СОЦИЈАЛ-ДАРВИНИЗАМ И РАЂАЊЕ ЕУГЕНИКЕ

Transcript

1 Годишњак Педагошког факултета у Врању, књига VII, Мс Александар ПЕШИЋ Филозофски факултет Универзитет у Новом Саду УДК 1: стручни рад - СОЦИЈАЛ-ДАРВИНИЗАМ И РАЂАЊЕ ЕУГЕНИКЕ Сажетак: Индустријски развитак и успех биолошких наука крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века су огромни. У оваквој средини Дарвин ће развити своју теорију о еволуцији. Променљивост и наследност, затим вештачко и природно одабирање и борба за опстанак су најутицајније идеје изнете у О пореклу врста. Дарвинова теорија имала је огроман утицај на развитак филозофског, друштвеног и културног мишљења интелектуалне заједнице тог доба. Дарвинова схватања послужила су да се развију нове теорије које се могу свести под један назив: социјал-дарвинизам. Ипак се испоставља да је Херберт Спенсер много више одговоран за појаву социјал-дарвинизма и да се идеје које налазимо код Дарвина могу наћи и код Спенсера. Ричард Хофстадер ће показати да социјал-дарвинизам има laissez-faire етику, конзервативни приступ друштвеним променама и социјалну политику, која је еугеничког карактера. У време када су Дарвин и Спенсер објашњавали наследне особине нижих врста, Френсис Галтон је већ видео далекосежнији домет тих теорија и покушао да оснује једну нову науку под именом еугеника. У овој замисли није успео, али ће његове идеје имати далекосежне последице на човечанство. Аутор овог рада ће покушати да изнесе сличности и разлике између социјалдарвинизма и еугенике. Многе присталице еугенике били су реформатори који су погрешно протумачили Спенсерове идеје и ишли путањом Ламарковог схватања наследних процеса, које је стајало као супротност Дарвиновом. Кључне речи: борба за опстанак, преживљавање најспособнијих, социјал-дарвинизам, еугеника. У првој половини деветнаестог века Енглеска је постала најнапреднија капиталистичка земља са високо развијеном индустријом и пољопривредом. На рачун ликвидирања ситних поседа земља је прешла у руке крупних земљопоседника. Они су имали средства за примену вештачких минералних ђубрива, машина и мелиорације. Потреба индустрија за сировинама, а насеља и градова за прехрамбеним производима, допринела је порасту сточарства. Енглески сточари постигли су изванредне успехе у одгоју нових раса стоке и кокоши. Располажући временом и новцем, крупни земљопоседници одгајили су и нове врсте ловачких паса и коња, што је било од интереса за спортове те врсте. Биле су добијене и нове сорте биљака, тј. поврћа, воћа, декоративних биљака и др. 29

2 Потрошачи, крупни земљопоседници и сељаци нису се бавили теоријом о променљивости врста и нису постављали питања о узроцима разноврсности врста, али су се материјали за таква питања нагомилавали. Такође, у потрази за новим тржиштима сировина и продаје произведених продуката Енглеска је опремала експедиције у разне земље са трговачким и војним циљевима. У таквим су експедицијама учествовали и научници, који су сакупљали и доносили мноштво колекција за музеје и описе новооткривених врста. У овом периоду успеси биолошких наука били су огромни. Организам се почео проучавати као јединствени систем спољашњих и унутрашњих обележја, систематичари су дошли до закључка да у природи постоје природне групе организама које морају одржавати природне системе, доказано је да се сви организми развијају из ћелије. Поред тога, најразличитије чињенице које сведоче о јединству постанка биљака, животиња и човека дала је палеонтологија (наука о изумрлим врстама). Сви ови успеси науке припремили су једну подлогу на којој је могло да никне учење о постанку врста. 1 Онај који је обрадио све ове елементе и сачинио један хармоничан систем био је Чарлс Дарвин. Првенствено ће Дарвин идеју о променљивости врста издати у Белешкама о трансмутацији врста (Charles Darwin - Notebooks on the Transmutation of Species). Своју теорију и додатно поткрепљење за њу Дарвин ће пронаћи у делу Томаса Роберта Малтуса - Есеј о принципима популације (Thomas Robert Maltus - An Essay on the Principle of Population). У овом делу Малтус предвиђа да ће становништво расти по експоненцијалној стопи, док ће понуда хране расти знатно спорије, тј. по линеарној стопи. Према оваквом предвиђању, у будућности ће се појавити проблем несташице хране, а импликације овога биће катастрофалне за људски род. Другим речима, геометријски раст броја становника није уравнотежен са повећањем извора хране, а за опстанак људске врсте неизбежни су ратови, оскудице, болести, природне катастрофе и др. (види у Maltus, 1826). Ове аргументе Дарвин ће применити на биљке и животиње и написати своју теорију еволуције путем природне селекције. На својој теорији Дарвин ће радити пуне двадесет и две 1 Овде нам се нужно намеће питање: да ли су сви ови фактори условили настанак Дарвинове теорије? Постоје две супротне тезе, које говоре да ли је Дарвинова теорија зависна од историје у којој је настала и који фактори су утицали на њу (Више о овоме у Hodge и Radick 2003: 143 и даље). Прва теза, тзв. теза независности говори нам да су сви специфични услови који су владали у тадашњој Енглеској припремили Дарвина да препозна ванвременску истину о природи. Развој теорије је био неизбежан јер је постојао одређени број чињеница о биљкама и животињама које је човек могао да научи. Остали појединци би независно од тога ком друштву припадају морали да пре или касније развију теорију еволуције. С друге стране, тзв. теза о нераздељивости говори нам да теорија еволуције није уопште била неизбежна, већ је била резултат јединствених социјалних прилика. Теорија никад не би настала да није постојао низ специфичних карактеристика које су одликовале Енглеску у деветнаестом веку. Баш ове карактеристике довеле су до тога да Дарвин развије своју теорију, која стоји као зависна и неодвојива од историје у којој је настала. Аутор овог рада сматра да обе тезе имају своју вредност, али је више наклоњен овој другој. 30

3 године 2 и на крају ће објавити дело под насловом О пореклу врста (Charles Darwin - On the Origin of Species). Његова књига ће бити прозвана књигом која је шокирала свет. Дакле, Дарвин је своју теорију еволуције, тј. теорију која нас учи да су савремене врсте органског света настале од заједничког претка и да су се у току милиона година развијале под дејством природних закона, образложио у делу О пореклу врста. Али, постоји и прегршт нових идеја које је он формулисао у својој књизи (види у Darwin, 2009). Наиме, из свакодневног искуства познато је да сви организми имају својство да сачувају и предају особине од претка потомству и ова особина зове се наследност. Предавање особина наследством везано је за репродуктивни систем, тј. за полне ћелије. Дарвин је говорио да животни услови делују на организам двојако: непосредно на целу јединку или на један њен део и посредно на репродуктивни систем, који се одликује изузетном осетљивошћу према спољним условима. Ако се промене покажу наследним, оне се могу видети на следећем поколењу. Такође, исти животни услови могу другачије да делују на сваки организам, па је самим тим природа тих промена, тј. наследност различита. Наследна индивидуална променљивост (под променљивошћу се подразумева својство свих живих организама да се мењају) веома је честа па се, по Дарвину, ово преношење наследних особина може сматрати као правило. На тај начин су променљивост и наследност општа својства организама. Проблеми променљивости и наследности касније су постали предмет изучавања посебне науке назване генетика. Дарвин ће установити да је човек добијао нове расе и сорте путем вештачког одабирања. Суштина вештачког одабирања у томе је да човек, приметивши интересантне и корисне промене код животиња и биљака, оставља за расплод само оне животиње и биљке код којих су те промене испољене. То ради у сваком следећем поколењу и тако се пожељне особине накупљају и појачавају. Одабирању често претходи укрштање. Укрштање има за циљ да образује промене на потомству и да се добије разноврснији материјал за вештачко одабирање. Постоји несвесно одабирање и планско одабирање. Несвесно одабирање се вршило нехотично док се планско, вештачко одабирање одвијало методски и то је било одабирање са већ назначеним циљем. Одабирањем су се стварале нове расе и сорте које одговарају потребама и интересима човека, при чему се мењао управо онај орган или она особина за коју је човек био посебно заинтересован. Међутим, треба напоменути да се одабирање не своди просто на одбацивање неприкладних животиња и одржавање оних које су прикладне и потребне човеку, већ се одабирањем стварају нове сорте и расе које имају нове пожељне особине. Након што је установио да еволуција домаћих животиња и биљака настаје путем вештачког одабирања, Дарвин закључује да еволуција дивљих врста такође иде путем одабирања, али природног. Наиме, свим 2 Дарвин ће своју теорију објавити истовремено када и млади научник и истраживач Алфред Расел Волас, који је независно од Дарвина дошао до истих закључака. 31

4 организмима својствена је неодређена наследна променљивост. Из тога следи да је потомство било ког пара дивљих или домаћих организама неједнако по својим наследним особинама. Појединим јединкама или групама средина боље одговара, а другима одговара мање. Прве поседују за дате услове корисне особине, којих су друге лишене. Јединке које поседују ма и најмања преимућства у односу на остале имају више шанси за опстанак и давање потомства. Процес очувања јединки путем развијања пожељних особина Дарвин је назвао природним одабирањем или борбом за опстанак. Дарвин ће поменути да природни одабир није свесни избор вршен од стране животиња које испитују промене или неко активно начело или божанство (види у: Darwin, 2009). Он жели да истакне резултате закона природе. Вештачко одабирање врши човек, а на другој страни природно одабирање врше природни фактори средине: температура, светлост, влажност, други организми, храна и др. Човек, при вештачком одабирању врши промене на организмима и бира организме који су корисни за њега. Насупрот томе, природа при одабирању врши једва приметне промене код дивљих врста. Корисна наследна особина која се преноси природним одабирањем учвршћује се у сваком следећем поколењу. Овај целокупни процес је крајње спор. Еволуција раса и сорти под руководством човека и еволуција дивљих врста тече веома слично. Извор и једне и друге су неодређене наследне промене које се подвргавају одабирању. У случају природне еволуције одабирање наследних промена врши се у самој природи и резултат је изумирање организама који су мање прилагођени спољашњим условима. Приликом природне еволуције остају карактеристике у организмима које су корисне за саму природу, док код вештачког одабирања остају организми који су корисни за човека. Природним одабирањем стварају се форме прилагођене одређеним условима средине, а вештачким одабирањем оне које задовољавају интересе човека. Резултат природног одабирања су нове врсте, а резултат вештачког одабирања нове расе и сорте. Треба напоменути да је Дарвин, водећи се теоријом Томаса Р. Малтуса, дошао до закључка да се организми размножавају више него што их може остати на одређеном простору. По Дарвиновом становишту, запажа се потпуна несагласност између броја нових организама и средстава за њихов опстанак. Он одатле доноси закључак да међу организмима постоји такмичење, тј. ривалство или борба за опстанак. Код Дарвина борба за опстанак укључује зависност једног бића од другог, као и не само одржање живота једне јединке већ и њене могућности да ствара потомство. Да резимирамо: историјски, друштвено-економски предуслови и успех биолошких наука допринели су да се развије једна од најутицајнијих теорија еволуције. Иако Дарвинова теорија еволуције има много нових идеја, ми смо изнели пар основних које су имале највећи утицај на развитак друштва и науке. Наиме, променљивост и наследност, затим вештачко и природно одабирање и борба за опстанак најутицајније су идеје изнете у О пореклу врста. Дарвин ће учврстити историјско тумачење живе природе и 32

5 успешно разрешити питање разноврсности врста и органске сврсисходности као неизбежне последице природног одабирања и дивергенције особина. Овде треба напоменути да се у књизи О пореклу врста говори само о животињама и биљкама у једној природној заједници, док се изучавање и развитак човека оставља по страни 3. Пун наслов књиге је On the Origin of the Species or the preservation of favored races in the struggle for life, тј. О пореклу врста посредством природне селекције или очување бољих раса у борби за живот. Иако се у књизи не истражује развитак човека, некако се у читању наслова самог дела намеће питање о очувању бољих (људских) раса у борби за живот. Дакле, наше излагање, иако је било само из научне перспективе, има за циљ да покаже колики утицај је имала Дарвинова теорија на развитак филозофског, друштвеног и културног мишљења интелектуалне заједнице деветнаестог века 4, али да је имала и далекосежне импликације на друштво. Све нове теорије које су се развиле у том периоду, а које су гравитирале око Дарвинове главне идеје, могу да се сведу под појам социјал-дарвинизам. У почетку присталице су се социјал-дарвинизама служиле овом кованицом и окупљале испод ње како би критиковале Дарвиново еволуционистичко становиште, а затим је овај термин у свом развитку добио другачији значај. Социјал-дарвинизам ће имати за циљ да разна утилитаристичка и друга становишта сврста под једну идеју, а то је да људи на исти начин као животиње и биљке учествују у такмичењу за опстанак у којој природна селекција резултира у опстанку најприлагодљивијих и најспособнијих. Човек који се највише повезује са раним социјал-дарвинизмом је Херберт Спенсер. Спенсер је првенствено био упознат са Ламарковом еволуционом теоријом (теоријом која је настала пре Дарвинове теорије). Ламаркова еволуциона теорија је била прва која подвргава критици учење о непроменљивости врста и њихово стварање од бога и установљава саму чињеницу еволуције као историјски процес постепеног усложњавања организама од нижих ка вишим. Ламаркове главне тезе о прилагођености и наслеђивању стечених измена, које он, нажалост, није успео да докаже, извршиле су велики утицај на Спенсера. Спенсер ће бити одговоран за кованицу опстанак најспособнијих које се касније много више повезује са Дарвиновим учењем. Спенсеру је опстанак најспособнијих служио да би описао резултат конкуренције између друштвених група (види више о овоме у: Spencer, 1851). Он је сматрао да је опстанак најспособнијих једина сигурна основа за људски прогрес. Спенсер није говорио о животињама или биљкама већ је он био мислилац који је изучавао начин на који људска врста прави прогрес. Спенсер је тврдио да се кроз такмичење јавља социјална еволуција која ће аутоматски произвести просперитет и личну слободу која ће 3 Дарвин је теорију природне селекције применио на људску еволуцију у својој књизи која носи назив Порекло човека. 4 Дарвинова теорија је била инспирација многим истраживачима деветнаестог века, али то не значи да она и дан данас нема огроман утицај на развитак науке и филозофског мишљења. 33

6 бити без премца у људској историји. Спенсерови погледи на социјални развој постали су познати као социјал-дарвинизам. Претпостављамо да ова кованица има такав састав вероватно због тога што су биолошка становишта у том добу била много популарнија од социолошких, па се зато формирао социјалдарвинизам, а не рецимо социјал-спенсеризам. Појам социолошког прогреса је код Спенсера подигнут на један виши ниво. Еволуција друштва подразумева да се у сложеној друштвеној структури и култури појединац прилагоди тако што повећава своје капацитете. На тај начин он успева да опстане у друштву. Еволуција, односно промена из неодређеног у одређено стање, универзални је процес и по Спенсеру, он се може пронаћи у променама које се дешавају у друштву. Спенсер је тврдио да се еволуција људског друштва не разликује много од осталих еволуционих појава. И еволуција људског друштва функционише по универзално применљивим законима који се могу описати. И Спенсер је, исто као и Дарвин, био опчињен ставовима које је Малтус изнео у Есеју о принципима популације. Спенсер је, водећи се Малтусовим идејама, дошао до закључка да како популација расте тако се и појединац прилагођава све тежим околностима. У овим тешким околностима људи ће морати да развију нове навике, као и анатомске промене које ће постати део наследне структуре организма. На овај начин, појединац ће се све више прилагођавати захтевима друштва, да би на крају имао савршену биолошку структуру. Социјал-дарвинизам је подстицао капитализам, а демотивисао помоћ слабима у ери где су индустријализација и урбанизација били широко распрострањени. Оно што карактерише овај период јесте да су се Европа и Америка из аграрних земаља претварале у земље са доминантном индустријализацијом. Људи са села су напуштали своје фарме и одлазили да живе у град, где је било велике потребе за новим послом. У том периоду у већим градовима због великог прилива становништва и нових радних обавеза са фиксни радним временом рађали су се проблеми који су захтевали нова решења. У градовима се јављао све већи број бескућника, није било оних који су се старали о ментално оболелима или онима који имају неки физички недостатак. Сви ови проблеми захтевали су хитно решење које је рађало нове дебате, па и интервенцију владиних организација. Социјал-дарвинизам и Спенсерове идеје имали су велики утицај на решавање ових проблема. Спенсер је био категоричан по питању да се влада не сме мешати у домаће економске или социјалне афере. Он је сматрао да ако у држави има јавног здравља и програма заштите, то у ствари штети друштву. Његови мотиви нису били алтруистичког карактера. Проблем настаје онда када се порез сакупља од оних који су вредни, марљиви, способни за посао и омогућује онима који су слаби наставак за размножавање иако они немају могућност за пожељно потомство. На овај начин продужавање врсте слабих коси се са природном селекцијом и по нужности је осуђено на пропаст. Зато ће Спенсер и рећи да се чини тешким да би радник неспособан услед болести могао да се надмеће са својим јачим друговима и да сноси исти 34

7 резултат оскудице. Чини се тешким да би удовице и сирочад требало оставити у борби на живот или смрт. Ипак, када се ове ствари посматрају не посебно, већ у вези са интересима универзалног човечанства, ове грубе жртве се могу сматрати као акт највећег доброчинства. Ово исто доброчинство доводи до раног гроба децу оболелих родитеља, издваја људе ниског духа, неумерене и оне који су били жртве епидемије (Spencer, 1851). Херберт Спенсер је био ватрени laissez-faire 5 (Spencer, 1851) капиталиста који је тврдио да се сви владини програми за сиромашне требају укинути (чак и јавно образовање) јер би то само помогло слабима или неподобнима да се репродукују. Он се такође залагао за врло спору промену у друштву, јер је то исти онај начин по којем и природа напредује. Шта би, дакле, био социјал-дарвинизам? Стандардна дефиниција социјал-дарвинизма је политичка теорија која наглашава борбу и конкуренцију и тврди да се људски сој побољшава тако што се омогућава немилосрдна и неограничена конкуренција у економској области. Ричард Хофстадер је године написао утицајну књигу под називом Социјал-дарвинизам у америчкој мисли (Richard Hofstadter - Social Darwinism in American Thought). Он је нагласио да је теорија настала од оних који су желели да бране политички status quo, пре свега laissez- faire конзервативци (Hofstadter, 1992: 5). Према Хофстадеру, социјал-дарвинизам је имао два кључна атрибута. Прво, термини борба за опстанак и опстанак најспособнијих имају другачији значај од традиционалног када се примене на људски род. Ови термини би значили да ће најбољи такмичари у конкурентској ситуацији однети победу и да ће овај процес довести до свеопштег побољшања људског рода. Друго, друштво се треба посматрати као организам који се мења на исти начин као и природа (Hofstadter, 1992: 6). Из ове основе laissez-faire капитализма и конзервативне стопе друштвених промена Хофстадер је укратко поменуо еугенику и империјализам као компоненте социјал-дарвинистичке теорије. Дакле, према Хофстадеру социјал-дарвинизам има laissez-faire етику, конзервативни приступ друштвеним променама и социјалну политику која је еугеничког карактера. Хофстадер је тврдио да теорија социјал-дарвинизма, која се развијала у одређеном периоду као део индустријске револуције, има највећи утицај на социјалну политику. После Хофстадерове књиге постоји прегршт чланака који помињу социјал-дарвинизам. Схватање ове политичке, економске и етичке теорије далеко се разликује од схватања њеног оснивача Херберта Спенсера. Приговори који се улажу на социјал-дарвинизам као кохерентну политичку, економску и филозофску теорију су различити, али се могу свести на три основне категорије: 1. Термин социјал-дарвинизам је погрешан јер су појмови који су формирали ову теорију били познати пре објављивања Дарвиновог списа Порекло врста (у тексту смо већ навели да би 5 Laissez-faire је термин који представља политику дозвољавања слободних кретања и супротстављања интервенционализму. Овај термин на француском дословно значи оставити да ради. 35

8 можда прикладнији термин за ову теорију био, рецимо, социјалспенсеризам или нешто слично томе). 2. Социјал-дарвинизам нема централни теоријски оквир, већ представља скуп углавном неповезаних идеја. Ова критика је дискутабилна, јер бисмо могли да кажемо да је централно језгро ове теорије преживљавање најспособнијих. Његова употреба се заиста прво односила на социјалну теорију, затим на биолошку, па се опет вратила на социјалну. Иако је у почетку овај термин мењао своје употребу, свака теорија, па и социјал-дарвинизам, гради и проширује своју терминологију, а у овом случају можемо да кажемо да све почиње од преживљавања најспособнијих. 3. Самим заговорницима теорије социјал-дарвинизма недостаје историјска документација. Такође, социјал-дарвинизам се не може непосредно повезати са неком историјском личношћу, већ су сви докази посредног карактера. Једна од најчешћих примедби филозофа била је да се термин социјал-дарвинизам и идеје које су преузете из Дарвинове теорије погрешно тумаче, тј. погрешно употребљавају јер су те идеје већ постојале у ранијим учењима. У том случају дарвинизам треба избацити из обележја ове теорије. Међутим, они филозофи који су описивали социјал-дарвинистичку теорију, усвојили су термине као што су преживљавање најспособнијих и борба за опстанак, а ови термини су били централни у учењу Чарлса Дарвина. Самим тим, присталице социјал-дарвинизма су били они који су користили ове термине (борба за опстанак и преживљавање најспособнијих) и били конкретно инспирисани Дарвиновим учењем, па га самим тим и примењивали у политичкој и моралној пракси. Други филозофи и научници су проширили своја схватања о социјал-дарвинистичкој теорији и додали термине као што су природна селекција, адаптација, варијација и др. Ако претпоставимо да социјал-дарвинизам нема теоријски оквир, онда из тога произлази да теорија нема одређене кохерентне принципе. Без принципа, теорија је само спој танко везаних идеја које не формирају јединствену структуру. За разлику од научних (теорија Великог праска, теорија о настанку живота) или социјално-политичких теорија (марксизам, социјализам), не постоји ни један текст који конкретно дефинише социјал-дарвинизам. Социјал-дарвинисти су користили биолошке основе (нарочито основе Дарвинове теорије) да би оправдали своје погледе на свет. За многе народе који су живели крајем деветнаестог и почетком двадесетог века најважније подручје такмичења није било између радника у једном друштву или такмичење радника између више нација. То је било важно, али оно што се сматрало важнијим било је такмичење између раса људи и између различитих нација. Социјал-дарвинизам узет је као теорија која би оправдала 36

9 западни империјализам, колонијализам и научни расизам 6. Ако погледамо историјске чињенице, то је био период када је Европа заузимала разна подручја у Азији и Африци и од њих стварала колоније. У овом времену колонизација је била правдана кроз биолошке погледе. Ламаркова и Дарвинова теорија је примењивана на структуру друштва. Социологија, политика, филозофија и биологија су се почетком деветнаестог века кретале у једном специфичном правцу. Резултат је био рађање једне нове идеологије, а то је побољшање људске расе, и то не само на милитарном и економском плану. У време када су Дарвин и Спенсер објашњавали наследне особине нижих врста, Френсис Галтон је већ видео далекосежнији домет тих теорија. Галтон је почео да формира различите обрасце особина код људи. Он ће године објавити два чланка у часопису званом Macmillan Magazine, да би четири године касније проширио своје ставове и написао дело Наследна генијалност (Francis Galton Hereditary Genius). Он је проучавао много биографских речника и енциклопедија, као и генеалогије еминентних научника, песника, уметника и војника. Многи од њих су били потомци истих породица. Оно што је открио водило је импресивним закључцима. Галтон је постулирао да се путем наслеђа преноси не само боја косе, очију и висина, већ менталне, креативне и емотивне особине. Галтон је за себе сматрао да потиче из породице еминентних научника, с обзиром да је Дарвинов рођак. По Галтону, таленат и особине које човек поседује нису случајне већ оне могу бити израчунате (види у: Galton 1892). Галтон је предложио да би широко распрострањен узгој најбољих људи допринео еволуцији човечанства и на тај начин би се створила надмоћна раса са пожељним особинама. Наиме, он ће рећи да је у узгоју високо интелигентних бића скоро немогуће произвести немоћну расу. Галтон се трудио да нађе образац, математичку формулу, по којој би могао да предвиди и управља наследним особинама. Математика би била кључ за решење тог проблема. Није могао да пронађе решење, али је био уверен да се узгој може научно контролисати и да ће то решење заувек променити човечанство. С обзиром да је проводио много времена у истраживању, Галтон је закључио да се рађају како генијални, тако и криминални умови и да се њихове особине преносе из генерације у генерацију. На основу тога он ће рећи да су и генијалност и ментална неспособност наследне особине. Галтон је сматрао да би мушкарци и жене са добрим наследним особинама требало да имају што више потомства. На тај начин ће он заговарати кумулативни учинак по ком се повећава репродуктивна стопа за способне, а смањује за неспособне. Галтон је године публиковао спис под називом Истраживања о људској способности и њеном развоју (Francis Galton Inquiries into Human Faculty and its Development). По први пут се у овом делу јавља термин еугеника (види у: Galton, 1907). Еугеника потиче од грчке речи εὐγενής, 6 По општем знању, расизам је познат још од почетка људског рода. Међутим, под утицајем Ламаркових, Дарвинових, Спенсерових и социјал-дарвинистичких становишта, разни политиколози, социолози и научници ће проналазити оправдање да се расизам може засновати на научној основи те отуда имамо термин научни који стоји испред термина расизам. 37

10 што значи доброг рода (од εὖ, што значи добар, здрав, и γένος, што значи род, раса). Иако је термин еугенике измишљен тек у деветнаестом веку, сам проблем еугенике је одавно познат. Стара друштва познају одређене радње које су сличне еугеници. Међутим, у деветнаестом веку, еугеника као наука је трагала за подацима. Галтон је описао креирање човека са жељеним особинама као један тренд у науци, али је очајнички покушавао да квантификује биолошки процес који ће потврдити његово становиште. Уосталом, да је Галтон успео у својој замисли, тј. да је могуће предвидети и контролисати људске особине још на нивоу самог зачећа, његова наука би имала много већи значај. Онај који поседује овакво знање био би у стању да одлучује ко ће се родити, а ко неће. Идеја изградње новог света са савршеним људима није ишчезла ни дан-данас. Прекорачивши Дарвиново схватање о пореклу врста, природном и вештачком одабиру, Галтон ће покушати да предвиди и тачно формулише однос између предака и њихових потомака. По Галтону, свака особа је мерљива сума наследних карактеристика својих предака. Наследне особине, физичке и интелектуалне послужиће му да донесе комплексне, мада погрешне еугеничке резултате. Код Галтона све остаје на нивоу нагађања. Чак ће и сам Галтон бити принуђен да призна, у другом издању свог дела Наследна генијалност, да је решење проблема побољшања људске расе, нажалост, у овом тренутку, немогуће и да за сад све остаје на нивоу академског истраживања (види у: Galton, 1892). Упркос томе, Галтон ће остати уверен да су наследне особине, иако их није могуће математички утврдити, одлучујући фактор у побољшању раса и људског рода. Он је инсистирао да не постоји друштвени напредак или интервенција која би могла да помогне неспособнима. Галтон ће дефинисати еугенику на следећи начин: Еугеника је наука која се бави свим утицајима који унапређују урођене квалитете једне расе (Galton, 1904: 2). У овој дефиницији стављамо акценат на реч наука. Међутим, како смо указали да Галтон није могао да утврди еугенику као науку, а и по његовом сопственом признању, постаје јасно да цела валидност ове дефиниције постаје дискутабилна. Данас се еугеника, на пример, у оксфордском речнику дефинише као наука која унапређује популацију контролисаним узгојем и која повећава појаву пожељних наследних карактеристика. Други речници, нарочито медицински, дефинишу еугенику као студију која се бави проучавањем наследног побољшања људске расе и контролисањем селективног узгоја или као псеудонауку која има за циљ побољшање генетске конституције људске врсте путем селективног узгоја. Еугеника схваћена у култури се нпр. дефинише као идеја да се људска раса може побољшати пажљивим одабиром оних који су заједно и имају потомство. Свим овим дефиницијама одређење еугенике је углавном исто. Оно што их разликује јесте да неке тврде да је еугеника наука, а друге псеудонаука. Неке тврде да је еугеника идеја, док друге сматрају да је у питању студија. На основу овога се мења и становиште које заузимамо према еугеници. Наука има своја оправдања, утврђену методологију и чврсте теоријске основе, док се псеудонаука само представља као наука јер нема ваљаног научног 38

11 метода, није подржана доказима и њена веродостојност је сумњива. Еугеника схваћена као идеја може бити разорна јер, као што знамо, идеје у погрешним рукама могу да доведу и до пропасти човечанства. Студија пак задржава одређену дозу неутралности, па смо нагоњени да еугенику посматрамо као на неки вид статистике или историјског приказивања. Оваква разматрања, остављена у руке појединца, могу бити изузетно опасна. Ову опасност је увидео и Галтон, те је закључио да еугеника захтева већу пажњу јавности. Зато он усваја нову дефиницију еугенике по којој биолошко становиште о еугеници и владини апарати стоје у једнаком односу. По Галтону, еугеника је студија свих друштвено контролисаних институција која може побољшати или погоршати расни квалитет будућих генерација (Galton, 1907: 12). Галтонове идеје на крају ће бити познате као идеје позитивне еугенике, где се сугеришу и биолошки оправдавају, па чак и правно усвајају бракови који ће доносити супериорну врсту. Галтон се надао да ће његове научне једначине помоћи и инспирисати људе и државе да врше одабир међу паровима како би њихови потомци носили пожељне особине. Међутим, почетком двадесетог столећа, ове Галтонове идеје падају у заборав. Позитивни еугенички принципи се преокрећу и јавља се негативна еугеника. Скоро све његове идеје које би водиле ка реалном прогресу човечанства нестају са позорнице. Оно што остаје једва да личи оригиналу. У овом периоду (почетком 20-ог века) еугенички покрет добија јавно одобрење и велику подршку и у Европи и у Америци. У почетку еугенички покрет стоји на принципу да особе са непожељним наследним особинама не треба да се репродукују, али њихово убиство није дозвољено. Путем разних врста медија, медицинске науке и одбране водећих интелектуалаца тог времена, сегрегација 7 и стерилизација постају одговор на проблем репродуковања неподобних. Разне вакцине или операције су биле дозвољаване, чак и од стране владиних органа како би се на један хуманитаран начин спречиле мањкавости неподобних. На крају је заговаран и абортус како би се родитељи спасили од патње. Еугеника је постала термин, како у Европи, тако и у Америци, који се повезивао са сегрегацијом, принудном стерилизацијом неподобних и одлуком доношеном од стране лекара или родитеља да се деформисаним или хендикепираним бебама дозволи да умру (види у: Black, 2012). Неподобни или неприлагођени је термин који је био приписиван различитим расама, најчешће афро-американцима, такође и имигрантима, сиромашнима, криминалцима или ментално заосталима. Сједињене Америчке Државе су биле лидер покрета за стерилизацију. До године двадесет америчких држава је донело законе који су приморавали на стерилизацију, док је око пацијената који су били институционализовани било приморано на стерилизацију. Сви ови закони су имали подршку медија, медицине и владиних институција. 7 Сегрегација је раздвајање људи на основу различитих критеријума који се по правилу косе са начелима људских права и слобода. 39

12 Најекстремнији облик негативне еугенике био је примењиван у Немачкој, где је еугеника најпре названа расна хигијена (Rassenhygiene). Овај термин је сковао Алфред Плоетз, немачки социолог, вођен социјал-дарвинистичким становиштима. Нацистички пројекат је подразумевао потпуну контролу над процесом еволуције. Нацистичка влада је еугеници придружила и еутаназију. Ове активности су првенствено почеле убиствима оних који су били неизлечиво болесни да би се на крају завршиле убиствима Јевреја, Рома и словенских народа. Ова група је дефинисана као инфериорна или група оних који имају живот недостојан живота (Lebensunwertes Leben). 8 Након завршетка Другог светског рата идеје о еугеници су се стишале, а принудна стерилизација је одбачена. Еугеника је у данашњем времену добила сасвим другачији значај иако се и даље повезује са уништавањем недужних људских живота. Пракса позитивне еугенике данас подразумева пренатално генетско тестирање, ин витро оплодњу, клонирање (партеногенезу) и генетски инжењеринг. Све ово допушта да се назре будућност у којој је могуће креирати узгој супериорних беба, а наравно отвара и нова питања. Како након свега овог дефинисати еугенику? Почевши од Галтонове првобитне дефиниције да је еугеника наука која се бави свим утицајима који унапређују урођене квалитете једне расе, више била на нивоу идеје (упркос томе што је Галтон покушао да је утемељи као науку) дошли смо до еугенике која се дефинише као контроверзно становиште о побољшању генетских својстава људске популације. Њена пракса подразумева два смера: позитивни и негативни. Позитивни смер, тј. позитивна еугеника, креће се у правцу подстицања размножавања оних јединки које имају пожељне особине за човечанство. На другој страни стоји негативан смер, тј. негативна еугеника, која се креће у правцу ограничавања размножавања оних јединки које имају непожељне особине према замишљеним генетичким и биолошким критеријумима, а понекад и елиминисање таквих јединки. Историјски гледано негативна еугеника имала је много већи одјек него ли позитивна. Завршно разматрање Дарвинови списи осликавају идеје које је имао образовани човек средином деветнаестог века. Скоро све што је Дарвин имао да каже о друштвеним проблемима који се тичу притиска који намећу раст популације, експанзија друштва и ограничени природни ресурси, може се наћи и у делима његових савременика Спенсера, Малтуса и других. Ипак, Дарвинова књига Порекло врста била је круцијални корак у кретању према модерној еугеници. Он и његови савременици претпостављали су да природна селекција резултира константним побољшањем органског света па да се, према томе, прогрес дешава кроз борбу за опстанак. Међутим, овде постоји један принцип који се превиђа. Наиме, ако симплификујемо схватање еволуције на две основне фразе борбе за опстанак и преживљавање најспособнијих онда ово наводи на закључак да су они који су прилагодљивији и јачи бољи од оних који су слабији. Ако наставимо по овој логици, онда долазимо 8 Ову кованицу је дефинисао немачки лекар Алфред Хоче (Alfred Hoche ), професор психијатрије на универзитету у Фрајбуру. 40

13 до истих закључака као и аутори које смо овде навели (Спенсер, Галтон), а то је да ће се врста прилагодљивијих побољшавати науштрб врсте која је мање прилагодљива. У стварности, еволуциони принципи нису ни близу овог једноставног разматрања. Низ интеракција (посебно социјалних) толико је комплексан и разноврстан да прогрес обично налазимо код оних врста за које сматрамо да су слабије. Људи су друштвене животиње и ми се ослањамо на комплексност интеракција између чланова наше врсте. Кроз различите карактеристике и широк спектар наших способности ми играмо одређену улогу у друштву. Недостатак способности за једног појединца може бити промовисан као прикладан за другог појединца. По овој логици може се закључити да би на еволуцијском нивоу било корисно да појединци који имају више способности помажу онима који су мање способни у циљу промовисања сопственог успеха. Међутим, у било ком затвореном систему ресурси су ограничени, па је конкуренција између оних који их траже неизбежна. Док је очување разноликости кључна компонента за нормално функционисање друштва, насупрот томе ограничени ресурси на нашој планети диктирају неизбежност борбе за опстанак. Литература 1. Black, E. (2012), War against the weak, Dialog Press, Washington, DC. 2. Darvin, Č. (1977), Čovekovo poreklo i spolno odabiranje, Matica Srpska, Novi Sad. 3. Darwin, C. (2009), On the Origin of the Species, Cambridge University Press, Cambridge. 4. Darwin, F. (1914), Francis Galton, The Eugencs Review, Vol. 6, No. 1, pp. 1 17, retrieved January 22, 2015, from WWW: articles/pmc /# 5. Galton F. (1904), Eugenics: Its definition, scope, and aims, The University of Chicago Press, American Journal of Sociology, Vol. 10, No. 1, pp. 1-25, retrieved April 7, 2015 from WWW: 6. Galton, F. (1892), Hereditary Genius an inquiry into its laws and consequences, Macmillan and co., London, retrieved April 6, 2015 from WWW: 7. Galton, F. (1907), Inquiries into Human Faculty and its Development, 2nd edition, J. M. Dent & Co, London, retrieved March 25, 2015 from WWW: 8. Hodge, J. (ed.) and Radick, G. (ed.) (2003) The Cambridge Companion to Darwin, Cambridge University Press, Cambridge. 9. Hofstadter, R. (1992) Social Darwinism in American Thought, Beacon Press, Boston. 10. Lennox, J. (2010) Darwinism, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, retrieved March 30, 2015, from WWW: Leonard, C.T. (2009), Origins of the myth of social Darwinism: The ambiguous legacy of Richard Hofstadter s Social Darwinism in American Thought, Journal of Economic Behavior & Organization 71, pp , retrieved March 18, 2015, from WWW: 41

14 12. Maltus, T. R. (1826) An Essey on the Principle of Population, London, retrieved March 17, 2015 from WWW: Cover.html. 13. Michael, J. (2012) Race, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, retrieved March 30, 2015, from WWW: Spencer, H. (1851), Social Statics or The Conditions essential to Happiness specified, and the First of the Developed, London, Chapman, retrieved March 17, 2015 from WWW: Weinstein, D. (2012), Herbert Spencer, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, retrieved March 30, 2015, from WWW: Ms Aleksandar Pešić SOCIAL-DARWINISM AND BIRTH OF EUGENICS Summary: Industrial development and success of biological sciences at the end of the eighteenth and early nineteenth century are enormous. In this environment Darwin will develop his theory of evolution. Variability and heritability, artificial and natural selection and the struggle for survival are the most influential ideas presented in the Origin of species. Darwin's theory has big influence on the development of philosophical, social and cultural opinions of his contemporaries. Darwin's concepts were used to develop new theories that can be brought under one name: social-darwinism. Yet it turns out that Herbert Spencer is much more responsible for the emergence of social-darwinism that Darwin himself. Richard Hofstadter will show that social- Darwinism has a laissez-faire ethics, conservative approach to social change and social policy which has eugenic character. At the time when Darwin and Spencer explained hereditary characteristics of lower species, Francis Galton has already seen far-reaching scope of these theories and tried to establish a new science called eugenics. This project failed, but his ideas will have profound consequences for humanity. The author of this paper will attempt to present the similarities and differences between social-darwinism and eugenics. Many supporters of eugenics were reformers who have misinterpreted Spenser's ideas. They went on the path of Lamarck's understanding of hereditary processes, which stood as the opposite of Darwin's. Key words: Charles Darwin, Herbert Spencer, Richard Hofstadter, Francis Galton, the struggle for survival, survival of the fittest, social-darwinism, eugenics. * Примљено: године. Одобрено за штампу: године. 42