ПРИЛОЗИ И ГРАЂА DOI: /PKJIF S УДК ( ):

Transcript

1 ПРИЛОЗИ И ГРАЂА DOI: /PKJIF S УДК ( ): Штокавска вокализација у Хиландарском типику * Српску рукописну традицију одликује високо уређена употреба јерова. До појаве ресавске писмености у српским рукописима нормално се сусреће само једно јер : танко. 1 У најстаријим, спорадично документованим почецима ове писмености опет само као једно могло се сусретати и дебело јер, 2 као и облички недефинисано, такозвано треће јер. 3 Предуслов оваквој ортографској пракси представља на српском терену давно извршено међусобно изједначавање полугласника (X XI век). 4 Ова појава је, поред деназализације назала, уз још неке црте, најособеније одредила и српску редакцију у њеном фонолошком систему, још на почецима њеног формирања. 5 Постепени процес замене полугласника пуним вокалом није текао истим темпом у свим крајевима, него напротив, у значајним рубним областима он је изостао. 6 Нема сумње да је готово доследно одсуство штокавске вокализације полугласника у бројним српским споменицима у великој мери објашњиво реалним стањем на терену, а не само конзер- * Рад је настао у оквиру пројекта Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије Обрада старог српског писаног наслеђа и израда Речника црквенословенског језика српске редакције (бр ). 1 Постоје, разуме се, и изузеци када се користе обе графеме, али они су пре свега објашњиви појачаним угледањем на старији предложак, понекад и механичким преузимањем црта из предлошка. 2 Још у глагољици, нпр. у Гршковићевом одломку апостола, али и у бројним ћириличким натписима из Богородичине цркве у манастиру Студеници из 1208/9. године итд. (Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001, стр , 25). 3 Нпр. у Немањиној оснивачкој повељи манастира Хиландара (уп. В. Јерковић, Средњовековне ортографске школе код Срба, Југословенски семинар за стране слависте, 31, Београд 1980, стр. 26). 4 Полугласник је том приликом заузео ново место у самогласничком систему, изменивши свој изговор од затвореног у отворени вокал (А. Младеновић, Елементи историје српскохрватског језика, Opšta enciklopedija Larousse, 1, Beograd 1971, стр. 420). 5 Уп. Ј. Грковић-Мејџор, О формирању српске редакције старословенског језика, Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране Београд 2011, стр И данас се по неким дијалектима чује полугласник реда а (ь а ), односно е (ь е ) које се може схватити и као рефлекс ä због одсуства напрегнуте артикулације.

2 84 Виктор Савић вативношћу правописне традиције. 7 У преднемањићкој и немањићкој српској писмености изузетно су ретка несумњива сведочанства о извршеној штокавској вокализацији полугласника, што се графички огледа кроз замену ь : а (у оба смера). Чување полугласника (баш као и незамењеног јата у српској фонолошкој вредности) задуго је представљало норму српскословенског језика, па се, тако, сваки траг извршене замене у народном говору схвата као огрешење о књижевну норму, омашка писарова. 8 Па ипак, одговарајуће потврде постоје: присвојни придев ададиѥвь према личном имену из генеалогије Христове (Лк 3.28) у Вукановом јеванђељу, насталом између и године (76б), 9 као и прилог вань у запису старца Симеона на крају овога јеванђеља, из године (189б), 10 именица богоносаць у натпису уз лик светога Саве у манастиру Милешеви, између и године итд. 11 Свим овим најранијим примерима може се приговорити: први се може и другачије тумачити, а преостала два се данас не виде други је потпуно нестао ( прогутала га је рупа која се створила на пергамену услед инвазивног дејства хемијског реагенса којим се служио Измаил Иванович Срезњевски да би успешно прочитао Симеонов запис) и за његово постојање верујемо на реч И. И. Срезњевског; трећи је потпуно избледео и једино је Драгомиру Тодоровићу, историчару уметности, пошло за руком да га разазна. Током подробног рада на Хиландарском типику дошли смо до потврде сувремене овим најстаријим примерима, која се јасно види голим оком и која се може документовати снимком. 7 Вокализацију ь > а у српским ћириличким споменицима зовемо штокавском јер, не само да је она карактеристична за штокавске говоре (мада је раширена и у чакавским говорима), него је и исходишна у њима. То су пре свега потврдили радови проф. Ђ. Трифуновића из којих се види хронологија јављања усамљених примера у српским споменицима XIII XIV XIV в. (за најстарије примере в. ниже у тексту, као и нап. 11). У српско-хрватској лингвистици се веровало да је ова појава зачета у чакавским говорима (на основу најстарије хрватске глагољске исправе из Новог Винодола, из г.), откуда је, наводно, преко прелазних штокавско-чакавских говора у Босни, досегла и Рашку, тек почетком XV в. (уп. П. Ивић, Судбина полугласа у српскохрватском језику, Књижевност и језик, XIX/2 3, Београд 1972, стр ). У целини узев, није лако одредити до ког момента и у којим случајевима се ради само о контекстуалним (алофонским) заменама, а када о осамостаљеним (фонолошким) резултатима, али то, овом приликом, и није у средишту наше пажње. У начелу се може прихватити да је промена у изговору српскословенског језика у већој мери заживела на прелому XIV XV XV в. (донекле каснећи за народним говорима), али се проблему не може приступати шаблонски, него од споменика до споменика (уп. В. Јерковић, Српскословенска норма у гласовном и морфолошком систему, Jugoslovenski seminar za strane slaviste, 33, Zadar 1984, стр. 59). 8 Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, стр В. Савић, О једној замени јера са аз у Вуканову јеванђељу, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, LXXII/1 4, Београд 2007, стр Ђ. Трифуновић, Запис старца Симеона у Вукановом јеванђељу. Издање текста, Са светогорских извора, Београд 2004, стр Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, стр

3 Штокавска вокализација у Хиландарском типику 85 Најстарији препис Хиландарског типика настао је, по мишљењу Димитрија Богдановића, на почетку или у првим деценијама XIII века. 12 Писмо и правопис овога споменика (ненормализовани, старији рашки с бројним елементима хумско-босанског, тј. глагољског) видно су старији од писма и правописа Карејског типика на свитку (старији рашки), 13 за који се зна да је преписан најкасније до двадесетих и тридесетих година XIII века (а можда и пре). 14 То чини врло реалном могућност да је књига преписана до Савиног одласка с очевим моштима у Српску земљу. Тога је мишљења био и Владимир Алексејевич Мошин. 15 Ово путовање се одвијало јануара фебруара године, а завршило се Симеоновом сахраном у Студеници 9. фебруара те године, неколико дана пред прославу осме годишњице његове смрти (13. фебруара 1207). 16 У науци је уочено да су се у лето године погоршале прилике на Светој Гори под латинском окупацијом, што је условило измештање Симеонових моштију у отаџбину, 17 а затим и нешто у опреци с претходним, изненађујуће Сава није пожурио на пут, него се пажљиво припремио за читав подух- 12 Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Београд 1978, AS 156, стр М. Пешикан се осврће на правописне односе међу овим споменицима у оквиру анализе Мокропољског јеванђеља. У систему јотације он запажа следећи еволутивни ток у рашкој ортографији XIII века: ю, лоу / ѣ, ла / е, ле Хиландарски типик и повеља Стефана Првовенчаног, као знатно архаичнији споменици од потоњих; ю, лю / ꙗ, ла / ѥ (е), ле повеља краља Радослава (1234), Карејски типик и Мокропољско јеванђеље; ю, лю / ꙗ, лꙗ / ѥ, ле Иловичка крмчија (1262); ю, лю / ꙗ, лꙗ / ѥ, лѥ споменици на прелазу XIII XIV XIV в. (Мокропољско четворојеванђеље из XIII века споменик значајне фазе у развоју старосрпске писмености, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XVI/1, Нови Сад 1973, стр ). 14 Б. Јовановић-Стипчевић, Писар Карејског типика, Свети Сава у српској историји и традицији, Београд 1998, стр. 127, Он с великом извесношћу закључује да је ово први хиландарски препис оригинала, који је Сава однео са собом у Студеницу (Правни списи светога Саве, Сава Немањић свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, стр. 109). 16 Љ. Максимовић, О години преноса Немањиних моштију у Србију, Зборник радова Византолошког института, XXIV XXV, Београд 1986, стр. 440 [прештампано у: Византијски свет и Срби, Studia Historica Collecta, књ. 6, Историјски институт, Београд 2008, стр. 309]. Пре калкулације изнете у овом раду, владало је уверење да је транслација Симеонових моштију окончана сахраном у Студеници 19. фебруара године (Ф. Баришић, Хронолошки проблеми око године Немањине смрти, Хиландарски зборник, 2, Београд 1971, стр. 51; В. Мошин, Правни списи светога Саве, стр. 109, 118; и даље по старом мишљењу: М. М. Петровић, Архимандритско достојанство светог Саве, Свети Сава у српској историји и традицији, Београд 1998, стр , нап Житије светога Симеона Немање, у: Свети Сава, Сабрани списи, приредио Д. Богдановић, Београд 1986, стр О тадашњем стању на Светој Гори в. М. Живојиновић, Света Гора у доба Латинског царства, Зборник радова Византолошког института, XVII, Београд 1976, стр ; Света Гора око године, 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), Београд 2004, стр

4 86 Виктор Савић ват. 18 У склопу брижљивих припрема Сава је морао средити и прилике у своме братству, а не само бринути о преносу моштију и о ономе што ће уследити у Српској земљи. У оквиру тих припрема (које изискују пола године) видимо и преписивање Хиландарског типика, примерка који ће остати у манастиру: током године, можда само у другој половини године, када је Савино путовање постало извесно. Иако у овоме препису има доста књишких примера за несрпску вокализацију историјских обају полугласника (цр ь ковь, соньноую, приточьнікь, создахомь, наставак -еи у ген. једн. неких именица, као и у ном. једн. м. р. меке придевске промене одређеног вида), 19 у наслову 13. главе читамо усамљен пример са штокавском, српском вокализацијом јединственог полугласника, опет као резултат омашке: у префиксу (вь-) глагола ваставити у инфинитиву (12a, р. 14) поставлени игоуменовѣ како п о добаеть ваставити игоуменовѣ [стати игѫмен СТ, 29а поставити игоумена МТ, 304б, ОТ] 13. гл. ХТ, 12а (уп. Per t V ceiroton av to goumœnou ka to okon mou, καὶ περὶ τοῦ μὴ ἐξεῖναι τῷ ἡγουμένῳ εἰς τὴν πόλιν ἰέναι, ἢ ἀλλαχοῦ που μακρὰν ὥστε τῆς μονῆς ἔξω κοιτάζεσϑαι ἄνευ τῶν ἀναταττομένων ἐνταῦϑα τριῶν αἰτιῶν ЕТ, 198б). Словенски наслов се делимично поклапа с грчким у почетној предлошко-падежној конструкцији (и ту делом јер се у словенском тексту најављује постављење игумана, а у грчком игумана и економа). У овим разликама се без сумње огледа редакторски (Савин) рад. Редактор се, међутим, није добро снашао, што се види по слагању речи vastaviti : igoumenovy, при чему није јасно да ли је последња реч именица или придев у осталим рукописима именица је у дат./ген.; читава конструкција представља делимичну прераду претходне, уз задржавање лок. једн. придева с. р. (раније сложеног с глаголском именицом у истом падежу), можда под утицајем првобитно целовитог превода грчког наслова, у коме је на одговарајућем месту (у погледу физичког размештаја у општој текстуалној слици) стајала именица у дат. једн. (τῷ ἡγουμένῳ), унеколико сазвучна добијеној форми (igoumenovy). Читаво ово несналажење погодовало је избијању на површину једне говорне, некњижевне црте (њу је могао унети и збуњени писар). [Како цела ова потцелина није била довољно јасна ни каснијим преписивачима, доцније је у целости измењена.] Редактор не само да је скраћивао грчки наслов он је истовремено вршио уједначавање овог наслова са следећим насловима, чим би дошао до њих (да се тиме посебно бавио по свршетку укупног посла, наведени пропусти се, вероватно, не би догодили). 20 И сам избор 18 Љ. Максимовић, О години преноса Немањиних моштију у Србију, стр В. Јагић, Типик хиландарски и његов грчки извор, Споменик СКА, XXXIV, Други разред, 31, Београд 1898, стр ; П. Ивић, О језику у списима светога Саве, Сава Немањић свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, стр Други део наслова није био неопходан јер је иста информација садржана у почетној формулацији. Он је добијен укрштањем с насловом 14. главе, који је такође

5 Штокавска вокализација у Хиландарском типику 87 глагола (vqstaviti) може се довести у сумњу. У Хиландарском типику он се користи још једном у значењу увести [пропис] прописати, установити (грч. ὁρίζω), овде Карејски типик, мада би у црквенословенском наслеђу била обичнија форма oustaviti (спојеви oustaviti oustavq, oustaviti zakonq), 21 како је у препису таха монаха Марка i vqstavihq [oustavihq МТ, 325б] oustavqcq si0 kako p[o]dobaetq hote{imq /Iti vq kelici syi [keliici sei МТ, 325б] 42. глава ХТ, 38а, ОТ (без упоришта у ЕТ). За значење поставити, увести у дужност рукоположити, пак, у Хиландарском типику се обично користи глагол postaviti (и његов видски парњак, postavl]ti), за различите грчке корелате (προχειρίζω, (ἀπο)καϑίστημι, χειροτονέω). И да се нисмо осврнули на разлоге који су довели до ортографског пропуста, у осветљеном примеру имамо најранију несумњиву потврду замене полугласника пуним вокалом а (око 1206), без обзира на њен фонетски/фонолошки домет у укупном систему пројектованог говора. 22 Виктор Савић скраћен у односу на грчки o kako p%o&dobaetq ik(o)noma postavl]ti %postaviti СТ, 33б] МТ, 305б (грч. Περὶ τοῦ δι ἃς ἀνετάξατο αἰτίας ὁ κτήτωρ τὸν οἰκονόμον μεϑιστᾶν καὶ ἄλλον τὸν ἄξιον καϑιστᾶν ЕТ, 201а). Наслов 15. главе представља пресликану уводну конструкцију из наслова 13. главе o postavleni klisiyrh(o)vy %ekl(i)siarhovy МТ, 307а, ОТ] ХТ, 21б, СТ, 36а (без ослонца у ЕТ). 21 Slovník jazika staroslověnského, 46, Praha 1993, стр Извори и њихове скраћенице: ЕТ најстарији препис Евергетидског типика, XII в., Народна библиотека у Атини, бр. 788; издање текста P. Gautier, Le typikon de la Théotokos Évergétis, Revue des études byzantines, 40, Paris 1982, стр / МТ Хиландарски типик у препису таха монаха Марка, око 1370/1375. године, Народна библиотека Србије, Рс 17; издање текста Т. Јовановић, Хиландарски типик према препису таха монаха Марка, Хиландарски зборник, 10, Београд 1998, стр / ОТ Одески препис Хиландарског типика, трећа четвртина XIV века, Универзитетска библиотека у Одеси, бр. 1/97,6 (536); укључено у издање: В. Ћоровић, Списи св. Саве, Београд Ср. Карловци 1928, стр / СТ једини српскословенски препис Студеничког типика, година, Народни музеј у Прагу, Шафарикова збирка, IX H 8 (Š 10); издање снимака и текста Студенички типик. Цароставник манастира Студенице, фототипско издање, књигу приредила и поговор написала Н. Р. Синдик, Београд 1992; Студенички типик. Цароставник манастира Студенице, књигу приредио, превео и поговор написао Т. Јовановић, Београд / ХТ најстарији препис Хиландарског типика, око године, Хиландар, AS 156; издање снимака и текста Хиландарски типик. Рукопис CHIL AS 156, приредио Д. Богдановић, Београд 1995.

6 88 Виктор Савић Хиландарски типик, 12а у 14. реду одозго пример вокализације (vastaviti)