УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ Факултет за спорт и физичко васпитање

Transcript

1 УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ Факултет за спорт и физичко васпитање Утицај моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања код младих пливача (Магистарска теза) Кандидат: Иван Божовић Ментор: Проф. др Драган Тоскић Лепосавић, 2016.

2 Садржај 1. Увод Моторичке способности Морфолошке карактеристике Биомеханичке карактеристике завеслаја Досадашња истраживања Предмет, проблем и циљ истраживања Хипотезе истраживања Методе истраживања Узорак испитаника Узорак варијабли Процедура тестирања Опис тестова Опис тестова за процену моторичких способности Опис тестова за процену морфолошких карактеристика Опис тестова за процену биомеханичких карактеристика завеслаја и брзине пливања Статистичка обрада података Резултати Дискусија Закључак Литература

3 Резиме Циљ истраживања је испитати утицај моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања краул техником код младих пливача. На узорку од 32 пливача просечног узраста 12±0,6 година мерене су 7 варијабли за процену моторичких способности, 5 варијабли за процену морфолошких карактеристика, 2 варијабле за процену биомеханичких карактеристика завеслаја и брзина пливања на 50 м краул техником. Применом мултипле регресије дошло се до резултата да моторичке способности (R = 0,95; p = 0,000), морфолошке карактеристике (R = 0,829; p = 0,000) и биомеханичке карактеристике завеслаја (R = 0,679; p = 0,000) имају статистички значајан утицај на брзину пливања краул техником на кратким дистанцама код младих пливача. Брзина пливања на кратким дистанцама код младих пливача у великој мери зависи од снаге, гипкости, телесне висине и масе, распона руку, дужине шаке, броја и фреквенције завеслаја тако да пливачки тренери у селекцији младих пливача требају селекционисати појединце који испољавају већу мишићну снагу и гипкост, пливаче који су виши, тежи, који имају већи распон руку и дуже шаке, као и пливаче који имају добру ефикасност завеслаја односно који имају брзе и дуге завеслаје. Кључне речи: Моторичке способности, морфолошке карактеристике, биомеханичке карактеристике завеслаја, брзина пливања, краул техника, млади пливачи 3

4 1. Увод Успех у пливању, као и успех у свим другим спортовима, зависи од бројних фактора. Свакодневни тренинзи високог интензитета, правилна исхрана, психолошка, техничка и тактичка припрема, само су неки од фактора који доприносе успеху у пливању. Моторичке способности и морфолошке карактеристике, као саставни део атрополошког статуса човека, играју важну улогу у пливању. Моторичке способности представљају основу кретања самим тим њихов развој и испољавање је од кључног значаја за успех у спорту. Пливање, као циклични моноструктурални спорт који се изводи у специфичној средини, спада у спортове који у великој мери зависе од морфолошких карактеристика. Међутим и друге карактеристике и способности могу имати пресудан утицај на успех у пливању. Биомеханичке карактеристике завеслаја, од којих у одређеној мери зависи брзина пливања, такође имају велики значај за постизање врхунких спортских резултата у пливању. Пливање спада у групу спортова где тренинзи и такмичења започињу у релативно раном билошком и хронолошком зурасту, па је праћење односно процена моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја код младих пливача од изузетног значаја. На основу ових података можемо добити важне информације о расту и развоју деце, утицају физичких активности односно пливања на раст и развој, али и факторима од којих зависи успех у пливању код младих пливача. С обзиром на интензива прериод раста и развоја, успех у пливању односно брзина пливања код младих пливача не зависи од истих фактора као брзина пливања код одраслих пливача. На стручњацима из области спорта и физичког васпитања, професорима физичког васпитања, тренерима и научним радницима пре свега, је задатак да истражују факторе од којих зависи брзина пливања код младих пливача чиме се може побољшати тренажни процес, процес селекције али и пливачки резултати. Овај рад је, надамо се, скроман допринос том настојању. 4

5 1.1. Моторичке способности Кретање човека је природно и основно средство, сврха и чин у коме се стичу есенције животног еквилибријума и подражавају, подстичу и усаглашавају обим, интензитет и карактер функција органа, посебно оних органа у системима функционисања организма, од којих зависи ефикасност кретања (Кукољ, 2006). Успешност кретања заснованим првенствено на мишићним напрезањима објашњавана је као, у већој или мањој мери, последица одређених физичких способности, моторичких способности, психомоторних способности, психофизичких способности, кинезиолошких способности и антропомоторичких способности. Моторичке способности су сложено и до сада релативно слабо истражено подручје. Иако је стручњацима из области спорта, физичког васпитања и кретања уопштено пошло за руком да уклоне већину недостатака у приступу изучавања моторичких способности, ни до данас није на задовољавајући начин решен проблем моторичке структуре. Разлози за такво стање најчешће су приписивани лошим метријским карактеристикама мерних инструмената, нерепрезентативности узорака испитаника и неадекватним поступцима за анализу података (Станковић, 2001). Представа о физичким својствима појавила се најпре у литератури о методици физичког васпитања и спорта и тек затим постепено стекла право грађанства у физиологији спорта и другим научним дисциплинама (Зациорски, 1975). Појам физичких способности се појавио у радовима теоретичара телесног васпитања крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Данас се најчешће примењује термин ''моторичка способност'' који се у експерименталним истраживањима обично своди на операционално дефинисане латентне димензије изведене из неког система мерних инструмената (Станковић, 2001). Детаљним прегледавњем литературе могло би се доћи до неколико десетина дефиниција моторичких способности и теорија о структури моторичких способности. Зациорски (1975) је дао дефиницију према којој су моторичке способности они аспекти моторичке активности који се појављују у кретним структурама које се могу описати једнаким параметарским системом, могу се измерити идентичним скупом мера и у којима наступају аналогни физиолошки, биохемијски, когнитивни и конативни механизми. Курелић и сарадници (1975) моторичку способност дефинишу као онај део опште психофизичке способноси који се односи на одређени ниво развијености основних кретних латентних димензија човека, које условљавају успешно извршавање 5

6 кретања, без обзира да ли су то способности стечене тренингом или не. Моторичке способности су оне способности човека које учествују у решававању моторних задатака и омогућавају успешно кретање (Станковић, 2001). Моторичким способностима називају се оне способности човека које учествују у решавању моторних задатака, без обзира да ли су оне стечене тренингом или не (Малацко и Рађо, 2004). Антропомоторичке способности односе се на моторичке способности човека, без обзира на узраст и пол, али у односу на одређене врсте активности у којима је успешност постигнута напрезањем мишића, или у вези са напрезањем мишића (Кукољ, 2006). Дефинисање структуре моторичких способности звиси од методолошког приступа истраживањима на основу којих се доносе закључци (феноменолошки или функционални приступ), затим на основу начина интерпретације релевантних параметара, као и од битних својстава, до којих се ошло искуством (Кукољ, 2006). Готово сва истраживања моторичких спсособности могуће је сврстати у покушаје усмерене на таксономизацију различитих моторичких, рецептивно моторичких, и развојних тестова у групе у којима су утврђене искључиво феноменолошке карактеристике (Станковић, 2001). Истовремено, било је врло мало експерименталних истраживања којима је циљ био откривање функционалних механизама који регулишу моторичке аспекте вољних покрета. Последица таквог приступа истраживању је да стварна структура моторичког простора, која би била дефинисана на основу систематског истраживања тог сегмента психосоматског статуса, није утврђена. Моторичке димензије, као и сви фактори који регулишу психосоматски статус, представљају латентне димензије које стоје у основи спољашњих манифестација појава (Станковић, 2001). За одређивање структуре моторичког простора и њене унутрашње композиције неоходно је да се реши проблем идентификације фактора, њихових међусобних релација и хијерархијске структуре, што на основу досадашњих истраживања није на задовољавајући начин урађено. Досадашње теорије могуће је груписасти у неколико целина: - Формализоване теорије баве се саме собом, имају своју метатеорију. - Конструктивне теорије своје основне замисли и чињенице не узимају од других научних дисциплина. - Редукционе теорије ослањају се на информације граничних научних дисциплина (физиологија, биологија...) 6

7 - Моларне теорије у својој суштини узимају као основне јединице комплексе моторичких способности као целине. - Молекуларне теорије имају аналитички прилаз појавама. - Теорије вероватноће (статистика, кибернетика) баве се откривањем механизама и система моторичких способности. - Механистичке теорије претежно се ослањају на принципе биомеханике. - Класификационе теорије баве се питањима класификације. Приступи изучавању и сазнавању моторичких способности рзвијали су се историјски и у том времену су се многи међу њима узајамно препитали ии допуњавали (Станковић, 2001). Могуће их је поделити на неколико типичних: - емпиријско-интуитивни прилаз - теоријско-спекулативни прилаз - структурни или факторски прилаз - експериментални прилаз - стуктурно (факторско) експериментални прилаз Општа теорија моторичких способности садржи у себи следеће целине: - садржај теорије и полазне претпоставке - класификација на формалне и неформалне информације - класификација на конструктивне, редуктивне, и рецептивне информације - класификација на функционалне информације - класификација на моларне и молекуларне информације - класификација на механичке информације - класификација на статистичке информације - класификација на преднаучне интуитивне информације - класификација на емпиријско статистичке информације - класификација на теоријскио структурне информације Изузетан допринос сазнањима за даља истраживања подручја моторике дао је Флејшман (Fleishman), који је настојао да открије природу човекових способности и њихову повезаност са извршавањем моторичких задатака (Станковић, 2001). Он је проверавао две категорије: - моторичке способности (abilities) - психомоторне особине (skills) Установио је да су моторичке способности релативно незвисне. Истакао је да квалитет извођења кретања не зависи само од моторичких способности, психомоторних 7

8 особина и биомеханичких карактеристика него и од конгнитивних и перцептивних способности. Његов допринос је далеко шири него што је изнето, посебно када су у питању издвојене димензије које су омогућиле дифинисање базичних моторичких способности. Флејшман је посредством факторске анализе одредио постојање следећих моторичких способности: - флексибилност плитуде покрета, - динамичка флексибилност, - експлозивне сила, - динамичка сила, - статичка сила, - сила тела, - општа координација тела, - равнотежа целог тела, - кардиоваскуларна издржљивост. Гулифорд је у свом теоријском систему издвојио подсистем моторике који обухвата (Станковић, 2001): - силу, - импулсивност, - брзину, - тачност статичну, - тачност динамичну, - координацију, - флексибилност. Теорија Зациорског (1975) полази од хипотетског разјашњења и хипотетске класификације моторичких способности. Зациорски је моторичке способности поделио на: - Силу - Снагу - Брзину - Гипкост - Окретност - Издржљивост Истраживање Н. Курелића, К. Момировића и сарадника (1975) на репрезентативном узорку омладине Југославије од 11 до 17 година има посебан значај. 8

9 У том истраживању је коришћен комбинован феноменолошки и функционални приступ и утврђено је да је простор моторике уређен хијерархијски. Аутори су пошли од претпоставке да постоје следеће латентне димензије моторичких способности: - експлозивна, репетитивна и статичка снага, - тополошки изражена снага, - сегментарна брзина, - гипкост, - равнотежа, - прецизност и - координација. Жељасков (2004) моторичке способности дели на следећи начин: - Сила - Издржљивост - Брзина - Координација - Гипкост Бомпа (2006) развија структуру моторичких способности из функција силе, снаге и издржљивости и он моторичке способности дели на: - силу, - брзину - издржљивост, - снагу, - окретност, - агилност, - гипкост, - покретљивост. Као што на основу претходно изнетог можемо увидети, постоји велики број дефиниција као и теорија о структури моторичких способности. Међутим, данас се већина стручне и научне јавности води структуром моторичких способности датој од стране Зациорског (1975) по којој се моторички простор састоји из јачине, снаге, брзине, издржљивости, гипкости и окретности. Од свих моторичких способности мишићна јачина и снага су најважније за већину спортова (Бомпа, 2006). Дуго времена у стручној литератури, нарочито домаћој, појмови мишићне јачине и снаге су поистовећивани. Данас је, наравно, јасно да су 9

10 мишићна јачина и снага различите способности које се испољавају у различитим условима. Мишићна сила (јачина) подразумева способност мишића да делује против великих спољашњих оптерећења при малим брзинама скраћења мишића, док је снага способност мишића да делује релативно великим силама, при малом спољашњем отпору, али при великим брзинама скраћења мишића (Кукољ, 2006). Јачину и снагу можемо поделити према тополошком фактору па тако можемо разликовати јачину и снагу мишића ногу, трупа и руку, затим можемо разликовати експлозивну јачину односно снагу, затим издржљивост у јачини односно снази итд (Курелић и сар., 1975; Зациорски, 1975; Станковић, 2001; Бомпа, 2006; Кукољ, 2006). Мишићна јачина зависи од физиолошког пресека мишића, структуре и архитектуре мишића, дужине мишића, дужине полуге на којој мишић делује, режима рада, еластичности мишића, спољашњег оптерећења, страрости и замора док снага зависи од композиције мишићних влакана, моторног нервног система, архитектуре и дужине мишића, замора и температуре (Курелић и сар., 1975; Зациорски, 1975; Јарић, 1997; Станковић, 2001; Жељасков, 2004; Бомпа, 2006; Кукољ, 2006; Zatsiorsky & Kreamer, 2009). Под појмом брзина подразумева се способност извођења покрета или кретања максимално могућом брзином за дате услове, при чему се претпоставља да спољашњи отпор није велики и да активност не траје дуго, како не би дошло до замора (Зациорски, 1975). Посматрано са аспекта структуре брзине као моторичког својства, основни облици њеног испољавања су брзина реаговања, брзина појединачног покрета и брзина фреквенције покрета (Кукољ, 2006). Она у многоме зависи од морфолошких карактеристика (дужина полуга и њихов распоред), мишићних услова (тип мишићних влакана и број мишићних влакана у уздужном правцу), брзине емитовања нервних импулса, попустљивости синаптичких баријера, способности реактибилности ефектора, координације, мишићне снаге и других фактора (Станковић, 2001). Издржљивошћу називамо способност да се нека активност врши дуже време без смањења интензитета (Зациорски, 1975). На основу облика стварања енергије можемо разликовати неколико типова издржљивости (Станковић, 2001): - Издржљивост кратког трајања која се развија када је оптерећење између средњег и субмаксималног интензитета које траје од око 45 секунди до 2 минута. Енергија се у претежној мери ствара анаеробним путем. - Издржљивост средњег трајања која се развија при оптерећењу средњег интензитета које траје 2-8 минута. Енергија се ствара искључиво аеробним путем. 10

11 - Издржљивост дугог трајања која се развија при интензитету оптерећења малим до средњег и траје без прекида дуже од 8 минута. Енергија се ствара искључиво аеробним путем. - Брзинска издржљивост која се развија при оптерећењу субмаксималног и максималног интензитета који траје 6-45 секунди. Енергија се ствара углавном анаеробним путем. У цикличним вежбама (трчање, вожња бицикла и сл.) треба одржавати највећу брзину у периоду задатог времена или на одређеној дистанци а код ацикличних вежби (нпр. спортске игре) треба изводити максимално брза кретања. - Снажна издржљивост која се развија при оптерећењу великог до субмаксималног интензитета чији је број понављања велики. Такве вежбе истовремено развијају и издржљивост и снагу. Координација представља веома сложено подручје, и из тих разлога је она још увек недовољно проучена. Координација се дефинише као сврсисходно контролисано енергетско, просторно и временско организовање поктера у једну целину (Станковић, 2001). Из овакве дефиниције следи да је основа координације високи степен пластичности нервног система те она представља веома сложен систем у структури моторичких способности. Под координацијом се подразумева окретност, спретност, темпо, тајминг итд. Под појмом гипкости подразумева се способност вршења покрета велике амплитуде (Зациорски, 1975). Гипкост је комплексно својство и егзистира првенствено као последица дужине актуелних мишића и степена покретљивости припадајућих зглобова, а манифестује се амплитудом покрета (Кукољ, 2006). Гипкост може бити активна или пасивна, екстендирана или динамичка (Малацко и Рађо, 2004). Моторичке способности играју кључну улогу у кретању самим тим су веома важне за успех, како у другим спортовима, тако и у пливању. Сваки спорт изискује посебно испољавање одређених моторичких способости. Пливање као специфичан спорт који се изводи у специфичним спољашњим условима, изискује различити ниво моторичких способности од оних спортова чије се активности изводе на тлу. Иако у пливању учествују све моторичке способности, одређени аутори сматрају да су за постизање квалитетних резултата у пливању неопходне три компоненте: снага, издржљивост и гипкост (Counsilman, 1978). Мишићна јачина и снага играју важну улогу у пливању. Брзина пливања поготову на кратким дистанцама је претежно зависна од интензивности завеслаја, зато 11

12 пливачи врхунског квалитета намењују пуно време вежбама јачине и снаге (Тоскић, 2008). Максимална јачина и снага су присутне код деоница 50, 100 и 200 м, експозивна јачина односно снага играју важну улогу при старту, док је издржљивост у јачини односно снази такође значајан фактор успеха и те способности су уз разно учешће присутне на деоницама од 100 до 1500 м (Волчаншек, 2002). Пливачке дисциплине које нарочито изискују висок ниво јачине и снаге јесу краул и делфин техника. У цикличним спортовима којима припада пливање, издржљивост је један од важних чиниоца који доприносе пливању (Волчаншек, 2002). Такође, ако узмемо у обзир да је пливање спорт где активност може трајати од 20 секунди до неколико минута, као и да се изводи у аеробним и анаеробним режимима рада, можемо увидети значај издржљивости као моторичке способности на успех у пливању. Пливачи морају имати добро развијен и адаптиран кардиоваскуларни систем чиме ће повећати аеробну и анаеробну способност организма а тиме непосредно значајно утицати на брзину и интензитет пливања (Тоскић, 2008). На кратким деоницама (50, 100, 200 м) издржљивост кратког трајања, брзинска и снажна издржљивост играју кључну улогу, док су на средњим и дугим дистанцама (400, 800, 1500 м) издржљивост средњег и дугог трајања доминантне. Гипкост је моторичка спосбност која у пливању има значајнију улогу него код већине других спортова. Код пливача је гипкост значајно више развијена него код већине других спортиста. Пливање је циклични спорт где се основна активност спроводи у води, активност се одвија уз велики број кретних понављања у топлој води, измена тонуса у време активног завеслаја те релаксација у повратној фази омогућавају велику амплитуду кретања (Волчаншек, 2002). Већ сам боравак у води доводи до губитка силе земљине теже, атигравитациони рефлекси су у водоравном положају смањени, смањени тонус у водоравном положају, боравак у топлој води, активни циклични рад, константан отпор воде у кретању, дугогодишње бављење пливањем је значајни чинилац у повећању гипкости оних зглобова који учествују у пливању. Тако у тренингу пливача посебно место треба да заузимају вежбе које доприносе повећању и одржавању гипкости, а с тим у вези еластичност мускулатуре и везова у зглобовима одговарајуће покретљивости зглобова, који омогућавају извођење покрета са оптималном амплитудом (Тоскић, 2008). Пливање као спорт чија је суштина бити најбржи у великој мери зависи од моторичке способности брзине. У пливању значајну улогу при старту има брзина 12

13 реакције, док брзина појединачног покрета и нарочито брзина фреквенције порета имају значајну улогу у пливачким техникама. Пливање није спорт који није координационо захтеван, с обзиром да се активност изводи углавном у једној равни и око једне осе. Међутим, за реализацију пливачке технике су неопходни одређени елементи координације попут осећаја воде, осећаја времена тајминг, ритам, осећај силе у завеслају итд. Осећај воде је посебно важан координациони елемент који игра важну улогу у спортовима који се одвијају у води. Осећај воде се односу на пливачеву интуитивну способност да осети и учинковито захвати воду (Colwin, 2004). Сматра се да је осећај за воду један од талената који поседују најбољи пливачи Морфолошке карактеристике Под морфолошким карактеристикама структуре психосоматског статуса човека подразумевамо одређени систем основних антропометријских латентних димензија без обзира да ли су те димензије развијене под посебним утицајем спољашње средине (тренинга) или не (Курелић и сар., 1975). На основу досадашњих многобројних истраживања дошло се до диференцијације двају могућности утврђивања структуре морфолошких карактеристика, а то су (Малацко, & Рађо, 2004): - факториским приступом - таксономским приступом Факторским приступом са знатном сигурношћу се може тврдити да је морфолошки простор човека у суштини четвородимензионалан, а то значи да се може говорити о моделу структуре морфолошких карактеристика, који се састоје од следећа четири морфолошка фактора: - лонгитудинална димензионалност скелета одговорна за раст костију у дужину - трансверзална димензионалност скелета одговорна за раст костију у шитину - волумен и маса тела одговоран за укупну масу и обиме тела - поткожно масно ткиво одговоран за укупну количину масти у организму Антропометрија је метода мерења људског тела како у целини тако и појединих његових делова (Ђурашковић, 2009). Инструменти који се користе у антропометрији су: 13

14 - Медицинска вага која мери са тачношћу од 0.1 кг. Пре мерења вагу морамо поставити на равну и чврсту подлогу. Тачност мерења проверавамо тако што пре мерења измеримо тегове од 10 или 20 килограма. Уколико на скали ваге добијемо исте вредности, онда је вага тачна, тако да можемо приступити мерењу масе тел. После одређеног броја мерених особа проверимо тачност мерења на већ описани начин. - Антропометар (висинометар) служи за мерење висине тела, дужине ногу, распона руку и седеће висине (када је склопљен у целости). Мери се са тачношћу од 0.1 цм. Уколико је стндардне израде састоји се из четири дела, тако да се може користити у целини и као скраћени антропометар. Скраћени антропометар се користи за мерење делова тела (дужине ноге, руке, стопала, шаке итд., ширине рамена, карлице, кукова итд.). - Кефалометар се користи за мерење мањих дужина и ширина тела, као што су дужина и ширина главе и делова тела. Мери се са тачношћу од 0.1 цм. - Клизни шестар служи за мерење мањих растојња на телу а пре свега дијаметара зглобова. Мери са ачношћу од 0.1 цм. - Метална мерна трака (сантиметарска трака) служи за мерење обима тела. Металном мерном траком меримо са тачношћу 0.1 цм а сантиметарском траком (шнајдерским сантиметром) са тачношћу 0.5 цм. Постоји велики број морфолошких карактеристика које би било неопходно мерити код ученика, рекреативаца и спортиста, посебно ако се ради о особама чији раст и развој није завршен (Ђурашковић, 2009). Неопходно је, у циљу праћења дејства тренажних и такмичарских активности у спорту, пратити одређени број морфолошких карактеристика. Од величина које се дефинишу као лонгиудиналне димензије скелета требало би мерити висину тела, седећу висину, дужину ногу и руку. Од трансверзалних димензија треба мерити ширину рамена, карлица и кукова, ширину шаке и стопала као и дијаметре зглобова шаке, лакта, колена и скочног зглоба. Од величина које дефинишу обиме и масу тела (циркуларна димензионалност тела) треба мерити средњи обим грудног коша, обим надлактице, бутине, подлактице и потколенице. Од дебљина кожних набора неопходно је мерити дебљину кожних набора у пределу трицепса надлактице, у пределу доњег угла лопатице, кожни набор леђа и кожни набор трбуха у висини пупка на 5 цм лево од њега. 14

15 Морфолошке крактеристике имају велику улогу у пливању. Разлог томе је одвијање основне активности у специфичној средини. Морфолошке карактеристике директно утичу на пловност, отпоре, положај тела у води, специфичну тежину, кинестетички осећај, технику, стил пливања те моторичке способности брзину, јачину, гипкост и функционалне способности (Волчаншек, 2002). Морфолошке карактеристике пливача могу да буду значајан фактор при реализацији појединих покрета у оквиру спортске технике пливања (Пивач, 1998). Показало се да су врхунски пливачи виши, имају дуже екстремитете, шира рамена и уже кукове од мање успешних пливача. Дужи екстремитети са већим површинама шаке, подлактице, стопала и потколенице могу да продукују већу силу вуче од екстремитета који су краћи и који имају мању површину. Пливачи високог раста са дугачким екстремитетима примењујући исту варијанту координације покрета користе спорији темпо од такмичара који имају нижи раст (Тоскић, 2008). На технику пливања, посебно на ефикасност, утиче укупна тежина тела и тежина појединих делова тела (Пивач, 1998). Код неких техника у току реализације цикличног кретања долази до тога да делови тела у одређеном моменту буду ван воде. Тежина тих делова тела оптерећује пливача, јер је смањена сила потиска. Уколико је тежина тих делова већа, утолико је теже пливати. Систематско бављење пливањем доводи до адекватног утицаја на морфолошку структуру локомоторног апарата, а нарочито на мишиће, лигаменте и зглобове. У зависности од врсте напрезања долази до промена у структури, форми и размери појединих мишића. Услед појачаног активирања терморегулационих механизама ствара се поткожно масно ткиво као заштита од губљења топлоте у води (Тоскић, 2008). То поткожно масно ткиво чини мускулатуру благо заобљену, хармонично развијену са тонусом нижим него код спортиста других специјалности. Напрезање у воденој средини позитивно утиче на раст и развој костију и зглобова. Адаптационе промене у коштаном систему спортиста настају као последица континуираног утицаја кретне активности, која делује на органску структуру костију (Пивач, 1998). 15

16 1.3. Биомехничке карактеристике завеслаја Биомеханичке карактеристике завеслаја су важни параметри у пливању. Дужина и број завеслаја су неки од биомеханичких карактеристика завеслаја помоћу којих можемо проценити пливачку технику али и ефикасност завеслаја. Повећање или смањење дужине и фреквенције односно броја завеслаја је поуздан показатељ добре или лоше ефикасности завеслаја. Дужина завеслаја представља хоризоталну раздаљину коју пређе тежиште тела током сваког завеслаја, фреквенција завеслаја је број завеслаја у јединици времена, док број завеслаја представља број циклуца завеслаја на одређеној дистанци (Волчаншек, 2002; Evans, 2007). Код слободног и леђног стила пливања циклус кретања се састоји од два завеслаја, па би код њих фреквенција покрета тебало да представља број парова завеслаја у јединици времена, међутим, слично као код фундаменталних кретања, у пракси се као циклус узима само један завеслај (Јарић, 1997). Дужина и фреквенција односно број завеслаја одређују просечну брзину пливања (Colwin, 2002). На први поглед могли би закључити да се максимална брзина постиже при максималној дужини и минималном броју завеслаја. Међутим, у пракси то није случај. Повећање брзине пливања се одвија као последица повећања дужине завеслаја или повећања броја односно фреквенције завеслаја, односо, брзина пливања постиже се оптималним односом броја или фреквенције и дужине завеслаја (Јарић, 1997). Да ли пливачи треба да користе дугачке и споре или кратке и брзе завеслаје питање је које се често поставља. Да ли ће бити бржи пливач који има дуге и споре или кратке и брзе завеслаје је питање на које се, на основу ових информација, не може дати тачан одговор. Врхунске пливаче карактеришу дуги и брзи завеслаји (Colwin, 2004). Разлика између врхунских и мање успешних пливача је управо у дужини завеслаја. Успешнији пливачи имају већу брзину пливања захваљујући већој дужини завеслаја, али не постоје разлике у броју односно фреквенцији завеслаја између пливача различитог ранга. Oднос између дужине и броја завеслаја зависи од више фактора: пола, узраста, пливачке технике, дисциплине, морфолошких карактеристика и др. Мушкарци имају дуже завеслаје од жена, док не постоји разлика у броју завеслаја између пливача и пливачица. Податак да пливачи имају већу дужину завеслаја од пливачица се може објаснити чињеницом да мушкарци имају више мишићне масе, да су јачи и снажнији од 16

17 жена, па самим тим имају предуслове да развијају већу пропулзивну силу. Разлика у дужини завеслаја између полова се може објаснити, сем разликама у мишићној маси, и разликама у морфолошким карактеристикама. Мушкарци су виши, имају већи распон руку, дуже шаке, што доприноси дужим завеслајима. Резултати истраживања указују да телесна висина, распон руку и дужина шаке значајно утичу на ефикасност завеслаја у пливању (Evans, 2007). Пливачи који су виши, који имају већи распон руку и дуже шаке имају дуже завеслаје и мањи број завеслаја завеслаја од пливача који су нижи, који имају мањи распон руку и краће шаке. Однос између дужине и броја завеслаја зависи и од деонице на којој се плива. Показало се да је број односно фреквенција завеслаја највећа на кратким деоницама након чега, са продужењем дистанце, фреквенција завеслаја линерано опада и обрнуто дужина завеслаја на најкраћим деоницама је мања, а затим линеарно расте са продужењем дистанце (Colwin, 2002). Дужина завеслаја и фреквенција односно број завеслаја зависе и од технике којом се плива. Краул технику одликују највише вредности дужине завеслаја у односу на друге технике (Colwin, 2004). Овај податак је разумљив с обзиром да је краул техника најбржа односно најефикаснија техника и да се завеслајем код краул технике остварују највеће пропулзивне силе, самим тим је дужина завеслаја највећа. 17

18 2. Досадашња истраживања До сада је, како код нас тако и у свету, спроведен одређени број истраживања која су се бавила утицајем моторичких способности, морфолошких карктеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања како код младих, тако и код одраслих пливача. Геладас и сарадници (2005) су истраживали факторе који утичу на брзину пливања код младих пливача. На узорку од 263 младих пливача узраста година мерене су морфолошке карактеристике (телесна маса и висина, дужина екстремитета, поткожно масно ткиво, обими) експлозивна снага мишића ногу (скок у даљ), јачина мишића руку (стисак шаке) гипкост скочног зглоба и зглоба рамена као и брзина пливања на 100 м краул техником. Добијени резултати истраживања указују на чињеницу да: - постоји висока повезаност измеђи морфолошких карактеристика и брзине пливања на генералном нивоу - постоји висока повезаност између јачине и снаге мишића руку и ногу и брзине пливања на генералном нивоу - не постоји повезаност између гипкости скочног и зглоба рамена и брзине пливања - дужина руку, јачина и снага мишића руку и ногу су најбољи предиктори брзине пливања код дечака - телесна висина, дужина руку, гипкост зглоба рамена и експлозивна снага мишића ногу су најбољи предиктори брзине пливања код девојчица Група аутора (Jurimae et al, 2007) је анализирала пливачке перформансе младих пливача са физичког, психичког и биомеханичког аспекта. Узорак испитаника је чинило 29 предпубертетских пливача просечног узраста 11 година. Резултати истраживања показују да индекс завеслаја (однос између фреквенције и дужине завелаја) има највећи утицај на пливачке перформансе младих пливача (R² = 0,898) па затим морфолошке карактеристике односно распон руку (R² = 0,454) и максимална потрошња кисеоника (R² = 0,358). Друга група аутора је такође истраживала пливачке перформансе код младих пливача (Saavedra, Escalante, & Rodriguez, 2010). На узорку од 134 младих пливача (66 дечака и 67 девојчица) узраста година мерене су пливачке перформансе (техника пливања), брзина пливања, моторичке способности (издрљивост пре свега) и 18

19 морфолошке карактеристике. Резултати истраживања су показали да морфолошке карактеристике највише утичу на брзину пливања код овог узраста пливача, затим моторичке способности и техника пливања. Лат и сарадници (2010) су испитивали физиолошке, биомеханичке и морфолошке предикторе пливачких перформанси код младих пливача. У студији је испитивана повезаност између брзине пливања на 100 м краул техником и релевантних биомеханичких, физиолошких и морфолошких параметара. Резултати истраживања показују да су биомеханиички показатељи најбољи предиктори брзине пливања код младих пливача, па затим морфолошки и физиолошки параметри. Гаридо и сарадници (2010) су испитивали повезаност између јачине и снаге измерене на тлу и брзине пливања на кратким дистанцама код младих пливача. Двадесет и шест пливача (16 дечака и 12 девојчица) просечног узраста 12,01±0,56 година је учествовало у студији. Резултати истраживања указују да постоји умерена повезаност између снаге мишића ногу и руку и брзине пливања код младих пливача. Димитрић и сарадници (2011) су испитивали разлике у антрополошким карактеристикама упешних и мање успешних пливача узраста година. На узорку од 72 младих пливача мерене су морфолошке карактеристике и брзина пливања на 100 м краул техником. Резултати истраживања су следећи: - успешнији млади пливачи су виши од мање успешних пливача - успешнији млади пливачи имају дуже ноге од мање успешних пливача - успешнији млади пливачи имају већи распон руку од мање успешних младих пливача На основу резултат овог истраживања можемо закључити да морфолошке карактеристике значајно утичу на брзину пливања код младих пливача. Група аутора (Morouco et al., 2011) је испитивала повезаност између мишићне снаге испољене на тлу и пливачких перформанси код младих пливача. Узорак испитаника је чинило 10 врхунских младих пливача просечног узраста 14,9±0,74 година. Резултати истраживања указују на чињеницу да снага мишића ногу, руку и леђа има велики утицај на брзину пливања код младих пливача. Силва и сарадници су истраживали карактеристике краул технике код младих пливача (2012). На узорку од 114 пливача узраста од 11 до 13 година мерене су морфолошке карактеристике, биомеханичке карактеристике завеслаја и брзина пливања на 50 м краул техником. Резултати истраживања указују на чињеницу да, између осталог, постоји висока повезаност између дужине руку и брзине пливања односно да 19

20 морфолошке карактеристике у великој мери утичу на брзину пливања код младих пливача. Група аутора (Morais et al., 2012) је истраживала кинематичке, антропометријске и хидродинамичке параметре код младих пливача. Узорак испитаника је чинило 114 пливача (73 дечака и 41 девојчица) просечног узраста 12 година. Резултати истраживања, између осталог, показују да постоји висока повезаност између морфолошких карактеристика и брзине пливања код младих пливача односно да брзина пливања код ове групе пливача највише зависи од распона руку. Слична група аутора (Morais et al., 2013) у другој студији је испитивала утицај антропометријских, кинематичких, енергетских и узрасних варијабли на пливачке перформансе младих пливача. На узорку од 136 младих пливача (62 дечака и 64 девојчица) узраста 11 и 12 година мерене су наведене варијабле. Добијени резултати указују на чињеницу да: - млади пливачи са бољим пливачким перформансама су виши, - млади пливачи са бољим пливачким перформансама имају већу површину шака - млади пливачи са бољим пливачким перформансама имају бољу механику завеслаја (дуже завеслаје, мању фреквенцију завеслаја) На основу добијених резултата овог истраживања, генерално, можемо закључити да морфолошке и биомеханичке карактеристике завеслаја имају велики утицај на брзину пливања код младих пливача. Друга група аутора (Mazzeroba & Machado, 2014) је испитивала утицај узраста, морфолошких карактеристика и дистанце на параметре завеслаја код младих пливача. На узорку од 46 младих пливача узраста 10 до 17 година дошло се до резултата да, између осталог, индекс завеслаја односно биомеханичке карактеристике завеслаја имају највећи утицај на пливачке перформансе код младих пливача. Петерс и сарадници (2014) су истраживали повезаност између морфолошких карактеристика, снаге и брзине пливања код младих пливача. Узорак испитаника је чинило 118 младих такмичара у пливању (64 дечака и 54 девојчица) узраста 9-17 година. Резултати истраживања указују да: - постоји негативна висока повезаност између морфолошких карактеристика и брзине пливања - постоји негативна висока повезаност између снаге и брзине пливања 20

21 - млади пливачи који су виши, тежи, који имају већи распон руку пливају већом брзином од младих пливача који су нижи, који имају мању телесну масу и мањи распон руку - млади пливачи који су снажнији пливају већом бзином од мање снажних младих пливача На основу резултата овог истраживања такође можемо закључити да морфолошке карактеристике и моторичке способности имају велики утицај на брзину пливања код младих пливача. На основу прегледа досадашњих истраживања из ове области можемо закључити да резултати ових истраживања углавном указују на чињеницу да постоји висока повезаност односно утицај моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања код младих пливача. 21

22 3. Предмет, проблем и циљ истраживања Предмет овог истраживања представљају моторичке способности, морфолошке карактеристике и биомеханичке карактеристике завеслаја код младих пливача. Проблем истраживања представља утицај моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања код младих пливача. Циљ истраживања је испитати утицај моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања краул техником код младих пливача. 22

23 4. Хипотезе истраживања На основу досадашњих сазнања из ове области као и постављеног предмета, проблема и циља истраживања можемо поставити следеће хипотезе истраживања: Х1 очекује се висока повезаност између моторичких способности и брзине пливања код младих пливача Х2 очекује се висока повезаност између морфолошких карактеристика и брзине пливања код младих пливача Х3 очекује се висока повезаност између биомеханичких карактеристика завеслаја и брзине пливања код младих пливача 23

24 5. Методе истраживања У овом истраживању су примењене дескриптивна и квазиекспериментална, екс пост факто, метода истраживања. Дескриптивна метода истраживања је примењена како би се представила и описала досадашња сазнања из ове области док је екс пост факто метода примењена како би се утврдио утицај моторичких способности, морфолошких карактеристика и биомеханичких карактеристика завеслаја на брзину пливања краул техником код младих пливача Узорак испитаника Узорак испитаника је чинило 32 пливача узраста 12±0,6 година. Испитаници су узорковани тако да свако од њих тренира пливање најмање 3 године, да су здрави и да се активно такмиче у пливању. Испитаници и њихови родитељи су упознати са сврхом истраживања и у истраживање су укључени само појединци који су добровољно пристали на учешће у истраживању Узорак варијабли Узорак варијабли је чинило 7 варијабли за процену моторичких способности, 5 варијабли за процену морфолошких карактеристика, 2 варијабле за процену биомеханичких карактеристика завеслаја и 1 варијабла за процену брзине пливања. Варијабле које описују моторичке способности су: - Фламинго тест равнотеже (ФЛБ) за процену опште равнотеже, - Тапинг руком (ПЛТ) за процену брзине фреквенције покрета руку, - Претклон у седу (САР) за процену гипкости у зглобу кука, - Скок у даљ из места (СБЈ) за процену експлозивне снаге мишића опружача ногу, - Лежање-сед (СУП) за процену издржљивости у снази трбушних мишића, - Издржај у згибу (БАХ) за процену издржљивости у јачини мишића руку и раменог појаса, - Чунасто трчање 10x15 м (СХР) за процену агилности. Варијабле које описују морфолошке карактеристике су: - Телесна висина ТВ (цм) - Телесна маса ТМ (кг) 24

25 - Индекс телесне масе БМИ (кг/м²) - Распон руку РР (цм) - Дужина шаке ДШ (цм) Узорак варијабли за процену биомеханичких карактеристика завеслаја су: - број завеслаја краул техником на 50 м БЗ50 (н) - дужина завеслаја краул техником на 50 м ДЗ50 (м) Варијабла која описује брзину пливања је средња брзина пливања на 50 м (ν) Процедура тестирања Мерења моторичких способности, морфолошких карактеристика, биомеханичких карактеристика завеслаја и брзине пливања је мерена различитим данима. Тестирања је извршено различитим данима како ефекат умора не би утицао на резултате када су у питању моторичке способности, биомеханичке карактеристике пливања и брзине пливања. Првог дана су мерене моторичке способности и морфолошке карактеристике, и то прво морфолошке карактеристике па моторичке способности. Другог дана је мерена брзина пливања и биомеханичке карактеристике завеслаја односно дужина и фреквенција завеслаја. Мерења биомеханичких карактеристика завеслаја и брзине пливања су извршена на базену док су мерења моторичких способности и морфолошких карактеристика извршена у помоћним просторијама. Сва тестирања су извршена у истим условим. Испитаници су узорковани тако да су здрави, од њих је захтевано да не упражњавају физичке активности пре тестирања, тестирања су извршена у јутарњим часовима и сва мерења су извршена од стране истих искусних мерилаца, аутора рада и пливачког тренера Опис тестова Опис тестова за процену моторичких способности За процену моторичких способности и морфолошких карактеристика је примењена Еурофит батерија тестова за процену физичких способности. Сва тестирања су извршена према процедури Еурофит батерије тестова. 25

26 Тест 1 Фламинго тест равнотеже (ФЛБ) 1. Фактор : општа равнотежа 2. Опис теста : балансирање на једној нози на гредици заданих димензија 3. Опрема и реквизити потребни за извођење теста : метална или дрвена гредица 50 цм дужина 4 цм висина, 3 цм ширина, покривена материјалом максималне дебљине од 5 мм чврсто прилепљеним на гредицу. Стабилност гредице се обезбеђује са два држача дужине 15 цм и ширине 2 цм. Што има више гредица то се више испитаника може истовремено испитивати. Једна штоперица по гредици (без аутоматског враћања на нулу, тако да се мерење наставља након заустављања и поновног старта). 4. Упутства за испитанике : - Покушај и остани да балансираш што можеш дуже на уздужној оси гредице док стојиш на нози којој желиш. - Савиј слободно ногу уназад и ухвати је истостраном руком за горњи део стопала стојећи као фламинго. - Помоћи ћу ти да заузмеш правилну позицију подржавајући те мојом подлактицом. - Тест почиње када ја повучем руку. - Покушај да балансираш у овој позицији што можеш дуже. Сваки пут када изгубиш равнотежу (тј. спустиш слободну ногу, ону коју држиш) или дотакнеш под било којим делом тела тестирање се прекида. - Тест ћете поновити три пута, а рачунаћемо боље време. 5. Упутства за мериоце : - Станите испред испитаника, а потом испитанику је дозвољен један пробни покушај како би се упознао са тестом и да би сте били сигурни да је схватио упутства. - Тест почиње након пробног покушаја. - Укључите штоперицу када испитаник пусти вашу руку. - Одмах зауставите штоперицу када испитаник изгуби равнотежу, спусти слободну ногу и дохвати под било којим делом тела. - После сваког пада помогните испитанику да заузме почетни положај. - Тест понављајте три пута. 6. Оцена теста : Најдуже време балансирања у заданом положају на гредици. 26

27 Тест 2 Тапинг руком (ПЛТ) 1. Фактор : Сврха ове мере је процена брзине покрета која је дефинисана као способност брзог извођења покрета са заданом амплитудом. 2. Опис теста : Брзо наизменично додиривање две плоче руком по избору. 3. Опрема и реквизити потребни за извођење теста : Сто подесив по висини, два гумена диска пречника 20 цм причвршћена хоризонтално на сто, размак између центара дискова је 80 цм (између ивица 60 цм), четвороугаона плоча димензије 10х20 цм постављена на једнакој удаљености између два диска, штоперица. 4. Упутства за испитанике : - Седите за сто, мало раширите стопала, поставите шаку слободне руке на четвороугаону плочу у центру. - Шаку изабране руке поставите на супротни диск. - Пренесите изабрану шаку напред и назад између два диска што је брже могуће, преко руке која се налази у средини. - Будите сигурни да сте сваки пут дотакли диск. Када ја кажем ''спремни... сад!'' извршите 25 циклуса (један циклус представља додир супротног диска и враћање на полазни диск) што је брже могуће. - Зауставите се када ја дам знак ''стоп''. - Ја ћу гласно бројати циклусе. - Тест ћете поновити два пута, а рачунаћемо боље време. 5. Упутства за мериоце : - Подесите висину стола тако да његова површина буде одмах испод нивоа пупка испитаника. - Станите поред стола, обратите пажњу на диск који је испитаник изабрао на почетку теста и бројите додире овог диска. - Укључите штоперицу после речи ''сад'', под претпоставком да је испитаник почео на диску А, штоперица се зауставља када он или она дотакне овај диск по 25 пут, тако укупан број додира диска А и Б износи 50 или 25 циклуса између А и Б. - Рука на четвороугаоној плочи стоји тамо читаво време теста. - Испитаник има право на пробни покушај да би изабрао бољу руку. 27

28 - Између два покушаја даје се период одмора, током овог времена други испитаник може обавити свој пробни покушај, док један испитаник обавља покушај или тест, други се одмара и обратно. - Препоручује се да тест проводе два мериоца: један који ће мерити време и подстицати испитаника, а други који ће бројати додире. 6. Оцена теста : Задатак траје двадесет пет циклуса. Резултат који се уписује је најкраће време, а бољи резултат је оцена. Оцена је време потребно да се сваки диск дотакне 25 пута, мерено у десетинкама секунде. Мерилац не броји покушај при којем нису дотакнуте обе плоче. Ако испитаник пропусти да дотакне диск, додаје се још један додир да би се достигло обавезних 25 циклуса. Тест 3 Претклон у седу (САР) 1. Фактор: Гипкост 2. Опис теста: Дохват рукама што више напред у седећем положају. 3. Опрема и реквизити потребни за извођење теста: Сто за тестирање или сандук дужине 35 цм, ширина 45 цм и висине 32 цм. Мере горње плоче су: дужина 55 цм и ширине 45 цм. Горња плоча прелази 15 цм у страну сандука о којој се испитаник опире ногама. Скала распона од 0 до 50 цм је означена на средини горње плоче. Непричвршћена дашчица дужине 30 цм се налази на плочи по којој га испитаник гура рукама. 4. Упутства за испитанике: - Седи, постави стопало равно на сандук, а врхове прстију на ивицу горње плоче. - Сави труп и испружи руке што можеш даље напред, држећи колена опружена, те лагано и равномерно гурај дашчицу испред себе, са испруженим рукама и без трзања. - Остани миран у најдаљој позицији коју можеш достићи. - Тест ће бити обављен два пута, бољи резултат ће се рачунати као оцена. 5. Упутства за мериоце: - Клекните поред испитаника, притисните његова/њена колена. - Испитаник мора достићи ивицу горње плоче, додирујући дашчицу пре него што почне са опружњем. 28

29 - Резултат је одређен најдаљом позицијом коју успитаник достиже на скали врховима својих прстију. - Испитаник се мора задржати у овом положају најмање док се не изброји до два, тако се резултат може правилно очитати. - Ако прсти обе руке не досегну исту раздаљину узима се просек досега два прста. - Тест се мора извести лагано са напредовањем и без замаха. - Други покушај следи после кратког периода одмора. 6. Оцена теста: Бољи резултат у центиметрима је оцена (цм достигнути на скали на горњој плочи). Тест 4 Скок у даљ из места (СБЈ) 1. Фактор : Експлозивна снага. 2. Опис теста : Скок у даљ из стојећег положаја. Испитаник се суножно одрази с краја обрнуто постављене одскочне даске (виши крај даске је окренут према натраг) и што даље може обавезно суножно доскочити на струњаче. Замаси рукама и подизање на прсте допуштени су пре одраза. Двоструки одраз није допуштен. Испитаник обавезно скаче бос. Одскочиште и доскочиште морају бити у истој равни. Место одраза означено је цртом (самолепљива трака). Уколико имамо могућности поставимо мерну траку од 0 до 300 цм уз доскочиште, помоћу које једноставније очитавамо дужину скока. Резултат уписујемо у центиметрима, нпр. скок од 201 цм уписујемо као 2/0/1, или скок од 95цм уписујемо као 0/9/5/. Број испитивача: 1 испитивач, два асистента и 1 записничар. 3. Опрема и реквизити потребни за извођење теста: Струњаче међусобно спојене у дужини 3 до 4м, креда, магнезијум, метарска трака, равнало у облику слова ''Т '', reuter одскочна даска и слика задатка. 4. Упутства за испитанике : - Станите са нормално размакнутим стопалима и ножним палчевима непосредно иза линије. - Савијте колeна са рукама испруженим испред вас паралелно са тлом. - Како савијете руке, оштро се одразите и скочите што је могуће даље. - Покушајте доскочити на оба стопала и остати усправно. - Тест се изводи два пута, а броји се бољи резултат. 29

30 5. Упутства за мериоце : - На доскочној струњачи су повучене паралелне линије на сваки 10 цм почевши од 1 м од стартне линије. - Трака за мерење (метар) постављен окомито на ову линију даје тачну меру. - Станите са стране и бележити дужину скока. - Дужина се мери од предње ивице стартне линије до тачке где се задњи део пете (најближи одразној линији) спустио на струњачу. - Ако испитаник падне уназад или било којим делом тела дотакне струњачу дозвољава му се додатни покушај. - Одскочиште и доскочна струњача морају бити у истој равни и чврсто причвршћене за под. - Пошто разлике у оценама могу бити значајне, будите прецизни у мерењу. 6. Оцена теста : - Испитаник скаче два пута за редом, а оцењује се најдужи скок. - Метарском траком се мери раздаљина од црте одраза до најближег трага на доскочишту. - Ако отисци стопала нису добро видљиви потребно је пете испитаника намазати магнезијем. - Неправилно изведени скокови понављају се. Тест 5 Лежање-сед (СУП) 1. Фактор: Снага трупа (издржљивост у снази трбушних мишића) 2. Опис теста: Максимални број подизања у сед из лежећег положаја који се може остварити у ½ минуте. 3. Опрема и реквизити потребни за извођење теста: Две струњаче (постављене уздужно једна поред друге), штоперица. 4. Упутство за испитанике: Седите на струњачу, усправних леђа, шака склопљених иза главе, колена савијених под углом од 90º, пета и стопала положених равно на струњачу. Затим лезите на леђа, дотичући раменима струњачу, а потом се вратите у седећи положај са лактовима испред вас тако да њима можете дотакнути колена. Све време држите шаке склопљене иза главе. Кад кажем спремни ''сад!'', поновите ову акцију што је брже могуће у 30 секунди. Наставите док не кажем ''стоп!''. Овај тест радите једанпут. 30