STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA "Unutrašnja čistota istinitog čoveka ulepšava i njegovu spoljašnjost" Poglavlje 1. SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE Poglavlje 2. RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA Poglavlje 3. NOVA POKOLENjA Poglavlje 4. DRSKOST I NEMANjE ČASTI Poglavlje 5. UNUTRAŠNjI BESPOREDAK I SPOLjAŠNjI RAZVOJ

POGLAVLjE I SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE Mudar čovek je očišćen čovek Sadržaj Kada čovek ne izoštrava svoj um Bogom, nego ga izoštrava zlobom, prima u sebe đavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olakšanje na dan Suda. - Starče, razlikuju li se prostota ( = neznalaštvo) i lukavstvo? - Da, kao lisica od šakala. Šakal, kada nešto vidi, on to i poželi, i žurno ide da to uzme. Lisica će, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom će otići da uzme ono što je htela. - Može li neko, starče, da lukavost smatra za mudrost? - Da, može, ali ako ispita samoga sebe, shvatiće šta je lukavstvo a šta je mudrost. Ima i spisak, pomoću koga to može da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono što ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nešto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena Mudar čovek je onaj koji se pročistio, koji je očišćen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije očišćen, mudrost mu uopšte ne koristi. Pogledajte novinare, političare - mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga što nemaju osvećeni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako čovek ne usavršava svoj um, đavo ga iskoristi. Ako ne usavršava svoj um u pravcu činjenja dobra, đavo ga iskoristi za zlo. - Ako, dakle, čovek ne usavršava svoj um, time đavolu otvara mogućnosti? - Ako ga ne usavršava, sve te mogućnosti se same otvaraju. Ako čovek ne dela duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne đavo, čini zlo. Tako je neko, na primer, mudar, ali ne dela umom svojim već lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi ima od toga što je mudar? - Može li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne može svoju mudrost pravilno da koristi? - Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je čovek duhovan pa veruje svom umu - prelastiće se, a ako je od ovoga sveta - poludeće. Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvećuje svoju mudrost. I uopšte, čovek treba da osvećuje sve što ima. Ako je mudrost osvećena, ona pomaže pri svakom rasuđivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvećena, on ne može duhovno da rasuđuje. Neko može, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagočestivost. Kada se, pak, mudar osveti, postaje veoma razborit. - Starče, kako se mudrost osvećuje?

- Da bi se čovek osvetio, ne treba da od lukavog ( = đavola) primi poruke, niti da razmišlja lukavo, već da sve čini sa dobrotom i prostodušnošću. Tako dolazi duhovna jasnoća, božansko prosvetljenje, i tada čovek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zaključke. - Starče, da li je rasuđivanje povezano sa znanjem? - Rasuđivanje dolazi od božanskog prosvetljenja. Neko može da čita Oce, da pravilno zna određene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasuđivanje, međutim, dolazi od božanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar. - Da li je svet, starče, nekada bi bolji? - Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodušnost i dobro razmišljanje. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Međutim, naučili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su već na samom početku skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumeš, jer iako je bilo blagočestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Sećam se, jedan kaluđer se jednom prilikom, kada je čuo da se pominje "Grigorije, Papa rimski"[2], sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidiš li šta čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagočestivosti i onoga što je škodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme. Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se odmoriti, ali će im se i božanska blagodat lako približiti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima božansko prosvetljenje, božanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videće malo dalje, ali i ovo još ništa ne govori. Jer telesnih očiju je jedan par, a duhovnih ima mnogo. Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju božansko prosvetljenje, jer odbacuju sunce kao nešto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se čovek ne osveti, ako ne dođe božansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno - na ovo mislim - to je samo jedan racionalizam i ništa više od toga. Ako nedostaje božansko prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će napisati, neće im pomoći. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan božanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali možeš jasno da vidiš kako ga je vodio Duh Božji. I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje božansko prosvetljenje, i svako radi kako hoće. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi đavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traže ljudi kojima vladaju njihove strasti. - Dakle, ljudi treba neprestano da traže božansko prosvetljenje?

- Da, jer drugačije, rešenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije stvaraju smutnje. Skupštine, paraskupštine... A zlo je u tome što nisu prepoznali ono što je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko ispravno znanje, zašto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta? Kada čovek sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju same sebe, spoznaće i rugobu svoju i više uopšte neće govoriti. Jednom prilikom mi neko reče. "Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd". I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajući. "Prorok Ilija", rekoh mu, "kada ga Bog upita: šta tražiš Ilija na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog reče: "Ostavih sebi sedam hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom". Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija reče: "Ostah sam!" I ti tako prekorevaš, iako postoje toliki verni!... Ko je naš Pantokrator ( = Svedržitelj)? Da li je On Svedržitelj u građevini koja ima oštećenja od zemljotresa, i mi razmišljamo šta da radimo da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?" "Ali tamo u Americi nema nikoga", reče mi. "Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike", rekoh mu. "Da, ali katolici deluju lukavo". "Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu vikali: "Patrijarh je istiniti hrišćanin, a papa je trgovac"? Zar nisu to katolici govorili sa gnevom? Zašto onda govoriš o tome da katolici žele da prevare Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar đavo može uspeti?" Na žalost, zapadni racionalizam je uticao i na istočne pravoslavne predstojatelje, i tako se našao i u telu jedine Istočne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda duhovno, svetlošću Istoka, svetlošću Hristovom, tada će se videti zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotužilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli - jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time đavo zaradio. O, o... muče i usložnjavaju život ovi ljudi! I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umišlja da je duhovan čovek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom čistoćom uma i sa malim znanjem koje ima, reći će ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom zamućenim demonskim iskustvom koje je primio, govori ti najveće bezbožnosti. Onaj ko stalno izoštrava svoj um znanjem, a živi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo će malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim rešenjima. Ljudsko znanje, kada se osvećuje, postaje božansko i tada je od pomoći. Drugačije je sa ljudskim sučeljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Čisti um je kao koristiti lepak za gvožđe. A magnet privlači metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi. To je današnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je katastrofalna. Zar nije rečeno da "znanje nadima" (1 Kor. 8, 2). Ako nema božanskog prosvetljenja, znanje ničemu ne koristi, nego donosi propast.

Nauka treba da se razvija duhovnim životom Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen. - Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku? - Nauka mnogo pomaže ali i mnogo zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa najvećom jasnoćom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću Božijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat - ako nisu osvetili znanje - mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega uđe doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobađaju straha od muka, i vode ih rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju "rudnik" duše. Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: "Svetitelju Božji, zastupi nas"! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: "Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata". I odmah - o, čuda - jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: "Šta ste čudno videli?" Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mučenički postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, međutim ne možemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni, koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju. Duh Sveti ne silazi mehanički Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od Duha Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanički način - zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rđu sa svog duhovnog užeta, da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, teolog. Kad kažem "teolog", mislim na one teologe koji imaju

teološko pokriće, i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrića, i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje. Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada naš um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (εγκεφαλολογια) koja rađa Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni. - Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti "stalno pruža..."?[4] - Da, pruža, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje, spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice. Osvetimo jezik Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u propast. Dođoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi: "Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?" "Koje znanje?" - rekoh im. "Ono koje se stiče umom?" "Da", rekoše. "To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu". Dobre su snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do zvezda, sa velikim troškovima goriva itd... Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove snage uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?" "Išli smo na mesec", odgovori mi. "Koliko je daleko?", upitah ga. "Recimo, pet stotina hiljada kilometara", reče. "Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec'?" Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara". "A do Boga, jeste li došli?", upitah ga. "Koliko daleko je Bog?" "Bog je, reče mi, veoma daleko". "Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (, tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima - prim. prev.) idemo do Boga!" Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između Tigra i Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.

- Starče, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izučava i dogmatiku, teologiju, itd? - Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On, međutim, ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga može biti i dogmatike i teologije, jer takav živi tajne Božije. A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da nauči nešto više, nego se zadovoljava onim što mu je Bog dao. - Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili - prim. prev.), a još uvek želimo znanje ovoga sveta, šta to znači? - Znači da nemamo znanje. "Poznajete istinu i istina će vas osloboditi".[6] Kada se čovek smirava i prosvetljuje, tada se osvećuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego što se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomračuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću pomisliti, najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv častoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomračuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad naših moći. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokuša da izučava dogmate, postoji opasnost od štete. Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to činio. Rekao bi: "Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti ( = razjasniti). Da ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!" - Dakle, starče, kada neko izučava Jevanđelje, to je zato što nema smirenja i blagočestivosti? - Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje, jeste tumačenje uma, razuma, i ono ostaje bez božanskog prosvetljenja. - Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije? - Da, da kaže: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam čitao Jevanđelje, ako nešto nisam mogao da razumem, nisam pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I kasnije sam video, da kada mi je to što nisam razumeo zatrebalo - cak - i došlo je tumačenje. Ali ja opet rekoh: "Da pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo tumači". I bilo je tačno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da tumači Jevanđelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izučavate Jevanđelje, nemojte ga tumačiti umom, već promislite dobro, dok ne dođe božansko prosvetljenje rasuđivanja, i samo će se rastumačiti. - Može li čovek, kada dođe u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto dublje? - Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova. Neka čovek može da razume sada a neka kasnije. Neko može da čita - da čita,

da sazna mnogo, a da uopšte ne može da uđe u smisao Jevanđelja. Neko, pak, može da ne čita mnogo, ali da ima smirenje, podvižnički duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da čita mnogo, može to da želi zbog častoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra šta radi borac, i umesto da pokuša da se i sam bori, on gleda još jednu borbu, pa još jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac. - Starče, za nekoga ko je obrazovan često kažu: "Ovaj je čovek dobrodeteljan ( = vrlinski)"[7]. Da li uvek tako? - Kada kažemo: "ovaj čovek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaže: "Najvažnije je da imaš uzvišenu misao[8] i smirenu pomisao". Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u našoj unutrašnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najveće dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je štetno ako o sebi ima visoko mišljenje. Prirodno znanje Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, međutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu ideju drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana /znanjem/, a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti. Kada uđu egoizam i razgovorljivost, da bi se začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno događa, onda je to značajno. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakoćom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i noću što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari! - Ako, međutim, ima znanje koje ne služi ničemu? - Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: "Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?" Ona reče: "Zašto? Prav se izgubio?"

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu biće im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka. - Starče, da li će u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moć mišljenja? Da li će im ona i tada nedostajati? - Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom životu razgoreli vrlinama. Možda će im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nešto više, jer su ovde živeli utvrđeni. Radimo ispravno na svome umu - Zašto, međutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monaštvo? - Vidi da ti kažem. Neko ko je obrazovan može da uzme da čita neki Otački tekst, i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema blagočestivosti, teško će napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da stekne iskustvo i božansku pomoć, i da u okviru toga shvati ono što čita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro će napredovati. On treba da dela na svom umu, i da se ne drži samo teorije. Svakako nisam rekao da treba da želi da umom spozna tajne Božije. - Dakle, starče, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti? - Ne samo to, nego i šire. Pogledaj na sva dobročinstva Božija, na sav svemir. Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidiš, prvo je Avram tražio Boga, a potom je Bog tražio Avrama. - Kako, dakle? - Otac Avramov, bio je idolopoklonik, poštovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zašto se poštuju bezdušni idoli, i njegov um stade da dela: "Nije moguće da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je načinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronađem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se molim". Tada se Bog otkri njemu i reče mu. "Iziđi iz zemlje svoje i od rođaka svojih" (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno čedo Božije. Obrazovani, ako i nema blagočestivosti, lako može da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovaće. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj službi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je teško. Ali i u pogledu onoga što smo učili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo teško. Svi treba da znaju dobročinstva Božija. Svako treba da razume šta mu je dato. zašto nam je, inače, Bog dao um? Da ispitujemo, da izučavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije čoveku dao um, zato da bi pronašao kako da sa jednog mesta brže pređe na drugo, već zbog nečega što je mnogo važnije: da spoznamo kako da krenemo putem našeg naznačenja, kako da priđemo Bogu, kako da uđemo u zemlju istinitu, u Raj. Kakva je dobročinstva učinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, međutim, Mojsije, sa tablicama deset Božjih zapovesti, zakasnio da siđe

sa gore Sinaja, narod već beše dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U naše vreme nema ni jednog čoveka sa... telećim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zašto ne bi razumeo šta je ispravno. Bog je dao čoveku um, da bi čovek pronašao svoga Tvorca. Evropljanima se um pomutio. Oni pate od smućenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog života. Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije - um, pamet, itd., da bi napredovali, ne paze šta govore. Ako im daš neki savet, oni kažu "razumeo sam", i onda žure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni odmah uhvate smisao onoga što im govoriš, ali uhvate vazduh jer ne paze. A ako, i sa manje pameti, paze, ako sa pažnjom slušaju što im se govori, u njima ostaje ono što čuju. A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne čine ništa. Ne koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni božanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kažu. "Nisam razumeo", i ponovo pitaju: "Kako si to rekao?", i pokušavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radošću i napreduju. Smireni čovek je često veoma učen, a egoista, pošto nema smirenje ne želi da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u čitavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je držao kao učitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otišao u pustinju, on sede pokraj Avve Makarija, koji je bio nepismen, i reče: "Ni azbuku njegovu ne znam"! - Starče, kako se postiže, da stvari ne istražujemo samo umom? - Um treba pravilno da radi. Da radi na veličanju Boga, da radi kako bi Boga pronašao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom umu, on može da pomogne drugima, a može i da ga muči. Imam pred očima ono što se događa među laicima. Znao sam jednog dečačića koji je ostao siroče, zajedno sa troje svoje braće, a njihova majka se preudala. Siročići nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog očuha. Taj jadničak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom ču da je neko umro i za sobom ostavio troje siročadi. Sažali se na siročiće, ode toj ženi i reče: "Želiš li da se uzmemo i da živimo kao brat i sestra, i da othranimo ovu decu"? I ona se složi. Sada žive duhovnim životom, čitaju sinaksar, dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj čovek je ispravno razmišljao i u skladu sa tim i činio, i zadobio je blagodat Božiju. A neko bi mu rekao: "Sada ćeš da mučiš tu decu, kao što su nekad tebe mučili". Ovaj čovek, međutim, nije hteo da potraži zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni, dakle svoj um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost ih na to primorava. Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Možda je Bog drugačijim načinio Avelja a drugačijim Kajina? Avelj je međutim, na ispravan način upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmišljao je: "Bog mi je dao sve. Zar da mu ne dam jedno jagnje?" I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze žito sa plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na žrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne želiš da ponudiš jagnje, uzmi i samo malo čistog žita. Kajin je na žalost, uzeo žito sa plevom i to spalio. Šta je prineo jedan, a šta drugi? I Bog prihvati žrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade

ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u šumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio. POGLAVLjE II RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA Razum u duhovnom životu Sadržaj - Starče, kakva je uloga razuma u duhovnom životu? - Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom životu. Anđeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledaš. Razgovaraš sa njima, i oni odlaze... Ako ovo pokušaš da objasniš razumom, to ne ide. U naše vreme kada su znanja veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na žalost, uklonilo veru kao temelj, i ispunilo duše pitanjima i sumnjama. Zbog toga nas čuda utvrđuju, jer se čudo događa i ono se ne objašnjava Razumom (= logikom). Vera u Boga privlači božanske sile dole, i svi ljudski zaključci se preokreću. Čini čuda, vaskrsava mrtve i ostavlja nauku sa otvorenim ustima. Sve vezano za duhovni život spolja izgleda naopako. Ko ne obrne svoj svetski način mišljenja, i ko ne postane duhovan čovek, nemoguće mu je da spozna tajne Božije koje nam se javljaju kao čudne. Onaj ko misli da može da spozna tajne Božije spoljašnjim izučavanjem, liči na nekog bezumnika koji pokušava da vidi Raj pomoću teleskopa. Razum čini mnoga zla kada neko pomoću njega pokuša da izuči ono što je božansko, da tako shvati tajne, čuda. Katolici su sa razumom došli dotle da hemijski ispituju Sveto Pričešće, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv Hristova. Sveti su, međutim, verom koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj Čaši. Još malo pa će doći dotle da Svetitelje stave pod rentgen da vide u čemu se sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a ubacili su svoj razum i sada se služe belom magijom. Jednom Katoliku, koji je imao dobro raspoloženje - jadnik se zaplakao - rekoh: "Jedna od najvažnijih razlika među nama je ovo: vi se oslanjate na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopšte ljudska dostignuća. Svojim razumom ograničavate božansku silu, jer ste božansku blagodat ostavili po strani. Vi u osvećenu vodicu stavljate konzervans da se ne pokvari. Mi u ono sto se pokvarilo stavljamo osvećenu vodicu, da bi postalo dobro. Verujemo u blagodat koja osvećuje, i osvećenu vodicu čuvamo po dvadeset i po pedeset godina i ona se uopšte ne kvari". - Da li razum, ispravno mišljenje, dolazi pre Boga? - Možda ne dolazi razum nego gordost? U suštini, ovakva logika je pre kriva nego ispravna. Gordost je oštećenje razuma. Razum koji je egositičan je gnezdo demona. Kada se ovakva logika pretoči u naša dela, predajemo se đavolu. - A kada, starče, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskušenju, zar tu razum nema nikakvu ulogu?

- Tada, čovek treba da čini ono što je u njegovoj moći, a ono što nije neka ostavi Bogu. Neki pokušavaju da sve postignu samo svojim umom. Takvi su, na primer oni koji pokušaju da dostignu umnu molitvu umom. Stiskaju glavu da bi se skoncentrisali, i posle ih boli glava. Ako se ja suprotstavljam onome čemu treba da se suprotstavljam svakoga dana, zar misliš da bih to mogao, tek tako, sam da činim? Nego, ono što kao čovek mogu, to činim, a ostalo ću ostaviti Bogu. "Bog će, kažem, dati, ukazaće na ono što treba da bude". Mnogi počinju: "Kako će ići ovaj posao, i šta će biti s ovim ili sa onim", i tako ih i zbog sitnica boli glava. Kada neko pokuša da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi da Boga postavi ispred svakog svog dela. Da ne čini ništa, bez poverenja u Boga, jer se kasnije njegov um bori i umara, a duša se loše oseća. - Starče, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postiže - Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam umom. Ako mene zaboli glava, zaboleće me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se suprotstavim! Svakoga dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim bolovima. Mislim na one koji su prošli kroz različite probleme, kroz bolesti itd. I ako nekome bude dobro, ne govori da mu je dobro, da se i ja poradujem malo, nego i dalje mislim da mu nije dobro. - Kako može monah da pravilno uredi svoje misli, a da se ne umori od razmišljanja? - Stvarni spokoj biva od drugog spokoja. Bog uspokojava čoveka, i čovek postaje čovek, obožuje se. Drugačije je ako radi samo umom, jer tada je sve telesno, ljudsko. Svetska logika umara um i oslabljuje telesne sile, ograničava srce, dok je duhovna logika za srce blagotvorna. Um, ako se ispravno koristi, može da pokrene srce i da bude od pomoći. Kada um siđe u srce i kada sa srcem zajedno dela, svako delo koje činimo nije više samo delo razuma. Razum je blagodat. Međutim i on treba da se osveti. - Starče, imam li ja srce? - Imaš srce, ali umesto da ono radi, tvoj um ga ućutkava. Pokušaj da ostvariš logiku srca, logiku vere, ljubav. - Kako da to postignem? - Prvi korak - da prošetaš Solunom bos, da kažu da si poludeo, kako bi um otišao!!! Ti, blagosloveni, sve uzimaš sa matematičkom tačnošću. Ti si astronom? Prestani da razmišljaš racionalistički, da bi mogao da radiš na samom sebi. - Starče, koje izučavanje će mi pomoći da se odvojim od logike ovoga sveta? - Pre svega treba da čitaš Starečnik, Filotejevu Istoriju, dakle, ne teorijske knjige, nego one koje govore o delanju, da bi jednostavnim otačkim duhom svetiteljstva odagnao logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da čitaš Avvu Isaaka, ali da ga ne shvatiš kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen. Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, božanskim očima. Svetootački spisi su pisani Duhom Božjim, i Duh Božji je taj koji tumači Svete Oce. Danas nema često ovoga Duha Božijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda očima ovoga

sveta, i ništa se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki[2] je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A šta ćemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! "Ma ne razumem ovo", kažu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu još nešto, nego dobacuje zato što ne razume! Kada se umeša logika, ništa ne može da se razume - ni Jevanđelje ni Sveti Oci. Duhovni osećaj se kvari, i Jevanđelje i Oci postaju čoveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaže: "Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!" Ovo je bogohuljenje. Dođe jednoga dana jedan monah u Koliviju automobilom. "Dete moje, rekoh mu, šta će tebi automobil? Ne ide to!" "Zašto starče", reče mi. Zar ne piše u Jevanđelju: "sto puta više primiće i naslediće život večni? (Mt. 19, 29)" Ovo, "sto puta više primiće", rekao je zato što je želeo da ima. Ali, na monaha se odnosi ono što kaže Apostol Pavle da: "ništa nemajući sve poseduju". Monah, dakle, nema ništa, ali može da raspolaže tuđim vrednostima, zato što mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Vidite kako se uz pomoć logike može doći do pogrešnih tumačenja? Imajte uvek na umu da, ako se čovek ne posveti ( = očisti od greha), ako ne dođe božansko prosvetljenje, svako tumačenje koje će dati biće uvek smutno. Upitaše me jednom: "Zbog čega Presveta /Bogorodica/ nije učinila čudo na Tinu, i Italijani razvališe brodić "Eli" na dan njenog spomena?" A Presveta je tamo učinila i veće čudo. Uništavanje brodića "Eli" izazvalo je srdžbu Grka. Grci su shvatili da Italijani ništa ne poštuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vičući "napolje". Da nije tako bilo, Grci bi rekli: "I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su naši prijatelji". Ne bi razumeli bezbožnost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: "Zašto Presveta nije učinila čudo?" I šta da im kažeš? A drugi pitaju: "Zar su u Vavilonu, kada su u peć bacili trojicu mladića, zaista merili vatru, i izmerili da je bila četrdeset devet lakata?" Pa kada je vatra isprva bila sedam metara visoka, dodali su još materijala za loženje da bude sedmostruko veća. Zar sedam puta sedam ne daje četrdeset devet? Vidiš li kako su znali kolika je vatra? Ovde vidiš jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od današnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: "Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u more udavili? (up. Mt. 8, 32)" A značenje je da su otišli od čoveka. Šta se tebe tiče šta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni. - Starče, neki pokušavaju da usaglase Jevanđelje sa ljudskom logikom. Tumače Jevanđelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora. - Jevanđelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevanđelju je ljubav. U logici ovoga sveta je interes. Jevanđelje kaže: "ako te ko neko potera jednu milju, idi sa njim dve ( up. Mt. 5, 41)". Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokušavaju da Jevanđelje usklade sa logikom ovoga sveta čine jednu ružno zamešateljstvo. Postoje, primera radi, različite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromašio i da mu je potreban novac. "Pomoći ćemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista neophodan". I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je pomoć zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kažu: "E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Pošto ima toliko

nameštaja, pomoć mu nije potrebna". I ne daju mu pomoć. Oni, međutim, ne razumeju da je taj čovek gladan. Jer, kada neko osiromaši, to ne znači da se istog časa promeni i njegova odeća. Otkud znaš da taj nameštaj nema od ranije, a još niko do sada nije došao da ga kupi? A može biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromaštvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrše smutnje, a Jevanđelje ostaje van njihovog života. Ljudi gledaju na stvari spoljašnje, i zato sve pogrešno tumače. - Starče, logiku i ljudsko razmišljanje koje imam, osećam kao zapreku za napredak u duhovnom rasuđivanju. - To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Božija. Čovek tada ostaje bez pomoći Božije, padne i razbije nos. Ljudsko suđenje i rasuđivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasuđivanje Božije jeste ljubav, dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to što stvari istražuješ ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada čovek skreće desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristiš razum, neophodno je da dobro paziš na svoje pomisli, jer i zaključci do kojih svojim umovanjem dolaziše jesu ljudski a ne duhovni i osvećeni. - Starče, zašto tako često padam u osuđivanje? - U tebi je Pravo koje studiraš, i zato osuđuješ. Mnogo puta određene studije ili neko zanimanje, na izvestan način stvaraju jednu suvu logiku. Logika je česta bolest onih koji umuju. Ona je suština bolesti. Ako imaš srca, logika ide mnogo ispred tvog srca. Ima mnogo onih koji imaju veliku moć mišljenja i koji rasuđuju sa egoizmom, i koji ništa ne primaju. Sve traže od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim nemoćima a druge osuđuju. Zaista je to veoma čudno! Spolja su uobličeni, napravili su jednog spoljašnjeg čoveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodušnosti. To i jeste razlika između evropskog i jelinskog duha. Kada kažem "jelinskog" mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne možeš da shvatiš kada možeš, a kada ne možeš da mu se približiš. Uvek kaže "dobro došli" sa lažljivim osmehom. Dok Jelina možeš da razumeš. Radostan je? To i pokazuje. Hoće da te prevari? I to pokazuje, pa i to uviđaš. - Kako biva kriv, onaj ko lako osuđuje ljude, stvari ( = događaje) i vlasti ( - državne)? - Samo se krećete u sferi logike, služite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da ga malo okrene. Koliko se um više isprazni, toliko više blagodat ispunjava čoveka. Kada kažem um, mislim na ljudsko rasuđivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, međutim, kada neko shvati da ne rasuđuje ispravno i kada kaže: "Rasuđujem na način ovoga sveta, moje rasuđivanje nema božanskog prosvetljenja i stoga ću pogrešiti. Zato ne treba da koristim to moje rasuđivanje" - tada ga Bog prosvetljuje, i tada može ispravno da rasuđuje šta je pravo. Pametnim ljudima iskušenje ne dolazi kao očigledno osuđivanje. Kada čovek u sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i čini zlodelo. Čovek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao božanski. Sud ovoga sveta

je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete Vaskršnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kućicu da pojedemo sir i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodič mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, stavlja u svoj ćošak ono što mu je ponuđeno. "Jedi", rekoh mu. "Dobro, dobro, ješću", reče mi. Gledam ga posle, opet ne jede. "Jedi, opet ti govorim. Danas je Pasha." "Blagoslovi starče, reče mi, "ja, kad se pričešćujem, ne jedem do dva popodne". Od prethodnog dana posti (tj. ne jede - prim. prev.) a ješće tek popodne! Vidiš šta on čini radi blagočestivosti? A drugi mogu da ga smatraju običnim mazgovodcem. Čovek je tajna! I ako te primoravaju da sudiš, razmišljaj: "Da li je ovaj sud božanski, ili je pun pristrasnosti?" Da li je to nesebično ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam stao na molitvu, pošto sam sa nesebičnošću i nepristrasnošću sudio, nisam osećao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o tom pitanju, nego to što sam sudio kao čovek. Koliko je često naš sud prevaran i koliko su tu često prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u suđenju. Sud pripada Bogu. To je strašno! I nije važno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Važno je šta je u njegovom sudu. Potrebno je mnogo rasuđivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasuđivanje, ali na žalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bližnjima svojim. To rasuđivanje koje imamo, pomućujemo suđenjem i osuđivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, pošto ne uzimamo dovoljno učešća u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se duša naša oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.

POGLAVLjE III NOVA POKOLENjA Nestade duha žrtve Sadržaj Mnogi ljudi danas nisu osetili radost žrtve i ne ljube trud. Lenjost i nebriga su ušli, donoseći mnoga kvarenja. Nestalo je marljivosti i žrtve. Uspehom smatraju kada nešto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, ako nešto nije postignuto bez pregora. S druge strane, ako stvari sagledamo duhovno, trebalo bi da se raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu. Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nešto postignu sa lakoćom. Duhovni ljudi gledaju kako da se što manje trude. Svetski, pak, kako da zgrnu što više novca, a da ne rade. Mladi, kako da prođu ispit, bez učenja, kako da dobiju diplomu, a da ne izlaze iz kafića. I ako bi bilo moguće, da telefoniraju iz kafića, i da im daju diplome! Da, to traže! Mnogi mladići dolaze u Koliviju i kažu mi: "Pomoli se da prođem ispit." Ne uče, a kažu: "Bog može da mi pomogne". "Uči", kažem mu, "i pomoli se". "Zašto", kaže, "Bog ne može da mi pomogne". Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako uči, ali mu ne ide, onda će mu Bog pomoći. Ima mladih koji imaju teškoće sa pamćenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokušavaju da to savladaju. Ovima će Bog pomoći da postanu mudri. Srećom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidikija je dao ispit u tri škole i u svima je prošao[1]. U jednoj je bio prvi, u drugoj drugi, ali je on više voleo da nađe posao i da tako olakša svom ocu koji je radio kao metalski radnik. Tako nije otišao da studira nego se odmah prihvatio teškog posla. Ova duša je za mene lek. Zbog takve omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, međutim, uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe štetu. Naučili su da se zanimaju samo za sebe same, i uopšte ne misle na svoje bližnje nego samo na sebe. I što im više pomažeš, sve više nepodopština prave. Gledam danas neku neblagodarnu decu. Jedno osuđuju, drugo im je teško, i srce njihovo niti se umara niti uopšte stari. Da postanu monasi, teško im je, da se ožene plaše se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru... "O, teško je biti monah", kažu. Stalno treba da ustaješ u ponoć! Nije to jedan ili dva dana!... ". Vraćaju se onda u svet. "Šta da radim u ovom društvu, s kim ću se uplesti ako se oženim? To je bezveze", kažu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kažu "teško je...". Mladi danas liče na nove mašine kad im se zamrzne ulje. Treba da promene ulje, da bi mašina krenula, drugačije ne ide. U Koliviju dolazi jadna omladina - i to ne jedan ili dvojica - i pitaju me: "Šta da radim, oče? Kako da utrošim vreme? Dosadno mi je". "Nađi posao, sine". "Imam para", kaže mi. "Što da radim?" "Apostol Pavle kaže da "ko neće da radi neka i ne jede" (2 Sol 3, 10). Treba da radiš, da bi jeo, ako i imaš para. Rad pomaže ljudima da odlede ulje u njihovim

mašinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i dosadu. Tako, dete, da nađeš neki posao koji će ti se malo dopadati, i da se pokreneš. Pobaj da vidiš!" Vidiš, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Koliviju, sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo prilježno pitaju: "Šta da za tebe uradimo, šta da ti donesemo?" Nikad ništa ne tražim. Uveče radim, odem da skupljam drva da zimi naložim dve peći. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, uprljano, smrdljive čarape. Dam im tanke čarape koje i donose, a oni ih posle bace. Dam im maramice, ne nose ih. Tri puta sam u svom životu nešto zatražio. Jednom mladiću rekoh: "Želim dve kutije šibica iz Kareje" - iako sam imao četiri upaljača, ali sam to učinio da ga obradujem. Otrča radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost žrtvovanja. A drugi je sedeo i od sedenja se umorio. Oni traže da osete radost, ali čovek treba se žrtvuje, da bi radost došla. Radost biva od žrtve. Zaista, radost dolazi od istrajnosti. Tako, ko se drži revnosti, uspeh sledi! Muka čovekova je egoizam, sebeljublje. To je ono što svakoga hvata. Jednom dođoše dva oficira na Svetu Goru i rekoše mi: "Želimo da postanemo monasi". "Zašto", rekoh, "želite da postanete monasi? Otkuda vam je to došlo?" Eto, došli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nešto mislimo da ostanemo, jer možda će biti neki rat". "Ajde, nemojte se sramotiti", rekoh. "Možda će da bude nekakva rat! I kako ćete da napustite vojsku?" "Naći ćemo neki razlog", rekoše mi. Šta će da nađu. Da se prave ludi... ili tako nešto da nađu. "Ako sa takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog početka nećete imati uspeha", rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se oženi, da zasnuje porodicu, dođe i kaže mi: "Zašto da se oženim? Zar da stvaram decu i porodicu u ova teška vremena?" "Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je život stao. Zar i tada nisu radili, ženili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?" "Želim da postanem kaluđer", reče mi. "Ti si umoran! Kakav ćeš ti trudoljubivi kaluđer da budeš?" Shvatate? Ako neko pođe da se zamonaši pa razmišlja: "Zašto da ostanem u svetu, da stvaram porodicu, odgajam decu? Otići ću u manastir, izvršiću neko poslušanje, odgovornosti nemam, a ako mi nešto kažu sagnuću glavu. Zašto bih pravio kuću? Tamo ću imati svoju keliju, imaću hranu, itd". Takav neka zna da je od početka osuđen na neuspeh. Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj ko je vredan, stalno se trudi. Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao monah će biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio vredan. Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskušenik, i nije želeo da se zamonaši. "Zašto, dete moje, ostaješ ovde?", upitao sam ga. "Zato što me kaluđerska sufija podseća na kacigu", čuh odgovor. Nije želeo da postane kaluđer, da ne bi nosio kaluđersku skufiju. Podseća ga na kacigu! A kad nosiš kacigu? Samo ponekad treba da se nosi. Gde će da ide u rat! Podseća ga na kacigu! Pa, šta on traži u monaštvu? Kad neko tako počne, kakav će kaluđer da bude? Možeš li da mi kažeš? Na kraju je postao nekakav jadni kaluđer, i nije nosio veliku skufiju. Jednom dođoše u Koliviju dvojica mladića sa kosom do zemlje. Ja pođem da ih ošišam, a oni se bune. Na kraju sam im samo napravio perčine. Imao sam i jednu mačku tamo. "Da je ponesem", pita me jedan. "ponesi", kažem mu. Išli

smo za Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi mačku u rukama. Poče da kiši. Kad smo stigli do manastira, on traži da ga prime sa mačkom. "Ne može", rekoše mu, i on čitavu noć ostade napolju na kiši. A da mu kažeš da pričuva škorpiju jedan sat, kazaće: "ne mogu". Ali da celu noć sedi napolju sa mačkom, to može. Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeže. Dođe u Koliviju i kaže mi: "Želim da se zamonašim". "Idi da odslužiš svoj vojni rok!", kažem mu. "U vojsci nije kao kod kuće", kaže mi. "Dobro da si mi to rekao, dete, da to kažem i drugima!" U međuvremenu su ga njegovi tražili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro. Bila je Tomina nedelja. "Tebe tražim", reče mi. "Šta hoćeš?", rekoh mu. Gde ideš u crkvu?" "Nigde", kaže mi. Danas, na Tominu nedelju, u Manastiru je svenoćno bdenije, a ti ne ideš? A hoćeš da budeš monah. Gde si bio?" "Bio sam u hotelu. Bilo je tiho. U manastiru je buka!" "I šta ćeš sada da radiš?" "Razmišljam da odem na Sinaj jer želim da živim težim životom", "Učini jedno poslušanje", rekoh mu. Uđoh unutra i uzeh jednu zemičku koju su mi doneli i dadoh mu. "Uzmi ovu veliku zemičku, rekoh mu, da živiš težim životom, i idi!" Takvi su mladi danas. Ne znaju šta traže, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle žrtvuju? Sećam se, kada sam služio vojsku, kako si mnogo puta u slučajevima nužde mogao da čuješ: "Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Oženjen je ima decu. Da mu deca ne ostanu na ulici". Molili su oficire da dođu na mesto drugog, u prvu liniju! Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kom bi deca ostala na ulici! Gde će danas neko da učini takvu žrtvu! Čudna je to stvar. Jednom prilikom smo na položaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode. Međutim, tamo su bili neprijatelji. "Ovde u blizini ima vode, ali je veoma opasno. Ko će da ide na napuni čuturu? Ni svetlo ne sme da se pali". Jedan skoči: "Ja ću da idem, gospodine oficiru", za njim drugi "ja ću", pa treći "ja ću! Svi su dakle tražili da idu! A noću, bez svetla, strah je veliki. "Ne možete svi da idete!", reče oficir. Želim da kažem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se izvlačili, pa da neko kaže. "Gospodine oficiru, mene boli noga", a drugi "mene boli glava" ili "umoran sam". Svi smo želeli da idemo, iako je bilo opasno po život. Danas postoji jedan duh mlakosti - nema muževnosti, nema žrtve. Sve je preokrenuto današnjom štetnom logikom. Vidiš, nekad su rado išli u vojsku, a danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne služe vojsku. Gledaju šta da rade, da ne idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio junačan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio vojni oficir, i reče mu kako razmišlja da pobegne sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika: "Sram te bilo oče, da kažeš tako nešto! Samo prevaranti tamo sede". Bio je iskren i častan, veoma hrabar, tako da je jednom prilikom prešao liniju fronta i potrčao pravo. Njegova kabanica je bila izrešetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu. Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće imaju mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da njihova deca oskudevaju, ne žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod