1. Posmatranje funkcije valvularnog aparata na izolovanom goveđem srcu (Gadov ogled)

XIII vežba 1. Posmatranje funkcije valvularnog aparata na izolovanom goveđem srcu (Gadov ogled) 2. Registrovati i analizirati elektrokardiogram (EKG) kod čoveka 3. Video prezentacija EKG a: sticanje osnovnih znanja o analizi EKG a 4. Video interaktivna vežba na srcu žabe (PhysioEx 4.0): a. Registrovati kontrakcije srca (mehanogram) u bazalnim uslovima b. Izazvati i registrovati ekstrasistole c. Ispitati uticaj temperature na rad srca žabe d. Ispitati uticaj stimulacije n. vagusa na frekvencu srca 1. Posmatranje funkcije valvularnog aparata na izolovanom goveđem srcu (Gadov ogled) Preparat izolovanog srca po Gadu omogućava posmatranje semilunarne valvule aorte i mitralne valvule u uslovima simulacije srčanog rada. Ovaj ogled predstavlja efikasnu metodu vizuelizacije pomenutih valvula i omogućava posmatranje njihovog rada pri promenama pritisaka u levom ventrikulu. Način rada: U levu pretkomoru ispranog goveđeg srca uvući i dobro fiksirati zastakljeni metalni prsten, tako da mu donja ivica bude u visini mitralnog zalistka. Manji zastakljeni prsten uvući u aortu i čvrsto ga fiksirati uz semilunarne zalistke. Na otvor bočne šire cevi na prstenovima navući gumena creva koja su povezana sa rezervoarom u kome je fiziološki rastvor (300 mm NaCl). Rezervoar treba da se nalazi na visini od 50 cm iznad nivoa srca. Cev povezanu sa pretkomorom navući na donji odvod rezervoara, a crevo koje je povezano sa aortnim prstenom povezati sa vrhom rezervoara. Kroz muskulaturu na vrhu leve komore napraviti uzan otvor i kroz njega u levu komoru uvući cev na čijem vrhu je sijalica. Cev treba dobro fiksirati za muskulaturu komore. Drugi kraj cevi je povezan sa gumenom kruškom, pomoću koje se menja pritisak u levoj komori. U sistem pustiti fiziološki rastvor iz rezervoara i pomoću malih bočnih cevi na prstenovima izbaciti vazduh iz srca (Sl. XIII 1). Slika XIII 1. Aparat po Gadu Izvođenje ogleda: Uključiti svetlo i pomoću gumene kruške ritmički pumpati rastvor. Pumpanje rastvora simulira srčanu akciju i pri tom dolazi do promene pritiska u levoj komori. Kroz staklo na prstenovima posmatrati rad zalistaka pri ovako izazvanim ritmičkim promenama pritiska. Treba uočiti da pri povećanju pritiska u komori (sistola) dolazi do zatvaranja mitralnih i otvaranja aortnih valvula. Pri smanjenju pritiska u komori (dijastola) dolazi do zatvaranja aortnih i otvaranja mitralnih valvula. U toku eksperimenta uočiti građu valvula, funkciju papilarnih mišića i horda tendinea. ELEKTROKARDIOGRAFIJA Mišićni sistem srca poseduje još jednu osobinu, koju ne poseduju ostali mišićni sistemi, a koja se zove automatizam. Automatizam srca predstavlja sposobnost srca da se kontrahuje pod uticajem impulsa nastalih u samom srcu. Provodni sistem srca koji je odgovoran za automatizam sačinjavaju vlakna koja vode isto embrionalno poreklo kao radna muskulatura srca, ali imaju manje kontraktilnih elemenata ili ih uopšte nemaju, pa nemaju kontraktilnu sposobnost. Impulsi, odnosno akcioni 153

potencijali (AP) koji određuju ritam srčanih kontrakcija, normalno potiču iz S A čvora, a propagiraju se kroz atrioventrikularni provodni sistem i miokardne ćelije. Impulsi koji se šire kroz srce, šire se lako i kroz okolna tkiva, tako da izvestan manji deo akcionih struja srca stiže i do površine tela. Postavljanjem metalnih elektroda na površinu tela, ove struje se mogu registrovati. Metoda registrovanja AP srca naziva se elektrokardiografija, aparat kojim se oni registruju je elektrokardiograf, a grafički zapis koji se pri tome dobija naziva se elektrokardiogram (EKG). EKG predstavlja grafički zapis propagacije procesa depolarizacije i repolarizacije kroz provodni sistem i kroz radnu muskulaturu srca. EKG se registruje na specijalnom papiru, koji je horizontalnim i vertikalnim linijama podeljen na kvadratne milimetre. Na svakih 5 mm linije su podebljane. Standardna brzina kretanja papira pri registrovanju iznosi 25 mm/s. Pri brzini od 25 mm/s svaki horizontalni mm traje 0,04 s, a 5 mm iznosi 0,20 s (Sl.XIII 2). Na elektrokardiografskoj traci vertikalni milimetri se koriste za merenje voltaže koja se izražava u mv. Svaki elektrokardiograf ima taster za kalibraciju (baždarenje) koja se izvodi pre snimanja svakog EKG a. Strandardnom kalibracijom podešava se da potencijali jačine od 1 mv izazivaju vertikalno skretanje igle od 10 mm (1 mv= 10 mm). Savremeni elektrokardiografi automatski na traci zapisuju sa kog odvoda se u datom trenutku vrši registrovanje. Takođe se pri dnu trake automatski zapisuje vrednost srčane frekvence za odgovarajući vremenski interval zapisa. Slika XIII 2. Na EKG papiru milimetri na x osi predstavljaju vreme, a na y osi amplitudu EKG se standardno registruje u 12 odvoda, pri čemu se 6 odvoda registruje sa ektremiteta, a 6 sa prekordijuma. Svi ekstremitetni odvodi registruju potencijale koji se šire kroz frontalnu ravan, a dele se na 3 bipolarna (standardna) i 3 pojačana, unipolarna odvoda. Prekordijalnim odvodima registruju se potencijali koji se šire kroz horizontalnu ravan. Svaki elektrokardiografski odvod ima svoju osovinu, specifičnu orijentaciju i polaritet. Osovinu odvoda predstavlja prava između postavljenih elektroda. Orijentacija podrazumeva položaj osovine, koji može biti horizontalan, dijagonalan, vertikalan itd. Polaritet označava lokaciju pozitivnog i negativnog pola na elektrodama koje se nalaze na krajevima osovine odvoda. Bipolarnim, standardnim odvodima, koje je uveo Ajnthoven (Einthoven), registruje se razlika u potencijalu između dva izabrana mesta na ekstremitetima (Sl. XIII 3). Pojačanim unipolarnim ekstremitetnim i prekordijalnim odvodima se registruje ukupan potencijal srca koji stiže do registrujuće elektrode postavljene na ekstremitetu ili na prekordijumu. Slika XIII 3. Međusobni odnos elektrokardiografskih odvoda u frontalnoj i prekordijalnih u horizontalnoj ravni 154

Ekstremitetni, a prvenstveno standardni odvodi, služe za brzu procenu položaja srca u grudnoj duplji, dok se prekordijalni odvodi koriste, pre svega, za procenu fiziološkog stanja ili oštećenja srčanog mišića. Bipolarni ekstremitetni odvodi obeležavaju se rimskim brojevima I, II i III, a veoma retko D1, D2, i D3. Pojačani, unipolarni, ekstremitetni odvodi obeležavaju se kao avr, avl i avf odvodi (engl.»augment«= pojačati, pojačanje za 50 %, V = voltaža, R»right«= desna ruka, L»left«= leva ruka, F»foot«= leva noga). Unipolarni prekordijalni odvodi se obeležavaju kao V odvodi i to redom od V1 do V6. Standardnim odvodima registruju se razlike u potencijalu: I odvod između desne i leve ruke II odvod između desne ruke i leve noge i III odvod između leve ruke i leve noge. U I standardnom odvodu prilikom registrovanja, pozitivan pol elektrokardiografa se spaja sa elektrodom na levoj ruci, dok se pri registrovanju u II i III odvodu, pozitivan pol spaja s levom nogom. Negativan pol je u svakom standardnom odvodu spojen sa elektrodom koja je na suprotnom ekstremitetu. Kod pojačanih unipolarnih odvoda pozitivan pol se spaja sa registrujućom elektrodom, koja se postavlja na jedan ekstremitet, a negativan pol se spaja sa nultom tačkom za koju su unutrašnjom elektronskom sinhronizacijom, preko otpornika od 5000 Ω, povezana sva tri ekstremiteta. Standardno se registruje 6 unipolarnih prekordijalnih odvoda (Sl. XIII 4). Pri registrovanju svakog odvoda, registrujuća elektroda se postavlja na određenu tačku prekordijuma i to : V 1 u četvrti međurebarni prostor uz desnu ivicu sternuma, V 2 u četvrti međurebarni prostor uz levu ivicu sternuma, V 3 na sredini između V 2 i V 4, V 4 u peti levi međurebarni prostor, na medioklavikularnoj liniji. Naredna dva prekordijalna odvoda registruju se postavljanjem elektrode na istu horizontalnu ravan kao i za V 4 i to: V 5 na prednjoj aksilarnoj liniji i V 6 na srednjoj aksilarnoj liniji. Prekordijalne tačke postavljene su tako da se prema V 1 i V 2 prenose potencijali miokarda desne pretkomore i komore, prema V 3 potencijali komorskog septuma, prema V 4 potencijali srčanog vrha, a prema V 5 i V 6 potencijali leve komore. Ovakvo prenošenje potencijala prema V odvodima omogućava laku procenu fiziološkog stanja ili oštećenja pojedinačnih delova miokarda. Slika XIII 4. Mesta na telu gde se postavljaju elektrode za standardne i prekordijalne odvode pri snimanju standardnog EKG a 155

Izgled EKG a svakog elektrokardiografskog odvoda ima određene specifičnosti. Varijacije u izgledu EKG a u različitim odvodima objašnjavaju se pomoću 3 bazična elektrokardiografska principa (Sl. XIII 5), koji su određeni unutrašnjom elektronskom sinhronizacijom, a koja je identična kod svih elektrokardiografa. Elektrokardiografskim principima je određeno da: 1. kada je pravac depolarizacije paralelan sa osovinom odvoda, a usmeren prema njegovom pozitivnom polu, onda je talas depolarizacije u tom odvodu pozitivan; 2. kada je pravac depolarizacije paralelan sa osovinom odvoda, a usmeren prema njegovom negativnom polu, talas depolarizacije je negativan; 3. kada je pravac depolarizacije pod uglom od 90 0 prema osovini odvoda, talas depolarizacije je bifazičan. Pri normalnoj, sinhronizovanoj propagaciji procesa depolarizacije i repolarizacije kroz pojedine delove srca, svaki ciklus AP na EKG u ima identičan izgled. U okviru jednog ciklusa AP svaka faza električne aktivnosti pojedinih delova srca predstavljena je odgovarajućim talasom ili segmentom. Talasi na EKG u mogu biti iznad izoelektrične linije (elektropozitivni) ili ispod izoelektrične linije (elektronegativni) i obeležavaju se alfabetom. Slika XIII 5. Prikaz tri osnovna elektrokardiografska principa Slika XIII 6. Izgled normalnog EKG zapisa Normalno, prvi talas, koji se u okviru svakog ciklusa registruje, je pozitivan P talas koji predstavlja depolarizaciju miokarda pretkomora. Posle P talasa registruje se negativan Q, pozitivan 156

R i negativan S talas. Ova tri talasa zajedno označavaju se kao QRS kompleks koji predstavlja depolarizaciju miokarda komora. Iza QRS kompleksa registruje se pozitivan T talas, koji predstavlja brzu fazu repolarizacije komora (Sl. XIII 6). Na normalnom EKG u nije predstavljena depolarizacija A V čvora i Hisovog snopa i repolarizacija pretkomora. Odsustvo potencijala A V čvora i Hisovog snopa objašnjava se nedovoljnom osetljivošću standardne elektrokardiografije, a odsustvo pretkomorske repolarizacije vremenskim poklapanjem s depolarizacijom miokarda komora. U okviru svakog cikulusa na EKG u registruju se i dva izoelektrična dela segmenta. Izoelektrični deo od kraja talasa P do početka QRS kompleksa označava se kao P Q segment, dok se izoelektrični deo od kraja talasa S do početka talasa T označava kao S T segment (Sl. XIII 6). P Q segment poklapa se s trajanjem plato potencijala pretkomora i depolarizacijom A V čvora i Hisovog snopa, a S T segment s plato potencijalom komora: Pod intervalom u EKG u se podrazumeva skup jednog segmenta i jednog ili više talasa. Deo EKG a od početka talasa P do početka QRS kompleksa naziva se P Q interval. P Q interval predstavlja vreme atrioventrikularnog sprovođenja, tj. depolarizaciju pretkomora, A V čvora i Hisovog snopa. Q T interval predstavlja celokupnu električnu aktivnost komora (depolarizaciju i repolarizaciju). Q T interval traje od početaka Q zubca do kraja T talasa (Sl. XIII 6). U kliničkoj praksi Q T interval se naziva i električna sistola. 2. Registrovati i analizirati elektrokardiogram (EKG) kod čoveka Materijal: elektrokardiograf, elektrolitna pasta, ležaj. Način rada: Ispitanik se postavlja u ležeći položaj, a ležaj treba da bude udoban i dovoljno velik da pruži oslonac celom telu. Metalne elektrode se postavljaju iznad ručja (zgloba) desne i leve ruke i iznad gležnja leve i desne noge (Sl. XIII 4). Dobar kontakt sa kožom postiže se nanošenjem elektrodne paste. Elektrode se zatim priključe za odgovarajuće, bojom obeležene, kablove elektrokardiografa. Elektroda na desnoj nozi služi za uzemljenje, a ne za registrovanje. Kad se igla kardiografa zagreje i umiri, pristupa se registrovanju. Prvo se elektrokardiografska traka pusti u pokret, a zatim nekoliko puta pritisne taster za baždarenje. Odmah po baždarenju (kalibraciji) zaustavlja se kretanje trake i proverava se da li jačina struje od 1 mv daje vertikalno skretanje igle za 10 mm. Ako je pri jačini od 1 mv skretanje igle veće ili manje od 10 mm, ono se posebnim tasterom reguliše i testiranje se ponavlja. Pogrešna standardizacija daje netačnu voltažu elektrokardiografskih talasa. Posle testiranja prvo se registuju bipolarni ili standarni odvodi, zatim pojačani unipolarni i najzad prekordijalni odvodi. Ekstremitetni odvodi se automatski registruju postavljanjem komandnog dugmeta na oznake I, II, III, avl, avf, avr. Pri registrovanju prekordijalnih odvoda, elektroda se prvo stavi na odgovarajuću tačku prekordijuma. Stariji modeli elektrokardiografa su zahtevali da se komadni preklopnik prebaci na položaj V i da se ručno upisuje sa kog odvoda se vrši registrovanje. Savremeni aparati automatski vrše prebacivanje signala sa odgovarajućih registrujućih elektroda i istovremeno na traci zapisuju sa kog odvoda se vrši registrovanje. Prekordijalana elektroda pričvršćuje se na površinu kože pomoću vakuma, to jest sukcijom, pri čemu malje kod muškaraca i razvijene dojke kod žena prave izvesne smetnje. Kada se završi registrovanje zapisa sa svih odvoda, traka se zaustavlja, vadi iz aparata i na njoj se zapisuje ime, prezime, starost ispitanika, kao i datum i tačno vreme registrovanja. Posle unošenja podataka, pristupa se analizi elektrokardiograma. Pomoću elektrokardiograma bilo kog odvoda može se odrediti ritam srčanog rada, srčana frekvenca, voltaža i trajanje pojedinih talasa, segmenata i intervala. Ritmičnost podrazumeva da se posmatrana pojava registruje u sukcesivnim jednakim vremenskim intervalima, te stoga svaki element EKG a može da posluži za analizu ritmičnosti. Za analizu ritmičnosti posmatraju se sukcesivni R zupci. Ako je rastojanje između njih identično (ili približno) srčana radnja je ritmična. Kada je srčani rad ritmičan, frekvenca se određuje deljenjem broja 1500 (što predstavlja broj mm koje traka pređe za 60 s, ako je brzina kretanja trake 25 mm/s) sa brojem mm koji se nalazi između dva uzastopna R talasa (R R interval). Jasno je da se na sličan način može izvršiti i brza procena srčane frekvence. Prvo se uoči 157

jedan R talas koji se poklapa sa debljom linijom na traci. Ako se sledeći R talas nalazi u okviru prvih pet malih kvadrata, srčana frekvenca iznosi oko 300 ciklusa u minuti (1500/5 = 300). Po istom principu, ako se naredni R talas nalazi u okviru sledećih 10 malh kvadrata, frekvenca je onda oko 150 min 1 (1500/10 = 150), u okviru sledećih 15 malih kvadrata, frekvenca je oko 100 min 1 (1500/15 = 100) u okviru sledećih 20 malih kvadrata, frekvenca je onda oko 75 min 1 (1500/0 = 75). U principu daleko je značajnije da se utvrdi da li se srčana frekvenca nalazi u okviru fizološkog raspona od 60 do 100 ciklusa u minuti, nego da li iznosi precizno 76 ili 81 ciklusa u minuti. Pomoću elektrokardiograma može se, sa visokim stepenom preciznosti, odrediti i srednji električni vektor srca. Ovaj vektor predstavlja srednju jačinu, smer i polaritet celokupnog potencijala u okviru svakog električnog ciklusa srca. Smer srčanog vektora tokom depolarizacije u frontalnoj ravni naziva se srednja električna osovina srca (srednji QRS vektor). Ona se određuje pomoću referentno uzetog troosnog i šestoosnog sistema, koji se dobija ukrštanjem osovina svih šest odvoda frontalne ravni (tri standardna i tri unipolarna ekstremitetna odvoda). Tačka ukrštanja ovog sistema predstavlja centar, odnosno sredinu osovine predstavljenih odvoda (Sl. XIII 7.). Na kružnoj skali šestoosnog sistema svi vektorski smerovi označavaju se stepenima. Po konvenciji pozitivan pol (leva ruka) I standardnog odvoda koji je vodoravan, označen je sa 0 o, a negativan pol (desna ruka) sa 180 o. Na donjoj polovini kružne skale stepeni su pozitivni, a na gornjoj negativni. Počev od 0 o, broj pozitivnih stepeni raste u pravcu kretanja kazaljke na satu, a negativnih u pravcu koji je suprotan od kretanja kazaljke na satu. To praktično znači da je počev od centralne tačke, jedna polovina svakog odvoda u pozitivnom, a druga u negativnom delu kružne skale. Za određivanje položaja srednjeg QRS vektora, odnosno srednje električne ose srca u frontalnoj ravni, koristi se Ajnthoven (Einthoven) zakon. Prema ovom zakonu, zbir voltaža QRS kompleksa I i III odvoda jednak je zbiru voltaža QRS kompleksa II odvoda. Zbir i smer voltaža QRS kompleksa dobija se kada se pozitivna voltaža R talasa umanji za negativnu voltažu Q i S talasa (Sl. XIII 8). A B D Slika XIII 7. A Troosni sistem standardnih odvoda, B Troosni sistem unipolarnih ekstremitetnih odvoda, C Šestoosni sistem ekstremitetnih odvoda Smer srednje električne ose srca određuje se tako što se prvo odredi zbir i smer voltaže QRS kompleksa u bilo koja dva od tri standardna odvoda. Ako su dobijene neto vrednosti voltaže QRS kompleksa pozitivne, onda se one, počev od centralne tačke, prenose na pozitivne polovine, a ako su dobijene neto vrednosti negativne, onda se prenose na negativne polovine njihovih osovina. Kada se dobijene neto (zbirne) vrednosti potencijala QRS kompleksa prenesu na osovine odvoda, onda se od ucrtanog smera povuku normale (vertikale). Na mestu preseka povučenih normala nalazi se smer QRS vektora, odnosno položaj srednje električne ose srca. Linija koja se povlači od centralne tačke do mesta preseka normala predstavlja voltažu ucrtanog vektora. Fiziološki opseg vrednosti srednje električne osovine srca bi se kretao između 30 o i +120 o. Idealan smer srednje eletrične ose srca iznosi +59 o. 158

Slika XIII 8. Izgled EKG a u standardnim odvodima pri idealnom smeru električne osovine srca U kliničkoj praksi, brza procena položaja električne ose srca u frontalnoj ravni procenjuje se na osnovu voltaže R talasa u I standardnom odvodu i u avf. Kada je položaj električne ose normalan, voltaža R talasa je najveća u II standardnom odvodu. Pri rotaciji srca ulevo R talas ima najveću voltažu u I odvodu, a kod rotacije srca udesno, u III standardnom odvodu. Za laku i brzu procenu električne osovine srca u frontalnoj i horizontalnoj ravni koristi se I, avf i V 2 odvod. Kada je voltaža QRS kompleksa u I i avf pozitivna, električna osa srca nalazi se između 0 o i +90 o kružne skale frontalne ravni. Negativna voltaža QRS kompleksa u V 2 odvodu pokazuje da je u horizontalnoj ravni srednji QRS vektor usmeren unazad, a pozitivna voltaža QRS kompleksa da je usmeren unapred. Analiza registrovanog EKG a Na EKG u analizirati srčani ritam, odrediti srčanu frekvencu, položaj srednje električne osovine srca i odrediti voltažu i trajanje P talasa, QRS kompleksa, T talasa, P Q segmenta, S T segmenta, P Q intevala i Q T intervala. Pri analizi obratiti pažnju na sledeće činjenice: Ritmičnost svakog elementa EKG a se može analizirati. Za kliničku analizu ritmičnosti srčane aktivnosti, najvažnije je konstatovati da li su intervali između sukcesivnih sistola srčanih komora identični. Zato se posmatraju sukcesivni R zupci. Ako je rastojanje izmedju njih identično (ili približno isto) srčana radnja (sistola komora) je ritmična. Normalno, srce radi ritmično pod dejstvom impulsa iz SA čvora, tada je na EKG zapisu prisutan P talas. Ovakav ritam se naziva sinusni ritam. Dakle pri analizi EKG a neophodno je odrediti mesto nastanka akcionih potencijala, tj. treba odrediti predvodnika srčanog ritma. Kod sinusnog ritma posle svakog P talasa, sledi QRS kompleks i isto trajanje PQ, QT i RR intervala. Srčana frekvenca predstavlja broj srčanih ciklusa u jednoj minuti. Normalna vrednost srčane frekvence kreće se od 60 do 100 min 1. Ubrzan srčani rad naziva se tahikardija, a usporen bradikardija. Precizan položaj električne osovine srca u frontalnoj ravni određuje se na osnovu analize QRS kompleksa registrovanog na ekstremitetnim odvodima i unosa sume njihovih voltaža u referentni šestosni sistem ekstremitetnih odvoda. P talas prethodi QRS kompleksu. Kod sinusnog ritma, P talas je obavezno pozitivan u II standardnom odvodu, a negativan avr odvodu. Normalna voltaža P talasa je do 0,25 mv, a trajanje 0,05 do 0,12 s. QRS kompleks se normalno registruje posle P talasa. Sastoji se od negativnog Q (do 1mm), pozitivnog R i negativnog S talasa. QRS kompleks u svim odvodima ne sadrži sva tri talasa, a nekada može imati i više od tri talasa. Normalno trajanje QRS kompleksa kreće se od 0,08 do 0,11s, a voltaža do 2,5 mv. T talas je skoro u svim odvodima elektropozitivan, razvučen i asimetričan. Prosečno traje 0,16 do 0,25 s, a dostiže voltažu do 0,4 mv. 159

P Q segment predstavlja deo EKG a od kraja talasa P do početka QRS kompleksa. Izoelektričan je (uz normalno odstupanje od ± 0,1 mv) i vremenski se poklapa sa plato fazom potencijala pretkomorskog miokarda, propagacijom impulsa kroz AV čvor i Hisov snop. S T segment je deo EKG a od kraja S talasa do početka T talasa. Reprezentuje plato fazu potencijala komorskog miokarda. Normalno je izoelektričan ili 1 mm iznad ili ispod izoelektrične linije. Ako je uzdignut ili spušten više od 1 mm, to je patološki nalaz. Normalno traje do 0,25 s. P Q inteval je deo EKG a od početka P talasa do početka QRS kompleksa. Normalno traje 0,16 do 0.20 s. Kada AV čvor sporije sprovodi impuls, P Q interval traje duže od 0,20 s. Q T interval predstavlja celokupnu električnu aktivnost komora (električna sistola). Obuhvata deo od početka QRS kompleksa do kraja T talasa. U okviru normalne vrednosti srčane frekvence, Q T interval traje od 0,35 do 0,42 s. 3. Video prezentacija EKG a: sticanje osnovnih znanja o analizi EKG a 4. Video interaktivna vežba na srcu žabe (PhysioEx 4.0) Otvoriti program dvoklikom na ikonu»physioex«. Iz glavnog menija izabrati vežbu br. 6, kardiovaskularna fiziologija (»Frogs Cardiovascular Physiology«). Slika XIII 9. Prikaz laboratorijske opreme. 1. transdjuser, 2. perfuzor sa termometrom, 3 a. elektroda za direktnu stimulaciju, 3 b. elektroda za stimulaciju n. vagusa, 4. stimulator, 5. osciloskop, 6. držač za elektrode Na početnom ekranu (Sl. XIII 9) uočiti aparaturu koja se nalazi u virtuelnoj laboratoriji: transdjuser, perfuzor za termometrom, elektrode za stimulaciju, električni stimulator i osciloskop. Osciloskop se sastoji iz ekrana za registrovanje srčane aktivnosti, displeja koji opisuje frekvencu srca (»Heart Rate«) i pokazatelja srčane aktivnosti u kome se prikazuju sledeće informacije:»heart Rate Normal«aktivnost srca u bazalnim uslovima»heart Rate Changing«ukazuje da se posle odgovarajuće intervencije aktivnost srca menja»heart Rate Stable«ukazuje da se posle primenjene intervencije srčana aktivnost stabilizovala. 160

a. Registrovati kontrakcije srca (mehanogram) u bazalnim uslovima Mehanogram je grafički zapis mehaničke aktivnosti srca. Registrovati aktivnost srca u bazalnim uslovima i na mehanogramu uočiti atrijalnu i ventrikularnu kontrakciju. Zabeležiti frekvencu srca (HR) i nacrtati mehanogram. b. Izazvati i registrovati ekstrasistole Postaviti elektrodu za direknu stimulaciju (»Direct Heart Stimulation«) u držač za elektrode. Dražiti srčani mišić pritiskom na»single Stimulus«, i to a. u fazi kontrakcije ventrikula (Sl. XIII 10) b. u različitim periodima faze relaksacije ventrikula (Sl. XIII 11). Uočiti ekstrasistole (ES), nacrtati mehanograme i analizirati ih (amplituda). Slika XIII 10. Stimulacija u fazi kontrakcije ventrikula Slika XIII 11. Stimulacija u fazi relaksacije ventrikula Pritiskom na»multiple Stimulus«, pokušajte da izazovete tetanizaciju srca. Šta se događa? Zaustaviti električnu stimulaciju pritiskom na»stop Stimulus«. Uporediti dobijene zapise i konstatovati kako promena temperature Ringerovog rastvora (u odnosu na bazalne uslove, 23 o C) utiče na frekvencu srca. c. Ispitati uticaj temperature na rad srca žabe Iz»Experiment«menija izabrati»modifiers of Heart Rate«. U ovom eksperimentu moguće je promeniti temperaturu rastvora za perfundovanje (Ringer ov rastvor). Najpre registrovati aktivnost srca u bazalnim uslovima (23 o C) i podatke uneti u tabelu pritiskom na»record Data«(Sl. XIII 12b). Zatim, smanjiti temperaturu Ringerovog rastvora na 5 o C i posle stabilizacije rada srca (»Heart Rate Stable«) uneti podatke u tabelu pritiskom na»record Data«(Sl. XIII 12a). Potom, povećati temperaturu rastvora na 23 o C, i tek posle potpune normalizacije rada srca (ispisuje se poruka»heart Rate Normal«), povećati temperaturu na 32 o C (Sl. XIII 12c). Kada se akivnost srca stabilizuje (»Heart Rate Stable«), uneti podatke u tabelu (»Record Data«). Slika XIII 12. Uticaj temperature na frekvencu srca a) 5 C; b) 23 C; c) 32 C d. Ispitati uticaj stimulacije n. vagusa na frekvencu srca Uticaj parasimpatičkog nervnog sistema na rad srca se ostvaruje putem n. vagusa. Elektrodu za direktnu stimulaciju (»Direct Heart Stimulation«) vratiti na postolje za elektrode. Postaviti elektrodu koja simulira draženje vagusa (»Vagus Nerve Stimulation«), u držač za elektrode. Koristeći (+) i ( ) podesiti frekvencu odašiljanja stimulusa na 50/s. Pritiskom na»multiple Stimulus«započeti stimulaciju. Uočiti da draženje vagusa izaziva smanjenje frekvence, 161

zatim kratkotrajni prestanak rada srca, nakon čega srce ponovo počinje da se kontrahuje (»beg od vagusa«) (Sl. XIII 13). Tek nakon uočavanja ovog efekta zaustaviti stimulaciju pritiskom na»stop Stimulus«. Slika XIII 13. Uticaj draženja n. vagusa na rad srca 162

REZULTATI 2. Registrovati i analizirati elektrokardiogram (EKG) kod čoveka Ime i prezime ispitanika, god. Datum i vreme 1. Srčana radnja (ritmična) 2. Predvodnik srčanog ritma je (SA čvor) 3. Srčana frekvenca min 1 (60 100 min 1 ) 4. Konstruisati srednju električnu osovinu srca 5. Odrediti trajanje i voltažu elemenata elektrokardiograma a. P talas traje s i voltaže mv ( 0,05 do 0,12 s i 0,25 mv) b. PQ segment traje s i voltaže mv (do 0,03 s i 0 mv) c. PQ interval traje s ( 0,14 do 0,22 s) d. QRS kompleks traje s i voltaže mv (0,08 do 0,11s, i do 2,5 mv) e. ST segment traje s i voltaže mv ( do 0,25 s. i 0 mv) f. QT interval traje s (od 0,35 do 0,42 s) g. T talas traje s i voltaže mv (0,16 do 0,25 s i 0,4 mv) 6 a. Registrovati kontrakcije srca (mehanogram) u bazalnim uslovima frekvenca = 6 b. Izazvati i registrovati ekstrasistole Stimulacija u fazi kontrakcije Stimulacija u fazi relaksacije Apsolutni refraktorni period = ms 163

U kojoj fazi srčanog ciklusa treba primeniti električnu stimulaciju u cilju izazivanja ekstrasistola?. U kom periodu dijastole draž izaziva ekstrasistolu najveće amplitude? Objasniti funkcionalni značaj nemogućnosti izazivanja tetanizacije srca.. 6 c. Ispitati uticaj temperature na rad srca žabe T ( C) HR (min 1 ) 5 23 32 6 d. Ispitati uticaj stimulacije n. vagusa na frekvencu srca Bazalni uslovi Draženje vagusa Cardiac arrest Beg od vagusa 164