DOI: /PKJIF C УДК 94(497.11):929 Брлић, А.Т.

Transcript

1 DOI: /PKJIF C УДК 94(497.11):929 Брлић, А.Т. Андрија Торквато Брлић као издавач турских извора за српску историју * Рад је посвећен Андрији Торквату Брлићу и његовом пионирском раду на објављивању османских наративних извора за српску националну историју. Иако није знао османски турски језик, Брлић је српској историграфији подарио први, додуше посредни превод са немачког, одломака из дела класичних турских хроничара који садрже описе битке на Марици и Косовског боја. Iz vremena, kada je Andrija Torkvat Brlić ( ) boravio pedesetih godina XIX stoljeća u Beču, te poslije kod kuće u Brodu datira i njegova korespondencija s porodicom Dimitrija Atanaskovića, poznatog prevodioca zbirke fermana u prilog bоsanskih franjevacа, a u rečeno doba austrijskoga konsula u Sarajevu. U Brlićevom arhivu u Brodu n/s sačuvana je rukovijet pisama, što ih je Andriji Torkvatu Brliću pisala Atanaskovićeva kći Anka, zanimljiv tip Srpkinje onih dana, vrlo nalik po duševnom nastrojenju pjesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji i Dragi Dejanović. Poznanstvo se onda produžilo dopisivanjem još više kad je A. T. Brlić boravio pod apsolutizmom tako reći interniran u Brodu, pa dalje priopćena pisma podaju po koje zrnce i za njegov životopis, a ilustruju, dašto, uglavnim krug društva i ličnog života pisateljice samih pisama. Kako je Andrija Torkvat Brlić bio uvelike srbofil, razumljivo je i ovo njegovo drugovanje s oduševljenom srpskom nacionalistkinjom iz kuće inače austrijski korektnog konsula. Наведеним текстом почиње рад Јосипа Матасовића, посвећен занимљивом и романтичном пријатељству и преписци Анке Атанасковић, ћерке Димитрија Атанасковића, аустријског конзула у Сарајеву са Андријом Брлићем. 1 Као што се из горњег цитата може видети, овај прилог садржи извесне податке о веома занимљивој и до скорог времена недовољно Рад је настао у оквиру пројекта Министарства просвете и науке Републике Србије Српска нација интегративни и дезинтегративни процеси, Ев. бр Јоsip Mаtаsоvić, Nеkоlikо pisаmа Аnkе Аtаnаskоvićеvе, Nаrоdnа stаrinа, XXII, 1930,

2 102 Љиљана Чолић истраженој личности Андрије Торквата Брлића и породици из које је потекао, а којој Срби несумњиво дугују достојно поштовање, па и захвалност. Напоменимо само да је и Андријин отац, брoдски тргoвaц Игњaт Aлojзиje Брлић ( ), писaц илирскe грaмaтикe нa нeмaчкoм jeзику, биo члaн Српскoг Учeнoг Друштвa, на шта такође указује Матасовић, настављајући: Osim 3 pisma latinicom, sva su ostala pisana -irilicom i starim nevukovskim pravopisom. I Brlić је vоliо nаdаsvе ćirilicu, mаdа sе sаm u bеlеškаmа služiо lаtiničnim pismоm. Štaviše, on se iz Broda n/s deklarira kao Srbin izdavajući publikaciju Извори српске повјестнице из турскиjeх споменика. 2 На поменути прилог посвећен Андрији Брлићу, као и на интересовање које се у хрватској научној јавности, поготово у последње време појавило осврнућемо се касније, дајући простор пре свега кључној теми нашег рада. Српска се повјесница не може ни писати, ни објаснити без познања турскијех споменика које су по заповједи султановој у Цариграду и то обично сувремено биљелижи. Ево како су у њима списане двије велике српске несреће: на Марици и на Косову Сад кад је Црнога Ђорђа и Милоша Обреновића дјело барем од чести изравнало несреће Гребељановића (sic!) и срамоте Бранковића, могох почети ово издање са споменом нашијех пораза. Нека нам буду и убудуће науком да се не треба успавати, као што нам се на Марици догоди, ни прецијенити као што се пред битку на Косову учинило. Наша слава је тијеме пропала, а сада се таковијем начином и оно руши што је на развалинама нашега царства окрутнијем начином саградило се. Ја ћу и надаље српске споменике издавати које сам могао у туђих језицих наћи. Други свежчић се већ штампа. У Броду на Сави у Вељачи А.Т. Брлић Под звучним насловом Народу српском!,горе наведеним предговором, Андрија Торквато Брлић уводи читаоце у авантуру сусрета са турским наративним изворима за српску националну историју, неизбрисиво уписујући своје име као првог издавача ове врсте грађе у нашој историографији. 3 Први део предметног зборника, садржи преводе описа Битке на Марици из дела тројице чувених турских историографа Муле Мехмеда 2 Нав. дело, Quellen für serbische Geschichte aus türkischen Urkunden ins deutsche übertragen von Dr. Walter F. A. Behrnauer; Извори српске повјестнице из турскиjeх споменика на њемачко превео Валтер. Ф. А. Б ернауер, а у српско пренео и издао Андрија Торквато Брлић, Свез. I, Беч 1857.

3 Андрија Торквато Брлић као издавач турских извора за српску историју 103 Нешрија (? 1520), чија историја описује догађаје од године и самог настајања турске царевине, па до године, затим из приповести Идриса Битлисија (1450?-1520), високог државног чиновника и дипломате у турској царевини 4 и Хоџе Садедин ефендије (1536/ ), такође угледног и утицајног представника владајућег слоја, шејхулислама и учитеља султана Мурата III. Сва три поменута дела данас спадају у сам врх османске класичне књижевности. Историја Мехмеда Нешрија Cihannüma (Огледало света) после Андрије Т. Брлића привлачила је пажњу наших османиста и већ дуги низ година присутна је у српској историографији. Опсежна историјска приповест Идриса Битлисија, настала под насловом Heşt behişt (Осам рајева, прим Љ.Ч.) послужила је као основни извор Хоџи Садедину за његову историју Османског царства, познату под насловом Tac üt-tevarih (Круна историје). Поред упоредних превода на немачки и српски, поменуто дело Торкват Брлића садржи и преводно штиво, на османском језику, што је колико користан, толико и неуобичајен вид издавања турских наративних историјских извора, не само код нас, већ и шире. Штавише, сем што се ради о пионирском подухвату, куриозитет овог издања садржан је и у чињеници да је то у српској историографији једини објављени османски наративни извор који на увид пружа и изворни текст. Управо је то отворило могућност нашим османистима да се касније критички осврну на Брлићев превод. Међутим, морамо рећи да су строге критике којима је пропраћен њего пионирски рад у највећој мери неоправдане, јер је њихово исходиште последица аљкавости самог Бернауеровог превода са турског на немачки, а на који је Брлић силом прилика био упућен. У том смислу, логично би било критиковати његово евентуално недовољно познавање немачког језика, за шта, имајући у виду да се школовао у Бечу, апсолутно нема места. Сходно томе у свом прилогу Бој на Косову у историји Муле Мехмеда Нешрија, Глигорије Елезовић наглашава: Бернауеров превод на немачки на више места је нетачан и произвољан, док српски превод вреди само за невољу. 6 Но, још пре њега, Алексеј Олесницки објавио је рад посвећен турским изворима о Косовском боју у коме је, између осталог, исказао и свој суд о преводу Андрије Т. Брлића. 7 Попут Елезовићевог, и овај прилог 4 Idris Bidlisi, Hasht Bihisht. Topkapi Palace Library, MS Hazine no Sa d ud-din Efendi, Constantinople, A.H Глиша Елезовић, нав. дело, Браство, XXXI, Београд 1940, 6. 7 Алексеј Олесницки, Турски извори о Косовском боју Покушај критичке анализе њихова садржаја и узајамне консекутивне везе, Гласник Скопског научног друштва, књ. XIV, Скопље 1942,

4 104 Љиљана Чолић обилује критикама на рачун Брлићевог издања које, упркос видним недостацима, из више разлога сматрамо непримерено оштрим. У уводном делу своје расправе, Олесницки се позива на оцену родоначелника српске критичке мисли, владику Илариона Руварца који се, како стоји, тужио на недостатност превода због чега је више пута морао да неодлучно застане пред нејасношћу, разликама и несугласицама тих превода. 8 Упркос констатацији А. Олесницког да су турски наративни извори прожети верским фанатизмом и писани превасходно у религијске сврхе и са циљем јачања борбеног духа, да су дакле укратко речено, сумњиве веродостојности, аутор признаје да су старе турске хронике незаобилазни извор сазнања. То је свакако неоспорна чињеница, имајући у виду недостатак релевантних писаних трагова из времена пре половине петанестог века и успостављања стабилне бирократске праксе у османској држави, због чега су сами турски историчари у деветнаестом веку овај период назвали devre-i mechule (несазнатљиво доба, прим Љ.Ч). У вези са значајем турских хроника, Глигорије Елезовић оцењује: Да није било турских и уопште исламских хроничара и историописаца, о боју који се одиграли на Косову пољу 15. јуна године наше знање би било бескрајно мање но што сад о томе знамо. Неке фантастичне и нејасне појединости о томе пружале би нам једино наше народне песме, које исто тако не знам како би изгледале да није било турских описа тога догађаја (...) Бој на Косову био је велики турски ратни поход. Ulu gaza или sefer-i ekber називају Турци рат који предводи лично султан. Нешри га зове cihadu l- ekber, и како је у том боју први и последњи пут у турској историји погинуо и сам султан, тај рат је морао оставити дубок утисак на цео тадашњи турски народ. 9 Осврнувши се на анализу Алексеја Олесницког, Елезовић износи замерку што у свом детаљном критичком осврту није нашао за потребно да сем начелне оцене Брлићевог превода, подробно укаже на грешке и пропусте. За разлику од начелне расправе Олесницког, Глигорије Елезовић је дао свој превод одломка о Косовском боју из Нешријеве историје, уз врло исцрпне коментаре садржане у критичком апарату, што нам је омогућило да остваримо упоредни увид у обе преводне верзије Брлићев посредни и Елезовићев превод са османског, направљен такође на основу рукописа похрањеног у збирци некадашње дворске библиотеке у Бечу а који је објављен у склопу Бернауеровог и Брлићевог издања. 8 Нав. дело, 59; Иларион Руварац, О кнезу Лазару, Нови Сад 1887, 208, 282 и Глиша Елезовић, нав. дело, 4.

5 Андрија Торквато Брлић као издавач турских извора за српску историју 105 Елезовић је касније објавио и прилог Огледало света или историја Мехмеда Нешрија, 10 у којој је између осталих одломака који се односе на прошлост српског народа, дао и нешто измењен превод приповести о Косовском боју. С обзиром на то да је рађен на основу критичког издања Нешријевог дела, било је логично очекивати да овај каснији превод буде квалитетнији од претходног, рађеног на основу Бернауеровог преписа. Међутим, у првој верзији има више примера за формулације које су боље и примереније нашем језику. 11 Ово помињемо с превасходним циљем да нагласимо деликатност књижевног превођења дела из ранијих епоха код којих треба ускладити дух времена у коме су настала са духом језика у који се текст транспонује. Поред благонаклоног става због саме намере и мотива, то свакако треба да буде разлог и за избегавање непримерено строгих оцена према резултатима напора Андрије Брлића. Указаћемо на неколико конкретних, да их тако назовемо, оправдавајућих појединости везаних за Брлићева преводна решења која су уствари резултат Бернауеровог непознавања не само османског језика, већ и специфичних речи и појмова везаних за личности и народе који се помињу у приповести Мехмеда Нешрија. У поглављу посвећеном опису битке на Марици које претходи детаљној приповести о Косовском боју, изворни текст Sιrf sιndιğι ( српски пораз) Бернауер је исправно превео као die Niederlage der Serben, али на основу његове транслитерације Sirf Sindyghy, Андрија Брлић место страдања српске војске спомиње као топоним Сирф Синдиџи, дајући у загради тумачење пораз Србљах. 12 На истом месту, код Беранауера стоји да је султан Мурат након тријумфа, поред објеката у другим радовима, у местима Јени Шехир и Каплуџи саградио болнице (Krankenhaus). Без могућности критичке провере, овакав превод прихвата и Брлић, иако реч употребљена у турском тексту İmaret ( ) ) има значење јавна, добротворна кухиња, а не болница. У даљем казивању, на основу рукописа Историје Идриса Битлисија изворни текст, Бернауер преводи као serbichen Fürsten Destipot што Брлић прихвата, очигледно схвативши реч дестипот, како је погрешно забележена у турском рукопису, као лично име некаквог српског кнеза који се звао Дестипот. Ово је један од типичних показатеља да се само са знањем језика, а без познавања историјских чињеница, не може досегнути потребан ква- 10 Глиша Елезовић, Огледало света или историја Мехмеда Нешрија, САН, Зборник за источњачку грађу, Одељење друштвених наука, серија прва, књ. III, 1957, Више о томе у: Љиљана Чолић, Оријенталистичко дело Глише Елезовића, Београд-Приштина, 1996, Бернауер; Брлић, нав. дело, 4; 5.

6 106 Љиљана Чолић литет превода старих текстова. У каснијим поглављима, када се помиње кнез Лазар као serbichen Fürsten Destipot, Брлић раније пропусте неће поновити препознајући у речи Destipot титулу српског владара. 13 Не знајући да персијска реч tekur значи краљ направио је грешку истог типа преводећи. изворни текст (господар Филипоља, краљ...) као: Теккур филипопољски кнез, на основу немачке преводне верзије Tekkur Fürst von Philippopolis. 14 Посебно упечатљив промашај јесте превод именице владар; господар, у оригиналу hünkâr ( ) ) као Кончар, уз напомену да је то свагдашњи епитет Мурата I, како је иначе неисправно протумачено и у преводу на немачки језик. 15 Одељак о Косовском, боју који у оригиналу носи наслов (Прича о неверницима), на основу немачке формулацијие Stellung der Unglaubigen, Брлић, верно немачком тесту, дословно преводи као положај неверника. Код Глише Елезовића дат је наслов примерен оригиналу Приповест о неверницима. Но, упркос оштрим критикама Глигорија Елезовића, поредећи његов непосредан и Брлићев посредан превод, код Андрије Брлића наишли смо на извесне боље језичке формулације које су, како се може видети, превасходно резултат жеље Глише Елезовића да инстистирјући на што вернијој преводној варијанти у односу на изворник, демонстрира своје одлично познавање османског језика. Навешћемо неколико примера. Изворни текст сходно немачкој верзији Брлић саопштава као: Од љутине се разјарио, а Елезовић дословно: Подузела га је ватра. (Бернауер; Брлић 40;41, Елезовић 7). Османски идиом код Брлића гласи: Навукао сам зло на своју главу, док Елезовић преводи буквално као: Навукао сам себи беду купљену за паре. (Бернауер; Брлић 40; 41, Елезовић 7). У поглављу (Пиротски догађај) Брлић задржава немачку варијанту предметног топонима, дословно преузетог из оригиналног текста док Елезовић у самом уводу даје српски назив Пирот, да би касније такође неколико пута Пирот назвао Шехер Ћој, вероватно се прилагођавајући турској колоквијалној варијанти, што се у конкретном случају не би могло сматрати најбољим решењем. (Бернауер; Брлић 42; 43, Елезовић 9, 11, 13). Турску формулацију,, попут Бернауровог Lendes des Fürsten Lazar, Брлић преводи земља кнеза Лазара, док Елезовић, опет инсисти- 13 Нав. дело, Исто, 6; Khonkiar Murad s I. ausschliesslicher Beiname, Бернауер, 40. Брлић, 41.

7 Андрија Торквато Брлић као издавач турских извора за српску историју 107 рајући на несврсисходној доследности и уз позивање на изворни текст помиње земљу Лаза. (Бернауер; Брлић 42; 43, Елезовић 9, напомена 8). Руководећи се истим принципом текст Брлић преводи: У земљи кнеза Лазара су двије ријеке, док Елезовић, остајући доследан свом преводилачком маниру, а опет на штету стила па и разумевања, саопштава: У земљи Лаза има две воде (Брлић 43; Елезовић 9). Подвлачимо да је Глигорије Елезовић у својим бројним напоменама, поред стављања на увид латиничне транслитерације изворног османског текста указивао на мањкавости Бернауеровог превода, а тек спорадично на Брилићев. У сваком случају, набрајање свих разлика између два превода на српски језик, као и приличан број недоумица, нарочито у вези са идентификацијом личности и топонимима у великој мери би превазишло циљ нашег рада јер управо ови елементи указују на потребу објављивања нове критичке преводне варијанте која би разрешила сва постојећа питања. Стога још једном наглашавамо значај труда Андрије Торквата Брлића и похваљујемо храброст исказану његовим пионирским подухватом. С друге стране несумљиво завређује пажњу и питање разлога који су Брлића мотивисали да се посвети објављивању турских извора за српску националну историју. Прилично јасан одговор на то дао је сам Андрија Брлић у уводном слову које смо на почетку нашег рада цитирали. Ипак, понављамо: Нека нам буду и убудуће науком да се не треба успавати, као што нам се на Марици догоди, ни прецијенити као што се пред битку на Косову учинило. Наша слава је тијеме пропала, а сада се таковијем начином и оно руши што је на развалинама нашега царства окрутнијем начином саградило се. Да ли је употреба говора у првом лицу множине у тексту који се невосмислено односи на Србе само израз пијетета према народу коме етнички није припадао,и на које и чије је цартсво наводни Хрват Андрија Торквато Брлић мислио? У вези с тим, како смо такође раније навели, угледни хрватски историчар Јосип Матасовић признаје непобитну чињеницу. Brlić је vоliо nаdаsvе ćirilicu, mаdа sе sаm u bеlеškаmа služiо lаtiničnim pismоm. Štaviše, on se iz Broda n/s deklarira kao Srbin izdavajući publikaciju Извори српске повјестнице из турскиjeх споменика. 16 (Матасовић, 1930, 221) У раније поменутом прилогу, Неколико писама Анке Атанасковићеве, Јосип Матасовић је објавио интегралне садржине писама која је Анка Атанасковић упутила Брлићу у периоду од do године, дакле Јоsip Mаtаsоvić, Nеkоlikо pisаmа Аnkе Аtаnаskоvićеvе, Nаrоdnа stаrinа, XXII, 1930,

8 108 Љиљана Чолић кроз један дужи период. Њена писма исказују снажно патриотско осећање које с пуно полета и надахнућа исказује Андрији Брлићу као своме очигледно не само веома драгом и блиском пријатељу, већ и истомишљенику у исказаној љубави према српском народу, језику и традици. Тако јасни и недвосмислени изливи родољубља ретко се исказуу припадницима других народа, или се то чини на другачији начин. Поред онога што Андрија Торквато Брлић за самог себе каже и поред чињенице да је и његов отац Игњaт Aлojзиje Брлић, као члaн Српскoг Учeнoг Друштвa био у најмању руку србофил, што признаје и угледни хрватски историчар, поставља се логично питање не ради ли се ту о породици српског етничког порекла. Наше питање добија на тежини управо кроз сачувану кореспонденцију коју ћемо фрагментарно представити. У писму од 11. марта године, Анка Атанасковић из Трста одговара Брлићу на његова интересовања везана за тамошњу заступљеност и присуство српског живља: Ви питате драги Брлић је ли има овде у Трсту Србаља, а ја морам на жалост да вам одговорим: по имену јест, али по истини нема их него врло, врло мало имаду србска имена, јесу православни а стиде се њиховим језиком говорити, особито госпође и госпођице које су га тако занемариле да га скоро ни не знаду. Ми се јако ретко с ким, осим наших рођака састајемо, али кад год један од нас у ту прилику дође, ми их живо испсујемо. Еуген се бори као јунак за свој језик и своју народност. Њему се то сасвим чудно чини да имаде људи који се стиде онога с чим је он научен дичити се, а и мој брат Максим, премда такорећи житељ Тршћански, опет је остао Србин целом душом и боље нашим језиком говори, нек што сам ја мислила. 17 Ево још једног занимљивог фрагмента у коме госпођа Анка поверава своју родољубиву намеру у светлу наговештаја сукоба Срба са Турцима. Ја то само вама кажем у случају рата хоћу да пређем у Београд и да видам и чувам рањенике, будући да као женска и сирота нисам у стању другу услугу моме роду учинити. 18 У уводном делу поменутог рада, Матасовић наглашава: Vеlikа је štеtа štо svе dо dаnаs nеmаmо mоnоgrаfiјu о tаkо mаrkаntnој ličnоsti kо štо је biо Аndrја Tоrkvаtо Brlić. После више од осам деценија од ове констатације у издању Хрватског института за повијест објављена је монографија посвећена Брлићу. 19 Међутим, још пре појаве предмете књиге, Брлићу је посвећен научни скуп, одржан у Славонском Броду 14. студеног Исто, Исто. 19 Vlаstа Švоgеr, Idеаli, strаst i pоlitikа Živоt i dјеlо Аndriје Tоrkvаtа Brlićа, Hrvаtski institut zа pоviјеst, Zаgrеb 2012.

9 Андрија Торквато Брлић као издавач турских извора за српску историју 109 По нашем суду, растуће интересовање за личност и дело Андрије Торквата Брлића није остало без политизације, што ћемо покушати да поткрепимо одговараујћим чињеницама. Непосредно по појави монографије Власте Швогер, објављен је и приказ Винка Брешића који између осталог указује на најбитније биографске податке о Брлићу, а који потенцирају његово хрватско национално порекло и деловање у складу с тим. 20 Брешић наводи да је циљ Швогерове монографије посвећене Андрији Брлићу био да утврди важност pоlitičirа, publicistа, knjižеvnikа, јеzikоslоvcа, оdvјеtnikа i pustоlоvа kао јеdnе оd nајintrigаntniјih оsоbа hrtvаtskоg kulturnоg i pоlitičkоg živоtа 19. stоljеćа. Нажалост, непримерена политизација савремене историографијe понекад доводи до потискивања, па чак и негирања историјских чињеница. У извесној мери томе је и изложена Брлићева биографија Наиме, у предоченом животопису јавља се јасна тенденција да се потисне његова србофилска оријентација на коју је документовано указао Матасовић, а поготово прилично извесно српско етничко порекло. У том контексту треба свакако подвргнути дубокој сумњи тврдњу да је knjigа kојоm је Brlić kао prvi аutоr putеm prеvоdа nа јеdаn јužnоslоvеnski idiоm, јаvnоst u јužnоslаvеnskim zеmljаmа upоznао s оsmаnskim nаrаtivnim izvоrimа, uznеmirilа srpskе vlаsti, pа је zаbrаnjеnа. Iаkо nаmiјеnjеnа u prvоmе rеdu srpskоmе čitаtеljstvu kао pоukа dа sе nе trеbа uspаvаti, kао štо nаm sе nа Mаrici dоgоdi, ni prеciјеniti kао štо sе prеd bitku nа Kоsоvu učinilо, а што помиње Брешић у своме приказу, монографије о Андрији Брлићу. Да је предметна збирка Андрије Торквата Брлића била забрањена у Србији није нам познато, а у прилог нашој сумњи у вези с тим говори и садржина једног од писама Анке Атанасковић упућена Брлићу коју је објавио Јосип Матасовић. Наиме, у писму упућеном из Београда децембра године, госпођа Атанасковић између осталог каже: Prе nеkоg vrеmеnа mi је pisаlа mоја mаti dа ćеtе Vi imаti dоbrоtu zа mеnе sе zаuzеti dа mе knjеginjа srbskа uzmе u njеnо društvо, ili kаkо dа sе izrаzim, rеčјu, dа budеm pоrеd njе. Tо bi zаistа iz mnоgih uzrоkа bilо nајmiliје štо bi mi sе mоglо dоgоditi јеr vrlо žеlim оstаti u Srbiјi. 21 Ако узмемо у обзир чињеницу да је наводно забрањена Брлићева збирка докумената угледала светлост дана године, а да је поменуто писмо настало само четири године касније, зар би било логично да се од особе која се замерила српским властима и јавном мњењу очекује да 20 Vinkо Brеšić, Pоlitikа kао strаst, Mоnоgrаfiја о živоtu i dјеlu Аndriје Tоrkvаtа Brlićа, Viјеnаc, br. 485, 4. Listоpаdа Матасовић, 1930, 222.

10 110 Љиљана Чолић има било какав друштвени утицај, а поготово, макар и посредан, у самој владарској кући. С друге стране, саме чињенице из живота Андрије Торквата Брлића иду у прилог нашој претпоставци да је био етнички Србин. У свом приказу монографије Власте Швогер, посвећене Брлићу, сам Брешић помиње да она прво реконструира Андријин животни пут од дјетињства и јаког очевог утјецаја, преко гимназијских дана и и првог јављања у Даници. Подсетимо се да је Даница била српски књижевни часопис који је излазио је у Новом Саду од 20. фебруара до 20. августа 1872, с прекидом од августа до маја чији је издавач био Ђорђе Поповић. Познато је да је овај лист имао значајну улогу у окупљању и организовању Уједињене омладине српске и да су у њему сарађивали најугледнији српски нтелектуалци тога времена Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Јаков Игњатовић, Јован Илић, и др. Поред тога, како стоји у предоченој биографији, Андрија Брлић, је сарађивао и у српском листу Видовдан. Што се тиче његове књижевно издавачке делатности, такође преузимамо податак да је у Даници објавио седам еписких народних песама, а како наводи Брешић занимање за пријевод Ламартинова путописа ауторица образлаже описма српских земаља, што такођер стваља у контекст препородне идеологије. Занимњиво је поменути да је, како стоји, радио на уједињењу јужнословенских народа због чега је ступио и у тајну београдску организацију Пропаганда чији је главни циљ био слобођење Босне. Даље стоји да је покушао обновити новосадске Југословенске новине. Мноштво изнетих биографских података јасно указује на пансловенеку оријентацију Андрије Торквата Брлића, чиме се овде нећемо детаљније бавити. Међутим, оцену да је Brlić sliјеdiо pоlitiku kојu је prihvаtiо rеvоluciоnаrnе 1848, i brаniо hrvаtskе nаciоnаlnе intеrеsе s (јužnо)slаvеnskim rеlаciјаmа, sаglеdаvајući ih u širеm pоlitičkо-diplоmаtskоm kоntеkstu схватамо као жељу да се замагле његове несумњиве симпатије према српском народу коме је, као што имамо право да претпоставимо, врло вероватно и сам припадао. Љиљана Чолић Кључне речи: Андрија Брлић, историјски извори, историја српског народа

11 Андрија Торквато Брлић као издавач турских извора за српску историју 111 Ljiljana Čolić Andria Torkvato Brlic as a publisher of the Ottoman Turkish narrative sources for Serbian national history The study focuses on the activities of Andria Torkvato Brlic as a publisher of Ottoman Turkish narrative sources for Serbian national history. Although he did not know Ottoman Turkish language, in his intellectual engagement Mr. Brlic focused the greatest attention to the researches of Turkish (Ottoman) historical sources for Serbian national history. The lack of this knowledge he tried to compensate by using the German translation made by Walther Berhnauer. Apart from its presence in Serbian historiography, the work and efforts of Mr. Andria Torkvato Brlic with the aim to work on the awakening of the national consciousness and keeping cultural and spiritual identity of the Serbian people has not yet been recognized in the full measure. Moreover, in spite of the fact that he was a pionir in this field, his publication was lately strongly criticized.