КОМПОЗИТОР И ЊЕГОВО ОКРУЖЕЊЕ

Transcript

1 МУЗИКОЛОШКИ ИНСТИТУТ С А Н У МАТИЦА СРПСКА АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ НОВИ САД Међународни научни скуп КОМПОЗИТОР И ЊЕГОВО ОКРУЖЕЊЕ Поводом два јубилеја 175-годишњице КОРНЕЛИЈА СТАНКОВИЋА 150-годишњице СТЕВАНА СТОЈАНОВИЋА МОКРАЊЦА новембар А П С Т Р А К Т И Београд Нови Сад

2 OРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР академик Димитрије СТЕФАНОВИЋ, председник Организационог одбора, Београд академик Дејан ДЕСПИЋ, секретар Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, Београд др Даница ПЕТРОВИЋ, директор Музиколошког института САНУ, Београд др Катарина ТОМАШЕВИЋ, Београд др Герда ВОЛФРАМ, Беч мр Богдан ЂАКОВИЋ, Нови Сад др Марина РИЦАРЕВ, Тел-Авив координатор, Марта ТИШМА, Матица српска, Нови Сад Организовање овог научног скупа финансијски су помогли: Министарство за науку и заштиту животне средине Републике Србије и Секретаријат за науку Покрајине Војводине

3 др Агапиа Баларева, Институт за уметност и музику, БАН, Софија О МУЗИЧКОЈ КУЛТУРИ СРБА И БУГАРА ИЗМЕЂУ И ГОДИНЕ Изабрани период од око сто година музичке културе Срба и Бугара био је врло динамичан и оптерећен процесима који ће значајно одредити чак и њихову будућност. Много је сличности у историји обе нације, Срба и Бугара. Једно заједничко искуство је и дужа владавина Турака у њиховим земљама, за Бугаре од до 1878, а за Србе од 1459 до Покрет хајдука постојао је код оба народа и борио се против турске репресије. Обе нације, односно земље, учествовале су у Првом светском рату. Био је период када је Србија делимично била део Аустрије, или неки други када је била као земља вазал Турске империје ( ); у неким другим периодима Србија је била независна краљевина. Све ове различите политичке ситуације као и статус земље имали су велки утицај на музичку културу. Друга значајна компонента је стварање градова Балкана који су имали, услед историјских услова, већ тада космополитски карактер. Источно православна вера обе нације је још један заједнички чинилац културе. У наведеном периоду постојала су три типа музичке културе: фолклор, црквено појање и музика урбане средине у настајању. Српски композитори Корнелије Станковић ( ) и Стеван Мокрањац ( ), и бугарски композитор Добри Христов ( ) учинили су значајан допринос музичкој култури својих земаља К. Станковић, Ст. Мокрањац, и Д. Христов били су три високо образована музичара у највећим центрима тадашње Европе. Поред приметног успеха који су задобили у местима студирања, желели су да се врате и допринесу стварању националне културе својих земаља. Имали су различите активности, као диригенти или педагози, музички теоретичари, фолклористи и записивачи народних песама. Типично за све њих је интерсовање за народне песме. Српски и бугарски композитори нису били изузетак у то време, обраћајући се народној песми, када су већ формирани национални стилови и основа за њихово постојање. Овакав проце се већ био одиграо у другим срединама, односно нацијама и земљама. Новоформирани хорови у обема земљама радили су са ентузијазмом. Штавише, публика је показивала интересовање и разумевање за ове активности. Како су хорови имали тада неколико улога, били су и најпогоднији медији за представљање новостворене музике. Међу њима најпознатије је Београдско певачко друштво, иначе веома успешно у популаризацији Мокрањчевог дела у вишсе европских држава. У подизању нивоа музике заслужни су били и руски као и чешки музичари, како у Србији, тако и у Бугарској. Корнелије Станковић пише најчешће за глас и клавир, а и само клавирска дела. У српску музичку праксу је увео клавирску музику.

4 Мокрањчев таленат је недвосмислено доказан са његових петнаест Руковети, неке од њих су потпурии народних песама, док су друге носиле карактер рапсодија. У роковођењу хором Београдског певачког друства, Мокрањац је такође доказао посебну вештину и у дириговању па је значајно подигао ниво извођења, певања, овог аматерског хора, на професионални. Добри Христов започиње каријеру писањем сплетова, а касније усмерава рад према прерастању материјала народне песме у читаву хорску композицију. Његова креативност се разбуктала у двадесетим годинама прошлога века. Сва три композитора била су активна и у другим жанровима, вокалним и инструменталним, али су вокалне композиције остале носиоци дистинктивности и симбола њиховог рада. Ова три композитора су се такође окренула писању духовне музике, нечему сто вишеструко уједињује њихове нације и што је допринело патриотском замаху. Сва тројица су прилагодила црквено појање које се тако удаљило, одвојило, од Византијске традиције а према националним карактеристикама ( српско народно црквено појање, бугарско појање ). Сваки од њих написао је Литургију по Светом Јовану Златоустом и доста других црквених песама. Добри Христов је као и Стеван Мокрањац оставио посебан, колико и значајан, траг својим стварањем у својом музичкоим културом. Многи композитори, чак и данас, иду њиховим стопама на различите начине. Да би се јасније оцртао нихов рад у својој укупности треба свакако додати, уз претходне информације, и њихов допринос музичкој теорији (Д. Христов, Ритмичке основе фолклорне музике, 1913; Техничка структура бугарске народне музике, 1928; Ст. Мокрањац, Осмогласник/Октоих, 1908). Руковети Мокрањца као и песме Христова део су стандардних хорских концертних програма у српској, односно бугарској, хорској музици. Њихов рад је био уважаван и од савременика због стварне вредности коју је носио, па је зато Ст. Мокрањац био изабран за дописног члана Српске краљевске академије у Београду, док је Христов постао дописни члан Бугарске академије наука. мр Александар Васић Музиколошки институт САНУ, Београд КОМПОЗИТОР И КРИТИКА: ЗНАЧАЈ «СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ГЛАСНИКА» ( ) У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ МУЗИКЕ Свако уметничко стваралаштво настаје у одређеној историјској ситуацији, у специфичној друштвеној и културној средини. За музичког историчара посебно су значајна питања критичке рецепције музичких дела, односно интеракције између композитора и критике. Историја музичке критике, есејистике и периодике дуго није била наглашенија истраживачка преокупација српске музикологије. Једна од најмлађих националних хуманистичких наука, српска наука о музици дуго се, све до деведесетих година XX века, првенствено бавила анализом и вредновањем композиторских остварења домаћих стваралаца.

5 Један од најзначајнијих часописа у историји српске књижевности, «Српски књижевни гласник» ( , ), одиграо је изузетно значајну улогу и у историји српске музике и музичке критике. У недостатку континуиране музичке периодике «СКГ» је, уз дневни лист «Политика», био централно музичко гласило у међуратном раздобљу. «Гласник» је објавио близу осам стотина чланака о музици, на око страница. Па ипак, као једно од најмаркантнијих достигнућа српске грађанске културе, «Гласник» је у комунистичко време дуго био потиснут као књижевноисторијска и музичкоисторијска тема и чињеница. Речит је податак да у домаћој музичкој лексикографији о њему нису написане посебне одреднице. У овом тексту пружа се синтетичка слика «Гласникове» музикографије: преглед, типологија и основне карактеристике свих музикографских врста (критике, есеји, студије, полемике, некролози, белешке), одлике поступка «Гласникових» критичара, њихови естетички и идеолошки назори, питања ванмузичких тенденција и др. «СКГ» је све до тридесетих година био у паралелном ходу с тенденцијама у српској музици. Захваљујући својим стручним увидима представљао је снажан ауторитет за српске композиторе. Међутим, у тренутку када се формирао тзв. интернационални објективистички стил, «Гласник» је заузео конзервативнији став и прешао у улогу уздржаног регистратора нових уметничких концепција. др Герда Волфрам Аустријска академија наука, Беч ВЕЛЕСОВО ПРОУЧАВАЊЕ СТРУКТУРЕ СРПСКОГ ОСМОГЛАСНИКА У ЗАПИСИМА СТЕВАНА МОКРАЊЦА Егон Велес је примио одштампан Октоих Стевана Ст. Мокрањца године од српског свештеника у Бечу. Док је проучавао мелодије приметио је да се у свакој групи химни јављају поново уочљиве мелодијске формуле, у сличном, истом или више варираном облику. Ово запажање му је омогућило да настави проучавање и разумевање настајања, не само српског појања (мелодија) из Осмогласника, већ и пронципе настајања (компоновања) византијских химни. Показаћу, у свом раду, како је Велес отворио пут разумевању мелодијског обликовања, кројења, у Православној химнологији и како је отворио могућности бројних даљих истраживања. Милена Врбашки Галерија Матице српске, Нови Сад ПОРТРЕТ ПРИЈАТЕЉА И/ИЛИ ПОРТРЕТ УМЕТНИКА: КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ У ЛИКОВНОМ СТВАРАЛАШТВУ СТЕВАНА ТОДОРОВИЋА

6 Полазећи од чоњенице да је доба романтизма у српској култури прва права модерна епоха, рад истражује тачке у којима се преплићу биографије и стваралаштво сликара Стевана Тодоровића (Нови Сад, 1832 Београд, 1925) и композитора Корнелија Станковића (Будим, ). Вршњаци и школске колеге, обојица имају посебни значај за уметничко сазревање и израз другога. Тодоровић као талентовани вокалиста-аматер пева на Станковићевим концертима, а Станковић, будући да станују заједно, позира Тодоровићу као бесплатни модел. Путем анализе композиције и симболичког садржаја, односно контекста у којем се Станковић представља у Тодоровићевим делима илуструју се лични мотиви аутора, као и тежња младе друштвене заједнице да створи и има сопствене културне хероје. Процес се одвија упоредо са остварењем национално-политичких тежњи, крунисаних признавањем српске државне независности на Берлинском конгресу године. др Ранка Гашић Институт за савремену историју, Београд СРЕДЊЕЕВРОПСКИ УТИЦАЈИ НА КУЛТУРУ БЕОГРАДА ( ) Традиционалне везе између средњеевропског и балканског простора. Културне институције у земљи и на немачком говорном подручју које су креирале културне везе и утицаје. Знаменити уметници из Немачке и Аустрије и траг који су оставили за собом у Београду. Утицај експресионизма на нашу уметност у међуратном периоду. др Драгослав Девић Факултет музичке уметности, Београд СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ И Ф О Н О Г Р А Ф У раду се говори о Мокрањчевој делатности екстерног, а затим дописног члана Српске краљевске академије наука у Београду. У релативно кратком временском периоду око десетак година- његовог учешћа у раду Академијиног Етнографског одбора (задуженог и за издавање Зборника српских народних песама), видећемо Мокрањчев допринос и пророчанско наслућивање даљег развоја науке о народној музици у Србији. Његов укупан плодоносан мелографски и истраживачки ангажман на пољу науке о фолклорној музици, почетком двадесетог века, дакле, на утемељењу тзв. компаративне музикологије у Европи Мокрањац у нас и свом добу постаје јединствен корифеј српске етномузикологије. мр Богдан ЂАКОВИЋ Академија уметности, Нови Сад

7 СРПСКА ПЕВАЧКА ФЕДЕРАЦИЈА У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА И КАНАДИ ( ) Успешан модел живе националне музичке традиције Укупан увид у уметности хорског певања српске дијаспоре у Сједињеним америчким државама и Канади осветљава једну старомодну, добро чувану, традицију патријархалног урбаног модела, као сасвим функционалну у својој новој просторно-временској средини. Хорови културних друштава који су организовани у Српску певачку федерацију од године успели су да одрже континуитет извођења и развијања народне, патриотске и црквене хорске музике. Владимир Лугоња водио је ово удружење тридесет година ( ) и био његова најзначајнија фигура, док су многобројни хорови били учлањени, а њихове активности биле спровођене кроз ову јединствену српску организацију. Активности удружења била су такмичења, мајсторске радионице, концерти и црквене службе, као и штампање нота заједно са одржавањем богате нототеке, као и сакупљање новца за стипендије. Тако је српски хорско-извођачки музички живот цветао на Северноамеричком континенту у току читавог прошлог века. На почетку рада хорске федерације, хорови су узимали имена значајних српских композитора, светитеља или песника. Диригенти хорова били су аматери, свештеници или наставници. Хорски репертоар чинили су аранжмани народних, црквених и патриотских песама, замрзнути у моделу деветнаестог века. Сплет је сматран врхунцем програма ових ансамбала, а он је једноставна форма ланца, извесне рапсодичности, и лаганих аранжмана народних напева. Углавном су извођени српски композитори из деветнаестог и са почетка двадесетог века, из старог краја (Корнелије Станковић, Стеван Ст. Мокрањац, Јосиф Маринковић, Владимир Ђорђевић, Тихомир Остојић, Пера Илић, Алекса Шантић, Марко Тајчевић). Поред њих и мања група композитора рођених у Северној Америци играла је значајну улогу у програмима и историји овог српског музичког удужења (Адам Н. Поповић, Драги Цуцуљевић, протојереј Милан Марковина, Никола Ресановић). Најпопуларнији композитор овог српског удружења био је Љубомир Бошњаковић ( ), чија се музика, читав a capella хорски опус, налази у власништву Српске певачке федерације. Као стални композитор ове организације, иако је живео у Југославији, Бошњаковић је систематски аранжирао многобројне мелодије у хорске сплетове из српских крајева некадашње Југославије (Херцеговине, Босне, Лике, Боке Которске, Војводине, јужне Србије). Тако је и сам постао уметнички синоним ових хорова. Остварујући основне културно религијске циљеве очувања традиције кроз уметност хорског певања, певачка друштва и њихови певачи испунили су своју историјску мисију. Предраг ЂОКОВИЋ, црквени музичар и диригент Богословија Св. Арсеније, Сремски Карловци АКАДЕМСКИ МУЗИЧАР У СЛУЖБИ ЛИТУРГИЈСКЕ МУЗИКЕ

8 Сагледан је лик академског музичара у својству црквеног диригента у српској цркви данас. Анализиран је пут који, у специфичним условима средине, треба да пређе образовани музичар да би од црквеног диригента по позиву узрастао до аутентичног црквеног музичара који у потпуности познаје захтеве богослужбене музике, схвата естетику духовне музике и кадар је да је преноси на друге. др Ђорђе С. Костић Балканолошки институт САНУ, Београд ЈАВНО И ПРИВАТНО КОД СТАНКОВИЋА И МОКРАЊЦА На основу преписке и путописних бележака Корнелија Станковића и Стевана Мокрањца испитује се однос јавног и приватног у њиховим животима. Пажња је у раду посвећена односу друштва према Станковићу и Мокрањцу, али је истовремено испитиван и њихов приватни став према окружењу. Разматра се колико су музичари своје приватне жеље, амбиције и надања, успели да реализују у јавним делатностима. Сукоб јавног и приватног у животима Станковића и Мокрањца. др Валбурга Личауер Музиколошки институт Аустријске академије наука, Беч ШУБЕРТОВЕ КОМПОЗИЦИЈЕ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ Шуберт је написао много музике за свој круг пријатеља. Ово се односи на већину његових игара, многе вишегласне хорске песме, неколико клавирских дуета, који су били коришћени као пригодна и музика за забаве. Овај рад има за циљ да истакне шта је овим жанровима заједничко, и како је буржоаска средина непосредно утицала на његов рад. др Хелмут Лос Музиколошки институт, Универзитет у Лајпцигу СРПСКИ СТУДЕНТИ НА КОНЗЕРВАТОРИЈУМУ У ЛАЈПЦИГУ ПРЕ ГОДИНЕ У Лајпциг је пре године на студије музике дошао велики број студената. О њима се у Немачкој мало зна. Поставља се питање шта је то што је студенте привукло да дођу у Лајпциг и од каквог је значаја за њих био Конзерваторијум у Лајпцигу. Додуше, још пре оснивања Конзерваторијума у Лајпцигу било је и других специфичних места за музичко образовање, пошто су пре тога музичари у Европи највећим делом долазили из црквене службе, али у својој самосталности од цркве и двора као и захваљујући свом харизматичном

9 оснивачу Феликсу Менделсону и пре но што је изузетан музички живот у Лајпцигу доспео у други план, стекао је овај Конзерваторијум у најкраћем року светску славу као примерна установа за нови грађански музички живот. Посећеност студената била је изванредна. др Светлана Максимовић композитор, Торонто Београд КОМПОЗИТОР И ЊЕГОВО ОКРУЖЕЊЕ на трагу хуманизма без идеологије У овом тексту покушаћу да анализирам и представим шта се мења у композиторовом односу према компоновању и музици услед промене средине. Шта остаје непромењено? Разматрање полази од личности композитора преко стила и технике до односа према публици (слушаоцу). Измењен однос композитора према публици кроз ослушкивање њених реакција изазива промену свести о публици. У својој средини сматрамо да познајемо публику и то је садржај свести о публици. Укратко, публика је веома слична нама. Са новом средином ова ситуација се компликује; сличности је знатно мање или је нема. Композитор ипак има један ослонац, значајну компоненту сталности: философију компоновања. Она често остаје непромењена. др Соња Маринковић Факултет музичке уметности, Београд МОКРАЊЧЕВ ДОПРИНОС РАЗВОЈУ МУЗИЧКОГ ШКОЛСТВА У СРБИЈИ У Мокрањчевој разноврсној делатности педагошки ангажман има врло значајно место. Био је један од оснивача и дугогодишњи директор прве специјализоване школе, Српске музичке школе у Београду, и у њој наставник теоријских предмета, али и наставник појања у богословији и музике у гимназији. Визионар у овој области, дао је допринос не само својим изузетним организаторским способностима, већ и поставкама педагошких принципа на којима се потом равијало српско музичко школство. У раду ће бити указано на све ове аспекте Мокрањчеве делатности у светлу актуелних истраживања у овој области. мр Биљана Милановић Музиколошки институт САНУ, Београд ДОСАДАШЊИ МУЗИКОЛОШКИ ДИСКУРСИ О НАЦИОНАЛНОЈ ИДЕНТИФИКАЦИЈИ МОКРАЊЧЕВОГ СТВАРАЛАШТВА

10 Tекст указује на различите дискурсе о Мокрањчевом замишљању националног колективитета. Истиче се да, парадоксално, они никада нису били поткрепљивани детаљним разматрањем композиторовог односа према етничким и националним идентификацијама његовог доба, што се и у студиозним и посвећеним проучавањима естетских димензија композиторове комуникације са музичким фолклором осећало као карика која недостаје. Преиспитују се и поједине стереотипне представе које су бројни аутори користили у дефинисању националног, српског и/или југословенског идентитета Мокрањчевог стваралаштва. др Надежда Мосусова Музиколошки институт САНУ, Београд СТУДИЈЕ СРПСКИХ КОМПОЗИТОРА ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Српски студенти музике 19. века кретали су се углавном у миљеу немачко-аустријске тонске уметности, похађајући у претпрошлом столећу конзерваторијуме у Минхену, Бечу, Будимпешти или Прагу. Увид у њихово школовање даје занимљиву слику, не само културних прилика током усавршавања ових младих људи на високим музичким школама, већ и њихове рецепције свега што их је током студија окружавало. др Ајван Муди Музички факултет, Нови универзитет у Лисабону НЕМАЧКА У РУСИЈИ: АСПЕКТИ ИНТЕРАКЦИЈЕ НЕМАЧКЕ И РУСКЕ КУЛТУРЕ У ДЕЛУ АЛФРЕДА ШНИТКЕА Алфред Шнитке ( ), иако је технички био руски композитор, једнако је Немац као и Рус у смислу националности, чак је и његово музичко образовање започело у Бечу. Од првих музичких искустава па до опере, написане на немачки текст Historia von D. Johan Fausten (Прича Д. Јохана Фаустa) и представљене премијерно у Хамбургу 1995, културна амбивалентност нешто што многи композитори бившег Совјетског Савеза деле као искуство, а које долази рођењем или усвајањем, посебно у условима изабране емиграције показало се као извор једне богате стваралачке инспирације у току читавог Шниткеовог живота. У овом раду показаћу краћи преглед разграњавања, проширивања, тог аспекта двојног извора у комплексној уметничкој личности А. Шниткеа. др Снежана Николајевић Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац ВИЗУЕЛИЗАЦИЈА МОКРАЊЧЕВЕ МУЗИКЕ КАО ВИД УНАПРЕЂЕЊА ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

11 Визуелизација музике спада међу најделикатнијe теме и поступке у телевизијском простору. Однос између музике и слике може се обухватити и објаснити разним типовима феноменолошког пресликавања и структуралне трансформације тумачећи оба принципа у њиховом егзактном и слободном виду. Аудитивни и визуелни ток као делови структуре сваког телевизијског музичког остварења, организовани су по тим принципима посредством хомологих елемената или метафоричких скупова. Партитура, као заједнички именитељ оба структурална дела, може се посматрати као језгро сличности или матрица на основу које се ти елементи и скупови дефинишу. У архиву београдске Телевизије композиције Стевана Мокрањца забележене су на два начина. У првој групи се налазе снимци разних интерпретација Мокрањчеве музике у разним просторима, у различито време и у разноликим ситуацијама. Процес пресликавања и транспозиције аудитивног плана у визуелни заснован је на хомологим елементима. Структура композиције је у ствари основа визуелног плана. У овом случају извођење музике се може посматрати као догађај. Друга група, много занимљивија за развој телевизијске комуникације, садржи остварења чији визуелни план представља субјективну, индивидуалну интерпретацију музичке суштине. Реч је ту о доживљају музике. Године Телевизија Београд је предузела капиталан подухват у визуелизацији музике: снимила је све Мокрањчеве Руковети и његово Опело. Руковети се састоје од народних напева које је Мокрањац забележио и проучавао кроз свој мелографски рад. Аутори Гордана Ђурђевић као уредник и Славољуб Стефановић - Раваси као редитељ - покушали су да изразе садржај музике кроз визуелне метафоричке сетове засноване на географским, етнографским и историјским асоцијацијама из крајева у којима је Мокрањац снимао напеве за своје Руковети. Опело је, пак, добило своју визуелну транспозицију кроз причу која је снимљена у манстиру Старо Нагоричане, близу Куманова. То су били први велики пројекти Телевизије Београд на плану визуелизације засноване на метафоричким сетовима и, у исто време, то је био пут као споту у оквиру класичне музике. мр Весна Пено Музиколошки институт САНУ, Београд Oрганизационо разбијеној, територијално нецеловитој Српској цркви, под искушењима која су задирала у саме канонске основе њеног устројства, није ни могло бити услова за унапређење богослужења и појачке уметности. Написи у црквеној и другој периодици из пера Мокрањчевих савременика непосредно говоре о томе како се појачка пракса одвијала и који су били горући проблеми са којима су се суочавали како појци и учитељи појања, тако и ђаци клирикалних школа. Нарочито су драгоцена сведочанства о рецепцији Мокрањчеве делатности на пољу црквеног појања, посебно његовог ангажовања у настави Богословији Светог Саве и мелографског рада.

12 мр Валентина Радоман Академија уметности, Нови Сад КОЛОНИЈАЛНО VERSUS КОЛОНИЗОВАНО - ИДЕОЛОШКИ КОНТЕКСТ СРПСКЕ МУЗИКЕ С ПОЧЕТКА 20. ВЕКА. Случај "импресионистичких" композиција Милоја Милојевића Формалистичком анализом одређених композиција Петра Коњовића ( ), Милоја Милојевића ( ), Стевана Христица ( ) и других српских музичких стваралаца, рођених крајем 19. или почетком 20. века, могуће је уочити сличност са опусом Клода Дебисија, уз запажање да је "дебисијевски импресионизам" ипак претрпео знатне трансформације у делима српских аутора. Разлози тог преображаја могу се осветлити специфичним тумачењем формалистичке анализе које нуди постколонијална теорија. Наиме, индикативно је да целокупна француска уметност с краја 19. и почетка 20. века (па и импресионистичка) обилује траговима империјалне идеологије (што није необично с обзиром на чињеницу да је Француска, уз Велику Британију, у поменутом периоду била водећа светска империја. На који начин су "империјалне одлике" француског импресионизма могле да буду прихваћене у једној култури каква је била српска култура почетком 20. века, развијана у тек ослобођеној колонији обележеној вишевековним искуством маргинализованог Другог и снажним замахом постколонијалног национализма питање је на које ћемо у овом тексту покушати да одговоримо и то разматрањем одабраних опуса Милоја Милојевића, једног од најистакнутијих српских композитора прве половине 20. века. др Марина Павловна Рахманова Музеј «Глинка», Москва КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ И РУСИЈА 1. Корнелије Станковић у Бечу. Његови односи са протојерејем руске цркве при амбасади у Бечу, оцем Михаилом Рајевским, и познатим славенофилом из Москве Иваном Аксаковим. Станковићеве црквене композиције у кореспонденцији између Аксакова и Рајевског. 2. Новопронађени рукописи Корнелија Станковића (Српски црквени модуси гласови) у Архиву принца Одојевског у Москви. Станковићеви аранжмани српског појања у репертоару Московског синодалног хора од до године. 3. Славенофил нове генерације управитељ-диригент Синодалног хора, Степан Смоленски, његова путовања у Србију у годинама после 1880, после и око1900. Његови истраживачки походи на Свету Гору са жељом да открије заједничку основу древних словенских црквених мелодија појања (руског, српског, бугарског).

13 др Марина Рицарев Универзитет Бар-Илан, Израел ЈЕДНА ЛИЧНОСТ И ВИШЕ ИДЕНТИТЕТА ЕМИГРАНТА КОМПОЗИТОРА ЈОСИФА БРАНДАНАШВИЛИЈА Овај рад бави се креативном путањом Јосифа Барданашвилија (рођеног у Грузији, 1948), а која траје скоро три деценије и може се поделити на живот у родној земљи и земљи исељења, по преласку у Израел Рад је усредсређен на креативну трансформацију: како су се композиторов национални и музички идентитет изменили, шта су претходно, а шта касније биле стимулације за рад, и какав стилски преокрет се догодио. Главни и водећи мотив мог разматрања је питање, врло суптилно, јеврејског идентитета као и музичког израза овога идентитета. Јеврејски идентитет се преплиће са идентитетом друштва-земље домаћина и поседује мноштво нијанси из разних земаља, генерација и друштвених слојева; треба додати да се идентитеи разликују у испољавању између Дијаспоре и Израелаца. Тако, у случају Баранданашвилија имамо седмоструко представљање: јеврејско, грузијско, руско, пре доласка у Израел (рођен у јеврејској породици у совјетској Русији, где је урбана култура била повезана са метрополама Русије), па потом инверзију сваког од три представљања после доласка, и коначно срећемо његов израелски идентитет. Премда је јеврејски идентитет у оси овакве личности, он се ипак трансформисао из потиснутог у добродошао. Каприциозни карактер муза и инспирације, међутим, непредвидиво реагује. Потиснута осећања јеврејства генерисала су посебну тензију његовог уметничког израза у Грузији, док прихваћени (одомаћени) оквири размишљања подстицаног јеврејства угрожавају моћ инспирације и, готово доводе до губитка интензитета, наводе композитора на другачија унутарња трагања. Приступ нечијем тридесетогодишњем раду мора имати историјски карактер, па ипак, важно је раздвојити промене узроковане са где од оних узрокованих са када. Нова епоха, такмичење са новим генерацијама, технологијом итд. несумњво утичу на тако динамичну личност каква је Бранданашвилијева. Разматрање одражавања - рефлектовања свих ових фактора у његовој музици велики је изазов овога рада. др Кети Роману Музички факултет, Универзитет у Атини ПОДРЖАВАЊЕ ИСФАБРИКОВАНЕ СЛАВЕ У овом раду разматра се питање експлоатације музике у политичке сврхе, усредсређен на музику извођену после пада Хунте у Атини године. Два главна тренда у музици коју су Грци одређеног порекла, буржоаског, повезивали са повратком демократије, били су авангардна музика Ксенакиса, Јаниса Кристу, Теодора Антониу и др. и популарни ораторијуми и

14 циклуси песама Микиса Теодоракиса и домаћих, добро примљених, мање успешних имитатора. Оба тренда су била великодушно издржавана (финансијски помогнута) и добро примана у тим различитим, али не и потпуно подељеним, друштвеним миљеима. Концерти Микиса Теодоракис по повратку из егзила, на стадионима и великим отвореним просторима, са невероватно великим утицајем на масе потпуно захваћене учешћем, служили су као модел политичким партијама у њиховом почетничком антагонизму. Концерти на отвореном, врло популарни, коришћени су за ширење идеологија и политичких програма међу људе, за подстицање ентузијазма, привлачење и умножавање гласача. Композитори нису били само финансијски подржавани већ и тражени па и фабриковани. Уз помоћ медија и читаву машинерију политичке пропаганде, подржани комерцијалном злоупотребом прилика од стране музичких конзерваторијума, произведен је значајан број неталентованих звезда. Ова ситуација је водила све брже до снижавања музичког сензибилитета публике и снижавања очекивања или захтева за квалитетом. Тиме је знатно ослабљена музичка култура. др Бубно Тамаш црквени музичар и диригент, Будимпешта МАЂАРСКИ ТЕКСТОВИ У СЛОВЕНСКИМ МЕЛОДИЈАМА? Двеста година старо питање у музичкој пракси мађарске грчко-католичке литургије Зна се да је Мађара, византијско (грчко)-католичких хришћана живело средином 18. века у Мукачевској епархији. Ови људи, веома склони певању, желели су да певају литургију на свом матерњем језику. Зна се да су волели, тада добро познате, словенске мелодије и зато нису желели да их замене. Од тада су многи музичари (припадници ове грчко-католичке цркве Боксај, Легеза, Петрашевић, Челењи) покушавали да нађу решење проблема које би задовољило оба захтева. Ипак, треба знати да су мелодије словенске литургије настајале са словенским језиком и текстовима; конструкције, декламација, наглашавање из мађарског језика тешко су се могли уклапати у ове мелодије и проналажење решења било је отежано. Било је у томе доста сличности са ситуацијом коју су Словени имали у периоду њиховог првобитног хришћанског искуства. Данас, још више, око мађарских грко-католика жели нову, мађарску Ирмологију, која би била из почетка створена, пресађена из познатих мелодија у нове форме које обезбеђују смисао и склад са мађарским језиком и мелодијама истовремено. др Катарина ТОМАШЕВИЋ Музиколошки институт САНУ, Београд

15 МОКРАЊАЦ И СТВАРАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ. Оглед о песми «Цвекје цафнало» Овај рад има за циљ да одреди улогу и значај Стевана Стојановића Мокрањца у процесима стварања новије традиције српске уметничке музике. Уважавајући теоријска гледишта по којима је традиција изразито динамичан феномен, сагледаћемо најпре узрастање Мокрањчевог дела до канонске вредности српског музичког романтизма, да бисмо потом испитали премису о Мокрањчевом делу као полазном моделу за потоњи програм развоја српске уметничке музике модернистичких одлика. Вредност теоријских закључака проверићемо на одабраном аналитичком узорку. Народна песма «Цвекје цафнало» коју је Мокрањац записао на Косову године, ушла је у историју српске уметничке музике са Мокрањчевом Дванаестом руковети (1906), да би потом, посредством Мокрањчевог модела, са Првом симфонијом (1907) и Другим гудачким квартетом (1937) Петра Коњовића, као и са клавирском Сонатином Предрага Милошевића (1931), наставила своје потоње (и Мокрањчево) трајање у новим жанровским и стилским координатама. др Олена Шевчук Национална музичка академија Украјине П. И. Чајковски, Кијев СРПСКО ПОЈАЊЕ У ИСТОЧНО-СЛОВЕНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ. О материјалима из нотиране ирмологије прве половине 17. века У украјинској и белоруској нотацији 17. века записане су у Ирмологији три српске песме: контакион Возбраној Војеводе (гр. Τη Υπερμάχω Στρατηγω), Херувимска песма (Οι τα Χερουβειμ) и недељна причасна песма Хвалите Господа с небес (Αινειτε τον Κυριον εκ των ουρανων). Причасна песма нађена је у три рукописа, док су друге две песме нађене само у једном рукопису. Два ирмоса са српским појањем састављена су између и у Кијевскомежигирском и Западно-белоруском Жировитском манастиру, центрима моћног грчког и јужнословенског утицаја у црквеном појању. Трећи Ирмологион, сада добро позната збирка из године, појавио се у братској цркви у Бјелиј Ковл, а која је вероватно била у вези са неким поседима источне Белорусије. Ирмологија из 17. века садржи и бугарско појање (названо напилу болгарского ). Ако упоредимо оба примера контакион и причастни стих и то српску и бугарску верзију, наћи ћемо мелодијску контуру исте основе, али у две варијанте, написане једну поред друге. Дакле уочавамо велику сличност. Одатле и питање које није добило одговор о убедљивој разлици у броју назива који имају бугарски у себи (скоро 300 мелодија), а српски, само три мелодије. Писац овог текста покушава да међу певачима и преписивачима, макар хипотетично, открије све могуће разлоге за овакву појаву («бугарски» као назив напева), уочену током читавих сто година 17. века.

16 УЧЕСНИЦИ МЕЂУНАРОДНОГ НАУЧНОГ СКУПА КОМПОЗИТОР И ЊЕГОВО ОКРУЖЕЊЕ др Агапиа БАЛАРЕВА, Институт за уметност и музику, БАН, Софија мр Александар ВАСИЋ, Музиколошки институт САНУ, Београд др Герда ВОЛФРАМ, Аустријска академија наука, Беч др Ранка ГАШИЋ, Институт за савремену историју, Београд др Драгослав ДЕВИЋ, професор у пенизији, Факултет музичке уметности, Београд мр Богдан ЂАКОВИЋ, Академија уметности, Нови Сад Предраг ЂОКОВИЋ, црквени музичар и диригент, магистрант Академије уметности у Новом Саду мр Милена ВРБАШКИ, Галерија Матице српске, Нови Сад др Ђорђе С. КОСТИЋ, Балканолошки институт САНУ, Београд др Валбурга ЛИЧАУЕР, Музиколошки институт Аустријске академије наука, Беч др Хелмут ЛОС, Музиколошки институт, Универзитет у Лајпцигу др Светлана МАКСИМОВИЋ, композитор, Торонто Београд др Соња МАРИНКОВИЋ, Факултет музичке уметности, Београд мр Биљана МИЛАНОВИЋ, Музиколошки институт САНУ, Београд др Надежда МОСУСОВА, научни саветник у пензији, Музиколошки институт САНУ, Београд др Ајван МУДИ, Музички факултет, Нови универзитет у Лисабону др Снежана НИКОЛАЈЕВИЋ, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац мр Весна ПЕНО, Музиколошки институт САНУ, Београд мр Валентина РАДОМАН, Академија уметности, Нови Сад др Марина Павловна РАХМАНОВА, Музеј «Глинка», Москва др Марина РИЦАРЕВ, Универзитет Бар-Илан, Израел др Кети РОМАНУ, Музички факултет, Универзитет у Атини др Бубно ТАМАШ, црквени музичар и диригент, Будимпешта др Дарко ТАНАСКОВИЋ, Филолошки факултет, Београд; Амбасада Србије у Ватикану др Катарина ТОМАШЕВИЋ, Музиколошки институт САНУ, Београд др Олена ШЕВЧУК, Национална музичка академија Украјине П. И. Чајковски, Кијев