ЖИВОТОПИС И ЗАБОРАВЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ ЗБИРКЕ ДАНИЦЕ ЗОРКЕ РАШКОВИЋ

Transcript

1 DOI: /PKJIF P УДК 929 Рашковић, Даница-Зорка ЖИВОТОПИС И ЗАБОРАВЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ ЗБИРКЕ ДАНИЦЕ ЗОРКЕ РАШКОВИЋ Циљ овога прилога је да представи мало познату, једну од првих београдских песникиња XIX века, Даницу-Зорку Рашковић ( ). Школована у београдским девојачким заводима, постала је учитељица и у раној младости је, што је било необично за девојке тога времена, у јавност изишла са неколико збирки песама. Прати се и њена трагична судбина, обележена дугом болешћу. Писала је, попут неких других савремених песникиња, пригодну поезију, и то у најранијој младости. Између своје седамнаесте и деветнаесте године издала је у Београду четири песничке збирке: Славопој (две збирке, 1866, 1867), Милосплет (1868), Тугоспев (1868). Последња књига Тугоспев, испевана као целовито дело, представља покушај стварања спева. У Славопоју прославља 50. годишњицу Кнежевине Србије ( ), слави династију Обреновића, посебно кнеза Михаила, Анку Обреновић и друге личности. Књижевна критика је преоштро судила поезији седамнаестогодишње песникиње (С. Новаковић, В. Јагић). Њена књижевна појава је ипак занимљива у српској поезији седамдесетих година XIX века јер је реч о једној од најстаријих београдских жена песникиња, којој је признат статус књижевнице (1884). О београдској песникињи Даници-Зорки Рашковићевој (око ), која је живела, писала и објављивала своје песничке збирке у времену када и њена старија и славнија савременица, Милица Стојадиновићева Српкиња ( ), 60-тих и 70-тих година XIX века, врло мало се писало. Док се о Милици Српкињи лепо и са разумевањем писало, нарочито у наше време, када су јој поновљено издана и сва дела, све што је написала, име Зоркино наводило се само у библиографијама, где су побројане књиге песама које је објавила и то би било готово све 1. Ниједан податак о њеном животу, ниједан помен њеног имена у књижевноисторијским 1 Стојан Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност , Београд 1869, бр.2993 и 3182; 2. Grupa autora, Bibliografija knjiga ženskih pisaca u Jugoslaviji, Beograd Zagreb Ljubljana 1936, s.61; 3. Kaталог књига на језицима југословенских народа , редактор Душица Стошић, (Народна библиотека С. Р. Србије) Београд 1973, бр Ниједна од наведених библиографија не наводи све њене песничке збирке, а веће библиотеке немају ни све њене књиге.

2 130 Ђорђе Перић студијама, ниједна валидна оцена њених песничких збирки у новијим истраживањима о српским песникињама XIX века. Интересовање за њу и њене заборављене песничке збирке побудио је оглед Жене у библиографији Стојана Новаковића 2 који је написала романсијерка Олга Срдановић-Бараћ. У том огледу о српским списатељкама и њиховим издатим књигама дала је поразну оцену: У целој Новаковићевој Библиографији, из временског раздобља од 1741 до 1867 године, односно: 126 година са близу 3300 библиографских јединица, ж е н е су се појавиле у свега тридесетини дела. То износи непуних један одсто њихова учешћа у српској издавачкој делатности 18. и 19. века. Постотак је упола мањи, ако се узму само књиге жена аутора. Ових шеснаест књига објавило је свега 9 жена, пошто се неке списатељке појављују са више дела. Број наших културних жена пионира још смањује чињеница да је једна од њих Енглескиња [Елодија Лотон-Мијатовић]. Од преосталих жена публициста шест су књижевнице у најужем смислу: Јевстахија от Арсић, појављује се 1814, 1816, Јулијана Радивојевићка рођ. Вијатовић (1829), Ана Обреновић (1836), Емилија Лазић (1845), Милица Стојадиновићева Српкиња (1850, 1855, 1861, 1862, 1869). Последње литерарно женско дело ове епохе од Данице-Зорке Рашковић јесте Славопој педесетогодишњој светковини (1866, 1867). Од ових седам жена једино је Милицу Стојадиновићеву Српкињу Скерлић унео у Историју књижевности... 3 Пошто је о свакој од наведених списатељки исписала понеки податак, дошла је и до песникиње Данице-Зорке Рашковић. Како није знала ниједан податак из њене биографије, осим да је Ужичанка и да је вероватно својтом везана за Шумадију, кратко се осврнула на њене збирке епских песама: Њене песме, да не употребим претенциозни израз: епопеја, пригодног карактера, написане доста нејасним стилом у националистичко-романтичарском духу преплићу реминисценције средњовековне историје, устанка и обреновићевског времена. 4 Ни доцније, у обимном прегледу женског песништва у дисертацији Стевана Радовановића Српске песникиње XIX века (Београд 1981), затим у књизи истог аутора О знаменитим Српкињама XIX века (Земун 2006), не наводи се ни њено име, нити наслови њених песничких збирки. Најзад, ни у антологији Српске песникиње од Јефимије до данас, који су уредили Ст. Радовановић и С. Радаковић, (Београд 1972), прва београдска песникиња Даница-Зорка Рашковићева није ни споменута. Узроци због чега се надвио потпун заборав над животом песникиње и над њеним песмама су разли- 2 Наведени оглед, Библиотекар 1962, бр.2, И у раду Једна масовна привредна манифестација жена Србије у XIX веку, Годишњак града Београда, књ.xiv, 1967, 332, само помиње песникињу заједно са другим београдским списатељкама. 3 Иста, наведени оглед, с Иста, наведени оглед, с. 132.

3 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 131 чити. Највећи лежи у њеном трагичном животу, у искривљеном схватању београдске чаршије о њеној поремећеној личности и у неразумевању њеног самоуког, али ипак задивљујућег песничког стварања. Да бисмо схватили њено православљем прожето родољубиво песништво, треба се осврнути на њен животопис, који је испитиван онолико колико су дозвољавали законом забрањени документи. Прилози биографији песникиње Данице-Зорке Рашковић: шта је познато о пореклу, њеном имену и презимену? Пре него што се упознамо са појединостима из живота заборављене песникиње Данице-Зорке Рашковић, треба објаснити њена два имена и њено презиме. Право јој је име Зорка, а друго име, Даница, она је усвојила као своје песничко име. 5 Презиме Рашковић које носи, веома је познато у српској историографији. Рашковићи су били бератлијски кнезови из Рашке (Старога Влаха), који су под турским игом владали у тој области од XV до XVIII века. Границе њихове кнежевине, по историчару М. Ристићу, биле су: између Ибра на истоку и Дрине на западу, Лима на југу и Ђетиње на северу, док су му у административно-политичком погледу припадали само крајеви око Сјенице, Нове Вароши, Прибоја, Ивањице и Студенице. Ова област је своје име Стари Влах добила тек по доласку Турака. Део данашње Рашке, Стари Влах је био колевка преднемањићке и немањићке Србије. 6 Из кнежевске куће Рашковића излазили су током векова најугледнији Срби: кнезови и војводе, владике и монаси, духовници и свештеници. Од тог огромног братства Рашковића потиче и песникиња Даница-Зорка Рашковићева, која представља и последњи изданак ове некад врло угледне кнежевске гране храбрих кнезова Рашковића. У Београду су током XIX века постојале д в е породице Рашковића. И оне су прилично угледне. Поред њих, значајне су још т р и гране замршеног и неиспитаног племенског стабла Рашковића (у Рашкој, Ћесарији и кнез Милошевој Србији), који су били бројни у прошлости, али ни до данас нису у потпуности испитани. 7 5 То је делимично објаснила шкртим записом о својој потреби да пише за српски род: Да и Србкиња има и у Србији, које иако нису савршено за то способне, за свој народ умно и јавно делати, а оно с топлим чувством и одушевљењем делати желе...та моја жеља и одушевљење, колико су жарка и велика била, подобна су била з в е з д и која је кроз густе облаке пролазити морала и тек да победоносно над њима лице укаже, а густ и велики облак онако је уморну стигне и силом је са својом црном завесом покрије, да се је чинило: неће ни изаћи. Смрт! 6 Милован Ристић, Стари Влах до ослобођења од Турака, Београд 1963, с.7. 7 М. Ристић, наведено дело.

4 132 Ђорђе Перић Од београдских Рашковића истиче се породица Михаила Рашковића ( ), професора Војне академије и члана Српског ученог друштва. Затим, Михаила А. Рашковића ( ), пензионисаног начелника поштанско-телеграфског одељења. И најзад, неиспитано потомство рашких кнежева Јована 8 и Максима 9 Рашковића, који су се у Првом српском устанку храбро борили против Турака. Више података остало је о кнезу Јовану, који је око године избегао из Србије и живео у Цариграду, где је и преминуо у 90. години живота. Мање је познато о војводи Максиму Рашковићу кога је дивно упесмио Симо Милутиновић Сарајлија у поглављу 56. Дивотник, чувеног спева Сербијанка (1825). 10 Он као да није био жив после 1825, јер у епској песми Бој на Кукутници постоје и ови стихови: Премину нам војвода Максиме / У питомој земљи Шумадији / Код лијепа мјеста Крагујевца / У малену селу Јаружици / И њему су ране додијале / којијех је јунак допануо / На ономе ломном Златибору / Муртеници и на Косатици. / Он погуби пет турских катила / Пет катила Бјелобрковића. 11 Ништа није записано о његовом потомству, сем да је имао једну ћерку. Обе гране два имењака Михаила Рашковића, почетком друге половине XIX века, налазимо у Београду. Ко су сви ови Рашковићи и у каквој родбинској вези је песникиња Даница-Зорка Рашковићева могла да буде са њима? [1] Старији Михаило Рашковић рођен је у Тителу 1827, преминуо у Београду 1872, по струци хемичар и технолог; професор Лицеја и Велике Школе, редовни члан Српског ученог друштва. Умро је рано, у 45 години живота. Кратко се наводи: није се женио. 12 Његов отац је као официр службовао по гарнизонима у Панчеву, Петроварадину, а 8 О Јовану Рашковићу записао је историчар Л. Арсенијевић-Баталака: У Јашу се и оженио; узео једну младу Гркињу, која је морала бити собна девојка какве фанариотске књагиње. Он је нешто и добио уз ту девојку, те је то трошио и тиме се китио да свуд може као књаз представити се. Умро у Цариграду око године у 90. години. (Историја српског устанка, Београд 1889, део други, с.519). Године међу пренумерантима на спев Сербијанка, Симо Милутиновић Сарајлија наводи: кнез старовлашки Јован Рашковић, госпоја кнегиња Александра Рашковићка и г. кнежевић Никола Јованов Рашковић. 9 Максим је у току Првог српског устанка учествовао као војвода рашких предела. После Другог српског устанка, кад су Рашка и Санџак потпали под Турке, он је царинар у царинарници Раму на Дунаву (1817). Потом, кнез Милош му је определио да живи на имању у селу Јаружицама, у Шумадији. Био је врло сиромашног стања и после не помиње се у документима. 10 С. М. Сарајлија, Сербијанка, приредио Д. Иванић, Београд 1993, с ; песма у 485 стихова. 11 В. Ст. Караџић, Српске народне пјесме, Беч 1862, књига четврта, бр С. Бојовић, Живот и дело српских научника, Београд, САНУ, 1996, с.66.

5 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 133 као пензионер живео у Тителу. 13 Ову грану Рашковића нисам могао да испитам до краја. [2] Другу грану Рашковића у Београду чине три лица: Михаило А. Рашковић, који је млађи од старијег имењака, па је у Србији ступио у службу доцније. И он се везује за Тител. У белешки о овим Рашковићима стоји: Госпођа Анка Рашковићка, свештеничка кћи, рођена у Тителу, између За време окупације ( ) имала је 54 године. Удала се за Михајла Рашковића, полицијског чиновника, који је био син ћерке Стевче Михаиловића и [његов] унук. Био је пре Првог светског рата управник казненог завода у Пожаревцу, управник вароши Београда. Мати се звала Еуфимија ( 1927), а супруга ( 1919). 14 Провером година у биографији ових Рашковића на сачуваном споменику на Новом Гробљу у Београду, могли су се исправити неки подаци: Михаило А. Рашковић ( ) 15, мајка Еуфимија ( ), супруга Анка ( 1926). Само, Еуфимија није била његова мајка, већ његове жене; њему је била ташта. О Михаиловој мајки записао је А. С. Јовановић: Михаило је унук другог заслужног Србина Стевче Михаиловића ( ) по кћери му Савки из првог брака, са ћерком Јакова [Мирјаном], по матери [Вишњи] брата Књаза Милоша Обреновића. 16 И овде је веза Тител, у који је Михаило А. Рашковић долазио да испроси своју будућу супругу, која је била прилично млађа, али се удала можда и на поверење Тителских Рашковића. Из тога се могло закључити да су старији и млађи Михаило Рашковић могли да буду у неком сродству, као стриц и синовац. Млађи Михаило стално истиче средње слово свог родитеља (А) да би се разликовао од старијег Михаила. 17 Његов отац и Михаило старији били би иста генерација. 13 А. С. Јовановић, Рашковићи, стара српска властела, Коло, 1902, IV / 1, с.2, наводи да му се отац звао Василије, капетан-аудитор у граничарском панчевачком пуку. То би значило да је Михаило, можда, рођен у Панчеву. 14 Споменица великих добротвора Београдског женског друштва и његових установа, Београд Михаило А. Рашковић се бавио превођењем криминалних романа. Од мађарског писца Емиле Габориа превео је три књиге, Тајанствени злочин, Београд 1887; Мали деда из Батињоле, Београд 1889 и Тровач, Београд Мењао је занимања; иза њега су остајале и неке афере, о којима је полемисао са противницима: Мој одговор на клевете, Београд [1908], стр А. С. Јовановић, наведена студија, с.8 9. По очевој линији Михаило А. Рашковић потиче, по истом аутору, од тзв. Шумадијских Рашковића у Сабанти: Рашко Рашковић је родио синове: Саву, Радослава и Симу. Дели-поп Сава Рашковић је деда Михаила А. Рашковића, чиновника војног министарства, по мушкој линији. Ту је ипак нека омашка: ниједан од поп Савиних синова нема име са почетним словом А, како се потписивао његов унук. 17 Његов отац могао би да буде Алекса Рашковић, који се наводи као подпомагатељ књижества србског у списку пренумераната књиге М. Д. Рашића, Космайка, Београд 1859, друго издање. Он је у Београду служио као књиговодитељ Одељенија Удовичког фонда. Посве скромно, али ипак платежно место. Па ипак, тај Алекса и жена му Сав-

6 134 Ђорђе Перић [3] После ових непотпуних, али и неопходних напомена, вратимо се песникињи Даници-Зорки Рашковић да бисмо некако утврдили њено порекло и њен род. А то је тешко. И поред славног порекла, песникиња не помиње ниједног свог претка од братства Рашковића. Не знамо ни ко су јој родитељи, ни ближи сродници. Једино што је с поносом истакла о свом пореклу то је да је она Ужичанка, унука вожда Коче. Није мислила на јунака Кочу Анђелковића ( 1788) који је у другој половини XVIII века онако храбро војевао са Турцима; други један вожд Коча из XVIII века био је од Рашковића. Звао се оборкнез Коста Рашковић, који је године упутио молбу руској царици Катарини II и Потемкину главном команданту руске војске у Влашкој, у којима моли за војну подршку и помоћ српском народу у Рашкој. На молбама, писаним фебруара 1784, потписан је обркнез Константин са другим кнезовима из Рашке. Молбу је однео у Русију други кнез Рашки, господин обркнез Симеон Рашковић. Титула обркнеза Симеона поред управног кнеза Константина Рашковића, по А. С. Јовановићу, даје се објаснити њиховим ближим сродством. Исти писац претпоставља везу: обркнез рашки Симеон обркнез Константин, а од њега води порекло војвода Максим Рашковић из Штиткова из Првог српског устанка. 18 Даљи пут до родитеља песникињиних остао је затамњен и неиспитан, јер је вожд Коча имао осим војводе Максима још деце. Једино што се зна јесте да су Рашковићи из Старог Влаха, за које је изнето да воде порекло од косовске властеле и неодређено: да им је племе из доба Немањића, од женске лозе имали кроз генерације својих предака султански берат као наследни управници Рашке, у XVI и XVII веку, а о немачким ратовима у XVII и XVIII веку ; кад настане расељавање тога краја многи од њих су прешли у Ћесарију и ступили у војне службе. Угледнији су добили и племићске титуле, па тако Стојан Новаковић мало са подсмехом песникињу ословљава са титулом племенита. Рашковићи су имали још две значајне одлике, сачуване од старине: славили су Свету Петку (14. октобра), па је и њој то била кућна слава, као што се види из њене песме посвећене светитељки. И друго, имали су свој грб, који је био отиснут на њиховом печату. Тај печат је снимио Валтазар Богишић када је боравио у Русији и снимак уступио А. С. Јовановићу, који га је објавио и описао у студији о Рашковићима. 19 ка, родитељи Михаила А. Рашковића нису сахрањени у Београду где и он, у породичној гробници, него негде другде. 18 Алекса С. Јовановић, Наведена студија, Коло, с.9 19 Опис: Нема датума, већи је од печата Правитељствујушчег Совјета. На ивицама његове доње половине кружи натпис: Общихь печать гербовь князей рассиіскихь. У средини печата је на повећем штиту тамна слика једноглава орла у полету. Штит придржавају на обе стране по један лав, притежући зубима крајеве траке о којој штит виси. Поврх

7 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 135 Да је она у младости прешла са родитељима из тадашње Ћесарије у Србију, види се из њене изјаве да је школе учила у Новом Саду. Као девојчица још у Новом Саду бавећи се, с увређеним чуством народног поноса и језика, заклела сам се да ћу у свом узрасту сенку ону која је на Србкиње у Србији пала, по могућству макар ме и живота стало! гледати да скинем... Пробуђена овако у мени света свест народна, положи тврд и необориви основ смелом кораку: народу делати! Као млада девојка она је већ у Београду, где почиње свој песнички рад. Песникиња Даница је једном приликом изјавила да је године имала 35 година, а то значи да је рођена године. И приликом сахране, на посмртном документу написано је да је умрла у 61. години децембра године; са грешком да је удова и непопуњеном рубриком: где је рођена. Тако смо у ситуацији да оперишемо само са тим једним податком и са запажањем: њене 4 књиге поезије издате 1866, 1867 и казују да се она са првом књигом појавила у 17. години! А да је свој песнички опус закључила у 19. години. Муњевит песнички ход, попут сјајне комете у пролећној ноћи. Књиге су тада биле ретке и скупе, штампарија је било мало, па су добро зарађивале; ко је младу девојку финансирао да оствари свој издавачки подвиг и поетски сан? Да забуна буде још већа, постоји податак да је извесна Д. Р. Српкиња у књижевном часопису Шумадинка за објавила две песме 20, онда када је Даница Рашковић, према изнесеном податку, имала годину-две. Дакле, није она. На крају изводимо закључак да песникиња није из фамилије млађег Михаила А. Рашковића, јер није сахрањена заједно са њим у његовој породичној гробници. Није она ближи род ни Михаила Рашковића старијег, јер се он није женио. Према томе, песникиња Зорка Рашковићева дошла је у Београд као девојчица од 10 до 12 година. Дође птиче, па се ту навиче, рекао би Бранко Радичевић. Она у својим песмама слави династију Обреновића, кнеза Милоша и кнеза Михаила, под којим је прослављено пет деценија постојања Кнежевине Србије ( ) у слободи. Нешто доцније, она ће у Београду, после бомбардовања и коначног ослобођења Србије одласком Турака из престолнице и других градова Србије (1867), дочекати и те дане, иако се о њеном животу није записало ништа, осим њеног имена на насловима и издањима њених књига. Десетогодишња / дванаестогодишња Зорка Рашковићева је сеобом из Новог Сада у Београд (око 1858/1860) наставила своје школовање у женским школама и пансионатима које је Београд већ тада имао. Године 1852/3. отворено је прво Заведеније за васпитање и изображавање женштита, на левкастом малом суду налакћена је јуначка мишица с голом сабљом у руци. Видети прилог бр Рђава утѣха човеку (Из Хервега), Шумадинака, 7, 1850, 25; и Съ Богомъ остай, (Споменъ сестре брату у Войводству), Шумадинка, 20, 1850, 77.

8 136 Ђорђе Перић ске деце, које су основали супрузи Клара и Леополд Шпачек; радило је све до године. Затим је отворен Девојачки васпитни завод, који је водила 1859 до 1862 Адела Церман ( ) са супругом Августом Церманом ( 1879 у Београду); по својој управитељки назван Церманкин завод. 21 Исте, године у Београду је отворен девојачки завод Марије Пулавске-Слотвинске ( 1893), супруге Т. Пулавског, чиновника француског конзулата у Цариграду; звали су га Тефиковичин Завод. Нешто касније, наводи се у Београду још неколико приватних девојачких завода са или без пансионата: Ланговичин Завод, Завод госпође Смутековице, а отвара приватну школу за више образовање женске деце и госпођица Марија Герије де Хот. Те године, започела је рад Виша женска школа (1863/4) којој је прва управитељка била, господична Екатерина Ђорђевићева, удата Миловук, лик из галерије најпознатијих Српкиња XIX века. 22 Своје образовање Зорка Рашковићева наставила је у Београду, у неком од наведених завода; није испитано у коме, ни колико година је у њему провела. Имала је средње образовање, јер се наводи да је била постављена за учитељицу. 23 Уследио је брзи престанак службе када се тешко разболела и због трајне болести није могла више да ради. У предговору своје прве песничке збирке Славопој, датираној у Београду 18. јулија 1866 год., о својој болести је записала: Смрт, која ме је зимус [зима 1865/66!] са својим леденим осмехом уцвелила и у унилост, дотле бодро срце, завила. Затим смртно боловање и смрт мога у цвету живота брата, кога сам пре два месеца изгубила, одузели су ми снагу духа и спремљеном за књигу материјалу, велики удар причинила. Следе издања четири књиге њених песама, 1866, 1867 и године, а потом се песникињи губи сваки траг у јавности. За дужи низ година о њој се ништа није могло сазнати. 24 Како и где је живела тих петнаест пуних година, није познато. Тек године о њој се појавила вест на страницама Србских новина у сталној, а незавидној 21 Милан П. Костић, Први женски завод у Београду, Годишњак Града Београда, IV... Церманкин завод је после прекида у Београду отворен у Бечу ( ). 22 Б. Ђ. Нушић, Из историје девојачких средњих школа, Дело, књ.59, 1911, Монографије ових женских школа још увек чекају своју архивску обраду и израду. 23 Приликом сакупљања пренумераната за своје две књиге Славопоја, срећемо и имена наставника и ученица Више женске школе: Персиде Пинтеровићеве, учитељке III разреда велике женске школе и многих ученица, н. п.: Драге Љочић, Катарине Цв. Рајовић, Неранџе Кујунџић, Софије Матић. Међу њима су и две ученице изван Србије: Зумбула Иванова, доцније управитељка Више женске школе у Софији, Смарагда Начевићева и Рајна Кесјакова, Бугарке. 24 Помен њеног имена донели су: Косара Цветковићева, Српске списатељице, Јавор, 44, 1891, с. 704; и календар Српкиња, за 1897, Панчево 1896, с.110 у општем именику Српкиња које су нешто писале. У оба извора о песникињи без иједног биографског податка.

9 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 137 рубрици: Полицијски гласник. Писано је о њој трипут: неучтиво, дрско, понижавајуће и подругљиво: [1] (Суманута) Даница Рашковић, бив(ша) учитељка, као суманута тумарала је које где по улицама, па је у том тумарању синоћ око 9 сати ушла у кућу Николе Стефановића овд(ашњег). 25 Овај не знајући ко је то што се тако лагано прикрада његовим собама и у каквој намери, потегне револвер и почне пуцати, давајући тиме знак за помоћ. У то је и патрола стигла, те Даницу привела полициској власти. Данас ће се извидети овај случај. 26 [2] (Заручници) Ноћас су доведени у главну полицију Даница-Зорка Рашковић и њен заручник, Коста Шиманац, амалин овд(ашњи). Даница је суманута, али по изгледу није много од ње утекао ни њен заручник Коста. Они су се нешто између себе препирали. Коста је позиваше да иде с њим, а она на то потегне ножем на њ. Из тога се извела свађа. Доведени су затим обоје у полицију. 27 [3] (Тражила преноћиште) Синоћ се пријавила дежурном члану Даница-Зорка Рашковић, па је тражила једну лепу и угодну собу за преноћиште. Пошто јој се не могаше по жељи учинити, то је пристала да у хапсу преноћи са осталим женскињама. 28 Даље се о њој и њеној судбини ништа више није чуло преко новина и неких других публикација. Из наведених белешки постало је јасно да је песникиња Даница-Зорка Рашковић умно оболела и да се о њеном трагичном животу може нешто више сазнати у болници за умоболне болеснике. Данас је то Болница за неуропсихијатријске болести др Лаза Лазаревић. Игром случаја, болница носи име нашег истакнутог приповедача и познатог лекара, који је био и савременик песникиње Данице-Зорке Рашковић. Даље трагање за биографијом наше песникиње иза решетака болнице за умоболне свело се на сазнање да се у штампи и јавним публикацијама оног доба о њој више неће моћи да нађе ниједан податак. Била је потребна архивска интервенција. Али како? После више година застоја и неуспеха дошло се неочекивано до резултата. Архивски подаци из протокола болесника који су лечени у болници за умоболне омогућили су, у кратком запису, да сазнамо наставак тужног живота српске песникиње Данице-Зорке Рашковић, после пријема у поменуту болницу и њен трагичан крај. Сачувано је више протокола Болнице за психијатријска и нервна оболења (доцније назване именом др Лаза Лазаревић, које носи и данас) и у њима се налази Главни регистар болесника. У првом Регистру 25 Никола Стефановић, трговац београдски и штампар песникињиних књига. 26 Србске новине, март, бр.51, 1884, с Србске новине, бр.55, 1884, с Србске новине, бр.57, 1884, с.273.

10 138 Ђорђе Перић ( ), који је састављен по имену, а не по презимену болесника, под бројем 27 налази се име песникиње Данице-Зорке Рашковићеве, учитељице примљене априла године. У облику питања и одговора, наводе се следећи подаци: Име: Учитељица Даница Зорка Рашковић Одакле: Из Београда Писмена: јесте. Брачно стање: није удата. Колико има година: 35. Кад је ступио у болницу: 12. априла године. Где је уписан у књигу: II, лист 125, бр.9 Је ли изашао из болнице, кад и како: умрла, 17. децембра Колико је времена провела у болници: година: 27 месеци:, дана: 24, свега дана: И у другим протоколима основни подаци су исти, вероватно преписивани из старијих, претходних регистара. Тако, постоји и Регистар болесника у ком је записано: Даница-Зорка Рашковића, из Београда, да се прими на лечење о трошку Санитетског фонда. 30 У последњем Регистру болесника године наводе се и неки нови подаци: Текући број целе године: 454 / 9. Дан улазка: 12. априла Име и презиме, године, стање и занимање болесника: Даница-Зорка Рашковић, 35 година, књижевница. Одакле је родом и кад је у том окружију гди је служио или се налазио, разболео се: Из Београда. Од какве је болести боловао: Mania religiosa, Paranoia. О чијем трошку: О трошку болничког фонда. Дан изласка: 17. XII Како је изашао: умрла. Колико је дана лежао у болницу: 27 година, 24 дана, свега дана. Приметба: У II од(ељењу), пресудом суда од 21. авг(уста) 1890, 57о Архив Србије (Железник), Болница за психијатријска и нервна оболења др Лаза Лазаревић, Главни регистар болесника , сигн. Г-222, Д, бр.27. Подразумева се да су подаци о смрти уписивани позније, на дан упокојења. 30 Архив Србије (Железник), Регистар болесника , Г-222 / 10, стр.28, година Архив Србије (Железник), Регистар болесника , Г-222 (3), књига 20. Пошто сам прошао регистре болесника дошла је забрана да се даље истражује тај фонд. Захваљујем вишој архивисткињи Архива Србије у Железнику, госпођи Анђи Ловрен,

11 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 139 После оних објављених белешки у Српским новинама о песникињи Даници-Зорки Рашковић, у рубрици Полицијски гласник, из марта године, већ у априлу она постаје болесница која је смештена у болницу за умоболне. Ту ће провести, под надзором лекара, пуних 27 година! 32 Лекарске комисије су покушале више пута да је одстране из болнице, долазило је чак и до суда, јер нису могли да наплате трошак око њеног лечења и издржавања. Ипак, она је остала у болници тако дуго, јер јој је признат статус [српске] књижевнице што су лекари најзад морали да прихвате. То је, заиста, необичан случај у нашој историји књижевно сти, посебно историји српске женске књижевности, који откривамо после толико година. Толико се могло, засад, сазнати о животопису Дани це-зорке Рашковић, заборављене српске и прве београдске песникиње, са жељом да се истраживања о тамним подацима из њене биографије још боље и документарније истраже. Објављене песничке збирке и прве негативне критике Песничке збирке Данице-Зорке Рашковић, које је она о свом трошку издала, наведене су и описане у књизи Стојана Новаковића Српска библијографија за новију књижевност (Београд 1869). Уз прве две књиге он је додао и неке своје напомене. Тај библиографски попис песникињиних књига изгледа овако: 1. Славопой педесето-годишньой светковини. Кньига периодична у песмама, у две свеске. I свезка. Спевала Даница З[орка] Рашковића. У Београду, Штампария Николе Стефановича, 1866, 16-на, 90 стр. V. ( До маја, био је у Србији закон по ком су се само периодичне књиге носиле бесплатно поштом што носи писма. Зато пише на овој књизи да је периодична. ) Напомена Стојана Новаковића. Збирка песама је, дакле, објављена пре маја месеца године 2. Славопой педесетогодишньой светковини. Кньига периодична у песмама, у две свеске. II свезка. Спевала Даница Зорка Рашковића. У Београду, у Штампаріи Николе Стефановића На 16-ни, II и 122 стр. и 6 стр. уписника. што се веома трудила да дођем до података које износим, док није стављена забрана на даља истраживања. 32 Покушао сам нешто да дознам у дирекцији Новог Гробља у Београду, из књиге где су уписани подаци о њеној смрти. Веома љубазна, историчарка уметности, госпођа Оља Милијановић дала је следеће податке: Даница Рашковић, умрла у 61-ој години, удова: датум сахране: 18. XII И усмено саопштење: гроб не постоји, преоран.

12 140 Ђорђе Перић (,Књига периодична је само лукавство и стоји написано зато да би се књига могла разашиљати поштом без плаћања. Примедба Стојана Новаковића) Милосплет од лиричних и епских песама разних наслова у 12 свезака. А. Босиляк. I свезка. [Од] Данице-Зорке Рашковића Ужичанке. У Београду, Штампарија Николе Стефановића 1868, 4. Тугоспѣв Данице Зор.-Рашковић. На смрт Михаила М. Обреновића III, княза србског погинувшег од разбойничке руке 29. мая 1868 године у Топчидерском Кошутняку. Београд, Шт. Државна штампарија, 1868, стр. [2] + VIII [4]; М8-на. 34 Прве две збирке песама песникиња је спевала у част 50-годишњице постојања Кнежевине Србије ( ) у слободи. У њој слави кнеза Милоша као ослободиоца Србије и кнеза Михаила, односно династију Обреновића која је српском народу донела ослобођење од дуге турске владавине. Обе књиге су испеване у српском епском десетерцу на већем броју страна: прва књига има 90, а друга 122 стране. То и издање старим правописом кад се већ усвајао нови, даје епском песничком делу Данице- Зорке Рашковић извесну развученост и монотонију, коју су запазили и критиковали њени први критичари. Први који је указао на њено епско песништво био је млади Стојан Новаковић, тада уредник књижевног часописа Вила, негативно, без трунке разумевања. Тако је, поред оних непотребних додатних примедби приликом изласка њене прве књиге Славопој и у непотписаној белешки у Вили, коју је уређивао, исписао и ову нотицу: Даница Зор. од Рашковића огласила је претплату на књигу у песмама. Књига ће бити од 6 7 таб(ака), а цена јој је 5 гр(оша) чарш(ијских) (50 новч.) и биће уз њу слика народне светковине у Топчидеру. По огласу се види да је цео посао, на жалост, дело женске сујете за коју је штета што је упутила баш на књижевно поље своју жртву. 35 Тако је изгледала оцена младог Ст. Новаковића, његово мишљење о првим већим покушајима женског ангажовања у српској књижевности, у српској престолници. 33 Гледајући са данашњег становишта пре бисмо то лукавство назвали поступком фине девојачке довитљивости. 34 Једини примерак ове књижице поседовала је Народна библиотека у Београду. Постојао је каталошки листић који је једнога дана скинут. На основу сигнатуре на њему проверио сам њено постојање, али је речено да није на месту. Овде наводим наслов према том каталошком листићу. Књига није пронађена, јер није ушла у најновију библиографију Народне библиотеке, у плавом повезу. 35 Вила, 12, 1866, с.196.

13 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 141 Године песникиња издаје и другу књигу Славопоја, што је уредник Виле, опет пропратио анонимном белешком: Г. Даница-Зорка Рашковићева, Ужичанка, унука вожда Коче позива и на другу свеску Славопоя педесето-годишньой светковини, причајући како се није уплашила од свију неповољности које јој пропратише прву свеску 36. Књига ће изнети 8 9 штампаних табака и цена је 15 гр. (40 новч). Новци се шаљу или њој, или Књижари В(елимира) Валожића или штампарији Н(иколе) Стефановића. Књига ће бити готова о Ђурђеву дне. 37 И овде се уредник иронично подсмехнуо том јаловом подухвату женске сујете. Вероватно је у разговору са својим књижевним пријатељем Митом Ракићем ( ) помало и оговарао и критизирао неискусну београдску песникињу и њене књиге поезије. То је подстакло М. Ракића да, годину дана касније, напише један критички осврт на све те ситне писце који се јављају са својим пригодним сочињенијама, који брзо хрле у мрак заборава. У свом огледу Да ли ће нестати народне поезије и зашто ће је нестати? он је писао: да је књижевност и писање књига у домену само писмених људи у Србији, односно: у нас ко пише, тај исти и чита ; трговци србијански ништа не читају; за сељаке знам да неће нико ни поменути. Остају, дакле, само књижевници. И додаје: Само ја кад се позивам на књижевнике и књиге њихове, не мислим ту Јеремију Караџића, Милоша Милисављевића, [књиге] Зорке племените Рашковићеве, ислужених правителствених словослагатеља, Сретена неког џандара, Оштрогледића и друге небројене кумпаније, који ће (се) сви тисућама показати 38 Још један подсмех! Стојану Новаковићу се издања песничких збирки младе песникиње Данице-Зорке Рашковићеве нису нимало допадала, мада је и његова супруга, Јела Кујунџић-Новаковић ( ) објављивала своје песме и народне умотворине, ван Виле у Новом Саду у помодарки Даници. 39 Он се постарао да књиге Зорке Рашковић пошаље на 36 Ст. Новаковић опет користи белешку о изласку друге књиге Славопоја да у јавности прикачи свој чичак на рачун песникиње: малу ироничну опаску; каже, да је чуо њена причања о негативној критици њене песничке збирке, али да се она није уплашила. Спремиће јој он још пелена. 37 Вила, 10, 1867, с Вила, 32, 1868, Стојан Новаковић је остао на становишту да жена не треба да се бави писањем и да је њена дужност да рађа децу и да буде добра домаћица и мајка. У Вили, часопису који је уређивао није објавио књижевне радове ниједне Српкиње. Штавише, прогонио их је својим негативним критикама, као што се види на примеру песникиње Данице-Зорке Рашковић. И не само ту. Приликом изласка песничке збирке Равијојле (Сомбор 1869) младе учитељице Софије Стефановић објавио је под псеудонимом Σίγμα један Dopis. U Biogradu, 22. siečnja 1869., у коме је осудио то женско издање као nesrećno preduzeće; pjesme vrednosti posve diletantske, ako nećemo reći nikakve, итд. Видети: Vienac, Zagreb,

14 142 Ђорђе Перић увид и Ватрославу Јагићу, истичући њу као песникињу чија је пригодна поезија без икакве вредности. Јагић је то епско дело у две књиге, Славопој, прегледао и објавио критику у којој је углавном са потцењивањем писао о песникињи и њеном делу. Ево, како је учени В. Јагић писао о њој и о новој појави савремених пригодних песника који су своје дуже песме испевавали у епском десетерцу: У нашем данашњем пјесништву још је једнако најпритежнија епска страна; око још увијек зуји жицом простонародних пјесама. Не спомињем тога као да би погрјешка била, што ја управо за крјепост држим, само кад би наши пјесници умјели тако пјевати духом народним: да пјесме своје у склад доведу и са захтјевима умјетности; али баш ово друго својство обично нашим пјесницима недостаје..пјевати н. п. живот избавитеља Србије у дугачкој пјесми, мјесто приповиједати га у хисторијској књизи то ми се чини да је дан данашњи голем анахронизам, и ја се код таких књига увијек опомињем на версифициране кронике средњега вијека...овакова су народна пјевања: Јуначки споменик, од великог војводе црногорскога М. Петровића, затим Српске јуначке пјесме, што их је спјевао П. Зорић, надаље књига под насловом Славопој педесето-годишњој светковини од Рашковићеве, Карађорђе у Старој Србији, од Л. Дугалића, затим Милош Обреновић или Ослобођење Србије, од Ст. Поповића, Бој под Висом, од Шиме Шугара из Далмације и од Ст. Љубише, Пјесма о пригоди разкривања споменика Јелачића бана, од Ј. Марића, итд. Код пјесама ове врсти може се мало не, као правило узети: да су тим боље, чим су краће; брзини, којом наше вријеме напријед лети, не доликује више оно прекомјерно развлачење, које су наши пјесници канда једино из народнијех пјесама научили И док се В. Јагић у свом критичком осврту само осврнуо на неке, углавном лоше покушаје писања епских пригодних песама у част владару Милошу Обреновићу, наводећи примере таквих књига и имена песника међу које ставља и Рашковићеву, друга критика му је нешто оштрија. Њу је пренео новосадски књижевни часопис Матица године не осећајући у Јагићевој критичкој ружи поенту њеног трна: обарање на такве појаве особито у с р п с к о ј књижевности. Из те критичке оцене вадимо следећи фрагмент: Зашто ти људи, питао би их човек, не пишу оно исто прозом? Може ли нас за празноћу мисли накнадити пуки народни метар и неколико из народне поезије узајмљених опште познатих фраза? У ту својту спадају песничка дела српске књижевности: као код Милоша Милисављевића Ратовање Руса и Турака у спеву Војевање Сардиније за ослобођење Италије г Овамо иде и од Саве Мартиновића Женидба Александра Александровића, о в а м о и: Славопој 3, 1869, s Новаковићеву критику Јагић је пренео у ијекавштину, па се може узети као заједничка критика против песникиња Српкиња. 40 В. Јагић, Глас из Хрватске о нашој најновијој књижевности, Матица, 12, 1867, 304.

15 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 143 педесетогодишњој светковини а то је књига периодична у песмама коју је спевала Даница Зорка Рашковића. И збиља, мора да је нашла многе похвале 41 кад се, ено, одважила на издавање епских и лиричких песама у 12 свезака под овим оригиналним насловом: Милосплет Данице Зорке Рашковића,Ужичанке! Чему има овако песништво које је горе од народнога, а нема ни једног атрибута поезије уметне? 42 И тако се тада најпознатији књижевни критичари српски и хрватски са својим критичарским жаокама и бодљикавим опаскама устремише на један издавачки подухват младе песникиње Данице-Зорке Рашковићеве, започет у седамнаестој, а завршен у деветнаестој години. Критике су биле површно исказана негативна мишљења без озбиљнијег приказа како њеног песничког опуса, тако и основних података о њеној личности. Песникиња није могла ништа да одговори својим критичарима, доцније славним књижевницима, јер у Вилу није имала приступа, а већ године она је носила клице тешког обољења које је с годинама узимало све већег маха. Потом, све је пало у заборав. Ка светлости једног трагичног живота и заборављеног песничког дела Наши стари критичари некада су поштовали правило књижевне критике које су сами овако формулисали: Праву вредност свакога књижевника дознајемо само тада, ако му не меримо и не оцењујемо књижеван рад према књижевним приликама у којима смо, него према књижевним приликама у којима је он живео и радио; дужност нам је и свој суд о књижевним радовима својих предака изрицати увек имајући на уму књижевне прилике њихова доба. (проф. Ђорђе Магарашевић, 1899). Ово, у суштини, књижевноисторијско правило треба да се има на уму и када је реч о песничким збиркама песникиње Данице-Зорке Рашковићеве. Не улазећи засад у оцене њеног песничког дела са предзнањем о њеном 41 Иронично интонирано! Ако је имао песникињине књиге у рукама, Јагић се могао уверити по броју пренумераната и местима где су њене књиге отишле да је она имала и извесног успеха: прве две књиге Славопоја распродате су претплаћеним лицима у 176 примерака, а усмено можда и нешто више; тираж је могао да буде најмање око 200 примерака. Песничка збирка Милосплет разаслата је пренумерантима чак у 362 примерка; тираж је могао да буде око 400 примерака. За оно доба био је то сасвим пристојан успех њених песничких збирки. Данас се поменуте три књиге једва могу наћи. Да их саставите, морате се обратити само највећим библиотекама: Универзитетској библиотеци Светозар Марковић и Народној библиотеци, обе у Београду. Један примерак треће књиге песама, Милоплет, сачуван је, занимљиво, чак у Библиотеци манастира Хиландара. 42 [В. Јагић], Plodovi književnosti hrvatsko-srbske od pošljednje dvie godine, Vienac 14, 1869, 270; Пренето у часопис Матица, 14, 1869,

16 144 Ђорђе Перић трагичном животу, укратко се треба осврнути на њене песничке збирке. То чиним и због недовољног простора за дуже, а потребне анализе њеног епског песничког дела. Остаје да се овлаш упознамо са садржином њених песама у збиркама симболично насловљеним Славопој (две књиге), Милопој и Тугоспев. Прве две књиге испеване су у римованом десетерцу, трећа је књига лирских песама и последња је на десетак страна испевана пригодна тужбалица поводом трагичне погибије кнеза Михаила Обреновића маја године у Кошутњаку. Збирка је изгубљена. Приказујући, најпре, њене лирске песме из песничке збирке Милоспев види се да су у њој заступљене углавном пригодне песме у славу светих личности које је поштовала. По самим насловима тих песама запажа се да су песме посвећене православним светитељима које је поштовала. А наслови су ови: Богоматери (1867), Св. Параскеви (1867), две песме Св. Андрији Првозваном (1866), Светом Сави (1867), дужа песма Свети отац Николаје (1867). Посебно треба истаћи и њену дужу песму Србска Слава (1865) у којој се опева значај славе за Србе и српски народ. Озбиљност и православни дух ових песама поштован је и међу монасима манастира Хиландара, који су ову књигу поезије једне српске песникиње, као монашку духовну литературу, сачували у библиотеци нашег манастира на Светој Гори. 43 Песничке збирке њених епских песама, Славопој, испеване у десетерцима, обележавале су несвакидашњу светковину: пет деценија српског народа и Кнежевине Србије у слободи ( ). Ко је био пет векова у турском ропству, па се ослободио и поживео пет деценија у слободи, морао је осетити велико усхићење том променом у којој су Срби постали независна држава. Та слобода, независност, прекид дугог ропства, утицали су на сваког појединца, па и на родољупку и песникињу Даницу-Зорку Рашковић да својим песништвом дâ видан допринос народном одушевљењу и клицању слободи, певајући о славним ликовима из прошлости који су се за њу борили, давши и своје животе. Данас је та свечаност до те мере заборављена да се не зна ни да је одржана. Овај еп нас подсећа данас на постојање једне заборављене српске свечаности. Славопој је изашао у две књиге неједнаке вредности. Осам наестогодишња песникиња је навела да је грозничаво радила на томе да оне угледају светлост дана, још недотеране и за штампу потпуно спремне, јер је од последица тешке болести осећала да јој се одузима снага духа. Те књиге нису за брзо читање, оне траже времена да би се ухватила основна идеја и разлози песникињиног певања. А то постоји. 43 Збирка лирских духовних песама Милосплет оглашена је такође у књижевном часопису Вила (24, 1868, 570) када је изашла; овог пута без Новаковићевих ироничних коментара.

17 Животопис и заборављене песничке збирке Данице Зорке Рашковић 145 У првој књизи је изнесено и у десетерац уобличено сȃмо прослављање педесетогодишњег јубилеја Кнежевине Србије у слободи, са уводном песмом: Молитва Христу за српски род. Затим се обраћа стихованим похвалама личностима из владајуће династије Обреновића, кнезу Михаилу, кнегињи Јулији Хуњади Обреновић. Ту помиње и Анку Обреновић, којој упућује и биране стихове: Звезда није ко звезда небесна / но у стасу, лицу, цвет љиљана / и књижевства србског мила весна / Јефремова дична ћерца Ана / Светла грана од Обреновића. Даље, описује свечаност и окупљени народ, препевава у десетерцу целу беседу кнеза Михаила изговорену на свечаностима у Топчидеру, па тако и митрополитов говор. На крају наводи и наслове родољубивих и патриотских песама са почетним стиховима, које је маса народа певала у част владара и отаџбине и извојеване слободе; међу њима: Господар Михајло, кад ћемо на војну, / С нама је Бог, с нама је Србија, / Ево деснице верне, браћа се рукују мила, / У бој, у бој ког слава крепи, / Сабљо моја димискијо, / Цар везира на диван позива, и друге. Цела књига је апотеоза Српству, српској земљи, отачаству и српском народу. Друга књига Славопоја оставља бољи утисак; она се може читати и као посебна целина. Песникиња јој на једном месту бојажљиво даје, рекло би се тачно име: Милошијада. И она је издата у хитњи. Кад се обележе стихови, види се да је цела епска песма испевана у 2306 стихова. Прави мали еп. Тематски је подељена у три дела: Први део се односи на песнички увод у који нас води Поезија, пратећи и опевајући римованим десетерцима-дистисима цео еп. Ту је, најпре, пригодни део у коме се размењују свечани говори и здравице за српски род, актуелног владара кнеза Михаила, његовог сарадника Јована Мариновића и народних првака. Други, историјски део, описује борбу за слободу Српства, почевши од времена цара Душана, опевајући српске владаре: цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана као оснивача Београда и њихову борбу против турског надирања на Балкан; а затим настаје петовековно турско ропство. Кратко опева неуспешне српске устанке против Турака, вожда Коче и Карађорђа, да би се најдуже задржала на личности ослободиоца Србије, кнеза Милоша Обреновића. Песникиња, која кроз цео еп узима плашт Поезије, највише се задржава опевајући поједине тренутке и догађаје из живота кнеза Милоша (Таковски устанак, избор вође, опроштај од кнегиње Љубице и ћерчице Петрије) у његовој одлучној борби за слободу Србије. Цео тај средњи део епа Поезија својим речима преноси на певање и казивање Гуслара окупљеном народу. Трећи део епа Поезија посвећује кнезу Михаилу, актуелном владару на челу Србије, па и на челу ове свечаности у Топчидеру, који као народни владар води коло и води Српство ка основном циљу: потпуном

18 146 Ђорђе Перић ослобођењу свих Срба. Еп се завршава са годином и бомбардовањем Београда као и политичким ставовима европских земаља према Србији: критикује се Аустрија, хвали се Енглеска, а похваљује највећи српски пријатељ Русија и православна Грчка. Избор и повод њеном певању имао је смисла; друго је питање како је она приступила обради тог свечаног јубилеја, и колико је смогла снаге да га поетским украсима што боље обради. Критичари С. Новаковић и В. Јагић негирали су и једно и друго. И треће, што је перо узела жена, којој је место у кући, где треба да рађа децу и да се не бави књигом. Њена тешка болест, наступила рано и трајала дуго, није јој дозвољавала да у својим књигама нешто поправи, уведе ред, јасније истакне свој песнички таленат, дуже ствара и боље се изрази, да остави више података о себи. Ђорђе Перић Кључне речи: Жене песници, Славопој, Кнез Михаило, Анка Обреновић, Стојан Новаковић, Ватрослав Јагић, пригодна поезија Đorđe Perić The Life and Forgotten Poetry Collections of Danica-Zorka Rašković The paper discusses a little-known Serbian poetess from the second half of the 19 th century, Danica-Zorka Rašković ( ). Based on archival research and a lot of new information, it also features her compiled biography. All her poetical works which she wrote between ages 17 and 19 are presented in the text. They include: Eulogy (Slavopoj, two collections, 1866, 1867), Euphony (Milosplet, 1868) and Elegy (Tugospev, 1868). The last book, Elegy, composed as an integral work, is an attempt at writing an epic. Eulogy celebrates the 50 th anniversary of the Principality of Serbia ( ), glorifies the Obrenović dynasty, especially Prince Mihailo, Anka Obrenović and other persons. Literary criticism judged the seventeen-year-old poetess work too harshly (S. Novaković, V. Jagić). However, her appearance on the 1870s Serbian literary scene is interesting, because she is one of the oldest Belgrade poetesses.