена, еколошка, социјална, економска, урбанистичка и организациона. Неадекватан третман отпада и његово неконтролисано и неорганизовано одлагање, поред нарушавања пејзажних карактеристика простора, неминовно доводи до загађења подземних и површинских вода, земљишта, ваздуха, али представља и опасност по здравље становништва. Због тога је управљање отпадом веома значајан процес у контексту заштите животне средине и представља посебан друштвени интерес. Из поменутих разлога, проблему отпада посвећено је доста пажње и на Светском самиту о животној средини и развоју у Рио де Жанеиру. У Агенди 21, проблему отпада посвећено је Поглавље 21. које обрађује четири програмска подручја ( Agenda 21, 1993): минимизирање отпада, стимулисање поновне употребе и рециклаже 1 отпада под условима безбедним по животну средину, проширивање служби за третман отпада, и 1 Под рециклажом се подразумева издвајање из масе отпадака корисних, употребљивих материјала и њихово враћање у неки производни процес у својству секундарних сировина, а то су: метални отпаци, папир, стакло, текстил, гума, пластика и слично.

92 унапређивање третмана и одлагања отпада под условима безбедним по животну средину. Поред тога, инсистира се на обавезној изради Анализе утицаја на животну средину пре доношења одлука о развоју насеља и при избору локације за изградњу депонија. Решавање проблема везаних за третман отпада и негативне ефекте које он може изазвати, могуће је само о оквиру ефикасног система управљања отпадом. Управљање отпадом је сложен процес који подразумева контролу целокупног система депоновања (од настанка отпада, преко сакупљања и транспорта, до третмана и одлагања отпада). У складу са овом констатацијом, проблематика управљања отпадом налази се у сфери посебног друштвеног интереса и тражи целовит плански приступ. Национална стратегија управљања отпадом Републике Србије која је усвојена године, посвећена је оријентацији ка регионалном приступу у управљању комуналним отпадом и даје смернице за рационално и одрживо управљање отпадом, примењујући основне принципе ЕУ у области отпада. За успостављање система интегрисаног 2 управљања отпадом, потребна је израда планова управљања комуналним отпадом на нивоу региона, али и на нивоу општина обухваћених појединим регионима. За дугорочно решење проблема управљања отпадом није, међутим, довољна само Национална стратегија управљања отпадом. Неопходно је и усвајање закона и подзаконских аката, институционално јачање, развој финансијских механизама; што је у Србији у поређењу са развијеним земљама још увек на ниском нивоу. У том контексту, од велике je важности Нацрт Закона о управљању отпадом (тренутно у процедури усвајања), у коме 2 Интегрисано управљање комуналним чврстим отпадом (КЧО) UNEP је године (према Seadon, 1327:2006) дефинисао као оквир за дизајн и примену нових система управљања отпадом и за анализу и оптимизацију постојећих система. Под тиме се подра зумева координисано коришћење сета метода за управљање отпадом, од којих сваки има одређену улогу у укупном плану управљања КЧО, односно про изводњу што мање количине отпада, поновно кориш ћење, рециклажу, производњу енергије из отпада, компостирање (Chang, Davila, 2007) и др. Проблеми управљања чврстим комуналним отпадом, као и решења, различити су у развијеним и земљама у развоју (UNIDO). се, између осталог, дају смернице за имплементацију стратегије управљања отпадом. Тако се у члану члану 12. дефинише да Регионални план управљања отпадом доносе скупштине две или више јединица локалне самоуправе на чијим територијама укупно живи најмање становника, којим се дефинишу заједнички циљеви у управљању отпадом у складу са Стратегијом (Национална стратегија управљања отпадом, 2003). На овај начин план управљања отпадом постаје веома важан инструмент за реализацију циљева дефинисаних у Националној стратегији управљања отпадом. Основни циљ плана управљања комуналним отпадом је да се минимизира негативан утицај отпада на животну средину и да се побољша ефикасност коришћења ресурса на територији општине. План управљања отпадом тежи да допринесе одрживом развоју региона, а затим и општина које су у саставу региона. У том контексту, улога СПУ, као средства за усаглашавање економских, социјалних и еколошких циљева, је одлучујућа. Стратешка процена утицаја на животну средину представља инструмент за оцену подобности планова и програма са аспекта утицаја на животну средину. Дефиниције су различите, а једна од новијих описује СПУ као систематски процес за вредновање последица на животну средину предложене политике, плана или програма како би се осигурало да су оне у потпуности укључене и на одговарајући начин обрађене у најранијем могућем ступњу доношења одлука, равноправно са економским и социјалним разматрањима (Sadler, Verheem, 1996). Детаљније о системима СПУ и примени у Србији видети у нпр. Маричић и Јосимовић (2005), Стојановић и Спасић (2006) и др. У складу са европском Директивом 2001/42/ EC 3, Законом о стратешкој процени утицаја на животну средину Републике Србије прописано је да се СПУ врши за планове, програме и основе у различитим областима (члан 5), а између осталих и у области управљања отпадом. Значај СПУ огледа се у усмеравању планских решења ка циљевима одрживог управљања отпадом. Суштина је у процени стратешких утицаја, односно процени најзначајнијих планских решења која концеп- 3 European Strategic Environmental Assessment Directive Просторно планирање 91

93 Просторно планирање 92 туално и конкретно мењају досадашњи начин поступања с комуналним отпадом, а могу имати негативан утицај на све аспекте животне средине. У наставку рада ћемо анализирати методологију процене стратешких утицаја Регионалног плана управљања комуналним отпадом за 11 општина Колубарског региона, првог секторског плана овог типа у Србији. Поменута методологија заснива се на истраживањима спроведеним у оквиру научног пројекта ТП 6501А Методе за стратешку процену животне средине у планирању просторног развоја лигнитских басена ( год.), и представља прилагођавање мето дологије развијене у оквиру поменутог пројекта за случај плана управљања отпадом. У Колубарском региону, 11 општина (са око становника) је одлучило да се удружи у изради заједничког Регионалног плана уп рављања отпадом, уважавајући тако про позиције и препоруке Националне стра тегије управљања отпадом. На тај начин створени су предуслови за израду прве секторске СПУ у Србији у складу са чланом 5. Закона о стратешкој процени утицаја на животну средину. МЕТОДОЛОГИЈА ПРОЦЕНЕ СТРАТЕШКИХ УТИЦАЈА Потреба за јединственим методолошким корацима истраживања проблематике животне средине потиче од неопходности испуњења основних принципа компатибилности, усклађености нивоа анализе, хијерархијске уређености и сукцесивне размене информација. Услед непостојања јединствене методологије за израду СПУ, односно за процену могућих утицаја на животну средину у оквиру Извештаја о СПУ, код нас су заступљена различита мишљења о томе који приступ је најефикаснији. У том контексту у досадашњој пракси стратешке процене планова присутна су два приступа (Стојановић, 2006): (1) технички, који представља проширење методологије процене утицаја пројеката (ПУ) на планове и програме где није проблем применити принципе за ПУ, и (2) планерски, који захтева битно другачију методологију из следећих разлога: планови су знатно сложенији од пројеката, баве се стратешким питањима и имају ма ње детаљних информација о животној средини, планови се заснивају на концепту одрживог развоја и у већој мери поред еколошких обухватају друштвена и економска питања, због комплексности структура и процеса, као и кумулативних ефеката у планском подручју нису примењиве софистициране симулационе математичке методе, при доношењу одлука већи је утицај заинтересованих страна и нарочито јавности, због чега примењене методе и резултати процене морају бити разумљиви учесницима СПУ процеса. Због наведених разлога у пракси СПУ најчешће се користе експертске методе. Као резултанта примене било које методе појављују се матрице којима се испитују промене које би изазвала имплементација плана и изабраних варијанти (укључујући и ону да се план не примени). Матрице се формирају успостављањем односа између циљева плана, планских решења и циљева стратрешке процене са одговарајућим индикаторима. С обзиром да код нас још увек не постоје националне смернице за израду секторских СПУ, коришћена методологија се заснивала на страним искуствима која су потврдила своју вредност у пракси и то пре свега у Великој Британији, Немачкој и Аустрији. Поред тога, коришћена је и методологија развијена у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Ради се о методологији за евалуацију која се заснива на наведеном планерском приступу (Јосимовић, 2005). Примењена методологија заснована је на квалитативном вредновању животне средине у подручју плана, непосредном и ширем окружењу, као основе за валоризацију простора за даљи одрживи развој. Примењена методологија процене је код нас развијана и допуњавана у последњих 10 година 4 и углавном је у сагласности са новијим приступима и упутствима за израду стратешке процене у Европској унији 5 (Стојановић, 2002). 4 Стојановић Б., Н. Спасић, Критички осврт на примену закона о стратешкој процени утицаја на животну средину у просторном и урбанистичком планирању, ИЗГРАДЊА, Бр.1, 2006, стр James E., O. Venn, P. Tomilson, Review of Predictive Techniques for the Aggregates Planning Sector, TRL Limited, Berkshire, UK, March 2004

94 Дефинисање циљева и индикатора СПУ ПРОЦЕНА УТИЦАЈА НА ЦИЉЕВЕ СПУ Процена утицаја сектора плана и варијанти Квалитативни метод процене утицаја Поређење варијанти и образлож. избора најповољнијих решења Утврђивање мера за ограничавање утицаја Евалуација карактеристика и значаја утицаја планских решења Семиквалитативан метод Смернице за процене утицаја на нижим хирерархијским нивоима УТВРЂИВАЊЕ ЦИЉЕВА МЕРА ЗАШТИТЕ И ПРОГРАМА МОНИТОРИНГА Сл. 1. Методологија израде извештаја о СПУ (Стојановић, 2006) Picture1. Sea Report Methodology Најзначајнији кораци у оквиру овог модела су (Јосимовић, 2006): дефинисање циљева СПУ и избор индикатора и процена утицаја планских решења на животну средину. Дефинисање циљева СПУ условљено је оценом постојећег стања животне средине (карта1) и прелиминарном проценом мо гу ћих ути цаја планских реше ња на животну средину. У односу на дефинисане посебне циљеве стратешке процене одређују се индикатори (Табела1). Просторно планирање 93 Карта 1. Стање животне средине црне еколошке тачке Map 1. Environment status ecological black spots

95 Рецептори животне средине Циљеви стратешке процене Посебни циљеви стратешке процене Индикатори Воде (површинске и подземне) Смањити загађење површинских и подземних вода до нивоа да не постоји штетан утицај на квалитет - Испуштање штетних материја из активности поступања са отпадом у воду мора бити у складу са ГВЕ - Обезбедити да квалитет воде низводно од постројења не буде погоршан - Број постројења која прелазе ГВЕ у воду - БПК и ХПК узводно и низводно од постројења за управљање отпадом Ваздух и климатске промене Ограничити емисије штетних материја у ваздух до нивоа да не постоји штетан утицај на квалитет - Испуштање штетних материја из активности поступања са отпадом у ваздух мора бити у складу са ГВЕ - Повећати обим сакупљања комуналног отпада - Смањити неконтролисано спаљивање/ одлагање отпада - Максимизирати потенцијал за добијање енергије из постројења за управљање отпадом - Број дана када је прекорачена ГВИ прашине, НОx, СО2 - Број сметлишта која су извор загађења ваздуха - % становништа обухваћеног системом сакупљања отпада - Процењена количина несакупљеног отпада Смањити емисију гасова са ефектом стаклене баште - Смањити емисије СН4 и СО2 из постројења за управљање отпадом - Задовољити националне циљеве управљања отпадом укључујући искоришћење гаса из депоније - Количина отпада који се рециклира, одлаже на депонију или на други начин третира - Израчуната годишња емисија гасова из депоније (СО2, СН4) Ограничити коришћење обрадивог пољопривред. земљишта - Површина и квалитет земљишта који се користи за активности управљања отпадом по тони отпада,треба да буде у складу са најбољом праксом - Површина земљишта заузета активностима поступања са отпадом Земљиште Смањити загађење земљишта - Нова постројења изградити на неосетљивим локацијама - Минимизирати површину земљишта загађеног због активности поступања са отпадом - Изврштити санацију сметлишта и рекултивацију земљишта - Локације нових постројења и однос површина постојећих и планираних површина под депонијама - Површина земљишта загађеног због активности поступања са отпадом - Површина земљишта које је санирано Биодиверзитет Смањити штетан утицај на биодиверзитет и биљни и животињски свет - Нова постројења изградити на неосетљивим локацијама - Обезбедити мере компензације за сваку штету нанету стаништима - Близина нових постројења за управљање отпадом осетљивим подручјима - % станишта оштећених због активности поступања са отпадом Просторно планирање Предео Становништво и људско здравље Заштитити пределе и законом заштићена природна добра Заштита здравља људи - Заштитити пределе пажљивим избором локација за нова постројења за управљање отпадом - Максимизирати санацију затворених сметлишта ради очувања предела - Минимизирати неадекватно поступање са отпадом - Минимизирати ризик и утицај акцидентних емисија од активности поступања са отпадом - Минимизирати ниво еколошких проблема због активности поступања са отпадом - Успоставити критеријуме о заштити предела при избору локација постројења за управљање отпадом - Број места угрожених постојењима за управљање отпадом - Површина која је санирана - Број инспекцијских записника о дивљим депонијама и неадекватном поступању са отпадом - Број становника оболелих од последица неадекватног одлагања отпада - Број жалби грађана због: еколошких проблема због активности поступања са отпадом - Близина постројења за управљање отпадом насељеним местима 94 Подстицати економски развој и раст запослености у региону - Подстицати отварање нових радних места у постројењима за управљање отпадом - Подстицати имплементацију система управљања отпадом - Смањити обим саобраћаја од транспорта отпада - Увести принцип близине колико је могуће за активности управљања отпадом - Минимизирати стварање отпада ради смањења транспорта отпада - Број нових радних места - Профит од реализације пројекта Саобраћај Минимизирати утицај на животну средину саобраћаја од транспорта отпада - Број пређених km због транспорта отпада - Близина постројења за управљање отпадом насељеним местима - Количина насталог отпада

96 Табела 1. Рецептори, циљеви, посебни циљеви и индикатори (СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом, 2007) У од носу на дефинисане циљеве и изабране инд икаторе одр живог развоја, врши се про цена утицаја ода браних стрaтешких сек тор ских ре шења на животну средину. Процена утицаја врши се у односу на циљеве стратешке процене утицаја у варијанти да се план примени и да се план не примени. Област развоја Успостављање система интегралног и одрживог управљања отпадом Регионални центар за управљање отпадом Сценарио тренда развоја Процењује се могући сценарио тренда развоја појединачних сектора у плану и то у односу на дефинисане циљеве и индикаторе. Циљеви стратешке процене утицаја... n Табела 2. Процена утицаја варијантних решења у СПУ Регионалног плана за управљање комуналним отпадом у Колубарском региону (да се план примени/да се план не примени) Укупни ефекти плана, па и утицаји на животну средину, могу се утврдити само поређењем са постојећим стањем, са циљевима и варијантним решењима плана. За планове дужег временског хоризонта и са већом неизвесношћу реализације метод израде сценарија модела развоја омогућује процену позитивних и негативних ефеката варијантних решења плана. Процена утицаја варијантних решења је квалитативна и експертска, а рађена је према следећим критеријумима: 0 нема директног утицаја или је утицај нејасан, + укупно позитиван утицај, - укупно негативан утицај. Након процене утицаја варијантних решења образлажу се разлози за избор најповољнијег решења. Резултати процене утицаја варијантних решења на животну средину сумирају се према секторима плана. У односу на процену утицаја варијантних решења могуће је донети одлуку да ли је у односу на животну средину повољнија варијанта да се план примени или да се план не примени. Уколико је повољнија варијанта да се план примени, приступа се евалуацији карактеристика и значаја утицаја планских решења. ЕВАЛУАЦИЈА КАРАКТЕРИСТИКА И ЗНАЧАЈА УТИЦАЈА ПЛАНСКИХ РЕШЕЊА Значај утицаја процењује се у односу на величину (интензитет) утицаја и просторне размере на којима се може остварити утицај. Утицаји, односно ефекти планских решења 6, према величини промена се оцењују бројевима од -3 до +3, где се знак минус односи на негативне, а знак плус на позитивне промене (Табела 4). Просторне размере могу бити регионалног (Р), општинског (О), или локалног (Л) карактера (Табела 5). 6 У СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом за Колубарски регион издвојено је 9 планских решења која су укључена у процес процене и то: транспорт отпада, изградња трансфер (претоварних) станица, изградња рециклажних дворишта, затварање и санација постојећих градских депонија сметлишта, ре гионална санитарна депонија, по - стројење за рециклажу (се па ра - цију отпада), постројење за ком постирање зеленог отпада, постројење за механичко-биолош ки третман отпада, по стројење за рециклажу грађевинског отпада. Просторно планирање 95

97 Вероватноћа да ће се неки процењени утицај догодити у стварности такође представља важан критеријум за доношење одлука у току израде плана, те у том контексту утицаји могу бити врло вероватни (ВВ), вероватни (В), могући (М) или нису вероватни (Н) (Табела 6). Поред тога, додатни критеријуми могу се извести према времену трајања утицаја, односно последица, а могу бити повремени (П) или дуготрајни (Д). На основу критеријума процене величине и просторних размера утицаја планских решења на циљеве СПУ врши се евалуација значаја идентификованих утицаја за остваривање ових циљева. Утицаји од стра- тешког значаја за предметни план су они који имају јак или већи (позитиван или негативан) ефекат на целом подручју плана или на вишем нивоу планирања (нпр. у рангу -2, -3, +2, +3) (Стојановић, 2006). Процена се врши за свако изабрано планско решење (основна планска решења приказана су на карти 2) у односу на све дефинисане посебне циљеве и индикаторе. Оцена планских решења је квалитативна и експертска. Након процене утицаја планских решења из табела 4, 5, 6 приступа се идентификацији и евалуацији стратешки значајних утицаја планских решења синтетизовањем кључних утицаја плана на дефинисане циљеве СПУ (Табела 3). На основу Табела 3. Размере Величина Ознака значајних утицаја Регионални ниво: Р Општински ниво: О Локални ниво: Л Критеријуми за евалуацију значаја утицаја Јак позитиван утицај +3 Р+3 Већи позитиван утицај +2 Р+2 Јак негативан утицај -3 Р-3 Већи негативан утицај -2 Р-2 Јак позитиван утицај +3 О+3 Већи позитиван утицај +2 О+2 Јак негативан утицај -3 О-3 Већи негативан утицај -2 О-2 Јак позитиван утицај +3 Л+3 Већи позитиван утицај +2 Л+2 Јак негативан утицај -3 Л-3 Већи негативан утицај -2 Л-2 циљеви СПУ ПЛАНСКО РЕШЕЊЕ n Изградња регионалне депоније Просторно планирање 96 Табела 4. Процена значаја планских утицаја (Стојановић, et.al, 2006). ПЛАНСКО РЕШЕЊЕ циљеви СПУ 1... n Изградња регионалне депоније Р О Л Табела 5. Процена просторних размера планских утицаја ПЛАНСКО РЕШЕЊЕ Изградња регионалне депоније циљеви СПУ n ВВ В М Н Табела 6. Процена вероватноће планских утицаја

98 идентификације и евалуације стратешки значајних утицаја планских решења доноси се закључак какве утицаје иницира имплементација плана на планском подручју и то у односу на животну средину и друштвено економска питања.. Последњи корак у оквиру СПУ је сагледавање кумулативних и синергетских ефеката. Значајни ефекти могу настати као резултат интеракције између бројних мањих утицаја постојећих ој објеката и активности и различитих планираних активности у подручју плана. Кумулативни ефекти настају када појединачна планска решења немају значајан утицај, док неколико индивидуалних ефеката заједно може да има значајан ефекат. Као пример се може навести загађивање ваздуха, вода или пораст нивоа буке. Синергетски ефекти настају у интеракцији појединачних утицаја који производе укупни ефекат који је већи од простог збира појединачних утицаја. Синергетски ефекти се најчешће манифестују код људских заједница и природних станишта (Стојановић, 2006). Након идентификације значајних негативних утицаја планских решења на животну средину, утврђују се мере за смањење оваквих утицаја и њихово свођење у границе прих - ватљивости које гарантују да ће капацитет простора моћи да компензује евентуално угрожавање квалитета животне средине. Ме - ре заштите имају за циљ да утицаје на животну средину у оквиру планског подручја сведу у оквире граница прихватљивости, а са циљем спречавања угрожавања животне средине и здравља људи. Мере заштите омогућавају развој и спречавају конфликте на датом простору, што је у функцији реализације циљева одрживог развоја. Сваки део система управљања отпадом и сваки планирани објекат је сагледан са три аспекта (Табела 7): -користи по животну средину, - потенцијални негативни утицаји на животну средину, - мере за ублажавање негативних утицаја. Карта 2. План управљања комуналним отпадом на подручју Колубарског региона Map 2. Waste Management Plan for Kolubara Region Део система управљања Планско решење Сагледавање утицаја Превенција настајања отпада Сакупљање и транспорт отпада Рециклажа отпада Компостирање отпада Механичко-биолошки отпада Одлагање отпада третман Трансфер станице Транспорт Постројење за рециклажу Постројење за компостирање Постројење за механичко-биолошки третман отпада Регионална депонија Затварање депонија - користи по животну средину, - потенцијални негативни утицаји на животну средину, - мере за ублажавање негативних утицаја. Просторно планирање 97 Табела 7. Сагледавање могућих позитивних и негативних утицаја планских решења на животну средину и дефинисање мера заштите 7 7 Мере заштите дефинишу се за све чиниоце животне средине

99 Табела 8. Индикатори и органи надлежни за праћење стања животне средине (СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом, 2007.) Воде Рецептори животне средине Индикатори - Број постројења која прелазе ГВЕ у воду - БПК и ХПК узводно и низводно од постројења за управљање отпадом - Број акцидентних загађења воде за које постоји извештај (нпр. помор рибе) Надлежни органи за праћење Завод за јавно здравље Републичка инспекција заштите животне средине Учестаност мониторинга Годишње Неочекивани негативни утицаји када се захтевају додатне мере - 10% повећања - Смањење класе водотока низводно - 10% повећања у пријављеним акцидентима Ваздух и климатске промене - Број дана када је прекорачена ГВИ прашине, НОx, СО2 - Процењена количина несакупљеног отпада - Количина отпада који се рециклира, одлаже на депонију или на други начин третира - Израчуната годишња емисија гасова из депоније (СО2, СН4) Завод за јавно здравље, РХЗ Одељ. за комуналне послове општина Агенција за заштиту животне средине, Одељ. за комуналне послове општина Годишње Годишње - 10% прекорачења - Повећање количина несакупљеног отпада - Изостанак напретка у односу на циљеве Плана - Нема смањења емисије депонијског гаса Земљиште - Површина земљишта које је санирано Агенција за заштиту животне средине Сваке друге године - Изостанак напретка у спровођењу Плана Биодиверзитет - Близина нових постројења за управљање отпадом осетљивим подручјима Завод за заштиту природе Сваке друге године - Повећање губитка станишта Предео - Број места угрожених постојењима за управљање отпадом Завод за заштиту природе Сваке друге године - Пораст броја угрожених места Просторно планирање 98 Становништво и људско здравље Саобраћај - Број становника оболелих од последица неадекватног одлагања отпада - Број жалби грађана због: буке, непријатних мириса и еколошких проблема због активности поступања са отпадом - Број пређених км због транспорта отпада - Количина насталог отпада (мера успешности минимизације отпада) Завод за јавно здравље Одељ. за комуналне и инспекцијске послове општина Сваке друге године Сваке друге године - Пораст броја оболелих становника - 10% повећања броја жалби - Поставити циљ када се сакупе први подаци - Мање од 5% смањ. отпада Отпад - Број пријављених акцидената: дивљих депонија, спаљивања у дворишту, осталих н едозвољених активности Републичка инспекција заштите животне средине Годишње - 10% повећања у пријављеним акцидентима

100 Могући утицаји свих планских решења сагледани су са три основна аспекта: ко ристи по животну средину, могући негативни ефекти на животну средину и дефинисање мера за ублажавање негативних утицаја који могу настати као резултат примене планских решења. Као логичан наставак овог процеса дефинишу се циљеви и програм праћења стања за кључне чиниоце животне средине (Стојановић, 2006). Према Закону о заштити животне средине квалитет животне средине се дефинише као скуп природних и створених вредности чији комплексни међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот, а као стање животне средине које се исказује физичким, хемијским, биолошким, естетским и другим индикаторима. Међутим, Закон не дефинише појам индикатора, па се у пракси индикатори појављују са различитим тумачењима и применама. У Србији се најчешће индикаторима називају подаци који се односе на квалитет ваздуха, воде и земљишта. Међутим, савремени приступ Европске агенције за животну средину (European Environmental Agency, ЕЕА) 8 заснива се на комплекснијем DPSIR (driving force-pressurestate-impact-response) концепту, који узима у обзир све феномене у узрочно-последичном ланцу, укључујући и реаговање на незадовољава јућа стања. Овај концепт подразумева активни однос према променама у животној средини, укључујући и друштвеноекономске аспекте, који су често покретачка снага (driving force) промена. На овај начин чисто «еколошки индикатори» се укључују у систем индикатора «одрживог развоја» (СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом, 2007). Наведени концепт је у основи коришћен у фази формулисања циљева стратешке процене утицаја и индикатора, као средство за праћење напретка у остваривању циљева пла на и стратешке процене. Одабрани су кључни индикатори који ће се користити за праћење остваривања циљева СПУ, односно стања животне средине у току спровођења плана. Циљеви и индикатори су развијени у току процеса стратешке процене у консултацији са органима надлежним за животну средину и кориговани су током процеса. Циљеви коришћени за процену Плана имају придружене индикаторе, од којих се значајним сматрају: квалитет вода, квалитет ваздуха, климатске промене и транспорт. Препоруке које се односе на мониторинг су: Препоручује се да се успостави мониторинг индикатора и да се врши редовно извештавање. Ове информације могу послужити и као основа за наредни План; Избегавање дуплирања активности; већина индикатора је заснована на постојећим подацима зато подаци служе за упоређивање и извештавање; Индикатори треба да буду упоређени и контролисани годишње и интегрисани у годишњи извештај о спровођењу Плана управљања отпадом; Мониторинг је континуалан процес и индикаторе треба побољшавати или додавати током времена уколико се захтева; Мора да постоји посвећеност органа власти да се створе ресурси расположиви за спровођење мониторинга за време спровође ња Плана; Треба истражити могућности за координацију лица која обрађују податке у вези најбољег искоришћења расположивих података; Индикатори укључују вредности које се односе на отпад, укључујући тоне несакупљеног отпада и појаве неконтролисаног сагоревања и дивљих депонија. У Табели 8. приказани су индикатори и надлежни органи за праћење стања животне средине на подручју обухваћеном Регионалним планом управљања комуналним отпадом у Колубарском региону. Развијен је програм мониторинга. Кључни индикатори су успостављени за воду, квалитет ваздуха и климатске промене и саобраћај. Ово су аспекти животне средине на које ће имплементација Плана вероватно имати утицај. Додатни сет индикатора подразумева индикаторе на које се не утиче значајно. То се односи на биодиверзитет, пределе итд. Просторно планирање 99 8 EEA, Technical Report No25, Environmental Indicators: Typology and overview, (Copenhagen: EEA, 1999)

101 Просторно планирање 100 ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА У раду је приказана методологија процене утицаја планских решења на животну средину примењена у СПУ Регионалног плана управљања комуналним отпадом за 11 општина Колубарског региона, која је урађена у ИАУС-у. При томе је примењен планерски приступ, односно циљеви и индикатори су били дефинисани и оцењивани у контексту реализације планских, а не технолошких решења. Приказана методологија се ослања на искуства израде СПУ у развијеним земљама, пошто ни три године након усвајања Закона о СПУ у Србији још увек није урађен правилник нити упутство које би помогло стручњацима у методологији израде СПУ 9. Методологија је заснована на вишекритеријумској евалуацији планских решења у односу на дефинисане циљеве СПУ и индикаторе одржи вог развоја. Коришћена су квалитативна вредновања заснована на екпертским знањима и стручној литератури. Мањи проблеми су се јавили због непостојања националне базе података, релевантних података о животној средини, па је њихова доступност варирала у зависности од мерења која се (не)спроводе у појединим општинама. Научно-стручни допринос овог рада огледа се у прилагођавању методологије израде СПУ (развијене у ИАУС-у) за случај секторског регионалног плана управљања отпадом, и представљена методологија може се користити за планове и програме управљања отпадом различитих нивоа. Прилагођавања се првенствено односе на избор релевантних циљева и индикатора стратешке процене у контексту затеченог стања животне средине на планском подручју и могућих негативних утицаја плана на животну средину. Резултати процене стратешких утицаја планских решења представљају добру основу за утврђивање адекватних мера заштите животне средине и усмеравање планских решења у контексту остваривања жељених циљева. То је управо и основни задатак СПУ и наведеног модела који ће временом сигурно бити развијан и надграђиван. ЛИТЕРАТУРА [1] Агенда 21 - резиме на српском (1993), Савезно министарство за развој, Београд. [2] Arbter K. (2005), SEA of Waste Management Plans An Austrian Case Study, Implementing Strategic Environmental Assessment, Edited by Schmidt M., João E. and Albrecht E., Springer-Verlag, pp [3] Закон о стратешкој процени утицаја, Службени гласник Републике Србије, бр. 135/04. [4] Јосимовић Б. (2007), Методолошки приступ у изради СПУ - почетна искуства у Србији, План ска и нормативна заштита простора и животне средине, Географски факултет, Београд. [5] Маричић Т., Joсимовић Б. (2005), Преглед система стратешке процене утицаја (СПУ) у земљама Југоисточне Европе, Архитектура и урбанизам 16-17, ИАУС, Београд, стр [6] Регионални план управљања комуналним отпадом за 11 општина Колубарског региона (2006), ИАУС, Београд. [7] Sadler B, Verheem R. (1996), Strategic environmental assessment: key issues emerging from recent practice, Hague 7, Ministry of Housing, Spatial Planning and the Environment; [8] Salhofer S., Wassermann G., Binner E. (2007), Strategic environmental assessment as an approach to assess waste management systems. Experiances from an Austrian case study, Environmental Modelling & Sofware, 22, pp [9] Seadon J. K. (2006), Looking beyond the solid waste horizon, Waste Management 26, pp [10] Стратешка процена утицаја на животну сре дину Регионалног плана управљања кому нал ним отпадом за 11 општина Колубарског региона (2007), ИАУС, Београд. [11] Стојановић Б. (2002), Управљање животном средином у просторном и урбанистичком планирању Стање и перспективе, Новији приступи и искуства у планирању, ИАУС, Београд, стр [12] Стојановић Б. (2006), Стратешка процена утицаја Просторног плана општине Ваљево на животну средину, ИАУС, Београд. [13] Стојановић Б., Спасић Н. (2006), Критички осврт на примену Закона о стратешкој процени утицаја на животну средину у просторном и урбанистичком планирању, Иградња, br. 1-2, стр [14] Стојановић Б., Спасић Н., Маричић Т., (2006), Прилог методологији стратешке процене утицаја просторног плана рударско-енергетског комплекса на животну средину, монографија Управљање просторним развојем, ИАУС, стр [15] Chang, N.-B., Davila, E. (2007), Municipal solid waste characterizations and management strategies for the Lower Rio Grande Valley, Texas, Waste Management, doi: /j.wasman [16] UNEP, Solid waste management, 2005, unep.or.jp/ietc/publications/spc/solid_waste_management/index.asp [17] UNIDO, Waste Management Programme, unido.org/doc/ Једино је у фебруару Министарство науке и заштите животне средине израдило Упутство за спровођење Закона о стратешкој процени утицаја на животну средину које је превасходно намењено органима управе задуженим за припрему планова/ програма и органима за заштиту животне средине

102 Марко Филиповић* и Јасмина Ђурђевић** ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ У ГРАДОВИМА ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА Апстракт: Под утицајем интезивне урбанизације, број становника Централне Србије који живе у градовима достигао је скоро 60% укупног броја. И поред тога што је удео градског становништва још увек прилично испод нивоа развијенијих земаља, где проценат урбаног становништва прелази 70% (у великом броју случајева и преко 80%), стиче се утисак да су демографски ресурси сеоских подручја прилично истрошени и да је сав потенцијал демографске ревитализације Централне Србије концентрисан у градовима. У овом раду биће речи о демографским променама које су захва тиле градове Централне Србије од пописа године па до данас, са посебним освр том на миграције становништва, као и на при родно кретање, односно на формирање ста росно полне структуре градова. Промене ће бити по сматране кроз компаративну ана лизу на нивиоу малих, средњих и великих градова, док ће Београд бити представљен као посебна категорија. * Марко Филиповић, дипл. демограф, истраживачстипендиста, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, markof@iaus.org.yu ** Јасмина Ђурђевић, дипл. просторни планер, истраживач-приправник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, jasmina@iaus.org.yu DEMOGRAPHIC CHANGES IN TOWNS OF CENTRAL SERBIA COMPARATIVE ANALYSIS Abstract: Due to intensive urbanisation, Central Serbia s urban population reached almost 60% in the total population. Despite the fact that the urban residents share in Serbia is still bellow the level of urbanisation in developed countries, in wich the percentage of urban residents excuds 70% (in majority of cases even more than 80%), it is an impresion that demographic resources of rural areas have bean rather exhausted and that all demographic revitalisation potential of Central Serbia is concentrated in towns. This paper treats the demographic changes wich encompassed the towns of Central Serbia since 1981 census onwards,with special emphasis on the population migrations as well as on the natural growth, i. e. age gender structure formation featuring the towns of Central Serbia. The changes will be analysed trough a comparative analysis at the level of small, medium sized towns and big cities, while Belgrade will be represent as a special category. Key words: Central Serbia, towns, population, migrations, age gender structure. Кључне речи: Централна Србија, градови, становништво, миграције, старосно полна структура. УВОД За урбанизацију се често каже да је светски и историјски процес, који је почео пре пет хиљада година, настанком првих градова и у сталном је јачању. Процењује се да је на преласку између другог и трећег миленијума, у градовима живела половина светског становништва (Вреск, 2002.). Тако се у Србији након Другог светског рата поред константног пораста броја урбаног становништва, пoвећавао и број градова. Почев од послератних 21, број градских на сеља у Централној Србији је достигао 117 по попису године. Након пописа године у Србији је промењен критеријум за одређивање статуса градских насеља. Напушта се комбиновани (демографско статистички) критеријум, по коме је званична статистика (Републички завод за статистику Србије) у време пописа вршила диференцијацију насеља, и уводи се административно правни критеријум по коме се насеља, одлуком општинског органа (правним актом) објављеном у Службеном гласнику СРС, проглашавају за градска (Стевановић, 2004). У овом раду биће коришћен критеријум поделе градова на основу броја Просторно планирање 101 УДК (497.11) (497.11)

103 становника (Spasić, Petrić, 2006.). Градови са и више становника чине групу великих градова, градови од до ста новника чине групу средњих градова, а градови са мање од становника чине групу малих градова. Последња категорија, односно гру па малих градова, на основу броја становника може се поделити на пет подгрупа ( , , , и мање од 2000 становника). На територији Централне Србије рас пред градова по наведеним групама изгледа овако: Велики градови: Београд (као посебна категорија), Ниш и Крагујевац; Средњи градови: Аранђеловац, Бор, Борча, Ваљево, Врање, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Краљево, Крушевац, Лазаревац, Лесковац, Младеновац, Нови Пазар, Обреновац, Параћин, Пирот, Пожаревац, Прокупље, Смедерево, Смедеревска Паланка, Ћуприја, Ужице, Чачак и Шабац; Мали градови (укупно 93) и то: - од до становника: Пријепоље, Велика Плана, Власотинце, Алексинац, Трстеник, Неготин, Књажевац, Прибој и Лозница; од до становника: Лебане, Мајданпек, Нова Варош, Сурдулица, Бујановац, Ивањица, Сјеница, Пожега, Куршумлија и Сурчин; - од 5000 до становника: Ћићевац, Умка, Топола, Блаце, Велико Градиште, Врањска Бања, Уб, Бања Ковиљача, Александровац, Рашка, Ариље, Димитровград, Лапово, Севојно, Сврљиг, Петровац, Добановци, Гроцка, Владичин Хан, Сокобања, Бела Паланка, Тутин, Кладово, Костолац, Свилајнац, Бајина Башта и Врњачка Бања; - од 2000 до 5000 становника: Гуча, Златибор, Ресавица, Грделица, Овча, Босилеград, Матарушка Бања, Рача, Рибница, Медвеђа, Пи носава, Љиг, Доњи Милановац, Вучје, Бели Поток, Лајковац, Бољевац, Остружница, Косјерић, Лучани, Деспотовац, Нишка Бања, Кучево, Бабуш ница, Велики Црљени, Брус, Мали Зворник и Крупањ; - са мање од 2000 становника: Куршумлијска Бања, Дивчибаре, Белановица, Руцка, Пећани, Бело Поље, Сијаринска Бања, Брза Паланка, Јошаничка Бања, Боговина, Алексиначки Рудник, Баљевац, Мионица, Сопот и Рудовци. Градови и њихова окружења се непрестано мењају. Урбанизација је током последња два века трансформисала већину руралних у урбане средине. Посматрајући ток овог процеса само у протеклих педесет година, број градских житеља порастао је са трећине на готово половину светског укупног становништва, а уколико се ограничимо на земље Европске уније, у њима већ сада преко 80% становништва живи у градовима (Спасић, Петрић, Крунић, 2005.). Скоро идентична категоризација је у Немачкој, где је иста гранична вредност за велике градове (преко становника), средње градове (од до ), а једина је разлика у доњој граници категорије малих градова (Немачка 5000). У Русији је горња граница категорије малих градова становника, док је у Француској горња граница категорије средњих градова становника (Spasić, Petrić, Filipović, 2007.). Просторно планирање 102 Према попису из године укупан број градских насеља у Централној Србији (Табела 1) износио је 113 или три мање него године. Статус градског насеља задржало је 83, док су 33 насеља, изменом критеријума, изгубила тај статус и то: губљењем статуса самосталног насеља спајањем са већим насељем (просторна експанзија централне агломерације) или једноставно одлуком општинског органа поједина насеља нису проглашена за градска иако су, према комбинованом критеријуму, у време претходног пописа становништва то била (Стевановић, 2004.). ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА И ГРАДОВА На основу података пописа, извршеног године, може се видети да је у насељима градског типа тада живело 47% укупног броја становника Централне Србије (Табела 2). Појединачно, по категоријама, највећи удео је имао Београд са 19,1%, затим средњи градови са 12,7%, па мали градови са 10,1%, док је на велике градове, односно Крагујевац и Ниш одлазило 5,1% укупног броја становника Централне Србије. Од укупно 113 градских насеља године, 89 су били мали градови, што у процентима износи 78,76%, док је 21 средњи град у

104 процентима представљао 18,58% укупног броја градских насеља Централне Србије. Што се тиче индекса раста броја становника (Табела 3), у свим категоријама градова се бележи раст броја становника у односу на претходну пописну годину. Табела 1: Број градова по категоријама и учешће у укупном броју градова Централне Србије Категорија града Број градова % Број градова % Број градова % Београд 1 0,88 1 0,86 1 0,85 Велики градови 2 1,77 2 1,72 2 1,71 Средњи градови 21 18, , ,37 Мали градови 89 78, , ,07 Укупно , , ,00 Извор: Спасић Н и Пописи становништва од до године, РЗС Србије До пописа године, на територији Централне Србије, градским насељима проглашена су седишта истоимених општина: Брус, Мионица и Ћићевац, тако да је број градских насеља повећан са 113 на 116. Табела 2: Број становника у градовима и учешће у укупном становништву Централне Србије Година Број % Број % Број % Београд , , ,5 Ниш и Крагујевац , , ,9 Средњи градови , , ,1 Мали градови , , ,8 Остала насеља , , ,8 Централна Србија , , ,0 Извор: Попис становништва године, РЗС По резултатима пописа године, учешће урбаног становништва у укупном броју становника Централне Србије је прешло половину и износи 53,5%. Београд, велики и мали градови су остали на приближном нивоу, док значајан пораст имају средњи градови, чија је вредност порасла са 12,7% на 17,7% укупног броја становника Централне Србије. Овај пораст је настао, пре свега захваљујући пет градских насеља која су, по подацима пописа године, ушла у групу средњих градова. Након ове промене број средњих градова и износи 26, што је 22,41% укупног броја градских насеља у Централној Србији. Број малих градова се, захваљујући добијању статуса градских насеља Бруса, Мионице и Ћићевца, од- ржао на приближном нивоу, док је број великих градова остао непромењен. Индекс пораста броја становника и даље има позитивне вредности у свим категоријама градова, али је такође у свим категоријама градова та вредност знатно нижа у односу на претходни међупописни период. На територији Централне Србије, до пописа године, број градских насеља се повећао за још једно насеље. Тачније, одлуком општинског органа Сурдулице издвојено је из самог града Сурдулице, насеље Бело Поље, које је проглашено градским насељем (Стевановић, 2004.). На тај начин је укупан број градских насеља достигао вредност 117. Просторно планирање 103

105 Табела 3: Индекс промене броја становника Категорија града 1981/ / / /48 Београд 121,0 107,4 95,8 281,5 Велики градови 131,6 111,1 99,2 361,1 Средњи градови 135,7 114,0 101,7 396,9 Мали градови 127,4 115,1 100,0 329,8 Извор: Попис становништва године, РЗС Учешће градског становништва у укупном године наставља са растом, али знатно слабијим интензитетом него у претходним периодима и сада износи око 56%. Овај пораст је остварен, пре свега, на основу пораста броја становника средњих градова иако је, насупрот претходном периоду, број средњих градова смањен. Тачније, број становника града Прибоја се смањио испод и он је самим тим прешао у групу малих градова. Вредност индекса пораста броја становника наставља са интензивним падом и спушта се испод 100 у групи великих градова и Београду, где бележи минималну вредност од 95,8. Једини позитиван индекс има група средњих градова, док је промена броја становника у категорији малих градова у последњем међупописном периоду била занемарљива. Природно кретање становништва представљено је стопом природног прираштаја ПРИРОДНО КРЕТАЊЕ СТАНОВНИШТВА (Табела 4), која се прати, на основу података виталне статистике од до године. Табела 4: Стопа природног прираштаја становништва Просторно планирање Београд 6,18 5,78 5,92 5,21 4,00 Велики градови 8,56 10,04 9,71 9,30 7,65 Средњи градови 9,22 10,15 9,91 9,50 8,19 Мали градови 9,00 10,97 10,57 10,25 9, Београд 3,37 2,87 2,30 1,27 1,18 Велики градови 7,65 7,12 7,04 6,25 4,65 Средњи градови 8,13 7,92 7,47 6,15 5,84 Мали градови 9,02 8,49 8,53 7,37 6, Београд 0,91-0,51-0,62-0,80-0,99 Велики градови 4,65 4,02 3,25 2,70 3,18 Средњи градови 5,40 4,41 3,98 3,88 3,14 Мали градови 6,34 5,25 5,11 4,42 4, Београд -1,61-1,77-2,18-3,37-3,27 Велики градови 1,70 1,03 0,26-0,89-0,61 Средњи градови 2,49 1,88 1,27 0,73 0,49 Мали градови 2,99 2,76 1,34 0,69 0, Београд -1,65-1,88-2,54-2,41-2,77 Велики градови 0,59-0,47 0,00 1,32-1,44 Средњи градови 1,41 1,26 1,54 1,01 0,34 Мали градови 1,59 1,06 1,66 0,32-1,01 Извор: База података, Витална статистика, РЗС, 2007.

106 Стопа природног прираштаја је (График 1) на почетку посматраног периода у Београду имала вредост нешто већу од 6, док је у осталим групама градова била приближна и износила око 9. Након пораста године, почиње константан пад вредности стопе природног прираштаја у свим категоријама градова. Осетнији пад се примећује на почетку деведесетих година XX века, за које је карактеристична политичка, економска и социјална криза. У Београду се године први пут јавља негатвна вредност стопе природног прираштаја. Овакав тренд се наставља до године, када и група великих градова добија негативну вредност стопе природног прираштаја. Након следи нека врста компензационог периода, где стопа бележи више вредности него у претходном периоду, да би поновни пад био забележен у последњој посматраној години, када чак и категорија малих градова има негативну вредност стопе. Од осталих група, у позитивном смислу, издваја се категорија средњих градова, која једина током целог посматраног периода има позитивну стопу природног прираштаја. Али и у групи средњих градова у последњој години посматраног периода, стопа до бија минималну вредност за ову категорију која износи 0,34. Супротно од средњих градова, Београд је током целог пос матраног периода имао стопу природног прираштаја на знатно нижем нивоу у односу на све остале категорије градова. Увек је била 2-3 испод нивоа осталих категорија, а године се бележи највећа разлика, од скоро 5 у односу на ниво стопе осталих група, који је константно био приближан. СТАРОСНО ПОЛНА СТРУКТУРА Због релевантности података на нивоу градова, старосно полна структура се прати кроз резултате два последња пописа и године. Промене у старосно полној структури прате се кроз графички приказ старосне пирамиде и индекса старости. На старосној пирамиди је одвојено приказано учешће петогодишњих старосних група, посебно за жене и посебно за мушкарце, у укупном становништву. Други показатељ, индекс старости се рачуна тако што се количник броја старих и броја младих помножи са 100. Критична вредност за овај показатељ је 40%. Испод критичне вредности је повољна ситуација, а преко 40%, неповољна. Друга гранична вредност код индекса старости која се мора поменути је 100%. Када индекс достигне вредност 100, то значи да на сваку младу, долази по једна стара особа, што је изузетно неповољна ситуација. За младе се График 1: Графички приказ кретања стопе природног прираштаја у периоду Graph 1: Change of the natural population growth rates in the period Просторно планирање 105

107 узимају особе до 20 година старости, а за старе, особе од 60 и више година. График 2: Старосно полна структура 1991 и Београд Graph 2: Age and gender structure of Belgrade 1991 and 2002 Женско Мушко Женско Мушко График 3: Старосно полна структура 1991 и Велики градови Graph 3: Age and gender structure of other big cities 1991 and 2002 Просторно планирање 106 Женско Мушко Већ у првој посматраној години, старосно - полна структура становништва Београда је неповољна (График 2). Удео млађих од 20 година у укупном становништву износи 24,3%, а удео старијих од 60 година 17,3%. Све то заједно даје вредност индекса старости од 71,2, што је већ далеко изнад граничне вредности од 40%. Може се сматрати да је Београд имао прилично старо становништво већ године. Женско Мушко Године долази до даљег смањивања удела младих у укупном становништву и даљег повећавања удела старих. Удео старих је премашио удео младих и износи 22,6%, наспрам 20,1% младих. Тако да индекс достиже максималну вредност од 112,4, што значи да на 100 младих долази 112 старих становика Београда. Што се тиче категорије великих градова (График 3), и код њих је ситуација изузетно

108 неповољна, али не тако драстично као у Београду. По резултатима пописа године у Крагујевцу и Нишу 28% укупног становништва је одлазилио на младо, а 13,1% на старо становништво, што је давало вредност индекса од 46,8. Већ године долази до драстичних промена и процентуални удео младих се смањује на 22,6%, а старих повећава на 18,7% укупног становништва ова два града. Самим тим се и вредност индекса повећала на 82,7 што је више него дупло у односу на граничну вредност. График 4: Старосно полна структура 1991 и Средњи градови Graph 4: Age and gender structure of medium-sized towns 1991 and 2002 Женско Мушко Женско Мушко График 5: Старосно полна структура 1991 и Мали градови Graph 5: Age and gender structure of small towns 1991 and 2002 Просторно планирање 107 Женско Мушко Женско Мушко Код категорије средњих градова (График 4), старосно полна структура године је била знатно пововољнија у односу на Београд и велике градове. Процентуални удео младих је износио скоро 30% (тачније 29,2), а удео старих је имао мини-

109 малну вредност за све категорије, односно 12,4% укупног становништва средњих градова. Тако да је индекс само мало прешао граничну вредност и износио 42,5. По резултатима пописа године и у овој категорији градова, старосно полна структура добија одлике неповољне. Под утицајем разних негативних фактора удео младих се смањује на 24,2%, а удео старих у укупном становништву се повећао на 17,5%. Индекс старења становништва средњих градова године износи 72,3. Промене у старосно полној структури категорије малих градова су јако сличне променама код средњих градова (График 5). Године удео младих је износио 30,2%, а удео старих у укупном становништву је био 12,5%, тако да је индекс имао минималну вредност, посматрајући све категорије, 41,4. Године структура се мења као код средњих градова и удео млађих од 20 година у укупном становништву се смањује на 25,1%, а удео старијих од 60 година се повећао на 17,3%. Индекс старења становништва малих градова је достигао вредност од 68,9. Заједничко код свих категорија градова је то, да је њихова старосно полна структура добила статус неповољне. Иако се повећањем категорије градова, повећава и индекс старења становништва, стиче се утисак да су се промене у старосној структури одвијале истим смером и интензитетом код свих категорија градова. Табела 5: Индекс старости становништва по категоријама градова Београд 71,2 112,4 Велики градови 46,8 82,7 Средњи градови 42,5 72,3 Мали градови 41,4 68,9 Извор: Попис становништва и године, РЗС МИГРАЦИЈЕ Просторно планирање 108 Простор Републике Србије познат је као подручје веома изражених миграционих кретања становништва. Та кретања, била су нарочито интензивна у периоду после Другог светског рата, када на њеној територији, као резултат општег друштвено економског развоја, доминирају миграције село град. Таква кретања представљала су, у првим послератним деценијама најјачи фактор пораста градског становништва (Стевановић, 1994.). Такав тренд се наставио и последњих деценија, али знатно смањеним интензитетом, пре свега зато што су демографски ресурси руралних подручја прилично ослабљени, тако да је на селу у великом броју случајева остало старо становништво које није тако склоно миграцијама. Битан детаљ који се тиче миграција су ратна догађања током деведесетих година XX века. Спас у Србији је потражио велики број људи, а познато је да се велики удео избеглог становништва населио управо у градовима. Тако да је позитивни прираштај у градовима током деведесетих година чинило избегло ста новништво из бивших република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

110 Табела 6: Мигранти према месту одакле су дошли и у % Од рођења станује у истом месту Исте општине Досељено из Друге општине Бивших република СФРЈ Београд 48,4 0,2 24,7 26,8 Велики градови 45,2 8,6 34,0 12,2 Средњи градови 45,2 17,0 27,8 9,9 Мали градови 44,3 28,1 19,4 8, у % Од рођења станује у истом месту Исте општине Досељено из Друге општине Бивших република СФРЈ Београд 47,8 0,3 23,4 28,5 Велики градови 51,4 6,2 30,3 12,1 Средњи градови 50,3 14,9 24,2 10,5 Мали градови 46,7 25,7 17,5 10,0 Извор: Попис становништва и године, РЗС Витално статистичким методом (Стевановић, 1994.), добијено је, да је у међупописном периоду од до године, учешће миграционе компоненте у порасту градских насеља Централне Србије 43,9%. Од 96 насеља која имају пораст броја становника, 81 насеље има позитиван миграциони салдо, 20 градских насеља има мањи број становника него године. То су градска насеља са мање од становника (изузетак је Сурчин). Код тих насеља миг - рациони салдо је негативан, а у шест насеља негативан је и природни прираштај, али је негативан миграциони салдо основни чинилац смањења броја становника. Почев од пописа године, миграције на нивоу градова се прате и на основу пописне статистике. Удео досељеног становништва у укупном до године по категоријама градова се кретао од 51,6% (Београд) до 55,7% (мали градови). Удео миграната који су досељени са подручја исте општине највећи је у категорији малих градова и износи 28,1% (Табела 6). Обрнуто сразмерно са величином градова, удео досељених са подручја исте општине се смањује и износи 17% у категорији средњих градова, 8,6 у категорији великих градова и само 0,2 у Београду. Удео становништва досељеног са подручја друге општине највећи је у Крагујевцу и Нишу, односно категорији великих градова и износи чак 34% укупног становништва. Такође, и у осталим категоријама градова ова група миграната има велики удео, у Београду 24,7%, у средњим градовима 27,8% и у малим градовима 19,4% укупног ста новништва године. По попису године, распоред мигрантског становништва према подручју са кога се доселило је сличан као и по попису године, са малим одступањима. Заједно са бројем становника у последњем међу пописном периоду, смањио се и удео досељеног становништва у свим категоријама градова, осим у Београду. Удео миграната драстично се смањио у малим и средњим градовима (више од 5%), а код малих градова се смањио за око 2%. Удео становништва досељеног са подручја исте општине променио се сразмерно са укупним уделом миграната и креће се од 0,3% у Београду до 25,7% у малим градовима. Удео становништва досељеног са подручја других општина у свим категоријама градова има ниже вредности у односу на резултате пописа године и креће се од 17,5% у малим градовима до 30,3% у великим градовима. Након ратних дешавања током деведесетих година, удео становника досе- Просторно планирање 109

111 љених из бивших република СФРЈ се повећао у свим категоријама, осим у великим градовима. Удео се значајно повећао у Београду и у категорији малих градова (око 2%). Посматрано по типу насеља одакле су се доселили, мигранти су сврстани у две категорије: досељени из насеља градског типа и досељени из осталих насеља (Табела 7). Ове две категорије се представљају процентуалним уделом у укупном досељеном становништву. Досељени из насеља градског типа доминирају у Београду. Са повећањем величине града, повећава се и удео становништва досељеног из насеља градског типа. Код осталих категорија градова, у оба пописа, више од половине мигрантског становништва је досељено из неградских насеља. Табела 7: Мигранти према типу насеља и Досељено из насеља типа Досељено из насеља типа градско (%) остало (%) градско (%) остало (%) Београд 57,3 42,7 60,1 39,9 Велики градови 38,3 61,7 40,7 59,3 Средњи градови 30,9 69,1 33,7 66,3 Мали градови 26,1 73,9 28,0 72,0 Извор: Попис становништва и године, РЗС хијерархија градских насеља Просторно планирање 110 Карта 1: хијерархија градских насеља Централне Србије по попису године Map 1: Urban settlements hierarchy in Central Serbia according to 2002 census Извор: Н. Крунић, 2007.

112 ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА Значај демографске компоненте урбанизације у формирању карактера урбане средине, посебно са аспекта повећавања и промена структуре становништва, је огроман и данас не може да се замисли ни једна планерска дисциплина, која не полази у својим програмима од стања и проблема становништва (Тошковић, 2006.). На основу компаративне анализе демографских промена може се закључити да су градови Централне Србије у озбиљним проблемима. Све категорије градова се налазе у стадијуму дубоке демографске старости. Београд, као највећа урбана концентрација становништва, има најнеповољнију старосну структуру. Иако привлачи највећи број миграната, Београд је још по подацима пописа године био у стадијуму дубоке демографске старости. Такође, Београд карактерише и константно ниска стопа природног прираштаја током целог посматраног периода. Нешто повољнија ситуација у односу на велике градове је у малим и средњим градовима. Мали и средњи градови су по попису године били на прелазу између стадијума демографског старења и стадијума демографске старости, а тек су ушли у стадијум дубоке демографске старости. Такође, за разлику од великих градова, код малих и средњих градова стопа природног прираштаја је много дуже задржала позитивне вредности. Управо мали и средњи градови би требало да буду основни покретач демографске ревитализације Србије, као и носиоци процеса децентрализације. За демографски опоравак градова Србије неопходна су велика економска улагања, неопходан је убрзан развој, појединих, слабије развијених подручја и неопходна је, пре свега, експлицитна популациона политика и њено доследно спровођење. Литература: 1. Вреск, М., (2002), Град и урбанизација, Школска књига, Загреб 2. Витална статистика, база података (2007), Републички завод за статистику, Београд 3. Пописи становништва , Републички завод за статистику, Београд 4. Спасић, Н. (1984), Мали градови Србије, Посебна издања ИАУС, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд 5. Спасић, Н., Петрић, Ј., Крунић, Н.(2005), Просторна и функционална структура града на примерима Ваљева, Бора и Књажевца Архитектура и урбанизам 16/17, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, стр. 6. Spasić, N., Petrić, J.(2006), The role and development perspectives of small towns in Central Serbia, Spatium 13 14, Institute of Architecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, Belgrade, pp Spasić, N., Petrić, J., Filipović, M. (2007), Small and medium towns of Central Serbia, Institute of Architecture and Urban & Spatial Planning of Serbia, Belgrade 8. Стевановић, Р. (1994) Допринос миграција популационом расту градова Србије у периоду Становништво, бр. 3 4, стр. 9. Стевановић, Р. (2004) Градска насеља Републике Србије у пописима становништва од до године. Становништво, бр. 1 4, стр. 10. Тошковић, Д., (2006), Увод у просторно и урбанистичко планирање, Академска мисао, Београд Просторно планирање 111

113 Миодраг Вујошевић, Ненад Спасић* Искуства из примене Просторног плана Републике Србије (1996) и поуке за припремање Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије (2008) Experience from the implementation of the Spatial Plan of the Republic of Serbia (1996), and some lessons regarding the preparation of the Strategy of Sustainable Spatial and Urban Development of Serbia (2008) Аbstract Просторно планирање 112 УДК (497.11) Просторни план Републике Србије донет је године, скоро 30 година након започињања рада на њему. Осим што је Планом био дефинисан већи број развојних одредби кој е су уобичајене за документе ове врсте, њиме се такође настојала покренути реформа у области просторног, урбанистичког и енвајронменталног планирања. План, међутим, никада није оствариван програмирано, систематски и организовано, нити је за његову имплементацију било обезбеђено све оно што је било предвиђено и тражено од шире планерске професије у часу његовог доношења. Није донет средњорочни програм за његову операционализацију односно спровођење. Он је типичан пример развојног документа који је политички инструментализован. Више од десет година након његовог доношења, развојни проблеми Србије постали су још сложенији, па се као императив поставља да се донесе нови државни стратешки оквир у области одрживог просторног и урбаног развоја. Овога пута, међутим, од политичког кластера друштва мора се захтевати да демонстрира стварну политичку вољу за припремање, доношење и остваривање новог плана (или стратегије), односно да обезбеди неопходан инструментаријум за импле ментацију развојних одлука. The Spatial Plan of the Republic of Serbia was enacted in 1996, almost 30 years after the moment its preparation had been launched. Apart from defining a set of standard development propositions for a national development document of the kind, it also stipulated a reform of spatial, urban and environmental planning. However, the Plan has never been implemented in a programmed, systematic and organized way, apart from the fact that the mechanisms for its implementation, as scheduled and necessitated on the part of the planning profession during its promulgation, have neither been provided for. The otherwise stipulated mid-term programme for its implementation has not been passed either. To this extent, the Plan represents a typical example of a politically instrumentalized development document. More than ten years after its promulgation, the key development problems of Serbia became even more complex. Consequently, it is of an imperative to prepare a new national strategic framework plan for sustainable spatial and urban development. On this occasion, however, the planning profession ought to exact from the political cluster of society to demonstrate an effective political will to prepare and pass a new plan (or, to that case, a strategy), as well as to provide the necessary measures and instruments for its implementation. This should also instigate appropriate adjustments in the planning profession, viz., in the first place, a care for full professionalism and nonmanipulative persuasion to play the key role within new planning approaches, as well as to undertake a radical departure from systematic and organized mobilization of interests and bias, now the dominating forms of communication on the political and professional scene. Key words: reform of the planning system and practice; political instrumetalization of the Plan; implementation; enlightened political will; sustainable spatial and urban development. То изискује одређена прилагођавања и код планерске струке, а најпре, да обезбеди да високи професионализам и неманипулативно убеђивање постану окосница нових приступа, као и да настоји на радикалном и постојаном отклону од постојеће систематске и организоване мобилизације интереса и пристрасности, као доминантног облика професионалног и политичког комуницирања. Кључне речи: реформа система и праксе планирања; политичка инструментализација Плана; имплементација; просвећена политичка воља; одрживи просторни и урбани развој. *Др Миодраг Вујошевић је научни саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије из Београда. Учествовао је у изради појединих делова Плана из године, конципирао модел имплементације који је у њему примењен, био члан ужег и ширег синтезног тима, са др Ксенијом Петовар извршио је његову финалну редакцију и касније (1997. године) написао, такође са др Ксенијом Петовар, скраћену верзију Просторног плана Републике Србије на енглеском језику. Др Ненад Спасић је научни саветник и директор ИАУС-а, у периоду двеју последњих кампања рада на Плану, тј., од године наовамо. Поред осталог, руководио је већим бројем истраживања која су обављана за потребе републичког просторног плана.

114 Уводне напомене Просторни план Републике Србије донет је године, скоро 30 година након започињања рада на њему. Полазећи од колапса ранијег система планирања, који се десио од почетка 1990-тих година, као и од непримерене планске праксе, која је трпела од међународне изолације земље, санкција и доминације неколико транзицијских догми од њеног почетка (тј., приватизације, либерализације, маркетизације итд.), Планом се настојало постићи много ''више од једног плана''. Рачунало се с тим, а према томе је дефинисан и велик број његових одредби, да доношење и имплементација Плана треба да покрене реформу у области планирања, уважавајући при том и савремене трендове у европским системима и пракси планирања. План, међутим, никада није био организовано и систематски спровођен, најпре због тога што није био донет његов имплементацијски механизам, што је, иначе, било предвиђено у Закону о Просторном плану. Доцнији развој догађаја, а нарочито међународна изолација земље и санкције и бомбардовање од стране снага НАТО у пролеће године, додатно су неповољно утицали на остваривање Плана. Након политичких промена у јесен године започело се са селективним променама у области планирања развоја, које су не само непотпуне, него су у многом погледу неподударне са основним правцем еволуције планирања у већини земаља Европске уније. На имплементацији Плана из године није се инсистирало ни у овом периоду заправо, он је напуштен као основни стратешки оквир на националном/ државном нивоу за усмеравање просторног развоја, али није донет нови документ такве врсте. Однедавно ( године) су, ипак, планске власти Србије започеле са припремама за израду новог државног просторног документа, наиме, Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије, што користимо да овде подсетимо на неколико важних момената из доношења и остваривања Плана из године, као и да укажемо на неке поуке за које верујемо да ће бити од користи код израде, доношења и имплементације нове Стратегије. Контекст у којем је урађен и донет Просторни план Републике Србије из године Просторни план Републике Србије донет је Законом године, скоро 30 година након одлуке о његовој изради 1 Основна улога Плана била је да се њиме успостави стратешки оквир за дугорочну политику организације и уређења простора у Републици. Осим тога, Планом је било обухваћено и мноштво елемената енвајронменталне политике и политике демографског и социоекономског развоја. На тај начин, План је представљао један конвеционалан просторни план стратешког развоја на националном (државном) нивоу у области организације, коришћења и уређења простора, урбанизације и уређења насеља, коришћења природних ресурса, заштите и коришћења подручја од посебног значаја и заштите коридора основних инфраструктурних система, а садржао је и мноштво одредби из других области. Такође, намера је била да се Планом успостави стратешки просторни оквир за већи број дугорочних секторских стратегија односно политика, као и да се покрену реформе у укупном систему планирања и управљања развојем. Томе је био прилагођен и садржај Плана. Осим тога, једна од основних намера Плана била је да се заштити простор као јавно добро, односно да се штите јавни интереси у коришћењу простора. Од овога се касније неретко одустајало, па је након године управо најугроженији простор као јавно добро, што се манифестује на много разних начина (нелегална изградња, потпуно неконтролисано ширење субурбије у градовима и другим насељима Србије, недовољна заштита највреднијих екосистема итд.). Просторно планирање Просторни план Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, 13/1996. У изради Нацрта плана коришћена је и комплетна грађа из ранијег рада на Плану.

115 Просторно планирање 114 Посебно истичемо значај предложене схеме за макрорегионалну поделу Србије на планско-управљачке просторне целине, јер је у Плану предложена својеврсна хипотетичка, пробна регионална схема (састављена, дакле, од шест макрорегиона и 34 функционална подручја ), као једна од могућних интерпретација овог проблема у процесу тражења трајног решења за регионалну поделу Србије. Док је она у многом погледу остала недовршена у Плану, значај овог проблема последњих година поново је актуализован у контексту стручне, политичке и најшире јавне расправе о разним могућностима територијалног уређивања и организовања на националном и разним субнационалним нивоима. Управо у том контексту, регионална схема која је рудиментарно развијена у Плану тек очекује поновну елаборацију, сада у оквиру припремања Србије да почне примењивати EUROSTAT-ову схему NUTS. План је у многом погледу био европски, барем као антиципација појединих доцнијих догађаја. Наглашавамо да је на припремној конференцији за доношење ESDP-а (Беч, новембар 1998) План оцењен као европски конвенционалан, што ће нам овде послужити да устврдимо да је он могао бити даље развијан у духу наступајућег европског планирања одрживог просторног развоја (видети Faludi, 2002), наиме, да се наставило са радом на Плану, и да ток каснијих догађаја није пошао другим, а у једном делу и деструктивним правцем (са бомбардовањем земље од стране војног савеза НАТО у пролеће године). Наиме, тада је Србија била једина од свих бивших социјалистичких земаља која је располагала управо усвојеним националним стратешким документом у области просторног развоја. 2 Нацрт плана био је урађен током пролећа и лета године, након чега је уследила дуга и свестрана јавна расправа од стране бројних стручних, политичких и других актера, да би, на концу, био усвојен од стране тадашњег сазива Народне скупштине Републике Србије, надмоћном већином гласова народних посланика, при чему је за њега гласао и велик број посланика из опозиционих политичких партија. Расправа је вођена у целој Србији, на многим састанцима политичких форума, грађана, експерата и других стручњака, посебно формираних рецензионих група, на стручним и научним скуповима и другде. 2 Данас (2008) видимо и разумемо да је то био најшири и најотворенији поступак разматрања једног стратешког документа на том нивоу (тј., државном-националном) још од слома иначе хипертрофираног система и праксе социјалистичког самоуправног планирања, што је, опет, тешко објаснити имајући у виду карактеристике тадашњег политичког режима. Иако су након јавне дебате погодно кориговане многе иницијалне одредбе, на концу је прихваћена огромна већина почетних предлога о кључним одредбама (из неколико радних верзија Нацрта плана). У једном делу, ово је била последица систематског настојања обрађивача односно предлагача Плана да се у први план по значају истакну његове стручне ( техничке ) стране и њихова валидност. 3 Огромна политичка и професионална фрустрација била је нагомилана већ крајем 1980-тих година, када је политички кластер 2 Одмах након доношења Плана, урађена је и његова скраћена верзија на енглеском језику (Spatial Plan of the Republic of Serbia, Abridged version, written based on the integral version, by K. Petovar and M. Vujošević, Belgrade, 1997), која је имала и знатан међународни одјек, почев од његове презентације од стране М. Вујошевића на припремној конференцији пред доношење Перспективе просторног развоја Европе (Conference on the European Spatial Development Perspective/ESDP), која је одржана у Бечу 25. и 26. новембра године, где је План врло добро примљен. Такође је приказан и у једном, тада водећем европском часопису за регионално планирање (A. Anker, The Spatial Plan of the Republic of Serbia, EUREG, European Journal of Regional Development, 7/1998, 65-66). 3 Видети: Документација Института за архитектуру и урбанизам Србије о припремању, доношењу и остваривању Просторног плана Републике Србије, Према овој евиденцији, против Плана уцело су гласали само народни посланици Српског покрета обнове и поједини посланици из других политичкх партија. 4 Овде треба нагласити да, за разлику од ранијих покушаја, који су се одвијали у условима идеолошког и политичког монопола једнопартијског система, једностране својинске структуре (монопола тзв. друштвене својине, осим у пољопривреди) и неразвијене тржишне привреде, кампања из 1993/4. године обновљена је након већ започете политичке плурализације и рудиментарне својинске и тржишне трансформације. У том контексту, посебно је наглашавано да је и планирање на почетку промена и да се не располаже заокруженим теоријским и општеметодолошким обрасцима планирања који би били примерени постсоцијалистичкој транзицији, што је упућивало на неопходну еклектичност примењене планске хеуристике (за детаље о овом упоредити у Vujošević, 1995а). Током ранијег периода, рад на Плану у више наврата је прекидан (повремено је био у застоју више година) и обнављан, а у неколико наврата мењан је и приступ у погледу методологије и садржаја. Током три деценије, рад на Плану био је отежан многим екстерним условима и ограничењима. За детаљнији приказ овог питања видети Vujošević, sa Petovar (2002); и Вујошевић (2008).

116 најзад! показао решеност да се рад на Просторном плану заврши и да се он донесе. Претходно, стално одлагање да се План заврши и донесе највише фрустрација доносило је управо стручњацима и научницима који су учествовали у неколико ранијих покушаја израде Плана, посебно због тога што су у међувремену обе покрајине донеле своје планове (САП Косово 1975., а САП Војводине 1976., а измене и допуне године). Можда је овај моменат, наиме, нагомилана силна професионална фрустрација, појединачно узевши, највише утицао на то да ангажовани планери унеколико смање амбиције наспрам тадашњих планских власти Србије у погледу улоге, садржаја и начина остваривања Плана. Наиме, у ситуацији када се настојало да се План донесе скоро ''по сваку цену'', поједини други аспекти, иако не мање важни, стављени су у страну. У политичким круговима, пак, нарочито се указивало на ранију опструкцију у изради репубичког плана од стране покрајина (види, на пример, Доношење просторног плана Србије већ две деценије ометају покрајине, Политика, 6. де цембра године). Уз то, већина србијанских политичара тврдила је да доношење републичког просторног плана након неколико деценија рада на овом документу представља једну од кључних манифестација обнављања државне целовитости Србије, нарочито у односу на покрајински ниво управљања. Ипак, стручном тиму успело је да избори висок степен професионалне аутономије, па је тако и урађен и јавности понуђен на расправу солидан плански документ, чије су пропозиције одражавале интересе који сежу с ону страну конунктурних партијскополитичких афилијација и приближавале се општим јавним интересима. Већ током рада на Плану, међутим, започела је његова политичка инструментализација, а затим и појачана, одмах након доношења Плана. План није систематски и организовано оствариван, па је учињено веома мало на остваривању његових кључних одредби, што је оцена коју ћемо поновити на неколико места у овом раду. Утолико, он је типичан пример једног развојног документа који је политички инструментализован већ токо израде, а стално од часа доношења и започињања његове реализације. 1 Садржај Плана Планом је било обухваћено око 20 области ( сектора ) просторне, енвајронменталне ( еколошке ) и политике коришћења: природних ресурса (шумског и пољопривредног земљишта, водних ресурса, минералних сировина и енергетских ресурса); индустријског развоја; развоја сеоског подручја; јавних служби; заштите природе; и заштите непокретних културних добара. Ови сектори груписани су у четири велике области и још два додатна дела, тј.: Коришћење и заштита природних ресурса. Становништво, насеља, делатности и регионална подела (која обухвата поделу Србије на две врсте регионалних ентитета, тј., на шест подручја утицаја макро регионалних центара и на 34 функционална подручја регионалних система насеља ). 6 Саобраћај и везе. Туризам и заштита животне средине и културне баштине. Макро биланс коришћења простора и картографске илустрације. Део о примени и спровођењу Плана. У погледу тематског обухвата и садржаја, План је представљао врло обиман и амбициозан плански документ стратешког развоја у наведеним областима, како у прогностичко-планском, тако и у имплементационом делу. Он садржи више од 200 различитих одредби које припадају разним развојним и планским категоријама: циљеве Просторно планирање Указујемо на неколико законом формализованих обавеза у погледу остваривања Просторног плана. Примера ради, у члану 4 Закона о Просторном плану Републике Србије стајало је: Влада Републике Србије утврдиће мере од значаја за остваривање Просторног плана и припрему и доношење просторних планова...у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона.. У члану 7 прецизирано је: Извештај о остваривању Просторног плана, Влада Републике Србије подносиће једном годишње Народној скуштини Републике Србије, а предлагаће усклађивање Просторног плана са стањем друштвеног и привредног развоја Републике, свака пете године.. Члан 8, пак, стипулише: Просторни и урбанистички планови, прописи и други општи акти ускладиће се са одредбама овог закона у року од две године од дана ступања на снагу овог закона.. 6 Још једном, тиме је, у ствари, антиципирана примена система NUTS, коју званично користи EUROSTAT.

117 разног степена временске, просторне, секторске и имплементацијске одређености, дугорочне основе, дугорочне политике, прогнозе/предвиђања/предикције, про јекције, визије, перспективе, смернице, стратегије/стратешки оквири, мере и ин струменати имплементационих политика, имплементационе подршке и др. У том смислу, План је изразито еклектичан, а такав је и у погледу примењеног теоријског и општеметодолошког модела ( доктрине ) на којем се заснива. Док је оваква разуђеност и обухватност Плана у часу доношења представљала, нема сумње, његову предност са становишта отворености за будућа различита читања и интепретације, током имплементације показало се да то може бити и његова знатнија мана, која је такође отежала његову имплементацију. 7 План се заснивао на исцрпној анализи стања и оцени могућности решавања више од 15 кључних проблема просторног развоја и заштите животне средине Србије, од којих су многи релевантни и данас, док су у међувремену неки проблеми додатно искомпликовани следом догађаја од године наовамо. 8 Дефинисано је десетак основних циљева и планских концепција ( решења ), који су такође у великом степену од значаја и данас, као дугорочна стратешка оријентација и опредељења. 9 Примена наведеног приступа одражавала је дејство фактора из следећих двеју група: 1) Управљање коришћењем простора и других ресурса и заштита животне средине у Србији били су запостављени и/ или неефикасни већ у дугом периоду. 2) План је израђен полазећи од планског приступа с краја 1980-тих односно самог почетка тих година, када је још увек (основано или неосновано) доминирала тзв. филозофија развојног оптимизма и ентузијазма. 10 Овде треба истакнути да, успркос амбицијама и оптимизму, ипак је јасно истакнуто да План... не може бити замена за многе и разноврсне облике државне регулативе кад је реч о коришћењу и организацији простора (Програм израде Нацрта просторног плана Србије, с. 6). План је дефинисан као стратешки оквир за поступање мноштва актера на разним планско-управљачким нивома, чије активности треба да воде остваривању његових општих и посебних циљева. Просторно планирање На ово је указивано већ током израде и усвајања Плана (видети: Vujošević, 1995а; Vujošević, 1995б; Vujošević, 1998; и др.)., као и у наредним годинама (нпр., Vujošević, sa Petovar 2002), али је то прошло скоро неопажено од шире стручне и политичке јавности, у еуфоричној и тријумфалистичкој атмосфери која је пратила доношење и политичку промоцију Плана. Нарочито је политичка јавност била незаинтересована за ова питања, па је у њој временом престало бити показивано било какво интересовање за судбину овог републичког стратешког просторног документа. 8 Ključni problemi prostornog planiranja i Prostornog plana SR Srbije, Republički zavod za planiranje, mimeo, Beograd, april Налази из године једнако су коришћени као полазна ( аналитичка и дијагностичка ) основа и у кампањи 1993/4. године. 9 За детаљнији коментар броја, опсега, садржаја и релевантности циљева, видети Vujošević, sa Petovar (2002). 10 У погледу приступа и методологије, верзија Плана из године представљала је, заправо, прераду, а можда тек и пуки ретуш документа који је био припремљен у кампањи 1989/1990. године (Просторни план СР Србије, Нацрт Плана, Републички завод за планирање и Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, 1990) и потом расправљен у Влади Србије. У изради новог документа, дакле, плански приступ и методологија из претходне кампање нису битније мењани, као ни већина планско-прогностичких одредби, иако је коришћена делимично новелирана истраживачка грађа. Овде треба подсетити да оптимизам и ентузијазам који су пратили израду Плана с краја 1980-тих година нису били без основа, јер је у то време савезна влада започела (или барем наговестила) већи број реформских корака, који је требало да означе прилагођавање и тзв. приближавање тадашње Југославије Европској заједници. Што се, пак, тиче поменутог оптимизма, он је у одређеном погледу био саморазумљив и због других разлога. Наиме, србијански (као и читав југословенски) систем просторног (регионалног) и урбанистичког планирања имао је понешто од карактеристика западних система које је имитирао, тзв. рационалистичког-синоптичког планирања, можда управо наведени плански оптимизам и ентузијазам. С друге стране, средином 1990-тих година то је већ представљало одоцнели рефлекс сличног оптимизма и ентузијазма који је за европске земље тржишних привреда био карактеристичан у неколико деценија након II светског рата (тј., до прве велике кризе планирања и државе благостања у 1970-тим годинама), када је некако природно ишао укорак са друштвима која доживљавају привредну експанзију, интензиван насељски раст и развој, усложавање социјалне структуре итд. Средина 1990-тих година у новој Југославији, међутим, већ је била обележена дубоком и свестраном кризом, назадовањем и оскудицом, али се систем понашао као да се ништа није променило у односу на ранији период, што је у великој мери дошло до израза и приликом припремања Плана.

118 Одредбе о имплементацији Плана и њихово (не)остваривање План након доношења није систематски и организовано оствариван, па, као последица, данашње стање просторног развоја Србије у многом погледу горе је него што је било у време његове израде, чак и успркос економском расту који је остварен након године. У погледу имплементације циљних и других одредби, План из године представљао је до тада најмбициознији документ развоја у Србији од краја 1980-тих година, и основано се може тврдити да је њиме успостављен стандард у просторном, урбанистичком и енвајронменталном планирању, који је доцније примењиван и у појединим другим документима и који је још увек релевантан. 11 У овом делу Плана био је дефинисан велик број разнородних имплементационих мера и инструмената, али и механизама који су, како је то овде у више наврата истицано, били више од плана, у том смислу што је републичким просторним планом иницирана свеобухватна рефома читавог система и праксе просторног, урбанистичког и енвајронменталног планирања (политике заштите животне средине). Мере и инструменти примене и спровођења планских одредби у ужем смислу обухватиле су: Опште мере. Одредбе о размештају делатности и регоналном развоју (тј., развоја и размештаја активности и уређења простора у сеоским подручјима и пољопривреди, јавним службама, ту риз ма, заштите вода од загађивања и др.). Мере заштите животне средине. Смернице за примену Плана у другим просторним и урбанистичким плановима (у погледу опште намене простора и коришћења природних ресурса, инфраструктурних коридора, привредних делатности и јавних служби, уређења сеоских атара и комасације земљишта, водопривредних решења, заштите природе/ природних добара и животне средине, заштите непокретних културних добара, мера одбране и заштите од елементарних непогода и од ратних раза рања, усмеравања процеса урба низа ције, изградње градова и приградских насеља итд.). Одредбе о доношењу просторних пла но ва за уже просторне целине (тј., регио налних просторних планова, прос торних планова посебне намене, просторних планова за коридоре тех ничке инфра структуре и др.). Веома обухватне и детаљне одредбе о подршци остваривању планских циљева обухватиле су институционално прилагођавање у области просторног и урбанистичког планирања (у првом реду на републичком нивоу), формирање ин формационог система о простору (ускла ђе ног са информационим системом о жи вот ној средини), програмску подршку (око 30 приоритетних програма развоја и других сродних пројеката, већином на републичком нивоу, као и на појединим ре гионалним нивоима) и истраживачку подршку (десетак посебних програма и про јеката допунских истраживања која су била неопходна за остваривање Пла на). 12 У ситуацији у којој ни у истраживачком тиму Плана нити у широј стручној и другој јавности није постигнута сагласност да се нагласак у изради стави на средњерочне циљеве и друге одредбе, 13 пронађен је својеврстан компромис (као некакав џентлментски споразум ), па је у завршном делу Плана одређено да ће он бити 11 Ово је, пре свега, последица тога што је у изради овог дела Плана примењено неколико новина у погледу приступа, методологије и садржаја имплементацијских одредби. 12 Овде такође треба нагласити да је из коначне верзије Плана изостављена скоро једна трећина имплементацијских одредби из Нацта плана, а међу њима и многе пропозиције које су обрађивачи Плана сматрали кључним за његово остваривање. До изостављања је дошло управо на инсистирање наручилаца Плана (тј., Владе Србије и њених органа), уз објашњење да ће оне бити накнадно враћене и разрађене током израде средњерочног програма за имплементацију Плана. Оваква одлука донета је у оквиру ширег и ужег тима за израду Плана, након тога што је неколико чланова радног тима у више наврата предлагало да нагласак у Плану буде на средњерочним одредбама а не на дугорочним визијама-фанатзмагоријама што није и подржано од стране већине чланова ових двају тимова и главног руководиоца Плана (иако је етапна разрада за први средњерочни период иначе била предвиђена Програмом израде Нацрта просторног плана Србије, с. 5, т. 2б, који је био припремљен од стране ужег радног тима Плана у марту године). 13 Према личним белешкама М. Вујошевића. Просторно планирање 117

119 Просторно планирање 118 реализован на основу посебног средњерочног програма (за период до године), који је требало донети најкасније за 12 месеци након доношења Просторног плана Републике Србије. Поједини коментатори су још током израде Плана указивали на разлоге због којих је већи део дугорочних одредби било неопходно ела борирати и за први средњерочни пери од. 14 Успркос неколиким иницијативама, до сада није донет наведени или неки други програм за имплементацију Просторног плана Републике Србије. У том смислу, План се може сматрати недовршеним документом, па сâм овај моменат представља један од кључних разлога због којих се огромна већина одредби Плана још увек не остварује. На то су, наравно, неповољно утицали и поједини догађаји из друге половине 1990-тих година (продужење међународних санкција према СР Југославији, опстајање ауторитарног поли тичког режима, бомбардовање земље од стране снага НАТО и др.), али и неки други фактори о којима ће бити речи у наставку нашег прилога. Посебан хендикеп за остваривање Плана представљало је то што његове пропозиције нису обрађене и у економском (финансијском) погледу, нарочито са становишта импли - цираних трошкова (за већину одредби навођене су само очекиване добити/користи, али ни тада потпуно у еко номском/ финансијском погледу). Наиме, већ на основу грубих увида могло се проценити да би остваривање циљева који су у Плану одређени само у областима техничке инфраструктуре (водне, пољопривредне, енергетске, саобра - ћајне и др.), санације животне средине, развоја градова итд., изискивало капиталне инвестиције величине од више млрд US $. 15 Извори финансирање нису били одређени ни у самом Плану, а ни доцније (у једном делу, управо због тога што у међувремену није донет средњерочни програм, којим је требало дефинисати и начин финансирања реализације Плана.). И на овај недостатак Плана указивано је у више наврата током расправе о њему, али је критика ове врсте игнорисана од стране већине обрађивача и предлагача, или је решавање овог питања такође остављано за израду средњерочног програма за његову имплементацију. Као последица, приоритети у алокацији финансијских и других средстава које одређују све републичке владе у периоду од године наовамо не доводе се у везу са обавезама преузетим по основу републичког просторног плана, или се чак и директно косе са његовим приоритетима. Већ ова околност даје основа да се постави питање о реалистичности одредби Плана (о чему ће такође бити речи у наставку овог саопштења). На овом месту истичемо једну околност, која би била од великог значаја и за припремање нове републичке Стратегије. Ако то већини експерата и широј друштвеној јавности није било видљиво у часу доношења Плана, сада им већ не би никако смела промаћи пука чињеница да циљеви Плана нису били усклађени са: Материјалним и другим могућностима друш тва. Имплементацијским средствима којима се рас полагало у часу доношења Плана и доцније. Расположивом подршком, односно спремношћу политичког кластера да обез беди инстру мен таријум за остваривање државног прос торног плана. Осим тога, овде је важно истаћи и један други моменат. Наиме, један од кључних циљева републичког просторног плана састојао се у томе да се резервише простор за одређене намене и да се тај простор заштити од ненаменског коришћења до часа његовог активирања у складу са предвиђеном наменом. Ово се односи на тзв. просторно нефлексибилне активности (најпре на зоне односно коридоре крупне техничке инфраструктуре и подручја заштићених при- 14 За детаљнији увид у стандардне разлоге због којих је важна средњорочна разрада дугорочних стратешких опредељења, видети Boisier (1981) и Вујошевић (1995а). 15 Примера ради, Планом је била предвиђена изградња преко 1,500 км гасовода, 950 МW нових енергетских капацитета, тзв. брзе пруге од Суботице до Димитровграда, око 1,700 км нових аутопутева, 62 хидроакумулације, пошумљавање око 4,000 кв. км земљишта итд. 16 Како је елаборирање нових решења изискивало додатан, обиман истраживачки рад, то су обрађивачи Плана управо и предвидели програмске и истраживачке приоритете чији би резултати били коришћени за израду новог инструментаријума у овој области. У томе се рачунало и на истраживачку грађу и увиде на основу којих би било могућно поузданије евалуирати економску страну планских циљева и других пропозиција (видети: Просторни план Републике Србије, ).

120 родних добара), у којем случају заштита јавних интереса изискује њихову благовремену заштиту, јер је то неопходно за будући развој. Наравно, пропозиције о заштити простора и режиму његовог коришћења могу бити веома рестриктивне и у другом погледу неповољне за постојеће и будуће кориснике, што захтева израду разних компензационих и других инструмената чија примена омогућава заштиту права и интереса тих корисника. За успостављање таквог инстру ментаријума, пак, неопходна су бројна законска, институционална и организациона прила го ђавања, о чему су обрађивачи Плана водили рачуна, наглашавали значај хитног решавања ових проблема и тако и предвидели за фазу његове средњерочне разраде. 16 Овај моменат (тзв. заштита трећих лица ) у међувремену је само добио на значају, нарочито са растом тзв. ''дивљег и нерегулисаног тржишта'', па изискује помно решавање и за потребе израде Стратегије. Каснији покушаји да се покрене питање остваривања Просторног плана Републике Србије (1996) и доношења новог републичког стратешког документа Поновимо још једном да је већ крајем године било очито да део политичке јавности настоји да инструментализује План у партијско-политичке сврхе, што се наставило све до краја претходног политичког режима, али и након тога. 17 Убрзо након доношења Плана, констатовано је да се он не остварује, почев од тога, дакле, да није донет предвиђени средњорочни програм за његову имплементацију. Убрзо су поједине институције и појединци покренули низ акција у том правцу. У иницијативама ове врсте предњачио је Институт за архитектуру и урбанизам Србије из Београда, односно неколико његових сарадника, понекад у сарадњи са другим организацијама и асоцијацијама (на пример, са Републичким заводом за друштвено планирање, Удружењем урбаниста Србије и др.), али су оне скоро увек игнорисане или одбијане од стране надлежних републичких секторских власти. Предлози ове врсте односили су се на разна питања која су се директно или индиректно тицала остваривања републичког просторног плана, нпр.: имплементација Плана; израда других докумената предвиђених Планом; истраживање нових приступа и херустичких правила; реформа система и законодавства просторног, урбанистичког и енвај ро нменталног плани рања у складу са савременим трендовима у земљама Европске заједнице (уније); усклађивање промена у систему планирања са транзицијским рефор мама у другим областима (приватизација, дерегулација, марке тизација итд.); успос тављање концепцијске и садржинске корес понденције и интегрисање развоја Србије (раније и: Црне Горе) у нове европске и регионалне документе одрживог просторног и другог развоја; предузимање промена подзаконских аката у планирању; израда интегралне стратегије одрживог развоја Србије; израда нових модела за децентрализацију (регионализацију итд.) управљања развојем и развој заснован на моделу полицентричног просторног развоја, у складу са трендом Европа у регионалној плими ( a Europe of regions, Europe in a flux of regions itd.); реформа у области планирања/политике социоекономског развоја; институционално и организационо прила гођа вање за ново планирање у Србији; прилагођавање статистичког територијалног система Србије европској статистичкој пракси (EUROSTAT, NUTS и др.); предлог за усклађивања конфликата у примени општих принципа и критеријума одрживости и израду конкретизованих (опера тивних-аналитичких) концеп ција одрживог прос торног развоја; интегрисање просторно-планске и енвај ронменталне политике; итд. Мимо поменутих, број других иницијатива за импле ментацију одредби Плана био је веома мали. Овакви покушаји интензивирани су у широј професионалној заједници тек од пре неко лико година, напоредо са израдом нове генерације докумената стратешког развоја Србије, односно са наглим активирањем надлежне репубуличке агенције за просторно планирање у вези с овим питањем (видети, на пример, Национални експертски састанак: ка Стратегији просторног и урбаног развоја Републике Србије, 2007). Просторно планирање За детаљнију расправу о овом питању видети Вујошевић (2008).

121 Просторно планирање 120 Овде је важно нагласити да све досад од стране републичких надлежних органа није урађен ниједан систематски приказ о степену остваривања Плана. Евиденција која стоји на располагању (која је махом заснована на парцијалним, анегдотским и несистематизовиним увидима) указује на следеће. Формирана је Републичка агенција за просторно планирање (док мрежа просторних, урбанистичких и енвај ро нментално-планских институција на субнаци оналним нивоима управљања још увек није консолидована, односно побољшана), урађен је већи број просторних и генералних урбанистичких планова, као и још већи број регулационих планова (иако знатно мање у односу на оно што је Планом стипулисано), започет је рад на информационом систему о простору, предузето је неколико истраживања, махом незавршених (и то много мање у односу на приоритете који су били одређени у Плану), што прати изузетно ниске издатке на научна истраживања (мерено њиховим учешћем у БДП-у), започето је или завршено свега неколико стратешких пројеката односно програма (од тридесетак који су наведени у завршном делу Плана, на име подршке његовом остваривању), и, надасве, План је остварен неједнако по секторима, али не као резултат систематске и организоване акције на његовом остваривању, већ превасходно као последица активности разних актера у тим секторима. Сумарно, План је реализован тек у мањем делу, а по секторима (областима) неравномерно. Овде су кључни још неки моменти: Прво, предвиђене стратегије и политике за имплементацију прогностичких и циљних одредби Плана (са саставним мерама и инструментима) нису биле формулисане ни у једном сектору/области, па је стога основано рећи да у највећем делу имплементација Плана све досад, заправо, није ни започета управо због тога што његове пропозиције нису биле опера ционализоване. Посебан пројект за управљање имплементацијом Плана из године, који је био предвиђен, све досад није израђен, а тако ни за мониторинг, еx post евалуацију и сис теме индикатора за ту сврху. Такође, нема ни рудиментарно објективизованог увида у степен оства ривања прогностичких и циљних одредби Плана (осим, дакле, повремених и раштрканих анегдот- ских оцена, односно, осим у мањем броју сектора у којима је последњих година било предузето посебно ''инвентарисање стања'' или сличне активности). Нарочито недостају ригорозне и елабориране еx ante оцене алтернативних развојних могућности и њихових импли кација и консеквенци, односно разлога за и разлога против (наиме, алтернативних сценарија развоја и њихових консеквенци и импликација). Слично, нема систематског и заокруженог увида ни у то колико се одредбе Плана разрађују и примењују у другим просторним, урбанистичким и енвајронметалним плановима, односно у другим документима развоја (стратегијама, политикама, програмима, пројектима итд.). У једном делу, недостатак наведене систематске евиденције јесте директна последица немара надлежних републичких органа у овој области, који у читавом периоду од године наовамо нису израдили (или понудили јавности на увид интерне материјале, ако такви постоје) обухватну и ригорозну еx post евалуацију имплементације републичког просторног плана. Посебно, нема евиденције о томе да су републичке владе извршавале прописане обавезе у погледу извештавања о остваривању Плана и предлагања његовог усклађивања са привредним и друштвеним развојем, као и о усклађивању законских и других прописа и просторних и урбанистичких планова за Законом о Просторном плану Републике Србије, односно са каснијим Законом о планирању и изградњи (2003). Надаље, на изостајање имплементације Плана веома негативно је утицала и политичка, економска и социјалне криза у другој половини 1990-тих година, будући да су догађаји након доношења Плана узели потпуно другачији ток од очекиваних. Од демонстрираног развојног оптимизма и ентузијазма није се реализовало скоро ништа све до године (на страну то колико су они уопште били основани све од краја 1980-тих, односно од почетка тих година, када је обновљена кампања на изради Плана). Кључни утицај извршили су следећи догађаји: међународне економске и политичке санкције према СРЈ у већем делу 1990-тих година; већином некомпетентна државна и социоекономска

122 политика током 1990-тих година; ауторитарни политички режим током истог периода и његове последице по друштво, државу и становништво; одоцнеле, у неколико наврата започињане и прекидане транзицијске реформе привреде и друштва; бомбардовање СРЈ од стране снага НАТО у пролеће године (када је тзв. територијални капитал Србије додатно умањен и нарушен, након тога што је био жестоко уздрман и радикално смањен од почетка 1990-тих година, а земља се додатно ''усидрила'' у тзв. ''унутрашњој периферији Европе'' према Goler, 2005: ) 18 ; проблеми координације у припремању, доношењу и спровођењу развојних одлука; итд. Такође, проблеми у остваривању Плана последица су приступа и методологије који су примењени у његовој изради. План је имао све карактеристике планирања из 1980-тих година, за које се, међутим, показало да се не може носити са проблемима раста и развоја са којима се Србија суочава од почетка 1990-тих година, као што је решавање проблема развоја у тзв. постсоцијалистичкој политичкој плурализацији и демо кра тизацији, приватизацији и марке тизацији. У основи, наведени проблем има и шире значење, које се доводи у везу са глобалном кризом тзв. свеобухватног/компрехензивног мо де ла у теорији и општој методологији планирања. Иако је то можда унеколико поједностављена констатација, ипак ћемо рећи да је План из године прожет својеврсном опседнутошћу растом, гра ђењем и коришћењем природних ресурса, што се у првом реду односи на техничку инфраструктуру (у водо привреди, енергетици, саобраћају итд.) и екстензивно коришћење природних ресурса. Неки од најновијих докумената, као што је, на пример, Стратегије одрживог развоја Србије (2007), могли би означити радикалан помак набоље, нарочито у погледу развоја тзв. економије засноване на знању, браун-филд инвестиција, пове ћања енергетске ефикасности, ширег увођења тзв. одрживе производње и потрошње итд. Све то, међутим, изис киваће прилагођавање у погледу планских приступа и методологија и, вероватно, радикалан отклон од планске фило зофије из 1990-тих година, која још увек доминира у србијанском планирању. 2 Наиме, током 1990-тих година, а тек нешто мање и последњих година, тзв. раубо вање простора и уништавање природних и створених вредности (на пример, недовољно контролисана сеча шума, чак и у националним парковима, непланска и неконтролисана изградња објеката на пољопривредним и другим негра ђе винским подручјима, недовољна заштита подручја изворишта вода, нелегална изградња у коридорима техничке инфраструктуре, узурпирање јавних простора у градовима и др.) достигло је толике размере, да се оно може зауставити само ригорозном и комбинованом применом законских и планских мера нове гене рације. 20 Садашњи проблеми су, свеукупно, у многом погледу другачији у односу на оне с краја 1980-тих година, односно из средине тих година, извесно сложе нији и са много мањим маневарским простором за њихово решавање, наро чито са становишта тзв. сужавања јавног домена, односно смањења могућности за јавне интервенције. Велик део тих проб лема, наравно, био је видљив или наговештен и у време доношења Плана, али због разних разлога, па и због тога што је у највећем делу стручне и политичке јавности преовлађивало уверење да републички просторни план треба усвојити што пре и, такорећи, по сваку цену (након толиких претходних поку шаја), проблеми о којима је реч нису са дужном пажњом узети у обзир и Просторно планирање 18 За детаљнији приказ ових проблема и њихо веимпликације у погледу припремања нових стратешких докумената Србије, видети Vujošević, Spasić, 2007b. 19 Досад је у више наврата предлагано како да се приступи реализацији ове обавезе, односно да се реактуализује питање остваривања Плана, али без правог одговора надлежних органа. Тако, и у областима које су донедавно веома заостајале у односу на просторно и урбанистичко планирање донети су стратешки документи (укупно, сада већ преко 30), док још увек нема републичке стратегије одрживог просторног развоја. Ово је превасходно последица повремене намерне дебилитације јавног дискурса о проблемима Плана и планирања, у којој су предњачили идеолошки и политички неофити након године, а која је имала и политичку и професионалну страну. 20 За детаљнију раправу о овом сложеном проблему видети: Вујошевић, и Вујошевић, Спасић,

123 Просторно планирање 122 размотрени. Најпре, након године оства рен је интензиван економски раст и структура привреде знатно је измењена. 21 Смањено је учешће реалног сектора, а најпре индустрије и пољопривреде, у БДП-у, док је порасло учешће услуга (трговине, осигурања, финансијског посредовања, саобраћаја итд.), превас ходно као резултат огромног пораста увоза. Поврх тога, у последњих десетак година дешава се даља концентрација становништ ва и актив ности на потесу Београд Нови Сад, у оквиру својеврсне ''србијанске банане'', као пандана ''плавој банани'' на простору Европске уније. Овај процес одвија се спонтано, махом као резултат активности већег броја привредних субјеката и појединих локалних власти, у њиховом прила гођавању на нове услове конкуренције. 22 Будући да се одвијају без икакве контроле и усмеравања на националном-државном нивоу, чиме се само Закључне напомене продубљују иначе сложени проб леми огромних регионалних разлика у развијености, то представља додатан разлог да Као што је на неколико места наглашено у овом прилогу, Просторни план Републике Србије из се што пре приступи изради Стратегије године ни у једном часу није оствариван одрживог просторног и урбаног развоја програмирано, систематски и организовано, Србије. нити је за његову импле ментацију било обезбеђено све оно што је било предвиђено у часу његовог доношења, а и тражено од шире планерске професије. Најпре, није донет средњо рочни програм за његову опера ционализацију односно спровођење, а доцнији ток догађаја деловао је неповољно на спровођење Плана. Ситуација се унеколико поправила у периоду након године, али је и тада План остао скрајнут, игнорисан и политички инстру ментализован, што се најпре огледа у пукој чињеници да се толико касни са припремањем и доношењем Стратегије одрживог прос торног и урбаног развоја Србије. Они елементи Плана који су остварени у периоду од десетак година нису реализовани као плод организованих и координисаних активности централних (републичких) планских власти, већ превасходно као резултат активности мноштва индивидуалних актера, махом међусоб но неповезаних. Већи помак набоље десио се у последњих неколико година, када је донето више десетина стратешких докумената у разним областима, на националном (државном) и на локалним нивоима. Велик део тих активности, међутим, предузима се без позивања на План као на референтни документ на државном нивоу. Консеквентно, нема поузданих и заокружених увида у то колико је постојеће стање у области простора, насеља и животне средине резултат спровођења Плана из године, а колико је резултат дејства других 21 Овде треба нагласити да је основица таквог раста у била релативно ниска, након привредног колапса Србије у 1990-тим годинама, као и то да су данас најнапредније бивше социјалистичке земље брзи раст оствариле управо у 1990-тим годинама, припремајући се за придружење Европској унији. 22 За детаљнију анализу ове тенденције, видети Zeković (2007).

124 фактора. Из досадашњег остваривања Просторног плана Републике Србије из године могућно је извући већи број поука за припремање и доношење Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије, од којих су најважније следеће: Најпре, мора се прецизно дефинисати шта је улога републичке Стратегије (или републичког Плана?) у односу на друге стратешке развојне документе, на разним управљачко-планским нивоима: да ли је то стратегија у ужем и основном смислу, тј., тзв. ''индетермистичкистохастички оквир'', као скуп правила за поступање у будућности (када се буде располагало са више информација него у часу доношења планских одлука)?; или је то тзв. ''дугорочна политика''?; или који од облика тзв. квазиплана ( псеудо-плана, плана-фасаде и сл)?; или превасходно дугорочни програм стратешких пројеката националног и макрорегионалног значаја?, или тзв. ''стратешки дугорочни план'' у ужем и основном смислу, тј., развојни документ који садржи разне и различито структурисане дугорочне и средњорочне циљеве, саставне политике, инстру менте, мере, подршке, актере на разним нивоима који су одговорни за имплементацију планских одлука?; или (само) смернице за доношење развојних докумената на нижим планским нивоима?; итд. 23 Друго, треба ригорозно оценити да ли се располаже системом свих неопходних политика, инструмената и подршки за дефинисање једног детаљнијег и амбициознијег развојног документа односно, да је то могућно успоставити у разумном периоду након његовог доношења или домен планске акције треба свести на мањи број кључних питања (према старом слогану Боље мање, а боље! ). Будући да се многе полуге за остваривање просторних, насељских и енвајронменталних циљева налазе из ван ове области, а најпре у области макроекономског одлучивања, другог одлучивања о развоју и сек торског развоја, одлучујуће за остваривање Страте гије јесте да се дефинише који инструменти такве врсте ће бити коришћени и на који начин, као и на који начин ће они бити међусобно усклађени и њихова примена координисана. Надасве, треба помно оценити да ли у оквиру политичког кластера друштва постоје све три врсте ''просвећене'' политичке воље које су неопходне за једно демократско планирање, у којем је могућно донети квалитетне развојне одлуке, а уз то и остварљиве: 1) Прва од њих јесте да се републички просторни план из године подвргне детаљној ex post евалуацији са становишта утицаја фактора чије је дејство коментарисано у овом раду, односно да се изради поуздана дијагноза стања, и да се о томе успостави најшири професионални и политички дијалог и постигне консензус. У истом сегменту, да се изврши помна процена Просторно планирање За детаљнији преглед приоритета, као и дефинисања улоге Стратегије, видети Вујошевић, Спасић (2007).

125 развојних опција Србије у новонасталим геополитичким приликама (тј., узимајући у обзир синдром ''Србија као део унутрашње европске периферије''), да се о томе расправи у најширем друштвеном дијалогу и о томе такође постигне општи друштвени консензус. 2) Друго, политичка воља да се, у демократском и партиципативном поступку, донесу одговарајуће одлуке о развоју. 3) На концу, стварна решеност републичких и других планских власти да обезбеде да се развојне одлуке и остваре, односно да се дефинише, активира и примени делотворан и рационалан имплементацијски инструментаријум. Да би планстратегија добио одговарујућу улогу у усмеравању будућег развоја Србије, потребно је више од политичке решености да он буде довршен и донет, наиме, једна политичка решеност више врсте да се ова акција доведе у везу са другим комплементарним акцијама на усмеравању развоја, и да се обезбеде реална средства за имплементацију плана. Ако просторно (регионално) планирање не добије стварне полуге за имплементацију циљева и концепција, биће сувишно и неефикасно, на начин како је то већином било и до сада. Све наведено упућује на још један захтев у односу на планске власти, наиме, да поред знања разних актера друштва, најпре користе знања најкомпетентнијих стручњака у области планирања. Просторно планирање Осим што се горенаведени захтеви постављају пред политички кластер друштва, има много тога што планерска струка треба да испуни, а у првом реду да не пристане на тзв. ''дебилитацијудебилизацију'' јавног дискурса о кључним питањима развоја и планирања, односно тзв. ''партијске колонизације и дилетантизације'' у вођењу јавних послова, што се, у суштини, своди на две ствари: прво, да обезбеди да високи професионализам и неманипулативно убеђивање постану окосница нових приступа; и друго, да настоји на радикалном и постојаном отклону од постојеће систематске и организоване мобилизације интереса и пристрасности, као доминантног облика професионалног и политичког комуницирања. 124

126 Литература и други извори Anker A.: The Spatial Plan of the Republic of Serbia, EUREG, 7/1998, pp Boisier S., Planning a Regional System, ECE/UN for Latin America, ILPES, Santiago de Chile, Conference on the European Spatial Development Perspective/ESDP, European Commision, Republik Osterreich, Bundeskanzleramt, Wien, 25-26/ Документација Института за архитектуру и урбанизам Србије о припремању, доношњњу и остваривању Просторног плана Републике Србије, Доношење просторног плана Србије већ две деценије ометају покрајине, Политика, 6. децембра године). Faludi, A. (ed.) (2002), European Spatial Planning, Lincoln Institute of Land Policy, Cambridge, MA. Goler, D. (2005), South-East Europe as European Periphery? Empirical and Theoretical Aspects, in Serbia and Modern Processes in Europe and the World, pp , The Faculty of Geography, University of Belgrade, Belgrade. Ključni problemi prostornog planiranja i Prostornog plana SR Srbije, Republički zavod za planiranje, mimeo, Beograd, april Petovar, K., Vujošević, M., Spatial Plan of the Republic of Serbia (written based on the integral version), Ministry of Construction, Republic Administration for Spatial Planning and Urbanism, and Institute of Architecture and Town Planning of Serbia, Belgrade, Program izrade Nacrta prostornog plana Srbije, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, mimeo, Beograd, marta Просторни план Републике Србије, Службени гласник, Београд, јун Просторни план Републике Србије, Планска и аналитичк-документациона основа, Службени гласник, Београд, јун Просторни план СР СРбије, Нацрт Плана, Републички завод за друштвено планирање и Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, август Стратегије одрживог развоја Србије, Нацрт, Влада Републике Србије, Београд, Вујошевић, М. (2008), ''Имплементација Просторног плана Републике Србије (1906): искуства и поуке за припремање Стратегије просторног развоја Републике Србије (2008)'', у Припрема за израду Стратегије одрживог просторног и урбаног развоја Србије, Републичка агенција за просторно планирање, Београд (у штампи) Vujošević, M., N. Spasić, Pristup izradi Strategije prostornog razvoja Republike Srbije, uloga Strategije i osnovni elementi strukture i sadržaja, u Nacionalni ekspertski sastanak: ka Strategiji prostornog i urbanog razvoja Republike Srbije, , Zbornik naučnih radova, Republička agencija za prostorno planiranje Republike Srbije, Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije, Beograd, 2007а. Vujošević, M. i N. Spasić, Transition Changes and Their Impact on Sustainable Spatial, Urban and Rural Development of Serbia, in Sustainable Development of Towns in Serbia, Institute of Architecture and Urban&Regional Planning of Serbia, Belgrade, 2007б. Vujošević, M., The New Generation of European Sustainable Development Documents and Strategic Development Schemes of Serbia and Montenegro. The problem of correspondence, in P. Getimis and G. Kafkalas (eds.), Overcoming Fragmentation in Southeastern Europe: Prospects for Spatial Cohesion, pp , Ashgate, Aldershot, Vujošević, M., sa K. Petovar, Implementacija Prostornog plana Republike Srbije u uslovima tranzicionih promena Predlog za prilagođavanje pristupa, metodologije i sadržaja, u: Grupa autora, Prilog unapređenju teorije i prakse planiranja i implementacije, , Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd, Vujošević, M., Ekonomske i druge vrednosti u održivom urbanom razvoju - osnovni opšti problemi i potreba razrade strateške koncepcije, u B. Stojkov, Strategija razvoja i uređenja naselja u novim uslovima, , Udruženje urbanista Srbije, Beograd, Vujošević, M. (1995a), Prostorni plan Republike Srbije - Problemi njegovog dovršavanja i primene, Izgradnja (46), 1, 4-6. Vujošević, M. (1995б), Implementacija republičkog prostornog u novom socio-političkom i ekonomskom kontekstu - neki teorijski i metodološki aspekti, u Prostorno planiranje, regionalni razvoj i zaštita životne sredine, 1, , Posebna izdanja, 26, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd. Закон о планирању и уређењу простора, Службени гласник Републике Србије, 44/1995. Закон о Просторном плану Републике Србије, Службени гласник Републике Србије, 13/1996. Zeković, S. (2007), The influence of the European policies on possibilities of sustainable industrial development in Serbian cities, in Sustainable Spatial Development of Towns and Cities, International Conference, Thematic Conference Proceedings, Volume 1, Yiftachel, O. (1998) Planning and social control: exploring the dark sides, Journal of Planning Просторно планирање 125

127 И СТОРИЈА АРХИТЕКТУРЕ Бета Вукановић ( ), Кула Небојша, 1920.

128 Марија Дрљевић О архитектури зграде Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду About Architecture of The Headquarters Building of The First Danube Steamboat Shipping Company in Belgrade Abstract: In this work is represented history and described architecture of The Апстракт: У раду је Зграда Представништва представљена историја и Headquarters Building of The First Danube Првог дунавског описана архитектура зграде Представништва Првог дунавског Steamboat Shipping Company in Belgrade. There is a close regard on the earlier research. The work is as well characterized паробродарског друштва (DDSG) 1 налази се на углу Улица Капетан Мишине и by the attempt to determine Господар Јевремове у паробродарског друштва у Београду, са освртом на једном од најстаријих architectural style of building with suggestion that it is a combination of a pure претходна истраживања. делова Београда Такође, рад карактерише Дорћолу. Подигнута је у покушај да се архитектура modernism with influences of architecture периоду између и грађевине стилски одреди уз сугестију да се ради о комбинацији чистог of communal houses in Vienna from 1919 to Key Words: First Danube Steamboat године по пројекту аустријског архитекте Александра Попа. 2 модернизма са утицајима Shipping Company, Alexander Pop, Peter Планове је разрадио стамбене архитектуре београдски инжењер Behrens, modernism, architecture of communal houses in Vienna Беча 20-их и 30- их година Стеван Тоболар, 3 који том двадесетог века. приликом није знатно Кључне речи: Прво ду навско паробродарско друш тво, Александар Поп, Петер Беренс, модернизам, стамбена архи тектура Беча променио изглед грађевине. Зграда Представништва DDSG-а у Београду представља један од ранијих примера модернизма у архитектури Београда. 1 Прво дунавско паробродарско друштво је скраћено у Краљевини СХС називано Дунавац, док скраћеница DDSG потиче од његовог изворног имена на не мачком: Donau-Dampfschiffahrts Gessellschaft: М. Ст. Ђуричић, Историја југословенског речног паро бродарства до године, Београд 1965, О архитекти Александру Попу: A. Friedrich, Österreichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band 1, Wien 1986, 50, 149, 162; A. Friedrich, Österreichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band 2, Wien 1990, 299; A. Friedrich, Österreichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band 3, Wien 1995, 104, 135, 171, 221; Architekt Alexander Popp ( ), каталог изложбе поводом стогодишњице рођења архитекте у градском музеју Нордико у Линцу године; Architecture in Austria, a Survey of the 20th Century, Basel Boston Berlin, 324; Architecture in Austria, a Survey of the 20th century, Basel- Boston-Berlin 1999, М. Јанакова Грујић, Београдски опус архитекте Стевана Тоболара ( ), Наслеђе 7, Београд 2006, Историја архитектуре 127 УДК (497.11)

129 Преглед претходних истраживања У историографији готово да нема података о архитектури ове грађевине. У Градском заводу за заштиту споменика културе зграда је осамдесетихих година 20. века дословно само уведена у регистар, уз претпоставку да је грађена по плановима неког страног архитекте, највероватније Аустријанца. Регистрована је као културно исто ријаска вредност уз напомену да се задржава у постојећем стању. 4 Од тог времена гра ђе вина није подвргавана заштити и данас стоји са приметно оштећеном фасадом (Сл. 1 и 2). Историја архитектуре 128 Сл. 1. Зграда Представништва Првог дунавског паробродарског друштва Fig. 1. The Headquarters Building of The First Danube Steamboat Shipping Company Сл. 2. Архитекта Александар Поп Fig. 2. Architect Alexander Pop Најподробнији извори који могу пружити поуздане информације о грађевини и њеној архитектури су планови који се чувају у Исто ријском архиву у Београду. 5 Остале информације припадају обавештењу о њеном отва рању које се налази у Илустрованом листу 6 и кратком осврту др Зорана Маневића у часопису Комуникација. 7 Шири подаци и озбиљније бављење архитектуром ове зна чајне грађевине у српској историографији не постоје. Елемент који поред планова пружа највише информација је сама грађевина. Њен исто времени модернизам и монументална стро гост одају моћ и богаство инвеститора. Архи тектура зграде Представништва Првог дунав ског паробродарског друштва у Београду јасно их наглашава. 4 ЗЗСКГБ, ДУП МЗ Чукур чесма и МЗ Перо Поповић- Ага, ИАБ, ОГБ техничка документација, Аноним, Прво дунавско... 7 З. Маневић, Непознати аутор: Зграда дунавског паробродског друштва, Комуникације 60. Београд 1987,

130 Историја градње Прво дунавско паробродарско друштво основано је још године у Бечу. Највеће заслуге за развој паробродарства на Дунаву припадају управо њему. Пре Првог светског рата држало је монопол над пловидбом на Дунаву. У време избијања рата, било је при нуђено да стане на страну Аустро Угарске којој је припадало и заједно са њом је пора жено. Многи бродови су уништени или отети. Није прошло много времена и већ године Дунавско паробродарско друштво је успело да се уздигне из пепела и крене у нове походе. Тако да је већ године поседовало 47 пароброда, 430 шлепова и 25 тенкова са укупном запремином од тона. 8 Чак и након оснивања југословенских паробродар ских друштава, прво Српског шездесетих го дина 19. века и проласка првог српског паро брода који се звао Делиград и оживљавања српске флоте након Првог светског рата, Прво дунавско паробродарско друштво је остало најмоћније на Дунаву. 9 Постоји анегдота да су превозници DDSG-a својевремено бесплатно превозили путнике не би ли на тај начин задржали монопол над пловидбом на Дунаву. Повратак на стање пре рата и ширење утицаја на Дунаву Прво дунавско паробродарско дру штво остварило је и градњом зграде Пред ставништва за Краљевину СХС у Београду. Сл. 3. Основа приземља Fig. 3. Ground floor plan DDSG је за зграду Представништва у Бео граду наручило пројекат од архитекте Александра Попа који је већ радио за ово предузеће. По стизању у Београд планови су предати инжењеру Стевану Тоболару на разраду. Истакнути београдски инжењер није кључно утицао на архитектуру будуће зграде Представништва DDSG-a. Он је унео тек не знатне промене. Сат на прочељу је премештен са десне на леву страну, сидро на улазу у грађевину је смањено за трећину, а терасе, такође на прочељу, нису затворене прозорима као на пројекту већ отворене (Сл. 3). Историја архитектуре М. Ст. Ђуричић, нав. дело, Д. Лукић, Пловидба на нашим рекама пре три хиљаде година, НИН, Београд 2. децембар 1956, 12.

131 Архитектура Историја архитектуре 130 Локација на којој се налази зграда Представништва Дунавског паробродарског друштва представља угаону структуру Улица Ка петан Мишине и Господар Јевремове. Она је део простране Дунавске падине. На њој се простире насеље Дорћол. Грађевину карактерише угаона основа са унутрашњим двориштем у коме се налази још један, знатно мањи објекат, који представља вешерницу. Основа је структурално подељена на централни део који је истурен на углу улица и за један спрат виши од остатка грађевине и на крила која се пружају дуж улица Капетан Мишине и Господар Јевремове тако да основа чини једнокраки троугао. Грађевина по се дује високо приземље са још три спрата и таванским делом, тако да одаје утисак петоспратнице. Приземље је било предви ђено за пословни део грађевине. Решено је тако да се на полукружно степениште у улазу наставља шестоугаоно предворје од кога се гранају два ходника дуж којих су поређа не прос торије. У остатку грађевине налази се стан за директора и 12 станова за чинов нике. Део подрума грађевине у коме се налазила котларница, која је омогућавала централно гре јање у згради, адаптиран је за склониште године уочи Другог светског рата. (слика 4) Фасада грађевине иако безорнаментална остварује одређени динамизам и разиграност, који се виде у танким, плитким пиластрима који се пружају целом висином. Њима се супротстављају угла- Сл. 4. Нацрт прочеља Fig. 4. Main entrance sketch сти прозори на нај ви шим деловима грађевине. Детаљи су дискретни, али присутни. Огледају се у луку на прочељу грађевине, који је преузет из ори јенталне архитектуре. Угао прочеља је пресечен али из њега излази троугаони улаз у чијем централном делу се налази сидро, симбол Дунавског паробродарског друштва, као и година и натпис: ПРВО ДУНАВСКО ПАРОБРОДАР- СКО ДРУШТВО. Улаз својим обликом, као и кућица у дворишту асоцирају на бродску кабину, односно прамац брода, што суптилно говори о намени грађевине. Сидро на прочељу налази се и на мозаику на врху полукружног степеништа у улазу. Из контекста целине произлази да је концепт архитектуре ове грађевине акценат на њеној намени. (слике 5, 6, 7, 8 и 9) За зграду представништва DDSG-a у Београду, како је већ поменуто, ангажован је аустријски архитекта Алек сандар Поп који је мање познат по својим делима колико по томе што је био асистент чувеног немачког архитекте и професора Петера Беренса 10 на Беч кој Академији лепих уметности и по томе што је у време избијања Другог светског рата био про националсоцијалистички оријенти сан, па је у току рата радио за озлоглашеног Хитлеровог сарадника Рихарда Геринга. Упра во Попове политичке оријентације су га одвеле у заборав заједно са његовим великим делима, међу кијима је и зграда Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду. Он је умро године у Градској болници у Линцу у Аустрији, потпуно сам Enciklopedija moderne arhitekture, Beograd 1970, 51 53; Architecture in Austria., Образовање и сарадња са Петером Беренсом су знатно утицали на архитектонске оријентације Алек сандра Попа. Он је завршио грађевинску школу у Бечу године, а већ исте године га је DDSG примило да ради у одељењу за конструкције. Поп је ту остао до избијања Првог светског рата, али и после рата га је DDSG ангажовало на обнови и изгардњи магацина, пристаништа, фабрика и стамбених објеката дуж обале Дунава. Поп је године уписао магистарске студије и године их завршио код Петера Беренса. Те године остао је запажен и по добрим резултатима на конкурсима: треће место за преуређење Железничке станице у Линцу и друго место за крематоријум у Бечу иза чувеног архитекте Клеменса Холцмајстера. Убрзо након тога, године, Беренс окупља свој тим за рад на Бечкој Академији уз колеге Ханса Долгаста и Ернста Плискеа ангажује и Александра Попа за свог асистента. Од тог тренутка каријера Александра Попа ће се кретати једним новим током и он ће стећи нова искуства која ће применити на згради Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду. О томе у: Architekt Alexander Popp ( )., 7.

132 Сл. 5. Фасада према Капетан Мишиној улици Fig. 5. Kapetan Misina Street elevation Сл. 6. Фасада према Господар Јевремовој улици Fig. 6. Gospodar Jevremova Street elevation Сл. 7. Улаз са натписом Fig. 7. Main entrance with inscription Сл. 8. Детаљ улаза са натписом Fig. 8. Main entrance with inscription, detail Историја архитектуре 131 Сл. 9. Мозаик на у улазу у грађевину који представља сидро, симбол Првог дунавског паробродарског друштва Fig. 9. Mosaic at the building hall which represents anchor, a symbol of a Steamboat Shipping Company

133 Место зграде Првог дунавског паробродарског друштва у архитектури Београда између два светска рата Када се говори о Поповој архитектури мисли се на два утицаја, односно на две струје у архитектури које су утицале на његово стваралаштво. Први утицај је полазио од његовог ментора Петера Беренса ( ). 12 (слике 10 и 11) Првих година треће деценије 20. века Александар Поп је био под очигледним утицајем Петера Беренса и то се види на неким елементима које је употребио на згарди представништва DDSG-а у Београду. Поређење се нарочито може извршити у односу на Беренсову Управну заграду фабрике боја Хехст. Утицаји су видљиви на решењу прочеља зграде DDSG-a. Мотив оријенталног лука који се понавља на Управној згради фабрике боја Хехст, на згради Сл. 10. Петер Беренс, Управна зграда Фабрике боја Хехст у Франкфурту Fig. 10. Peter Behrens, Office building of the Hoechst AG, Frankfurt становништва. Сваки стан је поседовао мокри чвор и централно грејање, као и електричну енергију, што је била прекретница када су у питању стамбена насеља. Зграде су биле повезане зеленилом и парковима као и радњама, тако да се све што је потребно за живот становника налазило на једном месту. Архитекти који су се бавили пројектима за ова насеља развили су посебан стил који се може запазити и на згради Првог дунавског паробродарског друштва у Београду. Они су бирани из редова архитеката који су радили за државу и нису имали сопствену, приватну праксу. Било их је 140, а пројектовали су 400 кућа до године. Међу њима се налазио и Александар Поп. Он је сарађивао у програму за грађење насеља у периоду између и године за тзв. народне куће у Бечу V, XI, XIII, XIV, XVI. 15 Он је до овог посла дошао преко Петера Беренса, који је такође један од архитеката великог гради телљског Сл. 11. Прочеље, детаљ Fig. 11. Elevation, detail Историја архитектуре 132 Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду јавља се само једном у горњем централном делу прочеља. Распоред маса са стрем љењем у висину такође може повезати ове две грађевине, као и позиције сата и јарбола за заставе. Утицај Петера Б еренса је очигледан, али и природан, јер је Поп након магистратуре постао његов асистент и дугогодишњи сарадник са којим је остварио и неке заједничке пројекте, од којих је најпознатија Фабрика дувана у Линцу ( ). 13 Други утицај на Александра Попа извршила је политичка клима коју је створила тада владајућа Социјал-демократска партија, која је предузела велики подухват грађења стамбених насеља у Бечу. Овај подухват je подржавала влада Аустрије. У кратком периоду од до године настало је у Бечу више таквих насеља. 14 Она су била планирана тако да произведу комфор и социјално повезивање подухвата Беча. Беренс је заједно са Јозефом Франом учествовао у градњи насеља Rabenhof. Као што је већ поменуто, насеља која су настала у овом периоду карактерише особен стил који се може видети и на пројекту за зграду Пред ставништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду архи тек те Александра Попа. Угласти прозори, разу ђеност основе и својеврсни монументализам карктеристи чан за сва насеља из тог програма. Овај начин компоновања маса и фасаде може се видети на још једном Поповом пројекту. Ради се о конкурсном пројекту за реконструкцију Железничке станице у Линцу из године. На пројекту се такође јавља угласта основа, која одише експресио нистичким маниром. 16 (слика 12) Зграда Представништва Првог дунавског паробродарског друштва сама говори о својој архитектури. Она представља јединствен

134 Сл. 12. Александар Поп, конкурсни пројекат за Железничку станицу у Линцу, године Fig. 12. Alexander Pop, competition project for Railway Station in Linz from пример тог типа модерне архитектуре у Београду. Оне, која је дошла директно из Беча од архитекте који је учествовао и стварао нова схватања у архитектури. На згради DDSG-a препознатљиви су утицаји стамбене архитектуре Беча из периода од до године. Елементи који се налазе на тим грађевинама, као и на овој која је предмет рада, нису нови и примењивани су пре тога на европској архитектури, али су овде први пут сакупљени тако да су створили јединствени стил који осликава дух тог времена. Главни архитекти који су учествовали у бечком програму грађења станова школовали су се у атељеу Ота Вагнера који је био професор на Бечкој академији лепих уметности. У историографији Вагнер се сматра претечом модерног урбанизма и архитектуре. Он је био професор Адолфу Лосу, Јозефу Хофману, Јозефу Марији Олбриху. Адолф Лос је у бечком стамбеном програму имао једну од водећих улога. Такође, Вагнер је у своју архитектуру која се ослањала на нове материјале стакло и челик увео и елементе архитектуре из прош- лости којој се дивио, као што су тосканска и фирентинска висока ренесанса. 17 Исти однос према архитектури имали су и градитељи беч ких насеља. На њиховим грађевинама се појављују и елементи кубизма нарочито у већ неколико пута поменутим угластим прозорима. 18 Бечка стамбена архитектура поседује модерност у конструкцији, академску мону менталност Ота Вагнера, елементе кубизма који долазе из Француске, као и изломљеност фор ме која је карактеристична за чешки кубизам. Све ове елементе је упио и искористио Александар Поп за свој пројекат за зграду Представништва Дунавског паробродарског друштва и тако створио јединствен пример ове архитектуре у Београду. Стицајем околности и радећи за Петера Беренса, Поп је имао прилику да учествује у пројектовању бечких стамбених насеља и на тај начин стекне непроцењиво искуство које ће отворено применити и на своје самосталне пројекте међу којима је и зграда Представништва DDSG-a у Београду. Истовремено, Александар Поп је био под јаким утицајем свог ментора Петера Бернса и на основу тог утицаја је на згради Представништва Првог дунавског паробродарског друштва у Београду применио елементе експресионистичке архитектуре. На тај начин Поп је комбиновао разиграност кубистичко експресионистичке форме, геометријску строгост наступајућег модернизма и монументалност као заоставштину архитектуре јавних објеката из 19. века. Зграда Представништва Првог дунавског паро бродарског друштва у Београду, иако данас руинирана, стоји као јединствен пример бечке стамбене архитектуре из двадесетих и тридесетих година 20. века у овом граду. 12 Беренс је често називан оцем модерне архитектуре. Кроз његов атеље су прошли велики архитекти модерне архитектуре Валтер Гропијус, Лудвиг Мис ван дер Рое и Ле Корбизје. Он је поставио темеље тзв. индустријском обликовању. У време кад Беренс постаје ментор Александру Попу за њим је већ рад за AEG фабрику турбина ( ), затим стамбени град у Хенингсдорфу крај Берлина ( ), Немачко посланство у Петрограду ( ). Беренс године постаје директор Школе за архитектуру на Бечкој Академији. У периоду од до године гради и Управну зграду фабрике боја Хехст у Франкфурту на Мајни у препознатљивом експресионистичком стилу. О томе у: S. Giedion, Prostor, vreme, arhitektura, Beograd 1969, , 356; Enciklopedija., 51-53, A. Friedrich, Österreichische architektur im 20. Jahre. Ein Führer in drei Bänden, band 1., ; Architekt., J. Bittner, Neubauten Stadt Wien, Band 1, Die Wohnhausbauten, Wien-Leipzig-New York 1925; New Housing in Vienna, An xhibition by the Austrian Ministry of Foreign Affairs and the city of Vienna 1986, Vienna 1988, Architekt., Исти, Enciklopedija., Познато је да су се слична архитектонска решења развила у Чешкој почетком 20. века. Чешки архитекти Јан Котјера, Јозеф Гочар, Јозеф Хохол и Павел Јанак су почетком 20. века извели прекретницу у чешкој архитектури уводећи елементе кубизма које су преузели из Париза, али и елементе архитектуре и архитектонског поимања Ота Вагнера. Наиме, већина ових младих архитеката се вратила са студија у Бечу из атељеа Ота Вагнера и спровела револуцију у Чешкој ахитектури. Касније, тај спој ће бити очигледан и у бечкој стамбеној архитектури. О чешкој школи: M. R. Perović, Istorija moderne arhitekture, antologija tekstova, knjiga 2/B. Kristalizacija modernizma. Avangardni pokreti, Beograd 2000, Историја архитектуре 133

135 А КТУЕЛНОСТИ Бора Барух ( ), Поглед на Дунав, 1939.

136 Бранка Гугољ НАГРАДА РАНКО РАДОВИЋ 2007 Оснивач награде: Удружење ликовних уметника примењене уметности и дизајна Србије (УЛУПУДС) Суоснивачи: Архитектонски факултет, Београд, Архитектонски одсек Техничког факултета, Нови Сад, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, Задужбина Илије Милосављевића Коларца, Београд. Стални медијски спонзор: Радио телевизија Србије. Награда која носи име архитекте Ранка Радовића основана је са циљем да подстиче, развија и афирмише критичкотеоријску мисао у области архитектуре и архитектонско стваралаштво, како стоји у Правилнику о додели награде. Одбор за доделу награде чине четири представника УЛУПУДС-а као оснивача награде, по један представник суоснивача: Задужбине Илије Милосављевића Коларца, Архитектонског факултета у Београду, Архитектонског одсека Техничког факултета у Новом Саду, Института за архитектуру и урбанизам, док је представник породице супруга Ранка Радовића. Како се награда додељује у три категорије, за сваку од њих установљен је жири од по пет чланова. У категорији: критичкотеоријски текстови о архитектури, урбанизму и граду, конкурисало је седамнаест радова, а награду је добио др Александар Игњатовић за књигу Југословенство у архитектури , коју је објавила Грађевинска књига. Од шест приспелих радова у категорији: телевизијске емисије, изложбе, мултимедијалне презентације, награђена је изложба Србија на прашком квадријеналу Студија случаја: Београд Театар-Политика-Град, национални кустос: др Радивоје Динуловић, аутор националне поставке: Бранко Павић, продуцент Александар Бркић. И у категорији: реализовано архитектонско дело, нашло се шест радова, а добитник награде је: Пројекти биро М+, одговорно лице арх. Драган Маринчић за Пословни објекат ЛЕВИ 9, Лазе Телечког 28, Нови Сад. Актуелности 135

137 Свечана додела награде Ранко Радовић Изложба Свечана додела награде Ранко Радовић одр жана је у Малој сали Задужбине Коларац у петак 21. децембра године. Том при ликом председници жирија: др Ирина Субо тић, Данијела Пурешевић и диа Зорица Сави чић, прочитали су исцрпна образложења за сваки од награђених радова. Топлим речима присутним поштоваоцима и сарадницима уваженог професора Ранка Радовића обратио се др Живојин Бата Карапешић. Након тога у музичкој галерији задужбине Коларац отво рена је изложба свих радова приспелих на конкурс за доделу награде. Визуелном иден титету награде посебно су допринели млади уметници: Горан Лончар који је урадио дизајн повеље које се додељује добитницима на граде, као и дизајн каталога изложбе и цело купног пратећег материјала везаног за до делу награде, Михајло Млинар који је урадио плакету, као и аутори поставке изложбе диа Милица Максимовић и диа Алекса Бијеловић. Иако додељена тек други пут, са сигурношћу се може рећи да је награда која носи име ува женог архитекте, урбанисте, професора архитектуре, писца књига и текстова о архи тектури, графичара и сликара Ранка Радо вића, постала једна од најпрестижнијих на града у области у којој се додељује, као и да је преко добитника награде, сарадника и ученика ова уважена личност и даље са нама. Актуелности 136 Награђена књига: Александар Игњатовић Југословенство у архитектури , коју је објавила Грађевинска књига До битник награде за архи тектонско дело је: Пројекти биро М+, одго ворно лице арх. Драган Маринчић за Пословни објекат ЛЕВИ 9, Лазе Телечког 28, Нови Сад. Награђена је изложба Србија на прашком квадријеналу Студија случаја: Београд Театар-Политика-Град, национални кустос: др Радивоје Динуловић, аутор националне поставке: Бранко Павић, продуцент Алексан дар Бркић.

138 Институт за архитектуру и урбанизам Србије је у години доделио награде за најбоље магистарске и дипломске радова студентима Архитектонског факултета и Гео графског факултата, смер Просторно плани рање. У складу са својом концепцијом да у овај часопис укључи младе ствараоце, ре дак ција часописа приказује награђене радове. НАГРАЂЕНИ МАГИСТАРСКИ РАДОВИ Архитектонски факултет Универзитета у Београду Последипломске студије у области архитектуре и урбанизма Магистарски рад: ДЕФИНИСАЊЕ ПРИМАРНИХ АСПЕКАТА ПСИХОЛОШКОГ ДОЖИВЉАЈА АРХИТЕКТОНСКОГ ПРОСТОРА И ФОРМЕ. постдипломац: Рифат Алихоџић, дипл.инж.арх. ментор: проф. др Нађа Куртовић-Фолић Рифат Алихоџић је изабрао за тему свог магистарског рада истраживање и дефинисање примарних аспеката психолошког доживљаја архитектонског простора и форме, првенствено визуелног доживљаја. Овај приступ проучавању архитектуре веома је редак у нашој средини и веома је мали број радова који су се овом темом само делимично бавили. У свету је психолошки доживљај архитектуре, константно истраживан, али на маргини већег интересовања од стране аутора, пројектаната, последњих деценија постао предмет пажње врхунских целовитих личности, које се архитектуром баве и као теоретичари и као пројектанти. И сам пројектант Рифат Алихоџић је током израде магистарског рада био свестан да тиме истражује само један аспект, јер је комплексност перцепције прихватио на начин како је то дефинисао чувени фински теоретичар Јухани Паласма у једној од најновијих расправа (The Eyes of tfe Skin), објављеној године, који пише: Сваки сусрет са доживљајем архи тектуре је мулти-сензорни; особине простора, ствари мере се подједнако оком, ухом, носем, кожом, језиком, скелетом и мишићима. Алихоџић је, зато, у истраживању пошао од става да стварање архитектонске композиције и крајњег артефакта није чисти интуитивни процес, већ нешто што се може знањем контролисати, у оној мери у којој архитекта поседује то знање. Магистарски рад Рифата Алихоџића урађен је узорно, у свему према методологији за израду научно-истраживачких радова из области архитектуре и урбанизма. Структура тезе је равномерно компонована у свим деловима, како оним истраживачким, тако и у оним у којима се саопштавају резултати. Из садржаја се јасно сагледава логичан редослед излагања и он се састоји од: Предговора, који претходи садржају; Увода, означеног као прво поглавље, у којем су изложени предмет рада, циљ истраживања, основне хипотезе, методе истраживања, и претходна истра жи вања примене гешталт психологије у теорији архитектуре; Другог поглавља насловљеног Актуелности 137

139 Декартов читач (из књиге "Диоптрика") Груписање по принципу правца кретања. Гешталтни закон "исте судбине" Арх. Јорн Утсон. Опера у Сиднеју. Компоновање елемента по гешталт принципу "исте судбине" Перцепција у психологији и њене могућности (општи преглед, са подпоглављима Перцеп ција у психологији и Приказ историјског раз воја психологије опажања; Трећег поглавља под насловом Истраживање гешталт психологије с аспекта перцепције, са подпоглављима Појава и развој гешталт психологије и Принципи гешталт психологије и опажање; Четвртог поглавља насловљеног Архитектонска композиција и њени елементи с аспекта перцепције, са већим бројем подпоглавља и то Визуелни доживљај архитектонске форме с аспекта перцепције, утицај земљине теже на стварање архитектон ске компози ције (асиметрија простора), Равнотежа ар хи тектонске композиције, Центри у архи тек тонској композицији, Структу ра а р- х итек тон ске композиције и Динамика у ар хитек тонској композицији (Напетост и из раз); Петог поглавља под насловом Архи тек тонс- ки простор и његове особине с аспекта перцепције, са два подпоглавља, и Перцепција архитектонског простора, Прин ципи перцеп ције архитектонског про стора; Шестог по главља, које носи наслов Вријеме као четврта димензија у архитектури са подпоглављем Четврта димензија у архитектури као фак тор времена (Разлика између реализованог и нацртаног у архитектури); Седмог поглавља насловљеног Човјек, архитектонска форма и контекст, са подпоглављем Архитектонски објекти у природном контексту и грађеној средини; Осмог поглавља посвећеног Симбо лизму и значењу архитектонске форме. По следње поглавље је Закључак са два основна подпоглавља, Елементи вредновања архи тектонске форме на основу перцепције и Однос функције и архитектонске форме у перцепцији. Актуелности 138

140 Магистарски рад Рифата Алихоџића обухва та теоријски део истраживања психолошког доживљаја архитектектонског простора и форме, чиме се сврстава у ретке радове из ове области у нашој средини. Истраживање није временски ограничено, што је омогућило да Алихоџић користи и упоређује искуства, радове и примере из различитих периода архитектонског стваралаштва, па су тако па ра лелно истраживани и коментарисани најса временији примери, који још нису вредновани у целости, и примери који се сматрају универзалним вредностима, јер су прошли и проверу кроз одређену временску дистанцу. С обзиром да је Рифат Алихиџић у извесној мери саопштио и резултате сопствених истра живања, проверене кроз консултације са спе цијализованим теоретичарем (др Жарко Кораћ), магистарски рад несумњиво добија на вредности. Литература којом се Рифат Алихоџић служио примерена је карактеру тезе, а поједини радови су по први пут коришћени и коментарисани у нашој средини. Рифат Алихоџић је самостално изабрао велики број примера којима је визуелно пот крепио своје излагање и ставове. Они пред стављају графичке схеме којима се допуњава текстуални део о перцепцији архитектонског простора, фотографије пројеката или изве дених грађевина у чијем је пројектовању или реализацији примењено познавање гешталт психологије. По обимности се посебно истичу четврто и пето поглавље, у којима се разматра архитектонска композиција и њени елементи с аспек та перцепције и архитектонски простор и његове особине, такође, с аспекта перцепције. У њима су расправљени скоро сви појавни облици архитектонског простора и архи тек тонске композиције који се могу под вргнути перцептивном тумачењу. Осмо поглавље, Симболизам и значење архитектонске форме, односи се, углавном на третман симбола и значења архитектонске форме у савременој архитектури. Поред тема као што су визуелни симболи, знаци, који су били предмет истраживања свих профила психолога, укључујући и гешталт, у овом поглављу указано је на разлике које постоје у тумачењу архитектуре као асоцијативне слике и као метафоре. У закључку, Алихоџић је сумирао резултате својих истраживања и истакао две главне теме које су му се наметнуле, а то су Елементи вредновања архитектонске форме на основу перцепције и Однос функције и архитектонске форме у перцепцији. Он сматра да је сазнање о томе који елементи вредновања архитек тонске форме постоје у перцепцији, као и то како се доживљава архитектонска форма у корелацији са функцијом објекта изузетно значајни теори ј- ски ставови које сваки аутор у области архи тектуре треба да савлада, како би успешно стварао. Рифат Алихоџић је тежио да оствари неколико циљева у свом истраживачком раду. Основни циљ је, несумњиво, покушај да се дефинишу врсте посматрања, применом достигнућа психологије опажања, на основу којих је могуће формирати одређене судове о архитектонском делу, његовим саставним елементима и простору који ствара архитектура. Други циљ је издвајање и примена примена принципа визуелног доживљаја, који првенствено делују у подручју примене закона перцепције до којих је дошла психологија опажања, конкретно теорија која се назива гешталт. Дио стваралачког опуса арх. Мариа Боте, са очигледним принципима гешталта у формирању композиције. Поготову са снажним наглашавањем симетрије и цен тралног језгра (моћ "центра"). Актуелности 139

141 Актуелности 140 Како би своја истраживања усмерио ка наведеним циљевима, Рифат Алихоџић је пошао од става да се приликом компоновања архитектонске форме и простора може користити низ правила којима је основа психологија опажања. Други став је да форма и простор нису само геометријске величине, већ су за људе примарно психолошки чиниоци и ди мензије. Наведене циљеве је Алихоџић успео у великој мери да оствари, полазећи од општих прегледа перцепције у психологији и истраживања гешталт психологије с аспекта перцеп ције, који су затим примењени у истражи вањима архитектонске композиције и њених елемената, као и архитектонског простора и његових особина с аспекта перцепције. Ра слоја вајући и анализујући читав низ проблема у архитектонском става ралаштву, он убед љиво тумачи неопходност познавања гешталт психологије од стране аутора који пројектују и реализују грађевине у природној и грађеној средини. Гешталт психологија је у појединим поглављима приказана и као средство којим се могу истраживати симболи, значење, и други духовни параметри који учествују у стварању и поимању архитектуре. У закључку, резултати истраживања су сведени у две велике целине. Прва се односи на његов успешан предлог елемената којима је могуће вредновати архитектонске форме на основу перцепције, а друга на однос функције и архитектонске форме у перцепцији. Пошто је у претходним поглављима аргументовано показао у којој мери је ред нешто што сваки систем нужно мора да поседује како би могао да функционише, Рифат Алихоџић исти закључак изводи за менталне и физичке функције човека. Гешталт психологија се у великој мери служи законима физике како би појаснила одређене ставове, а Алихоџић тиме објаш њава збивања у архитектури. На основу општих примера који се јављају у архитектури, он показује на који начин се просторни склопови могу интегрисати у визуелни ред, а који односи доводе до визуелног нереда. Приказујући у једном од поглавља како функционише визуелни доживљај код човека, који по правилу тежи организованом облику сазнања о било ком феномену, Алихоџић закључује да је архитекта тај који ствара услове за било коју врсту опрганизације у грађеној средини. Рифат Алихоџић се залаже за став да је, за разлику од других уметничких дисциплина, почетни и крајњи циљ архитектуре њена употребљивост. У том контексту, он истиче универзалност у времену Витрувијевог става да све грађевине треба градити водећи рачуна о њиховој чврстоћи (firmitas), сврси (utilitas), и лепоти (venustas). Овај став он комбинује са ставом да су изоморфизам опажајних сила у мозгу и динамичких сила које се дешавају у самој структури једни од основних постулата гешталт психологије. На основу тих ставова следи закључак да са становишта визуелног доживљаја, запажања ове врсте имају смисла и да због тога постоји добар разлог за подржавање чврстог јединства форме и функције. Залагање Рифата Алихоџића, које се у закључку јасно дефинише, односи се на потребу потпунијег образовања архитеката у домену психологије, првенствено перцепције, како би лакше спознали процес формирања целовитог психолошког доживљаја код корисника или посматрача архитектонског дела или грађене средине. Кроз наведени закључак уочава се потпуни смисао и примењивост Али хоџићевог истраживања како у теорији архитектуре тако и у стваралачкој примени.

142 Географски факултет Универзитета у Београду Смер: Просторно планирање, последипломске студије Магистарски рад: Теорија и методологија израде националних стратегија просторног развоја пример Словачке постдипломац: Тијана Дабовић ментор: проф. др Дејан Ђорђевић Образложење Потреба и законска обавеза за израдом Стратегије просторног развоја Србије, те чињеница да плански документ таквог типа представља преседан у методологији и пракси просторног планирања у нашој земљи, намећу потребу за проучавањем распо ложивих искустава земаља које су се налазиле у ситуацији у којој се Србија налази данас, а коју можемо описати као период великих структурних промена у економском, социјалном и политичком смислу. Избор Словачке као земље која је изабрана као пример у овој тези је оправдан с обзиром на то да неке њене одлике висина националног дохотка, величина, политички процес који је резултирао распадом некадашње Чехо сло вачке, економска и социјална структура, поред осталих фактора представљају веродостојну основу за теоријско и мето до лошко проучавање. При том је посебно интересантан проблем истовременог прила гођавања европским стандардима израде националних стратегија просторног развоја Словачке као земље кандидата за чланство у Ев роп ској Унији, и тек извршеној реги онализацији њене територије, адми нис трације и економије. Чињенице говоре да планирање као ужи, и општа ситуација у Србији као шири оквир у коме ће се одвијати израда Стратегије просторног развоја, ипак имају и много посебности у односу на било који пример који можемо наћи у ширем окружењу. Стога идеја да се постави савременији концептуални и методолошки оквир и принцип израде Стратегије, пред ставља квалитетан и научно основан циљ истраживања, који је у спрези са једним од резултата да овај, а и радови сличне врсте донекле својим налазима и решењима утичу на измену посто јеће застареле праксе. Магистарска теза је урађена на 206 страна текста, са великим бројем слика, кар тографских прилога и табела, који знатно доприносе јасноћи текста и аргументацији појединих налаза и закључака. Текст тезе је структуиран у 7 основних поглавља, којима претходе краћи Предговор и Уводне напомене, а након којих су дати Прилози (укупно их је 4). У Уводним напоменама представљен је основни контекст и потребе просторног плани рања у савременим условима, посебно у Европи, као и улога националног нивоа у системима просторног планирања. Раз мотрена је и започета реформа система просторног планирања у Србији доношењем Закона о планирању и изградњи године, са посебним освртом на неопходну изградњу система просторних планова који је њиме предвиђен и доношење националне стратегије просторног развоја Србије. Са тим у вези је и постављена хипотеза магистарског рада, а то је да би теоријско-методолошки оквир њене израде требало потражити у искуству земаља са сличним општим условима великих структурних промена и образложено зашто је у ту сврху изабрана словачка национална стратегија просторног развоја. Прво поглавље Концепт истра жи вања на јасан и сажет начин даје основне теоријске и методолошке парадигме и обрасце у просторном планирању, његову сферу у оквиру које се оно мења и развија, као и значај квалитета простора у савременим условима с обзиром на који просторно планирање мора да дефинише своју улогу и циљеве. Актуелности 141

143 Слика 1. Заштићена природна подручја Слика 2. Мрежа насеља Слика 3. Саобраћај Актуелности 142 Надовезујући се на прво, у другом поглављу Нова улога просторног планирања разматрају се домен, циљеви, улога разли читих нивоа управе, ефикасност и евалуација просторног планирања у контексту процеса глобализације, децентрализације и европских интеграција. Посебан део посвећен је европ ском просторном планирању са његовим основним узроцима и последицама, као и главним политикама, иницијативама и документима од значаја за просторно планирање и просторни развој, како континента у целини тако и појединачних европских држава и региона. Треће, четврто, пето и шесто поглавље представљају срж истраживања и по обиму и садржају најважнија поглавља. У трећем поглављу Стратешко просторно планирање детаљно су анализиране све важне димензије овог вида планирања у којем се, од почетка 1990-тих година све више препознаје носилац неопходне иновативности и апликативности планирања које се суочава са новим друштвено-економским окружењем, зах тевима, принципима и вредностима. У посебном, четвртом поглављу тежиште је стављено на стратегије просторног развоја са аспекта комуникативног планирања и њихових предности у односу на тради ционалне просторне планове. Разлози због којих национални ниво планирања јача или слаби и трендови у просторном планирању на националном нивоу у развијеним земљама анализирани су у петом поглављу. Шесто поглавље је посвећено Перс пективи просторног развоја Словачке. У њему су на детаљан начин представљене полазне основе и принципи од значаја за израду, а затим и њен садржај. Поглавље је обогаћено са 18 картографских приказа смерница за просторни развој Словачке. Седмо поглавље даје закључна разматрања. У њему се на јасан начин даје оквир у којем би просторно планирање требало да се одвија, са смерницама за израду Стратегије просторног развоја Републике Србије. Теза добија на тежини јер је подра зумевала суочавање са бројним нерешеним мето долошким, терминолошким и проце дуралним проблемима који оптерећују прак су нацио налног планирања у Србији, као и да прика зани налази нужно носе обележја тренутне слабо предвидиве ситуације. Посебну вредност тезе представљају дефинисане смернице и правци даљих истра живања, као позив свим заин тере сованим да помогну да се ова свео бухватна проблематикa што више научно размотри и унапреди у самој пракси.

144 НАГРАЂЕНИ ДИПЛОМСКИ РАДОВИ Архитектонски факултет у Београду Дипломски рад: Академија покрета Угао Булевара Арсенија Чарнојевића и Улице народних хероја, Нови Београд дипломац: ментор: Сања Симоновић Драгана Васиљевић -Томић септембар, Функционални и физички склоп објекта последица је тумачења феномена покрета у широком распону његове манифестације путем различитих облика уметности, чиме се сугерише сложеност активности и садржаја који се у њему одвијају. Појам академије у синтагми назива, у складу је са сложеношћу основне теме коју паралелно третира са научног и уметничког аспекта, путем семантичког и визуелног израза. Спој уметности балета, плеса, филма /визуелних пре зен тација/, ликовних и приме њених, инспирисан и генерисан покретом, гради алгоритам функција коме коначно и резултира преусмеравањем тежишта догађаја унутар објекта. Простор, линеарност, брзина кретања у функцији пер цепције окружења, индиви дуалност изграђених целина у растеру фреквентних саобраћајних праваца, основни су елементи новобеоградског амбијента коме припада изабрана локација. Угаона зона Булевара Арсенија Чарнојевића и Улице народних хероја, представља хо могени систем ортогоналне блоковске матрице снажне функционалне сегрегације, у коме се активности одвијају унутар растера доминантних централних упоришта одговарајућег радијуса грави та ционог опсега. Такав урбани карактер захтева прецизно регулисање степена јавности отворених простора формирањем амбијената и простора окупљања. Актуелности 143

145 Актуелности 144

146 Функционални концепт објекта проистекао је као ре зултат интерпретације идеје покрета у простору, његове материјализације про стор ним величинама, последица његовог догађаја и закона по којима се одвија и од којих од сту па. Раслојеност функција објекта исказана начином њиховог манифеста, одговара ентропији као мерљивој вредности оствареног кретања, тежњи ка усаглашавању, успостављању реда и поновном напуштању тежишта. Пукотине којима објекат демонстрира при суство, карак тер и улогу функције истовре ме но су узрок и путање кретања енергије, најин тензивније у основи, уметношћу перфор ман са. Пулс ирање скри веног покрета позорнице евоцира кретање вертикалом објекта и као ехо опстаје површином терена, уводећи са држаје мимикрично и слободно, а над ра слојеним приземљем. Покретом се про во цира дога ђај, тражећи простор и начин свог израза. Природна ауторска тежња за континуитетом личног става, израза и рукописа у про- јектовању и грађењу, води ка универзалном полазишту у тумачењу референтних смерница градског оквира, формулацији нових еле мената, уна пређивању постојећег, водећи пра во ка експерименту и личној одговорности интегритета. Архитектура објекта Академије покрета, резултат је изолованог и личног одабира начина тумачења и доживљаја покрета од општег ка конкретном облику, тако да претставља његов отелотворени тренутак, матери ја ли зован, задржан и издвојен из континуитета и непрекидне промене. Раслојавање терена као манифест по с тојећих функција континуирано обухвата део простора додељујући оквир простору пок р е - та, док сегментарни поредак еле мената претпоставља кретање у току изражавања постојећих функција. Асиметрични конзолни препусти, сведе ни контакт са тлом ослоњен на језгро, издвајање косих равни из тла и њихово снажно увођење у објекат ослобађају простор приземља, усме равајући кретање ка вишим нивоима. Актуелности 145

147 Н ОВЕ КЊИГЕ Вељко Михајловић (1948), Мапа - САНУ, 1982.

148 Пејзажи Београда У xx веку ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ аутор: Јасна МАРКОВИЋ издавач: Музеј града БЕОГРАДА ДОКУМЕНТАЦИЈА ДУХА Ликовна збирка Му зеј а града Београда тематски je неупо редиво бо гатија но што је ка ракте ристично за ев ропске музеје тог про фила. Уз недвосмислено пош то ва ње и других сли карских тема, два ос новна жанра, које так ва институција мора накуп љати, јесу градски пеј зажи и портрети знаменитих гра ђана. Само те колекције увек имају смислену кохерентност, јасну адресу са које крећу у јавност. Питање које увек стоји пред вратима ове приче јесте да ли се и како бележење призора на сликама и цртежима односи према ''реалном'' изгледу делова града из тренутака из којих су? Наравно, питање је лажно, нетачно, нереално, самим тим и непотребно. Треба само бацити поглед на Ел Греков духов ни портрет града Толеда и све постаје друк чије, нутарњије, метафизичкије, транс цен ден тно. Најстарија позната слика која собом носи име Београда је минијатура града у Бечкој илустрованој хроници из XIV века. И поред дражесне пикторалности кадра, оно што се у њему види сигурно није никада, без обзира на име слике, могао бити Београд. Шест векова касније, бечки књижевник Карл Краус је записао: ''[Оскар] Кокошка је начинио један мој портрет. Могуће је да ме неће препознати они који ме познају. Али сигурно ће ме пре познати они који ме не познају.'' Целим током ХХ века, цртачке и сликарске технике па ралелно су жи ве ле с недавно при с- тиглом фото графијом. Јасно је како би очекивања да уметничке сли ке исказују фак тици тет, или, пре свега, фактицитет, била потпуно пог решна. Друга замка која се налази пред нама је претпос тавка да су уметници узимали за мо тиве оно што ми мислимо да је у граду, у Београду, бивало и јесте најважније. Ов де су слобода избо ра, с л о б о д а доживљаја, слобода интерпретације, изнад било каквог налога. Иако је тако, не можемо се отети утиску да је помало чудно што неки свима знани простори ретко или скоро никада не беху предмет пажње уметника. На почетку XХI века многи су задивљени панорамом Новог Београда, нарочито погледом са шеталишта прекопута францус ке амбасаде. Али тих слика у колекцији Музеја града Београда нема. Што нема, на пример, ни једног Трга Републике, ни једног На родног позоришта - већ је друга зона раз матрања. Могуће је да је залеђе таквој укупној слици сликаног локална традиција проскинетичне љубави према, такозваном, ''старом Београду'', што год да се крије иза те синтагме. Она, чини се, остаје једнако магловита и када се спомиње при уклањању страћара и када се ради о очитој де вастацији изузетних градских ткива и амбијената. На њу се наставља реална слика Београда у ХХ веку који је, чим се удаљите из строгог центра, на многим својим адресама исказивао предео нит' урбани нит' рурални. Још увек и данас, чудесно, на само неколико стотина метара од Теразија, видите куће заправо залутале у ово време. Периферија Београда ХХ века почиње неразумно преблизу центру града. Полуурба- Нове књиге 147

149 Нове књиге 148 ност, недоречена градскост многих призора, води ка упиту ради ли се о мору кућа с вртовима као некаквом концепту? Или, напросто, о адолесцентском телу које има започете све делове али споро зри, никако не бивајући уобличен правцем који сви ишчекују. Свугде зевају забати, до мере да би се име града могло преиначити у Калканград. У тим међупросторима града, као некаква утеха, нуди се интимизам дворишта, сокака и путељака, клижући међ' ниским кућама с кривим дубоким крововима као неком постземљотресном, предбарокном макетом, која производи астигматизам побрканог редоследа у односу на онај Грка из Шпаније. Сигурно је да су простори Београда, самим тим и прикази и њихове интерпретације у низу од фактогафског до имагинарног, неупоредиво богатији, моћнији чињеницом да је, од Бога дат, под градом огромни чаршав тла, прадавно зањихан, да би се, потом, улицама мало где могло дуго ходати без узбрдица и низбрдица. Сценографичност београдског терена жустро призива призоре. Можда зато међу Београђанима кружи фама, негде од 1920-их, о наводном Ле Корбизјеовом коментару о ''најружнијем граду на свету на, за град, најлепшем месту на свету''. Многи знају да је најлепша простирка за град, ипак, она константинопољска. Сви знају да Београд не може бити нелеп ни у најружнијем сновиђењу. Другу половину хх века Београд је одживео у једном уређењу друштва које је само у ограниченој мери, ако је то уопште могуће рећи, признавало Појединачно, Лично, Посебно, Индивидуално. Период је то у коме је, истовремено са предругојаченом државом, модерна архитектура засејана на свим оним местима које је рат, надасве бомбардовања, последично запунио зградама. Оне су, изгледа, често и превише биле без оног лица које крије лик, остала је само личина, рекао би Флоренски, да би их сликари и цртачи жељно усисавали у просторе својих кадрова. Можда ту лежи разлог толиких призора трошних здања, на сликама које су пред нама и Београдом који је пред очима. Београд је, пре свега, град на рекама, премда се данас из неких делова престонице има доста путовати до њихових обала. Дунав и Сава омогућили су уметницима ''спољни'' поглед на Град, с тим што се приобаље и велики потези природе у том случају морају доживљавати једнаковредно као градски пејзаж. У старијим приказима прве половине прошлог века, са ондашњим бродовима високих димњака, звоник Саборне цркве делује као парафраза истог таквог чунка, гле случајности, једне огромне барке која се зове Београд и која, реком званом и знаном као Време, плови а не одмиче. Не пролазе реке кроз Град, или уз њега, него Град столује поред њих. Да нема тог савскодунавског Канала Гранде, никада не бисмо бацили поглед на себе, ''изнутра''. А велики речни бродови, палате које плове, још увек у градском пејзажу често надомештају Београдов недостатак великих јавних грађевина на копну. А не мали број нама сада најзначајнијих пунктова Београда, зграде и споменици, пловили су кроз време и простор, били предвиђани и рађени за једна места, па накнадно пресељавани на друга на којима су, попут Мештровићевог Победника, досегли свој симболички салто. Наспрам Демоса београдских кућа, тог народа градских здања, малих и великих, старијих и новијих, лепших и мање лепих, као жене али никада ружних, стоји Деимос београдске историје, често и други Марсов пратилац Фобос, страх од разарања који је, ево, текуће године након христа, учинио да и даље у центру Београда стоје рушевине... а ми као да смо се свикли. Зато слика куће у пожару, номинално бизаран призор, није изузетак ове колекције већ, механиком векова, пре њен далеки покретач. Једна од првих ствари која западне за око у Тоскани су врхови брегова запоседнути кућама. Нико не бежаше од путева и лаке приметљивости. У Србији тога мало има, јер је зулум који долази друмом био вековни атрибут. Али управо сâм Београд персонификује то запоседање брега на неограничен рок, и све остало је у граду Београду и око њега увек само реп, краћи, дужи или бесконачни, гребена започетог над Ушћем. Људи могу имати свој други град уместо Београда, али не могу имати свој други Београд уместо Београда. Све је негде забележено у фактографији, и у сновима, и у апстракцији, свака опека Тврђаве, сваки врабац у пролету, сваки гутљај савске воде који пијемо, сваки одскок кестена који пада, прелет сунца и дремање сенке. Ова књига је зато заробљено време белога града у соковима свих боја, моћан сепарат записа свевидећег Алефа. Арх. Бојан Ковачевић

150 СИСТЕМ ЗЕЛЕНИх ПОВРШИНА У ВЕЛИКИМ ГРАДОВИМА Аутор: мр ТАМАРА МАРИЧИЋ Издавач: ИАУС, бр. 51, Књиге о јавном зеленилу у градовима су ретке у нашој пракси а још мање у теорији планирања. Поред студија са Шумарског факултата и ангажованог писања о јавном зеленилу мр Надежде Пејовић у издањима ИАУС-а, не памтимо неко озбиљније остварење на ову тему. Утолико охрабрује нова књига просторног планера мр Тамаре Маричић под насловом "Систем зелених површина у великим градовима" у издању ИАУС-а године. Настала као плод велике амбиције ауторке, да истражи и упореди искуства и остварења великих градова, Берлина и Београда, ова књига упућује на неке важне чиниоце од којих зависи развој система зелених површина, тако значајних за квалитет живљења и здравља становника у великом граду. Књига има четири крупна одсека. У уводном одсеку наводе се полазишта, садржана у идејама познатих аутора, која воде ка основном питању које истиче ауторка: колико развој великог града доприноси развоју зеленила и обрнуто? Ово круцијално питање тражи одговор у другом одсеку у коме су обрађени теоријски аспекти истраживања улоге и значаја система зелених површина у укупном развоју великих градова. Овде се дефинишу кључни појмови а потом разматрају особине раста и развоја великих градова и градских зелених површина. Поред разматрања историјата и тумачења урбанистичких теорија које су се бавиле јавним зеленилом у градовима, посебно је обрађено и питање значаја зелених површина и норматива који их регулишу. Паралелно, обрађен је и утицај савремених концепција заштите и уређења природе на развој великих градова и то са становишта доктрине одрживог развоја. Трећи, по обиму највећи а по садржају најзначајнији, одсек приказује истраживање које је ауторка Тамара Маричић обавила на примеру два велика града, Берлина и Београда. Упоредна анализа показује какав су утицај на развој градског зеленила имали историјски, политички и економски услови, односно какав су значај по том питању имали просторни и урбанистички планови уз инструменте пејсажног планирања и заштите природе. При том није истраживано само урбанизовано подручје ових градова већ и систем зелених површина у ширем окружењу. Завршни одсек садржи закључна разматрања о општим особинама система зелених површина у великим градовима, кроз призму утицајних чинилаца односно могућих праваца даљег развоја. Ауторка с правом наглашава да је значај зеленила у развоју великих градова данас посебно актуелан, имајући у виду како потребу за квалитетнијим, здравијим и удобнијим животом у великом граду, тако и неспорни значај овог природног елемента за развој градске економије. Овом књигом невеликог формата Тамара Маричић показује да је дилема између економије и екологије излишна јер, са становишта дугорочног одрживог развоја, улагање у јавно зеленило представља предуслов квалитетније урбане економије. Актуелност обрађене теме и начин на који је обрађена дају довољно основа за закључак о практичном значају ове књиге за планирање, подизање и одржавање система јавног зеленила у великом граду, а пре свега у Београду и осталим већим градовима у Србији, као и за даљи развој метода валоризације зелених површина у великом граду. Проф. др Борислав Стојков Нове књиге 149

151 ЈУГОСЛОВЕНСТВО У АРХИТЕКТУРИ аутор: др Александар Игњатовић, арх. Издавач: Грађевинска књига, Београд Изузетна је част и велика привилегија написати приказ књиге др Александра Игњатовића, архитекте и доцента на Департману за архитектуру Архитектонског факултета у Београду, која је изашла у издању Грађевинске књиге године. "Југословенство у архитектури " (Сл. 1) резултат је његовог вишегодишњег систе матичног рада на проучавању проблема историје и теорије архитектуре и уметности, а при казује идеју југословенства у архи тектонској култури, најпре у периоду када је та идеја постала идеолошки актуелна - у Србији под династијом Карађорђевић и у јужно словенским областима Аустро- Угарске Монархије, од до године, а затим и доминантна - у културној политици званичне културе, уметности и архитектуре Краљеви не Срба, Хрвата и Словенаца, од до године. Aутор Игњатовић већ првим редовима своје књиге указује читаоцу да се југословенски културни и национални идентитет у архи тектури заправо прика зивао симултано путем не колико различитих архите к тонских узора, као што су архитектура историјских стилова, наци онални роман тизам, фол клоризам или модерна архитектура, који су стилски, формално или значењски међусобно потпуно различити, тако да није постојао један једини фор мални или стилски правац помоћу кога се исказивала иде ја југос ло вен ства. Књига је подељена у пет целина које се нижу следећим редом: Увод, Југословенство и архитектура: идеологије и идентитети, Примордијализам, Син кре ти зам и Униве рзализам. Аутор Игњатовић прво заокружује теоријску поставку проблема дајући тумачења основних појмова којима се у књизи бави, као што су "југословенство" и "идентитет", и поставку о архитектури као носиоцу одређеног идентитета, верујући да се сви аспекти архитектуре, од функционалних, техничких, формалних до стилских, не могу посматрати изван друштвеног, културног и политичког контекста у коме настају. Ова убеђења затим посебно обрађује у наредна три дела књиге, Нове књиге сл. 2 Драгиша Брашован, Југословенски павиљон на Светској изложби у Барселони, сл. 3 Богдан Несторовић, Јован Шнајдер, Ратнички дом, Београд, 1929, конкурсни пројекат 150

152 и веома јасно указује читаоцу да се југословенски идентитет у архитектури у периоду између и године стварао кроз три доминантна обрасца, односно да пос тоје три могуће парадигме приказивања идеје југословенства у архитектури: примо рдија лис тичка, синкретистичка и универзалистичка. Први образац, који аутор назива "примо рдијализам", одговарао је политичком концепту целовитог југословенства и идеји јединствене југословенске нације. Александар Игњатовић ов де доказује идеју о модернизму као кључном механизму у стварању интегралне југословенске културе и обрађује проблем југословенског расног идентитета у архитектури, а на примеру Југословенског павиљона на Међународној из ложби у Барселони године (Сл.2) сумира резултате истраживања презентације југос ловенства у оквиру примо рдијалистичке култур не парадигме. Други образац, који носи назив "синкретизам", претпоставља мешање и спајање националних, етничких или културних традиција три народа и одговара реалном југословенству. Аутор овде разматра идеју југословенства као синтезу различитих аутономних идентитета у архи тек тури: српског, хрватског и словеначког, и, након анализе бројних карактеристичних при мера, доказује своју идеју да је грађење југос ловенског идентитета као синтезног било најуочљивије кроз истовремено позивање на византијску и романичку градитељску традицију (Сл. 3). Трећи образац, "универзализам", функционише кроз конструисање слике југословенске нације као легитимног члана историјских европских нација, исказане кроз архитектуру. Овде аутор разматра и доказује почетну идеју постављајући студију случаја која се бави анализом архитектуре Новог двора (Сл. 4) и Музеја кнеза Павла у Београду као архитектонским примерима југословенског идентитета "у орбити западне цивилизације". Аутор Игњатовић се у својој књизи, детаљно и систематично, кроз читав низ примера, кроз анализу изграђених архитектонских дела, пројеката, уметничких дела, изложби и текстова, бави проблемом представљања југословенског кул турног и националног идентитета као значајне целине историје и теорије друштва, политике, кул туре, уметности и архитектуре јужно сло венских народа новијег доба. Он је изузетно надахнуто успео да постави и објасни сложене механизме у којима архитектура и уметност не само да имају велику улогу, већ представљају основу и контекст југословенског националног и културног иден ти тета. Осим тога, Александар Игњатовић је у својој књизи поставио проучавање историје и теорије архитектуре изван уобичајених оквира дисциплине. сл. 4 Стојан Тителбах, Нови двор, Београд, Истражио је улогу архитектуре у процесу конструисања југословенског националног, етничког, расног, културног и политичког идентитета и успоставио релацију између формалних, стилских и типолошких аспеката архитектуре и идеологије југословенства. Тиме ова књига представља прву научну студију која се на овакав начин бави односом архитектуре, уметности, визуелне културе и идентитета, и један свежи и нови теоријски приступ у истраживању историјских појава, односа између архитектуре и уметности, идеологије и друштвенополитичког дискурса. Низ истражених проблема и серија оригиналних закључака о сложеним односима архитектуре и идеологије до којих је аутор дошао, а који редефинишу уобичајене историографске стереотипе везане за архитектуру и уметност Краљевине Југославије и карактер појединих архитектонских поетика, чине ову књигу незаобилазном за сва даља проучавања у овој области, као и немерљивим теоријским доприносом и вишеструко значајном за развој и унапређење уже научне области Историја и теорија архитектуре и уметности. Садржина књиге, њена структура, примењена методологија, као и резултати истраживања и питања која аутор поставља и отвара, су на завидном стручно-научном нивоу и читаоцу заиста пружају нова и драгоцена сазнања. Језик књиге, иако стручан, промишљен и веома софистициран, истовремено је јасан и разговетан, тако да је приступачан ширем кругу читалаца, а не само стручној јавности, што ово дело сврстава у групу оних која померају границе. Срдачно и топло препоручујем књигу свог колеге др Александра Игњатовића, са убеђењем да би превођење овог изузетног дела на енглески језик послужило бољем вредновању наше архитектуре и учинило да драгоцена сазнања буду шире доступна. Нове књиге 151 Мр Рената Јадрешин-Милић, арх.