AСПЕКТ ЗБОРНИК РАДОВА НАУЧНО-СТРУЧНОГ СКУПА УНИВЕРЗИТЕТА СИНГИДУНУМ САВРЕМЕНИ АСПЕКТИ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА, СПОРТА И РЕКРЕАЦИЈЕ

Transcript

1 Факултет за физичку културу и менаџмент у спорту AСПЕКТ ЗБОРНИК РАДОВА НАУЧНО-СТРУЧНОГ СКУПА УНИВЕРЗИТЕТА СИНГИДУНУМ САВРЕМЕНИ АСПЕКТИ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА, СПОРТА И РЕКРЕАЦИЈЕ Београд 28. октобар 2016.

2

3 Факултет за физичку културу и менаџмент у спорту AСПЕКТ зборник радова НаучНо-стручНог скупа универзитета сингидунум САВРЕМЕНИ АСПЕКТИ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА, СПОРТА И РЕКРЕАЦИЈЕ Београд 28. октобар

4 Научно-стручнИ скуп Универзитета Сингидунум САВРЕМЕНИ АСПЕКТИ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА, СПОРТА И РЕКРЕАЦИЈЕ Научни одбор Проф. др Милан Гашовић Проф. др Радован Илић Проф. др Предраг Гавриловић Доц. др Снежана Лазаревић Доц. др Ненад Трунић Доц. др Срђан Милосављевић Доц др Маријана Младеновић Проф. др Милован Станишић Проф. др Младен Веиновић Проф. др Светлана Станишић Стојић Проф. др Топлица Стојановић Проф. др Мирко Росић Проф. др Драган Недовић Проф. др Горан Рапајић Проф. др Драгана Богавац Проф. др Бранко Бошковић Мастер проф. Јован Јовановић Организациони одбор доц. др Предраг Лазаревић доц. др Весна Немец доц. др Снежана Лазаревић доц. др Срђан Марковић ван. проф. др Јелена Ђорђевић Бољановић доц. др Сретенка Дугалић доц. др Ненад Дикић мастер проф. Јован Јовановић Савремени аспекти физичког васпитања, спорта и рекреације - електронско издање - Издавач: Универзитет Сингидунум, Београд, Данијелова 32 За издавача: Проф. др Милован Станишић Припрема за штампу: Новак Његуш, мастер Дизајн: Александар Михајловић, мастер Година издања: Тираж: 100 примерака Штампа: Универзитет Сингидунум ISBN: Kонтакт: Универзитет Сингидунум Данијелова 32, Београд, Србија Tел , ffkms@singidunum.ac.rs Web: Copyright Сва права задржана. Ниједан део ове публикације не може бити репродукован у било ком виду и путем било ког медија, у деловима или целини без претходне писмене сагласности издавача.

5 садржај АУТИЗАМ И ФИЗИЧКО ВЕЖБАЊЕ Бојан Јоргић СПЕЦИФИЧНОСТИ ОДАБИРА И РЕАЛИЗАЦИЈЕ ФИЗИЧКИХ АКТИВНОСТИ И СПОРТА ЗА ОСОБЕ СА ТЕШКОЋАМА У РАЗВОЈУ И ИНВАЛИДИТЕТОМ Горан Недовић, Данијела Илић-Стошовић, Драган Рапаић НОВЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ПРОЦЕНИ СИЛЕ, БРЗИНЕ И СНАГЕ СПОРТИСТА Иван Ћук ПРОБЛЕМИ МЕНАЏМЕНТА У САВРЕМЕНОЈ БОРБИ ПРОТИВ ДОПИНГА У СПОРТУ Дикић Н., Анђелковић М., Вукашиновић Весић М., Стојменовић Т., Вајагић Б. ПОВЕЗАНОСТ НЕКИХ СОЦИО-ЕКОНОМСКИХ ПОКАЗАТЕЉА И МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИЦА СЕДМОГ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ Александар Гаџић, Радослав Краљевић, Игор Вучковић, Здравко Аничић ПРЕДВИЂАЊЕ РЕЗУЛТАТА У ПРСНО КЛАСИЧНОМ СТИЛУ НА ПАРАОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА ГОДИНЕ Марко Александровић, Милош Познан, Ненад Стојиљковић, Иван Јанковић, Мирослав Живковић, Ајриш Ишик ПРИЛОГ СТРАТЕГИЈИ РАЗВОЈА ГОЛБАЛА У СРБИЈИ Милош Грлица, Драган Сремчевић, Марко Александровић, Петар Митић, Иван Јанковић

6 69-78 ЕЛЕМЕНТАРНЕ ИГРЕ И ЊИХОВА ПРИМЕНА У ТРЕНИНГУ КОШАРКАША У КОЛИЦИМА Весна Немец, Иван Крстић, Срђан Милосављевић, Александар Гаџић, Милена Димитријевић ВЕЖБЕ ЗА ИНДЕНТИФИКАЦИЈУ ТЕЛА КОД ДЕЦЕ СА АУТИЗМОМ Мирко Овука, Весна Немец, Владан Марковић, Катарина Нејић, Горан Коцић ЗНАЧАЈ ПРАЋЕЊА СРЧАНЕ ФРЕКВЕНЦЕ ТОКОМ ФИЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ Младен Буразеровић ЗАСТУПЉЕНОСТ ДЕФОРМИТЕТА НОГУ КОД ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ: СИСТЕМАТСКО ПРЕГЛЕДНО ИСТРАЖИВАЊЕ Стефан Ђорђевић, Ненад Пивач, Бојан Јоргић, Саша Миленковић, Виолета Новаковић, Александар Пејчић ФУНКЦИОНАЛНЕ СПОСОБНОСТИ КАО ФАКТОР УСПЕХА У СПОРТУ Јован Јовановић, Ненад Трунић АНАЛИЗА ФУНKЦИОНАЛНОГ ОПТЕРЕЋЕЊА ТОKОМ СИМУЛАЦИЈЕ ЦЕЛОВЕЧЕРЊЕГ KОНЦЕРТА НАРОДНИХ ПЛЕСОВА Биљана Kаранов, Kристина Плањанин Симић РАЗВОЈ БРЗИНЕ КОШАРКАША Mиодраг Коцић, Душан Николић, Марина Величковић, Анђела Ђошић, Немања Цветковић, Драгана Берић ПРЕДИКТОРИ ПРАВИЛНОГ РАЗВОЈА МЛАДИХ ФУДБАЛЕРА Предраг Лазаревић, Срђан Милосављевић, Здравко Аничић СПОРТСКЕ ПОВРЕДЕ У ГИМНАСТИЦИ:СИСТЕМАТСКО ПРЕГЛЕДНО ИСТРАЖИВАЊЕ Виолета Новаковић, Стефан Ђорђевић, Саша Јовановић, Бојан Угринић ПОРЕЂЕЊЕ РЕЗУЛТАТА ДНЕВНОГ ПРОГРАМА, КОД ДЕЧАКА И ДЕВОЈЧИЦА НА СПОРТСКО РЕКРЕАТИВНОМ КАМПУ Бојан Угринић, Александар Ивановски, Душан Митић ПОВЕЗАНОСТ МОРФОЛОШКИХ КАРАКТЕРИСТИКА И МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ У ОДБОЈЦИ Марина Величковић, Милан Жарковић, Душан Николић, Анђела Ђошић, Немања Цветковић OБРАЗОВАЊЕ СПОРТСКИХ МЕНАЏЕРА У ФУНКЦИЈИ СТИЦАЊА КОНКУРЕНТСКЕ ПРЕДНОСТИ Сретенка Дугалић, Снежана Лазаревић

7 АУТИЗАМ И ФИЗИЧКО ВЕЖБАЊЕ Бојан Јоргић Факултет спорта и физичког васпитања, Универзитет у Нишу, Србија Клинички синдром аутизма се дефинише специфичним, квалитативним оштећењем социјалних интеракција, језика, игре, понашања и конгниције. У погледу локомоције и моторике јављају се проблеми у моторном учењу, кретним обрасцима и у манипулацији различитим реквизитима. Правилно дозирана физичка активност и вежбање (трчање, бициклизам и тренинг снаге) има позитиван утицај на смањење стереотипног понашања, агресије и на повећање моторичких способности код деце са аутизмом. Да би се остварили наведени позитивни ефекти, потребно је користити одговарајућу методику физичког вежбања код деце са аутизмом која се састоји од: избора физичке активности, процена деце са аутизмом за примену физичке активности и вежбања, организације припреме за физичку активност и инструкција за спровођење физичке активности. На овај начин омогућава се деци са аутизмом да кроз физичко вежбање развијају своје потенцијале и буду прихваћени у друштву. Кључне речи: аутистични спектар, методика, физичка активност 1. УВОД Аутистични спектар поремећаја (АСП) спада у групу неуро развојних поремећаја. Особе са АСП имају теденцију недостатака у комуникацији, као што је неадекватно реаговање при разговору, погрешно тумачење невербалне интеракције као и проблеми у стварању пријатељства које је прилагођено њиховом узрасту. Ове особе такође, показују превелику зависност од свакодневних рутина, веома су осетљиве на промене у свом окружењу и претерано и интезивно су фокусиране на небитне предмете (American Psychiatric Association, 2013). У поремећаје из аутистичног - 1 -

8 спектра убрајају се аутизам, Аспергеров синдром, Ретов Синдром, дечји дезингративни поремећаји и первазивни развојни поремећаји који нису другачије спецификовани (American Psychiatric Association, 2000). Аутизам је представник групе поремећаја из АСП. Клинички синдром аутизма се дефинише специфичним, квалитативним оштећењем социјалних интеракција, језика, игре, понашања и когниције. Заједничко овим дефицитима је немогућност особе са аутизмом да разуме социјалне интеракције, језик и значење информација и догађаја у средини. (Vidojević, 2008, 7). Може се рећи да код ове деце долази до квалитативног оштећења социјалних интеракција, квалитативног оштећења комуникације и имагинације и до ограничених и стереотипних образаца понашања, интересовања и активности (Vidojević, 2008). У погледу локомоције и моторике јављају се проблеми у моторном учењу, кретним обрасцима и у манипулацији различитим реквизитима (Pan, Tsai, & Hsieh, 2011). Учесталост јављања деце са АСП је 1 на 68 деце узраста 8 година према обимном истраживању које је спровео амерички центар за контролу и превенцију болести (Centers for prevent disease control and prevention, 2014). при чему је АСП 4.5 пута заступљенији код дечака у односу на девојчице. 2. ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ И АУТИЗАМ Физичка активност представља било коју кретњу човековог тела остварену контракцијом скелетних мишића која резултира значајним повећањем потрошње калорија изнад потрошње енергије у мировању (Caspersen, Powell, & Christenson, 1985; American College of Sports Medicine, 2014). Услед седентарног начина живота физичка активност се значајно смањује. Према неким ауторима физичка неактивност представља најзначајнији јавни здраствени проблем у 21. веку (Blair, 2009). Недостатак физичке активности може довести до различитих и озбиљних здраствених проблема и хроничних болести као што су - 2 -

9 хипертензија, коронарне срчане болести, гојазност, болести локомоторног система итд. (Heyward, & Gibson, 2014).). Физичка неактивност код особа са инвалидитетом и сметњама у развоју је још више изражена у односу на популацију људи без инвалидитета (Heath, & Fentem, 1997), што само још додатно отежава њихово здраствено стање и доводи до секундарних здраствених проблема. Као резултат смањене физичке активности, деца са АСП имају два пута већу вероватноћу да буду гојазна (Phillips, Schieve, Visser, Boulet, & Sharma, 2014). Због свега претходно наведеног потребно је повећати ниво физичке активности особа са инвалидитетом а међу њима и оних са аутизмом. Lang, Koegel, Ashbaugh, Regester, & Ence (2010) су на основу систематског прегледа 18 истраживања утврдили да правилно дозирана физичка активност и вежбање (трчање, бициклизам и тренинг снаге) има позитиван утицај на смањење стереотипног понашања, агресије, одустајања од постављеног задатка итд. код особа са аутизмом. Aleksandrovic, Jorgic, Block, & Jovanovic (2015) су утврдили позитивне ефекте пливања на повећање пливачких способности код деце са аутизмом. У истраживањима Lochbaum & Crews (2003), Yilmaz, Yanardag, Birkan, & Bumin, (2004) утврђен је позитиван утицај физичког вежбања на одређене компоненте физичког фитнеса и моторичке спосбности код деце са аутизмом. Учествовањем у физичким активностима особе са аутизмом повећавају своју функционалну независност (Joyce-Petrovich, & Menna, 1984), и повећавају квалитет свог живота (Pan, & Frey, 2006). Један од разлога недовољне физичке активности деце са аутизмом је недостатак знања како правилно организовати и спровести часове физичког вежбања односно тренинга са овом популацијом (MacDonald, Esposito, & Ulrich, 2011)

10 3. ОРГАНИЗАЦИЈА ФИЗИЧКОГ ВЕЖБАЊА ДЕЦЕ СА АУТИЗМОМ Да би програми физичког вежбања за децу са аутизмом дали позитивне резултате они морају бити правилно организовани. Правилна организација подразумева да спровођење часа физичког вежбања мора да буде прилагођено специфичностима сваког детета са аутизмом у смислу одабира одговарајуће физичке активности и коришћења адекватних метода, принципа и садржаја рада. У том смилсу методика физичког вежбања код деце са аутизмом се састоји од следећих елемената: 1. Избор физичке активности 2. Процена деце са аутизмом за примену физичке активности и вежбања 3. Организација припреме за физичку активност 4. Инструкције за спровођење физичке активности 3.1 Избор физичке активности Подразумева избор активности односно физичке вежбе или спорта која ће највише одговарати могућностима и потребама сваког појединачног детета са аутизмом и његове породице. У том смислу може се успешно користит тако звани (енг. top-down) функционални приступ (Block, 2000). Овај приступ подразумева да би требало одабрати активност која има највећу функционално преносиву вредност у смислу свакодневне примене у различитом окружењу (часови физичког васпитања, рекреативни центри, дечје игралиште, кућа итд.) Reid, & O Connor (2003). То практично значи да не треба дете учити да скија уколико нема услова да он ту активност обавља свакодневно или више пута недељно. Али је зато добро дете научити да баца лопту на кош јер ће ту активност моћи да обавља и у школи на часу физичког и у парку и у дворишту куће итд

11 Активности које имају највећу вероватноћу успеха су пре свега индивидуалне активности односно спортови, као што су трчање, пливање, клизање, куглање, вожња стационарног бицикла, скакање на трамболини итд. (Cathy - Wilson, 2011). Спортске игре како што су фудбал и кошарка се такође могу примењивати али уз одређене модификације. На пример, уместо класичне кошарке или баскета може се примењивати такмичење у погађању коша са различитих позиција. При одабиру физичке активности мора се узети у обзир: индивидуални интерес сваког детета, године старости, интерес родитеља, социјални захтеви и могућност заједничког вежбања. Уколико дете ужива у одређеној активности, то су веће шансе да ће је оно свакодневно практиковати и напредовати са смањеним проблемима у понашању. Активности морају бити прилагођене узрасту детета. Код мање деце је нормално да уче пузање, провлачење, скакање и љуљање у парку али би било погрешно те активности примењивати код деце у пубертету или адолесцената. Интерес родитеља подразумева да физичка активност њиховог детета буде у складу са активношћу којом се они баве у слободном времену како би могли да је заједно упражњавају (Reid, & O Connor, 2003). Учење детета да вози бицикл са помоћмим точковима је знатно прихватљивије и боље уколико родитељи такође возе бицикл него учити дете да плива. У складу са већ наведеним се остварују социјални захтеви и могућност заједничког вежбања. 3.2 Процена деце са аутизмом за примену физичке активности и вежбања Reid, & O Connor (2003) су у свом раду приказали један од модела процене способности деце са аутизмом у извођењу моторичких вештина. У овом моделу испитивач мора да узме у обзир односно да испита интеракцију између три фактора: - 5 -

12 1. испитаник (дете са аутизмом) 2. окружење у коме ће се спроводити физичка активност 3. задатак (физичка вежба, моторичка вештина или спорт) који ће се изводити Прво од чега се полази јесте добијање квалитетних инфромација о самом детету у смислу о ком степену оштећења се ради, какав је начин комуникације (вербални или невербални), која активности односно моторичке радње дете може да изведе. Све корисне информације испитивач може добити од родитеља, доктора, наставника, терапеута и других особа које прате дете (Cathy - Wilson, 2011). Успех у извођењу неке задате активности код деце са аутизмом у многоме зависи и од окружења у коме та активност треба да се изведе. Може се десити да одређени задатак у истој средини (сала за физичко вежбање) дете извршава успешно више пута (дана или чак недеља) и да одједном не жели да га изврши, на пример бацање лопте у одређену мету. Разлог може бити звук споља који се чује кроз отворени прозор а који је пре увек био затворен, звук клима уређаја а који пре није био укључен итд. У том смислу потребно је проверити како дете реагује на окружење у коме ће се спроводити физичко вежбање и да ли је хиперосетљиво на промене услова. На крају, резултате у погледу самих моторичких задатака и вештина које дете може да уради испитивач добија директно посматрајући само дете (Reid, & O Connor, 2003). Користeћи принципе систематичности и поступности прво се захтева од детета да уради лакше моторичке задатке а затим се прелази на теже. У том смислу ако је као физичка активност изабрана кошарка, испитују се прво одређени лакши елементи као што су додавање и хватање лопте, а онда тек вођење, дриблинг итд. На основу добијених резултата планира се час физичког вежбања према активностима које дете може да уради и које треба даље увежбавати, затим према окружењу у коме се час може спровести и на крају колика и каква је подршка потребна

13 3.3 Организација припреме за физичку активности Након избора одговарајуће активности потребно је спровести припрему за њену успешну реализацију, која се састоји од неколико елемената: 1. Индивидулно вежбање један на један 2. Организација простора за вежбање 3. Сликовни план рада 4. Одржавање рутине Због великог броја спољашњих надражаја које ствара вежбање у групи а који делују веома ометајуће за децу са аутизмом, боље је организовати вежбање један на један, при чему инструктор уколико се ради о часу физичког васпитања уместо наставника може бити и вршњак (Reid, & O Connor, 2003). Деца са аутизмом обично не воле гужву, галаму и велики простор, зато је обично потребно ограничити простор за вежбање јер се у супротном може десити да инструктор јури дете по сали за вежбање. У том смислу могу се користити по дужини усправно постављене струњаче којима се ограничава простор (Schultheis, Boswell, & Decker, 2000). Већина деце са аутизмом спада у групу особа које боље памте и уче на основу визуелних инструкција (коришћење слика). У том смислу веома се упешно могу користити сликовни план активности и табла за одбројавање. Сликовни план активности подразумева да инструктор има таблу са сликама редоследа радњи (вежби) током часа физичког вежбања. По завршетку сваке вежбе слика се склања са табле и на тај начин дете зна шта иде следеће (слика 1). Сл

14 Да би дете знало колико пута треба да понови одређену вежбу пре него што се крене са следећом активности користи се табла за одбројавање од већег ка мањем броју. На пример по сваком изведеном бацању лопте у кош, поклопи се већи број и тако се иде док се не поклопи и задњи број то јест број један (слика 2) (Geslak, 2015). Сл. 2 Деца са аутизмом воле рутину у свакодневним животним активностима, тако да свако нарушавање рутине може да доведе до нежељеног понашања. Да би се то избегло инструктори треба да користе исти начин уласка и изласка из сале за вежбање, дете треба да има означено место где стоји или седи и чека на свој ред. Затим, у почетку реквизити који се користе треба да буду исте боје и величине, пауза између активности треба да буде истог временског интервала итд. (Reid, & O Connor, 2003). 3.4 Инструкције за спровођење физичке активности Инструкције за спровођење самог часа физичког вежбања подразумевају следеће елементе: 1. Дати времена за упознавање 2. Контакт очима 3. Користити недвосмислене (лако схватљиве) вербалне инструкције 4. Водити рачуна о сензорним надражајима и губитку пажње 5. Користити у раду примењену бихејвиористичку анализу у комбинацији са другим методама 6. Прилагодити моторичке задатке и изградити позитивно искуство - 8 -

15 Сви ови елементи морају бити успешно спроведени како би се остварио коначан резултат, а то је да деца са аутизмом науче неку физичку вежбу односно елементе неке спортске технике (Reid, O Connor, & LIoyd, 2003). Због проблема у социјалној интеракцији поготово у новом окружењу детету са аутизмом је потребно време да се навикне на инструктора (наставника, тренера), због тога је потребно дати времена за упознавање пре него што се крене са извођењем планираних вежби. Инструктор може да прича са дететом да му даје да погледа и опипа реквизите, да му покаже план активности итд. Када се обраћате деци са аутзмом често се дешава да њихов поглед није уперен директно према вашим очима, већ је доле, у страну, горе или негде поред. Без одговарајућег контакта очима дете неће моћи да види оно што му објашњавате и шта треба да уради. Због тога је потребно инсистирати на погледу (контакту очима). У том смислу потребно је питати родитеље или терапеута на који начин успоставља контакт очима са одређеним дететом. То може бити пуцкетање прстима, додир браде, вербални знак или нешто друго. Временом ће инструктор уочити да и ако га дете не гледа потпуно директно, оно извршава постављене задатке, што значи да је одговарајући контакт остварен. Велики број деце са аутизмом је потпуно невербална или користи мали фонд речи, зато се за разумевање задатака које треба извести користе знакови или визуелни симболи. Међутим, и ако не знају да говоре могу да чују друге али опет имају проблем да схвате оно што им је речено због квалитативног оштећења комуникације и имагинације. У том смислу потребно је користити не двосмислене речи и давати логичне видљиве примере. На пример, уместо вербалне инструкције: Уради чучањ, боље је рећи: Чучни као ја итд. Ова деца често имају проблем са губитком пажње или се фокусирају на одређену ствар која није битна при објашњењу одређене технике. На пример, уколико објашњавате дисање при краул техници пливања, између великог броја елемената који се могу пратити дете ће можда само гледати мехуриће, ту инструктор може да - 9 -

16 користи инструкцију: Гледај како се окреће глава при дисању. Са друге стране ова деца воле да прате визуелне информације поготово ако се ради о сликама или видео материјалу који се приказује на рачуарима или сличној опреми. Због осетљивости на надражаје треба водити рачуна да приликом вежбања нема наглих промена тишине и буке, као и јачине светлости. Може се десити да услед преламања светлости на води дете одједном неће више да плива јер је то преокупирало његову пажњу (Reid, O Connor, & LIoyd, 2003). Користити у раду примењену бихејвиористичку анализу (енг. Applied Behavior Analysis - ABA) која се састоји од сталног систематског примењивања инструкција да би се побољшало понашање до значајног нивоа и да се укаже да су примењиване инструкције одговорне за побољшање (Sulzer-Azaroff & Mayer, 1991). У оквиру часа физичког вежбања као део ABA методе највише се користи: Подучавање путем дискретних покушаја (eнг. Discrete Trial Training - DTT) која инструкцију односно покушај дели у четири фазе. Најлакше објашњење може бити следећи пример: прво инструктор повећава пажњу детету речима: Погледај у мене, затим под два, даје команду шта треба да се уради: Баци лопту, под три, чека на одговор и под четири награђује односно позитивно појачава адекватно жељено понашање (Reid, O Connor, & LIoyd, 2003). Да би дете урадило жељени задатак у почетку обично мора да се даје нека физичка, визуелна или вербална инструкција или вођење детета при извођењу задатка (нпр. prompt). Обично деца са аутизмом када уђу у салу за вежбање и ако, је све припремљно за час физичко вежбања не крећу одмах са вежбањем зобг тога се и користе инструкције. При физичком вежбању може се користити систем развијен од стране аутора Ваткинсон и Вал (Watkinson & Wal, 1982). На једном крају тог система је максимална подршка детету при извођењу вежби при чему се користи физичко вођење (од комплетне манипулације покретима тела детета до минималног контакта са одређеним делом тела да би се само иницинирао покрет). На другом крају је извођење вежби самостално од

17 стране детета без коришћења инструкција. Како се смањује потреба детета за физичким вођењем, следеће се користи визуелно вођење (од потпуне демонстрације вежбе до гестикулирања или показивања места где рецимо треба да се баци лопта или да се скочи). Након визуелног вођења даље се користи вербално вођење које иде од објашњења одређеног елемента технике до давања само команде да се нешто уради. Коришћење инструкција није одвојено већ је могуће и међусобно преклапање у зависности од функционалног нивоа сваког детета. Након давања инструкција односно вођења детета очекује се његов одговор, односно да ли ће и како извести постављени моторички задатак (бацање лопте, вођење лопте, скок, трчање итд.) Уколико је одговор позитиван, што подразумева да је дете извело жељени задатак врши се појачавање адекватног жељеног понашања (енг. reinforcement), тако што дете добија награду. Какав ће бити вид награде зависи од самог детета и фазе учења одређеног покрета. Појачавање адекватног жељеног понашања може се остварити на различите начине. То може бити играње са вољеном играчком одређено време, слушање музике одређено време, поздрав ( баци пет ) или нека вербална похвала. Када се користе вербалне похвале треба бити тачан у смислу значења поруке. На пример, рећи: Одлично, има сувише широко значење, треба бити прецизнији и рећи: Одлично си скочио или Одлично си бацио лопту итд. (Reid, O Connor, & LIoyd, 2003). Да би се повећала временска активност детета на часу физичког вежбања за појачавање адекватног жељеног понашања може се користити Премарков принцип и Сакупљање жетона. Премарков принцип подразумева да после мање привлачне физичке активност коју дете треба да уради следи физичка активност коју дете воли као појачивач жељеног понашања (Premack, 1965 preuzeto od Loovis, 2011). На пример, после трчања или хватања и бацања лопте дете рецимо изводи скакање на трамболини или пењање уз рипстол, уколико је то активност коју дете воли, на тај начин дете и даље остаје физички активно. Сакупљање

18 жетона омогућава већи број понављања жељене активности пре него што уследи пауза (Loovis, 2011). На пример, уколио дете воли да се игра неком играчком после успешно изведеног шутирања лопте, он то ради али не после сваког шута већ после 5 шутева, при чему за сваки шут дете добија жетон (слика 3). Сл. 3 На тај начин дете је дуже физички активно. На овај начин повећава се интезификација часа физичког вежбања. Због побљшања квалитета вежбања, у комбинацији са DTT методом може се користити и метод случајног учења (енг. Incidental teaching), који подразумева да се простор за физичко вежбање опреми свом одговарајућом опремом а затим се чека да дете само иницира неку физичку активност и онда се на њој ради (Reid, O Connor, & LIoyd, 2003). Прилагођавање моторичких задатака сваком појединачном детету подразумева адаптацију реквизита и простора за вежбање. У том смислу могу се користити лопте различите величине, тежине, облика и боја, затим трчање различитих дистанци, смањење висине мреже за одбојку и висине коша, повећање величине гола, могу се користити ознаке на поду где дете треба да стоји приликом бацања или хватања лопте итд. (Sherill, 1998 preuzeto od Reid, O Connor, & LIoyd, 2003). Један од циљева физичког вежбања треба да буде да дете постепено буде што самосталније односно да изводи вежбе без инструкција као и да се смањи учесталост нежељених стереотипних радњи као што су махање и пљескање рукама, цупкање у месту итд. Међутим, ту треба бити доста флексибилан у смислу

19 да неке стереотипне радње не треба мењати по сваку цену уколико оне не ометају извођење неке активности. 4. ЗАКЉУЧАК Да ли је исти начин организације часа физичког вежбања за сву децу, праведан за свако дете? Одговор је, наравно да није. Због тога је потребно методику организације часа прилагодити способностима деце, а када су упитању специфичне групе као што су деца са аутизмом потребно је строго индивидуално прилагођавање. На овај начин омогућава се деци са аутизмом да кроз физичко вежбање развијају своје потенцијале и буду прихваћени у друштву. 5. ЛИТЕРАТУРА Aleksandrovic, M., Jorgic, B., Block, M., & Jovanovic, L. (2015). The effects of aquatic activities on physical fitness and aquatic skills in children with autism spectrum disorders: a systematic review. Facta Universitatis, Series Physical Education and Sport, 13 (3), American College of Sports Medicine (ACSM). (2014). ACSM guidelines for exercise testing and prescription, 9th ed. Baltimore: Lippincott Williams & Wilkins. American Psychiatric Association. (2000). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (DSM-4)., 4th ed.washington, DC: American Psychiatric Association. American Psychiatric Association. (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (DSM-5), 5th ed. Washington, DC: American Psychiatric Association. Blair, S.N. (2009). Physical inactivity: The biggest public health problem of the 21st century. British Journal of Sports Medicine, 431 (1),

20 Block, M. (2000). A Teacher's Guide to Including Students with Disabilities in General Physical Education 2nd ed. Blatimore, Md: Paul H. Brookes. Caspersen, C.J., Powell, K.E., & Christenson, G.M. (1985). Physical activity, exercise, and physical fitness: definitions and distinctions for health-related research. Public Health Reports, 100 (2), Centers for prevent disease control and prevention. (2014). Prevalence of Autism Spectrum Disorder Among Children Aged 8 Years Autism and Developmental Disabilities Monitoring Network, 11 Sites, United States, Morbidity and Mortality Weekly Report, 63 (2), Geslak, D.S. (2015). The Autism Fitness Handbook: An Exercise Program to Boost Body Image, Motor Skills, Posture and Confidence in Children and Teens with Autism Spectrum Disorder. Philadelphia: J.K. Publisher. Heath, G.W., & Fentem, P.H. (1997). Physical activity among persons with disabilities a public health perspective. Exercise and Sport Sciences Reviews, 25 (1), Heyward, V., & Gibson, A. (2014). Advanced Fitness Assessment and Exercise Prescription 7th Edition. Champaign, IL: Human Kinetics. Houston Wilson, C. (2011). Autism Spectrum Disorders. In J.P.Winnick, Adapted Physical Education and Sport (pp ). Champaign, IL: Human Kinetics. Joyce-Petrovich, R. A., & Menna, L. (1984). Measuring water orientation and beginner swim skills of autistic individuals. Adapted Physical Activity Quarterly, 1, Lang, R., Koegel, L. K., Ashbaugh, K., Regester, A., Ence, W., & Smith, W. (2010). Physical exercise and individuals with autism spectrum disorder: A systematic review. Research in Autism Spectrum Disorders, 4 (4), Lochbaum, M., & Crews, D. (2003). Viability of cardiorespiratory and muscular strength programs for the adolescent with autism. Journal of Evidence-Based Complementary and Alternative Medicine, 8 (3), Loovis, E.M. (2011). Behavior Management. In J.P.Winnick, Adapted Physical Education and Sport (pp ). Champaign, IL: Human Kinetics

21 MacDonald, M., Esposito, P., & Ulrich, D. (2011). The physical activity patterns of children with autism. BMC research notes, 4 (1), 422. Pan, C. Y., & Frey, G. C. (2006). Physical activity patterns in youth with autism spectrum disorders. Journal of autism and developmental disorders, 36 (5), Pan, C.Y., Tsai, C.L., & Hsieh, K.W. (2011). Physical activity correlates for children with autism spectrum disorders in middle school physical education. Research quarterly for exercise and sport, 82(3), Phillips, KL., Schieve, LA., Visser, S., Boulet, S., Sharma, AJ., Kogan, M., Boyle, CA., & Yeargin-Allsopp, M. (2014). Prevalence and impact of unhealthy weight in a national sample of US adolescents with autism and other learning and behavioral disabilities. Maternal and Child Health Journal, 18 (8), Reid, G., & O Connor, J. (2003). The autism spectrum disorders: Activity selection, assessment, and program organization-part II. Palaestra, 19 (1), & 58. Reid, G., O Connor, J., & LIoyd, M. (2003). The autism spectrum disorders: Physical Activity instruction-part III. Palaestra, 19 (2), & Schultheis, S., Boswell, B., & Decker, J. (2000). Successful Physical Activity Programming for Students with Autism. Focus on Autism and Other Developmental Disabilities, 15 (3), Sulzer Azaroff, B., & Mayer, R. (1991). Behavior analysis of lasт changes. Fort Worth,TX: Holt, Reinhart & Winston, Inc. Vidojević, M.I. (2008). Autizam dijagnoza i tretman. Beograd: FASPER. Watkinson, E.J., & Wall, A.E. (1982). The PREP playing program. Ottawa, On: Capher. Yilmaz, I., Yanardag, M., Birkan, B. A., & Bumin, G. (2004). Effects of swimming training on physical fitness and water orientation in autism. Pediatrics International, 46 (5),

22 СПЕЦИФИЧНОСТИ ОДАБИРА И РЕАЛИЗАЦИЈЕ ФИЗИЧКИХ АКТИВНОСТИ И СПОРТА ЗА ОСОБЕ СА ТЕШКОЋАМА У РАЗВОЈУ И ИНВАЛИДИТЕТОМ Горан Недовић, Данијела Илић-Стошовић, Драган Рапаић Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Универзитет у Београду Укључивање особа са тешкоћама у развоју и инвалидитетом у физичке активности и спорт има вишеструки значај за психичко и физичко здравље ових особа, за развој њихових пуних потенцијала, као и за укључивање у друштвену средину. Циљ овог рада је да укаже на неке основне смернице при одабиру физичких активности и спорта за особе са тешкоћама у развоју и инвалидитетом. У раду су приказане основне карактеристике ових особа, као параметар од ког се креће при одабиру физичких активности, као и препоручене и контраиндиковане физичке активности. Адекватан одабир физичких активности уз прилагођавање метода обуке за бављење њима омогућава готово свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен инвалидитета, да буду активни у бризи о свом здрављу и очувању преосталих способности. Кључне речи: особе са инвалидитетом, физичке активности, спорт. 1. УВОД Особе са тешкоћама у развоју и инвалидитетом представљају веома хетерогену групу, која у себе укључује веома разнолик распон преосталих способности, манифестација оштећења, а самим тим и различитих могућности да се укључе у физичке активности и спорт, али и различитих циљева који се постављају у оквиру ових активности. Светска здравствена организација (WHO, 1980 према Рулњевић, Стрнад, Комадина, 1986) дефинише инвалидитет као ограничење, смањење или испад способности извршења неке физичке активности или

23 психичке функције примерене животној доби. Према Конвенцији УН о правима особа с инвалидитетом (2006) особе са инвалидитетом су оне особе које имају дуготрајна телесна, ментална, интелектуална или чулна оштећења, која у међусобном садејству са различитим препрекама могу спречавати пуно и сврсисхoдно учествовање особе у друштву на равноправној основи као и особе без ових оштећења. Наведена дефиниција, са аспекта укључивања ових особа у физичке активности и спорт, наглашава заправо и то да, у које ће се физичке активности дете/особа са развојним тешкоћама и инвалидитетом укључити, на који начин, колико често ће бити укључена, који ће се циљеви поставити, тачније шта желимо постићи бављењем спортом и физичким активностима, пре свега зависи од узраста/старости особе, од врсте и степена развојне тешкоће/инвалидитета, личне мотивације особе са инвалидитетом да се спортом бави, али и наше способности да проценим шта особу са инвалидитетом мотивише и задржава у идеји да се укључи у физичке активности и спорт, као и у нашој спремности да адаптирамо окружење, методе и спортске реквизите, како би омогућили овим особама неометано бављење спортом. Управо због свега наведеног, основни циљ овог рада је да, кроз приказ основних карактеристика различитих група особа са инвалидитетом, укаже на неке смернице при одабиру физичких активности и спорта за ове особе. 2. КАРАКТЕРИСТИКЕ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ ОДАБИР И ПЛАНИРАЊЕ АКТИВНОСТИ Веома је тешко извући јединствени профил особа са инвалидитетом које припадају истој групи оштећења. Углавном се може говорити о често заступљеним карактеристикама, али то, свакако не значи да су те карактеристике неминовно заступљене код сваке особе са истим инвалидитетом. Како ће се особа развијати, какве ће манифестације њеног инвалидитета бити, пре свега зависи од тога када се инвалидитет јавио (урођен или стечен), какве су карактеристике личности особе погођене инвалидитетом

24 (како је особа покренула и развила компензаторне механизме), облика подршке коју је особа добијала и још увек добија (породична, образовна, вршњачка, друштвена). Када се говори о карактеристикама особа са оштећењем слуха, Касум (2015) наводи да је код млађих мања телесна маса од опште популације, а код старијих приближно подједнака. Телесна висина, такође, је мања, као и витални капацитет, док је проценат мишићног ткива приближно једнак проценту мишићног ткива особа типичне популације. Николић, Иланковић и Илић- Стошовић (2005) су на узорку од 73 деце са различитим степеном оштећења слуха, процењујући моторику пронашле да је лоша равнотежа присутна код 53,4% деце, лоша координација код 12,3%, а лоша праксичка организованост код 38,9% ове деце. Приказани подаци нам указују на фокус организације физичких активности за децу са оштећењем слуха, који мора бити усмерен ка развоју равнотеже и координације. Акценат треба да буде стављен на следеће спортове: партерна гимнастика, трчање, скокови, кошарка, одбојка, рукомет, тенис, стони тенис, фудбал, хокеј, куглање, стреличарство, планинарење, пешачење, пливање, веслање, скијање, клизање, рвање, ритмичке вежбе и фолклор, а због оштећења вестибуларног апарата и опасности од несрећа, глувима треба забранити роњење, подводни риболов, скакање у воду, а ограничити или потпуно забранити вежбе на справама, бициклизам, аутомобилизам, мотоциклизам, једрење (Касум, 2015). Успех у реализацији физичких и спортских активности код ових особа зависиће од правилног одабира активности, али и од начина на који смо обезбедили комуникацију са овим особама, па се препоручује да часови увођења у нову физичку/спортску активност буду реализовани индивидуално, како би особа са оштећењем слуха могла лицем у лице са тренером да прати налоге којиму се издају, објашњења и упозорења. Говорећи о карактеристикама деце са оштећењем вида аутори истичу да је код ових особа у односу на особе типичне полулације мања телесна маса, телесна висина, проценат мишићног ткива и витални капацитета (Касум, 2015). Јаблан (1997) је на узорку од 117 деце са оштећењем вида пронашла да су блиндизми

25 присутни код 43,6% деце, а Николић, Иланковић и Илић-Стошовић (2005) су, на узорку од 86 деце са различитим степеном оштећења вида пронашле да се код 1/3 узорка региструју знаци кашњења у све три области неуроматурације (синкинезије, дијадохокинезе, моторна имперзистенција), код 44,7% деце забележена је дислатерализованост, лоша равнотежа је присутна код 48,2% испитаника, а лоша координација код 34,1%. Код чак 56,5% испитаника забележена је лоша праксичка организованост. Деца и особе са оштећењем вида могу да учествују у готово свим спортским активностима уколико им се дозволи да истраже простор, да се са њим добро упознају, али и уколико се обезбеди прилагођавање спортских реквизита, који се најчешће огледа у звучним лоптама, озвучавању мрежа, означавању крајева справа материјалом који је другачији од материјала од кога је изграђена справа, обележавање крајева справа јарким, контрастним тоновима, обезбеђивање партнера за трчање, вожњу бицикле, аудио сигнал за навођење и слично. Важно је напоменути да деца и особе са оштећеним видом нису у стању да имитирају покрете, па је неопходно сваки покрет адекватно вербализовати, а часове увођења у нову физичку активност организовати тако да се активност вербализује, изведе пасивним и пасивно-потпомогнутим покретима, а потом и активним покретима вежбача уз надзор и корекцију наставника физичког васпитања или тренера. Избор спортске гране заснива се на познавању принципа да потпуно слепе особе превасходно користе чуло слуха и додира, док слабовиде особе користе преосталу способност вида (Касум, 2015). Задаци вежбања се разликују у односу на узраст, затечено стање и интересовање особе оштећеног вида. Особе са интелектуалном ометеношћу имају мању телесну масу и висину у односу на особе типичне популације, већи проценат мишићног, а мањи проценат масног ткива. Витални капацитет, аеробни и анаеробни капацитет је мањи, а ход је некоординисан, неекономичан, хипотоничан (Касум, 2015). Како наводе Рапаић, Ивануш, Недовић (1996) перцептивно-когнитивни дефицити имају кључну улогу у моторичком функционисању особа са интелектуалном ометеношћу, па се код ових особа уочава спора обрада информација,

26 стереотипна и недоследна, а све резултира одсуством покрета, несврсисходним и неприкладним покретима у односу на ситуацију. Сазревање неуропсихолошких структура код ове деце касни и то нарочито до 11. године живота, да би развој моторике био складнији од ове године. Вербална регулација моторног акта најчешће је детектована код ове деце (Глигоровић, 1997; Маћешић-Петровић, 1998). Николић, Иланковић, Илић-Стошовић (2005) су пронашле присуство синкинезија код 42,1% испитаника са интелектуалном ометеношћу, 54,4% је било дислатерализовано, лош баланс је процењен код 54,9%, а лоша координација код 36,3% ученика. Наведени подаци указују на то да је фокус физичких активности код деце и особа са интелектуалном ометеношћу на побољшању покретљивости, тонуса, координације и равнотеже, као и на очувању здравља. Приликом одабира активности важно је поштовати неколико правила: свака активност мора бити обрађена поступно, из делова, једна по једна секвенца, са издавањем једноставних налога и са честим поваљањем. Распоред реквизита у спортској сали би требало да буде увек исти, а часови вежбања увек идентично започети и завршени. Правила морају бити успостављена и доследно поштована. С обзиром да један број деце и особа са инелектуалном ометеношћу нема могућност предвиђања опасности (ни властите, ни других особа), вежбање се мора спроводити у мањим групама и уз строг надзор. Како се за ове особе везују дефицити у пажњи и памћењу, све активности морају бити кратке, са чешћим понављањима. Код особа са интелектуалном ометеношћу често је присуство хроничних болести, па се дозирање активности мора ускладити са евентуалним постојањем болести. Ове особе се могу укључити у вежбе кретања, обликовања, базичне игре, игре за усавршавање чула и анализатора, ситуационе игре, ритмичке игре и плесове (Касум, 2015). Моторички поремећаји обухватају велику и изузетно хетерогену групу стања и оштећења, те, како то превазилази опсег овог рада, овде ћемо дати само каратак осврт на организацију и реализацију физичких активности особа са параплегијом. Спортске активности које се препоручују особама са параплегијом требало би да буду фокусиране на враћање равнотеже и

27 стабилизације, јачање мускулатуре трупа, рамена и руку, савлађивање технике вожње колица, јачане воље и самосвести, опште физичке кондиције и на социјализацију (Касум, 2015). У ту сврху користе се вежбе на круговима и разбоју, игре и штафете са медицинкама, стреличарство, пливање, тенис, стони тенис итд. Особе са параплегијом укључују се у спорт када надлежни лекар то одобри, а стална процена физичког и здравственог стања је неопходна. Напор, као и интензитет вежбања се постепено повећавају, како не би дошло до додатног повређивања. Особе са параплегијом имају, од свих особа са инвалидитетом, највише бенефита од вежбања (Касум и сар., 2012). 3. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Значај физичких активности и спорта за особе са инвалидитетом огледа се, не само у очувању здравља и функционалност, већ у одржању психичке равнотеже и оснаживању у процесу (ре)социјализације. Савремена специјална едукација и рехабилитација је става да не постоји особа са инвалидитетом која се не може укључити у физичке активности и спорт, већ постоје само погрешан одабир и неуспела адаптација тих активности. Одабир активности треба да буде базиран на адекватној и тимској процени, а успех зависи, не само од наставника физичког васпитања/тренера, већ и од унутрашње мотивације особе са инвалидитетом за бављење спортом. 4. ЛИТЕРАТУРА Глигоровић, М. (1997). Могућности неуропсихолошке анализе у класификацији и планирању третмана деце са лаком менталном ретардацијом (Докторска дисертација). Универзитет у Београду Дефектолошки факултет. Јаблан, Б. (1997). Организованост психомоторике код деце оштећеног вида са блиндизмима. Београдска дефектолошка школа, 3,

28 Kasum, G., Lazarević, Lj., Jakovqević, S., Bačanac, Lj., Eminović, F. (2012). Personality characteristics of Serbian male wheelchair and profesional basketball players. Acta Universitatis Palackianae Olomucenis Gymnica, 42 (2), Касум, Г. (2015). Спорт особа са инвалидитетом. Београд: Универзитет у Београду Факултет спорта и физичког васпитања. Конвенција УН о правима особа са инвалидитетом (2006). Доступно на: %20UN_Medjunarodna%20konvencija%20o%20pravima%20osoba%20sa%20invali ditetom.pdf Приступљено: Маћешић-Петровић, Д. (1998). Ментална ретардација когниција и моторика. Београд: Задужбина Андрејевић. Николић, С., Иланковић, В., Илић-Стошовић, Д. (2005). Моторичке способности ученика са оштећењем вида. У: С. Голубовић и сар. (2005). Сметње и поремећаји код деце ометене у развоју. Београд: Универзитет у Београду- Дефектолошки факултет, Николић, С., Иланковић, В., Илић-Стошовић, Д. (2005). Моторичке способности деце оштећеног слуха. У: С. Голубовић и сар. (2005). Сметње и поремећаји код деце ометене у развоју. Београд: Универзитет у Београду-Дефектолошки факултет, Николић, С., Иланковић, В., Илић-Стошовић, Д. (2005). Моторичке способности ученика са менталном ретардацијом. У: С. Голубовић и сар. (2005). Сметње и поремећаји код деце ометене у развоју. Београд: Универзитет у Београду- Дефектолошки факултет, Николић, С., Иланковић, В., Илић-Стошовић, Д. (2005). Моторичке способности ученика са телесном инвалидношћу. У: С. Голубовић и сар. (2005). Сметње и поремећаји код деце ометене у развоју. Београд: Универзитет у Београду- Дефектолошки факултет, Рапаић, Д., Ивануш, Ј., Недовић, Г. (1996). Извођење покрета код ментално ретардираних. Београдска дефектолошка школа, 1, Рулњевић, Н., Стрнад, М., Комадина, Д. (1986). Приручник за класификацију оштећења, инвалидитета и хендикепа (превод). Загреб: Завод за заштиту здравља Р Хрватске

29 НОВЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ПРОЦЕНИ СИЛЕ, БРЗИНЕ И СНАГЕ СПОРТИСТА Иван Ћук Висока спортска и здравствена школа, Београд 1. ЗНАЧАЈ ПРОЦЕЊИВАЊА СИЛЕ, БРЗИНЕ И СНАГЕ КОД СПОРТИСТА Сила (Ф), брзина (В) и снага (П) представљају неке од основних механичких особина мишића и од њих у многоме зависи успех у великом броју спортских дисциплина. На пример, у сумо рвању највише доминира испољавање мишићне силе тј. јачине. Рвачи који су јачи, углавном имају више успеха од оних слабијих. У мачевању, са друге стране, успех доста зависи од брзине покрета, док рецимо у дисциплинама где је потребно скочити високо за што краће време (нпр. одбојка), важно је испољити велику снагу мишића ногу. С тим у вези, може се врло јасно закључити да је од великог значаја бити упознат са механичким особинама мишића једног спортисте, поготову када су у питању његове максималне могућности. Увид у испољавање максималне мишићне силе, брзине и снаге спортиста може имати вишеструку примену. Та примена се пре свега огледа у: селекцији спортиста, дозирању оптерећења на тренингу, праћењу адаптације на тренинг, праћању интервенција у рехабилитацији, праћењу опоравка спортисте након повреде, уочавању мишићних дисбаланса ради превенције повреда или побољшања способности спортисте

30 2. НЕДОСТАЦИ СТАНДАРДНИХ ТЕСТОВА ЗА ПРОЦЕНУ СИЛЕ, БРЗИНЕ И СНАГЕ На жалост, стандардни тестови за процену Ф, В и П имају неке важне недостаке: 1. Један од најважнијих недостатака је чињеница да се максимално испољавање механичких особина мишића тестира одвојено. На пример, да бисте квалитетно тестирали максимално испољавање Ф, В и П мишића ногу код спортисте, потребно је применити неколико тестова са веома сложеним протоколом уз коришћење скупе и робусне опреме. 2. Осим тога, код тестирања максималног испољавања снаге (П), најчешће се узима само једно спољашње оптерећење. На пример, приликом примене различитих врста скокова у тестирању, као спољашње оптерећење се користи само тежина сопственог тела 3. Последњи од важних недостатака среће се у тестирању максималне мишићне силе (Ф). Наиме, коришћењем стандардног теста на динамометру, јавља се захтев за великим изометријским напрезањем, што може шкодити рековалесцентима, деци или слабије утренираним спортистима. На основу свега наведеног поставља се питање: Да ли је уопште могуће једноставно, свеобухватно и тачно проценити максималне Ф, В и П мишића спортиста? Одговор је да, може и то уз помоћ релације сила-брзина (Ф-В релација). 3. РЕЛАЦИЈА СИЛА-БРЗИНА И ЊЕН ЗНАЧАЈ У ПРОЦЕНИ СИЛЕ, БРЗИНЕ И СНАГЕ Релација сила-брзина представља карактеристично својство мишића које диктира његове могућности за испољавање снаге. Ова релација је најчешће проучавана на нивоу једног изолованог мишића код животиња и једнозглобних покрета код људи. Досадашњи резултати указују на то, да док се брзина

31 скраћења мишића повећава, испољавање његове силе хиперболично опада [Хилова крива (Слика 1)]. На слици 1 је такође приказана и крива снага-брзина која је изведена из криве сила-брзина, јер је снага по дефиницији, снага једнака производу силе и брзине. Слика 1. Релације сила-брзина и снага-брзина изолованог мишића Међутим, последњих година у литератури се све више наилази на другачије налазе, нарочито када су у питању сложени покрети. Тачније, примећено је да је облик Ф-В релације више линеаран него хиперболичан. Истраживања у којима се дошло до оваквих налаза рађена су на бицикл ергометру (Driss & Vaderwalle, 2013; Nikolaidis, 2012), на мишићима ногу који су своју активност остваривали у оквиру затвореног кинетичког ланца (Samozino i sar., 2014b; Yamauchi i sar., 2009), на мишићима руку и мишићима горњег дела тела (Hinzy i sar., 2003; Sreckovic i sar., 2015), као и на скоковима увис (Cuk i sar., 2014; Samozino 2014a). Главне карактеристике линеарне повезаности између силе и брзине у односу на хиперболичну огледају се у јасно дефинисаним параметрима (Слика 2). Један од параметара је одсечак на Y-оси- F 0, који би требало да представља максималну теоријску изометријску силу. Ако је позната вредност одсечка на Y- оси и нагиба праве, а из једначине линије регресије се то може израчунати, лако се израчунава и одсечак на X- оси, односно V 0 који би требало да представља максималну теоријску брзину покрета. Коначно, ако су познати F 0 и V 0 лако се израчунава и максимална снага P max

32 Слика 2. Линеарна F-V релација и њени параметри Дакле, преко линеарне F-V релације је теориски могуће испитати најважније механичке особине мишића, тј. F, V и P укључујући и њихове максималне вредности. 4. ЕВАЛУАЦИЈА ЛИНЕАРНЕ РЕЛАЦИЈЕ СИЛА-БРЗИНА У ЦИЉУ ОПТИМИЗАЦИЈЕ ТЕСТИРАЊА СИЛЕ, БРЗИНЕ И СНАГЕ Како би се линеарна F-V релација користила у рутинском тестирању F, V и P, било је потребно евалуирати исту као и њене параметре. Евалуација је подразумевала испитивање поузданости, валидности и осетљивости параметара максималне силе (F 0), брзине (V 0) и снаге (P max). Прво у серији истраживања овог типа подразумевало је испитивање поузданости и валидности параметара линеарне F-V релације код скокова увис са позитивним и негативним оптерећењем (од -30% до +30% телесне тежине). Резултати истраживања (Ћук и сар., 2014) су показали високу поузданост ових параметара између 2 мерења (0.85 < ICC < 0.98; 2.7 < CV% < 11.0) и умерену до високу валидност (0.45 < r < 0.98 ) у односу на максималну силу, брзину и снагу

33 мерене директним путем, коришћењем стандардизованих тестова који се често користе у пракси. Слично истаживање обављено је и на мишићима руку и горњег дела тела (Срећковић и сар., 2015) када су испитаници вршили бенч прес избачаје. Као и код скокова, резултати су показали високу поузданост параметара линеарне F-V релације између 2 мерења (0.74 < ICC < 0.98; 2.1 < CV% < 7.5) и умерену до високу валидност (0.30 < r < 0.82) у односу на максималну силу, брзину и снагу мерене директним путем, коришћењем стандардизованих тестова који се често користе у пракси. Када је у питању осетљивост параметара линеарне F-V релације, они су испитивани код мишића ногу када су вршени скокови увис са позитивним и негативним оптерећењем (Ћук и сар., 2015). Осетљивости је тестирана код испитаника различитог нивоа утренираности (бодибилдери, физички активни суденти и неактивни испитаници). Резултати су показали да се ови испитаници разликују пре свега у параметрима максималне силе (F 0) и снаге P max а не максималне брзине [(V 0); Слика 3]. Главни закључак овог истраживања је да су параметри линеарне F-V релације довољно осетљиви да уоче разлике испитаника различитог нивоа утренираности. Слика 3. Релације сила-брзина код 3 групе испитаника у условима скока увис без замаха рукама (Ћук и сар., 2015)

34 Осетљивост параметара линеарне F-V релације испитана је и за мишиће руку и горњег дела тела, када су вршени бенч прес избачаји (Ђурић и сар., 2015). Том приликом је испитивана осетљивост на тренинг са различитим врстама оптерећења (гравитационо, гравитационо+инерционо и инерционо). Тренажна студија је трајала 8 недеља. Испитаници су били подељени у 3 експерименталне и 1 контролну групу. Резултати су показали да су линеарна F-V релација тј. њени параметри осетљиви на тренинг са различитим врстама оптерећења (Слика 4). Слика 4. Релације сила-брзина код 3 тренажне групе у условима бенч прес избачаја, приказане у претесту (црни ромбоиди) и постесту [(бели ромбоиди); Ђурић и сар., 2015] Последње у низу истраживања овог типа односило се на тестирање линеарне F- V релације са само 5 оптерећења, на 4 различита теста (бенч прес избачаји, бенцх пулл, окретање педала на бицикл ергометру и скок увис без замаха

35 рукама), које су изводили исти испитаници. Као и у претходним истраживањима добијене су виско поуздане и линеарне F-V релације. Оно што је накнадно урађено је и линеарна F-V релација са само 2 оптерећења (максимално и минимално) и показана је висока корелација те релације са релацијом где је коришћено свих 5 оптерећења (Слика 5). Ово би у многоме поједноставило протокол будућих тестирања овог типа. Слика 5. Релације сила-брзина (бенч прес избачаји) изведене на основу 5 оптерећења (црни квадрати) и 2 оптерећења [(бели квадрати); Живковић и сар., 2015] 5. ЗАКЉУЧАК И ПРАКТИЧНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ У досадашњим истраживањима је показано да су F-V релације сложених покрета линеарне. Осим тога, параметри ове релације су поуздани, валидни и осетљиви код испитаника различите утренираности и у тренингу са различитим врстама оптерећења. Такође, креирањем линеарне F-V релације са само 5, па чак и са 2 оптерећења, могућа је примена рутинског теста за једноставно, ефикасно и тачно тестирање механичких особина мишића

36 Практична примена оваквог вида тестирања механичких особина мишића има вишеструке предности: 1. Тестирање се пре свега обавља једноставно. Изводе се сложени покрети који су често коришћени у спортској пракси као што су чучањ, бенч прес или окретање педала на бицикл ергометру, па није потребна дужа фамилијаризација са протоколом тестирања. 2. Могуће је истовремено тестирање F, V и P већих мишићних група коришћењем само једног теста. 3. Тестирање се спроводи крајње ефикасно јер могу да се изводе покрети са укупно 5 оптерећења, па чак и са само 2 оптерећења. Када додате и већи број покушаја по оптерећењу, укупан обим опет не прелази покушаја по једном тестирању. 4. Тестирање овог типа може бити мање заморно јер није потребно испољавање великих мишићних сила, што може олакшати тестирање рековалесцената, деце или старијих особа. 6. ЛИТЕРАТУРА Cuk I, Markovic M, Nedeljkovic A, Ugarkovic D, Kukolj M, Jaric S. Force-velocity relationship of leg extensors obtained from loaded and unloaded vertical jumps. Eur J Appl Physiol, 2014;Aug;114(8): Cuk I, Mirkov D, Nedeljkovic A, Kukolj M, Ugarkovic D, Jaric S. Force-velocity property of leg muscles in individuals of different level of physical fitness. Sport Biomech. Epub, Djuric S, Cuk I, Sreckovic S, Mirkov D, Nedeljkovic A, Jaric S. Selective effects of training against weight and inertia on muscle properties. Int J Sports Phisiol Perform, 2015 [under review]. Driss T, Vandewalle H. The measurement of maximal (anaerobic) power output on a cycle ergometer: a critical review. Biomed Res Int. Epub, Hill AV. The heat of shortening and the dynamic constants of muscle. Proc R Soc Med (Lond), 1938;126:

37 Hintzy F, Tordi N, Predine E, Rouillon JD, Belli A. Force velocity characteristics of upper limb extension during maximal wheelchair sprinting performed by healthy ablebodied females. J Sports Sci, 2003;21(11): Nikolaidis PT. Age- and sex-related differences in force velocity characteristics of upper and lower limbs of competitive adolescent swimmers. J Hum Kinet, 2012;32(5): Samozino P, Edouard P, Sangnier S, Brughelli M, Gimenez P, Morin JB. Force velocity profile: imbalance determination and effect on lower limb ballistic performance. Int J Sports Med. Epub, 2014a. Samozino P, Rejc E, di Prampero PE, Belli A, Morin JB. Force velocity properties contribution to bilateral deficit during ballistic push-off. Med Sci Sports Exerc, 2014b;46(1): Sreckovic S, Cuk I, Djuric S, Nedeljkovic A, Mirkov DM, Jaric S. Evaluation of force-velocity and power-velocity relationship of arm muscles. Eur J Appl Physiol, Epub Yamauchi J, Mishima C, Nakayama S, Ishii N. Force velocity, force power relationships of bilateral and unilateral leg multi-joint movements in young and elderly women. J Biomech, 2009;42(13): Zivkovic M, Djuric S, Cuk I, Suzovic D, Jaric S. Muscle force-velocity relationships observed from various functional tests and variables (submitted)

38 ПРОБЛЕМИ МЕНАЏМЕНТА У САВРЕМЕНОЈ БОРБИ ПРОТИВ ДОПИНГА У СПОРТУ Дикић Н., Анђелковић М, Вукашиновић Весић М, Стојменовић Т, Вајагић Б. Антидопинг агенција Републике Србије Крајем године било је 6 суспенодованих националних антидопинг организација (НАДО), 6 акредитованих антидопинг лабораторија, а 8 антидопинг организација (АДО) је стављено на тзв. watch list. Светска антидопинг агенција је њихову суспензију објаснила несагласношћу са Светским антидопинг кодексом. Циљ нашег рада је био да анализирамо зашто су све те организације суспендоване и да ли је то могло да буде спречено на случају Русије. Пратећи временски ток утврдили смо да је Светска антидопинг агенција преспоро реаговала, да је постојало значајних проблема у истрази, као и да су донете одлуке у великој мери политичке. Кроз посматрање појединачних случајева руских спортиста показано је одступање од прокламоване борбе за чистог спортисту. Коначно суспензија одређеног броја олимпијских спортиста није остала као једина изречена, већ је Међународни Паралимпијски комитет суспендовао све спротсите Русије и то не само за Олимпијске игре у Рију године, већ и за зимске Олимпијске игре у Кореји године. У закључку смо тражили да се Светски антидопинг кодекс доследно спроводи, на транспарентан и један начин за све. Сматрамо да је неопходна отворена дискусија у спорту о свом антидопинг проблемима уз поштовање научних доказа заснованим на чињеницама. Мишљења смо да поглавље Олимпијског кодекса о немешању политике у спорт треба апсолутно поштовати и етички принцип мора да буде изнад свих. Кључне речи: допинг, олимпијске игре, Светски антидопинг кодекс, НАДО, WADA 1. УВОД Крајем године било је 6 суспенодованих националних антидопинг организација (НАДО), 6 акредитованих антидопинг лабораторија, а 8 антидопинг организација (АДО) је стављено на тзв. watch list. Светска

39 антидопинг агенција је њихову суспензију објаснила несагласношћу са Светским антидопинг кодексом. Табела 1. Суспендоване АДО, новембар Суспендоване НАДО Суспендоване лабораторије Андора Москва Аргентина Пекинг Боливија Јужна Африка Израел Португал Русија Мадрид Украјина Рио де Женеиро Watch list НАДО Тражене додатне информације Бразил Пољска Белгија (немачки део) Етиопија Белгија (Брислески део) Кенија Француска Грчка Мексико Шпанија Циљ нашег рада је био да анализирамо зашто су све те организације суспендоване и да ли је то могло да буде спречено на случају Русије. 2. РЕЗУЛТАТИ, ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧАК Ради што сажетијег приказа временски ток је приказан таксативно без навођења додатних објашњења: 3.децембар године немачки документаран филм Тајни допинг како је Русија створила своје победнике

40 16.децембар године бивши председник Светске антидопинг агенције Дик Паунд формира трочлану комисију 16.јул године Русија привремено повлачи цео свој тим у брзом ходању са интернационалнихх такмичења 4.новембар године Бивши председник WADA је оптужен за корупцију 9.новембар године WADA независна комисија на челу са Дик Паундијем је дала препоруку: суспендовати Русију из Интернационалне атлетске федерације (IAAF) 10.новембар године WADA суспендовала лабораторију у Москви 13.новембар 2015 године IAAF суспендовала Руску атлетску федерацију (АРАФ) 18.новембар године - WADA суспендовала РУСАДА руску антидопинг агенцију 07.март године- Марија Шарапова позитивна на Мелдонијум (милдронат) 12.мај године- бивши директор антидопинг лабораторије у Москви -Грегори Родченков, објављује у "New York Times" да је прикривао допинг позитивне случајеве током зимских олимпијских игара у Сочију 17.мај године ретестирање узорака са Олимпијских игара у Беијингу је открило 31 позитиван налаз урина (14 Руса, 10 освајача медаља) 27.мај године ретестирање узорака са Олимпијских игара у Лондону је открило 23 позитивна узорка (8 Руса) 17.јуна године IAAF је подржала и продужила суспензију АРАФ 18.јула 2016.године Извештај Meкларена о организованом допинговању на нивоу државе током Зимских олимпијских игара у Сочију 21.јул године CAS (Међународни суд за спорт у Лозани) одбацује тужбу АРАФ 24.јул 2016.године- МОК (Међународни олимпијски комитет) одбацује одлуку о забрани учествовања руских спортиста и пребацује одлуку и

41 одговорност о томе на интернационалне федерације. Али шаптачу Јулији Степановој није дозовољено да учествује у Рију на ОИ јер је била допингована. 04.август године- МОК потврђује да је 271. руском спортисти дозовљено да се такмичи у Рију 08.август године руским параолимпијским спортистима забрањено учествовање на ОИ у Рију август године- јединој руској атлетичарки Дарији Клишни је забрањено да се такмичи у Рију 19.август 2016.године Јелена Ишинбајева је гласањем укључена у МОК спортку комисију, упркос забрани 29.август 2016.године- руском параолимпијском тиму је забрањено да се такмичи на зимским олимпијским играма 2018.године Посебно су интересантна два случаја руских спортисткиња. Први је везан ѕа једну од најбољих светских тенисерки, Марију Шарапову, а други за једну од најбољих скачица у даљ, Дарију Клишну. И код једне и друге учињени су значајни пропусти у менаџменту резултата, који су накнадно кориговани на другостепеној институцији, тачније Спортском арбитражном суду у Лозани. Међутим менаџмент није био лош само на страни интернационалне федерације и Светске антидопинг агенције, већ пре свега на страни Националне антидопинг агенције Русије и Руске атлетске федерације. Чињеница је да су и WADA и РУСАДА пре споро и неадекавтно реаговали завршило се лоше по чистог спортисту. Коначно суспензија одређеног броја руских олимпијских спортиста није остала као једина изречена, већ је Међународни паралимпијски комитет суспендовао све спротсите Русије и то не само за Олимпијске игре у Рију године, већ и за зимске Олимпијске игре у Кореји године. Као закључак смтрамо да је неопходно да се Светски антидопинг кодекс доследно спроводи, на транспарентан и једанак начин за све. Сматрамо да је неопходна отворена дискусија у спорту о свим антидопинг проблемима уз поштовање научних доказа заснованим на чињеницама. Мишљења смо да

42 поглавље Олимпијског кодекса о немешању политике у спорт треба апсолутно поштовати, а да етички принцип мора да буде изнад свих. 3. РЕЗИМЕ Заваљујем се др Милици Вукашиновић Весић, директору Антидопинг агенције Републике Србије на доследном спровођењу Светског антидопинг кодекса и господину Бојану Вајагићу, секретару Антидопинг агенције Републике Србије на експерстком правном знању због чијег рада се име наше земље не налази на листи АДО које имају проблеме, као и свеукупној помоћи у припреми овог рада. 4. ЛИТЕРАТУРА World Antidoping Code. (pristupljeno ) Code compliance (pristupljeno ) Russian Insider Says State-Run Doping Fueled Olympic Gold html?_r=0 (pristupljeno )

43 ПОВЕЗАНОСТ НЕКИХ СОЦИО-ЕКОНОМСКИХ ПОКАЗАТЕЉА И МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИЦА СЕДМОГ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ 1 Александар Гаџић, 2 Радослав Краљевић, 3 Игор Вучковић, 4 Здравко Аничић 1 Факултет за физичку културу и менаџмент у спорту, Универзитет Сингидунум, Београд 2 Основна школа Влада Аксентијевић, Београд 3 Факултет физичког васпитања и спорта, Универзитет у Бања Луци 4 Факултет спорта и физичког васпитања, Универзитет у Београду У социолошким наукама дуже време је познато да социо-економски статус (СЕС) значајно утиче на школски успех, интелигенцију, самопоуздање итд. Основни циљ овог рада је био да се дође до сазнања о повезаности моторичких способности са неким социо-економским показатељима код ученика основне школе. Узорак испитаника у овом раду чинилe су 72 девојчице седмог разреда основне школе. Социо-економским показатељи прикупљени су на основу адаптираног упитника Хошекове SSMAXIP (Хошек, 2004), а моторичке способности су процењене Еурофит батеријом тестова. Релације између моторичких способности и социо-економских показатеља испитане су применом Пирсоновог коефицијента линеарне корелације. На основу добијених резултата може се констатовати да постоје статистички значајне корелације између сета социо-економских и моторичких варијабли ученица основне школе. Ипак, помало изненађује да није остварен већи број статистички значајних корелиција између показатеља ова два простора, што може да буде последица чињенице да је узорак био релативно мали и да је био прилично уједначен у просечности социо-економских показатеља. Препорука за нека од будућих истраживања била би да се спроведу на већем узорку и у различитим животним срединама. Кључне речи: социо-економски показатељи, моторичке способности, ученици 1. УВОД Упркос чињеници да су евидентирани бројни позитивни ефекти физичке активности на здравље човека, многи млади људи, а посебно деца, не практикују те активности у довољној мери. Познато је да недовољна физичка

44 активност и повећано седентарно понашање за време детињства и адолесценције има директно повезаност са каснијом појавом гојазности (Fleming-Мoran, & Тhiаgаrајаh, 2005; Pаtrick, Nоrman, & Calfas, 2004). Међутим, са друге стране, утврђено је да када особа стекне добре навике везане за редовну физичку активност у млађем узрасту, оне се најчешће одрже и у одраслом добу (Sallis, Simons-Mоrton, & Stone, 1992; Hallal et аl., 2006). Када се говори о моторичким способностима деце основношколског узраста, поред поменутог проблема недовољне физичке активности, треба имати на уму и друге околности, а које могу имати значајан утицај на те способности. Наиме, социолошким наукама већ дуже време је познато да социо-економски статус (СЕС) значајно утиче на школски успех, интелигенцију, самопоуздање итд. (Aktop, 2010; Gottfredson, 2004; Molfese, Modglin, & Molfese, 2003; Twenge, & Campbell, 2002). На основу поменутих сазнања из социологије, у више домаћих и страних истраживања(bobbio, Morcillo, Barros, & Gimenes Goncalves, 2007; de Barros, Fragoso, de Oliveira, Cabral, & de Castro, 2003) аутори су истраживали да ли различите социолошке карактеристике могу стимулативно или дестимулативно утицати на развој моторичких потенцијала, односно да ли оне могу помоћи или блокирати искоришћавање биолошких потенцијала. Још раније Хошек је навела: Моторичке се способности развијају под утјецајем оних социолошких чинилаца који одређују положај субјекта у социјализацијском субсистему и дијелом оних које одређују његов положај у институционалном субсистему, и тиме указала да су деца која потичу из повољнијих социјалних, економских и културних средина у предности над онима који имају неповољне социјалне карактеристике (Хошек, 1979; преузето од Матић и Јакшић, 2007). У ранијим истраживањима је утврђено да бољи социјални статус позитивно утиче на физичку активност девојчица млађег школског узраста (Микалачки, Хошек-Момировић и Бала, 2006). Други аутори су пак утврдили да деца из породица са нижим социоекономским статусом показују тренд мање физичке активности, већег индекса телесне масе (БМИ) и проводе више времена у седентарном понашању од деце

45 са вишим социо-економским статусом (Drenowatz еt аl., 2010). Такође се указује да животно окружење деце може бити под утицајем образовног постигнућа родитеља или њихових прихода што доприноси разликама у њиховим седентарним навикама, физичкој активности и на крају телесној тежини (Tаndon еt аl., 2012). Hardy еt аl. (2012) су на репрезентативном узорку (>8000 ученика) истраживали демографске и здравствене карактеристике повезане са ниским нивоом базичних кретних способности. На подузорку девојчица, утврђено је да девојчице нижег социо-економског статуса испољавају два пута нижу компетентност у извођењу базичних кретних способности у односу на своје вршњакиње са вишим социо-економским статусом. Ипак, нешто ређе рађена су истраживања код девојчица адолесцентног узрста. Моторичке способности у том периоду могу значајно да осцилирају јер тада долази до бројних психосоматских промена и осцилација у динамици развоја. Из тих разлога, аутори истраживања желели су да провере повезаност између неких социо-економских показатеља са моторичким способностима ученица седмог разреда основне школе код нас. 2. МЕТОД Узорак испитаника у овом раду чиниле 72 ученице седмог разреда просечне старости 13,88 година из следећих основних школа из Београда и околине: ОШ "Милена Павловић Барили" Београд, ОШ "Старина Новак" Београд, ОШ "Влада Аксентијевић" Београд. За прикупљање података о социо-економским показатељима, примењено је анкетирање ученика, односно те информације су прикупљене на основу редукованог упитника о статусним карактеристикама испитаника, који је сачинила Хошек SSMAXIP (Хошек, 2004). Анализиране су следеће карактеристике које представљају активни социјални статус родитеља, а самим тим пасивни социјални статус деце:

46 Образовање оца (ОБО) Образовање мајке ОБМ) Тип средње школе коју је завршио отац (СШО) Тип средње школе коју је завршила мајка (СШМ) Квалификација оца (КВО) Квалификација мајке (КВМ) Професионални статус оца (ПСО) Професионални статус мајке (ПСМ) Број деце у породици (БДП) Редослед рођења (РРД) Комфор стана (КСП) Месечни приход домаћинства (УМП) За процену моторичких способности испитаника у истраживању коришћена је Еурофит батерија тестова прописана од стране Комитета за развој спорта Савета Европе (Council of Europe, 1993). Поменута батерија се састоји из следећих тестова: Фламинго тест (ФЛТ) Тапинг руком (ТАП) Претклон у седу (ПУС) Скок удаљ из места (СДМ) Стисак шаке (СТШ) Лежање-сед (ЛЕС) Издржај у згибу (ИЗЗ) Чунасто трчање (10X5) Дескриптивном статистиком резултати су статистички обрађени и израчунати су основни централни и дисперзиони параметри. Повезаност између социоекономских и моторичких показатеља испитана је биваријантном корелационом анализом, употребом Пирсоновог коефицијента линеарне корелације. Статистичка значајност коефицијената корелације била је на нивоу од.00 до

47 3. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА ИСТРАЖИВАЊА Табела 1. Дескриптивна статистичка моторичких варијабли ученица Варијабла N Range Min. Max. Mean SD ФЛТ ТАП ПУС СДМ СТШ ЛЕС ИЗЗ X Увидом у резултате из Табеле 1., вредности стандардне девијације и распона резултата показују да је највећа хетерогеност испитаника присутна код варијабли скок удаљ из места (СДМ), те вис у згибу (ИЗЗ) што указује на веће распршивање резултата. Наведено донекле умањује дискриминативност тестова и указује на специфичности развоја појединих моторичких способности у испитиваном узрасту. Наиме, познато је да биолошки развој ученика средњег школског узраста тече интензивно, неравномерно и хетерохроно што се одражава и на моторичке способности. Постоје периоди када се неке способности брже развијају (сензитивне фазе развоја), да би потом наступили периоди споријег развоја тих способности (Радовановић и сар., 2009)

48 Табела 2. Дескриптивни статистички показатељи социо-економских варијабли Варијабла N Range Min. Max. Mean SD ОБО ОБМ СШО СШМ КВO КВM ПСО ПСМ БДП РРД КСП УМП Резултати дескриптивних показатеља социо-економских варијабли (Табела 2.), показују да су највеће разлике у квалификацијама родитеља. Просечне вредности образовања родитеља показују да очеви имају нешто виши ниво образовања (ОБО = 7,79; ОБМ = 7,64), као и квалификација (КВО = 8,78; КВМ = 8,32) у односу на мајке. Посебно је занимљиво да вредности стандарних девијација указују на већу уједначеност узорка када су у питању социоекономски показатељи. Породице ученица, обухваћених овим истраживањем, изненађујуће просечно имају више од три детета у породици (М=3,67). Укупан месечни приход породице (УМП = 3,10) указује да просечна породица ученица спада у категорију породица са просечним примањима (на скали од 1 до 5)

49 Табела 3. Линеарна повезаност социо-економских и моторичких варијабли Варијабла ФЛТ ТАП ДОС СДМ СТШ ПУС ИЗЗ 10X5 OБO OБM СШO СШM KВO *.246 * KВM ПСO * * ПСM * БДП РРД УМП.249 * ** КСП *. Корелација значајна на нивоу 0.05 **. Корелација значајна на нивоу 0.01 На основу резултата из Табеле 3, уочава се присуство релативно мањег броја статистички значајних корелација. Ипак, Укупан месечни приход породице, као најпоузданији индикатор социоекономског статуса једне породице, показао се као параметар који најзначајније корелира са моторичким варијаблама. Поред овог показатеља, значајне корелације са две моторичке варијабле оствариле су и две варијабле које дефинишу професионално-едукативни статус оца (Квалификација оца и Професионални статус оца) и једна варијабла за процену професионалног статуса мајке (Професионални статус мајке). Ове корелације указују да родитељи вишег образовања и професионалног статуса имају позитивнији утицај на ниво моторичких способности своје деце

50 4. ЗАКЉУЧАК Обзиром на добијене резултате истраживања, где су потврђене статистички значајне корелације између неколико социо-економских показатеља и моторичких варијабли, може се констатовати да су они у већој мери сагласни са резултатима више досадашњих истраживања (Микалачки, Хошек- Момировић и Бала, 2006; Tаndon еt аl., 2012; Hardy еt аl.,2012). Ипак, помало изненађује да није остварен већи број статистички значајних корелиција између показатеља ова два простора, што може да буде последица чињенице да је узорак био релативно мали и да је био прилично уједначен у просечности социо-економских показатеља. Препорука за будућа истраживања била би да се спроведу на већем узорку и у различитим животним срединама. 5. РЕЗИМЕ У више истраживања аутори су испитивали да ли различите социолошке карактеристике могу стимулативно или дестимулативно утицати на развој моторичких потенцијала деце. Нешто ређе су рађена таква истраживања на узорку девојчица адолесцентног узраста. Аутори актуелног истраживања желели су да провере повезаност између неких социо-економских показатеља са моторичким способностима ученица седмог разреда основне школе код нас. Резултати истраживања потврдили су значајне корелације између испитиваних простора код неколико показатеља. Ипак, препорука за будућа истраживања је да се она спроведу на већем узорку из различитих социјалних средина

51 6. ЛИТЕРАТУРА Aktop, A. (2010). Socioeconomic Status, Physical Fitness, Self-Concept, Attitude toward Physical Education, and Academic Achievement Of Children. Perceptual and Motor Skills, 110 (2), Bobbio, T.G., Morcillo, A.M., Barros, A.D.A., & Gimenes Goncalves, V.M. (2007). Factors associated with inadequate fine motor skills in Brazilian students of different socioeconomic status. Perceptual and Motor Skills, 105, Council of Europe (1993). Eurofit: Handbook for the Eurofit Tests of Physical Fitness. ed. 2. Strasbourg. Council of Europe. de Barros, K.M.F.T., Fragoso, A.G.C., de Oliveira, A.L.B., Cabral, J.E., & de Castro, R.M. (2003). Do environmental influences alter motor abilities acquisition? A comparison among children from day-care centers and private schools. Arquivos de Neuro- Psiquiatria, 61, Drenowatz. C., Eisenmann. J.C., Pfeiffer. K.A., Welk. G., Heelan. K., Gentile. D., & Walsh. D. (2010). Influence of socio-economic status on habitual physical activity and sedentary behavior in 8- to 11-year old children. BMC Public Health, 10, 214. Gottfredson, L. S. (2004). Intelligence: Is it the epidemiologists elusive fundamental cause of social class inequalities in health? Journal of Personality and Social Psychology, 86, Fleming-Moran. M., & Thiagarajah. K. (2005). Behavioural interventions and the role of television in the growing epidemic of adolescent obesity data from the 2001 Youth Risk Behavioural Survey. Methods Inf Med. 44(2) Hallal. P.C., Victora. C.G., Azevedo. M.R., & Wells. J.C. (2006). Adolescent physical activity and health: a systematic review. Sports Med.. 36(12) Hardy, L.L., Reinten-Reynolds, T., Espinel, P., Zask, A., & Okely, A.D. (2012). Prevalence and Correlates of Low Fundamental Movement Skill Competency in Children. Pediatrics, 130 (2), Хошек. А. (2004). Елементи социологије спорта II. Социјални статус и спорт. Лепосавић: Факултет за физичку културу

52 Матић. Р., и Јакшић. Д. (2007). Социо-економске карактеристике и моторичко понашање девојчица млађег школског узраста. У Бала, Г. (Ур.). Зборник радова Антрополошки статус и физичка активност деце. омладине и одраслих (пп ). Нови Сад: Факултет спорта и физичког васпитања. Микалачки. М. Хошек-Момировић А., и Бала Г. (2006). Повезаност социјалног статуса родитеља са физичком активношћу ученица основних школа. У Бала. Г. (Ур.). Зборник радова Антрополошки статус и физичка активност деце. омладине и одраслих (стр ). Нови Сад: Факултет спорта и физичког васпитања. Molfese, V. J., Modglin, A., & Molfese, D. L. (2003). The role of environment in the development of reading skills. Journal of Learning Disabilities, 36, Patrick. K.. Norman. G.J., & Calfas, K.J. (2004). Diet. physical activity. and sedentary behaviours as risk factors for overweight in adolescence. Arch Pediatr Adolesc Med. 158(4) Радовановић, Д., Александровић, М., Стојиљковић, Ђ. Н., Игњатовић, А., Поповић, Т., и Маринковић, М. (2009). Утицај тренинга у преадолесцентном узрасту на кардиореспираторну издржљивост. Acta Medica Medianae, 48, Sallis. J.F.. Simons-Morton. B.G., & Stone. E.J.. (1992). Determinants of physical activity and interventions in youth. Med Sci Sports Exerc.. 24(6) Twenge, J. M., & Campbell, W. K. (2002). Self-Esteem and Socioeconomic Status: A Meta- Analytic ReviewPers Soc Psychol Rev February, 6 (1),

53 ПРЕДВИЂАЊЕ РЕЗУЛТАТА У ПРСНО КЛАСИЧНОМ СТИЛУ НА ПАРАОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА ГОДИНЕ 1 Марко Александровић, 1 Милош Познан, 1 Ненад Стојиљковић, 2 Иван Јанковић, 3 Мирослав Живковић, 4 Ајриш Ишик 1 Факултет спорта и физичког васпитања, Универзитет у Нишу, Ниш, Србија 2 Висока школа за васпитаче, Алексинац, Србија 3 Висока спортска и здравствена школа, Београд, Србија 4 Истанбулски градски клуб, Истанбул, Турска Циљ истраживања је утврђивање тренда развоја резултата на параолимпијским играма (ПОИ) код пливача са физичким хендикепом у у дисциплинама 50m и 100m прсним стилом. Поред тога, циљ је формирање модела предикције резултата освајача медаља на следећим ПОИ. За испуњење циљева истраживања, израђена је база података резултата пливача са физичким хендикепом - освајача медаља у дисциплинама 50m и 100m прсним стилом на последњих пет ПОИ. Узети су резултати пливача у класама од SB2 до SB9 у мушкој конкуренцији. На основу утврђеног тренда развоја резултатаосвајача медаља, израђен је модел предикције резултата могућих освајача медаља на ПОИ 2016 и то помоћу модела квадратне регресионе анализе.предвиђа се да ће резултати пливача са физичким хендикепом, освајача медаља у дисциплинама прсним стилом на наредним ПОИ, бити побољшани у односу на претходних пет ПОИ. Значај овог рада је у томе што се може дати одговор тренерима у параолимпијском пливању који резултат њихов пливач мора да плива да би очекивао медаљу. Кључне речи: предвиђање, параолимпијске игре, пливање, прсно-класични стил. 1. УВОД У сваком параолимпијском спорту критеријум за груписање спортиста према степену лимитираних активности који се добија на основу степена инвалидитета иназива се спортска класа (Oh et al, 2013). Сви параолимпијски спортови имају систем једнаке конкуренције (Howe & Jones, 2006; Purdue& Howe, 2013). Класификација у параолимпијском пливању има сврху да се минимизира утицај

54 ивалидитета на активности (Daly et al., 2001; Daly et al., 2003;Fulton et al., 2009a). На основу параолимпијских пливачких категорија класификација, одређено је који спортисти имају право да се такмиче и како су груписани на такмичењу. Параолимпијско пливање обухвата три врсте инвалидитета: физички, визуелни и интелектуални.имена спортских класа у пливању састоје се од префикса S, SM или SB и броја. Префикс означава дисциплину (стил), а број спортску класу у којој се спортиста такмичи. Префикси означавају: S- краул, делфин и леђни стил, SM мешовито и SB - прсни стил. Постоји укупно 14 класа у параолимпијском пливању (мањи број означава већи степен инвалидитета него већи број). Постоји десет различитих спортских класа за такмичаре са физичким инвалидитетом, које се броје од 1-10 (1-9 за прсно-класични стил). Пливачи са визуелним оштећењем такмиче се у спортским класама 11-13, док такмичари са са интелектуалним инвалидитетом су у категорији 14 (Александровић et al., 2016). Током историје ПОИ, класификациони систем се често мењао (Daly & Martens, 2011). Велики број класа, а самим тим и дисциплина, компликовао је организацију пливачких такмичења. Од ПОИ у Атланти године па све до данас се спроводи један јединствен класификациони систем. Приступ тренингу пливача параолимпијаца се не разликује од приступа тренингу олимпијаца. За наступ на великим такмичењима (ПОИ 1, СП 2, ЕП 3 ) се постављају све строжије норме за наступ. Пракса показује да се померају се границе у резултатима на сваком наредном великом такмичењу (Fulton et al, 2009b; Fulton et al, 2010; Burkett et al., 2010). Зато је потребно познавати и предвидети које је спортско достигнуће потребно за освајање медаље на одређеном такмичењу. ПОИ као централни спортски догађај у спорту ОСИ, завршетак једног четворогодишњег циклуса тренажног планирања, круна је сваког параолимпијца. Да би се на таквом спортском догађају освојила 1 Параолимпијске игре 2 Светско првенство 3 Европско првенство

55 медаља, потребно је познавати трендове постигнутих резултата и предвидети исте на наредном такмичењу. Ранија истраживања су показала да у параолимпијском пливању слободним стилом може да да се предвиди резултат на највећем спортском догађају (ПОИ) на основу резултата на претходних пет (Veličković et al., 2015). Ово истраживање има примарни циљ да се утврди тренд развоја резултата на параолимпијским играма код пливача са физичким хендикепом у у дисциплинама 50m и 100m прсним стилом. Поред тога, циљ је и формирање модела предикције резултата освајача медаља на следећим параолимпијским играма који ће постићи пливачи са физичким хендикепом у пливању прсним стилом. 2. МЕТОД За испуњење циљева истраживања, израђена је база података резултата пливача са физичким хендикепом - освајача медаља у дисциплинама 50m и 100m прснимстилом на последњих пет ПОИ (1996. у Атланти, у Сиднеју, у Атини, у Пекингу и у Лондону). У обзир су се узели резултати пливача у класама које се односе на физички хендикеп, од SB2 до SB9, у мушкој конкуренцији. На основу утврђеног тренда развоја резултатаосвајача медаља пливача са физичким хендикепом у дисциплинама 50m и 100m прснимстилом на последњих пет ПОИ, израђенје модел предикције резултата могућихосвајача медаља на следећим ПОИ у Рио де Жанеиру. Модел предикције резултата могућих освајача медаља на наредним ПОИ је израђен помоћу модела квадратне регресионе анализе

56 3. РЕЗУЛТАТИ Табела 1. Приказ резултатана пливача у класaма SB2- SB3 освајача медаља у дисциплинама 50m прсним стилом на последњих пет ПОИ. ПОИ Класа SB2 Класа SB3 З С Б З С Б ,59 63,67 67,51 50,07 58,33 60, ,56 63,22 64,46 52,87 53,93 56, ,27 61,17 63,2 51,27 55,03 55, ,06 49,91 52, ,5 58,23 58,51 50,00 50,18 52, ,5 56,92 56,35 49,47 47,38 47,97 Легенда: ПОИ Параолимпијске игре, З злато, С сребро, Б бронза Напомена: болдирани су они резултати који су били лошији у односу на претходне ПОИ за дату медаљу Генерална је оцена да су се резултати на пливача у свим испитиваним класама који су били освајачи медаља у дисциплинама 50m прсним стилом на последњих пет ПОИ перманентно побољшавали (Табела 1.). С друге стране, у 22,2% случајева (4 од 18) су пливачи који су освојили неку медаљу имали спорије време у односу пливаче који су на претходним ПОИ освојили исто одличје. То је присутно претежно у оним класама, где су степени физичког инвалидитета прилично високи. Кратка дистанца и кратко трајање трке у дисциплини 50m прсним стилом је разлог што су се такви појединачни случајеви и дешавали. Реч је о спринтерској дисциплини у којој диспозиција брзине долази до пуног изражаја, а познато је да не брзину може незнатно да се утиче тренингом

57 Табела 2. Приказ резултатана пливача у класaма SB4- SB9освајача медаља у дисциплинама 100m прсним стилом на последњих пет ПОИ. Класа SB4 Класа SB5 Класа SB6 Класа SB7 Класа SB8 Класа SB9 ПОИ З С Б З С Б З С Б З С Б З С Б З С Б ,20 103,33 105,66 91,50 98,59 99,70 91,78 93,62 94,92 85,92 88,86 91,17 79,96 82,80 83,7 74,63 78,19 79, ,37 101,32 104,83 94,15 96,12 96,96 93,72 94,53 95,23 85,13 85,16 92,56 77,86 80,21 81,94 73,91 74,63 77, ,22 108,33 109,37 93,01 95,98 96,31 89,93 89,96 93,57 83,28 84,20 85,72 70,40 79,47 79,59 71,13 71,79 71, ,61 100,39 102,04 94,69 95,41 96,11 87,22 88,20 89,96 82,18 83,36 84,01 67,01 72,39 73,44 68,58 69,58 70, ,27 96,92 97,23 94,06 94,98 96,84 80,17 85,23 87,09 78,77 82,04 82,62 67,45 69,88 71,09 64,02 65,70 67, ,55 97,93 97,93 95,18 93,84 95,21 79,65 83,38 85,88 77,88 80,09 79,52 61,78 66,85 67,84 62,49 62,97 64,04 Легенда: ПОИ Параолимпијске игре, З злато, С сребро, Б бронза Напомена: болдирани су они резултати који су били лошији у односу на претходне ПОИ за дату медаљу

58 Генерална је оцена да су се резултати на пливача у свим испитиваним класама који су били освајачи медаља у дисциплинама 100m прсним стилом у мушкој конкуренцији на последњих пет ПОИ перманентно побољшавали (Табела 2.). С друге стране, постоји 12,2% случајева (11 од 90) где су пливачи који су освојили неку медаљу имали спорије време у односу пливаче који су на претходним ПОИ освојили то исто одличје. Међутим, то је присутно претежно у оним класама где су степени физичког инвалидитета прилично високи. 4. ДИСКУСИЈА Модел предикције резултата могућих освајача медаља на наредним ПОИ је израђен помоћу модела квадратне регресионе анализе. На основу овог модела, установљено је да је у свакој класи у дисциплини 50m прсним стилом предвиђено побољшање резултата. Уочљив напредак у резултатима, чак и на оваквој краткој дистанци од 50m прсним стилом, има своја објашњења. Пре свега, стално се повећавала селекциона база из које су се добијали пливачи. С друге стране, значајно мањи број случајева где су пливачи који су освојили медаљу имали спорије време у односу пливаче који су на претходним ПОИ.То значи да су тренинг и пратећи елементи планирања, програмирања и дијагностицирања тренажног процеса имали одлучујућу улогу у прогресу резултата(veličkovićet al., 2015).. Модел предикције резултата могућих освајача медаља на наредним ПОИ је израђен помоћу модела квадратне регресионе анализе. На основу овог модела, установљено је да је у свакој класи у дисциплини 100m прсним стилом предвиђено побољшање резултата. Такође, велики број пливача са инвалидитетом, нарочито они у средњим (SB5-SB7) и вишим класама (SB8-SB9) су пливали у инклузивним клубовима, тј. са пливачима без инвалидитета, што је перманентно стимулисало пливаче са инвалидитетом да на тренинзима и такмичењима (инклузивним) пружају максимум. Утицај интердисциплинарног приступа, учешће стручњака из

59 више научних области (психологија, физиотерапија, спортска медицина) и спортских професија (пливачки тренери, кондициони тренери у води и на сувом) имао је за последицу је напредак пливачких резултата (Александровић et al., 2016).. Формула 1. Предвиђање од највећих могућих резултата добитника медаљана ПОИ ЗАКЉУЧАК После спроведеног истраживања, могу се донети следећи закључци: 1. Утврђен је тренд развоја резултата на ПОИ код пливача са физичким хендикепом у у дисциплини 50m прсним стилом. Резултат пливача са физичким хендикепом освајача медаља у дисциплинама 100m прснимстилом на наредним ПОИ биће побољшан у односу на претходних пет ПОИ. 2. Утврђен је тренд развоја резултата на ПОИ код пливача са физичким хендикепом у у дисциплини 100m прсним стилом. Резултат пливача са физичким хендикепом освајача медаља у дисциплинама прсним стилом на наредним ПОИ биће побољшан у односу на претходних пет ПОИ. 6. Значај овог рада је у томе што се може дати одговор тренерима у параолимпијском пливању који резултат њихов пливач мора да плива да би очекивао медаљу

60 7. ЛИТЕРАТУРА Александровић, М., Јоргић, Б., & Мирић, Ф. (2016). Холистички приступ адаптивном физичком вежбању уџбеник за студенте мастер академских студија. Ниш: Факултет спорта и физичког васпитања. Burkett, B., Mellifont, R., & Mason, B. (2010). The influence of swimming start components for selected Olympic and Paralympic swimmers. Journal of Applied Biomechanics, 26(2), Daly, D. J., Djobova, S. K., Malone, L. A., Vanlandewijck, Y., & Steadward, R. D. (2003). Swimming speed patterns and stroking variables in the Paralympic 100-m freestyle. Adapted Physical Activity Quarterly, 20(3), Daly, D. J., Malone, L. A., Smith, D. J., Vanlandewijck, Y., & Steadward, R. D. (2001). The contribution of starting, turning, and finishing to total race performance in male Paralympic swimmers. Adapted Physical Activity Quarterly,18(3), Daly, D., &Martens, J. (2011). Competitive Swimming and Disabilities. In: Seifert, L., Chollet, D., &Mujika I. (Eds.), World Book of Swimming: From Science to Performance. Hauppauge NY: Nova Science Publishers Inc. Fulton, S. K., Pyne, D. B., & Burkett, B. (2009a). Quantifying freestyle kick-count and kick-rate patterns in Paralympic swimming. Journal of Sports Sciences,27(13), Fulton, S. K., Pyne, D. B., Hopkins, W. G., & Burkett, B. (2009b). Variability and progression in competitive performance of Paralympic swimmers. Journal of Sports Sciences, 27(5), Fulton, S. K., Pyne, D. B., Hopkins, W. G., & Burkett, B. (2010). Training characteristics of paralympic swimmers. The Journal of Strength & Conditioning Research, 24(2), Howe, P. D., & Jones, C. (2006). Classification of disabled athletes:(dis) empowering the paralympic practice community. Sociology of Sport Journal,23(1), Oh, Y. T., Burkett, B., Osborough, C., Formosa, D., & Payton, C. (2013). London 2012 Paralympic swimming: passive drag and the classification system.british Journal of Sports Medicine, 47(13), Purdue, D. E., & Howe, P. D. (2013). Who s in and who is out? Legitimate bodies within the Paralympic Games. Sociology of Sport Journal, 30(1),

61 Veličković, D., Aleksandrović, M., Madić, D., Kottaras, S., Ozsari, M., Arslan, D. (2015). Predicting results in freestyle disciplines at the 2016 paralympic games for swimmers with a physical disability. In: Pantelić, S. (Ed.), XVIII Scientific Conference FIS COMMUNICATIONS 2015" in physical education, sport and recreation and I International Scientific Conference Book of Proceedings. (pp ). Niš: Faculty of Sport and Physical Education of University of Niš

62 ПРИЛОГ СТРАТЕГИЈИ РАЗВОЈА ГОЛБАЛА У СРБИЈИ 1 Милош Грлица, 1 Драган Сремчевић, 1 Марко Александровић, 1 Петар Митић, 2 Иван Јанковић 1 Факултет спорта и физичког васпитања, Универзитет у Нишу, Србија 2 Висока школа за васпитаче, Алексинац, Србија Физичко вежбање може позитивно утицати код деце и младих са оштећењем вида. Голбал je спорт се сматра личном картом особа са оштећењем вида. Настао је као део рехабилитације ратних ветерана. На Параолимпијским играма (ПОИ) се појавио као демонстрациони спорт. Од се налази у редовном програму ПОИ. СФРЈ је била светска велесила у голбалу. Злато на ПОИ се сматра зенитом тих успеха. У међувремену, голбал се негде изгубио. Наша национална селекција се годинама не појављује ни на европским првенствима. Свих ових година, тачније до краја није постојала координисана и организована акција да се то промени. Тада је донешен Оквирини план стратегије за буђење и развој голбала у Србији којом руководи носилац националног спортског признања и бивши атлетичар са оштећењем вида, Милош Грлица. У раду су изложене главне тезе поменуте стратегије и SWOT анализа за развој голбала у Србији. Кључне речи: оштећење вида, голбал, развој, SWOT анализа. 1. УВОД Облици оштећења вида подразумевају: слепоћу и слабовидост (Савез слепих Србије, 2011; Gray & Gordy, 2014). Оштећење вида смањује могућност ефикасног и успешног кретања што неповољно утиче на психофизички развој детета. То доводи до повећаног ризика од обољевања (Kozomara & Kozomara, 2010), јер деца и младе особе са оштећењем вида имају низак ниво учешћа у физичким активностима (Grbović, 2005; Aslan et al., 2012; Ćosić et al., 2014). Такође, они проводе мало времена у физичким активностима од умереног до

63 јако учесталог интензитета (Kozub & Oh, 2004; Houwen, Hartman, & Visscher, 2009). Припадници ове популације имају нижи ниво физичког фитнеса од својих вршњака (Lieberman & McHugh, 2001; Lieberman et al., 2010; Reinehr et al, 2010), као и ниво учешћа у физичким активностима (Demirturk & Kaya, 2015). С друге стране, на ове последице се може утицати (Davis, 2011; Winnick, 2011), па су истраживања показала да физичко вежбање може позитивно утицати код деце и младих са оштећењем вида, што може довести до побољшања у функционалним, моторичким и физиолошким показатељима (Chen & Lin, 2011; Paravlić et al., 2015), као и социјалним показатељима (Jessup et al., 2010; Movahedi et al., 2011). Многа циљана истраживања показују да је голбал спорт који позитивно утиче на свеукупни развој деце и младих са оштећењем вида (Çolak et al., 2004; Çalışkan et al., 2006; Karakaya et al., 2009; Çalışkan et al., 2011; Scherer et al., 2012; Atan & Ayca, 2015; Paravlic et al., 2015; Piva da Cunha Furtado et al., 2016), може да смањи неуропсихолошке и развојне проблеме (Yildirim et al., 2013), а природа голбала као тимског спорта утиче и на смањену усамљеност особа који га упражњавају (Kizar et al., 2016). 2. ПОЧЕЦИ И РАЗВОЈ ГОЛБАЛА Голбал се са правом сматра личном картом слепих и слабовидих особа, јер је је осмишљен да буде део рехабилитације ветерана са оштећењем вида из Другог светског рата година се сматра годином рођења ролбала, како се најпре овај спорт звао, а чија су правила су осмислили Аустријанац Ханз Лорензен и Немац Сеп Рајндле (Александровић et al., 2016). Временом је овај спорт почео да се шири планетом, па се појавио на Параолимпијским играма (ПОИ) у Торонту као демонстрациони спорт. Од ПОИ године у Арнхему, овај спорт се налази у редовном програму те спортске манифестације. На међународном плану, о голбалу води рачуна Међународна спортска асоцијација за слепе у слабовиде особе (IBSA). Поред ПОИ, голбал се игра на светским (СП) и европским (ЕП) првенствима, као и на IBSA играма. Тренутно, најуспешније

64 земље у голбалу су: Литванија, САД, Бразил, Турска, Данска, Шведска, Финска, Канада, Шпанија, Кина, Иран... (IBSA, 2016b). Пре неколико деценија, СФРЈ је била светска велесила у голбалу. Највећи успеси наше голбал репрезентације на ПОИ су: бронзана медаља у Њујорку и злато четири године касније у Сеулу (Milenković et al., 2014). На СП су освојене следеће медаље: златне медаље и 1988., а је освојена бронзана медаља. Владавина европским голбалом је манифестована са освојеним златним медаљама на ЕП 1985., и Распад бивше државе и санкције су учиниле своје, тако да је последњи трзај при светском врху наш голбал је имао године на предпараолимпијском турниру (репрезентација СРЈ се није квалификовала за ПОИ у Атланти). У међувремену, голбал се негде изгубио. Довољан је само један свеж пример. На последњем одржаном државном првенству које је органиѕовао Национални спортски савез слепих и слабовидих (НСССС) године у Београду, учествовало је осам екипа (34 такмичара). Ако се зна да мање од 30% редовно тренира и да су учесници углавном средњих година, намеће се закључак да нешто треба променити (Madić et al., 2015). Оно што иде у прилог чињеници да голбал има перспективу у Србији је да спорт није скуп. Такође, постоји једна институција која може да буде језгро за развој голбала а то је Школа за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић у Земуну. Параолимпијски комитет Србије (ПОКС) има план да управо у овој школи поново развије голбал у нашој земљи (Грлица, 2014). 3. ОСНОВЕ ГОЛБАЛА Голбал терен је идентичан одбојкашком (дугачак 18 m, широк 9 m), подељен је у три области. Неутралну област представља средина терена и дуга је 6 m. Остале две области ближе голу се називају бацачка област. Означене су за оба тима и свака је дугачка 3 m (IBSA, 2016а). Због препознавања области за игру, играчи постављају танак канап на под и прекривају га траком (траке су паралелне са линијом гола) (Madić et al., 2015). У игри учествују две екипе, свака има по

65 највише три играча у пољу и у замени. Тимови су на супротним странама терена. Сваки играч има повез на очима, без обзира на оштећење вида. Гол за голбал личи на фудбалски, дугачак је 9m, висок је 1,2m. Смештен је на гол линији. Лопта је слична величини лопте за кошарку направљена од гуме. Унутар лопте су постављена звона која звоне када је лопта у покрету. Лопта је тешка 1,6 kg. Трајање игре од два пута по 10 min. Играју се по потреби и два продужетка од по 3 min (Costa, 2014). Игра се тако што се лопта баца на другу страну, са циљем да лопта пређе гол линију (Davis, 2011). Да би знало где се лопта налази, иста емитује звук који стварају звона у њој. Сваки играч има одређену област коју покрива од зависности од своје позиције (центар, лево крило, десно крило). Играчи обе екипе у одбрани настоје да зауставе лопту и (ако је успешно зауставе) брзо је баце према противничком голу (IBSA, 2016b). Сходно природи игре, издиференциране су три основне технике у голбалу и то: бацање, блокирање и додавање (Madić et al., 2015). Лопта сме прелетети неутралну област. Пенали у голбалу могу бити лични и тимски. Током извођења пенала сви противнички играчи, морају да се склоне са терена са изузетком од једног играча. Разлози за личне пенале су: додиривање повеза за очи док је играч на терену,бацање лопте трећи пут узастопно од стране истог играча, неке форме недозвољене одбране и неспортско понашање. Разлози за тимски пенал су: кашњење дуже од 10 s, тимско одуговлачење, неспортско понашање. 4. ОКВИРНИ ПЛАН СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА ГОЛБАЛА У СРБИЈИ Развој голбала у Србији би се развијао у три фазе: прва фаза ( ), друга фаза ( ) и трећа фаза ( ). Прва фаза ( ) За ову фазу би требало обезбедити реквизите и опрему (голбал лопте, штитнике, маске/наочаре и голбал голове). Потребно је да се направи протокол о сарадњи тројни савез НСССС- ПОКС-Школа за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић у Земуну. Током ове фазе потребно је формирати голбал

66 клубове широм Србије из којих ће се основати Голбал савез Србије. У току ове фазе, деца би се обучавала голбалу, учењу правила те игре, стицању физичке припреме. И кроз тај процес би била селектована. Посебан осврт треба имати на повећање учешћа девојчица у голбалу.важно је направити протокол о сарадњи са факултетима спорта у Београду, Нишу и Новом Саду, због развоја голбала и ван Београда (пример развоја пливања захваљујућу Факултету спорта у Нишу). Неопходна је уска сарадња ПОКС-а и НСССС-а са Републичким заводом за спорт ( два пута годишње се тестирају сви голбалисти). За време ове фазе се прави тим стручњака у саставу: голбал тренер, кондицион тренер, психолог и дефектолог (за сваки клуб ако је могуће). Наступ на што више више међунароних турнира макар у окружењу (БИХ, Румунија, Бугарска, Црна Гора...) може значајно допринету побољшању квалитета такмичарског голбала, али и мотивације младих нараштаја да се баве тим спортом. Перманетна организација голбал кампова са медијском промоцијом побољшава интересовање деце и младих за овај спорт. Друга фаза ( ) Активности из прве фазе се настављају. Нови полазници голбал школе и даље се обучавају и селектирају. Новина је да се у овој фази одржавају такмичења оних играча који су селектирани у претходном периоду. Наступа се на турнирима различитих узрасних категорија. У току ове фазе, назире се костур репрезентације за пласман у Ц групу Првенства Европе (са покушајем пласмана у Б групу). Стварање једне екипе која може да се укључи у регионалну голбал лигу и буде конкурентна за висок пласман.уз сарадњу са НСССС-ом, ПОКС-ом и IBSA, у најкраћем року да се покрене едукација судија и осталих спортских радника из голбала (класификатори, судије, тренери). Неопходна је уска сарадња ПОКС-а и НСССС-а са Републичким заводом за спорт ( два пута годишње се тестирају сви голбалисти). Трећа фаза ( ) Активности из прве и друге фазе се настављају. Нови полазници голбал школе и даље се обучавају и селектирају, а новоселектирани играчи иду на турнире

67 својих узрасних категорија. Ова фаза је и најобимнија, а самим тим и најкомпликованија. У њој је предвиђено да селекцијом и минулим радом репрезентација Србије има континуитет учешћа на великим такмичењима, да редован учесник Б групе са императивом уласка у А групу. 5. SWOT АНАЛИЗА ЗА РАЗВОЈ ГОЛБАЛА У СРБИЈИ Снаге приказане SWOT анализом представљају најјаче позитивне стране развоја голбала у Србији. Бављење голбалом није скупо. Потребан је терен одбојкашких димензија, што је широко доступно. Потребно је имати голове димензија 9m * 1,2m, звучну лопту, повез за очи и личну опрему (патике, дрес, шортс, тренерка, штитници). Постоји подршка ССС-а, ПОКС-а и НСССС-а коју у складу са својим могућностима помаже развоју голбала. Школа за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић у Земуну као пример добре праксе где се игра голбал у оквиру наставе и секција. Такође, у послеподневним часовима, управа школе уступа термин сале за тренинге голбала. Иначе, рад школе се заснива на редовном наставном плану и програму који је прилагођен деци оштећеног вида и обухвата: предшколско и припремно предшколско васпитање и образовање, основно образовање и васпитање и средње образовање и васпитање. Пример добре праксе је и ФСФВ у Нишу који обучава тренерски кадар у голбалу. За сада је један тренер оспособљен, а очекује се да почетком године буде још неколико. На тај начин се поштује Закон о спорту у коме се регулише образовање одн. оспособљеност стручних лица у спорту. Тај пример могу следити други сродни факултети у Србији

68 Табела 1. SWOT анализа за развој голбала у Србији Снаге Голбал није скуп спорт Подршка ССС-а, ПОКС-а и НСССС-а Школа Вељко Рамадановић у Земуну као пример добре праксе Постојећа сарадња са ФСФВ-ом у Нишу у обуци тренерског кадра Слабости Неинформисаност популације са оштећењем вида Малобројност популације са оштећењем вида Лош систем физичког васпитања за слепе и слабовиде у инклузивним школама Скромно присуство у медијима Недоостатак кадра (класификатори и судије) Непостојање голбал клубова и савеза Шансе Ангажовање носиоца националних признања бивших голбалиста Голбал као део наставе физичког васпитања Могућност инклузије Сарадња са ФСФВ-ом у Београду, Новом Саду Стална жеља популације са оштећеним видом да се бави физичком активношћу Могућност коришћења интерната школе Вељко Рамадановић у Земуну Могућност играња већ постојеће регионалне лиге Опасности Објективне и субјективне баријере за бављење физичком активношћу Недостатак новца услед економске кризе Осипање играча током времена

69 Слабости представљају проблеми, мањкавости и потешкоће које се након идентификације могу исправити увођењем адакватних промена. Једна од њих је неинформисаност популације особа са оштећењем вида о могућностима за бављењем физичким вежбањем, па самим тим и голбалом. Видљивост НССССа у ССС-у и припадајућим локалним организацијама мора да се побољша, акцијом обе стране. Смањењем броја становника, сразмерно се смањује и број особа са оштећењем вида (процена је да их је у Србији постоји од до 16000, од тога је до 20% деце и младих). Из тих разлога, теже је придобити припадника ове популације да се бави спортом. Иако добро регулисана на папиру, лоше се спроводи настава физичког васпитања са ученицима са оштећењем вида у инклузивним школама. Та деца се током наставе маргинализују, без стимулације су током часова. Једна од могућности да се то исправи је увођење голбала у наставне активности за све ученике. Скромно присуство у медијима свих ових година је слабост која може да се лако отклони. Информисање са последње одржаног кампа у Пироту даје наду да ће се ова слабост претворити у снагу. Да би се неки спортиста са оштећењем вида класификовао, мора да оде на неко такмичење у иностранство. Зато је потребно да се образују бар два класификатора, лекара специјалиста офтамологије, који ће да врше ову делатност. Тиме би се решило питање класификације спортиста са оштећењем вида из свих спортова. Уз то, потребно је обучити бар четири судије за голбал. Ова слабост може да буде отхклоњена координацијом ПОКС-а, ССС-а и НСССС-а. До сада је НСССС водио рачуна о голбалу, када је реч о државном првенству. Међутим, на прсте једне руке се могло набројати особе које су се систематски бавиле овим спортом. Како Закон о спорту захтева оснивање гранских спортских клубова и савеза, неопходно је то и спровести. Формирање голбал савеза би се формално решио и статус голбала који би као независно правно лице могао да делује проактивно у свом развоју

70 Шансе за развој голбала леже у чињеници да постоји неколико носиоца националних признања из златног доба југословенског голбала. Њихово ангажовање за промоцију, тренинг и организацију голбала ће у значајној мери помоћи развој овог спорта. Голбал може да буде део наставе физичког васпитања и секција у специјализованим школама и одељењима за ученике са оштећењем вида, али и инклузивних школа. Зато је потребно да се иницирају такве акције и активности. Потребно је да у, пре свега, великим градовима, где постоје факултети спорта, успостави сарадња са тим институцијама. По неписаном правилу, у тим градовима је највише особа са оштећењем вида. Стручна пракса студената током тренинга голбала је једна од могућих заједничких акција новоформираног савеза и академских институција које едукују стручњаке у спорту. Неоспорно је присутна стална жеља популације са оштећеним видом да се бави физичком активношћу. Та чињеница треба да буде искоришћена за бављење голбалом, поред осталих спортова. Школа за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић у Земуну организује васпитни рад, смештај, исхрану и превентивну здравствену заштиту и негу ученика у Дому. Поменути дом функционише са половичним капацитетима, па је тај ресус интересантан за учесталије припреме и боравак голбалиста ван Београда. Већ неколико година се игра Средњеевропска голбал лига, регионална лига са шест клубова из Словеније, Мађарске и Хрватске. Учешћем у тој лиги бар једног клуба из Србије подићи ће квалитет голбала у Србији. Опасност и претња за развој сваког спорта је осипање спортиста. Највећа вредност сваке спортско-рекреативне активности су људи који се баве њима (самим тим, особе које се баве голбалом). Из разних објективних и субјективних разлога, није лако да се одржи број људи који се баве овим спортом

71 Недостатак новца услед економске кризе је константан проблем свих спортских организација. Држава и локална самоуправа имају ограничена средства опредељена за спорт. Голбал је спорт није интересантан за спонзоре, тако да ће обезбеђивање средстава бити велики проблем. 6. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Голбал је спорт који помаже особама са оштећењем вида да позитивно трансформишу свој антрополошки статус. Иако је био најуспешнији у свету (пред распад бивше СФРЈ), тренутно стање овог спорта у нашој земљи се може описати са једном речју неразвијен. Охрабрује чињеница да постоји план да се то стање промени. Реч је о стратешком документу под називом Оквирни план стратегије за буђење и развој голбала у Србији који је саставио Милош Грлица, легендарни спортиста са оштећењем вида. Стратегија је оквирно дефинисала период од три фазе, а последња се завршава године. Извршена SWOT анализа тренутног стања голбала у Србији је дала основне смернице за развој голбала у Србији и може се сматрати пратећим документом Оквирног план астратегије за буђење и развој голбала у Србији. 7. ЛИТЕРАТУРА Aslan, U. B., Calik, B. B., & Kitiş, A. (2012). The effect of gender and level of vision on the physical activity level of children and adolescents with visual impairment. Research in developmental disabilities, 33(6), Atan, T., & Ayca, M. (2015). Effect of goalball sport on physical performance of visually impaired students. Journal of Social Sciences Research, 7(1), Çalışkan, E., Pehlivan, A., Erzeybek, M. S., Kayapınar, F. C., Agopyan, A., Yuksel, S., & Dane, S. (2011). Body mass index and percent body fat in goalball and movement education in male and female children with severe visual impairment. Neurology, Psychiatry and Brain Research, 17(2),

72 Çalışkan, E., Pehlivan, A., İnal, S., Dane, Ş., & Akar, S. (2006). Effects of goalball game and movement training on the physical fitness of visually impaired children. Journal of Physical Education and Sport Sciences, 8(3), Chen, C. C., & Lin, S. Y. (2011). The impact of rope jumping exercise on physical fitness of visually impaired students. Research in Developmental Disabilities, 32(1), Çolak, T., Bamaç, B., Aydin, M., Meriç, B., & Özbek, A. (2004). Physical fitness levels of blind and visually impaired goalball team players. Isokinetics and exercise science, 12(4), Costa, C. D. M., Souza, J. V. D., & dos Anjos, J. (2014). O Goalball e a Percepção Auditiva: um Relato de Experiência. ADAPTA, 9(1), Ćosić, M., Kasum, G., Radovanović, S., & Koprivica, V. (2014). Characteristics of balance persons with impaired sense of vision.godišnjak Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, (20), Davis, R.W. (2011). Teaching Disability Sport: A Guide for Physical Educators - 2nd Edition. Champain (IL): Human Kinetics. Demirturk, F., & Kaya, M. (2015). Physical Education Lessons and Activity Status of Visually Impaired and Sighted Adolescents. Medical science monitor: international medical journal of experimental and clinical research, 21, Gray, R. N., & Gordy, L. J. (2014). Disability and Impairment (Vol. 14). Attorneys Textbook of Medicine (Third Edition). Grbović, A. (2005). Fizičke aktivnosti slabovidih učenika - interesovanja i navike. Istraživanja u defektologiji, (7), IBSA (2016b). Goalball General Information [Internet] Доступно на: [приступљено 13. септембар 2016] IBSA (2016а). International Blind Sports Federation Goalball Rules [Internet] Доступно на: септембар 2016] Jessup, G. M., Cornell, E., & Bundy, A. C. (2010). The treasure in leisure activities: Fostering resilience in young people who are blind. Journal of Visual Impairment & Blindness, 104(7),

73 Karakaya, İ. Ç., Aki, E., & Ergun, N. (2009). Physical fitness of visually impaired adolescent goalball players. Perceptual and motor skills, 108(1), Kizar, O., Dalkilic, M., Kargun, M., Ramazanoglu, F., & Bayrak, M. (2016). Comparison of Loneliness Levels in Visually Impaired from Different Sports Branches. Anthropologist, 24(3), Kozomara, R., & Kozomara, B. (2010). Causes of blindness in the Republic of Srpska. Medicinski pregled, 63(5-6), Lieberman, L. J., Byrne, H., Mattern, C. O., Watt, C. A., & Fernández-Vivó, M. (2010). Healthrelated fitness of youths with visual impairments. Journal of Visual Impairment & Blindness, 104(6), 349. Madić, D., Stanojević, I., Aleksandrović, M., & Jorgić, B. (2015). Goalball sport for people with visual impairments. In Rajić, D. (Ed.), Book of Proceedings of the 8 th International Interdisciplinary scientific technical conference Horizons (pp ). Subotica: Vocational training for prescool teachers and sports trainers. Milenković, D., Milenković, V., & Cvetković, S. (2014). Serbian/Yogoslav athletes participation at Paralympic Games. Materiales para la Historia del Deporte, (12), Movahedi, A., Mojtahedi, H., & Farazyani, F. (2011). Differences in socialization between visually impaired student-athletes and non-athletes. Research in developmental disabilities, 32(1), Paralympic Movement (2016). Goalball [Internet]Dostupno na: [приступљено 13. септембар 2016] Paravlic, A., Aleksandrovic, M., Zivkovic, D., Radovanovic, D., Madic, D., Djordjevic, S., & Konicanin, A. (2015). The effects of exercise programs on visually impaired children: A systematic review study. Facta Universitatis, Series: Physical Education and Sport, 13(2), Piva da Cunha Furtado, O. L., Pereira Morato, M., Potenza, M., & Gutierrez, G. L. (2016). Health-Related Physical Fitness among Young Goalball Players with Visual Impairments. Journal of Visual Impairment & Blindness, 110(4),

74 Reinehr, T., Dobe, M., Winkel, K., Schaefer, A., & Hoffmann, D. (2010). Obesity in disabled children and adolescents. Deutsches Ärzteblatt International, 107(15), Scherer, R. L., Karasiak, F. C., da Silva, S. G., & Petroski, É. L. (2012). Morphological profile of goalball athletes. European Journal of Human Movement, 28, Winnick, J. P. (2011). Adapted Physical Education and Sport. Champaign (IL): Human Kinetics. Yildirim, S., Yuksel, R., Doganay, S., Gul, M., Bingol, F., & Dane, S. (2013). The Benefits of Regular Physical Activity on Hearing in Visually Impaired Adolescents. European Journal of Basic Medical Sciences, 3(1), Александровић, М., Јоргић, Б., & Мирић, Ф. (2016). Холистички приступ адаптивном физичком вежбању уџбеник за студенте мастер академских студија. Ниш: Факултет спорта и физичког васпитања. Грлица, М. (2014). Оквирини план стратегије за буђење и развој голбала у Србији. Београд: Параолимпијски комитет Србије (необјављени материјал). Савез слепих Србије (2011). Одлука о дефиницији слепоће. Београд. Савез слепих Србије

75 ЕЛЕМЕНТАРНЕ ИГРЕ И ЊИХОВА ПРИМЕНА У ТРЕНИНГУ КОШАРКАША У КОЛИЦИМА Весна Немец, Иван Крстић, Срђан Милосављевић, Александар Гаџић, Милена Димитријевић Факултет за физичку културу и менаџмент у спорту, Универзитет Сингидунум, Београд Бавећи се проблематиком инклузије спортиста са инвалидитетом у нашој земљи, аутори долазе на идеју да спроведу истраживање о применљивости елементарних игара у тренингу кошаркаша у колицима. Циљ истраживања је био пронаћи адекватне постојеће или модификоване елементарне игре које би се могле применити у њиховом тренингу, али и осмислити нове у складу са њиховим моторичким способностима. Осим тога, спроводећи интервју пре и после тренинга са елементарним играма, добили су повратну информацију од ових кошаркаша у вези са њиховим тренажним процесима и спортским потребама. Израженим позитивним ставом испитаника о елементарним играма, потврђена је могућност њихове употребе у тренингу спортиста са инвалидитетом што је отворило пут даљим истраживањама о примени ових игара у складу са различитим тренажним потребама и циљевима. Кључне речи: елементарне игре, кошарка у колицима, инвалидитет, тренажни процес, инклузија 1. УВОД На почетку самог истраживања, извршена је селекција елементарних игара на основу њихове применљивости у овом посебном случају. Истраживање је обухватило три групације елементарних игара оригиналне (постојеће) од којих се очекивало да се у свом основном облику примене у тренингу кошаркаша у колицима, модификоване игре за њихове потребе и моторичке могућности и нове елементарне игре осмишљене искључиво за ову прилику

76 Свака од групација је садржала по пет игара са њиховим варијантама, а за потребе овог рада наведене су неке од њих у прилогу. Након извршене селекције, одлучено је да се могућност њихове конкретне примене у пракси провери на узорку од дванаест кошаркаша у колицима КК Сингидунум. Ови кошаркаши су узраста од 26 до 54 година, са различитим степеном инвалидитета, односно оценама на основу којих је, између осталог, процењен и степен покретљивости њиховог трупа у виду ротације или нагињања унапред. Информације о степену њихових моторичких способности биле су од пресудног значаја за проналажење адекватних елементарних игара. На тај начин се добио и увид у то колики је простор за осмишљавање нових у складу са њиховим физичким могућностима и потребама. Пре почетка тренинга извршен је интервју, не би ли се што боље упознали са њиховим ставом о досадашњим тренинзима и генералним условима живота, али и упознатошћу са елементарним играма и њиховом применом у спорту. Показало се да ови спортисти налазе велико задовољење у бављењу кошарком, али да су услови веома незадовољавајући. Од тога да немају довољно термина за тренинге, до чињенице да нису предвиђење олакшице за овај вид активности од стране државе, наглашено је у неколико наврата током почетног интервјуа. Међутим, радују их тренинзи и такмичења, јер без обзира на невероватни напор, они осећају задовољење у умору и спортском остварењу. Испоставило се да нико од њих није упознат са улогом елементарних игара, иако је неколицина чула за тај термин. Својом структуром и реализацијом игра ослобађа нагоне а такође подражава живот и активност одраслих, па према томе није сама себи циљ. Једном речју, она је могућност да се спортиста испољи у новонасталим изазовима. Након спровођења тренинга, извршен је још један интервју не би ли се добио увид и повратна информација о њиховом психо-физичком стању након примене елементарних игара у тренингу. Утисци су бити изразито позитивни, код највећег броја испитаника је постојало позитивно задовољење, иако се неколицина жалила на то да није био у питању тренинг високог интезитета на који су навикли. Овакав став је сасвим оправдан, пошто циљ овог истраживања

77 није био да се врши кондиционирање или спровођење тренинга високог интезитета, него само да се потврди могућност употребе елементарних игара у пракси, односно, тренингу кошаркаша у колицима. С обзиром на то да је циљ у потпуности остварен, што је забележено и видео записом, ово истраживање може представљати базу за нека будућа истраживања која ће извршити даљу селекцију или модификовање елементарних игара за одређене потребе тренинга. Осим тога, може условити и стварање нових игара за неке друге спортске игре које имају такмичаре са инвалидитетом, а којима је неопходно да путем елементарних игара освеже своје тренинге или постигну одређене техничке, тактичке, моторичке, психолошке или тимизацијске процесе и циљеве. 2. ОРИГИНАЛНЕ - ПОСТОЈЕЋЕ ЕЛЕМЕНТАРНЕ ИГРЕ 1. Јурка Ово је класична хваталица која се изводи на једној половини кошаркашког терена. Један јури, а остали беже. Кога додирне, тај јури. Ова игра се примењује на самом почетку тренинга у уводној фази, а њен циљ је загревање и стварање климата пред главни део тренинга. Варијанте: - Спас је када се двојица ухвате за руке. - Када се оном који јури пресече пут,он не наставља да јури истог, већ оног који му је пресекао путању

78 2. Вук и овце Игра се изводи тако што се један играч налази у обележеном делу терена преко којег остали играчи морају да пређу на супротну страну. Онај играч који се налази у тој зони јури остале и кога дотакне тај остаје са њим да хвата остале. Игра утиче на брзину реакције код особе која јури, јер мора брзо да реагује у ограниченом простору и ухвати што више такмичара. Кошарка у колицима захтева брзе промене правца. 3. Прозинка бројева Спортисти се налазе у формацији круг. Сваки има свог пара са истим бројем. Када се прозове један број двојица такмичара са истим бројем труде се да што пре обиђу круг око осталих спортиста и дођу поново на своје место. Ко пре стигне тај је победник. Варијанте: - Може да се такмичи екипно, - парни против непарних бројева - Прозивка више бројева * У главној фази тренинга ако се повећа круг може се развијати анаеробна издржљивост као и издржљивост у снази раменог појаса који је активан све време током вожње колицима

79 4.Камиказе Такмичари се налазе на чеоној линији одбојкашког терена. На знак крећу и возе колица до линије напада и враћају се назад. Затим возе до половине одбојкашког терена и враћају се назад. Варијанте: - Продужити до друге линије напада, вратити се назад а онда до чеоне линије и натраг до стартне позиције. - Враћање у назад. - Старт из различитих положаја: окренути леђима, или боком линији са које стартују. 5.Штафета - Учесници се налазе један иза другог у две наспрамне колоне. Циљ је да што пре пређу раздаљину и предају штафету дланом једни другима. Варијанте: - Лопта је у крилу. Мора се доћи до следећег учесника како би му се уручила лопта, а не бацати раније. - Вођење лопте и примопредаја исте. - Котрљање лопте. - Коришћење чуњева за извођење слалома са вођењем лопте. Ова игра може да се примењује у главном делу тренинга и уз адекватно дозирано оптерећење може да буде вишеструко корисна

80 3. МОДИФИКОВАНЕ ЕЛЕМЕНТАРНЕ ИГРЕ 1. Промена места У овој игри спортисти су распоређени у две врсте, једна наспрам друге. Зависно од циља тренинга, одређује се раздаљина између њих. На знак изводи се замена места спортиста и која екипа стигне прва та побеђује. Варијанте: - Појединачно такмичење, - Старт из различитих положаја (окренути леђима, боком, жмурећи). - Мењање места вожњом колица у назад. - *Ова игра је предвиђена да се ради у главном делу тренинга и највише утиче на развој кондиције и јачање раменог појасаи леђа. 2.Слалом лоптом Играчи су распоређени у две колоне које се налазе на супротним странама терена. Изводи се вођење лопте између чуњева са полагањем у кош. Победник је она екипа која има више постигнутих кошева. Игра се може отежати тако што се ограничи време или различитим начином вођења лопте. 3. Леђа о леђа Играчи су подељени у парове. Водити рачуна да буду приближне конституције и инвалидитета. Окренути су леђа о леђа. На

81 знак започињу гурање где је потребно да изгурају противника преко линије и то да пређу линију целим колицима. Игра се на три добијене партије. 4.Рагби кош Игра се изводи са рагби правилима, али је поентирање постизање коша. Играчи су подељени у две екипе и игра се на време. Игра је предвиђена да се изводи у завршној фази часа као вид растерећења, али може да се изводи и у осталим фазама тренинга. 4. НОВЕ ЕЛЕМЕНТАРНЕ ИГРЕ 1. КОШ Такмиче се две екипе, свака испод свог коша. Више лопти је разбацано по игралишту. На знак судије, сваки играч прилази лопти узима је са пода и брзо прилази своме кошу са циљем да убаци лопту у њега. После покушаја, одмах крећу у потрагу за другом лоптом, како би упутили што више лопти на кош за одређено време. По истеку времена сабирају се успешна убацивања и проглашава се победник. Варијанте: Само један играч убацује у кош, а суиграчи скупљају лопте и додају му ко први да пет кошева за редом, та екипа добија поен. И тако све док се не изређају сви играчи. Поени се сабирају и проглашава се победник. Појединачно такмичење (остали скупљају лопте). Такмичење у пару

82 Кош Од коша до коша 2. ОД КОША ДО КОША Такмичар је испод коша. На знак, води лопту до супротног коша, шутира док не убаци у кош, враћа се, води лопту до супротне стране и шутира,опет се враћа итако док не истекне време. По истеку времена сабирају се дати кошеви и проглашава победник. Варијанте: Такмичење парова (свако испод свога коша). Екипно такмичење. Без мерења времена, такмичење у паровима или екипно, побеђује онај који први постигне одређен број кошева. Водити лопту до коша, један покушај шутирања, вратити се до супротног коша и тако четири пута (без мерења времена или са његовим мерењем). * Уколико је циљ да се постигне прецизност применом елементарних игара, онда се не мери време у извођењу те игре