Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, бр.2, година II, мај 2003.

Transcript

1 Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, бр.2, година II, мај Уредништво Зоран Вучић (главни и одговорни уредник) Радослав Вучковић (помоћник главног уредника) Злата Коцић Горан Максимовић Обрен Ристић Дамир Јоцић Драги Петковић Секретар уредништва Зорица Бранковић Басарић Лектура текста Марина Вујић-Милутиновић Уметничко обликовање Драган Радоњић Унос текста Дејан Стевановић Прелом текста ОД Раденковић и др. Media ART Књажевац ISSN

2 Издавач Културни центар Сврљиг, Сврљиг, Боре Прице 2 Тел. 018/ bdenje_srg@yahoo.com За издавача Славиша Миливојевић, директор Часопис излази три пута годишње. Рукописи се не враћају. Цена примерка 150 динара, за иностранство двоструко. Претплату уплаћивати на жиро рачун Културног центра Сврљиг број: (са назнаком за часопис Бдење ) Штампа Влапо-комерц, Књажевац Часопис је уписан у регистар јавних гласила Министарства културе и медија Републике Србије под бројем Издавање часописа финансијски је помогла Скупштина општине Сврљиг, а кроз реализацију програма Школа као центар локалне заједнице, подржали Фонд за отворено друштво и МОТ фондација. На корицама: Лик Гордане Тодоровић, бронза, рад вајара Славка Станковића. Пејсаж из сврљишког краја, уље на платну, Богдана Антонијевића. Бдење 2

3 Гордана Тодоровић ВРЕМЕ ПЕСМЕ Окруњена златном косом задовољна ко звезде свет гледам. И овај дан у којем се цветни прах привија на ране земље ником не дам. Више ме не покривају безводна земља и бесхлебно небо, више нисам сухи цвет, очију затворених у књизи песама. Сада сам крвоток песника, пропуштен кроз љиљан. Душа ми више није од пустоши леда. За све животе данас има места да стоје ко класје пуни, а не ко јалове траве гладне. Данас свако може цвеће да просипа на путеве будућих људи, свако може другом да покаже да има људско срце и да му помогне на живота тврдом путу, свако може баште љубави, говора по свету, као пчеле и птице своје баште, да сади. Бдење 3

4 Данас човек који у крви носи љубав ко биљку и земљу-драгуљ који носи на длану, може да захтева да песма живи, као клас да руди, да не умре без меда звезда и без цвећа човечанства онај који као невидљива звезда међу људима, слабашан као ишчилела перуника неба, снева. Данас може свако земљу у плавет речи да одева. 13. VIII СОЛИТЕРИ У солитерима жубори вода, певају птице, небо свој ћилим звездани тресе. Звезде миришу на пољупце липа. Деца љуљају лутке на љуљашкама. Птице пијанство цвркута из бршљана износе. Одбациће људи страх и мржњу ко перје зимско у лето штиглици, научиће од цветова с плавим крвотоком неба, од самоће са срцима књига да љубав једни другима дарују уместо бригâ. Овде се љубав негује као у науци биљака, овде људи постају љубав, зато зидамо небодере ко бисерних шкољки ђердан да о светлости говоре. 5. IX Бдење 4

5 ДОМОВИНА НАДЕ О, земљо која славиш мир као птице, волим у теби да гледам живот који се скупља око песме, рађању љубави у котлинама и планинама да окрећем лице. Гејзир снова тужни на ивици свих станица да будем не смем. Дај да твоје планине и равнице умијем звезданом росом срца, да цвет ти лепоте узберем с најлепшег неба живота где песма се као кандило звездано излије, дај да срца плаве и румене кутке уз твоје стрмине испод којих цветају камен, гвожђе, стакло, узнесем. У теби сва јуначка покољења као свеци за песмом газе. У теби нема жртве, тешке за песму. У теби се песма као комад хлеба пази. Зато што на мир мислиш сваког човека у свемиру, зато си земља песника, песници се умивају водом твојих плавих река-свирала и поздрављају твоје планине славолуке слободе и живе срцем, ко васиона отвореним и мраву да би сви људи живели у наде ружичњацима слободе, у звезданом валу птице, у миру. 8. IX Бдење 5

6 ПРОЛЕЋЕ И СНОВИ Кад сањају птице и ја, песник, сањам, кад крошања славолука беле крунице миришу, снове, срце и реч у свет ја урањам и мирис ко бескраја зов среће удишем. Птице цвркутом граде гнездо и за мене, за непознате облаке љубави неба; ко ласта од бескраја гнездо да плетем треба, да ми снови ко суморнозлатно јесење лишће не увену. 15. IX ПЕСМА ЦВЕЋА Оскару Давичу I Твоје речи су пенушаве као извори и море. Од светлости зоре правиш за речи ђинђуве. У ланце ти је прошлост бацила мисли и снове, прошлост ти је обеспролећила пролећа, крвава. Ти си од оних што се у песми боре целог живота. Од цвета више волиш слободу. А волети умеш с уснама од буре, с нежним пољупцима речи од олује и муња. Твоја песма је ко бризгање цвркута, ко живот с пролећа свода. Скинуо си ланце са пута твог рода. Бдење 6

7 Волим твоје руке као бескрај зреле што носе шљиве, песме и видике и поздрављам у ланцима крвавим сањане снове смеле који враћају земљи вредност човечјег лика. Иако је твоја љубав према правди над људима пламенија од цвета, ја црвене гејзере цвећа са путева рада усадићу у твоје срце, пространије од света јер имаш очи спуштених трепавица ко да ми је црвено, топло небо понудила из оквира колевке брда једна љубичица. 17. IX II Ко роса крв ти је о цвећу певала, ко цвет мислио си на лепоте земље само. Ко цвет дизао си се из крви што је знала да ћемо ми, деца будућности, за њене свице љубави све да дамо. Ко цвет горео си пламеном слободе, из млека цвећа си је измишљао и љубио реком цвећа што кроз жиле ти тече ожиљке на људима, земљи, ваздуху, води. Нико као ти није, песник ни пастир, у жиле девојке свирале остављао, борио се пун извора будућих, а жедан, ко птица цвркутом у канџама крлетке сунце у души човечанства оживљавао. Бдење 7

8 Чаробне су речи које си изговорио ко цвркута светлосно ткање које у младости земљу претвара, намучену мраком, и људе у сунце с љубављу једнакости у зраку. 18. IX III Ти си љубио земљу рањену куршумима љубављу свих звезда и свих будућности ко цвета стабљичје срцолико што се плаве. Ти си умео да будеш већи од човека, већи од светлости из цвећа трепавица и кад си грцао у крви и камену борбе и кад си хранио срцем видике песама плаве; увек си слободу у срцу носио којом ћеш осветлити пут љубави младостима, увек си земљу, занемелу у бојама патње, росом росио својих снова младости. 19. IX ЧАРОБНА РУЖА Љубави, на тлу слободе никла, светла, мој чисти жару у круници цвета, ружо с мирисом ко пољубац јутра, привиј уз себе бол и радост света! Ко цвет малени враћај живот човеку, пепео мртвила ти са звезда згрни, свице бајки проспи на путеве љубавника, не дај да сенка птице у души поцрни. Бдење 8

9 Сву ватру своју лавиринта свемира у зеници на Аријаднином концу од мастила реченице салиј у снагу што кров дана носи боловима и радостима у настајања роси. Учини да на земљи нестане сасвим зала, смрти, неверства, глади, лажи, издајства, мржње и заборављања малих људи. Буди топли гроздови руку на срца студи. Нека једанпут људи светлост зоре називају светлошћу зоре, а не да смишљају сами себи мала распећа мукâ, мале сузе што застиру велике звезде. Нека будеш, љубави, светионик за ово бескраја море изнад којег златни коњици маште језде, нек светли овај дан који је изгранао из човечности руку. Љубави, што уместо у пољубац, што је ко латица јоргована, у жар израсташ што човечанство носи, посади ружичњаке око стаза трпљења, буди ко она ружичаста ружа, завичајна, ко звоно цветности, раскошна, чаробна, ружичаста као лице девојке од снова крај колевке што је одњихала ко радости све моје патње у успомена роси, ружичаста ко путеви срца слободе. 30. IX Из заоставштине песникиње Гордане Тодоровић. (Необјављна збирка песама Цвркут на длану ). Бдење 9

10 Радован Бели Марковић А, Б, В, Г... АКО... Ако сте, ноћас, срели Хафиз пашу у саонцама и ако се, у пролазу, Хафиз паша продрао: Живео краљ Милан! то и није разлог да занавек престанете с пићем, али јесте разлог да се, макар на неколико дана, ставите под старатељство неке боље клинике, пазећи да, тамо, не натрапате баш на оног доктора који и сâм, понекад, објахује столицу, као Танаско Рајић оно топче, и издаје команду: По коњици, картечом, палиии! Ако с неба склизне и на ваше очи, ових зимских ноћи, падне звезда, немојте никоме то поверити, поготово не причајте о томе како је звезда немоћно цвркнула у снегу, као што у ковачком чабру цвркне ужарена потковица, него се изокола распитајте: није ли, на вашу адресу, стигла депеша, с молбом да, коначно, за Српску академију наука и уметности свршите приступну беседу, али немојте, ако је депеша изостала, ни увртети да није ни одаслана, него сматрајте да још путује, по голубу можда путује, те још има времена, и како, самим тим, она звезда није ваша звезда, већ је то звезда неког билмеза који је негде бленуо, док му је, морти и сама Даница, с небеса пред ноге падала. Ако сте, пак, појели више него што ваш желудац може да свари, мада кудикамо мање но што очи су вам гладне, могу вам луде сање доћи и облаци скакаваца, који ће у вашој соби слистити тек процвале зимске љубичице, а и сама вам Смрт може, истина нежно, помиловати ознојено чело, да и не помињемо шта би вам све могли починити Али Баба и 40 разбојника, шта хајдуци и ускоци, или неки од оних асасина који поштарима отимају торбе, али све то, срећом, не траје дуго, него брзо прође, ако прође, као усхићеност код лоших песника. Ако једне зимске ноћи неки путник сморено сјаше, пред лепом вам тамо кућом, телефонишите неком професору књижества Бдење 10

11 и питајте га: да ли је, којим случајем, већ написан роман о ономе што вас је управо снашло, пре него што се, пренути, и можда само у гаћама, лично умешате у прозу двадесетог века кукавичком пуцњавом, са свога балкона, или позивима у помоћ који ће и на оном свету одјекнути, па ће вам се, после, и тамо смејати. Ако вас, у животу и у сну, неко заведе у Голеш планину, видите: није ли, негде у позадини, Топчидер и ковница новца, да вас не би легитимисали наоружани стражари, што ће се десити и ако узвикнете: Живели Краљ и војска!, само зато што вам се учинило како је ветар однекуд донео два-три такта оног марша пуковника Биничког, а имајте на уму да, крај обучених војно-полицијских паса, вукови личе на ону пашчад којом се обезбеђују газде винограда. Ако се, однекуд, установи да ваше стопе пасент стају у нечије крваве трагове, прекините сваки рад на започетом сонетном венцу, чак и ако сте стигли до петнаестог сонета, у којем вам се клима само акростих, и немојте пружати озбиљнији отпор, јер није се, ових ноћи, узалуд пуцкарало на предстражама око јаруге вашег самозаборава. Ако сте се полакомили за свиленим јастучетом начичканим многим орденима, знајте да није само на овом свету ваш реноме дошао у сумњу, него да се за вашу страхотну немоћ већ сазнало и међу онима за којима је одавно избелела црнина, па се, туго моја, прекрстите трикрат и из истих стопа отидите, ако не у цркву, макар у кавану да вас виде људи, док им нису од одсјаја с ваших ордена засузиле очи и док Ђаво није дошао по своје. Ако сте... Ако сте... Е, онда, у реду! БРУКА Само ситне душе пристају да им баш свака брука буде штуре садржине, за разлику од истински надахнутих појединаца и њихових велебних брука, од којих добијамо вољу да се и сами бар трипут на дан брукамо. Брука није брука, ни кад се због ње потресе читава држава, ако сељаци, као да ништа било није, слегну раменима, сматрајући да је и та брука некако косо одсечена, тек да би је преко телевизије пустили на пробу, док права брука чека своје време. Свака се брука сама собом храни, али брзо вене ако се стидом не прихра- Бдење 11

12 њује, а сваки на овом свету човек за брукање има личну мустру, по којој се може познати, као што се позна ко из мрака кашље, ко ли, пак, пун пива на клупи хрче у ноћи без месечине, пред продавницом у Кожуару. Не бејаше, у стара времена, никаква брука ни кад девојка, уз штогод устезања, дозволи да се некојем вампиру, нити бејаше брука ако поп опосли оно што вампир није могао, јер и вампирима кадшто уђе страх међу ноге; брука би пукла, селом и светом, ако би за такву тугаљивост дочуо ча-милован Глишић, почем је бивало да се, и после деведесет година, гдекоји неписмени сељак загрцне кошчицом од рибе, док му, о тако-томе, читају уз лампу, а зна се да сељаци не једу рибу често, али кад једу баш је слатко једу! Кад је нека књига сама собом брука, онда на задњем њеном листу пише: уредио одбор, али из шанца на Чегру нико није претекао и не могаше се, стога, ни саставити некакав српско-турски одбор, мешовита комесија, чији би членови, на лицу места, утврдили, ма и већином гласова, како се Стевану Синђелићу из нехата омакао онај хитац у бурад с барутом, па сад има и таквих који слежу раменима и подмигују једни другима, тумачећи овај случај као ратну неурозу. Ко, пак, нема осећај за бруку, тај на овом свету узалуд несахрањен трули, иако се о свему изјашњава наоко трезвено и по новинама оглашава своје докторате, а ко се, за свог века, због истанчаног осећаја за бруку, баш ни једном није обрукао, томе ће се на самртном часу казати да читав му живот бејаше брукање! Мање би се, у земљи Србији, обрукала из боље куће каква госпојица, ако би, на аукцији у корист кречења месне цркве, изложила своје (из)ношене гаћице, него што би се избрукала исте госпојице служавка, ако би, пред окреченом месном црквом, задигла сукњу и у небо завапила: Боже, има ли Те... И најдубљи снег се обрука на Сунцу, показујући од чега се заправо састоји, а ни најбољем човеку неће баш замирисати изврнута душа, због чега су се усамљивали и они који су, доцније, у календару добили црвено слово. Ни данас неки нису начисто: да ли се више обрукао официр српске авијатике, извесни Сондермајер, док је трипут уместо ороза повлачио овални штитник, на оном старинском за двобоје пиштољу (којим, како се показало, ни руковати није умео), или поета Црњански који је, из прве, пуцао у небо? Бдење 12

13 Биће брзо заборављен онај коме не претекне ни толико пара да на местима својих већих брука подигне по цркву, с аманетом да црквена му звона, овим и оним светом, бруке оглашавају. Памтиће се, том и таквом, само од свих брука највећа, а онда ће, за годину-две, и њу заборавити, па ће, тај и такав, и под корењем дрвећа и трава, трпети заједања оних који су своје цркве давно подигли и који, иако не чују звона, знају да се њихове бруке међу живима памте и поштују, па се тамо неком деси да и сâм напола оживи од среће што се није брукао узалуд. А мојих брука баш је дуга историја: брукао сам се прво у среским, затим у престоничким, а сада се брукам у новинама које излазе по мањим местима! ВАГА Мора бити окорели покварењак онај коме по челу не избија зној, док удовици криво кромпир мери, милујући по коси најстаријег њеног сиротана, уз речи: Жив био, велики пораст о, сматрајући да је, већ самим тим, за тог дерана доста учинио-пред пијачним полицајом који би га, иначе, ухватио за уво и спровео у апс. Не зна се шта је претегло да цар Фрања ни једаред не оде у Сегедин, ако се већ није могло ни помислити како би неко ко је само чуо за Rózsu Sándora био толики шепртља да царици Зити у Сегедину приреди нешто налик ономе што ће, у Сарајеву 1914-те, пасирати Софију грофицу Хотек, али се може узети да Бог и за цара, баш као и за царевог наследника, имађаше вагу: цар на тасу, у пуном орнату и бакенбартима, на тезуљи: уфитиљених бркова царев наследник, па се десило да Бог, у расејаности, тâс притисне лактом, због чега је тезуља нагло одскочила и царев се наследник винуо у саму жижу јавног интересовања. Кад шуме остану без лишћа, морти и без себе самих, пред секирама прозеблих сирака, кад зима цели свет у бело увије, као што у памук су увили Црног Ђорђа усољену главу, кад ледена белина изједначи брда и долове, заспе бунаре, испразни дуванкесе, изажме из очију сузе, ишчапрка црно испод нокта, затисне рупе и на оној свирали која је цару Тројану живот загорчала, укратко: кад снег падне преко лањског снега и Устока сама себи и доње сукње задигне, невидимом амбрелом, кажу, Виша нека сила за- Бдење 13

14 клони свим на овом свету вагама тасове, те по њима никад снега нема, само штогод брашна из џакова с песком, а колико је, пак, у песку брашна казаће ти међу теговима коњска потковица. Док усправан стојиш, стражњица ти готово и не треба, нити под њом ти стењеш, док седиш, него крцка нека столица или цвиле некакви федери, па тако и нећеш, док те не обесе, ни сазнати колико ти гуза тежи, што песништвом својим и Вијон потврђује, али и без икакве ваге знаћеш колико је тешка овог света чамотиња, ако те изненада запљусне вал свепраштајућих суза, а не смеш уплаканих очију пред људе, од страха да те не исмеју, мада те не би исмејали ни колико исмевају у забиту селу учитељицу која по мрзлом окну дахом топи лед не да би угледала на белом коњу младожењу, већ оног који је унапред за два кубика дрва, од школског одбора, изузео је паре. Није добро баждарена она вага на чијем тасу претегну сабрана дела неког од светских класика, ако је на тезуљи ма и празан фишек савијен од листа из песничке књиге коју је забранила власт. Ни регурутна комисија нема такву вагу која би показала у чијој души врана лежи на јајету кукавице, па ће се на мукама наћи сваки иоле правичан командант: од толиких добровољаца, коју тројицу одредити за стрељање збуњеног сељака, чије су таљиге ратној колони препречиле пут? Ако је, у земљи Србији, и понека пијачна вага под кровом који из далека личи на жичка кубета, онда није чудо што је доста оних који би и у припрати Жиче транге-франге инсталисали. Ко на ваги премери коња који му је шећер из руке румао, тај ће пред светом, кад-тад громко зарзати и ка Дамњанов Зеленко селом зањиштати, што ће се само два-трипут шаљиво примити, па ће, мало-мало, неко заборављати да му пружи руку, а и од властите жене која никад није пазила ни на крупније ствари наскоро ће чути: Не, ниси ти онај коњ који се мени свиђо! Ако ти, у зрелом добу, прикрпе какав надимак, онда ти је име калирало, па је нагло увис пошла она на невидимом кантару летва и на њојзи зарђала кука, о којој свако од рођења виси обешен за ноге... Тешко је на овом свету наћи такву вагу која неће показати како је свака лепа девојка мало јектичава! Ма из ведра неба пуко гром, кад на тâс сељак тури намочену вуну а кантарџија на тезуљу оловом пуњене тегове, неће бити Бдење 14

15 велико чудо ако ова двојица, омаши ли их стрелица небеска, падну у братски загрљај и, Богу иза леђа, у сласт поједу острижену овцу, у друштву новог шефа пијачне управе. Ни најзатуцанији натрагођа не тура на вагу назиме, ако га даје за оно што је некад добијао џаба! ГРАНИЦА Постојала је на овом свету и држава преко чије границе, ако се друкчије не одлучи, ни мравка своје јаје пренети није могла, камо ли да неко споља види како том државом влада натрули човек који се, у једном од својих детињстава, с прасићима изборио за сису крмаче, па је, после његове најскорије смрти, и из такве државе неки луди ветар urbi et orbi разнео тужна сазвучја једног посмртног марша, због појединаца који не верују ни радију ни телевизији него само оном што су својим увом чули, чему ће се он слатко смејати у неком од својих будућих живота. Није сасвим сигурно да се ратови за проширење граница воде и због проређивања сељака, ако се зна да ће се преостали сељаци жалити како, ни у проширеним границама, немају земље колико им треба, као што није сигурно да се проширењу граница тежи због птица-селица, како би им и зимска и летња гнезда била у истој држави, почем се ни од птица станарица не може изажети ма и најмањи порез. У сваком селу има бар по неко ко и Васељену сања у катастарским границама свог имања, па се и у сну чешка по глави, недоумевајући: коме ће, после, штету чинити? С обе стране маглене и не баш поуздане границе, која у свачијој души лучи Божје царство од Ђавоље тамо републике, вавек ће се наћи они који појединим Божјим намесницима дотурају дуван и ракију а неком Ђавољим депутатима тамјан и освећену воду, па је за сваког који душу има боље да с таквим превејанцима улепо живује... Над мапама неких назор-држава, којима ће прелéти свракá тек означити коначне границе, и луди би Наста, блед и намргођен, рекао: Ама, људи! а исто би рекао и сваки српски учењак, за разлику од херцога Метерниха који би кихнуо у марамицу само понад мапе једне балканске кнежевине, ако му дошапну да су, у тој кнежевини, и дворски прозори на домету праћака оних Бдење 15

16 дерана који се убијају од досаде у престоним градовима суседних држава, у којима сваком заглухну уши док кнез коље свињу. Ако с обе стране границе и обичан пандур може да ти, ни кривом ни дужном, одрдачи двадесет и пет по туру, иди тамо где се бар зна: колико пута на дан! Деси ли се да те, у близини неке карауле, ухвате с чичком по брковима, лако ћеш објаснити да си, овог пута, само у пићу прешао границу, што ће далеко теже ићи ако не одмериш употребу нонсенса и, пред збланутим милицајцем, упиташ дежурног доктора: зашто delirium tremens пише с малим d и t, иако си му лепо казао да се delirium tremens, за непуна три месеца, више изградио него Нови Сад за десет година. На граници је најбоље задржати кашаљ и пљување јер то и они и ови рђаво могу протумачити, ако баш не иде, онда је боље, и кад те нико не гледа, кашљати и пљувати у рукав, почем ти бела марамица може устребати, да не петљаш с гаћама на штапу, кад на тебе с обе стране буду уперили пушке, иако ти све изгледаше чисто овамо: сред пустог поља једна крава муче, онамо: у пустом пољу један зричак зриче... Ако те преко границе одмами мирис свињског паприкаша, није мудро да понад њихове шерпе хвалиш твоје бабе лепиње. На мапу је Италије, испрва, подсећала по таваници мојој влажна флека, али ни та флека не остаде дуго у релативно прихватљивим границама поменуте државе, већ је читаву таваницу брзо заузела, накратко се указавши у границама копнене целине Света, како се то на мапама обично износи, па сам прстом могао показати где је Петроград, где Рим, а где, пак, тоне Венеција са истом сигурношћу којом, сад, кад је таваница пала и кров са собом повукла, из свог кревета показујем звезду Даницу... Кад пређеш границу, немој да ти прве речи буду: Леба не бејаше, да ти не би рекли: Ни овде га нема! Бдење 16

17 Добрица Ерић ТРИ ПЕСМЕ СТАРА МАСЛИНА Распукô камени нар склапа се око мене У језгру му град Бар и срма морске пене. Зимске наранџе зебу и сву ноћ светле кроз кору Лимунови зру на небу а звезде у мирном мору. Из отвореног срца из меса и костију прште шарена зрнца Барана и гостију. Сунчаница новог вина, боје рубина и благост маслиновог уља у осмесима. А усред града Бара наша прапостојбина Света Маслина, стара две хиљаде година. И муње и кртице и со из мора сиња и суше бездушнице и голомразја зимња Бдење 17

18 И ватре око Бара и сва сечива љута преживела је Стара Маслина безброј пута. Дођосмо трагом тица с душама пуним иња из снежних вејавица и жежених пустиња Да нам додирне лица на којима бол тиња Маслина бесмртница Христова вршњакиња! ПОЗНА ЈЕСЕН МОЈЕ МАЈКЕ Јесен је позна у мом завичају лепа као минули живот као предвечерје после олује Дању се осипа лишће ноћу кучићи лају на избрушене звезде А моја Мајка болује. Тешко и тамно болује моја Мајка и стабла јабука око наше куће се суше У исплаканим очима још тиња понека сјајка и пролама се земља коју кртице буше. Годину дана болује моја Мајка Рада тешким мукама плаћа својих деведесет година Још лепо увело лице понекад прозрачи нада да ће је тамо дочекати њен син и човек и остала родбина. Душа јој лебди у зеленим ливадама детињства у жеженим чаирима младости у воћњацима зрелог доба Бдење 18

19 Тражи травку расковник и детелину с четири листа Сва бивша брда јој заклања брежуљак будућег гроба. Болује најстарији житељ мог родног села Не помаже јој ни лек, ни молитва, ни здравица Све што беше ватра живота сад је само шака пепела у коме светлуца понека румена жеравица. Тако болује моја Мајка седморучица одавно пожела своју пшеницу и обрала јабуке Свакога дана згужва стотине папирних марамица у које крије сузе, испљувке и јауке Долазе да је воде сватови воштаних лица али жао јој да остави децу унуке и праунуке. Позна, лепа јесен ил блага зима рана Дрхтури зрело сунце у пауковој мрежи Подмлађено поље и небо пуно врана Уздишу планине и дрвеће се јежи Цела је Гружа златним лишћем завејана само по мојој глави све више снежи. НЕПОГОДА Ударила непогода потамнео бели дан Котрља се водурина са брегова у долине Набујала, мутна река покренула муљ, смрад, шљам са свог дна на површину Не прилази реци, сине! Зла је ова мутна вода брзаци и ковитлаци Бдење 19

20 и матица која носи стабла, плашће и крстине Ал гори ау муљ, шљам, блато где гамижу даждевњаци жабе, змије, пијавице Не прилази реци, сине! Сву трулеж, наталожену на свом дну, где алге труну подивљала река сада избацује из дубине да окужи икру и семе и да флору и фауну претвори у живо блато Не прилази реци, сине! Не сме сунце да провири разјапила неман раље Све прождире, чак и своју штенад што јој лижу слине Опустоши и загади обалу и приобаље Дошао је враг по своје Не прилази реци, сине! Кад протутњи алауџа и остави муљ пун глиста и други шљам око реке прочишћене непогодом а дрвеће накривљено усправи се и олиста тада приђи реци, сине и умиј се бистром водом! Бдење 20

21 Радосав Стојановић ПУВ Виден седи на међи, у бразди, и чека пува да се појави из големог свежег кртичњака, из разровашене земље. Миран је, сталожен, као да ће ту вековати, пригушио дах да једва дише, а чула напрегао како би у тамној утроби земље осетио мигољење тог злојешног створа што му поткрада кртоле у затрављеним оџацима, и уграби тренутак кад из рупе помоли зубату плишану њушку, те га ошине преко брњице. Мора да буде бржи од плахе и алаве животињице и изненади је у муњевитом трену. У рукама му је трнокоп; сав је напетих жила за завршни ударац, у замаху који тачно одређује са колико снаге ће се обрушити на зверчицу. Заморен дреждањем, радо би припалио цигарету, али не сме, попустиће му пажња, а тај мали створ осети ли мирис дувана, који брзо продире у његове скривнице и лагуме, искобељаће се да на неком другом месту просврдла излаз. Ове године рано је свитнула пролет. Јутро је одскочило колико петао с плота на буњиште, небом се суља сунце лагано као жељка, салеће земљу, преко њега је већ зором почела да се навлачи као гуњ нека копрена што вуче на оморину и подстиче лењост у коскама и мишићима, целој људској снази. И Видену је тело отежало. Сав се отромбољио, посустао као да је на грбачу заметнуо нових двадесет ока, више но јуче, кад је сишао с чардака у градину, на Јарињу. И прво што је угледао били су нови купови разривене земље са подземним ходницима који су ишарали градину. Одмах је у себи рекао: Мора да су тројица целу ноћ рмбала! И наљутио се, позеленео, очи му се стисле у црне трњине и нахерио се на једну страну. Опет га ожегла костобоља. И синоћ је оставио заглађено кромпириште, после узалудног сведневног вребања пува. Има десетак дана како се у његовој градини појавио тај дрзник и рије; никако да га склепта у трену када то чини, да га се Бдење 21

22 реши. Грдно је време око њега потрошио и сам се изморио, а још му није напипао подземно путинче за скровиште. Овога пролећа још ни рало није пустио кромпириштем, чекајући га. Задоцнио је бар недељу дана, али одлучио је да се реши те живуљке што згрће кртоле заостале од јесени, па тек онда да навезе ђубриво, одвајано из кочине, да нагноји и узоре ралицом, како би и за ову годину направио засаде кромпира, грашка, кромида, тикава, мирођије и репе. Док је он ту, притајен, пува нигде нема, као да одише од ноћног рада, сабирући снагу за нови подухват. Можда негде у неком лагуму, под земљом, ушушкан на иситњеној слами, у сласт глође његове кртоле, репу и луковице, које је сабирао, док Виден окапава над кртичњаком, молећи га да само намуљи брњицом. Нема слађег кромпира од презимелог у оџаку, на њиви, ко у трапу. То пув и од Видена боље зна. Шта би му вредело да поново узоре и засади кад ће тај несмајник из леја, оџака и кућица све позобати и одвући у своје скривнице, правећи грамаду. И цвећу што се радосно расцвало, злојешно прегриза корење и вуче га у своје подземне појате, као да га његови мириси маме и подстичу да вршља по градини. Затекао је Виден цветове белог и жутог нарциса како потргани беспомоћно гвиркају из његових рупа. Није смогао да их одвуче из скута у трап, пресекла га зора или кукурикање петла из штале, одмах ту до градине. Гагрице те, дабогда, изеле!, рекао је у себи Виден, спуштајући лагано трнокоп с рамена на земљу, да се о њега ослони. Стар је, кошчурине му се расушиле, више и не зна где га све није уштукнуло, из ког све предела тела бол не гамиже. Да је бар понео троножац, да приседне док буљи у ту пескушу и слути где би могао да се притајио тај ненајешник. Дошло време да се сад њих двојица отимају о градину. Виден и пув. Вијају и прегањају ко супарници око девојке. Остало му је још само тих стотину корака ограђене земље од свег имања што је имао и могао да обделава, од свих њива, ливада, слатина, шумака, огрења, забрана, пасишта и косишта, пшеничишта и компиришта, папратишта, шљивара и малињака. Све се напокон свело на ту једну градину испод чардака. Све друго је избегло из његових руку, укоровило се, запустело, баш онако како се клетвом говорило у време кад су се они, Чобанчани, носили и крвили Бдење 22

23 око њива и имања, померали међе, грабили туђе: Опустело, дабогда, па немао ко да га погледа! Заправо, нико му ништа и није узео, нити ће му га узети. Све је и сада његово, сасвим, али као да није. На исто се свело. С годинама, како се старило, умирало, млади одлазили у свет, у печалбу, да се никада не врате, а његова снага венула и сахла, његова моћ попуштала, лагано из лета у лето његова земља све више се отимала, подбијена остриком, паламидом, папратиштем и параспуром, сводила на меру његове тренутне снаге и моћи. Отпадале су од његових руку најпре далечне њиве и оранице, па запуштене ливаде, слатине, лазине и огрење, и то оне најбоље под вадама, тањили се трле и обори и у њима сахли вранци и дорати, проређивали се волови, јунци и краве, а онда и шумарци у ровинама и алугама. Сада се све то од њега отуђило и прометнуло у дивљину: трн, бусен, павит и острику. Невесело Виден зури као да не верује да је све око махале, као из освете, радосно ижџикљало, вриснуло у чкаљ, глог и врес. У чемерику и шикару. Ни за цео људски век се више не да отрсити и опоравити што је у последњих двадесетак година легло у дивљину. Заплавила пустолина. Само је пепељасто небо остало исто. Можда мало избељено, пролитело од година које је Виден продреждао под њим у неверици да ће сутра стићи и надокнадити оно што му је данас измакло. Како је Виденова снага понестајала и венула, то је и градина била превелика и претешка за његову грбину и руке. Као да му је неко, док је спавао, одузео снагу и полет, сапео га и придавио. Још ове године, па ће је преполовити, а онда, за годиницу-две, поживи ли толико, орећи ће се половине и онога, и све тако док и сам не дигне руке од свега и, испомажући се трновим штапом и поклецујући, запути се последњом стазом под Јерич. Дотле је дошло. То је крај света. И то му је сва залудна мисао о сутрашњици. Гледа како све око њега умире и нестаје, а сам му не може помоћи. То га је снашло. Просто закопало. Немоћан и сакат исто му дође. На једно се своди. Као да је зверчица то и нањушила да му и снага опада, одлази у земљу, сахне неповратно као вода у песку, да је немоћан да се рве и носи и са градином, да га је старост као тешка болест сустигла а земља надвладала, савила и испила и ушуњала се потајно кроз земљу да преузме и градину, онако како му је све имање досад заптила, да је с мераком просврдла и урнише док још у Бдење 23

24 њој има људске хране. Јер земља увек и изнова тражи своје: нову свежу снагу и нове напоре, и нове мишице, нове жиле и сокове из човека да исиса, а одакле Видену више тога? Одакле он то више да црпе, одакле више да му извире? Велике воде па пресуше, а камоли човек. Само што су човекове жеље увек изнад саме моћи и снаге. И сад жели више но што може и уме тој проклетници да подари. Она док храни храни, а онда кад стане да узима узима заувек код себе, у загрљај вечни, онога кога је све време на себи њихала и узносила привидношћу победника. Виден се томе примакао као зимогрожљиво дете огњишту, јер осећа студен која ће да га сажеже. Све чешће у памети му лебди питање: За који сам андрак цео век кршио грбину?, питање које не зна коме да постави, коме да га упути, кад су се сви од њега отргли, а и сам се отуђио од свега што му је у животу било блиско и мило, што га је узносило и држало, што је волео. Деца су отишла у град. За својом срећом. За њега и његово имање богу иза леђа не маре. Жена га је напустила, упокојила се од големог рада, ринтања и мука са земљом, баш кад му је била најпотребнија. Остао је сам ко нахерена стреха пањуга на крчевини, на коју слећу само тегобне мисли. Комшијама да га упути, ретким, преосталим, та и они су ко кућа на једну ногу спали и остали сами. Да га упути Богу за кога је неко време, док му се чинило да може све, да има снаге за све и да му ништа у животу не може измаћи, док му је срце било ко пресак са житом пуно, веровао да сигурно негде постоји, на неком престолу, и да све види и све даје, испуњава све Виденове жеље, остварује његове наде и снове, али кад је најпре неосетно клизнуо низа страну са својим имањем, богатством, чељади, почео је да сумња у то своје некадашње уверење о његовој наклоности, па и о самом постојању, и све више, ослоњен о глогов кривак или испрану тарабу, о штап и баскију, држећи се за расушену шљиву и престарелу крушку, пиљио пут расточеног неба, у тај дубоки бездани бунар, тражећи иза свих стада облака и небеског мутљага, иза прозуклог плаветнила, остатке свог старог уверења, као да ишта у тој небеској пустолини, одакле стижу кише и јаре, громови и поводњи, тмасти облаци и сунчанице, роса и ромор, може бистро назрети и наћи икакав сувисли одговор. Бдење 24

25 Све је било тако варљиво, као што је и његова садашња нада да ће у окршају с дрзником пувом изаћи као победник и још једно лето узорати, засадити и узгајити градину. Живот је препредењак стари и на крају све сведе на разумну меру којој нико измаћи не може. Поравна рачуне и измири са прахом. Испод његове, трулим лесама и плетаром, скољене градине је Тројанкина башта, сада узорана и подрљана, шарени се од леја и оџака устројених у правилне редове. Два дана је џарала и чепркала по кромпиришту, а јуче започела да гради леје, данас ће наставити у влажну земљу да удева семенке и зрневље, док њега пув држи у неспокоју. Просто га је омађијао. Замантао. Узео под своје. Тројанка је за Видена шантаво шиљеже, десетак година млађа, заразног смеха, али зарозаних чарапа, сва натронтана и увијена у шалове, шамије и џемпере, да је црвени ветар не прокорма, каже, у дубоким зеленим чизмама покиданог шнура. Поваздан, док савијене грбине праска мотиком, нешто брабоња и мрнџа, довикује се с комшијом Рачом, некадашњим учитељем, сада у пензији, (чију њиву од њене деле тек густи самоникли грмови високог вреса), који се с пролећа из Грделице створи ту да, обичаја ради, понешто и он зачепрка у земљу, колико кад никне да се нађе за она два-три летња месеца, кад пристигне с фамилијом и унуцима на затрављену тазбину у бербу печурака, малина и боровница. Дометне тако понешто Тројанка учи, само глас да јој се преметне, преваља орманом, да се чује да је жива, па запоје грлено, као да је мало шандрцнула или шеврднула од оне самотиње кућне и људске у коју је запала давним мужевљевим удесом на грађевини и одласком брата, пре неку годину, у вечну јеричку насеобину. Кад је угледа, Виден се сав онеспокоји и натрњи. Стресе се. Нарогуше му се сви дамари, усправе све бодље, као да ће да се брани од њених рогатих и репатих ђавола. Поодавно је почело то њихово незборење, окретање главе једно од другог као да им сви рачуни нису намирени. Више нико, па ни они сами не знају кад је и због чега то кренуло. Можда су тако на свет и дадени да једно другом иду уз нос, инаџисују се, пркосе, кидишу и кад остану самцијати на свету вели Груја из горње махале. Проклетиња, говорка Тројанка за њега, има оноликог петла шеврљугу, а не пушта га из авлије! Везао га сиџимком, само да не јари моје кокошке! Тако јаја која носе Тројанкине кокошке годинама остају ја- Бдење 25

26 лова. Квочку насађује, али мућкови се не излежу; нема принове, нема пилића, смањује јој се кокошарник, јер и чукљански јастреб узима своје, а Виден не да ороза, нити она може да га запати. Кад се човеку нешто не дâ, не вреди му ни потезати Бога. Има разлога зашто му се не да. Али она то није слутила, но је средом куповала јаја на пазару у клисури, више пута, али као за несрећу, свако треће се испилило и све кокошчићи. Нико више од преосталих сељана не држи пирге. А његов кокот је тек нешто посебно: перја црвеног као залазак сунца кроз ветровит облак, високе кресте и безданог грла кад кукуриче. Једном се пред кокошкама заклела да ће да га отрује, кад им га не може привести, па се себнула од страха да то неко одиста и не учини, а после њу набеде. Ко год то да уради, чак и да га грабне сам орао из Острике, на њу ће да падне кривња и њу ће милиција да одведе у Самоково. Ако, петао ће да га и са рани! довикује она учи. Петао ће да му опоје гроб, а ти ћеш да га окупаш, кад га завабе наши под Јерич! Учитељ јој на то одмахује: Никада се не зна ко ће први да истрчи на друм! А гробље је тик уз друм и калиште, под Јеричом, затрављено и урасло у дивљу шљиву, глог и жилаву метлику, из којих се с муком пробијају надгробници, камене крстаче и белеге, помешани сви у куп. Извукавши се испод црге, јутрос се пре Тројанке из своје чатмаре на Јарињу појавио Рача, још не расањен, растршан, подбуо, ходећи пипаво као месечар; одгурнуо је вратњице на леси, које су зацвилеле, и ушао у своје ограђено њивче, невољно, прилично окаснио, као да је целе ноћи љоснуо од работе, па сад сврнуо да надзирне и увери се у тај свој ноћни рад. Као увек, за њим се шњурао Гривча, пашче, лисичар, и зубима хрскао бобице и кошчице на које би наишао, лискао штапове и притке, које је уча углавио по лејама, окачивши о њих најлоне, да на ветру шушкају, не би ли тако свој засад убранио од насртљивих птичурина чавки, гачаца, сврака и вртирепих сојки. Бројтро! довикну он Видену и протегну се гласно, извивши руке и изрепчивши као мачор грбину, да се ослободи остатка снености. Сањао сам да си ми преорао градинче, ча Видене, па рекох да гвирнем. Бдење 26

27 Кам лепа срећа, призетко, да сам и своје поорао. Једино пува да упрегнем! излете старцу подупртом трнокопом. Нема везе, ал моје си преорао! Ту се Виден, уморан од дреждања над кртичњацима у својој градини, мало љутну, јер галама ће засигурно уплашити пува да се још више повуче у лагум и шћућури, и сав труд око хватања му је за неко време пропао. То је Тича, твој таст, стално преоравао моје у Овсишту. Можда ми и сад преорава небеску њиву! Моју! рече отужно старац, зурећи пут неба које се од зоре набирало у клобуцима, најављујући промену времена. Сад Тича тегли камен на врх брда, ко на Јерич, и опет га враћа за казну што ти је онда преоравао. Није требало да му даш да тамо први оде, да ти прави штету! Нека, синовац! Трпен спасен! Биће дана и за небеске њиве, оне се бар неће укоровити! Мани то рече уча али и сад, кад је све таксало и калирало, још има ненајешника и ненаситих који не могу, а да не џарну у туђе. Био онај Грујица из Кукулинаца, с једном ногом у гробу, на штаку се навео ко стара стреја, а ударио на мој шибак у Валмишту. Пола ми горе отрсио! Саме стоготке букве! Кад погледаш, да се растужиш... Откуд, побогу, Груја, кад једва клеца?! зачуди се старац. Прича ми зимус у клисури мајстор Триша, беше неки панађур, па га сретох. Каже: Обаљао сам ти букве! Чије? запрепастих се. Твоје! опет каже. А где?! У Валмишту! А коме?! - као шегачим се ја. Па, Груји, из Кукулинци! - ни пет ни шест, рече. Мора да ти још није платио, па ми зато кажеш, а иначе не би?! Није још - вели - па да ти кажем. Ништа ме не кошта! Па како? Ево, овако: поручио био Груја да дођем и понесем моторну тестеру. Беше бачкољ ни снег, ни киша. Путеви се разглибавили. Огрнем кабаницу, седнем на мопед, па уз Купински рид, Бдење 27

28 код њега. Да ми насечеш дрва, рече, до крај живота да ми истрка! Ако, кажем и укачи га до мене на онај мој прдавац, па у Валмиште. Тамо ми све показа шта и колико да сечем. И погодисмо се. Кад пружисмо руке, себнух се. Па ово је Русандин шумак, велим му. Ту сам пре неколико година њој брао дрва! Немој да ја ни крив ни дужан због тога настрадам! Каква Русанда, зар није умрла?, вели он љутито. И да је било, више није њено! Има живога човека, фамилију, кажем му опет. Откад је призетко човек?, нацери ми се он у очи. Најзад, то није његово!, избечи се и стаде да млатара штапом, обли га пена, поводи се да падне. И шта се тебе, напослетку, тиче мртва Русанда?, стаде да шишти ко сцепене гајде. Хоћеш ли да обаљаш, ил да нaодим другога? И тако оборих пола шумака, окастрих, изметрих, а после га је неко и трактором довезао - вели ми Триша Тричковић. Кад је грануло пролеће, забасам у Валмиште, и имам шта да видим: отрсио ми шумак, остао само ситнеж; а тамо, у његовој авлији на дрвљанику, под ајатом камаре дрва! И за сто година па ће да претекне! И шта сада да радим? Да се прегоним по судовима? И онако је једном ногом у гробу. Примакло му се, скоро ће да мањка. Жиг смрти му на челу, а још пружа руке у туђе. Још га вуче грабеж, зинуо за туђе... У том тренутку, неопажена од њих, на своју њиву догаца Тројанка, рашнураних подвезака, подбула, а хода ко да постројава шпалир. Спазив учитеља у присном разговору с Виденом, она се намршти и стаде себи у браду да уњка и кењка. До пола ноћи ниси ми дао да тренем! одједном се обрецну на учитаља. И сад сам ко неподгрејана гибаница! Ништа ја ту нисам крив! сниза рамена уча. Неки урнебес је код тебе био ноћас! Ко ће га знати шта повампирени човек без жене ради! Сврнули Велинка и Соћа, прихватисмо се кондирчета, брзо их ухвати, накресаше се, поготову Велинка. Морали смо на кркаче да је носимо дома, а она се гица, не да сама ће, а ноге је издале. Саплиће се, пада! Циркус један! Теби добродошло! Аздисујеш под стар заман! Их, што је ружно кад се стар човек налипа, Боже! Кад је Соћа накачи на грбину, а и сам се спотура, свитну јој гузица ко карбитна лампа. А гаће још од лани заборавила да обуче. Ћути, обојица сте дрешили свитњак над њом! Бдење 28

29 Ако је тако, дођи и ти, сестро. Немој да жељујеш и копнејеш! Благодарим! То је твоја прва љубав! рече Тројанка и ухвати се за груди. Пре но што си се под Русандину стреју заклонио, с њом си се облагивао по Гаринама. Обрицао си јој се: само да завршиш школу, па ћеш да је узмеш! Ајде де, кад је то било! Ни сама се више не сећа! Лако је рећи: не сећа! Али, чекајући те, пропушти она своје време и не удаде се. А после, кад си се везао у те синџире, ускопистила се да те растави ил ће мрешка да је у вати. Само њој си се пред олтар у предејанској цркви обећао, на Први горешњак! Срећа твоја те те преместише у Троскач, подаље од ње, те те спасише. Окапала је чекајући те и, фала Богу, дочекала да јој зиркаш у пијано дупе! Само ти брабoњај, а после крив ти ђаво кад те човек превије преко колена! Ни са ким ја ове, у овој пустари, не шурујем! Нисам ти ни посестрима, ни старосватица! Држ се, јер Тројанка види све и зна све. Ништа не може да се сакрије ко поганац у дувку, па и он излегне. Зато немој више да ме твоји гости буде, побићу вас с татину кокинку! Разговор с учитељем био је завршен. Видевши тарапану, Виден се обрну око себе, потмуло накашља, па диже трнокоп на рамо и обрну кући. Облаци се над Валмиштем набираху. По ветру, који леден захуја у Расовачи и Острикама, доносећи мирис олисталих букава, осећало се да се спрема олуја. Са њива се убрзо диже прашина и ветар стаде да је сврће са шушкором у круг, као да је витло. Небо се усковитла, црни облаци се спустише са планине и полегоше по земљи. Задобоњаше по параспуру крупне капи. Учитељ клисну у кућу, а Тројанка као шотка мрзовољно крену према ајату. Отуда, кроз њену авлију, наједном искрсну човечуљак, с камилавком на глави и полупразним џаком преко рамена, и налете на њу. Као да га је ту и очекивала. Због нечега кивна, Тројанка се искоси на њега: Где си, Богомољац?! Јеси ли га нашао?! Очито човек није одавао неку опасност, нити се она уплашила њега што се шуња око празног амбара, вајата и кокошарника. Није неки баксуз или лопов да га се клони. Бдење 29

30 Шта има да га тражим, кад је ту! засветлеше му очи ко два жишка, затрепташе. Да ниси слепа код очију, видела би га и у трави, дрвећу, киткама! Све букти на радост! А то је Он, нико други! Цвеће је од Сантоила! накриви она главу и осмотри га кварно. Прилика поче да премешта завежљај с рамена на рамо, позвекну гвожђурија. Кад је његово, што не цвати у зиму, него кад је Бог рекао у пролет и лето. Само Сантоил зна такве шарене боје да спари и сортира, да омају човека! Виде човечуљак да разговор са њом нема смисла, да ће се опет завадити, а после Бог зна на шта све то може да изађе, па окрену придику: Зато што сте безбожници, зато ћете скапати ко стрвине. Неће имати ко у земљу да вас зачепрка. Троје сте у махали остали, а ниједан у бразду неће. Ти, Богомољац, где се молиш, кад цркву још ниси саградио? Сам је човек црква, и то голема, и друга му не треба. Црква је за безбожнике и грешнике, да уђу у Божју бразду. Како то да ја нисам тако затуцана, кад са истог извора воду пијемо? Ту где ти пијеш, ја не бих ни Мурџу напојио. Зато што си аламанка два си мужа прејебала, и Бог те казнио да трсиш око градине, а да ти се ништа не прима. Да будеш јаловица и квочку на мућкове насађујеш! А како је Видена казнио? Њега? Уместо волова пув да му оре! А учу? Да учи до булумач! И сад ноћу, кад не може да спава, а никад не спава, пребире књиге и уз гасарче учи оно што му се чини да је некад знао! И никако да научи! А тебе, Богомољац? Мене? Да живим са вама! Живот је, море, ситна пара, да би се око њега ваљало толико трсити! одврати му Тројанка. Од кише, што се уз грмљавину у слаповима сручи с неба, и водене мутљавине, беху се заклонили под вајат, кад наједном чо- Бдење 30

31 вечуљак истрча на пљусак, смакну камилавку и обрну ћелаву главицу ка небесима, поклекну и поче да арлауче неким чудним измењеним гласом: Сипај, Господе, грешни смо! И Виден, и Тројанка, Тозица и Груја, и Велинка, и Соћа, и козе и овце, и петлови и кокошке, мачке и поганци, а највише ја, Јербап, Господе! И зато сипај из својих буради и ардова, источи све! Не штеди! Утуци нам градине, затри пољане, нагрди кромпиришта и шљиваке, наврни потоп на нас, пусти чуму и чумино дете, затри Чобанац, да се не чује да је икад постојао. Нек виде Виден и Тројанка, и учитељ Рача, да твоја снага није још изветрела, како пијани чантрају, да се још држи; да не може тако како ко хоће, него како је речено, Господе. Сатерај им стра у старе коске... Грмело је, стропоштавало се. Облаци су се ваљали, црни, набубрели. Расклопљени. Подерани. Земљом потекоше баре и потоци. Зајезерише се јендеци, увале, штетине, градине и лазине. Онај човечуљак сав смочен прибра гњецав нарамак, устаде, усправи се окупан, и ћелав, отре руке о чакшире, и без поздрава обрну низ друм шљапкајући потоцима што подлокавају друмове. Заклоњена од слоте, Тројанка тад с вајата угледа Видена огрнутог гумираном кабаницом како гаца око свог чардака, па низ пут, где изби у градини. У руци му трнакоп. Ослања се њиме да га олуја не стровали на љизгавицу, па пипаво по градини наврће воду у пукотине које је пув био просврдлао да га вода истера из јазбине, ако је пред невреме јешан задремао. Гргољ воде ће га пронаћи, док поганица дажди, оборивши се на старца. Кроз мокру завесу, наједном угледа како се старчуга зањиха, па усправи као дирек, издиже се и поста двапут крупнији, и подиже високо трнокоп и устреми га према земљи таквом снагом као да ће да згроми и затоми небеску алу, а не пува, те да ће с тим чином настати разрешење свих људских мука, сабраних и таложених кроз све прошле године. Од грома који рупи у крушку јасенку накрај рида, не чу удар трнокопа, али угледа како га Виден још једном усредсређено подиже, сад још већом снагом, јер однекуд беше нарастао још толико, као крушка на крају рида, и из земље, уместо пува, изрони некаква ала и устреми се на њега, али она машља је звекну у главу, те она посрну у блатиште, ал опет остаде на ногама, сикћући и претећи. Бдење 31

32 Виден се измаче, ко да устукну, па онако нарастао и нестваран, сав осут непогодом и зарастао у ветар и олују, и трећи пут замахну на алосију, док небо брецаше и земља дрхташе под сводом, и стровали сву своју снагу, те смлати неман, која јаукну и преврну се у кромпиришту, уваља у глиб. Све то што Тројанка угледа, оденуто олујом, муњама и громовима, уз кишу у таласима, учини јој се нестварним, те зажмури, да од себе отера омају, али кад опет отвори очи, виде светлост на том старом збрчканом лицу, која кроз застор просину те обасја и њу и потом како Виден с новом снагом, упркос дрчи, трнокопом поче да усмерава воду низ сокак, да је одвраћа од градина, и тера низ друм, да не однесе и њене и учине тек засађене леје. Исто вече Виден посрну. Леже у кревет у грозници. Болест га зањиха и закува три дана, и после тога не изрони. Бдење 32

33 Живко Николић ТОЧАК уз брег стење точак и сви лепотом паока опчињени застају да се нагледају како се лагано на румени облак успиње шкрипу му надушак испијају све гушћу тмину пробијају гласовима врху жуде Београд ТОЦИЛО круни се камен искра се отима то болно шкрипи сечиво здружени зачињу црнило какво није видео дан али је моје мало тоцило јагње насмејано на ражњу се згурило ено дозива а круни се отима посечена стабла уснило Београд Бдење 33

34 ЧЕКРК конопац силази до самог дна таму да разгрне шкрипа је најава да се удаљени непознати гласови у круг свијају цијук их под своје окриље узима ослушни шире се кругови нема таме тама је изненада песма постала Београд СТОЛИЦА шкрипи када је кажипрст дирне многе је кости одморила много је суза попила памти како су девојчице кијале и како је мачка прозор разбила сад ведро неначете воде на њој снује окрњено посуђе и пачавре скутовима скрива тек с њом је соба спокојна како ћеш без њеног присуства незваног госта дочекати у њено се дно сви крајеви сливају Београд Бдење 34

35 ВРЧ колико ватре у себи има она магична вода сва од јутарње румени која из тебе лагано истиче којој си тмини окрњио скут широм отворивши чељусти какву је магму твој држак усрхнуо и савија се у потуљени рог коме ћеш подарити тајну пре свитања до првих петлова у коју ћеш пору да сабијеш бол на дну шта ћеш сачувати Београд СЕКИРА пређи преко секире понад прага пренеси је вином јој сечиво прелиј и крвљу петловом тиме после ране видај све мислећи на дубове у које је зубе уткала Београд МАГИЈА КОЛО сањао сам да водим коло у коме сви играју а ти на супротној страни у моје кораке загледана Бдење 35

36 поскакујеш весело ја се као прамен извијам звони земља пода мном и сви за мном у висове и сви за мном у нигдину сагињу се и уздижу натмурени а ти насмејана подврискујеш појмиш ли каква је то игра каква је магија њу зачела Београд ПЛАМЕНО КЛУПКО на длану имам жеравицу да растерујем вукове и све друге ноћне утваре и лутам без пута и намере ослушкујући шта траве роморе то ме дозива неко далек и недокучив да му пренесем искру ћутке удахнем ветар с боровим се гранчицама састанем и смолом опијен горим у свим знаним смеровима котрљам се као клупко подарено источним шумама мене ништа не зауставља Београд/Копривница Бдење 36

37 Лаура Барна ПЕХАР КУКУТИНОГ ОТРОВА емфизем плућа (грч. еmphýsēma) претерано проширење плућних мехурића, праћено губитком њихове еластичности, омета измену ваздуха у плућима, услед чега долази до кратког и отежаног дисања, до сипње. Претерано проширење... Станка. Залудно је понављање дефиниције емфизема плућа, такво што, свакако, не води његовом напрасном отклону, чак не бива ни она дражна пречица за његов поступни отклон. Емфизем плућа је неизлечива бољетина. Кривца, дакако, треба потраживати у данашњем сувишку ветрова. Емфиземична плућа не успевају да згрну силину нагона данашњих ветрова. Прича је, постаје јасно, истицала преко граничника устаљених, говорио је овешталих дамара једног следа. Губи контролу над срменим наниском; свако мало под уоштреним пером одбегла би, неприкладно бучно, покоја речца, узвик, усамљени глас, знак интерпункције, па и пуначка реч, искакали мртви чворови; примећује како учворавају сасвим нове граничнике и како све мање успева да чрез њих тумара. У Малој енциклопедији Просвета стоји: лавиринт, лабиринт (грч. labýrinthos) [...] 2. врт с многобројним испреплетеним стазама у којем се није лако снаћи. Фигуративно: замршен положај, збрка. Изворници наведених термина и цитата (курзив, под наводницима): 1. Мала енциклопедија Просвета (1978). Београд: Просвета. 2. Вујаклија, М. (1985): Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. 3. Ксенофонт (1964): Успомене о Сократу. Београд: Култура. Бдење 37

38 Има подоста како је одбила поноћ. Има и оних који би овакву помрч ословили с зачетак дањи, има и оних што би да рекну ноћна мртваја. Ја бих, ипак, мудро оћутао. И сувише сам забављен рашчешљавањем ветрова. Дакле: ружа ветрова казује да догоне збитија из четири хоризонтална и један вертикални правац! О рагастов је овесио хоризнонтални зачешљак Великог Северног Ветра, у њега умрсио гужве Подунавца и Ноћника, а нејачки Ветровњак, ишчешљан из међуправца, смотао је у џеп. Преостало је да трага за забитијима вертикалног усмерка; по силини захвата, с времена на време, знао је да избива из земље, ковитла у месту гласове и грцаје, и преноси их збрчкане у вис. Онамо се расипају у звезде. Па је свака од тих сјакталица тајна једнога житија. Когод упре у једну, може бити у свој одраз је упро, и смрт му неминовно следи. Узлазник јесте, али и њих је мноштвено: с површи нагрћу Причалице, узлећу невољко и споро, јер би штошта још да опричају; изнутра извијају Мрачњаци-потмулници, мало говоре, ал разборито, они су тешки и опасни јер би да оробе душе лакомих, после јадни тумарају кô испоштене сени. Најопаснији су, пак, Заходници. Њихов звиждук пробија и најкаменитије тло; залазе у неразумне и запрте дубине и одонуда, што је заптивено, разгрћу и грабе, увијају у повојак звижда и потом узносе на површ. А тако узнесени намах се размотавају уз очајнички хук и халабуку, а кад се разметну чине пустош и очај. Не штеде ни колевке, нити душе уврх ноздрва. Нејач разбијају о камен. Руком удешено, раздешавају. Али, није овај од тих. Ничији није. Биће да је неки од оних Самотњака; они и правац сами усмере. Снажан прасак распрсну окна. Ускомешали се о рагастов овешени ветрови. Онај Велики Северни запоја на сав глас. Чини се дитирамб. дитирамб (грч. dithýrambos) надимак бога Баха, због његовог тобожњег двоструког порекла од Семеле и Зевса; поет. бурна и одушевљена песма у славу бога Диониса, Баха, бога вина и уживања [...] Бдење 38

39 Ноћник утрну пламсаје воштаница. Подунавац се збуњено замешкољи у месту, извијајући прамен рибље срси уврх замашаја, лакрдијашки је стао да треби раздељке од окруњених бисерја и ољуспалих седефних утроба. Док је нејачком Ветровњаку преостало да дувка у лист његове недописанке коцкасте хартије на писаћем столу, као у једра бродице; одувао га уз голем напор кроз распрсло окно, у ноћ. Напољу је опасно даждило. Тутњало. Разгонило, догонило. Разгртало, загртало. Ненадани сев осуо се по распрслим стакленим парчадима. Осећао је како му се сувишак дитирамба заглавио у ждрелу; воњ рибље срси и те како му је сметао. Дисао је оретко. А спужвасти мехурићи његових емфиземичних плућа би ради били да се распрсну. Налокали се влаге, осечине и туђих мириса; груди му надуте да је једва од њих успевао да назре углачане врхове својих ципела. Развратник! Самотњак! Он би да га се отараси, олако. Забога, какав изјаловљели апсурд! Могао је тај једним махнитим замахом сву срчу да му саспе право у лице, нагура све до последњег парчића у гушу. Намерио се на опасност! Жезлени сев просече хартију; била се већ сасвим примакла земљи. Извијала се укруг бокора хортензија и плавог јоргована док се коначно не набоде о оближњи драчик. Имам те! Одскакутао је низ помоћно степениште, што је водило у унутрашње двориште Кнежевог конака. Иако је настојао да избегава сувишне удисаје, ветрови су сами нагртали; особито се у ревности истакако Подунавац. Уста пуна водених нарамака збитога. Образи му поднабули од пуноће. Тргају гласне жице као струле струне, провлаче окрајке кроз душник, њима доцније везују гроздове плућних мехурова; од такових му груди дошле као жабљи мех. Од њихове големине више ни не наслућује врхове својих ципела, не види им ни одметнуте сенке; прескаче сад и по три-четири степеника одједном. Могао би и да полети, само да се досетио. Лице му осу јак пљусак. Осећа олакшање. Згуснути млазеви паре куљају из ноздрва, трошкају се у ореол. Замахом откачи хартију; привуче је о надуте груди. Под прстима му засијаше набори зрнастог папируса папирус (грч. pápyros) староегипатска хартија коју су правили од танке коре или лике једне врсте сите мисирске [...] Бдење 39

40 Ја, Еутифроне, тога човека готово ни сâм не познајем. Чини ми се, то је сасвим млад и непознат човек. Колико знам, зове се Мелет и припада дему Питу. Можда ти можеш знати каква Мелета из тога дема, има дугу косу, малу браду, и нос као у јастреба. Добро му је био знан старогрчки алфабет, али не схвата како олако ишчитава, сасвим олако, као да су његова рукописанија са одуване коцкасте хартије; до малопре је црним мастилом исписивао, налакћен о ивицу писаћег стола, јаде о сувишку ветрова; сећа се чак и последње речи, ако се напрегне можда би се досетио и целе реченице или бар завршне мисли: усмере, да! упредао је ретке увојке браде о кажипрст: они и правац сами усмере. А да је остао у свом сутерену на Црвеном крсту, оваква необичност засигурно не би могла да га снађе. Места привлаче невољнике, спроводе их на чистац, где ретке појавности, засебно, носе знак. Велика Вода је и сувише близу. Први знак. Узана поплочана стаза вијуга право до мола. Стрма је, од светлога Камена. Други знак. Гледа их из собе пансионата у ком борави, ето промиче трећи дан, и већ трећу ноћ не престају да оргијају Ветрови. Трећи знак. Господине Т., било би свакако пожељно да хитно промените место боравка, барем за неко време. Дакле, Спроводник до Места. Залудна бејаху његова опирања. Говорио му је тада, свим деловима тела подједнако, како је рукопис при самом крају, како по осећају суди да му је потребно колико седмица или две до коначног зачаурења у љуску орахову. Господине Т., сместа морате да пођете, није одустајао, и ваш емфизем плућа је при самом крају. Који вам је крај милији? Опет двосмислено трабуња. Ко зна да ли је уопште лекар или пак обични ђаволак. Мрска му улога Спроводника. Глас му је раван и препун досадних нагласака. Коначно, залупио је стаклена врата с алармантним појашњењем КАБИНЕТ ЗА ПЛУЋНЕ БОЛЕСТИ. И сада стоји у унутрашњем дворишту пансионата с непристајућим му именом Кнежев конак, уз Дунав; мокар је и зури у небо, ишчекује сев како би наставио гласно да сриче старогрчка писмена, калиграфски исписивана сепијом, на папирусу. сепија (грч. sēpia) сипа; такође назив црнкасте течности која се ствара у нарочитој кеси у телу сепије (сипе) [...] Бдење 40

41 А можда и није имао избора, можда нема никаквог удела ни у изненадном путовању у Ђердапску клисуру; да се он пита, омалу и мрачну варош на Дунаву његове очи никада не би виделе; с презиром и гађењем освртао се на провинцијска заходишта, прецртавао их на ауто-картама као мртве тачке, и кроз њих је пројуривао без обзирања, без нелагоде и кривице, празан и чио. Далеко је тај од ђаволка! Чекао је сев муње. Ђаво! Мефистофел! Мој зао дух без лажне скромности, смејуљи се. Спроводник до... до чега? или, боље, до кога? Пре ће бити да губим разум. Уосталом, он и није ту, или је узео различно обличје и стрпљиво ишчекује прилику да се покаже. Зар мени? Па ја уопште нисам битан. Нису изгледа ни ветрови. Ревносно одрађујемо наметнуто. Закашљао се дугим сипљивим рипањем. Толико дугим да му залудно промакоше два северна сева. Хладне главе је увијао папирус у узани ротулус, стискао песнице да истисне накупљену кишницу у длановима. Био је већ потпуно мокар, али као да су му осетила закржљала, равнодушан је, сталожен; да га неко, у овом тренутку, постранце проматра, рекао би и упоран, иако упорност никако не може бити његова врлина. Дакле, одвија се сумња. Ако упорно стоји на киши, мокар и миран, ако упорно ишчекује плавичасти сев праћен заглушном грмљавином и тутњавом, упорно искашљава дефиницију емфизема плућа по недрима, онда заправо Дотични и није Он. Ако није он (прозни писац и есејиста из београдског сутерена), ко би онда могао да буде? Мелет? Не чује ни шљапкање својих нагазака. Незнано је, можда он тек укопан стоји у месту као скамењени дискоболос; и то што љубопитљиво следи грудоболну прилику и њену искислу сенку како круже око ружиног драчика у потрази за идеалним углом, откуда би прикупили што више снопова светлости, јесте обична илузија. дискоболос (грч. dískos, bolē) бацач дискоса, округле или обле, у средини одебеле плоче од камена, железа или дрвета; веома омиљена и позната игра код старих Грка [...] Гле! папирус гњечи о надута прса. Или плаче, или му то оцедак дажда бауља низ чекињаво лице. То засигурно не може бити он. Никако! Његово лице узалудно скрива благост предака. Осенчено је сићушним мекотама. Скривница различних битија у једном. Могло би се с правом казивати: мило је, добро, чак и лепушкасто. То мора ипак да је Мелет. Кишне капи му светлуцају по Бдење 41

42 отежалим коврџама тамних власи; иако млад, некако је сув и испоштен (биће невољама и залудним потраживањима); нос му строг као у какве грабљиве птичурине. Једнако им грбе с преда наместо плећима, као што би свакога мисао навела. Али, како то да он промишља да би Дотични могао да буде баш Мелет, а не Еутифрон, примерице? Крив је, јамачно, Сократ што гласно хули на богове, држави миле; крив што по науму своме уплиће нова божанства, јер му бива поуздан увиђај наговешћују; крив је што се самовољно мантиком и иронијом служи; што по вољи приноси жртве бесмртним бозима; и, најпосле, крив је што поменутим кривњама омладину квари и забуњује, јер је поменутим кривњама загадио морал све Атине; што се без-тајно показује по трговима, шеталиштима и вежбалиштима баш у време када ови бејаху крцати младежи као луда или хвалиша. Тужбу потврђујем ја, Мелет из дема Пита, гласноречник песника, још унизни писац трагедије. Уз сагласје с главним му тужиоцем Анитом. О његову знању и умењу у кожарском занатству залудно је трошити гласа, али вредно је поновног помена његов удел, с Трасибулом и Архином, у успостави демократије. Уз сагласност с Ликоном, гласнозборником народних беседника. Уз сагласје Већа и главнине притана. притан (грч. prýtanis) у старој Атини: члан одбора педесеторице државних саветника који су управљали народном скупштином [...] Испрекиданим удувцима Ветровњак развеја капље из тамних коврџа, распамети напречац цурке и сливнице, па распамећени похиташе као безглаве муве на све четири стране, проносећи једва орошене трагове. Једним дахом Северњак просуши папирус, очврсну озрњену сепију у стамена елемента; а Подунавац га заогрну топлим казивањима од оног најситнијег бода, стаде га ушушкавати таложинама мириса и тајанства, о мишице и бутине овесио му ђердане древних писмена, сакупљаних уз обале, неприлазине и глатке површи. Самотњак је и даље јаросно отхукивао; пресреће жезлене блеске, криви их и ломата; онемоћали трачак светлости тек сустигне да заголица папирус. Бдење 42

43 По тужби овој има се извршити казна погубљењем. А како у месецу таргелиону ** празнују Делије, тако осуђеному следује помиловање до поврата свечаничког изасланства са Дела. Осуђеному се, дакле, уступа слобода да последње дане поживи по вољи и у друштву одабраноме. делије, празник на Делу празнован на спомен о догађају којим је Тесеј Атину спасао од дужности да за Минотаура сваке године шаље као жртву седам момака и седам девојака, и по закону осуђеник се није смео погубити откад се крма свечаног брода овенчала па до његова повратка [...] Заборавио је да поведе гротескно надуту сенку. Ветрови га омели. А да се није то сенка одметнула? Дешавало се одраније. Одметник је тумарао с ветровима, заходио у најразличнија места, потраживао, умешан у претворби, приказивао се, нестајао. Нестао је у шупљикавој хладовини разбокоралих хортензија и жбуника плавих јоргована. Ако баш умрем по неправди, то ће бити на срамоту онима који ме погубе. Јер, ако је срамота чинити неправду, како онда није срамота чинити на неправедан начин ма шта? Ω У многим се књигама помиње лепота у Сократову подношењу смрти. Окружен најближим пријатељима и следбеницима његова учења, на придошли дан, мирно је испио пехар кукутином отрова. Извешће атинског лекара Акумена о изненадној смрти Мелетовој У притана Мелета, из дема Пита, установљује се ТЕСНО- ГРУДОСТ, мучна и тегобна болезан каквој лека нема. Такову тврдњу правда неприкладно живовање Мелетово, у укопини, уз обалу; Велика Вода запљускује зидове његова станишта, у Каме- ** Месец мај (месец цветања јоргована и хортензија). Бдење 43

44 ње се окупила студен, сувишак Ветрова, нагрћу. И не могаше задана све да их изгута. Потврђујем УСМРЋЕН ДАВЉЕЊЕМ ВЕТРОВИМА Сасвим безначајна напомена. Прва три курзивом исписивана пасуса, последње су забелешке господина Т. Рукопис је, заједно са преосталом оставштином (као безвредне и сумњиве шкработине), на очиглед неколицине пријатеља и поштовалаца, чином цепања, потом церемонијалног испуштања у контејнер (испред Београдског драмског позоришта), коначно уништен. Присутни су се кратко је писало у суботњем Културном додатку Политике достојанствено и мирно разишли, свако својим мислима. Уосталом, мада није поменуто, овакав вандализам пре би се могао приписати писцу. Његова последња жеља гласи: Уништити после моје смрти! Београд, фебруар Бдење 44

45 Душан Мијајловић Адски НОЋ ИСКУШЕЊА Нико од тих паметњаковића да окрене главу, да ме умилостиви погледом, да примети моје лице, сву ту промену боја, да види или чује како ломим прсте. Оно, неизбежно, повећало се са сваком наредном реченицом. Да сам могао... али нисам могао да им затворим уста. Овде, у белом свету, у великом граду, ми смо ипак оно што смо одвајкада били. Јоргованка, са мирисом цвета липе у опраној коси, долива вино у чаше. У њих гледа са раширеним зеницама, а кад би ред дошао на моју маленкост, поглед би њен одлутао преко моје главе, уронио би у сат на зиду, и ја више нисам био сигуран, да ли она хоће да заустави или пожури казаљке, да ли мирише на јоргован, липу, или заудара на нечастиву. Такво ме размишљање оставља без даха. Да бих зауставио крик, бежим у време прошло. Кућа на крају пута. Двориште покрила непокошена трава, прошарана небоплавим различком и хајдучицом. Капија са источне стране лежи у трави, оборила је грана крушке караманке. С пролећа, двориште оживи. Долете птице, распевају се, гнезде се, кроз стару траву, пробија се нова, зелена, пуна животног сока. Потом процвета јоргован, стидљиво, са ситним цветићима, одавно га коров пригушио. Пијем и ја, још увек сам свестан да у соби, у северном крилу велике куће спавају њих двоје, девојчица и дечак. Спавају слатким сном, и сањају неке далеке светове, без дуванског дима, пива и црног вина. Чини ми се, чујем њихово дубоко дисање, на образима девојчице видим сузе које се и у сну котрљају. Губим дах. У салону је све жаморније. Издваја се први глас несуђеног певача, док моје очи региструју нечије руке на нечијим дојкама, и много чежњи у разроким очима; да дојка, попут птице, прхне напоље. Све ми више понестаје даха, све сам сигурнији да је смрт близу, и све више убеђујем себе бежи, у бекству је спас. Бдење 45

46 Неко наставља причу, настављена ми прича стеже срце, ја се гушим, срамота ме да се закашљем, срамота ме да замолим за мало тишине, за мало чистог ваздуха, за мало обзирности и разумевања. Срамота ме што сам ту, с њима, срамота ме да зајецам... и опет, у мислима дозивам завичај: У кући топло, жагорно, мирисно. Кува се, пече, дими, досољује, проба. На обе се капије ишчекују гости, слава је, Аранђелов дан. Одзвањају пољупци и узвици стварног и одглумљеног одушевљења. Деца су у посебном ишчекивању, гости долазе с поклонима, каквим, таквим, поклонима се у зубе не гледа. У Великој соби, разбуктава се ватра, чује се звекет кашика, виљушака и чаша. Наздравља се, пије, приповеда. А онда, песма, прво јетка и храпава, а онда све грлатија, док не пређе у претњу, неком тамо, због... И тако, све до првих петлова. Поспани у Кући на крају пута, сањају. У сан улети по неки одбегли глас, поспани се трза, на трен буди, гледа у будилник, последњу новост технике; у казаљке које светле. Сат је донео теча, тамо из далеког Париза. Пробуђени опет пада у сан, и сања како ће се и он једног дана отиснути у тај чаробни свет изобиља Чујем моје име, потом смех. Нико се више не стиди мог присуства. Нико, ни моја Јоргованка, сељанче из планинске забити. Она је сада једна од многих жена метрополе. Улетео сам грешком у дечију собу, деца су спавала, или су хтела да тако изгледа. Застао сам, погледао их изблиза, девојчица је заиста пре сна, или у сну, плакала. Дечак је спавао на стомаку, са рукама под јастуком. Шта радиш ту?, зарежа Јоргованка. И видех жену, над уснулом девојчицом, како је посматра непријатељски, и како у њој не види дете, већ види жену, жену која јој смета својом младошћу и лепотом. Отворио сам прозор, и нестао у мраку. Док трчим, ехо свих оних прича, ехо оног излишног питања, све ми то јури за петама, одузима ми дах. Очекујем да се појави такси, дишем дубоко, дишем тешко. Нигде таксија, а муње парају небо, громови ударају насумице, светла се полако гасе. Ноћ је, налет ветра ме тера да подигнем крагну од мантила. Потрчах! Слушао сам своје кораке како одзвањају асфалтом. Звук аутомобилске сирене оштро одјекну у тишини између две муње, два грома, између два датума. Наставио сам да трчим, Бдење 46

47 да се борим с рупама у асфалту, с рупама у мојим плућима, са дахом који је бивао на издисају. У тој игри живота и смрти, све је бивало могуће, све се одвијало на ивици даха. Застајем, подижем руку. Камион се зауставља. Улазим, називам добро вече, на српском језику, бришем зној и кишне капи с чела. Желим да се захвалим возачу. Ћути! Коначно схватам, причам само на матерњем, заборавио сам сваки други језик. Пратим дим његове припаљене цигарете, пратим како се последња муња губи на небу, све то пратим, али не пратим пут, његове руке на волану, његову поспаност. Страшан прасак. Тонем... Нема више Јоргованке. Нема више метрополе. Нема више белосветског бездушја. Везани петао, сав накострешен, чека напад. Слободан петао је лукав, користи велику предност, облеће противника са свих страна. Први јуриш везани петао вешто избегава, и задаје непријатељу ударац у пределу кресте. Слободњак се осећа страшно увређеним, прави велики лук, и онако накострешен, муњевито се обрушава на везаног петла. Напад је силовит, противник је издрман. Повређен петао креће за насилником, али га конопац обара. Слободњак то користи и задаје судбоносне ударце посрнулом. Не знам како се у мојој руци створио камен. Нисам циљао, једноставно сам га бацио. Петао се преврнуо на леђа. Очекивао сам прекор. Уместо тога, деда је разложно пресудио: Тако беше суђено. Везаног сам петла лично ослободио, с поносом гледајући у моје вршњаке. Одбљесак подигнуте секире над вратом погођеног петла тада ме није узнемирио јер сам чуо деду како каже: Тако беше суђено. Тако беше суђено, рекох дошавши себи. Болничарка се осмехну. Пита ме како се зовем. Упорна је. Поставља питање на француском, енглеском, немачком... Сетих се Јоргованке, и с лакоћом остадох глувонема особа. Бдење 47

48 Сунчица Динић ВЕЛИКЕ ПОСТАДОШЕ МОЈЕ УШИ Канибализам поприма ужасне размере. Тако велике постадоше моје уши. Сада их користим као пријемник. А жене, забрађене у црно и камен на камену. Дуге колоне повампирених мачака, испаљени плотуни. Звече шкољке, дрхте шуме, и бледе као сенке. На рукама ми несаница крезубих уста и тишина. НЕСАНИЦА Најезда зрикаваца. Пуца ноћ у мојој лобањи и растаче се. Расипљу се водопади, зелене, плаве, жуте, црвене, и љубичасте боје настављају да живе. У глави храним процесоре и слутећи њихове будуће издаје не спавам. Избезумљене мисли ми се примичу. Очекујем грабљиве очи. Дрско се смеје Месец. Бдење 48

49 Избледеле звезде своје шаке сјајне расипљу у празно. И зрикавци вриште. Шупље, голо небо путује кроз ноћ. ЈОШ ЈЕДНА КРИМИНАЛИСТИЧКА ПРИЧА Овде почиње прича и овде се завршава. Иза ових врата остаје закључана тајна. Сведока нема. Учесници су одавно мртви, или никада нису ни постојали. Истражни поступак неће бити покренут. Тајна је сувише драгоцена да би се просипала. Зато у овој причи поткупљенима и лудима не налазим места. Иза ових врата наша тајна упорно зове у помоћ. Њени урлици парају моје уши. Овде почиње прича и овде се завршава. Један Сизиф у дворишту упорно президава своје зидове. Нови дан нам долази у сусрет и смеје нам се у лице. Бдење 49

50 ПЕСИМИСТИЧКА ПЕСМА Сваког дана, кад станем пред огледало, насмејем се сама себи у лице и помислим: Каква корист што сам жена, могла бих бити и бубашваба, једнако весела, па да се ништа не промени. ВЕЛИКИ И МАЛИ Сањају да буду велики, а ја ћу постати мали добошар. У очима ми добује светло, прашина, мирис земље. У ушима ми добују крикови и кораци, и отисци графита. Додирују ме мостови окречени у крваво и вриштећи. У мени добују огромни будилници. Бдење 50

51 Лав Николајевич Толстој ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ (Из Толстојевог дневника) година... Волети непријатеље, волети оне који вас мрзе, није претеривање, како нам то у почетку изгледа, већ је - основна мисао љубави. Као што непротивљење, подметање другог образа није претеривање и алегорија већ је закон, закон непротивљења, без којега нема хришћанства. Као што нема хришћанства без љубави према онима који вас мрзе... Не знам да ли се варам или не, али ми се чини да су тек сада сазрели не знам да ли добри или лоши? - плодови на моме дрвету. (14. јануара) *** Како мора да је страшно када човек осети да је сам на свету, од свега одсечен! Кад човек - ма колико да је залутао - не би осећао своју духовну везу са светом, Богом, он не би могао да живи. Ако пак изгуби свест о тој вези, он не може да живи и убија се. То је објашњење готово свих самоубистава. (14. јануара) *** Живот се не креће већ трепери, подрхтава у сваком бићу.то што се мени чини да се живот креће у времену - илузија је. Живот се само све више и више испољава у времену. Сунце се не креће кад га открију облаци који су га заклањали. (14. јануара) Бдење 51

52 *** Радујсја, и паки реку: радујсја. Ако живиш у доброти, онда је радост непрекидна. Ја ово у старости схватам. Старост ме радује. Има лепих тренутака када ме радује и приближавање смрти. (14. јануара) *** Свест је ограничена простором и временом, али је сама по себи независна. Она је слободна, али се може испољавати само у простору и времену. (14. јануара) *** Да, не треба спасавати Русију, већ оно што је милион и милион пута драгоценије од оног што замишљамо као биће Русије - а то је наша сопствена душа. (14. јануара) *** Не бих да умрем а да нисам исказао оно што сам данас изузетно јасно осећао и схватао. Смешно је да ту свима познату истину исписујем на крају живота, али та истина ми се, како сада схватам, тачније осећам, чини потпуно новом. Та истина гласи - треба волети сваког и све у животу подешавати тако да вам буде могућно да волите сваког. Волео бих да за децу напишем овакав закон Божији. (14. јануара) *** Немојте мислити да је живот религиозних људи потпуно прогутала брига о одржавању њихове сопствене религиозности, да је такав живот досадан, посвећен апстрактном деловању далеком од стварности. (Мислити тако исто је што и мислити да државници и научници говоре само и само о политици и науци и ни о чему другом.) Напротив, живот људи заснован на религиозним основама просто не може да не буде радостан и потпуно ослобођен бриге о њиховој сопственој религиозности. (14. јануара) Бдење 52

53 *** Религиозно учење треба да буде основа васпитања. Васпитавање без религиозног учења (као што је случај код нас) није васпитавање већ неизбежно увођење у разврат, и отупљивање виших способности. (14. јануара) *** Да нам живот не би био мучан, морали бисмо пред собом имати наду да нас очекује радост. А каква може бити нада да нас очекује радост ако су пред вама старост и смрт? Има само један излаз из овог положаја: уложити сав свој живот у духовно усавршавање, зарад све дубљег и дубљег сједињавања са Богом. Само тако живот је непрекидна радост, и исто је таква радост и сама - смрт. (14. јануара) *** Да бисмо јасно схватили нереалност простора (телесности) и времена (кретања), као и то да и једно и друго јесу само ограниченост нашег мишљења, треба помислити на то да су - како моје тело у простору тако и моје кретање у времену - подједнако бесконачно мали у поређењу с бесконачно великим (које не могу да оспорим) и бесконачно велики у поређењу с бесконачно малим, које се такође нужно намеће. (13. фебруара) *** Како ретко сретнемо и - још ређе - осетимо истинску љубав: љубав према љубави, љубав не само према свим људима, већ према свему, према Богу. Боже, помози ми да живим у тој љубави, то јест дођи и усели се у мене. (13. фебруара) *** Некад помислимо и кажемо: зашто нам Бог није речима исказао своју вољу, али заборављамо да речима, увек непрецизним, нејасним, увек непотпуним, у свом несавршенству говоре само Бдење 53

54 људи; а да Бог има други језик, друго средство за преношење истине: нашу спознају његове суштине. (13. фебруара) *** Основа нашег живота је - бескрајна тежња ка благодати. Али, као појединачна ограничена бића, ми никад не достижемо сву ону благодат коју прижељкујемо. Потпуну благодат можемо стећи само као учесници живота не само читавог човечанства већ и свега постојећег. Ту могућност учествовања у животу Свега имамо онда кад себе спознајемо као оно духовно начело које нам дарује живот. Ова спознаја испољава се у нама као љубав. (13. фебруара) ***...Ми овде живимо и свој засебни живот и живот другог, обухватнијег бића које обухвата наша појединачна постојања исто онако као што наше тело обухвата појединачне ћелије које га сачињавају. И зато наш труд за добробит Свега неће пропасти као што неће пропасти ни рад појединачних ћелија за цео организам. Стога је смрт, може бити, само преношење свести из појединачне личности у обухватније биће, биће ширих размера, у коме су садржане појединачне личности. И то је вероватно стога што сав живот човеков јесте само све веће и веће ширење свести. (13. фебруара) *** Добро би било кад бисмо увек знали да живот, телесни живот појединачног бића, није стање већ је непрекидно кретање. Живот је стање само у спознаји духа управо онога наспрам чега је телесни живот непрекидно кретање. (13. фебруара) *** Живот на свету (од рођења до смрти) јесте све већа и већа човекова спознаја његове сопствене духовности. Да би то било могућно, треба да се одвија све веће и веће отварање духовног бића. А то отварање замишљамо као кретање тела у простору, кроз време. (13. фебруара) Бдење 54

55 *** Кретање и време у истом су односу као тело и простор. (13. фебруара) Астрономија је наука у којој је најочигледнија илузорност простора и времена. Треба да будеш потпуни идиот или научник па да не схватиш да, ако има толико и толико милијарди врста до Сиријуса, онда, следствено томе, мора да постоје и неке звезде на тако великој удаљености да простор од нас до Сиријуса није довољан за приказивање те удаљености, за повлачење линије која би у цифрама приказала то растојање. И то би био само делић делића, мрвичица разломка који означава удаљености још даљих светова, и тако без краја. А да је онда, ако јесте тако, очигледно да ни тих светова уопште нема, већ је то само показатељ илузорности наших представа о облицима времена и простора. (13. фебруара) *** Лако је рећи: не треба мрзети лоше људе већ их, напротив, треба сажаљевати и волети. То јесте тако. Али да то најискреније оствариш постоји само један начин: да видиш, осећаш и волиш у њима онога Бога који је и у теби и у њима. А да би био то у стању, треба да у себи спознаш тог Бога и да га волиш. И зато је све, све у томе. (13. фебруара) *** О другима расуђуј баш као о себи самом. Јер - то си исто ти. И стога буди и према њиховим лошим поступцима снисходљив исто као што си бивао и што биваш према својим. И као што се кајеш за своје грехе, надај се њиховом покајању и поправљању. (13. фебруара) *** Све вере почивају на једним истим основама. И не може бити другачије - човек је свуда исти. (13. фебруара) Бдење 55

56 *** Самоодрицање је потребно и у религиозним учењима; треба се одрећи оног што ти је драго, на шта си се навикао, да би се могао сложити са другим учењима. (13. фебруара) *** Зашто увек стремимо напред, увек напред? Зато што је живот само у отварању. (13. фебруара) *** Ослобођење народа, устав, свакојаке слободе, величина држава, патриотизам, најбоље државно уређење - све су то само покрови испод којих се крију завист, властољубље, частољубље, таштина, испразност, очајање. А последица пак свих ових добрих намера су: борба против свих, мржња уместо љубави и све већи и већи пад морала. (13. фебруара) *** Наш живот замишљамо као кретање. А опет, да би кретање постојало, потребно је да постоји непомична тачка у односу на коју се кретање обавља. Таква тачка је наша спознаја своје духовности. Оно што ми замишљамо као кретање јесте скидање покрова с оног духа којег спознајемо у себи самима. (13. фебруара) *** Замишљамо свој живот као кретање које има почетак - рођење, и крај - смрт. И према овом свом привременом животу хтели бисмо да судимо и о свеукупном животу, приписујући му кретање, почетак и крај. Говоримо о стварању света или његовом зачетку, и о крају света, и о кретању живота у свету, док су ти појмови својствени само нашем ограниченом сегменту живота, а никако не могу бити својствени свеукупном животу света. (13. фебруара) Бдење 56

57 *** Једна од најпогубнијих заблуда људи који желе да побољшају свој живот састоји се у томе што се мисли да је могућно такво разврставање људи, такав друштвени поредак у коме људима може бити боље него у неком другом поретку: хронична борба партија, сталежа, успостављање нечега што наликује на ред и поредак, све су то - самообмане, које доносе само ново зло тиме што удаљавају људе од делатности која је једино нужна за најбоље уређење - од рада људи на себи самима. (13. фебруара) С руског превела Злата Коцић Бдење 57

58 КРАТКЕ НЕМАЧКЕ ПРИЧЕ Марија фон Ебнер Ешенбах ПОРЕЂЕЊЕ Кртичњак рече вулкану: Слабићу један! Зашто бесниш и за сведока својих унутрашњих борби призиваш свет? И ја имам своје унутрашње борбе, - па ко ме је икада видео да бљујем ватру? ЛИСТ Ношен ветром један сасушени лист пролете кроз ваздух поред једне птице. Види, прошушта он тријумфално, умем да летим као ти. Ако умеш да летиш, хајде прати ме!, одговори птица, окрете се и снажним крилима оде уз ветар. Лист се, међутим, ковитлао док онај што га је носио изненада не изгуби снагу и он паде у неки поток који је бистар и живахан вијугао ливадама. Једрио је лист сада тако на таласима и смејуљио се рибама: Гледајте, умем да пливам као ви. Ћутљиве рибе нису му противуречиле а лист се наду и помисли: Ово су пристојна створења, она уважавају друге! Клизио је даље и није приметио како се притом натопио и све више тонуо. Марија фон Ебнер-Ешенбах /Marie von Ebner-Eschenbach /, рођена на добру Здиславице код Кромерица, удала се за свог рођака фелдмаршала фон Ебнер-Ешенбаха, умрла у Бечу. Значајна аустријска списатељица. Поред бројних књига приповедака, романа и драма издала је и књигу парабола, бајки и басни. Бдење 58

59 Кристина Нестлингер О СЛОБОДНОЈ ВОЉИ Последњег дана старе године мали Ханс донео је добру одлуку. Стао је пред огледало, погледао се у очи и рекао: Од сада нећу више да хрчем ноћу и нећу више да шутирам своју сестрицу. Ујутру првог дана Нове године, кад се Ханс пробудио, његова мала сестра му рече: Па ноћас си поново хркао! Ханс тада скочи из кревета, отрча до огледала, погледа се у очи и рече: Е, човек баш нема своју слободну вољу! Онда се окрете и шутну у дупе своју сестрицу. Кристина Нестлингер /Christine Nöstlinger/, рођена у Бечу где је студирала на академији за примењену уметност. Живи у Валдфиртелу /Доња Аустрија/. Написала је бројне књиге за децу од којих су многе награђене. Бдење 59

60 Инго Цезаро НИЈЕ ХЕПИЕНД Зубар Баптист Х., који због забране рада не обавља стоматолошку праксу већ три године, наговорио је био пре неколико година три пацијенткиње да им извади све зубе да би их коначно ослободио непријатних зубобоља. На суду су оне све три, сада као сведоци, морале да признају како од тада нису имале зубобољу. И страх од бушилица и кљешта као да је руком однешен. Ипак, нису баш биле срећне. Пре свега, удовица Фрида Л. љутила се што више не може ваљано ни да се насмеје јер јој при смеху увек испадне горња вилица. Због тога је једном већ изгубила могућег супруга којем је при једном правом пољупцу остала на језику њена горња вилица. Човек је доживео шок од чега се ево две године опоравља у једном затвореном заводу. У име народа зубар Баптист Х. осуђен је зато да због претрпљених патњи плати укупно деведесет хиљада марака. Од радости удовица Фрида Л. се гласно насмејала, па јој је горња вилица испала на бетон и разбила се у парампарчад. Због тога о хепиенду овде заправо нема ни говора. ЦВОКОТАЊЕ Зубар у малом градићу В. имао је једном приликом, како се прича, велики пех. На једном пријему, на који је и он позван, један професор причао је о некаквом вампиру који се намерачио баш на његову професорску крв. Пре но што је професор и стигао да изложи како се борба завршила, зубара из градића В. обузело је тако јако и непрекидно цвокотање зубима да је при том изгубио готово све зубе. Бдење 60

61 Присебни домаћин, који му је међу вилице брзо гурнуо једну стару филцану папучу, ипак је закаснио. Уосталом, кажу да зубар из градића В. и дан данас, десет година након тог случаја, пати од јаког дрхтања вилица. Инго Цезаро /Ingo Cesaro/, рођен је год. у Кронаху где и данас живи и ради као слободни уметник. Кратку прозу, поезију и хаику поезију објављује од год. и заступљен је у преко 200 зборника. Бави се и издаваштвом. Члан је немачко-швајцарског ПЕН центра. Бдење 61

62 Мартин Нојман ГЕНИЈАЛНОСТ И ТУПОСТ енглески земљорадник букстон, иако аналфабета, један од највећих талената за које се зна, решавао је најтеже задатке напамет, на пример за кратко време израчунао би колико је длака дужине једног палца потребно да се напуни коцка од кубних миља. кад га је једном неки покровитељ повео у drury lane theatre да види генијалног глумца гарика, букстон је додуше мога тачно да наведе број речи које је сваки глумац изговорио и број корака у балету, али сама представа на њега није оставила савршено никакав утисак. ДОЗВОЛА ЗА СМРТ раније су у енглеској кажњавали вешањем све оне који би покушали самоубиство и преживели, један закон с краја 19. века, који је остао на снази до данашњих дана, одређивао је да се неуспело самоубиство испашта у затвору, али самоубиство у борби за време рата у некој елитној јединици увек је било награђивано и награђује се највишим почастима. СЛИКА СВЕТА последња представа једног позоришта су његове контуре; публика из простора за гледаоце може пратити радове на рушењу, гледати и слушати како оно напредује, лупу чекића и бушење, ломљење и обрушавање зидова, распрскавање стакла, буку машина, може да ослушкује међусобно дозивање радника све док радови не дођу дотле да гледаоца отерају са његовог седишта. Мартин Нојман /Martin Neumann/, рођен је год. у Бечу где и данас живи. Пише прозу. Важнија дела: Приповест ветра, роман. Бдење 62

63 Волфганг Венгер У ОЧЕКИВАЊУ ВЕЛИКОГ СНЕГА Девојчица у инвалидским колицима привија уза се једну лутку док је пратилац опрезно гура преко прелаза на степеницама према тротоару. Девојчица милује лутку и како почиње да пада снег и једна крупна пахуља покрије лево око лутке, она моли пратиоца да стане. Али овај није ништа чуо. Елем, шта преостаје девојчици него да међу жице точка инвалидских колица гурне прсте и да се зачује монотоно клик-клак. Волфганг Венгер /Wolfgang Wenger/, рођен је год., живи у Аднету код Салцбурга. Пише прозу. Важнија дела: ИСТО- РИЈА ТРЕНУТКА /1996/. Бдење 63

64 Михаел Капелен ОКАМЕЊЕНИ Господина Карла позва једном његов комшија да путују у Рим. Толико му је Карл причао о Св.Петру да су обојица пожелела да виде град где је он живео и где живи његов данашњи заступник. Папа их је разочарао. Али Ватикански музеј оставио је на Карла тако јак утисак да је он у повратку само о томе причао. Осећао се као да је тамо био у некој мртвачници. Није могао другачије него да античке статуе гледа као да су окамењени људи, људи стављени у саркофаг где су се брзим петрифицирањем тако добро очували. Те идеје није могао никако да се отараси. МИРАН ДАН Онога дана када су у соби у циљу потпуног задовољства једну каду окачили као неку висећу мрежу за спавање, Карл је испред куће више пута видео аутомобиле, не како пролазе, него је видео људе како своје аутомобиле носе на глави и са њима се лаганим кораком крећу кроз село. Тај дан био је један необично миран дан којег се Карл дуго, дуго сећао. РИБАРСКИ КОШ Карл, седећи нагнут над потоком, спусти у воду један рибарски кош у који је требало да ставља предмете домаћинстава из горње махале, нестале поплавом. Надмено смешећи се, гледао је на њих као на слике из обичног живота које су могле да се виде у неком великом етнолошком музеју. Личио је на неког ко сакупља брзозаборављене ствари и пределе што су се све више и више гомилале уз мрежу рибарског коша. Од овог посла другачије се није Бдење 64

65 могао одморити него да све заборави. Кад је увече пио воду и вода му се спустила у желудац, он се за тренутак уплаши. Михаел Капелен /Michael Kapellen/, рођен је год. у Fridrihshafenu на Боденском језеру, живи у Kusterdingenu. Своју прозу објављује по часописима и зборницима. Од до био је суиздавач књижевног часописа AgoNie. С немачког превео Драган Ј. Ристић Бдење 65

66 Дејан Енев НИКИ НИКОЛА Наша ТВ екипа добила је информацију у 12:03. У 12:15 наш ауто је већ јурио ка датој адреси. Сниматељ је био један од најбољих професионалаца. Успех ће бити загарантован. Већ сам имао замишљени наслов петоминутне репортаже коју ћу направити. Гласиће: Икар, а поднаслов ће бити: Лет једног детета. Било нам је потребно доста времена да нађемо блок зграда у насељу Младост 7. Напокон смо изашли из аута и трчећи ухватили пречицу преко једне пољане. Укључи камеру!, викнух сниматељу. Урбани пајзаж са грудвама земље; незавршене асфалтиране уличице, прекривене отпадом; новине које лете укруг на ветру; трули душеци; сломљени, бачени шпорет све ће то представљати савршени мизансцен за оно што следи. Испало је да је Блок 712 највиши у крају. Добродошлицу нам је пожелело мокро рубље на терасама, црвени одсјај у прозорима у којима се огледало небо и потпуно глува, ледена висина празних зидова кад смо дошли до улаза. Снимај ово!, рекох и сниматељ полако крену камером по зиду којем се није назирао крај. Број спратова у лифту мењао се очајно споро. Изашли смо на задњем. Снимај, викнух и он поче да хвата мрачни ходник, паучину која је покривала централно грејање и запуштено цвеће на подесту. Потом смо зазвонили. Отворио нам је сам Ники-Никола. Руковасмо се и он нас позва да уђемо. У ствари није ни било простора да се уђе. Направили смо пар корака до средишта просторије. Бдење 66

67 - Седите - рече Ники-Никола и ми седосмо за сто. Једна млада жена са тамним круговима око очију седела је преко пута. Лице јој је било мирно и сањиво. - Позвао сам вас - рече Ники-Никола - да снимите мој лет. Јуче сам успео да довршим читаву конструкцију крила. Начинио сам их на класичан начин од воска и перја. Што се мене тиче имам седам година. У свом кратком животу никад нисам напустио ову просторију. Проучио сам историју људске цивилизације у детаље. Довољно сам размишљао и дошао до закључка да не постоје ваљани разлози зашто људи не би могли летети. То је све што могу рећи. Уместо даљег објашњавања приступићу свом првом покушају летења. Ово ми је мајка. Она ће потврдити оно што сам вам рекао. - Ники-Никола је довољно зрео да одговара за своје поступке - рече његова мајка. - Све што је рекао, тачно је. Ја га подржавам у храбром покушају. Обоје смо дошли до закључка да страх, а не гравитација, одвраћа људе од летења. Верујем да ће мој син доказати супротно. Ники-Никола је био спреман. Стајао је насред собе и све брже махао рукама. - Ово је загревање - рече. - Морам да разрадим мишиће. Пошто је завршио са вежбама, узео је крила која су лежала испод кревета. - Ово је голубље перје - рече мајка. - Много голубова слеће на симс. Па ипак нам је било потребно шест месеци да сакупимо довољан број за ова крила. Ники-Никола је скинуо гумене каишеве и велика крила испунише просторију. - Е, па рече - спреман сам. Бдење 67

68 Његова мајка отвори прозор и Ники-Никола се попе на симс. Сниматељ устаде и затвори лево око. Камера је тихо зујала на његовом рамену. Ники-Никола скочи са прозора. Сниматељ крену напред и грозничаво поче да снима. Наш прилог је био те исте вечери на Првом каналу и постигао велики успех. Назив је остао исти Икар. Лет једног детета. Сам крај је био импресиван. Укључио је двоминутни интервју са његовом мајком. - Нисам му могла забранити. Толике смо године провели у овој малој соби правећи крила! Било је страшно. Ништа нас боље није очекивало тамо доле само грудве земље. Кад бисте знали како смо били срећни док смо скупљали перје. Грешите ако мислите да је Ники-Никола мртав. Мој дечак је сада далеко, веома далеко. Одлетео је у земљу где људе не знају шта је страх. ДЕЈАН ЕНЕВ је рођен у Софији. Завршио је бугарску филологију на Софијском универзитету. Издао је пет збирки кратких прича. Последња је добила награду Савеза бугарских писаца као најбоља у години. С бугарског превео Велимир Костов Бдење 68

69 Александар Сергејевич Пушкин ПЕСМЕ * * * Готово је наше везе нема. Последњи ти пут још грлим ноге, Шапућући тужне жалбе многе; Готово је твоја вечна тема. Обмањиват више себе нећу, Ни прогонити те чежњом сетном; Прошлост ћу заборавити једном Љубав ми не дàде никад срећу. Ти си млада: душа ти је красна, Још ће многи волети те страсно. (Први пут објављена 1855) * * * Благодати ту ни зере, зар срећа да вас увреба: ем прелепи у невреме, ем паметни кад не треба. * * * Два су чувства вавек блиска свима И у њима срца храну ишту: Љубав према рођеном огњишту, Љубав к родитељским гробовима. (1830) Бдење 69

70 Александар Блок ПЕСМЕ Ваш поглед да ми га је срести... Ал измичу ми очи ваше... Да! Страх вас у пепео ће свести све преграде што међ нас сташе! А склоним ли се ја у сену за камен стуб, сав мрзовољан, и прождирућа мис о моја превуче мраком мутну зену, тад трагом тмурног самотника ваш поглед овлаш скрене, бива, узнемирено шушне свила под уздрхталим прстима, док крв у лице вам покуља ни морем чипке прекривена, и покорно ми ода зена већ сасвим излишну ми љубав. (1913) Моей матери Спустилась мгла, туманами чревата. Ночь зимняя тускла и сердцу не чужда. Объемлет сирый дух бессилие труда, тоскующий покой, какая-то утрата. Как уследишь ты, чем душа больна, и, милый друг, чем уврачуешь раны? Бдење 70

71 Ни ты, ни я сквозь зимние туманы не сможем зреть, зачем тоска сильна. И нашим ли умам поверить, что когда-то за чей-то грех на нас наложен гнет? И сам покой тосклив, и нас к земле гнетет бессильный труд, безвестная утрата? Мојој мајци Тама леже маглом бременита. Тмура зимска ноћ ми срцем влада. Снужден дух ми проже сво безнађе рада, чежњив спокој, ненадан губитак. Докучит зар можеш мојој души јаде и чим, мила, да ми ране видаш? Ни ти ни ја кроз маглен невидиш да прозремо што нас чемер стаде. Зар да човек појми да је негда за грех нечији досуђен нам јарам? И сам спокој горчи и к земљи нас гњечи безнадежан рад, губитак без трага? *** Да, знаю я: пронзили ночь отвека Незримые лучи. Но меры нет страданью человека, Ослепшего в ночи! Да, знаю я, что в тайне - мир прекрасен (Я знал Тебя, Любовь!). Но этот шар над льдом жесток и красен, Как гнев, как месть, как кровь! Ты ведаешь, что некий свет струится, Бдење 71

72 Объемля все до дна, Что ищет нас, что в свисте ветра длится Иная тишина... Но страннику, кто снежной ночью полон, Кто загляделся в тьму, Приснится, что не в вечный свет вошел он, А луч сошел к нему. Да, знадем: ноћ скрозирају одвека Невидљиве луче. Немерљива су страдања човека Што мракови га муче! Да, знадем ја да тајно свет је прелеп (Ја Љубав спознах!). Но, надледни тај шар је црвен, свиреп, Ко крв, ко гнев, ко освета за свога! Ти знадеш да нам неко светло капље, Не спречи га тмина, Да тражи нас; у хуку ветра шапће Другачија тишина... Но, путнику што пун је ноћним ветром, У таму упре л' зену, Присни се: није уш'о он у вечно светло Но луча сиђе њему. (А. Блок, 23. марта 1912.г) А ты, моя любовь, что закатилась, как зернышко бездомное во тьму, - в ком прорастешь? Кто знает, почему мечталось трудно, да легко забылось? Ах, моја љубави што зађе млако ко семе бездомно у таму, кашто, у коме ли ћеш нићи? Ко зна зашто, тек - маштах мучно, заборавих лако! (Л. Северцева "Вишњици") Бдење 72 С руског превела Сава Росић

73 ГОРДАНА ТОДОРОВИЋ Управо се навршило седамдесет година од рођења песникиње Гордане Тодоровић и прошло двадесет и пет од њене смрти. Гордана Тодоровић рођена је године у Драјинцу крај Сврљига, а умрла у Београду. У кратком и трагичном стваралачком животу објавила је збирке песама: Гимназијски тренутак (1954), Сунце (1959), Срце завичаја (1965), Поносно класје (1973) и Изабране песме (1984). За прву збирку песама добила је године знамениту Бранкову награду. Уредништво часописа Бдење у овом броју доноси прегршт песама из књижевне заоставштине ове песникиње и низ критичких прилога о њеној поезији. Цртеж Оље Ивањицки Бдење 73

74 Милосав Буца Мирковић ЛЕПША ОД СВОГА ЛИКА НЕСЛИЧНОГ Песникиња Гордана Тодоровић Песме су наша деца. Наша деца старија од нас, пошто ће она дуже и даље живети. Марина Цветајева Појавила се бљеском девојчета из такозване провинције, из скамија нишке гимназије и одмах је развила своје дугосложне, румене и раздрагане стихове на страницама Сведочанства Александра Вуча. Смелошћу језичких играрија и опијата, несвесношћу ироније и јувиналне индивидуалности, пркосним строфама нараштаја који је одлучно скинуо тимофејске мајице, песникиња је имала срећу и са издавачима нолитовог рефлекса. Рођена у селу Драјинцу у нишкој околини, Гордана Тодоровић је на свој двадесети рођендан стала раме уз раме са Јованом Христићем, Велимиром Лукићем и Иреном Вркљан. Два младића и две девојке, а једна песничка генерација, објава су слободне и ослобађајуће песничке визије. Горданина плакета носи наслов Гимназијски тренутак, али је својим збијеним, одважним рукописима и више од тренутка и даље од школске поетике. Нешто естрадно, узбудљиво, орфичко и у исти мах сазрело и презрело, тече из ове песничке свеске, за коју ће Видици писати да је већ доста слогана: родио се песник, пошто је дошао тренутак да се узвикне: родила се песникиња! Гордана Тодоровић је истовремено ношена својим необичним даром и својом болешћу од малих ногу. Прекинула је гимназијско школовање у Нишу да би двадесет година провела у Београду наизменично певајући и лечећи се: књижевни и културни живот, препун издања књига, сајмова, рецитала, награда, интервјуа и клупских вечери брујао је далеко од ње. Замишљена, са вртложно небеско-цветним очима, одседела би бучне и немирне годишње скупштине Удружења књижевника, чији је члан постала Бдење 74

75 пре своје двадесете године. Понекад је тихо, са неколико тактичких слогова, без позивања на песничке заслуге, молила мали посао, скромно запослење, а ређе је умолила Удружење за било коју помоћ и подршку. Наклоњена у почетку етици и естетици самородне песникиње која још није умела да се кити генерацијским перјем и која никада неће без куцања ући у редакције књижевних листова и часописа, Гордана Тодоровић је доживела још две песничке књиге: Сунце и Поносно класје у родитељском издању београдског Нолита. Ретко и скромно се јављала у листовима и часописима, Књижевност, Летопис, Књижевне новине, Дело, Поља подсећали су све новије и млађе песнике и читаоце на њен ахматовски старт. Све што је постигла догађало се у магнетним пољима прве објаве, прве књиге Гимназијски тренутак. Најпре Бранкова младеначка награда, па учешће на Трећем југословенском фестивалу поезије, где је песмом Ако то кога занима задивила Густава Крклеца, Оскара Давича, Матеј Броза, Васка Попу, Славка Јаневског и своје вршњаке. Бранко Миљковић се дивио њеној животној радости, њеној рустикалној и урбаној ритмици. Сунце је пропраћено конвенционалним критикама и примедбама које обично иду уз другу књигу још увек младог песника, док је Поносно класје већ пригушена кантилена, стражиловски опроштај. Пишући у тишини, Гордана је најчешће вођена ироничним лиризмом полазила од оног дечјег плача што између звезда прокапље и којим воли човек. Живот је брујао у њеним стиховима, нагонски, неоспорни, звездограмски живот, у којем је за сваку метафору и визију смрти било мало места и мало речи. Необичне језичке игре, узбуркане кованице, експресивне слике, суновратни пејзажи нису је водили лабудовој песми, него поноћном сунцу на којем је изгорела, нестала. Сунце је опсесија и метафора несебична до препуштања другима, у свим књигама Гордане Тодоровић, која је превалила своју вишеградску стазу са стрепљењем далеке претходнице Милице Стојадиновић и трпљењем Данице Марковић. Огромном напору да своме узаврелом, искијалом Ја повери тајне и мистерије природе, да на тренутак самоосећања одговори поетским обрачуном слике и метафоре, да свету који је изгубио бога понуди ново упориште, да паноптикуму детињства из тек Бдење 75

76 прохујале касабе наметне празнични декор подигнутих руку, да првом степену значења дода један задихани ритам који не вара лепим изгледом, да једноставно искоса просања прегршт младеначких дана са илузијом продужене младости Гордана Тодоровић је одолевала пуних двадесет година, повећавајући тишину око себе и продубљујући је у себи. Крик је само тишина, записала је у наслов њена поетска вршњакиња Ирена Вркљан, али ће овај ламент боље прионути уз чуђење и буђење Гимназијског тренутка. Лирика Гордане Тодоровић израста на примирју инфантилне визуре и великих неспокојстава човекових. У стиховима Тренутка, Сунца и Поносног класја има горде психологије деце, ратно-дечачке надличности и пубертетске глагољивости, али и тешко, горко скованих поноћних метафора, које разграђују властите митове љубави и хуманости. Прерано уснула, Гордана Тодоровић не престаје да пева, да верује у песму, као ходочашће, као лечилиште, као прашталиште. Прошавши поред зида који значи самосвест, она се вратила својим првобитним бучнијим стиховима, који су срицали један самосвесни, инаџијски језик, без једносмерности и неумерености, али са преливима и меандрима што се неће исцрпети ни у следећим генерацијама певања и мишљења: Колико топлоте обезвезданој земљи, од трунке сунца здвојене са земљом! Колико слободног згроздавања снова у видљивом срцу њеном! Била је лепша од свога лика несличног; корале жила је око хлеба режила, али се коса валила као певушање, али је шака ко лист кестенов нежила. Рано пропевала и рано одлетела поетеса Гордана Тодоровић, црна орхидеја песничке школе у Нишу (Бранко Миљковић, Зоран Милић, Мирољуб Тодоровић), поново нам долази у сан и јаву својом првом и првеначком књигом песама Гимназијски тренутак. Истовремено добисмо и латице сећања из пера Флорике Штефан, вршњакиње и класића модерног српског песништва: Бдење 76

77 Код Гордане сам иначе, била да се договоримо о њеном гостовању на Трибини младих у Новом Саду, чему се она силно обрадовала. Средином шездесетих година ова је институција и значила и зрачила у југословенском простору. Били су познати њени недељни матинеи на којима су гостовали најразличитији југословенски писци. У ту категорију је спадала и Гордана Тодоровић још од прве објављене књиге г. Није згорег да се заједнички присетимо плејаде песника која се истовремено појавила са плакетама стихова год.: Јован Христић, Дневник о Улусу ; Ирена Вркљан, Крик је само тишина; Велимир Лукић, Позив године и Гордана Тодоровић, Гимназијски тренутак. Уколико се зна да је ова плејада хранила књижевни простор књигама само две године после 87 песама Миодрага Павловића и годину дана после Коре Васка Попе тада ће нам бити јаснији убрзани песнички продори генерације тридесетих. После Горданиног Гимназијског тренутка наишао је бројни и сојни песнички талас: Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, Бора Радовић, Милован Данојлић, Шујица, Бећковић, али је њихова обавеза била већа, а мета висока. Прва бразда Гордане Тодоровић се убрзо слила са Бранковим трубадурима, са словенским лутарима Симовићевим. Као да је после велике матуре дошла на ред магистратура. Гордана је, у међувремену, ношена тишином болести и самозатварањем без отворених прозора, пожњела злехуду песничку жетву - две танке књиге песама: Срце завичаја и Поносно класје. Гимназијски тренутак, (она јота је испала већ у првом издању) препун је дарова природе, доброте људи, земаљских плодова поносног класја и завичајног срца. А завичај је нишавска долина, предграђе старог источњачког града, топличке висоравни, човекова пружена рука. Кап росе која напуни цветић ђурђевка, прстен од младе травке, ноћ љубичастија од љубичице, пролеће на радничком столу, пилећи ћућор човека. Нада у нишком возу. Устрептале, зажарене, раштене и плећате метафоре, које каскадама преливају паганско социјално братство људи. У свакој песми су човек и флора загрљени као на сликама холандских мајстора. Обиље природе такмичи се са обиљем човечанства: Ливац са децом голом ко снежне гране... и У граду сељанка јака без трунке земље, откривају дубоку интимну социјализацију Горданине кантилене. Бдење 77

78 Девачивски метеорит непрестано лебди над њеном песничком радионицом. За кап непознатог даје све познато. У оку јој цело Средоземље. Пролеће је остало без једног свог члана. Пагански чудесно у откривању света доминира, и гони, гони је да пева без предаха, без одмора. Нежност је праосновна морална и естетска категорија Гордане Тодоровић. Нежност је у њеној естетици, етици и тици! Усамљена, болесна, Гордана попут Боланог Дојчина затеже завоје, мелемом крепи мишиће, да би непрестано зборила са људима, да би излазила на имагинарне мегдане, борећи се за ђуричаве девојчурке, за очинске другове, за радничку децу, за сељанке Моравке које су крочиле у град. Гимназијски тренутак је спонтана, у самом бићу ангажована, обузета и обузимачка повеља којој локално, завичајно не ставља преграде, оквире, границе. И житна поља и набобали виногради немају власнике, немају границе. Све је моје твоје. Судбина Горданина, међутим, није се одужила право и правично. Рано је пропевала и рано заћутала. Вама који ће те остати иза мене јавићу, некако, судбину, песника, срца, и шта он у суседству вечне равнодушности значи и шта буде са муњом и другима наше љубави. Јавићу вам има ли разлике између грумена земље и човека и треба ли стрепети од изједначавања са биљком, капљицом и минералима, изјавила је недавно Десанка Максимовић, родоначелница наших песникиња. Гордана Тодоровић, међутим, није ни доживела, ни преживела грађански усмерени и утуткани живот, текући живот уведене и заведене књижевности. Од дечијих и адолесцентних година, као ружно паче издвојена, само у старозаветном окриљу Мајке, она је самохрано стасала у поетесу једне смирене, пролетерске уклетости: писала је на листовима липе и јасена, пастернаковски, а не јесењински певала је завођена феноменима природе који ускачу у песничке литаније и непрестано очекујући, жудећи да види, ту, одмах поред нас рај невидљиви, рај насмејани, рај расплакани. Слушала је Гордана Тодоровић раздеране гласове пакла, патње и проклетства, а опет је певала ведро, меланхолично весело, пагански устрептало. Њена бдења нису имала ни укус разочарења, ни предилекцију за баладе и тугованке. Усред непрестане социјалне несигурности, и несклада, она је певала у дослуху са природом, са пејзажима које је претварала у песничке асамблаже. Бдење 78

79 На ивици понора, на звучном звону самоће, исписивала је шифре и знакове гимназијског тренутка. Била је остала песником сваког свог тренутка. Тренутак пролећа, тренутак лета, тренутак јесени и зиме тренутак, - све се то овејавало и развејавало њеном песничком плаштеницом. Али нисам имао осећање да она, Гордана Тодоровић, пише лако и на брзака, да пише као по води. Њеним рукописом су, сада веома добро слутим, браздали клинасти знакови једне печалне, паганске радости бедохватне младости и недопружене љубави. Бокали њеног весталског пића нису били ни од бронзе, ни од кристала. Стога у краткој, неенциклопедијској јединици (Лексикон југословенске књижевности, Нови Сад, 1978.) Драгиша Витошевић каже: Тодоровић Гордана, (Драинац, Србија, 6. X песник) Гимназију учила у Нишу и прекинула због болести. Рано привукла пажњу особеним, свежим и веселим лиризмом и богатим језиком, пуним кованица ( пије из великог пехара зоре... ) Бдење 79

80 Славољуб Обрадовић ПРЕРАНО ПРЕКИНУТ АРИЈАДНИН КОНАЦ Песникиња Гордана Тодоровић ( ) је од почетка писања имала специфичан однос према традицији. Традиционално певање имала је у виду више површно и не као толико битно за сопствену поетику, а ипак никада није свесно начинила радикалан раскид с традиционалном поетиком, пре свега са оним што је у њој било интимистичко, а опет, она није понављала у свом песништву истрошене обрасце, нити је тежила нечем наглашено авангардистичком. Поетски живо ткање њене поетике никако се није могло уклопити у дојакошњи поредак, јер за Гордану Тодоровић уистину ново било је само оно што је истински поетско, те је у том смислу њена поетика врло близу размишљањима Бодлера и Е.А. Поа, који су говорили да без иновација нема оригиналности. А оригиналност у поезији Гордане Тодоровић је у њеном односу према свету, у њеном скоро дечјем чуђењу свему оном што је симултано, зачудно, изворно и свеже. Њен песнички израз и језик демистификује изворе зачуђености, а њена песничка перцепција је истргнута из аутоматизма и од њега удаљена, јер аутоматизам је био непотребан овој аутентичној песникињи. Гордана Тодоровић је вероватно дочекала крај живота поприлично удаљена од светлије стране живота. Били су ти њени последњи дани тешко апстрактни, болесно магловити, с мноштвом приказа, дани времена које је за песникињу већ било изгубљено. Шест година пре смрти, песникиња Гордана Тодоровић је на почетку улице Светозара Марковића тражила улицу своје младости, улицу липа и кестенова. Нишка песникиња Миња Илијева јој је објашњавала да је она управо на почетку те улице, а ја сам, тада студент друге године Више педагошке школе у Нишу, без речи стајао по страни и посматрао њено прелепо лице и крупне очи. Њене руке, с длановима окренутим ка небу, одавале су изгубљеност у простору, можда и у времену. Био је то последњи сусрет песникиње и новог лица града за који су везани дани њеног Бдење 80

81 гимназијског школовања. На тај први и последњи сусрет с песникињом подсетили су ме стихови из њене песме Јутро љубави. Ево неколико истргнутих стихова којима је најпотпуније проговорила о свом аутопортету, импресионистички, обичним речима и свежим синтагматским склоповима: ја љубим златне лукове априла Ја постајем мир птица у свирали постајем испепељена звезда што брани лепоту и плава прича облака над шумом а даље, наводимо два катрена који нам помажу да идентификујемо лик песникиње: Расту сунцокрети жеља, груди су ми вртови птица пролећа и имам очи славуја од потока. Птице се играју чашом плаветнила мене. Поља простиру наде у мени Постајем мирис траве у крилима. Дишу брежуљци мојом речју. Ките се облаци цикламама мојега смеха. И, на крају, још неколико истргнутих стихова који су интеграција чулног, емотивног, сугестивног бића песникиње: Расповијам небо да влакном себе останем руке су боје пролећних грана. Једна сам жеља без прецветавања, као развијена једра сновобоса док са постеље цвета устајем као љубав. Већ у Гимназиском тренутку (Ново поколење, 1954) Гордана Тодоровић је показала једно особено својство сваког песника: да мотри и да види свет око себе другачијим очима од осталих, јер привилегија је сваког песника управо у томе што ће и у Бдење 81

82 ономе што је за друге банално откривати увек нешто ново, невиђено и недоживљено, нешто чему ће се искрено радовати, као деца у сусрету с новом играчком. Гордана се многим појавним облицима живота радовала као да их први пут види и као да први пут открива њихову суштину. О таквом односу песникиње према окружењу говоримо као о њеном примордијалном погледу и односу. Тај примордијални однос према природи и животу помогао је песникињи да демистификује песнички стваралачки процес, али не и да се удаљи од тајанствених метафизичких простора мрачног вилајета. Пажљивим ишчитавањем њене поезије уочићемо међусобно удруживање и спајање различитих утисака, најчешће по закону сличности, а реч је о тзв. психостимулима, тј. нечему што је једним делом у проживљеном (=прошлом) искуству, а што добија нови смисао у новим спреговима речи. Гордана Тодоровић није препричавала своју интиму, али у њеној поезији присутна је лирска нарација у којој је посебно водила рачуна о смисаоном повезивању елемената, посебно неологизма којих је толико много да често засењују оно што је битно у смисаоној структури поетске слике. Пример је танушна збирка песама Срце завичаја (Нолит, 1965) у којој је преко седамдесет неологизама. Користимо израз неологизам, исти је користила и песникиња, а сви њени неологизми су, најчешће, њени, новостворени, истина-покаткад насилно, натегнуто, али чешће инвентивно и свеже. Чини се да је у песникињи постојао унутрашњи отпор према баналним облицима језика, оним који су колоквијални, бледи, истрошени, којима се не могу адекватно да изразе утисци. Песникиња је, несвесно, водила рачуна о лингвистичкој страни поетичког начина интерпретације и отуда њено трагање за креативним феноменом речи, за оном речи која има извориште у посебном онтолошком и гносеолошком афективног доживљаја и виђења песникиње. Психологија говора и психологија стила, психологија језика, то су само нека од питања којима се морају позабавити критичари који намеравају да се баве поезијом Гордане Тодоровић. Једна од одлика модерне поезије је херметички медијум стиха који прати и те како пресудан учинак изненађења који је, по мишљењу Хуга Фридриха, темељна компонента без које се не може замислити модерна лирика. Кад Гордана Тодоровић пева: Бдење 82

83 На рамену видика птица пева за крила мога осмеха. По њеном цвркуту њишу ме црвене руже водоскока у песми Осмех без обала, она у ствари понавља, подсвесно, једну баналну персонификацију, тачније антропоморфизам рамена видика, али то као да нико пре ње није рекао тако и то је оно неочекивано и изненађујуће, не бисмо користили термин очуђавајуће, што делује свеже као и црвене руже водоскока, које су из магацина романтичарске поетике. Но, песникиња је о себи рекла: Као магла ћутим на срцу белине (Пољубац у лишћу) и тим исказом означила је две тачке генезе песме: тихе, меке, магловите тонове своје лирске интиме и чисто срце, тј. чисту емоцију. О себи ће рећи: Ја нисам јабука узалудности на обали детињства (Боја тишине), чиме ће већ на почетку јасно ставити до знања себи и другима да нема право на ћутање. Многе од њених стихова доживљавамо као исказне реченице, спонтане у експресивности, мисли из алеја ружичњака завичаја, парнаски углађене: С говором лишћа у очима певам, Кријем се под великим крилима голуба, У птици ватре горим ко ветра зелени сан, У крику јутра се вијорим... Песникиња је рекла шта није, али и шта јесте у песми Бисерна ниска : Ја сам ружичаст зев плиме у златном зрењу облака. Шикнула светлост на ветру. Сидрар своје душе у хлебодану свих славуја. Радосница времена у веђи видика. Птице зеленила земље у стасу сенке. Проклијали језик сунца. Одсутност таласа побеглих у звонца самоће. Ја сам боја пролећа. Гнездо пољубаца облачних И шипражарка пегавих ројева бескраја. Гордана Тодоровић је песникиња самонадахнутог и, у емоционалном смислу, надахнутог израза. У њеној поезији, понајпре у предтексту, има нешто од мелодије старих гатки и прича. Она Бдење 83

84 певање и песму доживљава као ритуал, а суптилност тог ритуала огледа се у својеврсном блаженству, у суптилним вибрацијама кованица. Она осећа полутонове у звучним одзвонима речи. Њене поетске резбарије нису пуста језичка игра, већ су израз њене опседнутости симболиком тишине, пре свега природе и живота, јер изван песме, као лирске структуре, њени неологизми изгубили би снажну експресивну моћ која повезује поетске слике у поезији Гордане Тодоровић. Песме ове песникиње су лирски монолози о душевним стањима и отуда толико претапања визија и извесног лебдења између сна и јаве. Скоро у свакој песми Гордана Тодоровић настоји да очува лепоту метафоре и кристални смисао међуодноса речи. Снага њезина песничког талента огледа се у енергији лексичког и семантичког фона њених песама, у етеричности и ведрини емоција, у избегавању понављања клишетираних језичких конвенција: Изведрињена из росних самоћа, тражим један поглед, отворен као цвет свим обалама мостова, са плимогрудим сенкама. Пролеће на грудима. Постајем цвећонутка таласа, онаручјавам песмама облака, с бунила груди водоскока берем птице, цвркут обала бруји ми у уснама. (Симфонија мене) Oчуђујућа сугестивност је оно што поезију Гордане Тодоровић чини животном. Она је осећала тајанствени смисао живота микросвета, своју везаност за земљу и светлост, загонетност недосегнутог. Успевала је да из језика неутрализује оно што има звук и мелодију језика обичне комуникације. За њу је, као и за многе песнике, највећи изазов био како пронаћи пут до оног што је само привидно неизрециво, а то је она материја немуштог језика и немуштих простора до чије се суштине може доћи само дубоком интроспекцијом. Ова песникиња је успевала да пронађе кључ за кавез тишине и да га отвори. Њој као песникињи није било тешко да проговори о себи и својим преокупацијама, јер знала Бдење 84

85 је да се смисао песме и песничког чина не огледа само у експериментисању језиком, јер песничко стварање је шире и не исцрпљује се само у експериментисању језиком. У стиховима Гордане Тодоровић индикативни су детаљи који сугеришу, не само дословно, онај смисао који се подразумева, већ имају и симболичку ознаку. Именовањем детаља из природе Гордана Тодоровић не остаје само на нивоу уобичајене лексичке лирске конструкције, већ инсистира у песничкој слици на симболичком потенцијалу значења: Птица ме зове, птица навија часовник. Она простире пред мене гране пролећа. Крвари на решеткама мог срца с именом љубави на кљуну. Она отвара храмове мојег јутра и с црвеним перјем чека да ми Дунав очи умије. Она се игра својим сребрним гласом са шљунцима мојих снова. На мојем грлу пева огледалима мојих очију. (Птица из кавеза) Витмановско у поезији Гордане Тодоровић је виши ступањ интимистичког, чак исповедног, у смислу исказивања властитих душевних стања. У том исказивању нема патоса ни тенденциозне драматизације, а језички медијум је управо израз пуноће живота: Под младим крилом мора, лепша од капљица кише, ја сам велики свет, звезданих загрљаја. Ја сам пламена бразда и изјатнута зора, небо што се на груди сунцокрета наслања. (Ружичњак имам у грудима) Гордана Тодоровић не припада песницима који могу да чувају у себи исповедни немир. За њу је терет, подједнако и душевни и мисаони, и сама помисао да у себи таји и чува оно неизрециво, митско и немушто које се не може увек да одгонетне разу- Бдење 85

86 мом нити се са њим може идентификовати. Било би срамотно да песникиња у Поносном класју није проговорила о Спаљивачницама, како носи наслов њена песма, јер њена судбина у свету је и део судбине других људи, као што се и судбине других делимично преламају у њеној судбини. Она чак није желела да именује носиоце зла, употребила је безлични облик, заменицу уместо имена оних који су по туђој вољи и заповести, а често и по својој, ударали на голи живот људи само зато што су друкчије мислили и што су веровали у идеале. Песникиња је постала саборац и друг безименима који су спаљени по крематоријумима на све четири стране света у једно паклено и магловито, безумно време. Испевала је песму онима који су у смрт отишли са лепотом у њима заточеном, поносним граничарима и чуварима својих идеала, узлета својих самосвести. Реч је о песми посвећеној поворци паћеника која је својом смрћу дозвала слободу и омогућила јој да упали бакље мира: На носилима су их убацивали у пећи и сагоревали. Уз лавеж паса одводили су их у смрт. Девојчицу косе као сунцокрет остављали су да проси. Рушили су зграде гусеничастим ноктима тенкова.... Разривали су им тела булдожерима, користили су им кожу као хартију за слике, људска тела, откинута од сна, горела су док није слобода угасила бодљикав пламен нечовештва и упалила бакље мира да руке без жигова ропства грле росу и граде мост достојанства земље и чувају пламен људских достигнућа. Тамне поноре и беспућа Гордана Тодоровић је надвладавала пантеистичким душевним екстазама, и отуда у њеној поезији својеврсног обасјања духа и дивљења земаљским чарима, па и верленовског музичког звука стиха, чулних заноса и осећања мла- Бдење 86

87 дости. У њеној поезији је више сунчаних тренутака но мелодрамских пригушених емоција и гризодушја. Лирски круг поезије Гордане Тодоровић је у супротности с њеним животом који је непрестано пратила трагика. Није подносила трули мирис увелих љиљана, васкрсавала је из личног бола, живела је скоро монашким животом, заточена између зидова, без друге половине, крај узглавља болне мајке, у простору скоро обредно монотоном и скрушеном. Звучи као парадокс таквом животу уседелице страсни валови њене женске природе у песми Лето : Са свим цветовима јула на лицу, треперим са лицем росе. Под прстима кише треперим, под дојком пучине, под ружом романа. Под сребрним разбојем прашника.... Столове љубави пуним својим срцем, гвожђедизаоце славим, млаз бескраја и срећу задрхталих залазака, јабуке ме милују, детињасто лице неба ми се смеши. Отргнута од завичаја, Гордана Тодоровић се није снашла у београдској књижевној средини. Није јој у том сналажењу помогла ни Бранкова награда додељена јој године. Стално болешљива, покаткад и на граници нервног растројства, она је чувала у себи ритам завичајног хода и поднебља. Стиче се утисак да се је заклела завичају на верност, а завичај за њу није био само топоним, већ корен живота. Остале су у завичају приче, мирис сена и шарени ћилим ливада, мирис зеленкада, хладна вода извора и многе врвинке које су њене сање водиле ка недогледима и небеским беспућима. Стабло њене поезије је кореном везано за завичај. У далеком граду није било довољно завичајне постеље ни базазлених бајковитих прича, али иако је била удаљена од завичаја, он за њу никада није био недостижна лепота, бар не у сновима, а певала је о њему: Бдење 87

88 И млеко пролећа тече испод коленаца трава. Зелене сенке пролећа плове по моме оку. Прашници траве сишу ружичасто грање. И неонљубичица светлости у месечини сија. Та грозница је као треперење белих славуја на печурци. Само тишина треба да устраје голих рамена. Поплавели храстови љубави неће ти ништа. Месец у прхнулом крунисању цвећа такође. (Бубњеви тренутака) У пејзажу градске монотоније сећање на завичај било је лековито и омогућавало је песникињи да очува самосвест о јединству човека и земље, јер иза многих смрвљених и погажених дана остају пред песникињом плодови издашне завичајне лепоте, они које нису успели да униште ни најсуровија дешавања рата. Завичај је управо изводио Гордану Тодоровић из самоће, он је чаробним штапићем рађао у њој ведрине, потпомагао катарзи и проналажењу смисла. У сивим оквирима урбане средине, у суочењима са талогом брига, психичких растрзања, хладноће у додиру са људима, у суочењу с егоизмом и утилитаризмом, са силеџијским понашањем неких признатих величина које су, ваљда по некој јеврејској логици да могу издати себе и да могу на силу узети и оно што је најсветлије, као што је љубав, на пример, песникиња је успевала да колико-толико сачува унутрашњи мир тако што је скоро нагонски понирала у себе и оданост и верност тражила у већ проживљеној лепоти: Миришу ронделе даљина у једрима априла. Спавам без црног грања сећања над узглављем, сталактит протицања у сунчаном праху, осека света што доји цвркутом планине. Кријем се под великим крилима голуба што има боју стене и на прозору зазимљује. У корацима носим мирис подзвездина, у очима једно лето од звончића.... Бдење 88

89 У салвама звезда нам је говор, врес смеха оставили смо будућима. У плавом камењу су нам завичајне успомене, крај јадика чистих као сузе. (Симфонија мене) Природа је контраст ћутању и тескоби, непокрету. Гордана Тодоровић повезује светлост сунца са цветом пролећа, тј. са оним што је плод земље. Она врло импресивно успоставља однос: небеско земаљско, тј. однос: предмет небеско живо биће (песник) земаљско: Још кад ми је сунце клизило низ спиралу витице, и срце ми је било у наручју росе поглед мора, кад ми је пшеница месечину у витице уплитала, борила сам се да у свом имену нађем пролећа цвет. (Песникова зора) У поезији Гордане Тодоровић посебан је феномен односа акције и контемплације и можемо га пратити у, свакако, најљубавнијој песми српске поезије Љубавни позив непостојећем. Песму је објавила у збирци Сунце (1959). У психолошком смислу стихови ове песме потекли су из велике и претешке самоће. Песма има форму личне исповести једне живе али осамљене жене, која чезне, жуди и размишља о љубави. У усамљености, свесна да је само једна половина и да је као таква непотпуна, да никада неће осетити смисао правог живота, она из најдубље напетости и незадовољене љубавне страсти, само привидно мирно, спокојно, па и патријархално, упућује позив непостојећем љубавнику са којим би, кад би га било, кад би га пронашла и кад би дошао, једино могла бити јединство. Дакле, претходно је нешто што је датост, а то је фиктивна целина која је дезинтегрисана, а цела песма је позив и свака поетска слика је својеврсна протутежа између конкретног и апстрактног. Конкретно је у лику песникиње, конкретан је и недвосмислен позив, а све остало је апстракција, метафизичко, јер тако га одређује песникиња - непостојећи: Бдење 89

90 Дођи да покушамо. Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас, наслоњена на зид у најудаљенијем кутку собе на четвртом спрату. Гледаћу великим очима, са јако уцртаним понорима на свом лицу, са доста ироније, можда, и са нешто мало сажаљења: шта раде ови људи? Свеједно? Није ли оно опет из другог стиха евокација нечег што се давно збило и што је кривицом песникиње изгубљено? Није ли све оно што следи последица кајања и колебања, можда жалост што су карте бачене нагло, пре него што су откривене? Јасно је оно што говори песникиња: За сањање нису потребне постеље, јер сањати се може и будних очију. Постеља је нешто што поред сањања подразумева и телесну љубав, а Гордана Тодоровић пева свој сан о бестелесној љубави, о љубави која би складно звучала као звук две жице на Рилкеовој виолини, из којих гудало мами исти звук. И још је одређенија кад каже: Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем. И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама. Критичари су различито тумачили цитиране стихове. Неки су у њима проналазили двосмисленост, али загонетке нема, без обзира што је реч о поезији. Песникиња Гордана Тодоровић егоистички воли своју самоћу и једино је жељна фиктивног, духовног дијалога, никако онога што би носило собом нешто телесно. Она би да се нематеријално преобрази у материјално, али да то материјално остане етерично, недодирљиво. Сав потенцијал напетости проговара о мраку усамљеничког живота, о лутању, бесциљном и бесмисленом, јер иза тог лутања поново је наступила празнина. Остала је неиживљена њезина душа, али неиживљено је и Бдење 90

91 њено тело. Као да јој је суђено лутање од колевке до мртвачког сандука. И нема резигнације због помисли на вечно лежиште, чак равнодушност између лежишта колевке и лежишта гроба. Гордана Тодоровић никако није могла да се помири са слабићем у себи, са судбином да буде само објект. Тензија ове њене антологијске и најљубавније песме је у превеликој чежњи да се интегришу два одвојена а подједнако јака немира, мада се тај немир непостојећег више наслућује из онога што песникиња саопштава. Далеко је двојник коме подједнако лежерно и подједнако страсно упућује речи: Па зашто онда не би дошао ипак ти иако знам да не постојиш? У само два стиха је позив имагинарном, а и јасно изречено сазнање да не постоји. Па, коме је то онда упућен позив? Непостојећем? Можда само визији песникиње, или чак њеној сенци, њеном двојнику? Рекосмо да је ово најљубавнија песма, а ипак је у њој нешто стерилно, нешто што је више сан. Говори о томе и оно ипак, оно што је из чисте женске лежерности, просто из досаде, у смислу: Дођи, мада ми је свеједно да ли ћеш доћи, јер ја знам да не постојиш, као и надам се : Надам се да си то ти,/ иако знам да не постојиш. Непостојећи је поистовећен са водом, са животом, дакле, он једино може да узбурка и да завртложи вирове њене душе: Био би ми као вода. Ништа не волим као воду, хладан млаз кроз гркљан, никад ми није досадила, никад је довољно није било. Онај бокал воде што за сваким обредом попијем сасвим сама, нека ми буде доказ да би ми био довољан један човек, само да те нађем. Бдење 91

92 Ко у овој песми игра игру скривача? Ипак, иако је ово најљубавнија песма, морамо рећи да је и најегоистичнија песма једне жене, врле песникиње српске поезије, песма њене дечје искрености, њеног искуства о подвојености и о трагичности те подвојености, јер, скоро да недвосмислено можемо тврдити да у овој песми песникиња портретише свог двојника, оног који је телесно већ давно ишчезнуо, а све је усудом досуђено: Ко зна пре колико времена су немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две половине и сад тражим ону другу. Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш. Свеједно. Још једном поновљено свеједно, као израз нарцисоидности, чега другог? Јер нема могућности да функционишу две спојене посуде, а јасно је, бар што се тиче физике као науке, да тек спајањем двеју посуда истим садржајем могу да се остваре промене у обема, тј да се изједначе њихови нивои. У физици нивои истоврсне материје, у љубави нивои чулних и телесних прохтева бића. Међутим, код Гордане Тодоровић све је можда, свеједно, да покушамо и све је само позив Дођи, чак и без знака узвика, изговорен бледо, више као шапат и нечујна молба, а на крају песме велика неодлучност и помиреност са стањем у коме је: Да ли да те благословим, да ли да те проклињем што не постојиш? А претходно се, за трен, учинило песникињи да са њим, са том другом половином, не би била ивер у туђем оку. Осећање љубави у Горданиној песми је више из летњиковца маште, из њених мисаоних ковитлаца, растрзања између жеље и страха да се жеља оствари. Она би хтела љубав као део живота, хтела би што више ведрине, њена жеђ је превелика, али не- Бдење 92

93 постојећи је иреално биће, он је метафора чежње, никако еротски занос. Можда је ова песма и својеврсна јадиковка, јер у песникињи су се светиљке љубави прерано гасиле, те је отуда јача њена љубав према земљи но према мушкарцу. Међутим, нема песникиње у српској поезији која је тако сензибилно певала о љубави као етеричном и недосегнутом осећању, као о прелепој магловитој фикцији, о нематеријалном мушкарцу, тј. о непостојећем који је визија и сан. Сведочи ова песма да су у Гордани Тодоровић тињале љубавне олује, али она напросто није смела да им се препусти. За њу је љубав било осећање сахрањено између телесних зидова и било је више лепота, но доживљај. О таквој лепоти осећања љубави пева Гордана Тодоровић у песми Љубавни позив непостојећем. Читалац префињеног укуса осетиће у овој песми сву величину лепоте и сву тегобу бола једне располућене жене, песникиње снажног поетског духа и модерног сензибилитета. Многе њене жудње остале су оковане, а што је њена болест све више узимала маха, песникиња се све више отуђивала од људи и све чешће је у тамним угловима живота тражила пламичке ватрица из детињства. Певала је о ведринама, радовала се животу, славила је слободу, а била је много, премного тужна. Дуго се борила с ћутањем, обраћала се светлости и певала је хвале сунцу, лиризирала је све чега се дотакла, али је живела са неким нејасним урођеним проклетством, сама, као јасика врхом забодена у простор неба. О Гордани Тодоровић је доста писано као о песникињи која је стварала нове, свеже и неочекиване сложенице, а све у жељи да оживотвори и обогати језик. Њено пролеће је милоцветно, гргори потока су зорокрили, граја је узголубела, тишина је росомлада, жубор топломирисни, роса је снобојна, и да не набрајамо даље, јер ваљало би начинити речник њених кованица, речник њених лебденојутрења и ружобледих дана. А она је волела своје сложенице и бранила их је, веровала је у њихов смисао. О томе говори у једном писму које је упутила песнику Слободану Ж. Ракићу, који је, вероватно, тражио дозволу да објави приказ њене књиге Поносно класје (1973). Није нам познат садржај писма које јој је упутио господин Ракић, али је, претпостављамо, тражио да му песникиња објасни смисао њених сложеница. Гордана Тодоровић му у писму од 9. I године пише: Неизрециво ми је драго што моје мисли цените и што их благонаклоно награђујете позитивном критиком. Од тога, имам велико задовољство, па не жа- Бдење 93

94 лим за оно што критикујете у погледу кованица и обиља слика... Када неко живи само у легендама онда је он легендорођен (подвукао С.О.), легендолеп (подвукао С.О.), а када су легенде истините као легенде наше револуције, онда, и ми можемо бити легендолепи (подвукао С.О.). Ту се реч претворила у придев, узидала се у њега као што су се у камен легенде револуције узидали људи. Не само леп као легенда, него и од легенде постао легендолеп. Или, о сложеници видикоколевка : Ако кажем видикоколевка (подвукао С.О.), онда мислим на видик у којем се и ради али који одњихава нове нараштаје. Сложена кованица има улогу бајке, да једном речју каже све о стварности срећи, све чаролије новог времена у којем трудбеници могу људски да живе. Поезија Гордане Тодоровић је из снажно проосећаног искуства, лирско-исповедна, рефлексивна, из простора сновидне имагинације. У најдубљим слојевима ове поезије је трагика живота песникиње која у последњим годинама живота није успевала да разликује фикцију од стварности и која је сама закључала врата сопственог живота. Оно што је написала, што је остало иза живота, непоновљиво је у српској поезији. Бдење 94

95 Флорика Штефан ГОРДАНА ТОДОРОВИЋ, РАНА СМРТ Са Горданом Тодоровић сам се упознала у њеном сиротињском, београдском дому, у Брегалничкој улици, изнад Црвеног крста, у којем је становала с мајком. Кућа у којој је становала (Филаделфија систем) била је типична за предратна, радничка предграђа, са становима од собе и кухиње, с чесмом насред дворишта и заједничким тоалетом. Када сам ја банула код Гордане, она је љуштила кромпир. Припремила је основне намирнице да би мајка, чим дође с посла, што пре зготовила ручак. Памтим и рат, и послератне оскудице, и свакојаке невоље, све до глади буквалне и неумољиве али, такво сиромаштво нигде и никад нисам видела. Код Гордане сам, иначе, била да се договорим о њеном гостовању на Трибини младих у Новом Саду, чему се она силно обрадовала. Средином шездесетих година ова је институција и значила и зрачила у југословенском простору. Били су познати њени недељни матинеи на којима су гостовали најзначајнији југословенски писци. У ту категорију је спадала и Гордана Тодоровић још од прве објављене књиге Није згорег да се заједнички присетимо плејаде песника која се истовремено појавила са плакетама стихова године: Јован Христић, Дневник о Улису ; Ирена Вркљан, Крик је само тишина ; Велимир Лукић, Позив године и Гордана Тодоровић, Гимназијски тренутак. Уколико се зна да је ова плејада хрупила у књижевни простор књигама само две године после 87 песама Миодрага Павловића и годину дана после Коре Васка Попе, тада ће нам бити јаснији убрзани песнички продори генерације тридесетих. Гордана је, по моме потпуно нестручном мишљењу, остала заробљена у бившем животу гимназијалке, петошколке. Увелико је била пацијент доктора Хуга Клајна који је свирао и лечио је музиком. Из друге просторије, која је словила као спаваћа соба, Гордана ми је донела, сва раздрагана, нарамак својих школских свезака у којима је било много цртежа. Својом дечјом душом и наивношћу, она ми је говорила и показивала како црта Румуне из Бдење 95

96 Баната. Збиља, људске фигуре на цртежима имале су на главама велике шубаре. Када сам одређене недеље, у договорено време, дошла у Београд по Гордану (Трибина младих је за ту прилику добила од Покрајинског комитета омладине Војводине једну велику, црну лимузину), она је била сама у стану. Мајка је била на послу. Звук аутомобила пред кућом био је погубан. Молила сам, кумила, преклињала Гордану да отвори замандаљена врата и пође са мном у Нови Сад, где је чека публика. Нећете ви мене преварити. Иди ти с мајком у болницу, познајем ја тај звук болничких кола. Ја нисам болесна, вриштала је Гордана иза замандаљених врата. У Нови Сад сам се вратила необављена посла. Плакала сам од очаја што нисам успела да пробијем ону непробојну, мрачну завесу, која је заробила ум тако сјајне песникиње. Другом приликом када сам посетила Гордану, замолила ме је да одемо до Удружења књижевника у Француску 7, а после да посетимо Оскара Давича. Није се сетила ни Трибине младих, нити неиспуњеног договора. У Оскаровом дому, у којем смо се поприлично задржале и биле почашћене кафом, присуствовала сам најчуднијем разговору. Знам да деца у играма и ратници у борбама одашиљају једни другима шифроване поруке. Овај разговор између Гордане и Оскара личио ми је на дечју игру са шифрованом поруком. Да ли је то била бајка или неки други род дечје литературе, не знам. Интензивно сам размишљала: хоће ли ми се Гордана вратити из те прашуме, камо је одлутала, да је поведем кући, у Брегалничку. Од ње, као поклон, добила сам један портрет Оскара Давича (црвени туш) рађен на обичном листу папира. И овај портрет (необјављен), као и силни, непознати цртежи из Горданиних свезака доказ су сликарских склоности једног раскошног песничког дара. Каква ли би тек била поезија да Горданин ум није био затомљен болешћу и пресечен раном смрћу. Захваћена унутрашњом, стваралачком грозницом, смишљала је најчудније кованице у српскохрватском језику. Била би велика штета да се језикословци не позабаве изучавањем тог необичног језичког блага у савременој српској литератури. (1989) Бдење 96

97 Слободан Ж. Ракић ОД ЗАВИЧАЈНОГ ДО ИНТЕРНАЦИОНАЛНОГ Незкаснели осврт на збирку песама Поносно класје (Нолит, Београд, 1973) Гордана Тодоровић се, у едицији Новог поколења, првом књигом стихова Гимназиски тренутак, јавља године. Наредне године постаје лауреат Бранкове награде и захваљујући првој књизи улази на главна врата у југословенску поезију. Потом, Гордана Тодоровић објављује у Нолиту своју другу књигу Сунце, а шест година касније (1965) Нолит јој објављује Сунце завичаја. Заћутала је, повремено се јављала на страницама листова и часописа, да би године последњом књигом Поносно класје неке вредне назнаке ранијих остварења развила до висина на којим никада није била. У последњој књизи поезије Гордане Тодоровић може се, школски гледано, поставити у оквире тема: Домовина као тема, револуција као тема и мотив, осећање родољубља као интернационално и отворено осећање а све усмерено ка слободи, јер Слобода је њена једина јава Њом је одређен живот као светлошћу дан, као сунцем битисање. Чини се да је то звезда водиља којој је ова поезија управљена. И то није ново, није Горданино. Нов је њен пут тој звезди. Можда можемо поћи редом. Уместо бајних река, светлих бора, бритких ножа дојакошњих, Тодоровићева узвишује неке духовне вредности: њена Србија уместо злата слободу је исковала, преводећи тако резултате људске акције (ковање, дакле трансформисање у какав облик) с материјалног, потрошачког и потрошног плана у један чистији, зашто не: универзалнији облик, у слободу. Значи, на плану смо родољубља, али ослобођени злата, тог у љу- Бдење 97

98 дској историји толико цењеног, прецењиваног и омрзнутог еквивалента људског зноја и крвничке патње. Слобода је њена једина јава, стих је који смо позајмили за први приступни корак овој књизи јер се њим једно национално осећање диже до сазнања о бити друштвене акције на путу у хуманизам (слобода једина јава). Песникиња се под дејством слободе поистовећује са птицама које једино искрено певају са њених усана. Њено родољубље није поза, тренутни усклични народни памфлет, није мода. Њено родољубље је девојачки лирско и истинито искрено. Новина оваквог родољубља је пре свега у томе што је граница родољубља разбуктано померена у правцу поетизовања општељудских вредности на којима треба да израсте и да се негује свако родољубље, не као жар и чар родства већ као покрет у очовечење света и свега. Тодоровићева оживљава родољубље у поетске слике новог света. Ми смо, на пример, дуго имали родољубље крвавих ханџара (херојско код песника, плачевно код певаца), па страсно и страшно лобањско-сунчано (с Миљковићем и Шћепановићем), а ево ова књига доказ је да се патриотско може опевати уверљиво полетно и изван бојишта и разбојишта, у једном другачијем свету: међу птицама, у жубору, у смеху Мораве, у оку Јадрана, у слапу Пливе, кроз отворене прозоре, у јутро љубави, за сунцокрете жеља. Зато је ово Поезија будућности Готово да се и у нас није навикло размишљати о родољубљу, а да се не полази од традиције, не поводећи се за њом. Жеља нам је да, колико можемо, пођемо даље, да искорачимо из уобичајеног поимања родољубља, да се удаљимо од онога што се означава појмовима довде и одавде. Однос поезије према традицији меримо везом с оним што се данас, боље рећи до данас, уградило у биће поезије српског народа, а смисао Горданине поезије је да се то дојакошње надгради ( Песници су копачи светлости/ који опевају људски прах са злата каријатида, да би светлост поклањали оним који сломљену кишу љубави не носе ). Скоро цела књига уверава: може се певати жестоко патриотски и родољубивољудно и онда када родној груди не прети распростирање крваве ватре нечовечности. У те будуће сврхе њена поезија даје неке нове и пажње вредне одгово- Бдење 98

99 ре. Буктаво и стремеће она на начин визионара поетски врло ефикасно експлицира процес лирског доживљавања револуције која тече. По Тодоровићевој револуција и надзорава и оправдава реализовање снозора за срећно и радно сазнавање света. Онда када Почиње велики турнир снова да би тек надахнута трудбеничка и задовољна Машина речи почела песму, јер и то је револуција. Тако је Тодоровићева ПЕСНИК РОДОЉУБЉА У ВРЕМЕНУ У прилици смо да и овде, као што су други, ретким поводима истицали, употребимо реч обнова, данас не толико у соцреалистичком смислу. Зашто обнова родољубиве поезије? Овој поезији више пристаје уверење које сама нуди: родољубива се поезија може писати у свако време, ако родољубље (ако љубав за човека, побогу, или по Богу) пева временом. И то је овде, у Горданиној књизи, не само показано него и доказано. Све нам је знано и глдедано, али слика која нам се открива јесте нова: нова стварност коју живимо оплемењена је новим даром и жаром истинског песника, она не може да заведе кад душа малакше, али и да заустави кад се биће разбије, па онда сведе очи, смири дамаре, уритми, обзори и опомене: то си, ту си, то је време, оно чека да му даш свој допринос, пођи храбар сунцу на видику. Родољубље песникиње је везано за ратарску земљу ( Устали су с љубављу класја и гроздова ). Тако јака подлога родољубља брани младост живота на дечјим уснама за и у име будућности. Ту није реч о традицији у изворном значењу. Јер, и кад видимо традицију, ми пре свега осећамо здраву родољубиву традицију да се вредности обнављају ( И ушли у земљу као сунце у планине ). Ако је традиција очување, ово је очување кроз рођење нових вредности, или поновних вредности, свеједно. Дакле, један вреднији облик традиције не ње саме ради, од чега дуго није била имуна наша (читај: српска) новија поезија, већ као време које се револуцијом оплемењује, на путу Бдење 99

100 Од завичајног до интернационалног Њен, иначе инспиративне пев, што је занимљиво, није лишен географских познаница и одредница. Она носи и сврљишки завичај што ми/ под трепавицама дише, али настајањем љубавоулицама стиже до далеких меридијана где Африка тече испод пирамида. Њено родољубље има, дакле, и интернационални карактер, тј. ниво и, као распричана птица, лирску белину искрености. Јер, то прерастање размера, надрастањем и прерастањем локалног (и локалнопатриотског) омогућено је снагом бескрајне људске љубави, којом се храни књижевно класје. У том класању Речи се рађају из песме Тодоровићева стиховима своје књиге формира у читаоцу живо значење лирских појмова из њеног усијаног стања родољубивог осећања и имитирањем говора љубичица, птица, рукописом звезда, цвркутом предела у личне преокупације уграђује непоновљиве, оригиналне диктате срца: Устали су као сребрно пијанство грана младићи као зелено срце тишина, младићи као бразде љубави, као сјај земље и струне јаблана. (Руже једнакости) Њена поезија је, чини нам се, најизразитији пример интелектуалних и естетски нових, свакако и за језик вредних спојева речи слика. Оне су, нема сумње, преузете из мноштва еруптивних и дубоко мисаоних понора, а ипак и лирски нежних мелодија кроз које живи један таленат и који језичку материју уграђује у живо ткиво свежег песмотока. Неки неологизми Гордане Тодоровић носе у себи подухват језичког ризика, а она тако храбро улази у авантуру. То јој се мора опростити јер такав је пут изгледа једини начин, прави начин, да се дође до новог у језику. Она као храбри досегњивач лепоте са приметном идеалистичком дозом види људе-цветове (за њу је живот цвет, а земља - песма) тако да нам се чини да је конкретност поетских мотива врло често својина Бдење 100

101 идеалистичких дражи ( на несрећу то је, за разлику од живота, могуће у поезији). Она је, ту нема дилема, талентован језички трагалац и новатор. Нашем речнику је, без сумње, даровала више него било који други млађи песник или песник њене генерације. Међутим, Гордана Тодоровић је тек Поносним класјем показала у коликој је мери могуће певати и кроз стварање језика, па нам се чини да нећемо претерати ако кажемо да је она тако стварала на два фронта: поетском (лирско-родољубивом) и језичком. Њена поезија помаже да се окренемо будућем: Имаће дугу од твојих речи сви људи над својим стазама где ће да се роди песама велика младост коју си одњихао да дуга њеног гласа извида све планине и куле рањене ропствима. Уз овако јасне речи Тодоровићеву су сматрали највећом загонетком наше поезије (Михаз), други да хода по сопственим и нашим немирима у којим настањује радне речи. Јасна су и њена настојања да поезију веже за веру и напор оних на чијим длановима израста будућност. Зато, после оних који... су мртви испод љубичица : отворено је дисање света отворена су врата радости ТВ торњева, отворене су фабрике јутроснутих у њих радника отворене су руке младостилице. (Рођење света) Природно је да у непрекидној револуцији асоцијативна близина назива актера ратник радник не мимоиђе ни ову поезију. И, на срећу, то се није десило. Напротив, веза је толико јасна и чврста, скована од поштења, да је то друга врлина ове поезије. Такозвана радничка поезија овде као да се конституише на до- Бдење 101

102 бар начин и на здравој основи. Илустративна је у том смислу песма Моја мајка, из које наводимо део: Она шије дневно по осам часова за сиромашке што беру звезде у овој ноћи срећној и на њеној машини земља кроји лепоту, у њеним рукама, светли као сунцокрети певају под њеним срцем од сунчаних зракова гнезда. И родољубља је овде, и човекољубља у опште, понајвише љубави и среће. Среће изнад свега. Задовољства што се радом кроји лепота. Зато нам је ова поезија ближа од многих дотеранијих (али од срца нам удаљенијих) певања, каквих је доста било у српској песничкој продукцији. Тако се преко жртвовања рада и радости долази до Песме за стварну љубав како је насловљена једна од песама из збирке Поносно класје. А нама се чини да би то могла бити и најважнија детерминанта целе збирке и да би њоме било покривено све оно широко поље поетских слика у којим се транспоновала оптимистичка визија Гордане Тодоровић, визија живота оног доба, ствараног у тешким историјским условима али отворенијег за нову, градитељску и хуманију историју; зачетог у завичају али букнулог преко граница простора; обојеног временом али стасалог за вредности свевремене. Гордана Тодоровић пошла је из родољубља, али не да би га упознала (јер га носи у себи), већ да би одатле певнула и повела нас са собом. Довољно је снажна ова поезија да би могла чинити, довољно искрена да бисмо јој могли веровати. Поготову што сусрет с Поносним класјем и лирским у њему, лиском основом родољубља пре свега, долази у време не само давних седамдесетих година, већ је актуелно и данас, у време преиспитивања многих етичких и културних, па и националних, вредности. Бдење 102

103 Даница Вујков ГОРДАНА ТОДОРОВИЋ: А ПТИЦА КРОЗ ИГРУ СУНЦА ЧУВА МЕ У СЕБИ... (Запис о поезији Гордане Тодоровић) Гордана Тодоровић (Драјинац код Сврљига 1933 Београд 1979) објавила је четири песничке збирке (Гимназиски тренутак, Ново покољење, Београд, 1954, Сунце, Нолит, Београд, 1959, Срце завичаја, Нолит, Београд, и Поносно класје, појављују се у Нолиту); али ни после смрти њена поезија није заборављена, и кад је реч о издавачима, а и онима који поезију читају и о њој пишу. Познато је да већ својом првом збирком Гимназиски тренутак (1954), Гордана Тодоровић бива запажена и хваљена (за ову књигу добија Бранкову награду 1955), јер у српску поезију уноси изворни лирски и лични тон, особен песнички језик са непоновљивим кованицама; уноси ведрину и радост, готово дечју радост што је у природи све онако како јесте. Дакле, радост живљења, радост је певања, а ако се и јави призвук опорости, песникиња га превазилази и надраста љубављу према човеку и завичају, према својој земљи, и изнад свега, љубављу према природи. Ако се Гордана Тодоровић не обраћа Богу, обраћа се божанској природи и саживљава се с њом. Природа је исходиште песме, песничка метафора и песничка слика, природа је лепота којом се песникиња надахњује и са којом се читавим својим бићем поистовећује: У мојим песмама сунце босо лута/и пева оду ко вино пролећа, за надљуд-зоре што су као цвећа/расута поред мог зороросног пута (Неисањане очи). Опчињеност животом природе, опчињеност лепотом расцветаног, пролећног дана, дана који сија и прелива се у светлости сунца (ноћ и тама ретко се помињу, већ увек сунце, месец, звезде и њихов сјај), остаће непоновљиво и препознатљиво певање Гордане Тодоровић. Тако у песми Све обале налазимо и ове стихове: Моја мисао, сунчана, распричана птица, /човекосветлост што свим порама дише. Помињу се у Горданиној поезији и реке Дунав, Нишава, Морава, али и мора и океани, помиње се и Африка у којој цвета пролеће рада, а ту је и Београд, Звездара, као и њен сврљишки пејзаж; набујали потоци, расцветани зумбу- Бдење 103

104 ли, руже, њени омиљени голубови... Дакле, Гордана Тодоровић љубављу обухвата сав створени свет, сву земљу и небо, па је разумљиво што одушевљено, песмом, дочекује дан мира и послератну обнову земље и не заборавља оне који су изгубили животе на Сутјесци и Јастрепцу, не заборавља њихове незнане гробове, па тако, песнику партизану поручује: С твојим цветним ликом/у земље свакој мрви/рађа се дан плави/јер слобода је и од твоје крви. Збирку Поносно класје (1973) Гордана Тодоровић, кад је реч о тематској оријентацији, у целини посвећује борцима палим за слободу земље, посвећује ударничкој обнови и новом, слободарском животу; пева о времену када смо на љубичицама написали љубав, јер Љубав смо добила на оружју високих идеала, /одговорни за сва времена, /за сам идеал времена у нама, /јер љубав нам је дата /да у кланцима-ружичњацима птица песмом /буди дан, ноћ... (На љубичицама) Тематски ове песме јесу патриотско-родољубиве, али битна разлика постоји у односу на песме других песника о овој теми, и том разликом песникиња прекорачује, односно, надраста тематски оквир песме. Гордана Тодоровић поетску слику гради (и кад је Отворен цвет стварности ) метафорама расцветаног, разбокореног цвећа, ведрог, сунчаног неба, цвркута птица... И свака њена песма није омеђена темом, већ је слика њене душе, слика раскошне природе коју је детињством запамтила и осетила, а то је и суштина њеног певања, суштина која се певањем ширила и увећавала... Зато се не би могло рећи да је Гордана Тодоровић песме писала, већ, да су песме, у ствари, исписивале њен живот, јер су стихови, као бујица пролећног потока, плавили и надрастали свест о песми, и зато се песничко ЈА, често, изједначује са самом песмом: ја, песма, са временом мира у пламену класа/са новим временом што руши стари пепео (Киша). За песникињу је и океан Пенушав долазак песме, и срце тражи песму себи сличну, у крвотоку песма се ослушкује, јер Почиње гума неба да ме брише /ако не певам (Рођење света). По песми и себе препознаје, јер Песма сам у високим, као ватра, цветовима /Испод траве, заталасано живота писање (Песма слободе). Живота питање је и поезија Гордане Тодоровић у односу на човека данас, јер му, пред материјалним заблудама, заувек измиче живот природе; градски човек није чуо цвркут птица, отуђио се, и од себе, и од радости јутра у цветању... И ако пожелимо да се вратимо заборављеном, ту је поезија Гордане Тодоровић да нас подсети да је ђурђукнуло пролеће. Бдење 104

105 Радомир Виденовић Равид УДАХНУТА ЧИСТИНА СА СВРЉИШКИХ КАМЕЊАРА Гордана Тодоровић: ГИМНАЗИСКИ ТРЕНУТАК, данас након пола века Ако се данас у изразито девалвираним уметничким и креативно дивљим духовним честарима осврнемо у гневу и страху свеопштег апсурда и све моћнијег Ништавила чућемо просто заглушујућу звоњаву детерминантних питања (без одговора!) која је на распуту XX и XXI столећа узнемиравајуће поставио проф. др Славко Гордић: Коме је данас до поезије? Ко још пише и ко чита песме?. Ако пренебрегнемо сву тежину и етичку одговорност ових питања, данас у временској стисци, вратићемо се ишчитавању и естетском просветљењу тајновитог трајања ГИМНАЗИСКОГ ТРЕНУТКА, једне сасвим младалачке свеске лирских ластара Гордане Тодоровић (1933), а под небеским луком: Распрскавају се звезде као метафоре млађахног (1934) Бранка Миљковића. Његошевски речено осијани истим огњем и истом таином, у истом географском, социолошко-политичком и илузионистичком простору Нишаве, мале реке са великим историјским наносима, са леве обале (Гаџин Хан) и десне (Сврљиг) неједнаким снагама и различито оригиналним путевима узлетела су два уклета бића Гордана и Бранко. За свој (и једини) првенац дубока послератна девојка према сопственом стиху за уцветавање у песме уз своју драматичну појаву на бурну бреижну уписаће још једног Бранка (Радичевића), примиће Бранкову награду и тиме ће повезати лук богатог и осијаног сазвежђа модерне српске и балканске поезије. Релативно одређена и мером неконтролисана емоционална експлозија понела је младу гимназијалку ка безмерним дубинама и бурним висинама пресвете песничке уметности, те се почетком Бдење 105

106 друге половине минулог столећа гордо и поносно јавља неочекивано и на један начин који се и данас не може једноставно објаснити једним новим (смелим) виђењем тешке и претешке (сада) магловите животне грађе и за то време непревреле и заслепљујуће усхите у души неискусне и рано сазреле девојке, те ће стиховати: нелепа девојка послератна, одрасла на по једном залогају, мени је била врхунска висина лепоте. И са нежним насловима заветовала је свом у чврсте облике још не изливеном бићу: Теби што сниш над песмом понос и одушевљење, и низовима нових кованица и језичких и семантичких осмишљавања носила је своје песничко бреме, и насилном лакоћом и детињасто увеличаним осунчавањима и завичаја и света, који су (увек!) гордој Гордани нудили детињу проју, и све тако до поносног класја које ће ижђикати и повити јој стас и затомити глас. Осећала је Гордана да се једино песмовањем може носити (сударати и опстајавати) са реалитетима стварности коју је драматски осећала, јер је писање топло као крварење, мада је наивно и сирово одобравала и бивала у бити поносно класје, којим је формирала своје уметничке ентитете. И уздизала је своју горду гордост и препознавала је у себи и у свету ону природну лирску резигнираност: и опет бити пун празнине, нејасно чежњив, као птица. Ту је Гордану затицала младалачка сировост незграпних чињеница елементарних протицања, прво ју је узносила, а потом косила љигавим светом, те је стиховала: Лепа је смелост не изгубити себе у љигавом опстанку. Бдење 106

107 У својој најцеловитијој и организационо најзрелијој песми ЖИВОТ осетила је и одболовала многе вулгарности живота свог и пророчки предвидела, и том песмом и целим ГИМНАЗИСКИМ ТРЕНУТКОМ, своју уклетост, изопштеност и таму живота, који носи и проноси толике фатуме и страшно несређену грађу и њене и толиких других младости и пролећних шикљања. И Горданин првенац, и остале њене касније испеване књиге: Сунце, Срце завичаја и Поносно класје и креативно су понесене и сирово усхићене и недозрело одболоване и искрено спознате, а то признаје стихом: Расла је заједно са незараслим ранама... Лиризација непосредних послератних датости и емфатичних осећања често су даровиту и горду Гордану гурала у удворичку и политички обојену непромишљеност и наметале јој непоетичке слике и нискости. Испод идеолошког и трауматичног класја млада стихотворка је ускакала у социолошке брзаке, политичке идеје, заносне опсервације; али се и ту релативно успешно сналазила и налазила своје, само њој прикладно поносно класје, а њен сабрат Бранко Миљковић је праведно проценио поводом ГИМНАЗИСКОГ ТРЕНУТКА:...на високој температури коју захтева изражајни поступак, (досегла је да) преточи поезију завидног квалитета. Гордана Тодоровић је имала и злу судбину и срећну околност да је, на овом ужасавајућем простору источне Србије, била уз Радета Томића прва и прва жена која је пробила стихију, откравила ледени омотач и дотакла узбуркану воду божественог просијања, те је толико освојила висораван плама којим су запевали толики други, а пре свих Срба Митровић, Зоран Вучић, Злата Коцић, те низводно Томислав Мијовић, Зоран Милић, Момчило Милошевић. Гордана је тако осећала, тако дисала и тако писала. Бдење 107

108 Горан Максимовић ПАРОДИЧНО ПРИПОВИЈЕДАЊЕ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША Пародија насмијава комичним имитирањем, 1 појачавањем и пренаглашавањем тематике, карактера јунака, стваралачког поступка и стила појединачних књижевних и умјетничких дјела, ауторских опуса, стилских формација и читавих жанрова, рјеђе је доброћудна и њен смијех хумористичан, а чешће подругљива и разарајућа, негаторска и супротстављајућа, те смијех њен сатиричан и критичан. Управо том страном своје природе често је пародија дјелотворни пратилац сатиричног смијеха и моћна допуна за разобличавање друштвених аномалија и нелогичности, политичких недостатака и страсти, те сваких других људских глупости, себичности и погубних непромишљености. 2 Конституисање пародичног прозног модела у новој српској књижевности произлази из реакције на литерарну хипертрофију и преживјелост клишетизираних сентименталистичких прозних облика из почетних деценија XIX вијека и стилско-типолошких усложњавања наративних жанрова у правцу романтичарских и ранореалистичких проседеа. 3 Помало је парадоксално и зачуђујуће, 1 Рад је настао у оквиру пројекта Техника и семантика приповедања: српска књижевност, број 1757, уз подршку Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије. 2 Parody: Dimensions and perspektives, Edited, with an introduction, a bibliography, and an index by: Beate Müller, Rodopi, Amsterdam-Atlanta, GA 1997, p Износећи тезу о стилским елементима бидермајерског протореализма у дјелима Ј.С. Поповића, Ј. Игњатовића, као и читаве генерације српских писаца у Војводини средином XIX вијека, Драгиша Живковић ( Стерија као представник бидермајера, Европски оквири српске књижевности III, Просвета, Београд, 1982, стр. 41), ранореалистичке тенденције види као израз бидермајерског протореализма, а о пародији говори као заједничком умјетничком опрједељењу Бдење 108

109 али почетни обрасци пародичног (Стеријин Роман без романа и Његошево Житије Мрђена Несретниковића), на одређени су начин парадигматични и за читаво стољеће, јер са знатнијим развојем фикционалних жанрова у другој половини, и нарочито у посљедњој четвртини вијека, пародично у оквиру комичких жанрова нема, ако је уопште и имало, знајући да је други дио Романа без романа остао необјављен, да је Његошево остварење објављено без потписа аутора, негдашњу улогу у стилско-типолошким преображењима, а најзначајнији текст, Домановићев Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића, више је бурлескни епилог полемичког сатиричког псеудоесеја Озбиљне, научне ствари, неголи аутономна прозна форма. Његошев пародични поступак у шаљивој приповијеци Житије Мрђена Несретниковића, која је године објављена у у оквиру дисонантних гласова бидермајера као средњоевропске стиласке формације од Наполеоновог пада до године: Главна стилска особеност ове епохе јесте помешаност праваца, тако да се бидермајер показује као као стилски комплекс у коме се сусрећу бајронисти, познокласицистички и позноромантичарски епигони, младонемачки либерално настројени побуњеници и формалистички оријентисани новелисти. И та 'завађена браћа' бидермајера, тако слична у општем осећању света и у меланхоличном расположењу, а опет тако различита у својим књижевним оријентацијама, служи се пародијом као општим убојитим средством. Пародирају се класицистички еп и барокни роман, романтичарско сањалаштво и сентименталистичка патетика, просветитељски трактати и моралистички списи. У основи свега тога лежи, у ствари, јачање традиционалне свести и конзервативног мишљења у вези са све развијенијим историцизмом. Изгнан из политике, грађанин бидермајера се окреће књижевности и културним делатностима, тежећи да се не само богатством него и културом и начином живота изједначи са племством. Та племићко-грађанска култура ('буржоазирање племства' и 'аристократизирање грађанства'), помало брише и отупљује сталешко-класне границе; сатира која се интензивно негује у то доба усмерена је много више на општељудске мане него на друштвено-класне супротонсти. Отуда у том жанру наилазимо на карикирање баналних и тривијалних појава људског понашања: 'унтерхалтовање' момка и девојке, разговори у 'отменом друштву', анегдотске шале и подвале, пијанство, помодарство, картање, изигравање 'ноблеса' итд. то су најчешће теме ових хуморески, козерија и сатира. Када је ријеч о Његошевом Житију Мрђена Несретниковића наравно да је Живковићева теза непримјењива, а битно је релативизована и у погледу Стеријиног опуса ако имамо у виду да све оно што бисмо могли назвати бидермајерским пртљагом (расправе о моди и помодарству, о љубави, женидбама из интереса, људској глупости...), налазимо већ код Доситеја Обрадовића и Михаила Максимовића. Бдење 109

110 календару Грлица, у одјељку Моралне приповијетке (стр ), 4 функционише на антитетичком принципу. Наспрам глорификаторских повијести о јунацима и узбудљивим авантуристичким епизодама са обавезним срећним завршетком из шаљивих прича о пустоловинама из европске белетристике XVIII вијека, примијењен је поступак деглорификације/дехероизовања и поигравања с црнохуморним парадоксима који прате јунака, пробисвијета и авантуристу, чији је живот у знаку судбинске коби и предодређености за несрећу (отуда и амблематично презиме Несретниковић) Једновремено, комички поступак усложњен је и низом политичких алузија, које је Његош искористио да би изразио своја политичка схватања која иначе налазимо у његовим писмима или у свједочанствима савременика о њему, 5 па се у приповијеци може говорити о постојању два смјехотворна плана: - пародично-хумористичком, који је остварен кроз тематизацију трагикомичког животосписа по узору на поменуте шаљиве забавно-авантуристичке повијести пикарске провенијенције; и - сатиричко-алузивним конотацијама о политичкој стварности Његошевог доба. 1. У равни тематске пародизације препознатљива је комбинована техника хиперболичког нагомилавања трагикомичких епизода из јунаковог живота са елементима самоиронички интонираног казивања у форми исповиједнога првога лица. Видљиво је то већ у експозиционим дијеловима животописа, у којима наратор казује о чудесима која су јавно предсказивала да (ће) бити човјек знаменити : Прво чудо - када сам се родио, они се исти дан уждила кућа мојему оцу, у њојзи све што је имао изгорјело, и од ње се све село уждило и изгорјело; у тâ је пожар мене мати изгорјела, сестра и два брата, друге чељади сеоцке тридесет. Друго, када су ме крстили, отац ми се сломио низ коња и био укопан тај исти дан; попу који ме крстио утопила се два сина са женом; мој кум који ме крстио на врата од цркве сломио ногу, а мамицу која ми је опредијељена мјесто мајке тај исти дан, јошт мене из цркве носећи на плећима, уби змија, не циче. 6 4 Радован Лалић, Објашњења, Петар II Петровић Његош, Житије Мрђена Несретниковића, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, Шћепан Мали, Проза, Преводи, књ. IV, Просвета, Београд, 1977, стр Исто, стр Петар II Петровић Његош, Житије Мрђена Нестретниковића, књига четврта: Шћепан Мали, Проза, Преводи, Цјелокупна дјела Петра II Петровића Бдење 110

111 Доиста је Несретниковићев каснији живот подударан с уводним предсказањима: шест пута га је жена тровала, два пута је жив сахрањиван, два пута су му лађе на пучини изгорјеле и оба пута је на обалу допливао, потурчио се али му ни то није помогло да завара траг худој судби, битке у којима је учествовао редовно су се завршавале поразом његове војске и слично. Управо у самосвијести о трагикомичном усуду који га прати (наратор сам наглашава да је то смијешно, замршено житије ), и садржана је Несретниковићева иронија и самоиронија. Кад прича о првој својој сахрани, Мрђен готово с фаталистичком смиреношћу признаје: Право казати, није много плача било нада мном, јер сам у сав мој живот радио да нигђе немам човјека ко ће ме пожалити нити пак кога бих ја пожалио, а то сам јединствено чинио да немам печали на овоме свијету (207). Иронична пројекција препознатљива је и у многим другим епизодама. Карактеристичан је свакако казивачев коментар уз приказ руско-турског рата ( ), који открива нека битна својства Његошеве смјехотворне поетике: Откако се поче рат доклен се сврши да ви кажем, замршени читатељи, моје јаде и страдање и овђен напишем, бисте смијући се плакали, јербо бисте се дужни били сви ришћани смијати и веселити восторжествовање посљедоватељах Христовијех над слијепима синовима Мумаедовијема; с друге пак стране, дужни бисте били по човјечеству плакати када бисте разумјели моје страдање (218). Са хиперболизацијом трагичних збитија иронично поприма и саркастичне конотације. Уочљиво је то нарочито у критици појединих турских обичаја. Кад су га пред одлазак у Битку код Коније (1832) начинили пашом и као обиљежје дали му два коњска репа, Мрђен који је знао е ће нас нечесово чудо задесит (221), саркастично коментарише: Ха, несретњи и ћорави Турци, у што стоји ваша слава и чест - у репове коњске! О, безумни роде, оно ли се у вас обожаје што је бог дâ једноме животноме да се од мухах брани! (221). Његошев пародични смијех у Житију Мрђена Несретниковића припада типу величанственог хумора ( Galgenhumor ), у Његоша, Просвета, Београд, 1977, стр (Сви каснији цитати из Мрђена Несретниковића урађени су према наведеном издању. Број у загради означава преузету страну). Бдење 111

112 којем комично произлази из уштеђене самилости или уштеђене енергије осећања. 7 Јунаков живот без обзира на све зачуђујуће недаће које га прате не доживљавамо као трагичан, напросто зато што је због хиперболичког преувеличавања и наглашеног самоироничног тона казивање попримило нестварне, комичке размјере, а јунака доживљавамо као циника којем је суђено да све невоље преживи. 2. Сатиричко-алузивне конотације препознатљиве су у оним дијеловима животописа у којима Несретниковић прича о учешћу у крупним историјским догађајима и политичким несугласностима европских држава у борби с Турцима. Кад казује о Грчком устанку ( ), открива нам и дипломатске игре великих сила (Русије, Енглеске и Француске), захваљујући којима су Турци још увијек господари над појединим малим народима и запосједали престоницу Византије: Овијем трема царствима мука се наканити да кому помогну (јер се све боје између себе да једно друго не превари и да се њихова помоћ не би у корист једнога обратила, која би га више силнијем и грознијем учинила њима двојици и свој Европи; е да њих и њину браћу ова хила не смета, давно би прекинула луна царствовати на истоку, мјесто ње би се осијава исток с сунцем истинога просвјештенија европејскога, не би у Византију закони царствовали којијех се највиша светост састоји у просуђе крви хришћанске), него када се накане коме помоћи, баш му помогну како требује ( ). Кад прича о слабљењу Османлијског царства након рата с Русијом ( ): Отада Турска не броји се нигђе могућством и силом у число великијех држава до на карту; отада је горди владац Цариграда своју слабост позна и почео своје падање завјесом просвештенија покривати (217), Његош то приказује кроз иронично-алузивну слику главе турске дипломације, којега Несретниковић не може да препозна колико се био погобио и осушио :... како уљезем у његову одају, кад ево, шћах се заклет чојак сасвијем мене непознати, којега нијесам, чињаше ми се, нигда гледâ: побио се кâ и ралица, поцрнио кâ и котâ, осушио се кâ и вериге, - управо рећи, да бјеше у живот Језоп, шћах рећи е он! Поми- 7 Sigmund Frojd, Досетка и њен однос према несвесном, превео: Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад, 1970, стр Бдење 112

113 слим е чесов мене непознат Турчин који је код реис-ефендије у чесово велико почитаније или у својство (218). Након комичних поређења и препознавања, политичко-сатиричка жаока појачана је и циничном изреком коју изговара сам реис-ефендија: Мој драги Селиме, ја нијесам боловâ ни од какве болијести, но - каже знаш да сам ја глава турске дипломације, и ради великијех и замршенијех пословах те сам имâ ове рати похудио сам, јербо је давно речено: тешко дипломатику у слабу и нејаку државу - он је вазда крив пред својијем началником (219). Пародични смијех произлази из комичног преувеличавања недостатака и унутрашњих слабости онога што се пародира. У српској књижевности поред литерарне димензије као првостепене, тј. подражавања тема, поступака и стила појединих књижевних дјела или раширених жанровских образаца, пародично је редовно усложњено и сатиричким разобличавањем стварносних аномалија (критика помодности, растакање морала, људске глупости код Стерије, саркастичке алузије на рачун политичке стварности код Његоша, исмијавање наставних метода, школских уџбеника и професорског дилетантизма код Глишића, те разобличавање књижевне критике код Радоја Домановића). Његошево обликовање Мрђена Несретниковића као типа пробисвијета који са цинизмом гледа на сопствене животне недаће, доприноси црнохуморним конотацијама, готово јединственим у српској прозној продукцији XIX вијека, уз поједине касније Нушићеве примјере из Приповедака једног каплара (1886). Пародично приповиједање Милована Глишића, из осамдесетих година, те поготово Радоја Домановића, на крају вијека, указује на дјелотворно укључивање пародичног смијеха у сатиричке жанрове, а тиме и на њихов допринос обогаћивању облика сатиричног смијеха. Бдење 113

114 Миленко Пајић РАСКОШНА ПРОПАСТ Јутарња идила не спада међу Дисове најпознатије песме. Критичари, антологичари, приређивачи, историчари књижевности никада не заборављају четири његове песме: Можда спава, Нирвана, Тамница, Наши дани. Песма под насловом Јутарња идила сигурно је једнако вредна као четири поменуте, ако није и боља. Зашто је Јутарња идила тако дуго остала непрочитана, несхваћена, непротумачена на прави начин? Можда је наслова допринео скрајнутости ове песме, јер ко је од Диса очекивао класичну идиличну песму, осетио се превареним. У ствари, Дис није ни желео да напише праву идилу, него се само духовито поиграо са том врстом песама, као и са њиховим писцима. У многим својим песмама Дис је горак и ироничан, радо користи поређења по супротности, контрасте, поиграва се парадоксима. Када се до краја прочита Дисова Јутарња идила, онда је сасвим јасно са каквим је мајсторством овај песник користио иронију. Његов подсмех је сетан и горак, колико и бритак. Он не штеди ни себе, ни свој свет, али ни будућег читаоца и тумача. О чему, укратко, говори ова песма? У једном давном, веселом часу, без болова лирски субјекат (кога ћемо овде означити песниковим псеудонимом, надимком Дис) открива истину о неизбежној пропасти Света. Дисова верзија Апокалипсе већ је завршена, изведена до краја, иако нико ништа није приметио. Све је исто као и раније, али Свет је доживео свој Смак. Друга је ствар што људи још неће да се суоче с том чињеницом. Другим речима, лавина пропасти већ је покренута, први белутак је одавно померен из свог лежишта и само је питање времена када ће велики, ударни талас стићи до нас да нас дефинитивно докусури. У томе је оригиналност Дисове варијанте пропасти. Његов песимизам овде је савршен, чист и блистав. Идеја о свеопштој пропасти колико је застрашујућа, исто толико изазива и дивљење. Дисово откриће, ма колико трагично и болно било, измамљује и песникову радост. Заокружено- Бдење 114

115 ст и коначност овог сазнања озарује песника, али, наравно, не пружа никакву утеху. Песма Јутарња идила има XI строфа, свака строфа садржи по четири стиха, тако да песма има укупно 44 стиха. Испевана је у дванаестерцу. Стихови су римовани по шеми: а-ц, б-д. Опкорачења су прилично честа и разноврсна: између строфа /вертикална/: I-II, II-III, VIII-IX и у оквиру стиха /хоризонтална/: 5, 6, 14, 16, 17, 25, 33, 38. Споља гледано песма изгледа чврсто, али јој опкорачења дају унутрашњу динамику и уводе је у неку врсту лабилне равнотеже. Као битан у композицији песме намеће се број четири и верујем да је песник то имао у виду и да се зато логично намеће подела песме на четири дела. У Дисовој песми Јутарња идила јасно се разазнају четири песничке теме: Весели часови, Тама, Поприште и Пропаст. Сваки од ових делова може се посматрати и као музичка тема, мелодија, као део једног музичког комада, каква би била соната. Најпознатије Дисове песме већ су доживљавале музичко транспоновање и није ништа ново нити необично да се Дисове песме читају, то јест ослушкују као нека врста партитуре (или бар као музичко дело у настајању). У том смислу поново у Дисовој Јутарњој идили долазимо до четири става: увертира, сенке на зиду, идила, финале. Да би се допрло до језгра Јутарње идиле, мора се проћи кроз неколико слојева: - кроз временску баријеру садашњост прошлост, - кроз застор између светла и таме, - кроз прозирну копрену између сна и јаве, - кроз песникове шифре и симболе, - кроз иронијску опну и - кроз огледало које дели песника и читаоца. Сваки од делова и слојева песме представља један од басамака низ које се силази према језгру песме. Из круга у круг, све ниже и ниже силазимо у Доњи свет, онамо куда нас песник води, иако тврди да је Пакао угашен, а да су кругови засути сагорелим пепелом. Корак по корак, стих по стих, степеник по степеник, на крају песме, на дну, долазимо до суштине о којој је Дис све време желео да нас обавести на свој оригиналан начин. Гледајући одоздо на пут који смо прешли, степениште низ које смо се спустили ка средишту песме, постајемо потпуно свесни песникове чврсте Бдење 115

116 руке и његовог савршеног плана од кога он није одступао ни у једном једином трену. 1. Весели часови I Имао сам и ја веселих часова, 1 Није мени увек било као сада; 2 Имао сам и ја сате без болова, 3 Осмејаха ведрих и радости, мада 4 II То је давно било... 5 VIII У тренутку једном не знам шта се деси Кад се пробудих, удараху звона, 30 Са мене се поче да откида снага, 39 Сви удови, редом, и поглед што блуди. 40 XI Имао сам и ја веселих часова. 44 Наш лирски субјекат, именован са Дис, присећа се давног времена када је наводно проживљавао и веселе часове, сате без болова, тренутке испуњене ведрим осмесима. Сада, док се Дис присећа, поново му је лоше, тиште га болови, нерасположен је... Пружа нам се извесна нада да ће ти весели часови бити лепи, пријатни, светли, да ће песма бити идилична као што се и у наслову наговештава. Осим дистанцирања у времену, песник се овде ограђује и сном. У једном трену Дис тоне у сан, па се остатак песме може прихватити као опис једног кошмарног сна. По буђењу Дис се ничега не сећа, чује вечерња звона и салећу га свакодневне бриге и болови. Па и његов поглед се откида, одлази, блуди. Невољно пробуђени сањач поново је суочен са тврдом и болном стварношћу. У првом делу песме може се рећи да смо сишли низ два басамака: из садашњости у прошлост, из јаве у сан. У музичком погледу овај став је уводни, сажета, скраћена увертира, али са јасним наговештајем драматичних делова који ускоро следе. Важно, преломно место је пауза/цезура у петом стиху. Бдење 116

117 Наравно да нема никаквих веселих часова. Дис се само подсмева својој судбини, страдању и можда неоствареним сновима о малограђанској удобности. Између два иста стих, првог и четрдесет четвртог, као што то бива код Диса, сажето је испевана трагична песникова судбина. 2. Тама II На груди сам руке 5 Прекрстио своје. Гледам како тама, 6 Нечујно и тихо, не правећи звуке, 7 По зиду се пење у чудним сликама: 8 III Ко љубавна чежња, као туга знана 9 Преко мртве драге, преко гроба ледног; 10 И насупрот тами из ранијих дана, 11 Јавља ми се слика срећног јутра једног. 12 Дис је у положају спавача, али руке прекрштене на грудима поистовећују га са умрлим. Тама надире одасвуд и прави чудне слике на зиду. Силази се још дубље у прошлост и дубоко, најдубље из живота у онострано. Иронични наговештаји о веселим часовима сад се формулишу у слику срећног јутра једног. То јутро, давно доживљено, у сну, изван живота, описано као весео час и срећна слика, наводи нас да помислимо: а какав је тек час и каква је тек слика када је Дис заиста тужан и када је потпуно несрећан? Иронија се на овом месту прелива у сарказам: весео сам док размишљам о смрти, срећан сам када се суочавам са општом пропашћу. Сарказам и цинизам овде су у чврстој спрези: песник се подсмева великим људским достигнућима, као и незрелом и неуверљивом самозадовољству. Дис не скрива осмех док лежи на самрти. Његов брк се цинично криви и тресе док лежи на сопственом одру. Крхка и испразна људска фигура љуска будућег споменик, изазива саблажњив осмех читаоца ове песме. Ко си ти, човече, да се толико гордиш? Чиме ли се толико охолиш, мили брате? Дичиш се својим несавршенством, пролазношћу, непостојаношћу? То можеш, али јадно ти је задовољство док се обмањујеш, док се цериш огрезао у сопственој лажљивости... Бдење 117

118 3. Поприште IV Устао сам рано, преко обичаја; 13 Отворио прозор. Изгледаше као 14 У природи да је било окршаја 15 Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао. 16 V Неба нигде нема. Можда је пропало. 17 Елементи страсти негде се још боре. 18 Можда је и сунце ропства нам допало. 19 Знам, тог јутра земљи није било зоре. 20 VI Облаци се сиви уплашено нагли 21 Испред мога ока, и као да моле 22 За помоћ, спасење њима, киши, магли, 23 Од нечије руке што их тера доле. 24 VII Нагло одох к њима. 25 Најзад стижемо и до Дисове интерпретације идиле, па још и јутарње. У класичној идили опеван је и слављен миран и спокојан живот људи у природи. Рано јутро, тек што је свануло, пастир изгони своје стадо на пашу, чује се звоно на овну предводнику... Ништа од свега овога не интересује Диса, он не гледа сладуњаве слике, не тражи зашећерене ствари, напротив. Иако је у јутарњој идили на први поглед све у реду, све на свом месту, у исконском складу, Дис види нешто друго. Он види трагове грозног, страшног окршаја. Ваздух је већ пао. Неба нигде нема! Сунце чами заробљено негде далеко из хоризонта и више неће бити зоре. Дис посматра поприште на коме су се борили елементи. Нико осим песника не запажа тај прохујали окршај, нико не види резултате тог сукоба... Префињена интуиција и необуздана машта главне су полуге песникове слободе. Слутње и визије Дису не доносе ништа добро, ништа лепо. Не месту на коме би неко изградио широко, слободно поље за своју уметност, Дис се мучи са кошмарним сновима и пише поезију којом антиципира будуће трагичне догађаје у свом животу. Најбоља дела светске књижевности пуна су фантастике. Више пута уверили смо се да се лоше слутње испу- Бдење 118

119 њавају. Као живи детектор песник једнако реагује на одјек Великог праска од пре неколико милиона година, али и на догађаје који ће се збити у ближој или даљој будућности. У музичком смислу овај став је неправилног ритма, пун напетости. Ритам се убрзава и наговештава скори финале. 4. Пропаст VII Тамо видех како 25 Залазе сва бића, и пропаст их носи; 26 Видех да се гаси и светлост и пако, 27 Неку мутну утвар да маше и коси. 28 VIII Уз очајни ропац умираху греси, 31 Купљени животом: то мре васиона, 32 IX Земља, њено време. Умираху боје, 33 С њима душе људи и гробови њини; 34 Сазреваху звезде, ал да их опоје 35 Не остаде нико, ни ноћ у црнини. 36 X И неста планета и животу трага; 37 Изумире и смрт. Више нема људи; 38 XI Мину све што беше, хтеде бити икад. 41 Тама се увуче у идеју снова: 42 Раскошније смрти нисам гледо никад. 43 У последњем, четвртом делу песме, најзад силазимо до дна, до најнижег, четвртог нивоа песме. Тако се завршава Дисов силазак у Хад. Налазимо се у епицентру свеопште пропасти. Залазе сва бића! Гаси се светлост, али гасе се и ватре Пакла. Нека мутна утвара, Смрт у виду костура са косом, маше и коси свуда око себе. Умиру и грехови. Умире васиона, земља, време. Гасе се и боје. Пропадају и душе, руше се гробови... Све нестаје. Умире и сама Смрт. Тама залази у идеју снова. Каква раскошна смрт! узвикује Дис. Ако већ морамо да пропаднемо, онда бар да погинемо славно, са стилом, раскошно... Бдење 119

120 На нивоу свемира пропаст је једнака стварању. У појави сличној ватромету нестају сазвежђа, плану па се угасе јата звезда, а на другом месту стварају се друге, нове звезде и галаксије. Нестају једни Светови како би ослободили место за потпуно нове, сасвим другачије. Зато пропаст може бити раскошна и не мора бити тако страшна и црна и трагична. Дис је истовремено и преплашен, слеђен и очаран космичким законима. Када дефинитивно пропадне наша цивилизација, нестаће и нашег односа према смрти. Завршава се владавина једних идеја, али настају друге, које такође нису вечне. Морамо бити свесни својих оквира ма колико нам се понекад чинили уски или, напротив, прешироки. Провалија у времену и простору не може се прекорачити, једноставно не постоји начин како би се тај вакуум превазишао. Болна је свест о томе шта можемо учинити, а шта никако не; докле можемо досећи, а куда не. То су чињенице, зид, крај. Иза тога ништа. На питање шта нас чека, Дис одговара раскошна пропаст. Хоће ли остати каквога трага о нама, бар о нашој несрећи? Не. Заједно с нама биће збрисана и смрт коју ми сада знамо. Када нестанемо, наш одлазак биће коначан, потпун и трајан. Због тога нема ни жалости, ни радости, нема осећања. То је једноставно тако. Уместо нас настаће нешто друго, нама несхватљиво. Залуду је све, залуду песме и псовке. Нашто цимање и батргање? Неминовно ће доћи трен наше пропасти која ће, с неке друге тачке Свемира, изгледати величанствено, раскошно, дивно... Бдење 120

121 Зоран Вучић СУДБИНА УМЕТНИКА И НАРОДА Младен Марков: УКОП ОЦА (роман), Народна књига, Београд, Младен Марков (1934), после читавог низа запажених књига приповедака и романа, крунисао је свој стваралачки напор романом Укоп оца који је овенчан знаменитом Ниновом наградом Најновији, опсежни роман Младена Маркова Укоп оца доима се као круна његове књижевне зрелости и мајсторства. Са уводом Рођење човека и два обимна поглавља Бдење и Даћа, овај роман јесте повест о једној људској, уметничкој судбини и усуду породице у којој се формирао у неспокојном времену на балканској ветрометини. Марков у роману Укоп оца кроз лик свог главног јунака, сликара Андреје Керебе, приповеда о времену прошлом и садашњем, преплиће минулу животну историју са садашњом трагичном свакодневицом. Сликар Кереба, конзерватор икона у српским манастирима, дотрајава своје пензионерске дане у расапу једног света за који је везивао своје младалачке илузије. А сада све је бол и патња проистекла из његовог непристајања на закон хорде и колективно вјерују. Велико неспокојство овладало је његовим бићем, сновима и стварношћу. Његов неспоразум са својим временом је све дубљи, а садашњост неизвесна и онеспокојавајућа. Све се већ сурвало у предубоку реку времена: трагично је нестала вољена жена, нестали пријатељи, а остала само сенка некадашње топлине и спокојства кад су живот и уметничко стварање имали смисла. Страшна извесност стиже неумитно, као виртуелна стварност у сан и у јаву. Младен Марков у животну историју породице Кереба уплиће историјске реминисценције, људске судбине и ововремена збивања. Он своје стваралачко искуство и мудрост, научено и наслућено, преноси на личности романа и кроз њих говори о суровости живота и постојања. Он без икаквог зазора говори о човековој не- Бдење 121

122 савршености и слабостима, мржњи и љубави, злочињењу и доброчинству. Његови књижевни јунаци су живи и уверљиви. Андреја Кереба, губитник у животу, несрећан и резигниран долази да сахрани умрлог оца, али његов полубрат, добитник у животу, генерал Мањулов, који ратује негде на Косову, ту сахрану ради виших циљева стално одлаже и мртвог оца враћа у хладњачу. Нејасни су ти високи интереси због којих генерал Мањулов одлаже сахрану оца, а Андреја Кереба чекајући тај дан прави рекапитулацију свог живота и своди рачуне са собом и својим временом. Роман Укоп оца амбициозно је замишљен и остварен богатим, лепим, јасним и једрим језиком. Марков модерним књижевним поступком онеобичава и онако замршене судбинске путеве својих књижевних јунак и, у исто време, сигурном стваралачком руком плете романескну сторију. Стилски уједначено, зналачки вођено ово штиво својом магичном снагом и савременом тематиком заокупља пажњу читаоца и снажним емоционалним набојем одржава је до краја. То наговештава да смо добили још једно значајно дело чије је трајање у српској књижевности сасвим извесно. Бдење 122

123 Душан Стојковић КЊИГА ПАЛИМПСЕСТ Срба Игњатовић: СУДБЕНИК, Апостроф, Београд, Претпрошле године, у издању Просвете, Јован Пејчић је приредио изабране и нове песме Србе Игњатовића под насловом Варвари на Понту. Та књига је показала, и доказала, оно што су до тада само ретки заљубљеници у поезију знали, или барем наслућивали, да у Срби Игњатовићу српска поезија има самосвојног и аутентичног песника. Убеђени смо да ће књижевна критика и историја савремене српске поезије морати кудикамо озбиљније да се позабави његовим песничким опусом. Песничке антологије неће моћи ни смети да га заобилазе. Аутор је, сасвим заслужено, постао писац на којег се мора рачунати. Књига изабраних песама окончана је циклусом Бацам камичак као себе да бацам. У нешто измењеном саставу (седам од ранијих десет песама: једна Дедовина, опис једина је песма уводног циклуса Дивљи унук; преостале две преселиле су се у наредне циклусе) прештампан је као други ( прави први) циклус нове књиге. Међу њеним корицама је још шест циклуса: У кору година, Догађај у кафићу Zombie, Гамзиградске минијатуре, С пешчаним сатом у руци, Зејтин и вино и Посетио ме је анђео. Књига Варвари на Понту била је песничка биографија Србе Игњатовића. Она је открила у чему је особеност његова песништва унутар савремене српске поезије. Показала је искошеност позиције коју песник заузима. Игњатовић се у читавом свом опусу одлучио за веома опасну песничку игру. Песме је свео на минимум приморавајући их, поетском цитатном политиком, да усркавају у себе много тога што припада традицији, срастајући са унетим или ратујући с њим. Његова песма скоро никад се не своди на саму себе; присутни су, готово увек, и пратећи елементи, и она се не може ваљано ишчитати ако се они не узму у обзир. Срба Игњатовић је POETA DOCTUS, један од најизразитијих у свеколикој нашој поезији. Критичари који су наумни да се ухва- Бдење 123

124 те у коштац са његовим песмама морају бити и сами довољно учени не би ли били у стању да открију оно што оне еманирају. Читање Игњатовићевих песама може бити, ако се уложи потребан труд, уживање/наслада у тексту, но оно није лагодно: више труда (и знања) више уживања. Песник даје сигнале који не дозвољавају песмама понирање у тешко отвориву херметичност. Кључеви су различити. Могу то бити посвете песама (оне призивају песничке и ине опусе даровитих аутора). На том списку су: Мома Милошевић, Матија Вуковић, Ранко Јововић, Мирча Динеску, Бора Радовић, Новица Петковић, Бранко Динић, Јовица Првуловић, Тома Мијовић, Адам (Пуслојић), Радомир Андрић, Васко Попа. Саме песме, такође, врве именима: Хераклит, Орфеј, Одисеј, Сенека, Агрипина, Калигула, Тиберије, Вар, цар Децебал, Публиус Овидиус, Назо, Буда, Никита (Станеску), Марин Сореску, Лаза Костић, Дучић, Дис, Момчило (Настасијевић), Милош (Црњански), Растко (Петровић), Душан Матић, Драинац, Александар Секулић, Мунк. Не мање индикативни су наслови песама: Vita nuova, Две терцине по Василеу Тарицеану, (чак и надевање наслова: Марин Сореску путује...), Палимпсест (звездицом се указује По мотиву Петреа Стојке), По Васку Попи, Из Тацита, Из Хомера, По Орвелу. Било би занимљиво наћи узорке и сагледати шта је Игњатовић учинио са њима. У питању је, несумњиво, једна интелектуална игра. Песничке школице. Читаоци су позвани у коло. Њихова тумачења су слагање колажних коцкица. Они су, као и песник, судбеници. Књига Судбеник је нужно, и за навек, отворена књига. Погледајмо шта Срба Игњатовић чини када је о песништву Васка Попе реч. Он који, као и поприличан број наших савремених песника (нпр. Адам Пуслојић, Радомир Андрић, Братислав Милановић, Предраг Богдановић Ци, Миљурко Вукадиновић), песнички обрађује румунску тему, Попу доживљава као највећег Румуна српског песништва (синтагма бити Румун за споменуте песнике је, с разлогом, једнака синтагми бити песник ). Сем прикривених цитата расејаних диљем збирке, њему је посвећена песма Балканска. Скрећемо пажњу на специфичну песничку симбиозу присутну у њој. Песма се гради на попински начин: надграђивањем, лепљењем слика, питањима, нарацијом, гротескним сликама, елементима преузетим из фолклорне традиције, црним хумором. У њој се љубе два мотива: прерађена Попина Бдење 124

125 мала кутија (овде је капија-кутија ) и асоцијација на чувене Варијације о лобањи Миодрага Павловића: Какво је време у лобањи? Ведро за бомбардовање. Како је у лобањи? Тесно, ветар дува. Немилосрдни анђео је трагични одазив на чувеног анђелабрата из Попиног Каленића. Поново је полазна тачка Попин циклус Мала кутија. Ова је у Игњатовићевој верзији добила лице страха, постала демонском (мали Мук из бајки преметнуо се у малог Мунка експресионистичког сликара чувеног Крика): У кутији дише празнина, порађа маглине и репате звезде, намотава на преслицу повесма вечних идеја. Поробила нас је једна кутија и сада нам диктира законе, одмерава хлеб и со, раздваја ноћ и дан казује шта јесмо и шта никад нећемо бити ГЛЕДАНО ИЗНУТРА. Назив циклуса У кору година прогутао је наслов прве Попине збирке. Гамзиградске минијатуре су Игњатовићево враћање на згуснуту поетску форму. Оне су, попут гребања ноктом по зиду, урези који не чиле, камени прсти. У срцу им је развихорена песничка слика, парадоксална попут: Нечујни крик/велике рибе или, метафорички озвездана: Над тополом крилати коњ језди у небеску провалију. Густина овог циклуса асоцира на ону поему Десети круг. Бдење 125

126 Уводна песма збирке, метафизиком обрасла, Дедовина, опис, заслужује целовиту интерпретацију. Реч је о једној од најбољих Игњатовићевих песама уопште. Она говори како би се могле, и морале, тумачити песме ове течне Књиге. Наводимо неколике песничке слике не бисмо ли показали како песник тка песму, како је њима онеобичава: 1. Као у капи воде избивам у речи отежалој (Као у капи воде...); 2. Ево, већ плови крајевима слика набујала у биће (Vita nouva); 3. Док упорно пишем молитве новој цивилизацији Звер је одавно прождрала мој век (Палимсест; у питању је, у најмању руку, двоструки палимпсест: песми Петру Стојке, од које Игњатовић полази, претходи Мандељштамова песма: У име храбрости будућих векова... са стиховима: Век-вукодав скаче на ме, да ме коље, Али ја вук нисам и немам вучју кожу ; по разгранатим линијама цитирања плимпсестној поетској техници, уосталом. Игњатовић је Мандељштамов следбеник); 4. Пустиња, све пусто да настане - од света остаде само танак звук (Враним трубадурима); 5. Ти спавај утонуо сасвим у моћно небиће (Слабо место); 6. Ово дно никако није право дно. Наше је дно покретљиво, сакривено на другој планети (Пад); 7. Када се догађало - догодило се није (С пешчаним сатом у руци); 8. Рођени у процепу, с пешчаним сатом у руци, живимо на раселини - одакле нам време да разлучимо ДА и НЕ (Иб); Бдење 126

127 9. Заборављајући деценије и године сричемо наше време: неред међу људима, немире у природи (Заборављајући деценије и године; овде је цитиран ехо чувеног Матићевог стиха Ја сричем овај век из песме Ја буквално и неповратно, написане године); 10. Благо ономе Сенеки у смлаченом купатилу (Иб). Песме Вест из божје куће и она без наслова (први стих Повремено нас...) близаначки су повезане почетним стиховима (друга је поетска негација прве): почетку: Рекао бих да нас никад не гледа одговара: Повремено нас ипак опази. Игњатовић је то је постало његовом праксом унео у збирку неколике успешне песме у прози (Ко је видео шумску мајку, Из Тацита и Из Хомера). Горчина и трагика у нешто већој мери него раније веју из стихова. Осећа се да је песник дисао ваздух који нас је припремао, помало несвесне, на горко време које нам се примицало. Има више актуалних реакција, жустрине и жестине. По нашем суду, антологијске песме су: Дедовина, опис; Зачуђен путник застао...; Нова Атлантида, По Васку Попи; Гињеницима не треба команда...; По Орвелу. Судбеник је књига којом Срба Игњатовић оверава високо место у српској савременој поезији које је освојио, накнадно, Варварима с Понта. Судбина Судбеника је јасна: осуђен је да траје. Бдење 127

128 Душан Стојковић И КЛАСИЧНО И АВАНГАРДНО Адам Пуслојић: РАСПЕЛНИК, Београдска књига, Београд, Адам Пуслојић је, пре Распелника, објавио двадесет песничких збирки. Последња Зидање источног плача (Просвета, Београд, 1998) донела је обиман избор из целокупног његовог песничког опуса. Прва Постоји земља штампана је, у едицији Видика, године, те Распелник обележава њену 35-годишњицу. Књига о којој пишемо доноси тематски избор Пуслојићеве духовне лирике. Има уводну, пролошку песму Благослов, епилошку Молитва и четири циклуса: Време је да ти пишем, Господе (40 песама; као радиофонска емисија, у режији и драматизацији Олге Брајовић, емитована је у више наврата на Радио Београду и Радио Крајини), Распелник (33 песме), Дрво живота (као литургијску кантату компоновао ју је Власта Станисављевић Шаркаменац и премијерно је изведена у Неготину 11. септембра 2001) и Подухват сенки (23 песме). Необјављене досад у књигама песме саставни су део последња два циклуса. У тексту Од глиненика до распелника (стр књиге) Адам Пуслојић, између осталог, пише: Моје је име... ГЛИНЕН- ИК, човек од црвене земље... над чијим гробом лебди и голготски Исус. То је умногоме обележило и ову књигу: од ГЛИНЕНИКА до РАСПЕЛНИКА пут води скраћеним, библијским временом равно у Голготу, као коначно одредиште. Ту се зби/збива тамно распело, али ће и Васкрс осванути. Видљиво је сваком читаоцу да се реч Бог (бог) јавља често у овој књизи, али је исти случај и у литургији. (...) Прва песма у књизи посвета је брату, Алимпију. И последња песма исто је брату посвећена, али је (судбинским одабиром) име његово удвостручено: Никита Станеску, велики румунски песник и мој пријатељ, крштен је као ХРИСТ- ЕА! Ми бисмо казали Ристо, а зна се на кога. Бдење 128

129 Можда је управо он, можда понајвише он, тај мој РАСПЕЛ- НИК. У последње време појавило се неколико значајних антологија наше (и стране) духовне лирике: Светска духовна лирика (1984; два издања) Владете Р. Кошутића, Говор праха. Антологија духовне поезије југословенских песника XX века (1987) Звонимира Костића Паланског, Српско религиозно песништво двадесетог века (1999) Павла Зорића, Антологија српских молитава. XIII-XX век (2001; два издања) Јована Пејчића, Боготражитељи (2001; два издања) Драгомира Брајковића. Ранко Рисојевић је саставио антологију песама посвећених Исусу Христу, а велики је број антологија у којима су песме инспирисане српским манастирима. Павле Зорић је покушао, у својој антологији, да начини канон српских религиозних/духовних песника 20. века. На списку је четрнаесторо песника: Лаза Костић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Исидора Секулић, Николај Велимировић, Иво Андрић, Момчило Настасијевић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Слободан Ракитић и Милосав Тешић. Претходници би им били средњовековни песници, наши класицисти (посебно Лукијан Мушицки, Јован Стерија Поповић и Јован Суботић), Сима Милутиновић Сарајлија, Петар Петровић Његош и Јован Јовановић Змај. Листи бисмо додали неколика имена: Станислав Винавер, Александар Ристовић, Бранислав Петровић, Радомир Андрић, Срба Игњатовић, Бошко Томашевић. И Адам Пуслојић, неоспорно. Распелник се, ако изузмемо уводну песму књиге Благослов, отвара игривом, авангардном песмом Ал вал која је штампана, уз Библијску идилу и Запис, још у првој Пуслојићевој књизи Последња земља. Наш песник се, дакле, најавио (и опстао) и као метафизички песник. Ниједна његова каснија књига није била лишена (овај изборник то белодано доказује) ове, све снажније, метафизичке оси и она је временом постајала (и остајала) кичмом Пуслојићева певања. Распелник је књига зреле, смирене, готово класицистичке поезије, прошаране понеким авангардним исклизнућем. Песници разгранатог опуса, они који певају као што дишу, требало би да сачине неколике тематске изборнике из властитог опуса. Када је о Пуслојићу реч, видимо већ најмање две такве књиге: једну која би посебно истакла авангардну, не само клокотристи- Бдење 129

130 чку, димензију његова певања, и другу која би, попут Румунске иконе Радомира Андрића, покрила румунске теме. Књига (илустрована ликовним прилозима Радислава Тркуље, Андреја Коптила, Коље Милуновића, Уроша Предића, Момчила Голубовића и Петра Омчикуса) празник је за очи, једнако као што је и празник духа. Пропраћена је зналачким рецензијама /поговорима двојице писаца: Молитвеник Адама Пуслојића Радомира Андрића и Од бескраја обезбоженог простора до слутње апокалипсе и молитве Србе Игњатовића (вреди напоменути како је други најупорнији и најдубљи тумач Пуслојићеве поезије уопште). У збирци Пуслојић задржава многе константе свог певања. Посвете великог броја песама говоре о поетском побратимству, братимљењу, али и, прикривено, призивају оне којима су посвећене да својим стиховима (у нашој меморији, увек другим у различитим памћењима, често другачијим) постану саствним делом, огледалом Пуслојићевих остварења. Видну улогу има аутобиографски слој песама, често транспонован, попрскан метафизичким одблесцима. Комбинују се кратке и дуге песме. (Најкраћа песма, једна од најбољих у читавој збирци, је Казивати : Господе, који је ово век, кад моје љубави нема? ). Песме су писане и везаним и слободним стихом. Пуслојић је мајсотор да их изнутра, из самог њиховог срца, драматизује, узнемири. Не преза од питања (и реторских)/упитаности. Апострофа је једна од носећих стилских фигура овога песништва. Често се призива и сам Бог. Али, и када је он у питању, песник се не одриче ироније. Његове песме рефлексивне протежу се од молитве до подсмеха и ругања. Божански, али и демонски, осмех, али и церек, вије се над Пуслојићевим стиховима. Уз ореол, ту су и иконе новина ( Молитва за лик детета ). Ништа није изостављено, прескочено : читав свет је на песниковом длану, читав живот. Особени је, онеобичени пандемонијум. Експресионистички узлетео снажним реторским замасима. У ове стихове се упада; они нас, попут зоља, нападају. Пуслојићеве песме се не читају, са њима се читалац рве. Попут су оштрих игли, канџи, суштински лотреамоновски. Игра поетских маски. Овидију који је био, и остао, унутрашње, поетско Пуслојићево ЈА, овде Бдење 130

131 прави друштво и сам Исус, јунак многих ових, у бити карденаловских, антипасалама. (Библија је полазиште, али једна лична, максимално искошена, субјективно доживљена и прерађена с(в)ета књига). Исус се премеће у Никиту Станескуа, лирског Христа. Песник га овако одређује : ИСУС ЈЕ ВИСИНА! ( Опроштај ); И један Исус исувише је! (...) И Исус такав је: читав један народ од Сина до Оца, горе и стрмоглаво доле и стрмоглаво увис... ( Песме ); Да ли је Исус један човек, питам се, или је један народ? ( На дан Белог Анђела ); Исус је сада само кап очинске крви на небесима ( Исус је сада ; цела песма, написана марта 1999). Религиозно, митско, легендарно симбиотички се спаја са историјским, политичким. Пуслојић брише границе, куша колико, и докле (до којих дубина), политичко/актуално може да продре у песму, а да она притом песмом остане. Ова збирка, препуна препознатљивих, али метафорички разиграних, понешто онеобичених, симбола (светлост, тмина, светост, распело, страдање, Србија), прекрижена је крстовима. Но, они, асоцијативно, упућују на, специфично, УНАКРСТ кретање. У бити трагично, али, исто тако, и непредвидљиво, неукротиво. Песник се, најчешће, протеже, одлепљује од земље, уздиже, полеће. Кретање увис основно је кретање унутар Пуслојићева поетског космоса. Оно је резервисано само за песничког субјекта, оног којем је, парадоксално, жељена позиција БИТИ УНУ- ТРА, тамо где...све је ту и није као у Богу... ( Дан као други, трећи ). Наводимо само неколике летеће слике (има их, диљем Пуслојићева песништва, кудикамо више): Нестајем, скачем увис ( Страх за светог Саву ); Не идем. ПАДАМ. Бдење 131

132 И падом путујем увис, увек увис ( Слободан пад ); и падам пред Тобом на дно космоса до Бога милога ( Богородици, тројеручној, хиландарској ); Гурам се, стискам се увис! ( Питање и боја камена ); Пењем се увис њоме, да висим у лету, у тмини и у светлости ( Tabula Nichita ). Песник себи прибавља, божанску, моћ ИМЕНОВАЊА. Она је језгро онеобичавања. Сам песник АДАМ, заснива свој песнички адамизам (препознатљив у корпусу свеколике српске лирике), еонима удаљен од истоименог руског књижевног покрета (називаног још и кларизам и акмеизам) који је заговарао предметност и јасноћу поетског језика а порицао прекомерну метафорику и симболику. Именовање, овде, поклапа и преименовање. На лексичкој равни иште стварање нових, (ре)активирање скрајнутих, старих, заборављених речи. Пуслојић управо то чини. Ево његовог (неологистичког?) словара: васкосмос; дежурник; жутоодоран; загранати; изобновити; јединологосни; јединохристован; једнобог; небодар; небодаран; небосвод; некрај; несветлост; окоположан; осављен; осењен, осрбљен; подбог; поднебино; разгрлити; свеживот; свепотомство; светама; световреме; слепонаредити; узведрити; уледињен. Песник се често маша игре речи. Наглашава звучну раван. Твори специфичан поетски ехо. Наводимо два примера: Над главама живих, свих! ( Пред капијом ); У овом, НЕ МОМ, НЕМОМ камену. У неком меком гвожђу. Гледајте ме прстима, ушима и устима ( Писмо из Крајине ). Лајтмотиви се ортаче са, прикривеном, цитатношћу. Надреално је основни фон на којем се развитлава лирска драма. Докажимо: Троноге мачке лебде нам по собама као суве игле... ( Адамов пад ); Бог је један / од нас ( На путу последњем ). Бдење 132

133 Пуслојић је, као песник који долази директно из земље ( Песник долази директно из земље )...да одмори животну смрт ( Самост песника ), уз Милутина Петровића, Вујицу Решина Туцића и Војислава Деспотова, највећи POETA LUDENS модерне српске поезије. Нема ствари коју он не би бацио на песнички карташки сто. Најрадије игра у властиту главу. А сама је смрт посвуда, као врста љубави ( Сама је смрт посвуда, као врста љубави ). Треба ли рећи да је она смрт (смрт-љубав), други играч. Ко добија? Бдење 133

134 Милен Миливојевић СПУШТАЈУ НАС У НОЋ ДУГУ Обрен Ристић: НА ИСТОКУ, У СЕРБИЈИ, Апостроф, Београд, године Иако песма Сређивање утисака води у претходну књигу Обрена Ристића (Тијовац код Сврљига, 1960), објављену пре шест година под овим насловом, нова књига овог књажевачког песника На истоку, у Сербији (у издању београдског Апострофа, године) као да је настала у једном даху, макар он трајао и шест (а можда и више) година. Тако се ова књига поезије и чита, надушак. Као да је реч о поеми, мада су 33 песме организоване у четири циклуса, са једном уводном и једном завршном песмом. Срба Игњатовић, у виспреном поговору Ристићевој књизи, истиче, између осталог, како је песник поузданим и пунозначним рукописом, објединио завичајно, национално и универзално. А пре свега је и подразумевајуће лично. Све је то постигнуто већ и самим насловом, као и решењем насловне стране на којој је слика Литије Драгослава Живковића (о коме се у књизи налази и једна песма). Сам наслов На истоку, у Сербији може бити парафраза и давно знане Србије на истоку, али Сербијом је постигнута обједињеност завичајног, националног и универзалног не само у простору, већ и у времену. Овакав наслов може именовати и источну Србију (песников завичај), али и Србију која је на истоку, гледано са западних страна. Песник се, разуме се, намерно опредељује за овакву вишезначност не само у наслову књиге, већ и у наслову песама, као и у самим песмама. Тако, на пример, инверзивним насловом Ноћ дуга, веома дуга (подједнаким истицањем значаја и поновљеног атрибута и именице) Ристић не најављује песму о мрачној половин 24-часовног дана, већ о ноћи у много озбиљнијем, друштвеном значењу те речи. Бдење 134

135 Вишеслојност значења постигнута је и у самој песми. Већ први (строфични) стих Спуштају нас у ноћ дугу! казује да смо ( у Сербији ) били високо, али злокобна прва реч може нас спустити и још дубље, у раку, у најдубљу ноћ. Последња строфа песме умножава ова значења: Ноћ велике обмане предуго траје. Пси лају а петлови ни да се огласе. Кад ноћу пси лају, неко је у невољи. Или онај ко је приморан да некоме у то доба дође, да тражи помоћ, или домаћин кога посетилац угрожава. Спас је, у овом другом случају посебно, у петловима, кад би се огласили и најавили дан! Или то, можда, песник мисли на прилично бројне светске псе који нас (некад више, некад мање) или олајавају или директно лају на нас. Изломљеношћу стихова и строфа Ристић постиже посебан, лични ритам. Занимљива је, у том смислу, песма Истребљивање лавова. Прва и последња строфа имају по два стиха, а осталих пет су уједначене дужине, али само привидно: четири су катрени, а једна има пет стихова. Дакле, ни онда када се учини да песник држи до форме, он, опак, одступи и остане доследан себи. Тиме као да је повезао садржај са формом: нема у овој земљи, од Сербије до Србије (ако је и ово њен последњи назив!) поштовање баш свих правила. Једна песма има чак и чист новински наслов: Конституисање нове општинске власти (који је у књизи, дабоме, далеко од онога што би се о томе могло прочитати у новинама). Лексичко богатство, семантичка испреплетаност и повезаност у простору и времену, вишеслојност значења, разуђеност стихова и строфа основне су одлике Ристићеве поезије у овој књизи. Бдење 135

136 ДАНИ ГОРДАНЕ ТОДОРОВИЋ (ПЕСМЕ НАГРАЂЕНИХ МЛАДИХ ПЕСНИКА) Озрен Петровић (I награда) ИЗНАД НЕДОВРШЕНИХ КУЋА Све си оставио на кречњачком гребену радости недаће победе и поразе чак и господина Когита који је правио здраве менталне сендвиче заборавио си склониште огњиште време то бодљикаво бреме и ђаконије испод опегланог челика више те не мучи отисак кажипрста на орозу јер му је твој завештани зној појео колена слободан и пркосан бацаш лутајућу сенку по разлоканом брисаном простору који је немилосрдно измучен муњама из ваздуха вапајем домородаца Бдење 136

137 Далибор Филиповић Филип (II награда) ПАД ЈЕДНОСМЕРНОГ ЦАРСТВА I На временском подијуму од трошних људских душа, склоних једносмеру, изморено Божанско Биће, безграничним оком бдења, спокојно сабира расута царства преломљених снова. Беспутна, Земаљска Неман, у паперјастим небеским хаљинама, жустро разгони зелена детињства палих анђела. II Изморено, једносмерно око, зеленим људским сновима, спокојно разгони, трошна земаљска царства палих душа у безграничним хаљинама. Беспутно Божанско Биће, на расутом, паперјастом подијуму од преломљених анђела, жустро сабира Небеску Неман пробдевеног детињства, склону времену. III Изморена од времена, Људска Неман, склона бдењу, разгони паперјасте снове трошног Божанског Бића у зеленим земаљским хаљинама. Беспутни анђели, преломљених душа, на безграничном небеском подијуму, сабирају расуто жустро око спокојног детињства. Пад једносмерног царства. Бдење 137

138 Маја Милошевић (III награда) У ИМЕ ОЦА На Богојављанску ноћ нашла сам своју бројаницу са крстом. Предсказање. Седам је белих пахуљица пало на мој длан. Те тамне ноћи снила сам цркву. Слушајући проповед мислила сам о вери. Склопила сам у сну мозаик налик фресци, чула сам глас. Бдење 138

139 МЛАДИ КЊИЖЕВНИ СТВАРАОЦИ ИЗ СВРЉИГА Верица Миленовић НЕИЗВЕСНОСТ Човек поред њега, надут од пића, са набубрелим подочњацима, који говоре о пијаним, бурним, непроспаваним ноћима, правио је тешке, мучне, болне уздисаје. Климао је тромо, лењо главом. Помишљао је да то умањује бол у његовом стомаку препуном јефтиног вина. Он је био чудан саговорник туђинском путнику. Све што се од њега очекивало и тражило је да буде ту, поред, и заогрнут плаштом тишине, сав у плесном кораку бића за овог путника ћутљива Ерата. Док су два човека, свако у свом облаку мисли, водила разговор, конобар је трчкарао од стола до стола и служио полузаспале људе. Напетост у људима је расла да би се одједном, попут прецветалог маслачка распукла у бујицу најцрњих мисли. Поглед људи је градио низове питања и могуће одговоре. Заправо ником није било јасно откуд одједном у затвореној соби без прозора, са пуно људи које види први пут, а са осећањем да их одувек зна. Најчудније је било да је, што су дужа остајали у соби, свим људима постајало све јасније зашто су ту, само без могућности да то речима искажу. У почетку су им очи свима биле плаве, крупне, са могућношћу да од сваког кута собе створе бајку, причу без значења и речи. Сви су се смејали без разлога, да би се касније тај смех претворио у кловновски. Што су дуже били у соби, очи су им биле све жутије и препознавале су само четири угла собе. Све остало су били само предмети без душе и осећања. Ни трага од бајки, ни трага од магије. Све се сводило на четири угла. Дете са пегама на носу је гледало у сијалицу, а после, у ваздуху би видело сплет шарених чудних фигура. Можда су му недостајале звезде његовог неба. Можда је само оно са неколицином људи из собе видело магију у боји, фигуре у покрету. Можда га је опчињавала музика боје и њено преламање на обронцима чудних фигура, а можда је сасвим случајно гледало у сијалицу и не желећи да види те фигуре. Конобар се понашао најсмиреније, мада је и један млађи човек са слушалицама у ушима деловао прилично опуштено. Ти знаш да твоја соба, Ти знаш да твоја соби Бдење 139

140 има четири угла, говорио је и смејао се. Ваљда је желео да заогрне страх смехом. Музика коју је слушао била је прегласна, тако да је пегаво дете сво у детињем заносу понављало: Ти знаш да твоја соба нема четири угла. И смејало се. Конобар, правећи крупне кораке дубоке тишине својим брзим покретима руку, попут мађионичара је доносио пуне и односио празне бокале јефтиног вина. Није питао људе да ли желе да пију, а они нису одбијали пиће. Можда је конобар брзином избегавао мисли о ограничености у овој загушљивој, тамној соби. Можда је желео да не мисли о страху. Сву људи су делимично изгледали као да је све нормално, а тако су се, делимично, и осећали. У појединим тренуцима конобара је то плашило, у појединим храбрило. Трудио се да и он изгледа нормално, мада му је било тешко да се тако и осећа. Сладуњави мирис вина се ширио собом и катакд би, увлачећи се у ноздрве, измамио по који необавезан, успутан осмех. Соба је била безбојна, мада ју се сваки човек видео у другој боји. У очима дебелог, старог човека, који је непрекидно ударао у зид, не би ли га пробио, била је црносива, а у очима пегавог детета у бојама песме, игре, смеха, љубави. На зиду собе је био урамљен један делић времена, један сунчев зрак у пролазу, једно преламање боја под његовом јачином, један покрет биља под дрхтајем миришљавог пролећног ваздуха. Та слика је ипак давала неописиву живост читавој атмосфери. Њу је само неколицина видела. Слика је мамила својом невином мешавином боја што не зна да мрзи, врелу сузу у замишљеном оку младог човека са рукама у џеповима. Између њега и уметничке слике тишина је играла свој валцер. Капи зноја на њеном задиханом телу су се сливале попут капи кише на прозорском стаклу. На крају су се стопиле са тканином хаљине тишине. Унеле су део себе у сваки кутак црвене боје, која је тканини давала живост. Тишина се након одиграног валцера поклонила, док јој је рука врховима прстију заносно одгртала слојеве врелог ваздуха да би се напокон зауставила. Јака веза између посматрача и посматраног се прекинула по завршетку валцера и са упућеним погледом посматрачу, човеку седе косе. Успостављало се изнова време од пре неколико тренутака. Поглед човека седе косе се помешао са гласом до малопре пијаног младића. Соба се изнова пунила мирисом јефтиног вина које је заударало на буђ, док су ова два човека водила мртву битку речима. Зенице малаксалих људи су се шириле. Понестало им је ваздуха, и воље, и снаге, и разума. Зујало им је у ушима: Ви слепи, ви глуви, ви себични људи што правите буку без реда и смисла, без зашто и зато, за кога и како, без питања које би можда исушило поносни осмех на лицу без суза, звукова, боја и мириса. Људи без Бдење 140

141 памети... Ромињало је од некуд. Знали су да је време да се умре. У тим тренуцима читав њихов живот се распламсао у низове речи које су им стално зујале у ушима: Ви слепи, ви глуви, ви себични људи... Вероватно су хтели да кажу речи покајања и жалости што нису изабрали права врата живота, али понестало је смисла, речи, ваздуха. Млади човек са рукама у џеповима је додиривао кругове бројанице смирено, спокојно. Његов чудни, седи саговорник у ћутању разбио је маглу узвишених мисли речима: Сви ћемо умрети, је л да? Само је питање када, како и зашто. Млади човек му рече: Сви умиремо, али не живимо сви. Ми можемо изаћи из ове собе ако прођемо кроз затворена врата. Дајте ми руку и не размишљајте о смрти, нестајању ваздуха, мислите о смеху без разлога, јер ће нас он одвести из ове собе. Ти си то знао све време, а све време си ћутао. У ћутању је сигурност. Можда сам ја са неком мисијом?! Можда сам ја ви?! Зар не схватате? Све време се борите сами са собом. Зар не схватате да сам ја део вас? У свима нама је вечита борба. Зар ћете наставити да се инатите сада кад ваше очи постају бистро плаве, а ваша коса жарко црна? Зар сам толико био слеп, и нем, и глуп?, питао се старији човек. Шшш. Не причајте више. Неки схвате да су погрешили у борби тек када одлазе. Ваш живот тек почиње. Бдење 141

142 Милица Живановић КОЛОСЕК колосек. знакови да те поведу, држите се за поглед и пролазите кроз зелено на зебру. померате положај оданде где сте се зауставили. магла смерница за сиви профил очекиваног човека... асфалт једнако сија, топи се лим са уличних контејнера. Испред и иза тебе окупиране гомиле животиња са најгорње фарме из зграде десно. Улица, старе ципеле пред улазом у стари градић. Знакови, поново. почињем да се рушим крај потребно ми је пуно тачака да саградим небо. тражим у теби облик који чине линије. Са линијама умршене птице, као ноте по облаку се веру. Закачене или залепљене срцем. мир ме може натерати да ствари сагледам другачије, рекла бих: кутије и старе новине умазане кафом износи ветар.трепти све то у једном тренутку пролази ми кроз главу дотична мисао. Па и даље, шта онда? довољно је филозофије у саставима на крајевима кутија. апстракција у машти. дилема, фреквенција мира у ушима. окрећам кутију око папира не бих се ничега отарасила већ би бивала уништена од стране лепљивих мириса који су провоцирали моје прсте. траже нечију зеницу да би на њу спустили своју. I HAD SOME THINGS TO DO I HAD SOME THINGS TO DO, I AM VERY BUSY GIRL. ACTUALY, A AM REALLY A BUSY GIRL. But, that s not so sick, problem is in that that I am out of music all the time, you know, Emilly, that is strange and viar; Maybe that s some of those New sicks, who knows! Бдење 142

143 Данас је баш смарање свуда, ни музика ми више не помаже да се отргнем из тог грања, ма све то могу да упоредим са... неким хибридом, на пр: нека ЈаБука или тинта,смеће,...jeдеш, слушаш, гледаш,...а у души знаш да је срање, стварно, има нешто, знам да питам, али само то... сад стварно...узалуд.. Због оне књиге са масним, течним корицама, почећу да мислим да сам некакав слојевити грешник, оно што хоћу да искажем је да сам протрчала туда када је оно Бог делио дар за писање, па сам стигла само за последњи правац у књижевности, то је ОВАЈ,...постмодернизам..,.и то сам морала да журим, па неизмерно пројурих саама са својим ДароМ. MAYBE I NEED TO PLAY SOME JAZZ, BUT I WAS LATE... УВЕК ЈЕ ТАкО мало ПОТРЕБНО...СлуШај, нешто друго ме мами! Бдење 143

144 Марија Гоцић ИШЧЕКИВАЊЕ Беше то у она давна времена када се у касаби налазила само по која улица поплочана калдрмом. Са њом су почињали и мали ћепенци надовезани у низ. У дну улице налазила се двоспратна кућа са тремом на стубовима. Испод широке стреје дрвени басамаци водили су ка изнутра затвореним вратима, где нико није могао ући. Испод њих беше пенџер са гвозденим решеткама, поред којег се налазио стално отворени дућан. Дућан је припадао газда Милутину код кога је као рабаџија радио Јовин отац. Поред дућана издизала се лоза, чардаклија, где је Јова, уморан од игре и чекања, седео. Крупним очима је гледао како су људи улазили и излазили из дућана, неки послом, а неки ради разговора. Повремено би гледао на место где се завршава калдрма и почиње каљави пут, одакле би требало да наиђе његов отац, са рабаџијским колима. Газда Милутин не имаше срца да гледа дечака, те да би га за тренутак утешио, даде му коцку шећера. Јова се на то срдачно захвали, замота и мете у џеп изношеног капута. Полако нестаје жагор девојака, које завирују у дућане. Младићи још увек одуговлаче са својим одласком из задимљених механа. Само поносне газде полако корачају путем. Очи дечака се све више почеше отварати. Ишчекивао је оца, а и вечеру коју је мајка после наднице спремала. На сваки галоп коња би скакао у нади да долази његов отац. А онда, издалека зачу тутањ који му се све више приближавао. Он изађе на пут. Кад. Испред себе угледа разјареног коња и љутог безобзирног Турчина, који га удари не осврћући се. Лавеж паса, рика говеда, блејање оваца и друге стоке, која се из даљине чула, наједном се прекиде. Као да су занемели. У касаби завлада мук и тишина. Са каљавог пута појави се бледа и кратка светлост фењера на рабаџијским колима. Тишину која је прекрила касабу прекину јаук уклете мајке, која је својим рукама подигла Јову. Бдење 144

145 Милена Богдановић УМЕТНИКОВА СМРТ Мрак. Тако густ. Опипљив. Мирише на каранфиле. Свежа ноћ увлачи се у утробу. Руке... Играју се у тами. Хватају честице распршене илузије. Чежња за небом. Звезде светлуцају. Попут истопљених свећа светлост се разлива по васиони. Ужарено камење пршти. Руке скидају звезде. Саткају их у ћуп, тако крхак, хладан... празан... Чује се звук неподмазаних дрвених точкова. Кола шкрипе. Иза дебелих дасака, у узаном простору, лежи охлађено тело. Облаци се разилазе. Муње се преплићу. Увијају око страха, око тежње. На прекрштеним мртвим рукама венац. Последњи издисаји разбише се у молекуле, облетеше око свештеникових меких руку. Жуто лишће падало је на уметникову клонулу главу. Киша је квасила бело лице. Трули конопци лагано су спуштали црни ковчег у љигаво тло. Танак свештеников глас разливаше се по влажној раци. Тупи ашови секли су устајалу земљу. Грудве земље промукло су ударале у ковчег. Затрпавале рупу. Потискивале уметникову душу у самоћу, у последње пребивалиште. Студени камен запечатио је слободу. Бдење 145

146 Милош Никодијевић ЉУДИ БЕЗ ЛИКА И даље се видео дим над срушеним авионом. У даљини чуо се јаук и плач, прекидан пуцњавом митраљеза и одјецима експлозија, а затим опет плач, само сада још тужнији и болнији. Згрчен испод рушевина старог бункера, млади капетан прашњавих рамена и крупних плавих очију, које су упркос чину одавале видљиви страх и тиме чиниле нервознијим и уплашенијим остале војнике, гледале су масни папир на коленима и малу дрвену оловку, којом је младић покушавао нешто да пише. Наједаред би се окренуо и узалуд би тражио речи у тој измаглици и паљевини, није могао да их нађе. Осећао их је ту, у ваздуху, али узалудно се трудио да их дотакне. Стајале су ту непомично и, чини се, недостижно за њега. Затим би вратио поглед на папир и на избледела почетна слова речи. Шта ја то пишем, коме ја то пишем?, врзмала су му се питања по глави, питања на која није знао, или није хтео да одговори. Поцепао је папир. Узео је пушку и дуго је пуцао, пуцао је, али не у људе у суседним рововима. У даљини људи без лика носили су ковчеге. Бдење 146

147 Мариола Ђорђевић ПРЕЖИВЉАВАЊЕ Мрак грли њихова тела. Слушају тишину. Погледи им лутају од звезде до звезде тражећи прави пут. Морају продужити даље, али тај корак је тако болан. Сами су. Стискају руке као знак бодрења, као подршку. Глад, хладноћа, болест истискују сузе, крупне тешке сузе, које се сливају до испуцалих усана. Уморне очи погледом траже спас. Светлост у даљини. Дуг је пут до ње. Морају пожурити, јер ко зна, можда ће се она сваког часа угасити? Полако али сигурно, примичу се. Огромна буктиња. Црвени пламенови извијају се високо ка небу. Нада гори у њима, нада коју је пробудила ватра. Пуцкетање сувог лишћа говори. Дим их теши. Више нису сами. Њу је морао неко да запали, није се могла сама створити, мисле. Топлота их окружује. Сада могу и да се виде. Осмеси на њиховим лицима дају им трунку сигурности. Међутим, нешто их плаши. Сакупљају грање не би ли још више разбуктали ватру. То им полази за руком. Кад год убаце гранчицу, она плане, још више расте. Њише се, увија, заводи. Баца вреле искре на све стране. Добија снагу. Ватрени прстен се шири. Они је са задовољством гледају сећајући се прича из прошлости: Родили су се у старој, блатњавој кући, надомак ватре. Тада не беше оволико јака, али ипак пружила има је прву топлину. Можда им је и омогућила да живе, јер тада беше јака зима... Неко им прилази... Бдење 147

148 Милица Милијић ИГРА СВЕТЛОСТИ И ТАМЕ Дуг ходник. Мноштво тамница. Болан јаук решетки губи се у мраку дубоког ходника. Безброј пацова. Досадно гребање тих одвратних глодара излуђује већ луде затворенике. Сви урлају. Прејака бука тих мученика чини слику још језивијом. Само је мир завладао последњом тамницом. Шта се тамо дешава? Празна је. Не, чекајте! Ипак је нешто скривено на дну те језиве просторије. Па то је човек! Замишљен је. На сваки зрак он прави необичан трзај. Како се то рефлектује у његовом мозгу? Прозорчић на омаленим вратима се затвара. Опет трзај. Као да допирање светлости до његових очију пушта и прекида филмове у његовом сећању. Тама. Тишина. Филм болног живота почиње да се одмотава. Дуге, напуштене улице. Прасак пиштоља, па врисак жене. Брзи, крвави кораци полако нестају низ улицу. Ручак! Допире са почетка ходника. Звук точкова размонтираних колица полако се приближава. Лупа врата. Јака светлост. Трзај. Сладак, детињаст осмех појављује се на лицу замишљеног затвореника. Трчи. Гура лопту напред. Пуне трибине навијача узвикују његово име. Какав шут! Предиван го! Тресак врата. Опет трзај. Лице затвореника се нагло мења. Филм болног живота опет ступа на позорницу таме. Светлост. Тама. Светлост. Осмех. Страх. Осмех. Одводе га. Пуно људи. Седа на столицу. Јак бљесак. Осмех. Смрт. Бдење 148

149 Анђела Будимовић КЊИГА ЖИВОТА Ово мени не може да се догоди, мислим у себи док трчим кроз велику шуму, која се налази на крају града. За само 10 минута све ће се ово завршити, цео живот ће постати један велики мрак, у којем ћу вечно да останем, ако не стигнем и отворим ту књигу живота. Спотичем се о ситно камење, обавија ме тамно зеленило шуме, које ми се чини све већим. Задихана и уморна долазим до те просторије. Отварам велика, стара врата и улазим унутра. У њој је мноштво прашњавих књига, поређане су једна до друге као карте. Капљице зноја ми се сливају низ лице, дишем дубоко и брзо. Мрак. Нестаде струје. Страх постаде све већи, а времена је све мање. Уморне тешке руке почеше да опипују све књиге. Хладна језа ми прође кроз срце и тело, руке се тресу. На коју страну да кренем? Хиљаду мисли ми прођоше кроз главу. Стајала сам укочена. Нешто ме је спречавало да се покренем даље. Поче одбројавање: 5, 4, 3, 2, 1,... Мрак. * * * Вије се густи дим, осећа се мирис зноја, пригушено светло једва допире до мене. На средини собе мноштво људи и сви нешто причају. Углавном су то старији људи који воде разговоре о нечему што не могу да разумем. Све је неповезано, танак глас старице, која седи у углу собе, се меша са грубим гласом човека, који седи испред ње. На другом крају собе две жене трачаре, поред њих је брачни пар који се свађа, а ту су и деца која вичу на сав глас. Сви личе на једну покварену плочу, која никако да се заустави. Удишем ваздух препун прашине, дима и зноја. Моје полусклопљене очи једва прате шта се дешава. Нестаде струје и сви се ућуташе. Мало тишине би ми пријало. Бдење 149

150 * * * Тишина. Велика просторија препуна слика. На средини велики дрвени сто на којем пада слаб одсај свеће. Угледа књигу. Била је доста стара, листови су били исцепани, а корице прашњаве. Прозори ударају један о други, хладан фијук ветра се разлеже по соби. Отвара књигу. И тако она дошавши до ње, погледа испод стола и виде крв која се разлива по поду паркета, сливајући се до следећих врата. Порука није била јасна. Ухвати је нешто за ногу. Сави се да погледа. Испод стола се налазила крв која је текла према вратима. Скамени се од страха. Окрену следећи лист: Видевши крв, стрча доле до подрума и отвори наредна врата. Девојка полусклопљених очију поче убрзано да дише. Пође према вратима. Онако издалека је изгледало као да је нешто невидљиво вуче напред. Ходала је дугим корацима, док не стиже и отвори врата. У тој просторији мноштво разбацаних слика, крви по зидовима, преко ципела су јој прелазили мишеви. Очи почеше да јој траже трунку наде. Белим, прозирним рукама склони косу иза увета. Није знала где да крене. Угледа врата на која је ушла. Потрча према њима, али се она затворише. Ветар окрену следећи лист... Бдење 150

151 Биљана Милошевић ТЕШКА СЛИКА Опште позната чињеница је... Нестаде мисао! Тупо звецање унакрсних гласова исувише... Чекај! Стани! Можда ако кренем у ону улицу, ако... Необично је то код људског ума што је конфузија основа сваке мисли. Највећа паника настаје ако свега нестане, ако се схвати да све речено унутар, није и споља. Упорну сметњу свега тогха ствара извесни... Плишане луткице умеју бити зле. Мора се бити свестан тога, ако желиш да успеш. И зашто, за име света, нико не слуша? О чему ли они то причају? Мрак је, а опет све је толико осветљено. Може се тачно погодити где је шта. Ослепех! Зашто одјеном све нестаје! Хвала! Тешка слика! Бдење 151

152 Милица Миленковић ВРЕМЕ НА ИЗМАКУ Тиха кишовита ноћ. У мрачној просторији пуној тишине полако се зачу шкрипа врата. Одједном, цела соба поста осветљена, само што су углови остали скривени у мраку. Високи старац је тихим кораком ушао у библиотеку. На столовима су се налазиле набаване књиге, али је овај неред за власника палате био и више од уредности. Испод столице, која је била наваљена на зид, лежао је папир бео и зачуђен због кише која је квасила прозорска стакла и спирала сваку упамћену тајну. Својом дугом, уморном, старом руком, нагнувши се, старац подиже папир. На папиру је зацрњеним словима било исписано: Твоје време је прошло. Дуго у ноћ старац је кришом брисао сузе, које су с његовог лица спирале све тешке тајне. На часовнику, који је био окачен на зид старе библиотеке, откуцавало је поноћ. Некако скупивши храброст, старац устаде са столице и поцепа папир. Испред његових ногу, на поду, лежали су комадићи папира нимало криви за оно што предстоји. Снуждени човек изађе из просторије, а за њим се затворише велика, тешка врата. Бдење 152

153 Недељко Богдановић ПОЗВИЖДА ПОД ВЕТРИЛИМА Својевремено смо писали о Позвижди, једном од два највећа села средином средњег века у сврљишком крају, 1 кога више нема у турским пописима после 16. века. "Село Позвижда помиње се у свим пописима друге половине XV века. У другој половини XVI века обављало је дервенџијску службу, што значи да се налазило на тешко пролазном месту. Других података о постојању овог села нема. 2 На место њега, по нашем мишљењу, настаје Попчица, као његова континуанта. 3 Мислимо, дакле, да село није 1 Према Попису Видинског санџака то је село имало 74 домаћинства и било друго по величини (Први је Галибабинац са 76 домаћинстава). Види: Др Душанка Бојянич Лукач: Видин и видинският санджак през век, София ! Д. Бојанић"! Фрагменти једог збирног! опширног пописа! Видинског санџака из друге половине!xv века#!посебан отисак из!miscelanea, $# Београд!%&'(#!стр)!%$*)!Приређивач га третира као!ишчезло село. 3 Н. Богдановић"! Куд се деде сврљишка! Подзижда!+Реферат на Четвртој ономастичкој! конференцији Југославије!,!Порторож#! октобра %&*%-#!! Нишки зборник бр.! %.#! Ниш! %&*.)'(,'*)! Подзвижду смо онда убицирали!према постојању села испод!извора термалне воде!+бањица-# за који је утврђена!еманација мехурића!у интервалима од!%!до $!секунде +Ж. Мартиновић и М. Костић"!Попшичка бањица#!зборник радова Института!/Ј. Цвијић/#!књ.!$0#!Београд!%&'(#!стр)!%*(,%&*-)!У дискусији поводом овог реферата!љ. Станковска!скренула је пажњу на могућност!да значење Позвижде! можда треба потражити у вези са! старим именом Морозвиздь // Морозвиждь, у грчким изворима од o чему шире пише и др Олга Иванова (Месните имиња 1 Према Попису Видинског санџака то је село имало 74 до-маћинства и било друго по величини (Први је Галибабинац са 76 домаћинстава). Види: Др Душанка Бојянич Лукач: Видин и види-нският санджак през век, София Бдење 153

154 нестало (што, ипак, не би било немогуће), већ да је преименовано и наставило да живи до наших дана. И први и други назив лепо се објашњавају, али овде није о томе реч. Пажња се своди на известан хипотетичан, ипак разложан континуитет, али сада не у неком географском, па ни демографском смислу, већ на митолошком плану. Наиме, са сазнањима о постојању бога Позвижда /Позвизд/ отвара се поглед не само на Позвижду, која је и надаље највероватније *Позвижда вас (< вьсь 'село'), свеједно на значење детерминативног дела (под+звижда) или Позвид + ьја, што би у далекој старини могло изгледати као *po(d)zvi(z)d-j-a, са групом *dj која касније даје -жд-, у старословенском, или -ђ- у српском језику. Што немамо *под(з)виђ-а, можда има више разлога, а један је и у оном губитку континуитета - то се у временима која следе иза *dj > жд, односно ђ већ јавља као Попчица < како мислимо, село које опслужује манастир у непосредној близини (у истом атару). Али, није ни о томе реч. Заокупља нас помисао како то у савременим условима стоји са могућим континуитетима на дотичном подручју. Ако пођемо линијом да је Под(з)вижда (вас) село "не испод звижда, већ "Позвиждова (вас)", што је језички, с обзиром на постојање групе -жд- која у прасловенском настаје јотовањем (< 3! Д. Бојанић"! Фрагменти једог збирног! опширног пописа! Видинског санџака из друге половине!xv века#!посебан отисак из!miscelanea, $# Београд!%&'(#!стр)!%$*)!Приређивач га третира као!ишчезло село. 3 Н. Богдановић"! Куд се деде сврљишка! Подзижда!+Реферат на Четвртој ономастичкој! конференцији Југославије!,!Порторож#! октобра %&*%-#!!Нишки зборник бр.!%.#!ниш!%&*.)'(,'*)!подзвижду смо онда убицирали!према постојању села испод!извора термалне воде!+бањица-#!за који је утврђена!еманација мехурића! у интервалима од!%!до $! секунде +Ж. Мартиновић и М. Костић"!Попшичка бањица#!зборник радова Института!/Ј. Цвијић/#!књ.!$0#!Београд!%&'(#!стр)!%*(,%&*-)!У дискусији поводом овог реферата!љ. Станковска!скренула је пажњу на могућност!да значење Позвижде! можда треба потражити у вези са! старим именом Морозвиздь // Морозвиждь, у грчким изворима од o чему шире пише и др Олга Иванова (Месните имиња на областа на сливот на Брегалница; Скопје 1982, стр ). Други дискутант, др Валентин Путанец, подржао је наше уверење да етимологију Позвижде ипак треба тражити у вези са глаголом звиждети. Бдење 154

155 *dj < pozvizd-ј-а), она дакле "вас" која припада богу Позвизду", треба помислити где би се могао наћи неки оријентир, вероватно ороним, који би био у вези с Позвиздом, могућим култним местом. Скуп митологема и њихове кординате на подручју наше Позвижде, односно Попчице, омогућава и таква размишљања. Наиме, предео који имамо у виду представља јужне обронке планине Девице, именом и предањима врло утемељене у духовни и културни миље овога краја Србије. 4 Непосредно изнад Попчице/Позвижде је узвишење Бабиште (за које је Веља Михајловић, човек коме митологија није била далека, а загонетка топонимије врло блиска, помишљао да је то место где би могла бити некадашња гробља, па ме је и молио да се о томе пораспитам међу мештанима). 5 И да није тога, топоними с основом баба- не излазе из сфере митских представа. Идући, према врху овога побрђа стижемо до предела који носи читко име, толико читко да просто бива невероватно. То су Ветрила! Узвисина и чистина на средокраћи између Калафата, Девице и Богданице, односно Тресибабе. Е, управо са Ветрила пуца видик на све стране, па и на реалије које би могле бити духовни оријентири некадашњег митског поимања света, односно природе, а својим именима спомени на давна времена "кад су богови одили позам". Позвизд, или Позвижд из "батерије" је божанстава којој припада Стрибог, управо бог ветра код неких словенских племена (у сврљишком крају, разуме се, не само овде, ваздух струји, а хладњикаво, ветровито време, управо је стр-уљкаво!). Негде се наводи да је то друго име за Стрибога, или бар да је Позвизд "у уском кругу са богом непогоде". 6 Овде нема Стрибога, али можда 4 О нашој Девици с много занимљивих података у"!с. Петровић" Систем српске митологије#!књ)!прва#!просвета#!ниш $111#!стр)!$&',..) 5!Сазнавши о постојању топонима!бабиште#!др Велимир Михајловић#!познати лингвиста с!израженим интересом за откривање!етимологије загонетних топонима#! имена нечастивих сила#! имена и презимена на Балкану#!молио је да му пошаљемо конкретан опис!локалитета с информацијама!да ли се некада на том простору!није вршило сахрањивање)!по његовом мишљењу#!ако би се појавила могућност!да основу чини боб-!+уместо"!баб,-#!то би можда говорило о!/месту где се дају подушја#!и износи храна за покојника -) 6 С. Петровић, н.д. стр Бдење 155

156 има "звиждибога", а под њим Бабишта, а нешто ниже и - Позвижде. То је тај правац расплетања загонетке. Може ли се одолети примамљивости преименовања Стрибога / Позвизда у Ветрило, данас име места где, зависно од јачине и брзине, ветрови управо струје или звижде!? Или је то само једно у низу преименовања која су до нас стигла, која нам се намећу. Зар нам се не учини и да је Позвижда преименована у Попчицу. И то када? Па онда кад су стари богови уступили место хришћанским свецима који су се некад поступно, некад убрзано насељавали у већ освојене кутове паганске локализације. То време не знамо поуздано кад је наступило, али управо испод Ветрила и Бабишта, недалеко од Позвижде у питомој ували у јужним наборима Девице подигао се, не знамо тачно када, манастир Светих Арханђела (обновљен, он и данас постоји, с недовољно проученом прошлости), у засенку некадашњег Рашинца, а у подручју данашњег Пирковца. Све се то може и овако видети. Тај поглед може бити и мало засенчен, и запретан у мекој трави заборава, одакле повремено избија као загонетка. Можда тог погледа и не би било да није оних Ветрила, Позвиждових и Стрибогових и - сврљишких. А и тај Сврљиг никако да открије свој свр-свьр-свар- почетак и значење. Можда се и он крије иза Девице и пратећих јој заборављених божанстава далеких наших предака. (Одломак из рукописа Сретање или Читајући Сретена) Бдење 156

157 Данијела Гавриловић ПРОКЛИЊАЊЕ, КЛЕТВА, КРИВОКЛЕТСТВО И ЗАКЛЕТВА ПРАВНИ ОБИЧАЈИ КОД СРБА Обичаји су искуством и навиком створене одредбе, које као какви закони, иако нигде нису написани, управљају целокупним животом и радом извесног друштва. Проклињање, народна казна, познато је под именом стављање проклетије темије, наметање анатеме, чињење амина, наметне гомиле, нарочито се дуго одржало у источној Србији. 1 На постојање овог обичаја указују гомиле камења различите величине, обично на раскрсницама путева. Обичај је био у употреби у случају немогућности проналажења кривца за паљевину, убиство, крађу, али и када се за кривца знало. Проклетијом су кривци били кажњавани. Проклињање се јавља као мотив и у лирским и епским песмама (најпознатија је клетва кнеза Лазара, коју смо више пута помињали). Најзначајнију студију из ове области је оставио Сима Тројановић - Лапот и проклетије у Срба. Овај обичај је нарочито чест у источним пределима Србије. При клетви се нарочито обраћа пажња како куну осумњичени. Наводимо један облик проклињања, који је забележио Сретен Петровић: Кад има орача, да нема њиву; кад има њиву, да нема волове; кад има волове, да нема у кући жива човека ко ће са њима радити! 2 Клетва је веома стари морални и правни обичај. Клетвена опомена нашла је своје место у хришћанској религији, али је постојала и функционисала и пре ње. 3 Бог је био гарант извршења санкције, бојећи се казне људи су избегавали да чине прекршаје, 1 Стојан Новаковић, Село, Српска књижевна задруга, Београд, 1965, стр Сретен Петровић, Култура и цивилизација, Лела, Београд, стр Љубинко Милосављевић, Колективно памћење незаборава, Просвета, Ниш, 1991, стр. 51. Бдење 157

158 па је ова норма имала и аутономну и хетерономну снагу. Кнез Лазар се послужио клетвом да би предупредио издају пред Косовски бој. Поставља се питање да ли је клетва мит или историјски факат. Ако се ради о легенди, онда она указује на значај институције клетве у српском народу. Већ је поменут случај одустајања од вађења мазије под претњом клетве митрополита Петра I. Како је у нашем народу постојала колективна одговорност, и у време Карађорђа и кнеза Милоша, а и законом из 1892., било је предвиђено да село у чијем се атару изврши недело плаћа штету, заједница је проклетијама и клетвама, проналазећи правог кривца, избегавала да сноси колективну одговорност. М. Ђ. Милићевић сведочи да су сељаци, када се у њиховом атару деси какво зло, доносили гомилу камења на раскрсницу, па је свако од њих бацао на гомилу камен, кладу или дрво, говорећи: Ко учини (то и то) анатема га било! Касније би сваки пролазник бацао камен на гомилу проклињући. Дробњаковић описује случај проклињања из Попова Поља, када су се састали сви мушкарци договореног дана. Скинувши капу проклиње онај коме је нешто било украдено, а сви остали узвикују: Амин! Проклињући позива се на Бога и Василија Острошког. 4 Сретен Петровић истиче да, ако је клетва неког од осумњичених слаба, онда се сумња да је управо он починилац злочина. Петровић сведочи о постојању проклетија у сврљишким селима Копајкошари, Попшици и Лабукову. У лирским песмама знатан број њих говори о пракси у којој се употребљава клетва као казна, уз Бога као помоћника и гаранта извршења казне у случајевима куђења девојке, остављања. Клетва има велику снагу, јер иза ње стоји ауторитет Бога, али се и сама по себи сматра веома јаким средством у српском народу, њен ауторитет произилази из ауторитета онога ко куне. Свеци, родитељи, владаоци, владике и свештеници, по мишљењу Срба сељака, могу да укуну тако да се баш стече оном ком клетву упуте оно што му реку. 5 Постоји доста народних прича које говоре о тома како је неко некога уклео, па му се то и догодило. Арам је реч која носи зло оном ко се куне, алал је њена супротност. Да би 4 Боривоје Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Научна књига, Београд, 1960, стр М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Београд, 1894, стр. 51. Бдење 158

159 спречила Марка Краљевића да учини убиство на дан крсне славе, мајка га куне: Мајка вади дојке из недара: не убила т рана материна! Немој данас крви учинити, Данас ти је крсно име красно. 6 Каменовање је народни суд, кад село заједнички кажњава смрћу засипањем камењем кривца за тежак преступ. 7 Овај обичај није био специфичан само за српску друштвену заједницу. У Срба постоји култ камена. У епској песми Саво и турски цар каже се да је кажњиво скрнавити цркву јер ведро би се небо проломило,/ а паднуло студено камење. Каменовање има и елементе светог ауторитета у основи, а не само карактер људског суда. 8 Кривоклетство је веома тежак грех. У народу се верује да ће велика казна стићи кривоклетника. Богишић сведочи да се верује да ће таквог човека за живота казнити Бог (изгореће му кућа, неко ће му умрети), а он сам неће умрети природном смрћу. Божја казна стиже породицу кривоклетника до деветог колена. Кривоклетник и његова породица су предмет избегавања и презира. Тихомир Ђорђевић наводи пример сведока који се криво заклео над ковчегом светог Петра, па је полудео док је стигао својој кући. Тако је и са кривим сведочењем. Много је у етнолошкој литератури коришћена народна прича о човеку који је криво сведочио о међама, закопавајући свог сина да из земље потврди да је међа на лажном месту, те се овај претворио у кртицу. У народу постоји веровање да ако неко лаже на суду да би спасао кога тамнице и казне, онда то није грех, али ако се људи међу собом криво куну за крађу или неки други злочин, онда је то грех; очекује се казна од Бога, изражена је мржња и презир. Ако се ко криво куне, онда држи камен под појасом да би се заштитио од казне, која ће отићи на камен. 6 Вук, II, стр Исто, стр Види шире Сретен Петровић, Митологија, култура, цивилизација, Салус, Чигоја штампа, Београд, 1995, Бдење 159

160 Заклетва је још једна друштвена институција уређивања односа у друштву уопште, у ранијим друштвима нарочито. Значај и функције ове институције су многоструке. Обичај, морал и религија удружују снагу својих ауторитета да би дошло до разрешења конфликтних ситуација у друштвеној заједници. У случају недостатака доказа прибегавало се заклетви. Заклетва је имала религиозну основу, кривоклетник се сматрао грешником кога ће казна стићи у деветом колену. Поменули смо већ да у случају примораности да се лажно закуне, човек покушава да избегне последице. Пример налазимо и у народној песми где се Марко Краљевић куне да ће оженити кћи арапског цара, ако га изведе из тамнице. Марко ставља своју капу на колено и њој се куне да је неће оставити и изневерити. У песми Кумовање Грчиша Манојла наилазимо на пример кривоклетства за које Грчиш Манојло бива сурово кажњен. Заклетва је била средство за регулисање војничког живота код већине средњовековних народа, па и код Срба. С друге стране заклињање у племену или роду, било је вид успостављања норме народног процесног права. 9 Нема писаних сведочанстава о заклињању српских средњовековних владара, прва сведочанства постоје о заклетви кнеза Милоша пред богом и народом. Данило III, патријарх српски, у свом слову о кнезу Лазару, приказује изражавање верности српских велможа, војвода и војника, не употребљавајући реч заклетва, али смисао реченица које витезови изговарају одговарају заклетви. Ми с исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо... и један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска насеља светло нас приме. 10 Народна песма описује овај догађај уграђујући у његову структуру оне елементе који одговарају народној пракси и представама. Кнез Лазар заклиње војводе на верност, и баца страшну клетву на прекршиоце заклетве: 9 Љубинко Милосављевић, Колективно памћење незаборава, стр Патријарх Данило III, Слово о кнезу Лазару, Косовски бој у српској књижевности, стр Бдење 160

161 Ко је Србин и српскога рода и од српске крви и колена, А не дошо на бој на Косово, Од руке му ништа не родило! Рујно вино и пшеница бела, Не имао пољског берићета, Ни у дому од срца порода, Рђом капо док му је колена! 11 Краљ Вукашин се заклиње да ће владати док Урош не постане пунолетан, међутим после толике клетве и заветовања опет као преступник се показа. 12 Личност која је у српском народу предмет најљућих и најчешћих клетви је свакако Вук Бранковић, кога народна песма оптужује за издају. У песми Цар Лазар и царица Милица слуга Милутин проклиње Вука следећом клетвом српског народа: А што питаш за проклетог Вука, проклет био и ко га родио! Проклето му племе и колено! Вук, II, стр Патријарх Пајсије, (1647) Стара српска књижевност, Нолит, Београд, 1960, стр Вук, II, стр Бдење 161

162 Драган Јоцић ТОПОНИМИ СЕЛА ЛОЗАНА У ЛЕГЕНДИ И ПРЕДАЊИМА Вредни људи и вешти казивачи су Лозанци. Није тешко утврдити да велики број њих може набројати и преко 80 назива места, а да, притом, не понови један назив два пута. Многа места подстакла су их и на врло занимљива тумачења и приче, првенствено легенде и предања. Та разноликост причâ, а надасве чување говорног блага, учинило ми се корисним и занимљивим материјалом који треба, једноставно, сачувати од заборава. Овај рад нема за циљ језичка или друга објашњења и анализе, већ само што верније и изворније забележити топониме и дати што више прича о њима. Топоними су у речнику акцептовани знаком ( ` ), уз напомену да је то експираторни акценат који не разликује висину и трајање. Службене ликове лозанских микротопонима узео сам у Геодетској служби Катастра СО-е Сврљиг, на чему сам врло захвалан. Од тог материјала користио сам: називе потеса / потеза /, затим целокупан списак назива места, скицу села и његовог атара, скицу целокупне општине са атарима и називима села, као и надморске висине које су ми за рад биле од значаја. Трећи извор били су ми подаци из литературе која се баве овим подручјима, а то су целокупна досадашња издања Културне историје Сврљига и друга литература. I Легенде и предања служе нам да оживимо нека давна времена, да пробудимо и покренемо уснуле силе, да у машти створи- Бдење 162

163 мо лепоту интересантних места. Јасно, кад се ЛОЗАН 1 има у виду, природних лепота има на претек. Духовна надмоћ потврђује себе у свом трајању до данашњих дана. Прошлост се не сме заборавити, што занимљивија тим незаборавнија. Персонифицирана природа показује своју чаробну моћ. Ако су је и створила божанства, она су то учинила не само себе ради, већ и за људе, ако су паметни и маштовити, који ће се спојити са божјом и божанственом природом у чаролију и јединство. Да нема те хармоније, много тога би се заборавило, постало ружно и уништило заувек. Први писани траг о селу везан је за турски попис сврљишких села за годину 1478/81. Село се исто звало као и данас. Имало је 15 кућа и 6 селишта. Број 6 ће се јављати и у легенди и предањима где се спомињу 6 брата који су формирали село, или било је прво 6 кућа... Овај број се може узети и као метафора и као симбол у тумачењу легенди. Половином XX века Лозанци су се првенствено бавили сточарством. Имали су полуномадски облик узгоја ситне стоке, првенствено оваца и коза, чији је број прелазио грла, а данас је остала десетина од тога броја. Чувању стоке погодовало је богатство квалитетних пашњака и ливада у нивоу села, а нарочито у планини која заузима далеко већи део површине села. Данас је слика занимања и живота села другојачија. Велики број старачких домаћинстава и брзо смањивање броја становника је озбиљан проблем. Село је збијеног типа и пружа се правцем исток-запад, у благом полукругу. Лозанци имају најархаичнији говор српског језика. Припадају призренско-тимочкој дијалекатској зони, а у оквиру сврљишких говора тимочко-лужничком говорном типу. За овај рад битно је да у својим легендама и предањима живо чувају успомене на време и место свог постанка и постојања. Сва места су им драга, а приче везане за топониме заслужују посебну пажњу. 1 Лозан припада источној културној зони сврљишке општине. Удаљен је од Сврљига 18 км, на путу Сврљиг-Периш-Пирот. Налази се на северним обронцима Сврљишких планина, испод Црног врха. Бдење 163

164 Био сам сведок када су две жене из Лозана богобојажљиво стајале уз дрво и крстиле се. Стајале су уз цер у Џудином браништу. Рекоше ми да се прекрсте и богу помоле на том месту многи који иду из села у Реку или за село, па прођу тим путићем. Истинита прича гласи: - Пре неколико година почело је страшно невреме, почело је да грми и сева на дан Преображења (19. августа). Баба и унука су бежале пред невременом ка селу. Унука је ишла два-три корака испред бабе. Имала је 15 година, тог лета је завршила основну школу. Звала се Јелена. Кад је крочила на жилу тог цера, гром ју је смртоносно покосио... Док су ми испричале овај прежалости догађај, видим да у мислима оживљавају све: и девојчицу, и време и место. Би ми јасно да ће то место добити назив по догађају, да ће прича почети; створиће се легенда о личности. У њу ће бити уткани мотиви смрти, грома, младости... Можда ће то место прозвати Девојачки гроб или другачије, свеједно је. А кад се нешто именује, онда се оно не преправља. Тако о некоме и нечему сазнајемо и без материјалних доказа. Уколико је прича старија и лепша, то је важнија и пружа и казивачу и слушаоцу више лепоте. У топониму, најчешће, препознајемо тему и главни мотив легенде или предања. Преко приповедања о веровањима откривамо не само локацију (по месту и времену), већ се може открити и нешто занимљивије, нпр.: а) у обреду који је везан за Тодоров крс (мирò и место) има низа обредних радњи и митског наслеђа када се на Тодорову суботу тамо терају коњи, а укућани и други сељани прате све што се догађа; б) затим, обреди и обичаји везани за литије када се обилазе света и култна места која том приликом нису само казивања литијара већ и њихова вера и непосредна веза да се речима, мелодијом и радњама (некад уз приношење жртве) створи и успостави веза човека и божанства; в) бајања и обредне радње које се дешавају кроз Рàсовато мирò /нà Рудин/ и друго откривају нам, неоспорно, да су неки топоними имали функцију места одигравања многобожачких радњи, а пре свега веровање у силе неупоредиво веће од човека. Лозанци су их лоцирали, назвали место створили топоним. Он се не мора односити на површину мерену арима, то може Бдење 164

165 бити: извор, поток, стена, поткапина, рупа у стени, пећина, пропас (природни феномен кречњачких стена), ознака места по биљци, животињи, човеку или његовој фамилији. Битно је да је све везано за природу: њиву, ливаду, шуму. Преко топонима, кад се ови обиђу или изговоре, поштују се и небеска тела и годишње доба. Значи, постоји читав низ начина и услова постанка неког назива места, али сви они имају и поруку, некад јасну, некад лепшу и метафоричнију. Нека веровања Лозанаца доводе их у везу са прастарим неисторијским периодом, за народе који нису пореклом Словени. Све то можемо сазнати из легенди, предања и веровања која се односе на топоним. То јасно указује и на следеће везе: веза са њивом, рад на тој њиви и емотивна веза човекова са њом (Забèлчич, Блàга круша, Средорèк и др). Интерактивност човека и природе огледа се у покушају човека да разјасни природу, да је сазна, уклопи се и користи је. Дошао је до закључка да ако изговара речи (прича причу), обавља неке радње посвећене одрећеним божанствима, и све то везује за неко место, неки догађај и место, или прави неку другу везу са овоземаљским и оноземаљским, да ће имати користи и да ће му се испунити жеље. Таквих примера има много и они, поред осталог, прате и читав живот и превазилажење проблема. Тако бих за ову прилику споменуо следеће митске, обредне и верске наслеђене радње везане за неке топониме: хлеб у ситу да ће година бити сита, берићетна, хлебна. Спомене се одакле је то жито: са Росуље, из Петловаца, Вишевске реке... пуна тестија с водом да у кући буде све пуно и здраво, да крене на боље. Спомене се извор: Селски кладенац, Петријин кладенац, Змејовац... не чисти се после Божића да се не пометè срећа. Топоними где је сечен бадњак се обиђу: Горуње, Кукач, Комин, Горње сливе... не мери се човек концем зло је, може му то донети смрт, а он да се утенчи. (О вампирима и осењама биће прича, али и њихова локација); звати Станоја зауставити зле силе, градоносне облаке и невреме. Топоними: Станисловица ( горња и доња ), Станци (поток), Станојина вртача, Станојино; Бдење 165

166 подизање надгробног камена учинити умрлог непокретним. Топоним: Селско или Лозанско гробље, али и ранији локалитети: Селски кладенац, Голема меџа, Турска гробишта... мађијарке чине чуда ако би им се однео неки белег онога коме се жели да напакости. Међутим кад се зло наведе на Марјàновсћи брв, онда мађијарке буду побеђене, а њихове чини безвредне; убрати росу уочи Ђурђевдана учинити да клас на туђој њиви буде лош, а твој да богато роди. То се дешавало: нà Рудин, у Чуку, на Самàр по Дòлње Јàгњилиште... ( нећи обрàл жито ); додоле призивање кише и обилажење поља и потока; обреди за рођење, стрижбу, говор детета, али и за смрт, затим жртва при прављењу куће, као и обележавање краја пољских радова, после изношења семена, као и прво јагње, све је обележено присуством човека на том месту (топониму), или се речи односе на конкретно место у селу. Све ово можемо препознати у легендама и причањима која следе. Бдење 166

167 РЕЧНИК ТОПОНИМА СЕЛА ЛОЗАНА А/ ПОТЕСИ Под потезом /потесом/, како су ми објаснили Лозанци, подразумева се шире подручје атара у оквиру којег се налазе звана места. Тако у потезу Црни вр има на десетине званих места (микротопонима). НАЗИВИ ПОТЕСА: Брèзовица, Гàбар, Голобрàдино, Дел, Дрðм, Дубрàва, Дðбје, Забèл, Ивје, Ивòра, Колокòрдина, Коњàрници, Малìње, Мàркова вртàча, Нерезìње, Петлòвци, Пòглед, Потòк, Росðља, Меџàк, Рðдина, Селò, Срèдњи вр, Станìсловица, Трша, Турìја, Цер, Црни вр. Б/ ЗВАНА МЕСТА (МИКРОТОПОНИМИ) А Àјдучћи клàденац извор, кладенац у источном делу атара села, у Горњој Станисловици. Назив добио по хајдуцима о којима постоје приче; њиховом обрачуну с Турцима или о њиховом закопаном благу. Хајдуци су стварно постојали на овом подручју. Àлуга место са ситним растињем, запуштено, где расте дрен, грабар (граб), леска и друго шипражје. Зависно од висине растиња и величине земљишта постоји мала и голема Алуга. Б Бàјина бàра ливаде и њиве, барљиво место у потесу Ивје. Бàљино брàниште шума, по Баљи, у потесу Турије. Бàљина воденица воденица, прва на Турији, посматрано низводно. Бàљино вретенцè ливаде вретенастог облика. Бàра 1. њиве око реке Сврљишки Тимок; 2. ливаде око С. Тимока; 3. удољица у планини између Зеленог и Црног врха, са чесмом, једно од прелепих места са засађеном боровом шумом. Бдење 167

168 Бàрица њиве и пашњаци, за време обилних киша стварају се барице. Бàрје плодне њиве и баште у Лозанској реци. Блàга круша ливаде и пашњаци у планини. Ту расте и дивља крушка. Како је било која воћка у планини веома цењена и поштована, то су додали и атрибут блага уз круш(к)а. Бојàница шума у потесу Брезовица, у планини, ретко дрвеће. Уз букву расте јасен и јавор. По различитим облицима лишћа и њихових боја у јесен видљиве су разлике, па је крајолик леп и шарен, обојен. Бòјина бàра њиве. Блàгојино шљивик и кућни плац испод сеоског гробља, по Благоју. Брàнково њиве и ливаде у потесу Забел које припадају Бранку. Брèзовица букова шума и ливаде у планини, има мало брезових стабала. Брèсје брестова шума. Било коса страна планине. Брег стрмина, брег са шљивицима и ливадама. Пре стотинак година ту је био сеоски заселак, па су се људи раселили у равнији део изнад тог места (пр. Поповци, Радовановићи...). Брод њиве око доњег тока реке Турије, где се река разлева и може се лако прећи запрегом. Брòјаница ливаде у виду каскаде, па се могу пребројати и оне и стока која на њима пасе. Буњиште њиве испод Селског кладенца. Некада, када је ту било село, то су биле најбоље њиве, јер су се ђубриле и биле од великог значаја (вероватно до прве половине XV века). Бучје букова шума. Баба Стàнин гроб налази се на преслапу пута када се пође у Ивје. Баба Стана је сахрањена у кућном атару (у својој ливади, која је напуштена и сада је то простор изнад пута са неколико метара квадратних). Била је осуђена на смрт и сама себи је пресудила. Нагађа се да је можда била грешна ( грешник ), па тако обележена и осрамоћена, није закопана у гробљу, већ у пољу, на свом имању. Бдење 168

169 В Валуга/Валуђе удубљења слична вртачи у планини, у потесу Црног врха. Ту се некада косило, али су људи-чобани садили црни и бели лук, кромпир или су сејали раж чијом су крупном сламом покривали појате и шиљке. Вèлојино брàниште шума, браник. Величков трап узвишење, врх брда. Величковско кућни плац и мало обрадивог земљишта у махали Редак. Величковска воденица воденица, прва на Манојличкој реци. Вирови 1. ливаде и баште; 2. Извор, 3. назив потока (Вировсћи потòк Вирови). Вировскà странà страна брда изнад Вировског потока. Вишевац брдо у потесу Вишевске реке, њиве, а по предању ту је била истоимена варош од које су постали Лозан и још два села. Вишевска рèка 1. назив реке, која се још зове и Околишка (по селу Околишту кроз које протиче); 2. њиве и баште око Вишевске реке, једно од најплоднијих места. Влàјкова воденица в. Трандафилова воденица. Влàјкова повàта/ливàда појата и ливада у планини, по Влајку, у Вртачама. Водарина прелаз преко реке Турије када се низ Врлу страну иде у Марјановску воденицу. За ово место су везане приче о вампирима и осењама. Воденични плац плац око Трандафилове воденице. Водице пашњаци и путеви и путишта у планини за Студенац. Врèла странà камењар где се често виђају змије. Врвишта низ изукрштаних стаза, у три нивоа, када се овце крећу ка Студенцу. Врла странà низбрдица са шумицом где постоји и пут који води преко реке Турије. Неосунчани предео згодно је место за које су везане разне митологеме. Врбàк врбе испод Трандафилове воденице. Вртàче вртаче са пашњацима у планини. Има доста зидурина некадашњих појата. Ту је изнад Вртача пролазила граница Бдење 169

170 између Србије и Турске у XIX веку. Налази се и рушевина качкаваџиљнице. Место је веома лепо. Вућино шљивик са кућним плацем. Г Гàбар габрова шума у истоименом потесу. Габрàк густиш са закржљалим грабом и јасеном, камењар, неприступачно. Гòјкова валуга вртача у планини, у потесу Брезовица, по Гојку. Говедàрник пашњаци и место где су се сакупљала и где су чувана сеоска говеда. У планини их има на три места. Голобрдино побрђе без растиња, голаши са оскудном травом, врло тврдом која се зове типàц. Голèма Àлуга шљивари, али прилично запуштени, па ту почиње да расте шипражје. Голèмо јàсење шума изнад села. Голèма вртàча најдубља вртача у потесу Поглед, у планини. Голèма мèџа њиве изнад Селског кладенца. Изроване су људске лобање и кости. Претпоставља се да је ту, давно, било гробље. Голèма њива њиве у потесу Рудина. Голèми пут пут за махалу Топли дол. Тим путем је ишао и Краљевић Марко. Гòрња Турија ливаде око реке Турије, која се зове и Перишка река, по селу Перишу кроз које пролази, и где је делом понорница кроз Пандирало. Гòрње Буњиште њиве. Гòрњи Друм 1. њиве; 2. место где се налази заветно дрво мирò на Горњи Друм. Гòрња малà махала изнад лозанске школе. Гòрњи Сàпат/Шòпот ливада на почетку Широке падине, изнад пута. Гòрња Станисловица шуме, место где се налази Ајдучћи кладенац. Горуње шума где има горунова, али и засађеног багрема, порозно земљиште. Бдење 170

171 Горуни читава страна брда где расте врло квалитетно дрво горун. Граòт њивице и пашњаци, оскудно и каменито земљиште. Ту је некад пролазио царсћи друм. Од Граота се наставља читава страна брда која је некада била засађена виновом лозом (Лозја), што се доводи у везу са називом села Лозана. Грèбен стене кад се пође у планину. Преко Гребена иде пут планински. Грòбје/Грòбишта сеоско гробље. Грлцè извор. Грујина валуга увала, ливаде. Гувниште мала зараван где је обављана врша, гумно, утрина изнад школе. Гувно исто што и Гувниште, само у махали Чука. Глог пашњаци са великим глоговима. Грмàжје/Гàглово назив махале. Д Дебèлиште ливаде у планини у потесу Десковац. Дèнино ливаде. Дел 1. врх брда, узвишење са пашњацима; 2. назив махале. Дèдин клàденац извор, кладенац. Дèсковац шума и пашњаци у планини. Дол дубодолина, дô у Змејовцу. Доличје долиница са пашњацима, у односу на долине око себе најмања је. Добàниште ивица шумарка на Ц. врху. Догрàдња ливаде у потесу Забел, према потоку. Дòлњи Забèл део потеса Забел, троугластог облика, у нижем делу. Дòлње сливе шљиваци испод села. Дòлњи Друм 1. свето место и мирò, гранат и величанствен храст као заветно место; 2. њиве; 3. део где је пролазио царски друм. Длбòка вртàча вртача у планини која почиње стенама. Дòлњи Сòпот ливада са извором. Дòлњи Радичовац шуме. Дòлња Станисловица пашњаци и шуме. Бдење 171

172 Дòлње Јàгњилиште ливаде, шумица, има много трешања. Дрàжина ливàда ливада. Дрèње ливаде, расте и дрен, место са доста појата. Дренòвсћи потòк 1. назив за поток према Гулијану; 2. извор. До потòк шљиваци где поток Змејовац напушта махалу Длђи дол. Друм ливаде и њиве. Зове се још и Друм-странà и Бàрњи Друм. Дренòвачћи потòк в. Дреновсћи поток. Дубравà њиве настале крчењем шума. Има и старих засада винограда и шума. Дуд њиве, где је растао и дуд који су људи садили ради чувања свилених буба. Дућиница 1. извор, леп као дукат; 2. квалитетна шума букви и храстова. Длђи дол 1. назив махале; 2. поток од којег настаје Змејовац, 3. извор. Длга пољàна њиве и пашњаци, лепог дугуљастог изгледа. Ђ Ђèцино кућни плац и пашњак. Ђеци је надимак по неком касапину Ђецију, који је долазио у Лозан и откупљивао најбоље овце за клање. Везује се за тридесете године XX века. Ђòрђино њиве и ливаде, по Ђорђу, у потесу Забел. Неки тврде да се звао и Ђорго, по чему и Божин Ђоргов чију је кућу наследио и купио Богомир Војиновић. Ђурино/На Ђурино почетак, подножје брега-ливаде. Ђурина вртàча вртача у планини, по Ђури. Е Ж Живково њива са појатом и појатиштем близу Селског кладенца. Живково брàниште шума где доминира липа, горун и граница. Бдење 172

173 З Забèл 1. њиве и ливаде; 2. пут до реке; 3. шума при врху овог брега. Забèлчич мало брдашце у потесу Забел. Зарòжак/Зарòшчич пашњаци, место у облику рога. Змèјовац/Змèјевац/Змàјевац/Змијевац 1. поток; 2. извор; 3. поткапина поред извора; 4. долиница; 5. место где је живео змај. Змèјевачћи потòк в. Змејовац, под 1. И Ивје шума и ливаде. Има и појата, али и делова који су се орали. Ивòра пашњаци, утрина и ливаде у планини, између Средњег врха и Уланца. Има камених плоча са огромним удубљењима из којих су људи пили, захватали воду и појили стоку из извора. Ј Јàгодиште ливаде где расу дивље јагоде које имају опојан мирис, па се у доба зрења осећа мирис из далека, део Јагњилишта. Јàгњилиште пашњаци, ливаде и ораница. Ту се чувала ситна стока, а због добре и квалитетне траве на појатама се чувале овце које су се јагњиле. Јàвор ливаде и шума јаворова. Јàзбина стене у потесу Поглед у планини. Јазиштак ливаде око Турије, које река плави кад надође и зајази се. Јàсенчич извор са лековитом водом за очи и опште здравље. Заветни кладенац. Јелòвача пашњаци. Јужни осунчани део Црног врха, изнад Баре. Место плени разноликошћу биља на пашњацима и планинским ливадама. Има доста колишта мирисних печурака чељадинки и издашних модрокорки. На Јеловачи постоји велики пропас сас дно који је коришћен као нека врста фрижидера. Има остатака појата. Јàсење мало и големо, шума букви и јасена, изнад села. Ту води пут за планину, уз Црни врх. Јовàново њиве и ливаде у потесу Рудина. Јовàнчов ћичèр стена. Бдење 173

174 Јòвина вртàча вртача по Јови, у потесу Поглед, у планини. Јèзеро дно увале на Бари где се сакупљала и језерила вода К Камаринци крупно громађе стена на источном делу Ц. врха, као камаре. Кàрчина падина ливада са нагибом крај шумице. Клàденац извор у потесу Рудина, обилази се због лековитости воде. Клнàчје шума и крчевина, претежно са дрветом кленом /Acer campestre/. Кàрчино њиве. Кàрина мртвина северни део брда без растиња, црна и хладна страна брда. Кòзило пашњаци са оскудном и ретком травом. Сада је ту засађен бор. Кòзји брег брег са патуљастим, кржљавим растињем. Кòзигрб врх брега, налик на грбу мршаве козе. Кòзи гроб стене, опасне ако се ту попну, чак, и козе. Код грòбје ливаде и шљивици испод сеоског гробља. Код клàденац њиве код извора нà Рудин. Код куће заклоњен део од ветрова на Ц. врху са зидинама низа појата. Кòвна вртача у планини, где су, по предању, коване старе паре, на тромеђи Лозана, Витановца и Риња. Колокòрдина шума и ливаде у облику две округле главе брда. Колибиште 1. шума и ливаде; 2. назив потока, 3. има остатака појата и кућа, које некад имају о.н. колиба, што се може повезати са локацијом села Лозан, после пресељења из река и око Селског кладенца на ову, нову локацију са кућама или колибама. Кòлчасто бучје букова шума у потесу Средњег врха. Облика су кругова, сунца, кола. Ту има и колшта печурака, а шумица је на омће, на ћитће, значи лепо, округло, целовито. Корубица поток и шумица до дна потока, који својим издубљеним дном личи на корубицу која своди набујали поток кад се топи снег. Коњàрници три места у планини где су чувани сеоски коњи. Бдење 174

175 Коњоринци 1. пашњаци близу Баре и Студенца (извора у планини); 2. Назив за колибе оних који су чували коње коњари, коњоринци. Комин стрмо и неприступачно место са стенама. О комину отвору у стени изнад пећине Васкове дувке постоји легенда. Котлине шуме и оштри усеци између стена. Крвàнсћи брод 1. прелаз преко Турије (Перишке реке); 2. земљиште и пут који се зове царсћи друм који је пролазио на том месту, а он се наставља о преко Страну, уз Скубеницу и Граот избија на Долњи друм (правац преко Периша за Пирот и Софију). Кршина брдо обрасло шумом, има стена на источној страни. Ту води и пут од Сврљига преко Периша за Пирот или Белу Паланку. Кукàч пашњаци и шума у потесу Ивје. Кусà падина кратка падина између Јасења и Огњеног бучја. Крèћерско/Крèћерсће повàте њиве и појате у потесу Петловци. Кућни плац сенокос испод појата, у планини. Рашчисти се од камења, озида се око тог места камењем, нађубри се и користи се за сађење поврћа. Кулàш огромна стена са два врха, сличи кули. Кучја падина неприступачна падина, има камењара и густог растиња. Крстина бàра њиве и ливаде. Крстонòшће ливàде ливаде, култно место где су пролазили крстоноше. Клнàчје шума где доминира кленовина / клн /. Крушка место где расте крушка на Падини. Ту се обавезно заустави погребна поворка, поп се помоли за душу покојника, то је једно од оних места у селу која се доводе у везу са митским и подземним силама /раскрсница или друго место на путу од куће умрлог до гробља/. Качкаваџиљница зидине у планини где је некада прављен качкаваљ. Л Лòзан назив села у општини Сврљиг. Бдење 175

176 Лàзарово ливаде. Леденица камењар и пашњаци у источном делу Ц. врха. Лèћино/Бàба Лèћино окућница и шљивик у нивоу потока Станци. Лечовиње њиве наспрам култног места миро на Цер. Лèшје 1. пут поред којег расте леска; 2. њиве и ливаде. Лисичка ливаде по којима расте ситна трава, а око њих шипражје у којем се могу скривати птице и животиње. Лисичја дувка отвор у стени, јазбина за лисице. Лицè осунчани део брда са којег се надалеко види. Лозјàк виногради недалеко од села. Лозјà назив за целу страну брда где је некад сађена винова лоза. Раније је сађена винова лоза на великим површинама. Лозанци су XIX веку имали винограда и у књажевачком крају. По лози је и само село добило назив Лозан. Лозàнсћи дел брдо. Лозàнсћи дол долина испод Лозанске чуке. Лозàнсћи мàјден место где се вади камен. Лозàнска чука 1. Брдо; 2. назив махале. Љ М Мàла њивица њиве. Мàла градина баште у Манојличкој реци. Малиње пашњаци и ливаде у планини. Како је заштићено од ветрова ту је сазидано доста појата. По малинама дивљим место добило назив. Мàли кàмен стена. Меџàк њиве и ливаде издељене тако да су им видљиве међе /слогови/. Манòјличка рекà 1. назив реке која тече из села Манојлице. Она се састаје са Вишевском да би се, изнад Лозанског моста, у њих улила и трећа река Турија и тако настаје Сврљишки Тимок ка Сврљигу и даље; 2. њиве и баште око М. реке. Манòјлова рекà њиве у пределу Манојличке реке, по Манојлу. Мàла Àлуга део Алуге са ситним растињем. Мàрковица шума и вртача. Бдење 176

177 Мàркова вртàча вртача, по Марку, легендарно место где се са К. Марком доводе у везу и хајдуци који су заједно ратовали против Турака, али су развијена и веровања у закопано њихово благо. Мàркова вртèшка блага стрмина у суседној вртачи до Маркове вртаче. Кажу да се човек, кад је магловито, може изгубити, односно врти се у круг по тој вртачи. Мèркова витлешка завршетак букове шумице који се користи за пладњевање оваца. Оне су тако као затворене. Мèнтино пашњаци где расте хајдучка трава и друго лековито и мирисно цвеће. Меџуплотиње прелаз и пролаз за ситну стоку кроз грабову шуму. Мèџу вòду њиве између Манојличке и Вишевске реке. Мèча дувка стена и поткапина у њој, рупа већих димензија, ту су живеле мечке. На средини ове поткапине налази се камен у виду стола о који су се мечке чешале и одакле су мериле своју сенку. Мèчи клàденац извор. Милошевац извор. Милојино повàтиште појатиште по Милоји у потесу Поглед. Минчино брàниште букова шума у потесу Средњег врха. Мирò на Росуљу заветно дрво на Росуљи /мирò = запис/. Миросàндино њиве и ливаде. Мировац пашњаци по којима расте цвеће ковил у потесу Ц. врха. По покрету ковила види се одакле дува ветар и којом јачином. Милèнкова падина ливада, по предању ту су се на појате склонили Лозанци бежећи од турске силе са локације око Селског кладенца. Милèнков клàденац извор. Мòс њиве око брвна у Манојличкој реци. Н На крушку ливада у којој расте крушка, изнад места Шиља баба, у планини. На трепетник део пута где почиње стрмина низ Малиње. Над селò пашњаци и воћњаци непосредно изнад села. Бдење 177

178 Над кàмен / На кàмен највиши каменити део на Кршини. На Кòстино ливаде. На ливàду највећа ливада на западној страни Црног врха. Над гòру део у планини, у Леденици, који је пошумљен боровим садницама. Над круш(ч)ицу њиве изнад високог слога у којем расту крушке, у Турији. Над Бàру пашњаци, трњак, некад ораница, кад низ Козигрб идеш за Друм. Над Јовàнчетову повàту ливаде. Над чешму изнад сеоске чесме утрина. На мирò ливаде близу заветног дрвета на Церу. Над бàрицу њиве. Над кàмен пашњаци у потесу Ивје изнад Турије. Над јаз место у Манојличкој реци пре него се улије у Вишевску реку. Ту је некад био јаз за Црновршку воденицу. На вир њиве које су ниже на Росуљи и где се завири вода од обилних киша. На воду ушће Манојличке и Вишевске реке. Над Ђурино шљивик. На Ђурђино њиве и баште. Над вàду њиве изнад ваде за Саравиловску воденицу. На Ивàново њиве у потесу Рудина. На трап врх брда изнад Ивја. На Илијино ливаде у потесу Село. На попòвску падину њиве. Нерезиње ливаде, пашњаци и шума изнад Баре, у планини, према Зеленом врху. Гранично место са Гулијанским ливадама и атаром. Ограђени део камењем где су некада чували ситну и крупну стоку. Прелепо место са доста лески. Постоји и легенда о Нерезињу. Њ О Òгњено бучје букова шума изнад села. Неки тврде да је место припадало некада Огњену, али пре ће бити да је добило назив по томе што је ту често прављен ћумур од буку, па је и огањ горел и по неколко дни. Ова шума је увелико исечена за вре- Бдење 178

179 ме Другог светског рата ( ), тако да су садашње букве уједначене у расту и релативно младе (50-60 година). Òградња ливаде, некад и њивице изнад сеоског гробља. Поуздано се зна, има и остатака, да су ту биле куће и да се једна махала некада тако звала. Последњи су се саселили Милошевићи, око године. Својим положајем, изгледом и видљивошћу плени, једно је од најлепших места у нивоу села. Òпштина шума изнад села ка планини. Како је то државна шума, назвали су је по општини као власнику. П Падина 1. назив махале; 2. њиве у нижем делу села; 3. пашњаци и ливаде изнад Вирова, кад се пође у планину. Тај део има мале падине и равнији део у односу на околину и успон. Парастура успон и стене у Подини, кад се иде у Црни врх из села. Петлòвци њиве, источни део атара села Лозана ка суседном селу Перишу. Петлòвица врх брда у потесу Петловаца. Петлòвачћи дел (ћ=к) зараван са ораницом. Петлòвачћи дол (ћ=к) удољица са ливадама у Петловцима Петлòвачки потòк поточић, место поред поточића. Петлòвачка рекà равнији и шири део око Петловачког потока који се улива у реку Турију. Петлòвачћи клàденац (ћ=к) извор. Песьк (Песàк) њиве и баште око Турије, некада конопљишта, близу Буњишта. Плòче камените плоче изнад Малог Јасења. Ту расте и дивља јагода. Плòчје пашњаци са камењаром изнад Големог камена. Пòдина северни део Ц. врха, велики успон. Сада све више обраста голет смреком. Пòглед пропланак, видиковац у планини. Под бучје део северне стране Ц. врха испод букове шуме. Под Бàрицу њиве. Под вòду ливаде испод кладенца у Петловачком долу. Под Лозàнсћи дел (ћ=к) ливаде и шума. Пода друм њиве испод друма на Росуљи. Бдење 179

180 Попòва Бàра њиве и ливаде, власништво лозанских попова. Попòва Росуља њива на Росуљи. Под клàденац баште испод Селског кладенца. Потòк 1. назив махале, њен синоним је и Топли дол и Длђи дол; 2. назив потока од којег настаје Змејевац. Прибуловац поток чији се хук често чује. Прелàз(и) прелаз преко јаруга и вододерина изнад Горуња Проструга постоје мала и голема у Огњином бучју; мали пашњаци где су овце у подне мужене, ако им је виме набрекло. Ту су и пладњевале. Под Голèми кàмен камењар и неприступачно земљиште испод Големог камена. Плàнина о.н. за део атара који се налази изнад села, ка планини. Р Равниште 1. равне њиве у потесу Вишевској реци; 2. пашњаци у планини у Ц. врху. Радиче(о)вац извор на међи Лозана и Периша у подножју Уланца. Рàдотин потòк поток и њиве око њега, граница између Лозана и суседног села са западне стране које се зове Гулијан. Раздòлци њиве и ливаде раздељене малим удолицама. Рàдуловац ливаде. Рàдулово кућни плац са воћњаком. Рàдулов трњàк место обрасло трњем изнад Радуловца. Рàдулов трљàк трљачиште и риљевина у планини где је сађено поврће. Рудина /Рудинà/Нà Рудин 1. Пут; 2. њиве и пашњаци на истоименом брду; 3. голина брда. Рàсовато мирò /нà Рудин/ - свето дрво мирò, које има две велике гране. Рàсовата вртàча вртача која има два крака, изгледа на расовачу. Редàк 1. назив махале; 2. њиве и неколико винограда. Рèдови стене, поређане једна изнад друге, као по неком реду. Рекà/Лозàнска рекà/ о.н. за цео део атара поред река. Бдење 180

181 Росуља 1. Пут; 2. најплодније њиве и имање Лозанаца сада. Некада је ту било шипражје, вододржљиво земљиште, са понеким храстом. Није се орало, јер је за рало то била тешка земља. Ту су некада живеле дивље свиње или нека друга дивљач. Ово би могло да буде до почетка XVIII века, како су ми рекли најстарији казивачи у селу. Рàнђелов ћичèр стене изнад Баре, у планини. С Сàвина вртàча вртача у планини, по Сави. Сàдина пашњаци добили назив по трави садини, ретко расте, висока, чланковита. Самàр - / горњи и долњи / - њиве и пашњаци, са нешто шуме, на површини двају брежуљака, један испод другог. Саравиловска воденица воденица, добила назив по фамилији Саравиловци. Самовириштàк барљиво место, са доста вирова где вода клија, има зуке траве. Сèлсћи(ћ=к) клàденац 1. Извор; 2. легендарно и заветно место Лозанаца. Око овог кладенца некада је било село Лозан; 3. место где се налази заветно дрво мирò, које чине, као целину 4 бреста (што је реткост да брест буде заветован). Селò 1. назив потеса; 2. назив за укупну локацију с. Лозана; 3. синонимни назив за махалу која још носи називе Улица и Сокак. Сèлска кућа назив за продавницу у центру села. Сокòвсће сливе шљивак. Скубеница пашњаци са травом садином коју стока радо пасе. Скок део пута за планину, када се прелази преко стена у виду степеница. Свињàрник место добило назив по томе што су ту чуване сеоске свиње. Сливе шљиваци испод кућа Цареваца, у центру села. Сљегàрник в. Шљегарник. Срèдњи вр један од врхова на Сврљишким планинама, између Ц. врха и Уланца. Сливице прелепо место у планини, пашњаци и ливаде. Има марица /џанарика/ шљива. Средорèк њиве између Манојличке реке и Турије. Бдење 181

182 Срèдња падина пашњаци. Срна падина стрма падина између Големог пута и потока Змејовца. Станисловица шума и пашњаци у источном делу атара села, потес Уланца план. Стàнојино њиве и ливаде, по Станоји, који је имао и митско веровање. Странà 1. страна брда према Перишу; 2. део брда кад се из Змејевца иде на Самар. Стрàжа зидине и видиковац у планини где је некад била граница са Турском. Стàнци поток преко којег се прелази за сеоско гробље. Настаје од Рајковског потока, а улива се у поток Прибуловац. Стàра повàта назив најстарије појате у Црном врху. Стòчно грòбиште сточно гробље. Стружиште порозни пашњаци у планини. Стубал 1. назив извора; 2. поток који тече од Селског кладенца. Симина ливàда ливада, добила назив по Сими. Стàнкове поткàпине поткапине у стени. Стојàнчов брв брвно. Верује се да су се до тог брвна наводили тенци или вампири тако што је пустано зрневље пасуља које је нечастива сила пратила, а онда полазила преко брвна и падала у реку чиме је скончавала, утопивши се. Т Тòдоров крс 1. заветно дрво мирò; 2. ливаде и ораница са истим називом. Тòдорово трње трњак у потесу Ивја. Ту обично везују црне крпице после 40 дан од смрти покојника. Трап врх брда са ливадама. Трапиње побрђе, неколико узвишица које чине целовито место. Трска ливаде поред реке Турије где расте широколисна оштра трава за коње. Трша сада букова млада шума која је цела била посечена истршено год. Тумиште ливаде поред реке Турије, које су често под водом ( поштуме ). Бдење 182

183 Тумја њивице између шумарака. Турија 1. река од које настаје С. Тимок; 2. место поред ове реке. То је за Лозанце главна река, на њој има највише воденица и прича о њима. Турска грòбишта 1. гробље, за које се верује да су се копали Турци који су умирали на путу за Истамбул, или су гинули од хајдучке руке на овом простору; 2. ливада и њиве, раније и засади винове лозе. Трибуловац три каскаде на потоку Прибуловцу, па се хук воде појачава као низ водопад. Ту људи прелазе поток. Тракурин(Трокурин) кàмен низбрдица где се котрља / тркољује / камење. Тричкова сèчина посечена шума. Турско гувно зараван у планини, на међи са Рињем. Трсилово трње ливаде настале тршењем и вађењем трња. Ћ Ћиселка (ћ=к) место где се одваја пута за Лозан од регионалног пута Сврљиг-Периш-Пирот. На том месту расте дивља кисела јабука. Ћичèр каменит део брда према Змејовцу. Ту постоји и Васкова дувка, улаз у пећину и Комин (отвор у стени кроз који је, по легенди, излазио дим кад је неки Васко ложио ватру са украденом сеоском лепотицом). Ту расте дрен, леска и друго шипражје што чини место тајновитим и за дечју игру и машту скровито и тајновито место. Ћућино шљивик и ливаде. У Увје/Убје/Улèје шумарци између којих су ливаде које неко риља и прави леје за бели или црни лук. Улàнац планински врх на Сврљишким планинама, најисточнији део атара према Перишу. Неколико уланчаних врхова чини целину, по чему је место и добило назив. Улица назив за махалу у центру села. Синоними су још: Селò и Сокàк. Ту се налази и сеоска утрина где стоји дрвени крст и сеоска зградица капела. У страну 1. страна брда изнад Змејевца; 2. страна брда изнад реке Турије. Бдење 183

184 Ф Х Ц Цàревска ливàда ливада и о.н. за ливаде изнад Петријиног кладенца. Цàревска вртàча вртача у планини, где су некада, по легенди, Царевци, једна лозанска фамилија, продавали су Рињцима. Со су доносили из Кусјака на Дунаву. ЦЕР 1. заветно место са заветним дрветом миром и каменим крстом; 2. ливаде и њивице око тог места где доминира мирò (церово дрво). Црквиште неколико места носе овај назив. Најпознатије и најзначајније је оно изнад Селског кладенца, где има и мирò. Црни брег назив брега без растиња. Црни вр главна планина и врх изнад села, висине 1270 м, други по висини на Сврљишким планинама (Зелени врх, 1334 м). Ч Чàршија кречњачка стена, упадљиво беле боје у односу на околину. Чòрбинска воденица воденица, последња на Турији. Чука 1. назив махале; 2. врх брда; 3. назив за стене у Вртачама. Чукљина вртàча вртача у којој има по ободима камених стена чука. Чуркало ливаде, често као да из њих се дими од магле (дим=чур). Чуљћиница 1. Ливаде; 2. плитка ораница; 3. некада место једне махале која се зове и Оградња. Назив Чуљћиница добијен по пастирској игри Чуља-чуљћа, а можда и по малим кућицама, шиљкама и колибама које су биле ниске и мале као да чуче. Чèбин дол долина и ливаде необичног изгледа. Бдење 184

185 Џ Џудино њиве, ливаде и појата по човеку који је много знао и правио чуда. Заменом ч у џ постао је Џуда. Џудино брàниште шума са малим пашњацима и путем. За ово место везују се различите приче о осењама и вампирима. Ту, ноћу, човека некаквò осèњи и он не зна куд иде, а дешавало се да кад човек наиђе са запрегом, стока се укопа, волòви само пријају на прљицу. Пред човèка излèзне некаквò куче. Он узне кàмен да га гàџа, али онò пòчне да ровò као детòнце. Ти пòјдеш кам детèто, а онò се пòчне смејè и сàмо се ребèче и некудè те заведè... Ш Шаи(ј)а њиве, равница елипсастог ( шајестог ) облика око Лозанског моста где настаје и почиње Сврљишки Тимок. Он настаје од трију река: Турије (Перишке) реке, Вишевске (Околишке) и Манојличке реке. На том месту, где је сада бетонски мост, није било никаквог моста до год. Онда је саграђен дрвени мост-ћуприја која је трајала преко 30 година. Некада су из Сврљига путем ишли левом обалом С. Тимока, који су газили 5-6 км низводно. Значи да садашњег изгледа моста и пута није био пре пола века, а тиме је округло-јајолико земљиште око река и могло да се назове Шаија. Шиља бàба (Шиљабаба) камен купастог облика, висине око 1,5 м висине. У вези с њим постоји легенда како се нека баба окаменила и како су од млека у дрвеним посудама постале паре бело злато. Шиљàти чичèр стена, окомак. Ширòка падина шира и пространија падина са ливадама и пашњацима. Шљежàрник пашњаци у планини са ниском и сочном травом погодном за испашу јагњади и шиљижета ( шиљежетија ). Шòпот извор. При пажљивом ослушкивању чује се шапат воде, мали мехурићи ваздуха се виде у води. Шкòла школа у центру села, подигнута 1930/31. године. Шумнати дел брег, дел обрастао ниским шумањем. Ту се увек осећа да ветар дува ( шуми ), по чему је и место добило назив. Некада је ту пролазио и царски друм. Бдење 185

186 Сматрао сам да су за овај рад занимљиви следећи подаци: А/ ПОВРШИНА сеоског атара износи хектара 11 ари и 21 м 2. Б/ НАДМОРСКЕ ВИСИНЕ неких топонима: Бàра (930 м), Вишевска рекà (496 м), Вирови (568 м), Голèми кàмен (970 м), Дубрàва (567 м), Зелèни вр (1334 м), Змèјовац (479 м), Ивје (625 м), Кòзило (609 м), Коњàрници (1206 м), Кршина (539 м), Петлòвци (579 м), Пòдина(Јàсење) (869 м), Селò (515 м), Срèдњи вр (1171 м), Станисловица (695 м), Студенàц (902 м), Турија (467 м), Улàнац (1194 м), Црни вр (1270 м). В/ МАХАЛЕ Махале села Лозана назване су према одговарајућем топониму и локацији коју заузимају. Има осам махала. То су: 1. Грмàжје /или Гàглово/ - према грмљу и глогу који ту расту, али и према топониму Грмање и Глог. Махалци се зову Гмажањи или Гаглочани. 2. Дел /Делчàњи/ - налази се на Делу, месту кад се из центра села иде путем низ Дел за у Реку. 3. Гòрња малà /Горњомалци/ - махала где живе Рајковци и Живковци, изнад школе, највиша махала. 4. Падина /Падинчањи/ - нижи део села на истоименом топониму Падина. 5. Селò (Улица, Сокàк, Цèнтар), /Уличањи/ - вероватно је за назив становника узет назив Улица. Остали називи махале су дошли касније, одражавајући положај махале у односу на друге. 6. Редàк /Редàчањи/ - по топониму Редак и по квалитету ораница са ситним камењем ( ретка земља ). 7. Тòпли дол (Длђи дол, Потòк) /Топлодòлци, Длгодòлци, Потòчањи/ - овде постоји извор Топли дол, два потока који формирају Змејовац, а све то доприноси да долина буде дуга. Тако су и адекватни називи дати као синоними за ову махалу. 8. Чука /Чукарци/ - према топониму Чука, брегу који се налази на источном делу села, као вис, утвђење, чука према истоку. (Наставак у следећем броју) Бдење 186

187 НАША ШТАМПА О БДЕЊУ Први број часописа Бдење добио је неслућену подршку у нашој културној јавности. О часопису су писали наши угледни листови: Политика, Експрес, Вечерње новости, Данас, Глас, Борба, Народне новине, Тимок и други. Појаву Бдења забележили су и електронски медији, а часопис је представљен и на књижевним трибинама у Сврљигу, Нишу и Књажевцу. Бдење 187

188 Бдење 188

189 Бдење 189